Hari Poter i zatvorenik iz Askabana

1. Sovina pošta



Hari Poter je po mnogo čemu bio vrlo neobičan dečak. Najpre, mrzeo je letnji
raspust više nego bilo koje doba godine. Zatim, stvarno je voleo da radi domaće
zadatke, ali bio je prinuđen da ih radi u tajnosti, u gluvo doba noći. Uz sve to, bio je i
čarobnjak.
Bližila se ponoć, a on je ležao na svom krevetu potrbuške, navukavši ćebad preko
glave poput šatora, s baterijskom lampom u ruci i velikom knjigom u kožnom povezu
(Istorija magije od Batilde Torbarke) rastvorenom preko jastuka. Hari je prevlačio
vrhom svog orlovskog pera tamo-amo po strani, mršteći se dok je tragao za nečim što
će mu pomoći da napiše sastav „Spaljivanje veštica u četrnaestom veku bilo je posve
beskorisno – obrazložiti“.
Pero se zaustavilo na vrhu prigodnog pasusa. Hari namesti svoje okrugle naočare
na vrh nosa, približi baterijsku lampu knjizi i pročita:

U srednjem veku, nečarobnjački ljudi (poznatiji kao Normalci) posebno su se
pribojavali magije, ali nisu bili u stanju da je prepoznaju. U retkim
slučajevima kada bi zaista uhvatili pravu vešticu ili čarobnjaka, spaljivanje
nije imalo nikakvog efekta. Veštica ili čarobnjak izveli bi osnovnu
Plamenoledeću čin, a onda bi se pretvarali da urlaju od bola dok su, zapravo,
uživali u prijatnom škakljajućem osećaju. I zbilja, Uvrnuta Vendelin je toliko
uživala u spaljivanju da je dozvolila da je uhvate ravno četrdeset sedam puta,
različito prerušenu.

Hari stavi pero među zube i posegnu za mastilom i svitkom pergamenta ispod
jastuka. Tiho i pažljivo odvrnu poklopac bočice, zamoči pero u nju i poče da piše,
zastajući svaki čas da bi oslušnuo, jer ukoliko bi neko od Darslijevih na putu do
toaleta čuo škripu pera, Hari bi verovatno ostatak leta proveo zaključan u ostavi ispod
stepeništa.
Porodica Darslijevih, iz Šimširove ulice broj četiri, bila je odgovorna za to što
Hari nikada nije uživao u letnjem raspustu. Teča Vernon, tetka Petunija i njihov sin
Dadli bili su Harijevi jedini živi rođaci. Oni su bili Normalci i imali prilično
srednjovekovne poglede na magiju. Harijevi pokojni roditelji, i sami veštica i
čarobnjak, nikad nisu pominjani pod krovom Darslijevih. Tetka Petunija i teča Vernon
su se godinama nadali da će Harija, ukoliko ga budu što je moguće više muštrali,
uspeti potpuno da odvrate od magije. Na njihovu veliku žalost, to im nije pošlo za
rukom. Ovih dana živeli su u strahu da neko ne otkrije da je Hari poslednje dve godine
proveo u Hogvortsu, školi za veštičarenje i čarobnjaštvo. Međutim, mogli su jedino da
na početku raspusta zaključaju Harijeve knjige o činima, čarobni štapić, kotao i metlu
i zabrane mu da razgovara sa susedima.
Odvajanje od knjiga čini Hariju je bilo veliki problem jer su mu nastavnici s
Hogvortsa zadali mnogo domaćih zadataka za raspust. Jedan od tih sastava, posebno
zaguljen, u vezi s napicima za smanjivanje, zadao mu je njegov najneomiljeniji
nastavnik, profesor Snejp, koji bi bio i više nego srećan da pronađe neki izgovor i
odredi mu celomesečnu kaznenu nastavu. Stoga je Hari ugrabio priliku da to uradi još
prve nedelje raspusta. Kada su teča Vernon, tetka Petunija i Dadli izašli u prednji deo
bašte da bi se divili Vernonovom novom službenom automobilu (i to na sav glas, kako
bi ga i ostali u ulici primetili), Hari se iskrao u prizemlje, žičicom obio katanac,
zgrabio nekoliko školskih knjiga i sakrio ih u svoju spavaću sobu. Ukoliko ga nekim
slučajem ne odaju mrlje mastila na čaršavima, Darslijevi neće ni znati da on noću
izučava magiju.
U ovom času Hari se posebno trudio da izbegava nevolje s tetkom i tečom, jer su
već bili dovoljno narogušeni samo stoga što ga je prve nedelje raspusta telefonom
pozvao njegov drug čarobnjak.
Ron Vizli, jedan od Harijevih najboljih prijatelja s Hogvortsa, poticao je iz
čarobnjačke porodice. Što će reći da je znao mnoge stvari koje Hari nije znao, ali da
nikad ranije nije koristio telefon. Na nesreću, teča Vernon je bio taj koji je podigao
slušalicu.
– Vernon Darsli na telefonu.
Hari, koji se u tom trenutku zadesio u istoj sobi, pretrnu kad ču kako mu Ronov
glas odgovara.
– HALO? HALO? ČUJETE LI ME? HOĆU – DA – RAZGOVARAM – SA –
HARIJEM – POTEROM!
Ron je toliko urlao da je teča Vernon odskočio i odmakao slušalicu na stopu
razdaljine od uva, zureći u nju s mešavinom besa i opreza.
– KO JE TO? – razdra se on u pravcu slušalice. – KO SI TI?
– RON – VIZLI! – doviknu mu Ron, kao da on i teča Vernon razgovaraju s dva
suprotna kraja fudbalskog igrališta. – JA – SAM – HARIJEV – PRIJATELJ – IZ –
ŠKOLE...
Teča-Vernonove sićušne oči okrenuše se ka Hariju, koji osta prikovan u mestu.
– NEMA OVDE NIKAKVOG HARIJA POTERA! – zagrme on, držeći slušalicu
na dužinu ruke daleko od sebe, kao da se boji da ne eksplodira. – NEMAM POJMA O
KAKVOJ TO ŠKOLI PRIČAŠ! DA ME VIŠE NIKAD NISI ZVAO! I NE PRILAZI
NIKOM IZ MOJE PORODICE!
Zatim baci slušalicu na telefon, kao da ispušta otrovnog pauka.
Svađa koja je usledila bila je jedna od najgorih dotad.
– KAKO SE USUĐUJEŠ DA DAJEŠ OVAJ BROJ NEKOM POPUT... POPUT
TEBE! – zapenušao je teča Vernon, poprskavši Harija pljuvačkom.
Ron je očito shvatio da je uvalio Harija u nevolju, pošto se više nije javljao.
Harijeva najbolja drugarica s Hogvortsa, Hermiona Grejndžer, takođe se nije javljala.
Hari je pretpostavio da ju je Ron upozorio da ga ne zove, što je bila šteta, pošto je
Hermiona, najpametnija veštica Harijeve generacije, imala normalske roditelje i vrlo
dobro znala kako se koristi telefon, a verovatno bi imala i dovoljno zdravog razuma
da ne kaže da je s Hogvortsa.
Tako Hari pet dugih nedelja nije primio nikakve vesti od svojih čarobnjačkih
prijatelja, a ovo leto je pretilo da ispadne gotovo podjednako loše kao i prethodno.
Doduše, ispalo je ipak malčice bolje – pošto se zakleo da neće koristiti svoju sovu,
Hedvigu, za slanje pošte svojim prijateljima, Hariju su dozvolili da je pušta da izlazi
noću napolje. Teča Vernon je tu popustio zbog nesnosne buke koju je sova pravila
ukoliko bi stalno bila zatvorena u svom kavezu.
Hari je završio prepričavanje pasusa o Uvrnutoj Vendelin i zastao da još jednom
oslušne. Tišinu u mračnoj kući prekidalo je samo udaljeno, hroptavo hrkanje njegovog
pozamašnog rođaka Dadlija. Mora da je već prilično kasno. Oči su ga svrbele od
umora. Možda da završi sastav sutra uveče...
Zatvorio je bočicu s mastilom, izvukao staru jastučnicu ispod kreveta, spustio u
nju baterijsku lampu, Istoriju magije, svoj sastav, pero i mastionicu i potom sve
sakrio ispod razlabavljene podne daske pod krevetom. Onda je ustao, protegao se i na
fluorescentnom budilniku kraj uzglavlja proverio koliko je sati.
Bio je jedan sat posle ponoći. Nešto ga štrecnu u stomaku. Već je čitav sat imao
punih trinaest godina a da nije imao pojma.
Kad je reč o Hariju, neobično je bilo i to što se nije preterano radovao svojim
rođendanima niti ih iščekivao. Nikad u životu nije dobio čestitku za rođendan.
Darslijevi su potpuno ignorisali Harijeva poslednja dva rođendana, i nije bilo razloga
da se nada kako će se ovog setiti.
Hari krenu kroz mračni sobičak pored Hedviginog velikog, praznog kaveza ka
otvorenom prozoru. Naslonio se na sims, uživajući u svežini noćnog vazduha na licu
posle vremena provedenog ispod ćebadi. Hedvige nije bilo već dve noći. Hari se nije
brinuo zbog nje: to joj se i ranije dešavalo. Ali, nadao se da će se uskoro vratiti – ona
je bila jedino živo stvorenje u ovoj kući koje ne bi ustuknulo čim bi ga spazilo.
Iako prilično nizak i mršav za svoj uzrast, Hari je tokom proteklih godinu dana
izrastao nekih desetak centimetara. Njegova ziftcrna kosa bila je, međutim, ista kao i
uvek – tvrdoglavo razbarušena ma šta joj radio. Oči ispod naočara bile su mu
svetlozelene, a na čelu je jasno vidljiv kroz pramenove kose, imao tanak ožiljak u
obliku munje.
Od svih neobičnih stvari vezanih za Harija, taj ožiljak je bio najčudniji. Iako su se
Darslijevi deset godina pretvarali da je tako, to nije bio ožiljak iz automobilskog
udesa u kojem su mu poginuli roditelji, pošto Lili i Džejms Poter nisu stradali u udesu.
Ubijeni su, a ubio ih je najstrašniji Mračni čarobnjak u poslednjih sto godina, Lord
Voldemor. Hari se iz tog istog napada izvukao samo s ožiljkom na čelu, dok se
Voldemorova kletva, umesto da ubije Harija, odbila ka onome ko ju je bacio. Jedva
živ, Voldemor je pobegao...
Ali Hari se sreo s njim licem u lice na Hogvortsu. Prisećajući se, sad, na prozoru
u tami, njihovog poslednjeg susreta, Hari je morao sebi da prizna da je imao sreće što
je uopšte doživeo trinaesti rođendan.
Osmotrio je zvezdano nebo ne bi li primetio bilo kakav znak da se Hedviga vraća,
makar i s mrtvim mišem u kljunu, željna pohvale. Zurio je odsutno preko krovova, i
trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati šta je zapravo spazio.
Spram zlatnog meseca, postajući svakog trenutka sve veća, ocrtavala se velika
silueta neobičnog, čudnovato nakrivljenog stvorenja koje je lepršalo u pravcu Harija.
On je stajao sasvim mirno, posmatrajući ga kako ponire sve niže i niže. Na trenutak je
oklevao, držeći ruku na prozorskoj kvačici, pitajući se da li da zalupi i zabravi
prozor. Ali onda to bizarno stvorenje prolete ispod jedne od uličnih svetiljki u
Šimširovoj ulici i Hari, shvativši šta je u pitanju, odskoči u stranu.
Kroz prozor uleteše tri sove; dve su nosile treću koja je, čini se, bila u nesvesti.
Spustiše se na Harijev krevet uz meko paf i srednja sova, koja je bila velika i siva,
prevrnu se i ostade nepomično da leži. Za noge joj je bio pričvršćen veliki paket.
Hari istog časa prepozna onesvešćenu sovu – zvao se Erol i pripadao je porodici
Vizli. Hari smesta pohita ka krevetu, razveza kanapčiće oko Erolovih nožica, uze
paket, a onda prenese pticu do Hedviginog kaveza. Erol otvori jedno obnevidelo oko,
slabašno huknu u znak zahvalnosti, a onda poče da hlapće vodu.
Hari se okrenu drugim dvema sovama. Jedna od njih, velika snežnobela ženka,
bila je njegova Hedviga. I ona je nosila paket i izgledala izuzetno zadovoljna sobom.
Nežno je kljucnula Harija kad joj je smaknuo njen teret, a onda odlepršala kroz sobu
da se pridruži Erolu.
Hari nije prepoznao treću sovu, prelepu, mrku, ali se istog trenutka setio odakle
dolazi jer je, pored trećeg paketa, nosila i pismo s hogvortskim amblemom. Kad ju je
Hari oslobodio tereta, ona, praveći se važna, protrese perje, raširi krila i odleprša
kroz prozor u noć.
Hari sede na krevet i zgrabi Erolov paket, skinu smeđ papirni omot i otkri poklon
umotan u zlatnu hartiju i svoju prvu rođendansku čestitku u životu. Dok su mu prsti
blago podrhtavali, on otvori koverat. Iz njega ispadoše dva lista papira – pismo i
novinski isečak.
Isečak je očigledno bio iz čarobnjačkih novina Dnevni prorok, pošto su se ljudi na
crno-beloj slici kretali. Hari podiže isečak, razvi ga i pročita:

ČINOVNIK MINISTARSTVA MAGIJE OSVOJIO VELIKU NAGRADU

Artur Vizli, šef Odseka za zloupotrebu normalskih predmeta, pobedio je na
godišnjem izvlačenju Velike galeonske nagrade Dnevnog proroka.
Oduševljeni gospodin Vizli izjavio je za Dnevni prorok: „Potrošićemo zlato
na odmor u Egiptu, gde naš najstariji sin Bil radi kao razbijač kletvi za
čarobnjačku banku Gringots.“
Porodica Vizli provešće mesec dana u Egiptu, i vratiti se do početka školske
godine na Hogvortsu, koji trenutno pohađa petoro dece Vizlijevih.

Hari pogleda pokretnu fotografiju i lice mu se ozari kad ugleda devetoro
Vizlijevih kako mu mahnito mašu s nje, stojeći ispred velike piramide. Niska punačka
gospođa Vizli, proćelavi gospodin Vizli, šestorica sinova i jedna ćerka, svi (iako to
crno-bela fotografija nije pokazivala) plamenoriđe kose. U sredini slike bio je Ron,
visok i krakat, sa svojim ljubimcem pacovom Krasticom na ramenu, i grlio je svoju
sestricu Džini.
Hari nije mogao da zamisli nikoga ko zaslužuje veliku hrpu zlata više od
Vizlijevih, koji su bili vrlo fini i izuzetno siromašni. On uze Ronovo pismo i razvi ga.

Dragi Hari,

Srećan ti rođendan!
Čuj, mnogo mi je žao zbog onog telefonskog poziva. Nadam se da te
Normalci nisu mnogo kinjili. Pitao sam tatu i on veruje da nije trebalo da
vičem.
Ovde u Egiptu je fantastično. Bil nas vodi u obilazak grobnica, da ne
poveruješ kakve su sve kletve stari egipatski čarobnjaci bacali na njih. Mama
nije dozvolila Džini da pođe u obilazak poslednje piramide. Tamo leže razni
mutirani kosturi nekadašnjih Normalaca, koji su provalili u te grobnice te su
im izrasle dodatne glave i još koješta.
Nisam verovao da je tata zaista dobio na nagradnom izvlačenju Dnevnog
proroka. Sedamsto galeona! Većinu smo potrošili na ovo putovanje, ali kupiće
mi i novi štapić za sledeću školsku godinu.

Hari se i suviše dobro sećao kako se Ronov stari štapić polomio. To je bilo onda
kada se auto kojim su njih dvojica doletela na Hogvorts slupao u drvo na školskom
imanju.

Vratićemo se nedelju dana pre početka polugodišta i ići ćemo u London da
nabavimo novi štapić za mene i nove knjige za sve. Ima li šanse da se tamo
vidimo?
Ne dozvoli da ti Normalci pokvare raspoloženje!
Pokušaj da dođeš u London,

Ron

P.S. Persi je postao glavešina dečaka. Javili su mu pismom prošle nedelje.

Hari ponovo osmotri fotografiju. Persi, koji je bio u sedmom, poslednjem razredu
na Hogvortsu, delovao je osobito samozadovoljno. Zakačio je značku glavešine
dečaka na svoj fes, kicoški nataknut povrh uredne kose, dok su mu se naočari s
rožnatim okvirima presijavale na egipatskom suncu.
Hari se sad okrenuo svom poklonu i raspakovao ga. Unutra je bilo nešto nalik na
minijaturni stakleni kompas. Ispod njega je bila još jedna poruka od Rona.

Hari – ovo je džepni šunjoskop. Ako se okolo mota neko u koga ne treba
imati poverenja, zasvetleće i počeće da se vrti. Bil kaže da je to tričarija koju
prodavci uvaljuju čarobnjacima-turistima i da nije pouzdan, pošto je sinoć
tokom večere neprekidno svetleo. Ali, nije shvatio da su mu Fred i Džordž
stavili bube u supu.
Ćaos,

Ron

Hari stavi džepni šunjoskop na svoj noćni stočić, gde je ovaj mirovao
balansirajući na svom vrhu, reflektujući odsjaje svetlucavih kazaljki Harijevog sata.
Ushićeno ga je posmatrao nekoliko sekundi, a onda podigao paket koji mu je Hedviga
donela.
I unutra su bili umotani poklon, čestitka i pismo, ovoga puta od Hermione.

Dragi Hari,

Ron mi je pisao i rekao za svoj telefonski razgovor s teča-Vernonom.
Iskreno se nadam da si dobro.
Trenutno sam na odmoru u Francuskoj i nisam znala kako da ti ovo
pošaljem – šta ako otvore paket na carini? – ali, onda se pojavila Hedviga!
Mislim da je htela da bude sigurna da ćeš ovoga puta, za promenu, dobiti
nešto za svoj rođendan. Kupila sam ti poklon sova-pouzećem; videla sam oglas
u Dnevnom proroku (pretplatila sam se na njega; dobro je biti u toku sa svim
što se dešava u čarobnjačkom svetu). Jesi li video sliku Rona i njegove
porodice objavljenu pre nedelju dana? Kladim se da je naučio mnogo toga.
Stvarno sam ljubomorna – staroegipatski čarobnjaci su zaista bili fascinantni.
I ovde postoji zanimljiva lokalna tradicija čarobnjačkih veština. Ponovo
sam napisala sastav iz Istorije magije, kako bih uključila neke stvari koje sam
ovde otkrila, nadam se da nije predugačak – ima dva svitka pergamenta više
no što je profesor Bins tražio.
Ron kaže da će biti u Londonu poslednje nedelje raspusta. Možeš li i ti da
dođeš? Hoće li ti tetka i teča to dozvoliti? Nadam se da hoće. Ako ne, videćemo
se u Hogvorts ekspresu prvog septembra!
Voli te

Hermiona

P.S. Ron kaže da je Persi sad glavešina dečaka. Kladim se da je Persi
stvarno zadovoljan. Ron ne deluje baš mnogo srećan zbog toga.

Hari se ponovo nasmeja dok je spuštao Hermionino pismo i uzimao njen poklon.
Bio je vrlo težak. Znajući Hermionu, bio je siguran da će to biti ogromna knjižurina
puna komplikovanih čini – ali nije bilo tako. Srce mu zalupa kad je strgnuo omot i
ugledao sjajnu crnu kožnu kutiju na kojoj je srebrnim slovima bilo odštampano:
Pribor za održavanje metle.
– Opa, Hermiona! – prošaputa Hari, otvarajući kutiju da baci pogled unutra.
Tu je bila velika tegla Flitvudovog visokobrzinskog sredstva za poliranje drške,
par blistavosrebrnih klapni za duge grančice, malecni bronzani kompas koji se
pričvršćuje na metlu u slučaju dugog puta i Priručnik za servisiranje metli: Uradi
sam.
Izuzev prijatelja, Hariju je s Hogvortsa najviše nedostajao kvidič, najpopularniji
sport u čarobnjačkom svetu – vrlo opasan, silno uzbudljiv, i koji se igra na metlama.
Hari je bio odličan igrač kvidiča: bio je najmlađi igrač u timu jedne hogvortske kuće u
ovom veku. Jedna od najdražih stvari koje je Hari posedovao bila je njegova trkačka
metla Nimbus 2000.
Hari stavi kožnu kutiju u stranu i podiže poslednji paket. Odmah je prepoznao
neuredni švrakopis na smeđem pak-papiru: bio je od Hagrida, hogvortskog čuvara
imanja. Pocepao je gornji sloj papira i učinilo mu se da je unutra spazio nešto
zelenkasto i kožno, ali pre nego što je stigao da ga raspakuje kako valja, paket poče
čudno da podrhtava, i šta god da se unutra nalazilo, u tom trenutku glasno škljocnu –
kao da ima čeljusti.
Hari se ukoči. Znao je da mu Hagrid nikada ne bi namerno poslao nešto opasno
ali, s druge strane, Hagrid nije imao normalne pojmove o tome šta je opasno. Hagrid
je bio poznat po druženju s džinovskim paucima, kupovao je krvoločne troglave pse
od ljudi u krčmama i prošvercovao zabranjeno zmajevo jaje u svoju kolibu.
Hari nervozno bocnu paket. On ponovo glasno škljocnu. Hari posegnu za lampom
na naslonu kreveta, čvrsto je zgrabi jednom rukom i podiže je iznad glave, spreman za
udarac. Zatim drugom rukom zgrabi ostatak omota i povuče.
A odatle ispade – knjiga. Hari je jedva stigao da zapazi njene lepe zelene korice, s
utisnutim zlatnim natpisom Monstruozna knjiga monstruma, pre nego što se ona
prope na svoj rub i postrance pojuri duž kreveta poput nekog čudnog raka.
– O, ne – promrmlja Hari.
Knjiga bučno tresnu s kreveta i poče da hita preko sobe. Hari ju je krišom sledio.
Knjiga se pritajila u mračnom prostoru ispod njegovog pisaćeg stola. Moleći se u sebi
da Darslijevi i dalje čvrsto spavaju, Hari se spusti četvoronoške i posegnu za njom.
– Jao!
Knjiga ga uštinu za ruku, a zatim pojuri pored njega, i dalje se gegajući na svojim
koricama. Hari se okrenu, baci se napred i nekako uspe da je zatvori. U susednoj sobi
teča Vernon glasno i sanjivo zahrka.
Hedviga i Erol su ljubopitljivo posmatrali kako Hari čvrsto steže ratobornu knjigu
u svom naručju, hita do svoje komode s fiokama i vadi iz nje kaiš, koji potom čvrsto
obavi oko nje. Monstruozna knjiga se besno otimala, ali nije više mogla da se rita i
klepeće, te je Hari baci na krevet i maši se za Hagridovu čestitku.

Dragi Hari,

Srećan rođendan!
Mislim da bi ti ovo moglo koristiti dogodine. Neću više niš’ reći sada.
Reknem ti kad te vidim. Nadam se da Normalci postupaju s tobom kako valja.
Sve najbolje,

Hagrid

Hariju se činilo kao loš predznak to što Hagrid misli kako mu ova knjiga koja
grize može koristiti, ali stavi Hagridovu čestitku pored Ronove i Hermionine, smešeći
se od uva do uva. Ostalo mu je još pismo s Hogvortsa.
Primetivši da je deblje nego inače, Hari otcepi ivicu koverta, izvuče prvu stranicu
pergamenta i poče da čita:

Dragi gospodine Poter,

Imajte u vidu da nova školska godina počinje prvog septembra. Hogvorts
ekspres polazi sa stanice Kings kros, peron devet i tri četvrtine, u jedanaest
sati.
Trećacima je dozvoljeno da tokom određenih vikenda posećuju selo
Hogsmid. Molim vas, dajte priloženi obrazac za odobrenje na potpis svom
roditelju ili staratelju.
Prilažemo i spisak knjiga za sledeću godinu.

Iskreno vaša,

Profesorka M. Mek Gonagal
Zamenica direktora

Hari izvadi formular za odobrenje posete Hogsmidu i pogleda ga, sada bez
smeška. Bilo bi divno posećivati Hogsmid vikendom; znao je da je to potpuno
čarobnjačko selo, a nikad nije kročio tamo. Ali kako, za ime svega, da ubedi teču
Vernona ili tetku Petuniju da potpišu formular?
Pogleda na budilnik. Već je bilo dva sata izjutra.
Odlučivši da će se brinuti oko hogsmidskog formulara kad se probudi, Hari se
vrati u krevet i usput stiže da precrta još jedan dan na kalendaru koji je sebi napravio
da bi brojao dane do povratka na Hogvorts. Zatim skinu naočare i leže, otvorenih
očiju, licem okrenut ka svojim rođendanskim čestitkama.
Koliko god bio neobičan, Hari Poter se u tom trenutku osećao kao i svi ostali:
radostan, po prvi put u životu, što mu je tog dana rođendan.

2. Velika greška tetke Mardž



Hari je sledećeg jutra sišao na doručak i zatekao Darslijeve već okupljene za
kuhinjskim stolom. Gledali su program na novom televizoru – Dadliju poklondobrodošlica
za raspust, jer se prethodno glasno žalio kako mu je mnogo daleko da
šeta od frižidera do televizora u dnevnoj sobi. Najveći deo leta Dadli je proveo u
kuhinji, fiksirajući ekran svojim sitnim prasećim očima, dok mu je svih pet
podbradaka podrhtavalo, pošto je neprestano jeo.
Hari sede između Dadlija i teče Vernona, krupnog, nabijenog čoveka s kratkim
vratom i velikim brkovima. Umesto da mu požele srećan rođendan, Darslijevi ni
jednim jedinim gestom ne pokazaše da su primetili kako je Hari ušao u prostoriju, ali
je Hari bio i suviše navikao na te stvari da bi se uzbuđivao. Poslužio se komadićem
tosta i pogledao u reportera na TV ekranu koji je naveliko izveštavao o odbeglom
robijašu:
– ...upozoravamo javnost da je Blek naoružan i krajnje opasan. Uspostavili smo
specijalnu telefonsku liniju na koju treba odmah prijaviti bilo kakav trag Bleka.
– Ne morate nam ni reći da je on opasan – zahropta teča Vernon kroz nos, zureći u
zatvorenika na ekranu preko svojih novina. – Pogledajte na šta liči, taj prljavi
lezilebović! Pogledajte mu samo kosu!
On uputi prek pogled Hariju, čija mu je razbarušena kosa oduvek išla na živce. U
poređenju s čovekom na ekranu, međutim, čije je ispijeno lice uokvirivala zamršena
lakat-duga prljava kosa, Hari se osećao krajnje uredno.
Utom se reporter ponovo oglasi:
– Ministarstvo poljoprivrede i ribarstva danas će objaviti...
– Čekaj! – zakevta teča Vernon, besno ga gledajući. – Niste nam rekli odakle je
manijak pobegao! Od kakve ste mi vi koristi? Taj ludak bi mogao svakog časa da se
pojavi u našoj ulici!
Tetka Petunija, koščata žena konjskog lica, odmah se uzmuva i stade da izviruje
napolje kroz kuhinjski prozor. Hari je znao da bi tetka Petunija jedva dočekala da ona
bude ta koja će okrenuti specijalni telefonski broj. Ona je bila najveće žensko
zabadalo na svetu, i najveći deo života provela je špijunirajući svoje dosadne uzorne
susede koji su poštovali red i zakon.
– Kad će već jednom naučiti – poče teča Vernon, tresnuvši o sto svojom
ogromnom modrom pesnicom – da je vešanje jedini način postupanja s takvim
ljudima?
– To je velika istina – potvrdi tetka Petunija, koja je i dalje buljila u grahoraste
puzavice kraj susedovih vrata.
Teča Vernon ispi čaj, pogleda na sat i dodade: – Moram smesta da brišem,
Petunija. Mardžin voz stiže u deset.
Hari, koji je u mislima i dalje bio sa svojim priborom za održavanje metli,
neprijatno se trgnu na te reči.
– Tetka Mardž? – izlete mu. – Ni-nije valjda da ona dolazi?
Tetka Mardž je bila teča-Vernonova sestra. Mada nije bila krvni srodnik Hariju
(čija je majka bila tetka-Petunijina sestra), morao je čitavog života da je oslovljava s
„tetka“. Tetka Mardž je živela na selu, u kući s ogromnim vrtom u kojem je odgajala
buldoge. Nije često odsedala u Šimširovoj ulici, pošto nije mogla da podnese da
ostavi svoje drage kuce, ali je svaka njena poseta i dan-danas užasno živo lebdela
Hariju pred očima.
Na proslavi Dadlijevog petog rođendana, tetka Mardž je zveknula Harija svojim
štapom po nogama ne bi li ga sprečila da pobedi Dadlija u muzičkim stolicama.
Nekoliko godina kasnije ponovo se pojavila za Božić, s kompjuterizovanim robotom
za Dadlija i kutijom psećih keksa za Harija. Prilikom njene poslednje posete, godinu
dana pre nego što je Hari krenuo na Hogvorts, slučajno je nagazio šapu njenog
omiljenog psa. Trbosek je vijao Harija po čitavoj bašti i naterao ga da se popne na
drvo, a tetka Mardž nije htela da ga pozove natrag sve dok nije prošla ponoć. Kad se
seti te nezgode, Dadliju i dan-danas naviru suze od smeha na oči.
– Mardž će ostati ovde nedelju dana – zareža teča Vernon – i kada smo već kod
toga – on preteći upre svojim debelim prstom u Harija – moramo da razjasnimo neke
stvari pre nego što odem da je pokupim.
Dadli se zlobno iskezi i skrenu pogled s televizora. Njegova omiljena zabava bila
je da gleda kako teča Vernon kinji Harija.
– Najpre – režao je teča Vernon – pazi da se učtivo izražavaš kada razgovaraš s
Mardž.
– U redu – reče Hari s gorčinom – pod uslovom da i ona čini isto kad priča sa
mnom.
– Drugo – nastavi teča Vernon praveći se da nije čuo Harijev odgovor – pošto
Mardž ništa ne zna o tvojoj abnormalnosti, ne želim nikakve... nikakve čudne stvari
dok je ona tu. Pazi šta radiš, razumeš?
– Hoću ako i ona bude pazila – procedi Hari kroz stegnute zube.
– I treće – reče teča Vernon, a oči mu postadoše tek sitni prorezi na velikom
modrom licu – rekli smo Mardž da pohađaš Sent Brutusov popravni zavod za
neizlečive maloletne prestupnike.
– Šta? – povika Hari.
– I držaćeš se te priče, dečače, ili teško tebi – prosikta teča Vernon.
Hari je sedeo, prebledeo i besan, zureći u teču Vernona s nevericom. Tetka Mardž
dolazi u celonedeljnu posetu – to je najgori rođendanski poklon koji je ikad dobio od
Darslijevih, uključujući i par teča-Vernonovih starih čarapa.
– Dakle, Petunija – reče teča Vernon, teško stajući na noge – odoh ja na stanicu.
Hoćeš li sa mnom da se malo provozaš, Dadliša?
– Ne – reče Dadli, koji je, čim je teča Vernon završio s pridikovanjem Hariju,
nastavio da gleda televiziju.
– Dadili mora da se sredi za svoju tetku – reče tetka Petunija, gladeći Dadlijevu
gustu plavu kosu. – Mamica mu je kupila novu cakanu leptir mašnicu.
Teča Vernon potapša Dadlija po njegovim podgojenim leđima.
– Vidimo se uskoro – reče i izađe iz kuhinje.
Hariju, koji je sedeo užasnut, kao u transu, iznenada sinu ideja. Ostavljajući svoj
tost, hitro skoči na noge i pođe za teča-Vernonom do ulaznih vrata.
Teča je upravo navlačio svoj sako za vožnju.
– Tebe neću da vodim – progunđa kroz nos kad se okrenuo i spazio Harija kako ga
posmatra.
– Kao da bih i hteo da idem. – reče Hari hladno. – Hoću nešto da te pitam.
Teča Vernon ga sumnjičavo pogleda.
– Trećacima na Hogv... u mojoj školi, ponekad se dozvoljava da posete obližnje
selo – reče Hari.
– Pa? – obrecnu se teča Vernon dok je uzimao ključeve od kola s kuke pored
vrata.
– Potrebno je da mi potpišete dozvolu na formularu – žurno dodade Hari.
– A što bih ja to učinio? – iskezi se podrugljivo teča Vernon.
– Pa – reče Hari, pažljivo birajući reči – biće vrlo teško pretvarati se pred tetkom
Mardž da ja pohađam taj Sent Šta-god-da-je...
– Sent Brutusov popravni zavod za neizlečive maloletne prestupnike – zagrme teča
Vernon, i Hariju je bilo drago što je prepoznao nedvosmislen prizvuk panike u teča
Vernonovom glasu.
– Upravo tako – reče Hari, mirno digavši pogled ka teča Vernonovom širokom,
modrom licu. – Toliko toga treba da se zapamti. Moraću da se potrudim da zvuči
ubedljivo, zar ne? Šta ako mi se nešto slučajno omakne?
– Dobićeš žestoke batine, zar ne? – grmeo je teča Vernon, unoseći se Hariju u
lice s podignutom pesnicom. Ali Hari se ne pomeri.
– To što ćete me žestoko umlatiti neće pomoći da tetka Mardž zaboravi ono što bih
mogao da joj kažem – reče on smrknuto.
Teča Vernon zastade, još uvek podignute pesnice, a lice mu poprimi gadnu
prljavoružičastu nijansu.
– Ali, ako mi potpišete formular – nastavi Hari brzo – kunem se da ću zapamtiti u
koju to školu navodno idem, i ponašaću se kao Nor... kao da sam sasvim običan dečak
i tako to.
Hari je video da se teča Vernon premišlja, iako su mu zubi bili iskeženi a vena
pulsirala na slepoočnici.
– U redu – prosikta najzad. – Pažljivo ću motriti na tvoje ponašanje za vreme
Mardžine posete. Ukoliko se do kraja budeš držao dozvoljenih granica i pričao ovu
priču, potpisaću ti taj tvoj prokleti formular.
On se okrenu, cimnu ulazna vrata, izađe i zalupi ih tako da jedno staklence s vrha
vrata ispade.
Hari se nije vratio u kuhinju. Pošao je gore u svoju spavaću sobu. Ako već treba
da se ponaša kao pravi Normalac, bolje da odmah počne. Lagano i tužno pokupi sve
poklone i rođendanske čestitke i sakri ih ispod razlabavljene podne daske pod
krevetom, zajedno s domaćim zadacima. Zatim priđe Hedviginom kavezu. Erol se,
izgleda, oporavio. I on i Hedviga su zaspali, s glavama ispod krila. Hari uzdahnu, a
potom ih gurnu prstom da ih razbudi.
– Hedviga – reče on sumorno – moraćeš da ispariš na nedelju dana. Idi s Erolom.
Ron će se brinuti o tebi. Napisaću mu pismo i sve objasniti. I ne gledaj me tako –
Hedvigine krupne oči boje ćilibara prekorno su ga posmatrale – nisam ja kriv. To je
jedini način da dobijem dozvolu da posećujem Hogsmid s Ronom i Hermionom.
Deset minuta kasnije, Erol i Hedviga (s porukom za Rona privezanom uz nogu)
odleteše kroz prozor i nestadoše s vidika. Hari, koji se sada osećao vrlo jadno, odloži
prazan kavez u orman.
Ali Hari nije imao vremena da dugo tuguje. Već sledećeg trenutka tetka Petunija je
urlala iz podnožja stepeništa da Hari siđe i spremi se da dočeka njihovu gošću.
– Uradi nešto s tom tvojom kosom! – siktala je tetka Petunija dok je silazio u
predsoblje.
Hari nije mogao da shvati zbog čega njegova kosa mora da se zagladi i izravna.
Tetka Mardž je volela da ga kritikuje, i stoga će, što je on neuredniji, ona biti srećnija.
I suviše brzo, začuše se škripa šljunka ispred, kad teča-Vernonova kola skrenuše u
dvorište s ulice, zatim tupi udarci automobilskih vrata i koraci po baštenskoj stazi.
– Otvori vrata! – prosikta tetka Petunija Hariju.
S velikom zebnjom u stomaku, Hari širom otvori vrata.
Na pragu je stajala tetka Mardž. Veoma je ličila na teču Vernona: krupna, nabijena
i modrog lica, čak je imala i brčiće, mada ne tako guste kao on. U jednoj ruci je držala
ogroman kofer, a pod miškom druge ruke starog, zloćudog buldoga.
– Gde je moj Dadliša? – zagrme tetka Mardž. – Gde je moj bratanac-puslanac?
Dadli se dogega niz hodnik, plave kose slepljene uz debelu glavu, s leptir mašnom
jedva vidljivom ispod njegovih silnih podvaljaka. Tetka Mardž nabi kofer pravo u
stomak Hariju, izbivši mu vazduh, ščepa zatim rukom Dadlija u čvrst zagrljaj i spusti
veliki poljubac na njegov obraz.
Hariju je bilo savršeno jasno da se Dadli ne opire tetka-Mardžinom zagrljajnom
hvatu samo zato što je vrlo dobro plaćen za to i, naravno, kad su se razdvojili, Dadli
je u svojoj debeloj šaci stezao novu novčanicu od dvadeset funti.
– Petunija! – povika tetka Mardž, grabeći krupnim korakom pored Harija kao da je
čiviluk za šešire. Tetka Mardž i tetka Petunija se izljubiše, ili, tačnije, Mardž priljubi
svoju krupnu vilicu na tetka Petunijinu koščatu jagodicu.
Uto uđe i teča Vernon, razdragano se smeškajući dok je zatvarao vrata.
– Može čaj, Mardž? – reče. – A čime da ponudimo Trboseka?
– Trbosek može da uzme malo čaja s moje tacne – reče tetka Mardž kad su se
zaputili prema kuhinji, ostavljajući Harija samog u predsoblju s koferom. Ali, Hari se
nije bunio. Odgovarao mu je svaki izgovor da ne bude s tetkom Mardž, te poče da
tegli kofer do slobodne sobe na spratu, odugovlačeći što je više mogao.
Kada se vratio u kuhinju, tetka Mardž je već bila podmirena čajem i voćnim
kolačem, a Trbosek je bučno laptao jezikom u uglu. Hari opazi kako se tetka Petunija
lako trza svaki put kad bi kapljice čaja i bale poprskale njen čist pod. Tetka Petunija
je mrzela životinje.
– Ko pazi ostale pse, Mardž? – upita teča Vernon..
– O, pukovnik Fabster brine o njima – dubokim će glasom tetka Mardž. – On je
sada u penziji, prija mu da ima čime da se zanima. Ali, dobrog starog Trboseka nisam
mogla da ostavim. On pati kad god se odvaja od mene.
Dok je Hari sedao, Trbosek ponovo zareža. Po prvi put tetka Mardž obrati pažnju
na Harija.
– Dakle! – zakevta ona. – Još si tu, je li?
– Da – reče Hari.
– Nemoj da mi govoriš „da“ tako nezahvalnim tonom – zareža tetka Mardž. –
Vraški je lepo od Vernona i Petunije što se brinu o tebi. Ja to ne bih mogla. Da su te
ostavili pred mojim pragom, išao bi pravo u sirotište.
Hari je upravo bio zaustio da kaže da bi radije živeo u sirotištu nego s
Darslijevima, ali ga zaustavi pomisao na hogsmidski formular. On natera lice na bolan
osmeh.
– Nemoj da mi se tu keziš! – prasnu tetka Mardž. –Vidim da se nisi nimalo
popravio od kad sam te poslednji put videla. Nadala sam se da će ti makar škola
usaditi neke manire. – Ona ispi veliki gutljaj čaja, obrisa brk i reče: – Reci mi, još
jednom, u koju ga školu šalješ, Vernone?
– Sent Brutus – reče teča Vernon kao iz topa. – To je prvorazredna institucija za
beznadežne slučajeve.
– Tako dakle – reče tetka Mardž. – Da li u Sent Brutusu koriste prut, dečače? –
zakevta ona preko stola.
– Ovaj...
Iza tetka Mardžinih leđa, teča Vernon mu odsečno klimnu.
– Da – reče Hari. Zatim, osetivši kako bi onda mogao da sve obavi kako valja,
dodade – sve vreme.
– Odlično – reče tetka Mardž. – Ne podnosim to hoću-neću prenemaganje i
gluposti o tome kako se ne smeju tući oni koji to zaslužuju. U devedeset i devet
slučajeva od sto dobro bubecanje je ono što je neophodno. Da li tebe često biju?
– O, da – reče Hari – stalno.
Tetka Mardž učkilji očima.
– Ipak mi se ne dopada tvoj ton, dečače – reče ona. – Kad možeš tako ravnodušno
da govoriš o batinama, znači da te očigledno ne tuku dovoljno. Petunija, ja bih im na
tvom mestu pisala. Objasni im da odobravaš primenu krajnje sile u slučaju ovog
dečaka.
Možda se teča Vernon zabrinuo da bi Hari mogao da zaboravi na njihovu
pogodbu. U svakom slučaju, on naglo promeni temu.
– Jesi li čula jutarnje vesti, Mardž? Šta kažeš za tog odbeglog robijaša, a?

* * *

Kad se tetka Mardž opustila kao da je kod svoje kuće, Hari uhvati sebe kako
maltene čezne za pređašnjim životom u broju četiri, bez nje. Teča Vernon i tetka
Petunija obično su ohrabrivali Harija da im se sklanja s puta, što bi Hari jedva
dočekao. Tetka Mardž je, s druge strane, htela Harija sve vreme da drži na oku, kako
bi mogla glasno da iznosi sugestije kako da se popravi. Uživala je da poredi Harija s
Dadlijem i nalazila ogromno zadovoljstvo u tome da kupuje skupe poklone Dadliju,
pri tom sve vreme gledajući Harija kao da ga čika da je pita zašto i on nije dobio
poklon. Takođe bi dobacivala otrovne nagoveštaje zbog čega je Hari tako nepodobna
osoba.
– Nisi ti kriv što je dečak ispao ovakav kakav je, Vernone – reče ona trećeg dana
za ručkom. – Ukoliko je nešto kvarno iznutra, tu se ništa ne može učiniti.
Hari pokuša da se koncentriše na jelo, ali ruke počeše da mu se tresu, a lice buknu
gnevom. Seti se formulara, reče sebi. Misli na Hogsmid. Ništa ne govori. Ne ustaj!
Tetka Mardž posegnu za svojom čašom vina.
– To je osnovno pravilo uzgajanja – reče ona. – Stalno to viđam kod pasa. Ako
nešto nije u redu s kučkom, neće biti u redu ni sa šten...
U tom trenutku, vinska čaša koju je tetka Mardž držala eksplodira joj u ruci.
Krhotine poleteše na sve strane a tetka Mardž zamuca i trepnu, dok joj je celo podlo
lice bilo isprskano.
– Mardž! – ciknu tetka Petunija. – Mardž, jesi li dobro?
– Nemaj brige – zabrunda tetka Mardž, brišući lice salvetom. – Mora da sam je
isuviše čvrsto stegla. Već mi se to desilo pre neki dan kod pukovnika Fabstera. Ne
uzbuđuj se, Petunija, imam vrlo čvrst stisak...
Ali i tetka Petunija i teča Vernon su sumnjičavo pogledali u Harija, a on odluči da
preskoči desert i da brže-bolje zbriše od stola.
Ispred, u predsoblju, on se nasloni na zid, duboko dišući. Prvi put posle dužeg
vremena izgubio je kontrolu i učinio da nešto eksplodira. Nije smeo dozvoliti da mu
se to ponovo desi. Na kocki nije bio samo formular za Hogmsid – ako tako nastavi,
imaće nevolje i s Ministarstvom magije.
Hari je još uvek bio maloletni čarobnjak, i po čarobnjačkom zakonu bilo mu je
zabranjeno da izvodi čarolije izvan škole. A njegov dosadašnji dosije nije bio baš
besprekoran. Još prošlog leta je dobio zvanično upozorenje u kome je jasno
naznačeno da će Ministarstvo, ako otkrije bilo kakve nove čarolije u Šimširovoj ulici,
Harija izbaciti s Hogvortsa.
Čuo je da Darslijevi napuštaju sto i požurio uza stepenice da im se skloni s puta.

* * *

Sledeća tri dana Hari je pregrmeo tako što bi, kad god se tetka Mardž navadi na
njega, terao sebe da razmišlja o svom Priručniku za servisiranje metli: Uradi sam.
To je imalo uspeha, mada je zbog toga izgleda imao tup pogled, zbog čega je tetka
Mardž počela da iznosi mišljenje da je mentalno zaostao.
Naposletku, najzad, dođe i poslednje veče tetka-Mardžinog boravka kod njih.
Tetka Petunija je spremila finu večeru a teča Vernon otvorio nekoliko boca vina.
Pregurali su i supu i lososa bez pominjanja Harijevih mana. Dok su jeli šaum-rolne s
limunom teča Vernon ih je umarao dugom pričom o Graningsu, svojoj kompaniji koja
pravi bušilice; zatim je tetka Petunija skuvala kafu, a teča Vernon izvadio flašu
brendija.
– Smem li da te ponudim, Mardž?
Tetka Mardž je već popila dosta vina. Njeno ogromno lice bilo je vrlo zajapureno.
– Samo malčice – smejuljila se ona. – Malčice više... još malo... sad je dosta.
Dadli je jeo četvrti komad kolača. Tetka Petunija je srkutala kafu s ispruženim
malim prstom. Hari je poželeo da ispari u svoju sobu, ali se susreo s teča Vernonovim
ljutitim očicama i shvatio da mora da odsedi do kraja.
– Aah – reče tetka Mardž, coknuvši i spustivši nazad praznu čašicu od brendija. –
Odlično smo čalabrcnuli, Petunija. Ja inače uveče samo nešto na brzaka ispržim,
pored dvanaest pasa o kojima brinem... – Ona bučno podrignu i poče da trlja svoj
veliki tvidom pokriveni stomak. – Pardon. Ala volim da vidim dečaka zdrave veličine
– nastavi ona, namigujući Dadliju. – Ti ćeš biti pravilno građen muškarac, Dadili, kao
i tvoj otac. Da, još malčice brendija, Vernone...
– Ali, ovaj ovde...
Ona mahnu glavom u pravcu Harija, koji oseti kako mu se nešto steže u stomaku.
Priručnik, pomisli on brzo.
– Ovaj ima nekako zao, sićušan izgled. Ima to i kod pasa. Naterala sam pukovnika
Fabstera da jednog takvog udavi prošle godine. Ličio je na pravog malog pacova.
Slabašan. Nimalo rasan.
Hari je pokušavao da se priseti dvanaeste stranice svoje knjige: Čin za uklanjanje
neželjenih krivudanja.
– Sve se to svodi na krv, kao što rekoh pre neki dan. Loša krv hoće da izbije na
površinu. E sad, ne kažem ništa protiv tvoje porodice – reče Mardž, potapšavši
Petunijinu koščatu šaku svojom lopatastom – ali tvoja sestra je bila pravi mućak.
Takvi se javljaju i u najboljim porodicama. Zatim je pobegla s vucibatinom, a rezultat
toga je upravo pred nama.
Hari je zurio u tanjir, dok mu je u ušima čudno zvonilo. Čvrsto uhvati svoju metlu
za rep, pomisli. Ali nije mogao da se seti šta je sledeće. Glas tetke Mardž zabijao mu
se u mozak poput jedne od teča-Vernonovih bušilica.
– Taj Poter – glasno će tetka Mardž, ščepavši bocu brendija i sasuvši još u svoju
čašu i na stolnjak – niste mi nikad rekli čime se on bavio?
Teča Vernon i tetka Petunija delovali su krajnje napeto. Čak je i Dadli digao
pogled sa svoje šaum-rolne da bi se zapiljio u svoje roditelje.
– On... nije radio – reče teča Vernon, krajičkom oka pogledavši Harija. –
Nezaposlen.
– To sam i mislila! – reče tetka Mardž, otpivši veliki gutljaj brendija, rukavom
brišući bradu. – Ništarija, bezveznjak, lenja prišipetlja koji...
– Nije bio takav – reče Hari iznenada. Za stolom nasta tajac. Hari se sav tresao.
Nikad u životu nije bio toliko besan.
– JOŠ BRENDIJA! – razdra se teča Vernon, beo kao kreč. Ispraznio je celu bocu u
tetka-Mardžinu čašu. – Ti, dečko – zareža on na Harija – smesta u krevet, idi...
– Ne, Vernone – štucala je tetka Mardž, podižući ruku, streljajući Harija svojim
tankim zakrvavljenim očima. – Nastavi, dečače, nastavi. Ponosan si na svoje roditelje,
zar ne? Odu i stradaju u automobilskoj nesreći (pijani, pretpostavljam)...
– Oni nisu poginuli u automobilskoj nesreći – reče Hari, uhvativši sebe kako naglo
ustaje.
– Poginuli su u sudaru, ti gadna mala lažovčino, i ostavili te na teret svojim
poštenim i marljivim rođacima! – vrištala je tetka Mardž, naduvši se od gneva. – Ti si
jedan nevaspitani, nezahvalni mali...
Ali, tetka Mardž iznenada prestade da govori. U jednom trenutku se činilo kao da
ne može da nađe reči. Nadimala se od neizrecivog gneva – ali nadimanje nije
jenjavalo. Njeno veliko crveno lice poče da se širi, njene sitne oči se iskolačiše, a
usta joj se toliko razvukoše da nije mogla da govori – sledećeg trenutka, nekoliko
dugmadi polete s njenog sakoa od tvida i odbi se o zidove – narastala je poput nekog
monstruoznog balona, stomak poče da joj kipi preko pojasa suknje od tvida, a svaki
prst joj se nadu poput salame...
– MARDŽ! – zaurlaše uglas teča Vernon i tetka Petunija, dok se telo tetke Mardž
polako dizalo sa stolice ka tavanici. Sada je već bila skroz okrugla, poput goleme
sigurnosne bove na vodi s prasećim očima, a ruke i stopala su joj štrčali pod čudnim
uglovima, dok je polako jezdila uvis, ispuštajući grčevite praskave zvuke. Trbosek
ulete u sobu, mahnito lajući.
– NEEEEEEE!
Teča Vernon ščepa Mardž za nogu i pokuša da je ponovo povuče nadole, ali
umalo i sâm nije bio podignut s poda. Sekundu kasnije, Trbosek skoči napred i zari
zube u teča Vernonovu nogu.
Hari izlete iz trpezarije pre no što je iko mogao da ga zaustavi, uputivši se u
pravcu ostave ispod stepeništa. Čim je stigao do njih, vrata ostave otvoriše se kao
čarolijom. U roku od nekoliko sekundi već je odvukao svoj kovčeg do ulaznih vrata.
Otrčao je uza stepenice i bacio se pod krevet, otrgao labavu dasku i zgrabio jastučnicu
punu knjiga i rođendanskih poklona. Iskobeljao se ispod kreveta, zgrabio Hedvigin
prazan kavez i strčao natrag do svog kovčega, baš kad je teča Vernon izleteo iz dnevne
sobe, dok mu je nogavica bila u krvavim ritama.
– VRAĆAJ SE OVAMO! – riknu on. – DOLAZI OVAMO I VRATI JE U
NORMALNO STANJE!
Ali Hari je bio obuzet nekontrolisanim besom. Nogom otvori kovčeg, izvuče
štapić i uperi ga u teču Vernona.
– Zaslužila je to – uzvrati Hari zadihano. – Zaslužila je to što je dobila. Dalje od
mene.
On iza leđa posegnu za kvakom na vratima.
– Idem – reče Hari. – Dosta mi je svega.
I sledećeg trenutka već je bio napolju u mračnoj, tihoj ulici, vukući za sobom teški
kovčeg, s Hedviginim kavezom ispod ruke.

3. Noćni viteški autobus



Hari je prošao nekoliko ulica pre nego što se sručio na nizak zidić u Ulici
Magnolijinog polumeseca, zadihan od tegljenja svog kovčega. Sedeo je sasvim mirno,
još uvek prožet gnevom, slušajući besomučne udare svog srca.
Ali nakon desetak minuta samoće u mračnoj ulici, obuze ga novo osećanje: panika.
Kako god bi sagledao stvari, nikad nije bio u goroj nevolji. Bio je sasvim sam,
nasukan na obali mračnog normalskog sveta, a nije imao apsolutno nikud da ode. A
najgore je bilo to što je upravo bio izveo vrlo ozbiljne čarolije, što znači da je gotovo
sigurno izbačen s Hogvortsa. Toliko je prekršio Dekret o ograničenju maloletničkog
čarobnjaštva da je bio iznenađen što se predstavnici Ministarstva magije nisu dosad
već sručili na njega dok tu sedi.
Hari zadrhta i pogleda duž Ulice Magnolijinog polumeseca. Šta će biti s njim? Da
li će ga uhapsiti, ili samo izbaciti iz čarobnjačkog sveta? Pomisli na Rona i Hermionu,
i bi mu još teže oko srca. Hari je bio siguran da bi, bio on prestupnik ili ne, Ron i
Hermiona u ovom trenutku želeli da mu pomognu, ali oboje su bili u inostranstvu, a
bez Hedvige nije imao načina da stupi u vezu s njima.
Nije imao ni normalske pare. Bilo je nešto malo čarobnjačke zlatne sitnine u kesi
za novac na dnu njegovog kovčega, ali ostatak blaga koje je nasledio od roditelja
pohranjen je u Gringotsu, čarobnjačkoj banci u Londonu. Nikako neće biti u stanju da
dovuče svoj kovčeg do Londona. Osim...
Pogled mu pade na njegov štapić, koji je još uvek čvrsto stezao u ruci. Ako je već
izbačen (sada mu je srce već bolno brzo lupalo), još malčice čarolije neće mu nauditi.
Imao je Nevidljivi ogrtač koji je nasledio od oca – što ne bi začarao kovčeg da
postane lak kao pero, svezao ga za svoju metlu, prekrio se Nevidljivim ogrtačem i
odleteo za London? Tamo bi mogao da dobije ostatak novca iz podzemnog trezora... i
da počne život izopštenika. To je bila užasna vizija, ali ne može večito da sedi na
ovom zidu, ukoliko ne želi da se nađe u situaciji da normalskoj policiji objašnjava
zašto lunja okolo u gluvo doba noći s kovčegom punim čarobnjačkih udžbenika i
metlom.
Hari ponovo otvori svoj kovčeg i razgrnu njegov sadržaj, tražeći Nevidljivi ogrtač
– ali, pre nego što ga je našao, naglo se uspravio, još jednom se osvrnuvši oko sebe.
Čudni žmarci ispod vrata nagnaše Harija na pomisao da ga neko posmatra, ali
ulica je delovala pusto, a iz okolnih velikih četvrtastih kuća nije sijalo nijedno svetlo.
Ponovo se nagnu nad kovčeg, ali se gotovo istog trena ponovo ispravi, čvrsto
stežući štapić. Više je osećao nego što je mogao da čuje: neko ili nešto je stajalo u
uskom procepu između garaže i ograde iza njega. Hari škiljeći pogleda ka mračnoj
uličici. Kad bi se to stvorenje samo pokrenulo, saznao bi da li je to obična mačka ili –
nešto drugo.
– Lumos – promrmlja Hari i na vrhu štapića pojavi se svetlost koja ga gotovo
zaslepi. Podiže štapić visoko iznad glave, a oblucima obloženi zidovi kuće u broju
dva iznenada sinuše; vrata garaže zasjaše na svetlosti, a kroz njih Hari malo dalje
spazi obrise nečeg veoma velikog, širokih, svetlucavih očiju.
Hari ustuknu. Saplete se nogama o kovčeg. Štapić mu izlete iz šake dok je
mlatarao rukama ne bi li sprečio pad, i on snažno tresnu kraj ivičnjaka...
Začu se zaglušujuće BENG!, i Hari zakloni rukama oči od iznenadne zaslepljujuće
svetlosti...
S krikom na usnama, Hari se otkotrlja nazad na trotoar, i to u pravi čas. Trenutak
kasnije, džinovski par točkova i farova uz škripu se zaustavi tačno na mestu na kom je
Hari maločas ležao. Pripadali su, što Hari vide kad podiže glavu, trospratnom
autobusu otrovnoljubičaste boje, koji kao da se stvorio niotkuda. Poviše vetrobrana,
zlatnim slovima je pisalo: Noćni viteški autobus.
U deliću sekunde Hari se zapita da nije malo pošašavio od pada. A zatim iz
autobusa iskoči kondukter u ljubičastoj uniformi i poče glasno da priča kroz mrak.
– Dobro došli u Noćni viteški autobus, hitan prevoz za izgubljene veštice i
čarobnjake. Samo izbacite ruku sa štapićem i uđite, možemo vas odvesti kud god
želite. Moje ime je Sten Stranputica i biću vaš kondukter ve...
On naglo prekide rečenicu. Upravo je primetio Harija koji je još sedeo na tlu.
Hari ponovo zgrabi svoj štapić i pridiže se. Pogledavši izbliza, primeti da je Sten
Stranputica samo koju godinu stariji od njega, jedva da je navršio osamnaestu ili
devetnaestu, s velikim klempavim ušima i podosta bubuljica.
– Š’a radiš tu dole? – upita Sten, zaboravivši na etikeciju.
– Pao sam – reče Hari.
– Zaš’o s’ to uradio? – zakikota se Sten.
– Nisam namerno – reče Hari, iznerviran. Pocepao je farmerke na kolenu, a ruka
kojom je pokušao da ublaži pad je krvarila. Iznenada se seti zašto je pao i brzo se
okrenu da pogleda stazu između baštenske ograde i garaže. Farovi Noćnog viteškog
autobusa potpuno su je osvetlili, i bila je prazna.
– Š’a gle’aš? – reče Sten.
– Tu je bilo neko veliko crno stvorenje – reče Hari, pokazujući nesigurno ka
procepu. – Poput psa... ali masivnije...
Ponovo se zagleda u Stena, čija su usta bila blago razjapljena. S osećajem
nelagode, Hari primeti kako Stenov pogled skreće ka ožiljku na njegovom čelu.
– Š’a ti je to na glavudži? – preseče ga Sten.
– Ništa – brzo uzvrati Hari, nabacujući kosu preko ožiljka. Ako ga Ministarstvo
magije traži, nije želeo da im dodatno olakša posao.
– Kak’ se zoveš? – navaljivao je Sten.
– Nevil Longbotom – reče Hari, izgovorivši prvo ime koje mu je palo na pamet. –
Nego... dakle, ovaj autobus – nastavi brzo, nadajući se da će zbuniti Stena – ti reče da
ide bilo kuda?
– Aha – gordo će Sten – gde god poželiš, ali mož’ sam’ po kopnu. Niš’ pod vodu.
Daklem – nastavi, sumnjičavo ga pogledavši – Ti s’ nas zaista stopir’o, je l’? Podig’o
ruku s štapićem, je l’ da?
– Da – brzo odgovori Hari. – Čuj, koliko košta karta do Londona?
– Jedanaest sikla, odgovori Sten – ali za trinejs’ dobi’š i čokoladu, a za petnaj’s
bocu s toplom vodom i četkicu za zube u boji po izboru.
Hari ponovo pročeprka po kovčegu, izvadi kesu s novcem i izruči srebrne novčiće
u Stenovu ruku. Zatim on i Sten ponesoše njegov kovčeg, sa Hedviginim kavezom
povrh njega, uza stepenike autobusa.
Unutra nije bilo sedišta. Umesto toga, uz prozore sa zavesama beše poređano petšest
mesinganih kreveta. Poviše svakog kreveta gorele su sveće na svećnjacima,
bacajući svetlost na drvetom obložene zidove. Mršav čarobnjak s noćnom kapicom u
zadnjem delu autobusa promrmlja: – Ne sada, hvala, moram da kiselim neke puževe –
i okrenu se u snu.
– Ovo j’ tvoj – prošaputa Sten gurnuvši Harijev kovčeg ispod kreveta odmah iza
vozača, koji je sedeo u fotelji za volanom. – To je naš vozač, Erni Sudarski. A ovo je
Nevil Longbotom, Erne.
Erni Sudarski, stariji čarobnjak s naočarima od debelog stakla klimnu Hariju, koji
ponovo nervozno navuče šiške na čelo i sede na svoj krevet.
– Teraj, Ern’ – reče Sten, spustivši se u fotelju pored Ernija.
Ču se još jedno bučno BENG!, i sledećeg trenutka Noćni viteški autobus pojuri
takvom brzinom da se Hari prući nauznak po krevetu. Pridigavši se, on se zagleda kroz
prozor u mrak i opazi da sada grabe potpuno drugom ulicom. Sten je s velikim užitkom
posmatrao Harijevo zapanjeno lice.
– Tu smo bili pre neg’ si nas zaustavio – reče. – Gde smo, Ern? Negde u Velsu?
– Jes’ – reče Erni.
– Kako to da Normalci ne čuju autobus? – upita Hari.
– Oni! – prezrivo reče Sten. – Pa kad ne slušaju kak’ valja, je l’ da? A ni ne glede
kak’ valja. Oni ti, vala, nikad niš’ ne vide.
– Bolje probudi Madam Baruštinu, Stene – reče Ern. – Za koji minut bićemo u
Abergaveniju.
Sten prođe pored Harijevog kreveta i nestade kroz usko drveno stepenište. Hari je
i dalje zurio kroz prozor, sve nervozniji. Čini se da Erni nije baš najbolje ovladao
volanom. Noćni viteški autobus stalno se peo na trotoar, ali pri tom ni u šta ne bi
udario jer su mu se redovi bandera, poštanskih sandučića i kanti za đubre hitro
sklanjali s puta i odmah vraćali na pređašnja mesta čim bi autobus prošao.
Sten ponovo siđe stepeništem sa sprata, u pratnji bledozelene veštice ogrnute
plaštom za putovanje.
– Eve nas, Madam Baruština – reče Sten veselo, čim je Ern nalegao na kočnicu
tako da kreveti kliznuše barem stopu napred ka prednjem delu autobusa. Madam
Baruština prisloni maramicu na usta i drhtavim nogama siđe niza stepenice. Sten
izbaci njenu torbu i zatvori vrata. Ponovo se začu glasno BENG i ponovo se
zatruckaše uskim seoskim puteljkom, dok im se drveće sklanjalo s puta.
Hari ne bi mogao da zaspi ni da se nalazio u autobusu koji ne brekće i ne štekće,
niti skokom prelazi stotinu milja. Poče da mu kuva u stomaku čim je ponovo utonuo u
misli o tome šta će biti s njim, i da li su Darslijevi dosad uspeli da skinu tetku Mardž
s plafona.
Sten razvi primerak Dnevnog proroka i stade da čita držeći jezik među zubima.
Velika fotografija čoveka ispijenog lica i ulepljene kose netremice je gledala Harija s
naslovne strane. Lik mu je bio neobično poznat.
– Taj čovek! – reče Hari, na tren zaboravivši na svoju muku. – Bio je na
normalskim vestima!
Stenli ponovo okrenu naslovnu stranu i zakikota se.
– Sirijus Blek? – reče, klimnuvši. – Naravno da je bio na normalskim vestima,
Nevile. Gde si ti bio?
Nadmeno se zakikota spazivši tup izraz na Harijevom licu, odvoji naslovnu stranu
novina i dade je Hariju.
– Treba više da čitaš novine, Nevile.
Hari prinese papir sveći i pročita:

BLEK I DALJE NA SLOBODI

Sirijus Blek, najozloglašeniji zatvorenik tvrđave Askaban, i dalje je u bekstvu,
potvrdilo je danas Ministarstvo magije.
– Činimo sve što je u našoj moći da ponovo uhvatimo Bleka – izjavio je jutros
ministar magije Kornelijus Fadž. – Molimo čarobnjačko građanstvo da se ne
uzbuđuje.
Pojedini članovi Međunarodne federacije veštaca kritikovali su Fadža što je
informisao normalskog premijera o krizi.
– Pa, zaista, morao sam, zar ne – rekao je rasrđeno Fadž. – Blek je lud. On je
opasnost za sve koji mu stanu na put, bilo da su čarobnjaci ili Normalci. Premijer
mi je garantovao da neće nikome otkriti Blekov pravi identitet. Uostalom – ko bi
mu uopšte poverovao?
Dok je Normalcima rečeno da Blek ima pištolj (svojevrstan metalni čarobni
štapić kojim Normalci ubijaju jedni druge), čarobnjačko građanstvo živi u strahu
od masakra poput onog od pre dvanaest godina, kada je Blek ubio trinaestoro
ljudi jednom kletvom.

Hari pogleda u zasenčene i upale oči Sirijusa Bleka, jedini deo tog ispijenog lica
koji je delovao živo. Hari nikada nije sreo vampira, ali je video njihove slike na
časovima Odbrane od Mračnih veština, a Blek je, sa svojom voštanobelom kožom,
ličio baš na njih.
– Jeziv tipus, je l’? – reče Sten, koji je posmatrao Harija kako čita.
– Ubio je trinaestoro ljudi? – reče Hari, vraćajući list novina Stenu – i to jednom
jedinom kletvom?
– Aha – reče Sten – i to pred svedocima i taki to. Usred bela dana. Digla se vel’ka
frka, je l’ da, Ern?
– Jes’ – reče Ern smrknuto.
Sten se okrenu u svojoj stolici, s rukama na naslonu za glavu, da bi bolje osmotrio
Harija.
– Blek je bijo vel’ki pristalica Znaš-Već-Kojeg – reče.
– Šta, Voldemora? – reče Hari, ne razmišljajući.
Stenu čak i bubuljice prebledeše. Ern cimnu volan tako snažno da je cela farma
ispred njih morala da skoči u stranu kako bi izbegla autobus.
– Jesi l’ ti šenuo? – vrisnu Sten. – Š’o mu spominješ ime, kog vraga?
– Žao mi je – reče Hari. – Izvini... ja... zaboravio sam...
– Zaboravijo?! – reče Sten tiho. – Pobogu, srce mi lupka takoj’ brzo...
– Dakle... dakle, Blek je podržavao Znate-Već-Koga – nastavi Hari pokajnički.
– Jes’ vala – reče Sten, još uvek trljajući grudi. – Baš tako. Kažu, vrlo blizak
Znaš-Već-Kome... kako bilo, kad je mali ’Ari Poter dolijao Znaš-Već-Kojem... – Hari
ponovo nervozno ispravi čuperak na čelu – ...sve pristalice Znaš-Već-Kojeg su
pronađene, je l’ da, Ern? Većina je znala da je doš’o kraj, kad nema više Znaš-Već-
Koga, pa su se mirno predali. Ali ne i Sirijus Blek. Mislijo je, kažu, da će bit’
zamenik Znaš-Već-Kojega kad ovaj sve preuzme.
– Bilo kak’ bilo, opkolili su Bleka na ulici punoj Normalaca, a Blek je izvadijo
štapić i dig’o u vazduh pola ulice, izgin’o jedan čarobnjak i tuce Normalaca koji su
mu se našli na putu. Užasno, je l’ da? A znaš š’a je Blek onda uradijo? – nastavi Sten
dramatičnim šapatom.
– Šta? – upita Hari.
– Nasmej’o se – reče Sten. – Samo je stajao ondi i smej’o se. Kad je stiglo
pojačanje iz Ministarstva magije, otiš’o je s njima k’o bela lala, i još se smej’o iz
petnih žila. Jer, on je lud, je l’ da Ern? Je l’ da da je lud?
– Ako nije bio kad je otišao u Askaban, sad sigurno jeste – reče Ern otegnutim
glasom. – Radije bi’ se razneo u paramparčad neg’ što bi’ kročio na to mesto. Mada,
tako mu i treba... posle svega što je uradio...
– Vala, nije im bilo lako da to prikriju, zar ne, Ern? – reče Sten. – Razneta cela
ulica i svi ti Normalci mrtvi. Š’a su rekli da se desilo, Ern?
– Eksplozija gasa – zabrunda Erni.
– A sad je opet van – reče Stan, i stade ponovo da proučava novinsku sliku
Blekovog duguljastog lica. – Nikad niko nije pobeg’o iz Askabana, je l’ da Ern?
Pojma nemam kak’ mu je to uspelo. Da se smrzneš, je l’? Al’ ne bi rek’o da ima šanse
protiv askabanskih čuvara, a Ern?
Ern iznenada zadrhta.
– Aj’ pričaj neš’ drugo, Sten, budi drug. Podiđu me žmarci od ti askabanski
stražari.
Sten nerado odloži list novina, a Hari se nasloni na prozor Noćnog viteškog
autobusa, osećajući se gore no ikad. Nije mogao a da ne zamisli šta bi sve Sten mogao
da priča svojim putnicima kroz nekoliko noći.
– Jes’ čuo za tog ’Ari Potera? Razn’o svoju tetku! Bijo je s nama u Noćnom
viteškom autobusu, je l’ da, Ern? Pokušav’o je da zbriše...
Hari je bio svestan da je prekršio čarobnjački zakon, baš kao i Sirijus Blek. Da li
je naduvavanje tetke Mardž dovoljan razlog da ga strpaju u Askaban? Hari nije znao
ništa o čarobnjačkom zatvoru, mada su svi koje je čuo da o tome govore činili to sa
strepnjom u glasu. Hagrid, hogvortski čuvar imanja, lane je proveo dva meseca u tom
zatvoru. Hari nikako nije mogao da zaboravi užas na Hagridovom licu kad su mu rekli
gde će ga pritvoriti, a Hagrid je bio jedan od najhrabrijih ljudi koje je Hari upoznao.
Noćni viteški autobus jurio je kroz noć, rasterujući žbunje i saobraćajne znake,
telefonske govornice i drveće, a Hari je ležao, nespokojan i očajan, na perjanom
dušeku. Posle nekog vremena Sten se seti da je Hari platio toplu čokoladu, ali je prosu
po Harijevom jastuku kad se autobus naglo prebaci iz Anglsija u Aberdin. Jedan po
jedan, čarobnjaci i veštice u kućnim mantilima i papučama spuštali su se s viših
spratova da bi napustili autobus. Videlo se da jedva čekaju da izađu.
Najzad, Hari ostade jedini putnik.
– Dobro, Nevile – reče Sten, pljesnuvši rukama – gde da te odbacimo u Londonu?
– U Dijagon-aleju – reče Hari.
– Odma’ – reče Sten. – Drž’ se ondak...
BENG.
Tutnjali su duž Čering krosa. Hari se pridiže ne bi li posmatrao zgrade i klupe
kako se skupljaju i zbijaju, ne bi li se Noćnom viteškom autobusu sklonile s puta.
Nebo je postajalo malo svetlije. Mogao bi da se pritaji par sati, ode u Gringots čim se
otvori, a onda da krene – kuda, to nije znao.
Ern nagazi na kočnicu i Noćni viteški autobus uz škripu stade ispred male,
neugledne krčme Probušeni kotao, iza koje se nalazio začarani ulaz u Dijagon-aleju.
– Hvala – reče Hari Ernu.
On skoči preko stepenika i pomognu Stenu da snesu njegov kovčeg i Hedvigin
kavez na pločnik.
– Pa – reče Hari – ćao!
Ali, Sten nije obraćao pažnju na njega. I dalje stojeći na vratima autobusa, gledao
je razrogačeno u mračni ulaz Probušenog kotla.
– Tu li si, Hari – reče glas.
Pre nego što je uspeo da se okrene, Hari oseti ruku na ramenu. Istoga trenutka Sten
povika: – Nebesa! Ern, dođi ’vamo! Dođi ’vamo!
Hari podiže pogled ka osobi kojoj je pripadala ruka na njegovom ramenu, i oseti
ledene žmarce u stomaku – naleteo je pravo na Kornelijusa Fadža, ministra magije,
lično.
Sten iskoči na trotoar pored njih.
– Kakoj’ to nazvaste Nevila, ministre? – uzbuđeno ga zapita.
Fadž, zdepasti čovečuljak u dugom, kariranom ogrtaču, delovao je smrznuto i
iscrpljeno.
– Nevila? – ponovi, mršteći se. – Ovo je Hari Poter.
– Znao sam! – radosno povika Sten. – Erne! Erne! Čik pogod’ ko j’ Nevil! To je
’Ari Poter! Vidim mu ožiljak!
– Da – reče Fadž pomalo iznervirano – pa, drago mi je da je Noćni viteški autobus
pokupio Harija, ali nas dvojica moramo sada da uđemo u Probušeni kotao...
Fadž još jače pritisnu Harijevo rame i ugura ga u krčmu. Na vratima iza šanka
pojavi se povijena figura sa svetiljkom. To je bio Tom, smežurani, bezubi gazda.
– Uhvatili ste ga, ministre! – reče Tom. – Šta želite? Pivo? Brendi?
– Možda lonče čaja – reče Fadž, ne ispuštajući Harija.
Iza njih se začu glasna škripa i stenjanje, a zatim se pojaviše Sten i Ern, noseći
Harijev kovčeg i Hedvigin kavez, uzbuđeno se osvrćući oko sebe.
– Što nam nisi rek’o koj’ si, je l’, Nevile? – reče Sten, kezeći se Hariju, dok je
Ernijevo sovinje lice radoznalo izvirivalo preko Stenovog ramena.
– I privatan odeljak, molim te, Tome – naglasi Fadž.
– Ćao – tužno reče Hari Stenu i Ernu kad Tom uputi Fadža ka hodniku koji je
vodio iza šanka.
– Ćao, Nevile! – viknu Sten.
Fadž pogura Harija kroz uzani hodnik idući za Tomovom svetiljkom, a zatim ga
ubaci u malu prostoriju. Tom pucnu prstima, vatra planu u ognjištu, a on se uz naklon
udalji iz sobe.
– Sedi, Hari – reče Fadž, pokazavši mu stolicu pored ognjišta.
Hari sede, osećajući kako se ježi uprkos toplini vatre. Fadž skide svoj karirani
ogrtač i baci ga u stranu, a zatim zavrnu nogavice svog staklozelenog odela, i sede
preko puta Harija.
– Ja sam Kornelijus Fadž, Hari. Ministar magije.
Hari je to već i sam znao. Video je Fadža jednom ranije, ali pošto je tada nosio na
sebi Nevidljivi ogrtač, Fadž to nije mogao da zna.
Krčmar Tom se ponovo pojavi, sada s keceljom navučenom preko spavaćice,
noseći poslužavnik sa čajem i komadićima tosta. On spusti poslužavnik na sto između
Fadža i Harija, a zatim napusti sobu, zatvorivši vrata za sobom.
– Pa, Hari – reče Fadž, sipajući čaj – baš si nam napravio pometnju, pravo da ti
kažem. Tako pobeći od teče i tetke! Pomislio sam... ali, sada si na sigurnom i to je
najvažnije.
Fadž namaza krišku tosta puterom i gurnu tanjir prema Hariju.
– Jedi, Hari, jedva stojiš na nogama. Dakle... biće ti drago da čuješ da smo se
pobrinuli za nesrećni slučaj naduvavanja gospođice Mardžori Darsli. Dva člana
Odseka za poništavanje efekata slučajne magije hitno su poslata u Šimširovu ulicu pre
nekoliko sati. Gospođicu Darsli su probušili i modifikovali joj pamćenje. Uopšte se
ne seća incidenta. Stoga, to mu dođe to, i nema nikakvih posledica.
Fadž se nasmeši Hariju preko ruba šoljice, poput ujaka koji merka svog omiljenog
nećaka. Hari, ne verujući svojim ušima, zausti da nešto kaže, ali nije mogao da smisli
šta, pa ponovo zatvori usta.
– Ah, brineš se kako će reagovati tetka i teča? – reče Fadž. – Pa, ne sporim da su
užasno ljuti, Hari, ali spremni su da te prime idućeg leta ukoliko ostaneš na Hogvortsu
za Božić i Uskrs.
Hari pročisti grlo.
– Ja uvek provodim božićne i uskršnje praznike na Hogvortsu – reče on – i ne
želim da se ikad više vratim u Šimširovu ulicu.
– De, de, siguran sam da ćeš se drukčije osećati kad se smiriš – reče Fadž
zabrinutim tonom. – Uostalom, oni su tvoja porodica, i siguran sam da ste privrženi
jedni drugima... ovaj... negde vrlo duboko u sebi.
Hari ga ne ispravi. Još uvek je čekao da čuje šta će sada biti s njim.
– Dakle, ostaje jedino – reče Fadž, premazavši još jedan komadić tosta puterom –
da odlučimo gde ćeš provesti poslednje dve nedelje raspusta. Predlažem da iznajmiš
sobu ovde u Probušenom kotlu i...
– Čekajte – izlete Hariju. – A šta je s mojom kaznom?
Fadž trepnu.
– Kaznom?
– Prekršio sam zakon! – reče Hari. – Dekret o ograničenju maloletničkog
čarobnjaštva!
– Oh, dragi dečače, nećemo te kazniti zbog takve sitnice! – uzviknu Fadž,
nestrpljivo mašući tostom. – Bio je to nesrećan slučaj! Ne šaljemo ljude u Askaban
samo zato što naduvaju svoje tetke!
Ali to se nije podudaralo s Harijevim prošlim iskustvima s Ministarstvom magije.
– Prošle godine dobio sam zvanično upozorenje samo zato što je kućni vilenjak
razbio puding u tečinoj kući! – reče Hari, mršteći se. – Ministarstvo magije je reklo da
ću biti izbačen s Hogvortsa bude li još čarolija u toj kući!
Ukoliko ga oči nisu varale, Hari primeti da je Fadžu odjednom neprijatno.
– Okolnosti se menjaju, Hari... Moramo i to uzeti u obzir... u sadašnjoj klimi...
Nije valjda da želiš da te izbace?
– Naravno da ne želim – reče Hari.
– Čemu onda tolika frka? – nasmeja se Fadž nonšalantno. – Hajde, uzmi tost, Hari,
dok ja odem da vidim ima li Tom sobu za tebe.
Fadž krupnim koracima napusti prostoriju, a Hari nastavi da zuri za njim. Nešto
veoma čudno se ovde zbiva, pomisli. Zašto ga je Fadž čekao kod Probušenog kotla,
ako nije hteo da ga kazni? Kad bolje razmisli, sigurno nije uobičajeno da se ministar
magije lično meša u slučajeve zloupotrebe maloletničke magije?
Fadž se vrati u pratnji krčmara Toma.
– Soba jedanaest je slobodna, Hari – reče Fadž. – Mislim da će ti odgovarati.
Samo još nešto, sigurno ćeš razumeti... Ne želim da lunjaš naokolo po normalskom
Londonu, važi? Drži se Dijagon-aleje. I uvek se vrati u krčmu pre mraka. Siguran sam
da shvataš. Tom će paziti na tebe umesto mene.
– U redu – reče Hari polako – ali, zašto...?
– Ne bismo hteli da te ponovo izgubimo, zar ne? – reče Fadž, grohotom se
nasmejavši. – Ne, ne... najbolje da znamo gde si... hoću reći...
Fadž glasno pročisti grlo i pokupi svoj karirani ogrtač.
– Pa, odoh ja, imam mnogo posla, razumeš...
– Jeste li uspeli da otkrijete bilo šta u vezi s Blekom? – upita ga Hari.
Fadžov prst skliznu sa srebrnih kopči na ogrtaču.
– Šta reče? A, čuo si... pa ne, ne još, ali to je samo pitanje vremena. Čuvari
Askabana nikad dosad nisu omanuli... a sada su bešnji no što sam ih ikad video.
Fadž se malčice strese.
– Dakle, pozdravljam te.
On ispruži ruku i, dok su se rukovali, Hariju iznenada sinu ideja.
– Ovaj... Ministre? Mogu li nešto da vas pitam?
– Naravno – reče Fadž s osmehom.
– Trećacima na Hogvortsu je dozvoljeno da posećuju Hogsmid, ali tetka i teča mi
nisu potpisali formular. Da li biste vi...?
Fadžu je bilo vidno neprijatno.
– Ah – reče. – Ne, ne, žao mi je, ali pošto ti nisam ni roditelj niti staratelj...
– Ali, vi ste ministar magije – žustro reče Hari. – Ako biste mi vi dali dozvolu...
– Ne, žao mi je, Hari, ali pravila su pravila – reče Fadž odsečno. – Možda ćeš
moći da posetiš Hogsmid iduće godine. Zapravo, mislim da je najbolje da ne ideš...
da... pa, odoh ja. Uživaj u svom boravku ovde, Hari.
Fadž se još jednom rukova s Harijem i nasmeši mu se, a potom napusti sobu. Tom
istupi napred, smešeći se Hariju.
– Pođite za mnom, gospodine Poter – reče. – Već sam odneo vaš prtljag gore...
Hari pođe za Tomom ljupkim drvenim stepeništem do vrata s mesinganim brojem
jedanaest, koja mu Tom otključa i otvori.
Unutra je bio naizgled veoma udoban krevet, nameštaj od lakirane hrastovine,
vatra je očaravajuće pucketala, a na vrhu ormana...
– Hedviga! – Hariju zastade dah od iznenađenja.
Snežnobela sova škljocnu kljunom i doleprša pravo na Harijevu ruku.
– Imate vrlo pametnu sovu – zakikota se Tom. – Stigla je nekih pet minuta posle
vas. Ako vam išta zatreba, gospodine Poter, ne ustručavajte se da zatražite.
On se još jednom nakloni i izađe.
Hari je dugo sedeo na krevetu, odsutno gladeći Hedvigu. Kroz prozor, nebo je
brzo menjalo nijanse – od tamne, ljubičastoplave do hladne, čeličnosive, a onda,
lagano, do ružičaste poprskane zlatnom. Hari nije mogao da poveruje da je napustio
Šimširovu ulicu pre samo nekoliko sati, da nije izbačen iz škole i da mu predstoje dve
nedelje bez Darslijevih.
– Baš čudna noć, Hedviga – reče zevajući.
Ne stigavši da skine naočare, on se sruči na jastuke i pade u san.

4. Probušeni kotao



Hariju je trebalo nekoliko dana da se navikne na svoju čudnu novostečenu
slobodu. Nikad ranije nije mogao da ustaje kad hoće, niti da jede šta god poželi.
Mogao je i da ide kud hoće, dok god je to bilo u okviru Dijagon-aleje, a pošto je ta
dugačka kaldrmisana ulica bila snabdevena najfascinantnijim čarobnjačkim radnjama
na svetu, Hari nije imao želju da krši reč koju je dao Fadžu i da se vraća u svet
Normalaca.
Svakog jutra Hari je doručkovao u Probušenom kotlu, uživajući u posmatranju
ostalih gostiju: smešne male veštice sa sela koje su došle u celodnevni šoping;
čarobnjake dostojanstvenog izgleda koji se prepiru zbog najnovijeg članka u
Preobraženjima danas; vešce divljeg izgleda; patuljke galamdžije; a jednom je video
i nekakvu zlu baba-vešticu kako naručuje porciju sirove džigerice, skrivena ispod
debele vunene kapuljače.
Posle doručka bi Hari izašao u zadnje dvorište, izvukao štapić, njime kucnuo treću
ciglu sleva poviše kante za đubre, i odmakao se dok bi se pred njim u zidu otvarao
prolaz u Dijagon-aleju.
Provodio je duge, sunčane dane razgledajući prodavnice i ručao pod jarkim
suncobranima ispred kafića, gde su ostali gosti jedni drugima pokazivali šta su
pazarili („To je lunoskop, stari moj... ne moraš više da se petljaš s mesečevim
mapama.“), ili raspravljali o slučaju Sirijusa Bleka („Lično bih zabranio svoj deci da
izlaze sama dok ga ponovo ne vrate u Askaban.“). Hari više nije morao da radi svoje
domaće zadatke ispod ćebeta, uz pomoć baterijske lampe. Sada je mogao da sedi na
suncu ispred Sladoledžinice Floreana Forteskjua i završava svoje sastave, ponekad
uz pomoć vlasnika poslastičarnice, Floreana Forteskjua, koji ne samo što je bio vrstan
poznavalac srednjeg veka i spaljivanja veštica već bi ga i svakih pola sata poslužio
besplatnom porcijom kup-sladoleda.
Kad je dopunio svoju kesu za novac zlatnim galeonima, srebrnim siklima i
bronzanim knutima iz svoje riznice u Gringotsu, morao je stalno da vežba
samokontrolu kako ne bi sve pare potrošio odjednom. Morao je stalno da se podseća
da treba još pet godina da provede na Hogvortsu, i šta bi bilo ako bi se usudio da od
Darslijevih zatraži pare za knjige čini – ne bi li odustao od namere da kupi privlačan
komplet gobkamenja od čistog zlata (čarobnjačka igra s kamenčićima nalik na klikere,
u kojoj kamenčići izbacuju mlaz smrdljive tečnosti u lice drugog igrača kada on izgubi
poen). Često su ga mamili i savršeni, pokretni modeli galaksije u velikoj staklenoj
kugli, koji bi mu pomogli da više nikada ne mora da prisustvuje časovima
astronomije. Ali, Harijeva istrajnost našla se u najvećem iskušenju u njegovoj
omiljenoj radnji, Kvalitetna kvidička oprema, nedelju dana pošto je stigao u
Probušeni kotao.
Znatiželjan da sazna u šta to zvera masa ljudi u radnji, Hari se jedva provukao
kroz gomilu uzbuđenih veštica i čarobnjaka i ugledao novopodignuto postolje na kom
je bila istaknuta najveličanstvenija metla koju je ikad video.
– Upravo se pojavila... prototip... – objašnjavao je čarobnjak s četvrtastom
vilicom svome prijatelju.
– To je najbrža metla na svetu, zar ne, tata? – cičao je dečak mlađi od Harija,
kačeći se ocu o ruku.
– Irska repezentacija upravo je naručila sedam primeraka ove lepotice! – objasnio
je vlasnik radnje okupljenoj gomili. – A oni su favoriti za Svetsko prvenstvo!
Krupna veštica ispred Harija se pomeri, pa je najzad bio u prilici da pročita
natpis istaknut pored metle:

VATRENA STRELA
Ovo remek-delo od trkačke metle ima elegantnu, superfinu dršku od maslinovog
drveta, prekrivenu dijamantskičvrstom glazurom, ručno obeleženu vlastitim
registarskim brojem. Svaka grančica breze u repu metle obradom je dovedena do
aerodinamičkog savršenstva, što Vatrenoj streli pruža neprevaziđenu
uravnoteženost i neverovatnu preciznost. Vatrena strela ima ubrzanje od 0 do
200 kilometara na sat za deset sekundi i sadrži neraskidive čini za kočenje. Cena
na zahtev kupca.

Cena na zahtev kupca... Hari nije smeo ni da pomisli koliko zlatnika ova metla
košta. Nikad u životu nije više želeo neku stvar – ali, dosad nije izgubio nijedan meč
kvidiča ni na svojoj Nimbus 2000 metli, te zašto bi ispraznio svoju riznicu u
Gringotsu zbog Vatrene strele, kad već ima vrlo dobru metlu? Hari nije pitao za cenu,
ali je skoro svaki dan svraćao samo da je pogleda.
Bilo je tu i stvari koje su mu i te kako trebale. Otišao je do Apotekarnice da bi
popunio zalihe sastojaka za napitke, a pošto su mu školske odore već bile nekoliko
centimetara okraćale, posetio je Madam Aljkavušine odore za sve prilike i kupio
nove. Što je najvažnije, morao je da kupi nove udžbenike, uključujući i one za dva
nova predmeta, Brigu o magijskim stvorenjima i Predskazivanje.
Hari se iznenadio kada je pogledao u izlog knjižare. Umesto uobičajenog izloga sa
zlatom ukoričenim knjigama čini, velikim kao ploče na trotoaru, iza stakla je stajao
veliki gvozdeni kavez sa stotinak primeraka Monstruozne knjige monstruma. Iscepani
listovi leteli su oko njih dok su se knjige uzajamno čerupale, u klinču, ili agresivno
škljocale koricama.
Hari izvadi spisak udžbenika iz džepa i prelista ga po prvi put. Monstruozna
knjiga monstruma bila je na spisku za predmet Briga o magijskim stvorenjima. Sada
je shvatio zašto mu je Hagrid napisao da će mu ta knjiga koristiti. Osetio je olakšanje;
već se pitao treba li Hagridu pomoć oko nekog novog užasnog ljubimca.
Kada je Hari ušao u prodavnicu Kod Kitnjavka i Mrljavka, upravnik mu pohita u
susret.
– Hogvorts? – reče naglo. – Došao si po nove knjige?
– Da – odgovori Hari – treba mi...
– Sklanjaj se s puta – reče upravnik nestrpljivo, odgurnuvši Harija u stranu. Zatim
navuče par debelih rukavica, podiže ogroman kvrgav štap za hodanje, i krete ka
vratima kaveza s Monstruoznim knjigama.
– Čekajte malo – brzo dobaci Hari. – Već imam jedan primerak.
– Imaš? – Na upravnikovom licu pojavi se izraz vidnog olakšanja. – Hvala
nebesima, već su me pet puta ugrizle od jutros...
Glasno cepanje preseče vazduh; Dve Monstruozne knjige uhvatile su treću i
počele da je čereče.
– Prestanite! Stanite! – urlao je upravnik, gurajući štap za hodanje kroz rešetke, na
silu razdvajajući knjige. – Nikad više neću nabavljati ovakve naslove, nikad! Pravi
rusvaj! Mislio sam da sam najgore video kada smo kupili dvesta primeraka Nevidljive
knjige o nevidljivosti – koštale su me čitavo bogatstvo, a nikada nismo uspeli da ih
pronađemo... Pa... mogu li ti pomoći oko nečeg drugog?
– Možete – reče Hari, pogledavši spisak knjiga – treba mi Otkrivanje budućnosti
od Kasandre Vablacki.
– Aha, počinješ da učiš Predskazivanje, zar ne? – reče upravnik, svlačeći rukavice
i vodeći Harija u zadnji deo radnje, gde je čitav jedan ugao bio posvećen predviđanju
sudbine. Mali stočić bio je pretrpan naslovima kao što su Predviđanje
nepredvidljivog: Osigurajte se od šoka i Razbijene kugle – kad vam sudbina
zagorča život.
– Izvoli – reče upravnik, koji se popeo na stepeničice ne bi li dohvatio debelu,
crno povezanu knjigu. – Otkrivanje budućnosti. Vrlo dobar vodič za osnovne
vidovnjačke metode kao što su gledanje u dlan, kristalne kugle, ptičje iznutrice...
Ali Hari ga nije slušao. Pogled mu pade na knjigu izloženu u gomili na stočiću:
Predskazanja smrti: šta da radite kada znate da dolazi ono najgore.
– O, ja to ne bih čitao na tvom mestu – reče upravnik olako, gledajući u šta Hari
zuri. – Počećeš da vidiš predskazanja smrti svuda oko sebe. A to je dovoljno da se
čovek smrtno preplaši.
Ali Hari nastavi da zuri u naslovnu stranu knjige; na njoj je bio ogroman pas, velik
poput medveda, sjajnih očiju. Izgledao je čudnovato poznato...
Upravnik mu tutnu Otkrivanje budućnosti u šake.
– Još nešto? – upita ga.
– Da – reče Hari, odvojivši pogled s očiju tog čudnovatog psa i rasejano pogleda
na svoj spisak. – Ovaj... treba mi Srednji tečaj preobražavanja i Standardna knjiga
čini za treći razred.
Deset minuta kasnije Hari izađe iz knjižare Kod Kitnjavka i Mrljavka sa svojim
novim udžbenicima pod miškom, i zaputi se nazad u Probušeni kotao, jedva
primećujući kuda ide, usput se sudarivši s nekoliko prolaznika.
Popeo se stepenicama do svoje sobe, ušao i bacio svoje nove knjige na krevet.
Neko je dolazio da pospremi; prozori su bili otvoreni i sunčevi zraci su prodirali u
prostoriju. Mogao je da čuje buku autobusa koji su se kotrljali normalskom ulicom iza
krčme, i žamor nevidljive gužve dole u Dijagon-aleji. On uhvati svoj odraz u ogledalu
iznad lavora.
– To nikako nije moglo biti predskazanje smrti – obrati se prkosno svom liku u
ogledalu. – Uspaničio sam se kad sam video onu stvar u Magnolijinom polumesecu...
Bio je to verovatno samo običan pas lutalica...
Mahinalno podiže ruku i pokuša da poravna svoju kosu na čelu.
– Biješ izgubljenu bitku, dragi – reče mu ogledalo šištavim glasom.

* * *

Kako su dani prolazili, Hari je sve pomnije posmatrao ne bi li spazio Rona ili
Hermionu. Mnogi hogvortski učenici već su stizali u Dijagon-aleju, uoči samog
početka polugodišta. Već je sreo Šejmusa Finigana i Dina Tomasa, svoje drugove
grifindorce, u prodavnici Kvalitetna kvidička oprema, gde su i oni željno merkali
Vatrenu strelu; naleteo je i na pravog Nevila Longbotoma, bucmastog, zaboravnog
dečkića, ispred Kitnjavka i Mrljavka. Hari nije zastao da proćaska s njim; Nevil je
izgleda zaturio svoj spisak knjiga pa ga je njegova prilično zastrašujuća baka
prekorevala zbog toga. Hari se nadao da ona nikada neće otkriti kako se, dok je
pokušavao da se sakrije od Ministarstva magije, on pretvarao da je Nevil.
Poslednjeg dana raspusta, Hari se probudi misleći kako će makar sutradan sresti
Rona i Hermionu kad se bude ukrcavao u Hogvorts ekspres. Ustao je, obukao se,
otišao da baci poslednji pogled na Vatrenu strelu, i baš se premišljao gde će da ruča
kad neko izviknu njegovo ime i on se okrenu.
– Hari! HARI!
Bili su tu, oboje, ispred Sladoledžinice Floreana Forteskjua, Ron neverovatno
pegav, Hermiona veoma preplanula, i oboje su mu uzbuđeno mahali.
– Najzad – reče Ron, cereći mu se dok je ovaj sedao. – Bili smo u Probušenom
kotlu, ali su nam rekli da si otišao, a onda smo pošli do Kitnjavka i Mrljavka i do
Madam Aljkavuše, a zatim...
– Uzeo sam sve stvari za školu još prošle nedelje – objasni im Hari. – A kako ste
saznali da sam odseo u Probušenom kotlu?
– Od tate – odgovori Ron kratko.
Gospodin Vizli, koji je radio u Ministarstvu magije, sigurno je čuo celu priču o
tome šta se desilo s tetkom Mardž.
– Jesi li zaista naduvao svoju tetku, Hari? – upita Hermiona ozbiljnim glasom.
– Nisam namerno – reče Hari, dok se Ron grohotom smejao. – Samo sam...
izgubio kontrolu.
– Nije smešno, Rone – reče Hermiona oštro. – Iskreno, čudi me da Hari nije
izbačen.
– I mene – priznade Hari. – Ne samo izbačen, mislio sam da će me uhapsiti. – On
pogleda u Rona. – Tvoj tata ne zna zašto me je Fadž pustio, je li?
– Verovatno zato što si baš ti u pitanju, zar ne? – slegnu ramenima Ron, i dalje se
kikoćući. – Čuveni Hari Poter i tako to... Bolje da ne znam šta bi Ministarstvo magije
uradilo meni kada bih naduvao neku svoju tetku. Samo, morali bi najpre da me
iskopaju, jer bi me mama verovatno pre toga ubila. U svakom slučaju, možeš i sâm da
pitaš tatu večeras. I mi ćemo večeras odsesti u Probušenom kotlu! Tako da možeš
sutra da pođeš s nama na Kings kros! I Hermiona je odsela tamo!
Hermiona klimnu radosno. – Mama i tata su me jutros dobacili sa svim stvarima za
Hogvorts.
– Sjajno! – reče Hari ushićeno. – Dakle, jeste li nabavili sve nove udžbenike i
opremu?
– Pogledaj ovo – reče Ron, vadeći duguljastu limenu kutiju iz torbe i otvarajući je.
– Ganc nov štapić. Četrnaest inča, vrbovina, s dlakom iz jednorogovog repa. A imamo
i sve knjige... – On pokaza na veliku torbu ispod stolice. – Šta kažeš za ove
Monstruozne knjige, a? Prodavac samo što nije zaplakao kada smo mu zatražili dva
primerka.
– Šta je to, Hermiona? – upita Hari, pokazujući na čak tri prepune torbe na stolici
kraj nje.
– Pa, imam više novih predmeta od tebe, zar ne – reče Hermiona. – Ove knjige su
za Aritmantiju, Brigu o magijskim stvorenjima, Predskazivanje, Proučavanje drevnih
runa, Proučavanje Normalaca...
– Šta će tebi Proučavanje Normalaca? – upita Ron, prevrćući očima ka Hariju. –
Ti si rođena Normalka! Mama i tata su ti Normalci! Znaš već sve o Normalcima!
– Ali, biće fascinantno da ih proučavam s čarobnjačke tačke gledišta – reče
Hermiona ozbiljno.
– Planiraš li ti da u toku ove školske godine uopšte jedeš i spavaš, Hermiona? –
upita Hari, dok se Ron smejuljio. Hermiona ih je ignorisala.
– Imam još deset galeona – reče ona, proveravajući svoj novčanik. – U septembru
mi je rođendan, pa su mi mama i tata malo ranije dali pare da kupim sebi rođendanski
poklon.
– Šta kažeš na neku lepu knjigu? – nedužno će Ron.
– Ne, ne bih – reče Hermiona mirno. – Zbilja želim da imam sovu. Hari ima
Hedvigu, a ti Erola...
– Nemam – reče Ron. – Erol je porodična sova. Ja imam samo Krasticu. – On
izvadi svog pacova ljubimca iz džepa. – A moram da ga odvedem na pregled –
dodade, stavljajući Krasticu na sto ispred sebe. – Mislim da mu Egipat nije baš
prijao.
Krastica je izgledao mršaviji no inače, a brkovi su mu delovali povijeno.
– U blizini je prodavnica magičnih stvorenja – reče Hari, koji je sad već vrlo
dobro upoznao Dijagon-aleju. – Pogledaj imaju li nešto za Krasticu, a Hermiona može
sebi da nabavi sovu.
Oni platiše sladoled i pređoše ulicu u pravcu Magične menažerije.
Unutra nije bilo mnogo prostora. Svaki pedalj zida pokrivali su kavezi. Zaudaralo
je, a stanari kaveza bili su vrlo bučni, skičali su i cičali, siktali i klepetali. Veštica iza
tezge davala je savete čarobnjaku kako da neguje dvoglave daždevnjake, te su Hari,
Ron i Hermiona čekali, razgledajući kaveze.
Par ogromnih ljubičastih žaba sedeo je i glasno mljackao, časteći se mrtvim
zunzarama. Kraj prozora se presijavala džinovska kornjača s ljušturom ukrašenom
draguljima. Otrovni narandžasti pužići lenjo su puzili uz bočne strane terarijuma, a
debeli beli zec pretvarao se u svileni cilindar i ponovo postajao zec, svaki put uz
jedno glasno pop. Bilo je tu i mačaka svih boja, kavez pun bučnih gavranova, korpa
smešnih kremžutih loptica od krzna koje su glasno pevušile, a na tezgi je stajao
prostran kavez sa sjajnodlakim crnim pacovima koji su igrali neku igru preskakanja,
koristeći svoje duge, gole repove.
Čarobnjak s dvoglavim daždevnjakom je najzad otišao, i Ron priđe tezgi.
– Ovo je moj pacov – reče on veštici. – Malo mi je izgubio boju otkad smo se
vratili iz Egipta.
– Baci ga na tezgu – reče veštica, vadeći par teških crnih naočara iz džepa.
Ron izvuče Krasticu iz unutrašnjeg džepa i stavi ga pokraj kaveza njegovih
srodnika, koji su prestali da skakuću i nagomilali se oko rešetaka kaveza ne bi li bolje
videli šta se zbiva.
Kao gotovo sve što je Ron posedovao, i Krastica je bio polovan (nekada je
pripadao Ronovom bratu Persiju) i pomalo ofucan. Pored sjajnih pacova u kavezu
delovao je naročito oronulo.
– Hm – reče veštica, podižući Krasticu. – Koliko je star ovaj pacov?
– Pojma nemam – reče Ron. – Poprilično. Pripadao je mom bratu.
– Kakve moći poseduje? – upita veštica, pažljivo ispitujući Krasticu.
– Ovaj... – poče Ron. Istini za volju, Krastica nije nikada pokazao ni najmanji
nagoveštaj nekih zanimljivih moći. Veštičine oči pređoše s Krasticinog iskrzanog
levog uva ka prednjoj nožici, kojoj je nedostajao jedan prst, i glasno zacokta.
– Ovaj je prosto samleven – reče ona.
– Bio je takav i kad mi ga je Persi poklonio – branio se Ron.
– Običan ili baštenski pacov kao što je ovaj ne živi duže od tri godine – reče
veštica. – Dakle, ako želiš nešto izdržljivije, mogao bi da uzmeš jednog od ovih...
Ona pokaza na crne pacove, koji smesta ponovo počeše da poskakuju. – Prave se
važni – promrmlja Ron.
– Pa, ako nećeš zamenu, možeš da probaš ovaj pacovski tonik – reče veštica,
posegnuvši ispod tezge i vadeći crvenu bočicu.
– Okej – reče Ron. – Koliko... JAO!
Ron poskoči kad nešto ogromno i narandžasto dolete s vrha najvišeg kaveza,
doskoči mu na glavu a onda se, divlje frkćući, ustremi na Krasticu.
– NE, KRUKŠENKSE, NE! – povika veštica, ali joj Krastica iskliznu iz ruku kao
sapun, prizemljivši se raširenih nožica, a onda jurnu ka vratima.
– Krastice! – povika Ron, izletevši iz radnje za njim; Hari ga je sledio.
Trebalo im je desetak minuta da uhvate Krasticu, koji je našao utočište ispod kante
za staru hartiju pred radnjom Kvalitetna kvidička oprema. Ron vrati drhtavog pacova
u džep i ispravi se, masirajući glavu.
– Šta to bi?
– Ili vrlo velika mačka, ili izuzetno mali tigar – reče Hari.
– Gde je Hermiona?
– Verovatno kupuje sebi sovu...
Probiše se kroz uličnu gužvu do Magične menažerije. Kad stigoše, Hermiona je
upravo izlazila, ali nije nosila sovu. Čvrsto je obgrlila ogromnog riđeg mačora.
– Kupila si to čudovište? – upita Ron, zinuvši u čudu.
– Predivan je, zar ne? – reče Hermiona sijajući od sreće.
To je bila stvar ukusa, pomisli Hari. Mačorovo riđe krzno bilo je gusto i
paperjasto, ali bio je krivonog, mrgodnog i čudnovato spljoštenog lica, kao da je
udario glavom o zid. Ali, čim više nije bilo Krastice na vidiku, mačak poče
zadovoljno da prede u Hermioninim rukama.
– Hermiona, to čudo me zamalo nije skalpiralo! – reče Ron.
– Nije namerno, je l’ tako, Krukšenkse? – reče Hermiona.
– A šta je s Krasticom? – reče Ron, pokazujući na izbočinu u svom džepu na
grudima. – Treba da se odmori i opusti! A kako će, kad se to čudo bude motalo okolo?
– To me podseti, zaboravio si svoj tonik za pacove – reče Hermiona, tutnuvši
crvenu bočicu u Ronovu ruku. – I prekini da se brineš, Krukšenks će spavati u mojoj
spavaonici, a Krastica u tvojoj. U čemu je problem? Siroti Krukšenks, ta veštica mi
reče da je kod nje već godinama; niko ga nije hteo.
– Pitam se zašto – reče Ron sarkastično, kad su se uputili ka Probušenom kotlu.
Tamo zatekoše gospodina Vizlija kako sedi za šankom i čita Dnevni prorok.
– Hari! – reče on s osmehom, podigavši pogled. – Kako si?
– Dobro, hvala – reče Hari i on, Ron i Hermiona sedoše s kupljenim stvarima kraj
gospodina Vizlija.
Gospodin Vizli spusti novine i Hari ponovo ugleda sada već poznati lik Sirijusa
Bleka kako zuri u njega.
– Znači, još ga nisu uhvatili? – upita.
– Ne – reče gospodin Vizli, naglo se smrknuvši. – Povukli su nas sve s redovnih
dužnosti u Ministarstrvu ne bismo li ga našli, ali zasad bezuspešno.
– Da li bismo dobili neku nagradu ako ga uhvatimo? – upita Ron. – Bilo bi sjajno
da dobijemo još malo novca...
– Ne budi smešan, Rone – reče gospodin Vizli, koji je, kad su ga pažljivije
osmotrili, izgledao vrlo napeto. – Bleka neće uhvatiti trinaestogodišnji čarobnjak.
Njega će savladati samo askabanski čuvari, upamtite šta vam kažem.
U tom trenutku gospođa Vizli uđe u krčmu natovarena cegerima, u pratnji blizanaca
Freda i Džordža, koji su upravo polazili u peti razred na Hogvortsu, novoizabranog
glavešine dečaka Persija i, na kraju, najmlađeg deteta u porodici Vizli i jedinog
ženskog čeljadeta, Džini.
Džini, kojoj se Hari oduvek sviđao, zbuni se više nego obično kada ga ugleda,
možda zato što joj je prethodne godine na Hogvortsu spasao život. Pocrvene i
promrmlja: – Zdravo – i ne pogledavši ga. Persi mu, međutim, ozbiljno stisnu ruku,
kao da se on i Hari nikad ranije nisu sreli i reče: – Hari. Izuzetno mi je drago što te
vidim.
– Zdravo, Persi – reče Hari, trudeći se da se ne nasmeje.
– Nadam se da si dobro? – reče Persi pompezno, rukujući se s njim. Hari se
osećao kao da ga predstavljaju gradonačelniku.
– Vrlo dobro, hvala na...
– Hari! – reče Fred, izguravši laktom Persija s puta i duboko se nakloni. – Baš
sjajno što sam te sreo, staro momče...
– Bajno – reče Džordž, odgurnuvši Freda da bi se i sâm rukovao s Harijem. –
Apsolutno veličanstveno.
Persi se namršti.
– Dosta je bilo! – reče gospođa Vizli.
– Mama! – reče Fred kao da ju je tek opazio i uhvati i nju za ruku. – Dražesno, baš
je divno što sam te sreo...
– Rekoh, dosta je bilo! – reče gospođa Vizli, spustivši stvari koje je kupila na
praznu stolicu. – Ćao, Hari, dušo. Pretpostavljam da si čuo uzbudljive vesti? – pokaza
na novu novcatu srebrnu značku na Persijevim grudima. – Drugi glavešina dečaka u
porodici! – reče ona ponosno.
– I poslednji – promrmlja Fred sebi u bradu.
– U to ne sumnjam. – reče gospođa Vizli, iznenada se namrštivši. – Primećujem da
vas dvojica niste postali asistenti.
– Što bismo hteli da budemo asistenti? – reče Džordž, zgrozivši se na samu
pomisao. – To bi našem životu oduzelo svu draž.
Džini se zakikota.
– Mogli biste da dajete bolji primer sestri! – obrecnu se gospođa Vizli.
– Džini ima još braće na koju može da se ugleda, majko. – reče Persi nadmeno. –
Idem da se presvučem za večeru...
On nestade, a Džordž uzdahnu.
– Pokušali smo da ga zatvorimo u piramidi – reče on Hariju – ali nas je mama
videla.

* * *

Te noći je zajednička večera bila pravi užitak. Krčmar Tom spojio je tri stola u
posebnoj sobi, te su sedam Vizlijevih, Hari i Hermiona uživali u pet ukusnih vrsta
jela.
– Kako ćemo sutra do Kings krosa, tata? – upita Fred kad navališe na slasni
čokoladni puding.
– Ministarstvo će obezbediti nekoliko vozila – reče gospodin Vizli.
Svi ga pogledaše.
– Zašto? – radoznalo će Persi.
– Zbog tebe, Persi. – reče Džordž ozbiljno. – A biće i zastava s natpisom G.D.
– Što znači Glavonja Diletant. – reče Fred.
Svi osim Persija i gospođe Vizli zagrcnuše se od smeha jedući puding.
– Zašto Ministarstvo obezbeđuje kola, oče? – ponovi Persi, dostojanstvenim
glasom.
– Pa, pošto smo mi ostali bez svojih – reče gospodin Vizli – a pošto radim za njih,
čine mi uslugu...
Glas mu je zvučao normalno, ali Hari primeti da su gospodinu Vizliju uši naglo
pocrvenele, baš kao Ronu kad bi bio pod pritiskom.
– I bolje je tako – reče gospođa Vizli odsečno. – Znate li koliko prtljaga svi mi
skupa imamo? Na šta bi to ličilo u normalskom metrou... Svi ste se spakovali, zar ne?
– Ron još nije stavio svoje nove stvari u kovčeg. – napaćeno će Persi. – Sručio ih
je na moj krevet.
– Bolje idi i lepo ih spakuj, Rone, pošto nećemo imati mnogo vremena ujutru. –
dobaci mu gospođa Vizli preko stola. Ron uputi Persiju prek pogled.
Posle večere svi behu siti i pospani. Jedan po jedan popeše se do soba da provere
jesu li sve spakovali za sutra. Ron i Persi su bili u sobi do Harijeve. Hari je upravo
zatvorio i zaključao svoj kovčeg kad kroz zid začu ljutite glasove i izađe da vidi šta se
dešava.
Vrata sobe dvanaest bila su otvorena a Persi je vikao.
– Bila je tu, na stočiću pored kreveta, skinuo sam je da bih je izglancao...
– Nisam je ni pipnuo, u redu? – grmeo je Ron.
– Šta se zbiva? – upita Hari.
– Nestala mi je značka glavešine dečaka. – reče Persi okrećući se ka Hariju.
– Baš kao i Krasticin tonik za pacove – reče Ron, izbacujući stvari iz kovčega da
još jednom proveri. – Mislim da sam ga možda zaboravio za šankom...
– Nigde ti ne ideš dok mi ne nađeš moju značku! – urlao je Persi.
– Ja ću potražiti Krasticin tonik, već sam se spakovao. – reče Hari Ronu, i siđe u
prizemlje.
Na pola puta do šanka, oko kojeg je sad bilo vrlo mračno, on začu još jedan par
ljutitih glasova iz male prostorije za ručavanje. Trenutak kasnije prepozna ih kao
gospodina i gospođu Vizli. Oklevao je, ne želeći da doznaju da ih je čuo, ali ga pomen
njegovog vlastitog imena natera da zastane i približi se vratima salona.
– ...nema smisla da mu ne kažemo – žustro je govorio gospodin Vizli. – Hari ima
pravo da zna. Pokušao sam da kažem Fadžu, ali on insistira da s Harijem postupamo
kao s detetom. A on već ima trinaest godina i...
– Arture, istina bi ga prestrašila! – reče gospođa Vizli povišenim tonom. – Zar
zbilja želiš da pošalješ Harija natrag u školu s tim teretom nad glavom? Tako mi
nebesa, srećan je što to ne zna!
– Neću da ga učinim nesrećnim, već opreznim! – uzvrati gospodin Vizli. – Znaš
kakvi su Hari i Ron, vole sami da lutaju – dva puta su već završili u Zabranjenoj šumi!
Ali Hari ne sme to da radi ove godine! Kad pomislim šta je moglo da mu se desi one
noći kada je pobegao od kuće! Da ga nije pokupio Noćni viteški autobus, kladim se da
bi bio mrtav pre nego što bi ga Ministarstvo pronašlo.
– Ali nije mrtav, sasvim je dobro, stoga u čemu je stvar...
– Moli, kažu da je Sirijus Blek lud, i možda i jeste, ali bio je dovoljno pametan da
pobegne iz Askabana, a smatra se da je to nemoguće. Prošle su tri nedelje a od njega
ni traga ni glasa i, bez obzira na Fadžove izjave Dnevnom proroku, šanse da uhvatimo
Bleka manje su nego da izmislimo samozačaravajući štapić. Jedino je izvesno da
znamo za čim Blek traga...
– Ali Hari će biti sasvim bezbedan na Hogvortsu.
– Mislili smo i da je Askaban potpuno siguran. Ako je Blek uspeo da pobegne iz
Askabana, može i da provali na Hogvorts.
– Ali, niko nije siguran da Blek juri baš Harija...
Začu se tup udarac u drvo i Hari je bio siguran da je gospodin Vizli upavo lupio
pesnicom o sto.
– Moli, koliko puta moram da ti kažem? Nisu javili o tome preko štampe jer Fadž
nije želeo da se o tome priča, ali je Fadž iste noći kada je Blek pobegao otišao u
Askaban. Stražari su mu ispričali da je Blek već duže vreme govorio u snu. I to uvek
iste reči: „On je na Hogvortsu... on je na Hogvortsu.” Blek je poremećen, Moli, i hoće
da vidi Harija mrtvog. Ako mene pitaš, on misli da bi ubistvo Harija ponovo vratilo
Znaš-Već-Koga na vlast. One noći kada je Hari zaustavio Znaš-Već-Koga, Blek je
izgubio sve i imao je dvanaest godina u Askabanu da žali za tim...
Nasta tajac. Hari se još više približi vratima, očajnički pokušavajući da čuje
nastavak.
– Pa, Arture, učini kako misliš da treba. Ali, zaboravljaš na Albusa Dambldora.
Ne verujem da iko može da naudi Hariju na Hogvortsu dok je Dambldor direktor.
Pretpostavljam da on zna sve o ovome?
– Naravno. Morali smo da mu tražimo dozvolu da stražari iz Askabana budu
razmešteni oko prilaza školskom imanju. Nije bio srećan zbog toga, ali je pristao.
– Nije bio srećan? Zašto, ako oni treba da uhvate Bleka?
– Dambldor ne voli askabanske stražare – reče gospodin Vizli ogorčeno. – A ni ja,
kad smo već kod toga... ali kad imamo posla s čarobnjakom kakav je Blek, ponekad
moramo da se udružimo i s onima koje radije izbegavamo.
– Ako spasu Harija...
– ...onda neću više reći ni reč protiv njih – zaključi gospodin Vizli iscrpljeno. –
Kasno je, Moli, bolje da pođemo gore...
Hari začu pomeranje stolica. Što je tiše mogao, sjuri se niz hodnik ka šanku i
skloni se s vidika. Vrata salona se otvoriše i nekoliko sekundi kasnije bat koraka mu
reče da se gospodin i gospođa Vizli penju uza stepenice.
Bočica tonika za pacove ležala je ispod stola za kojim su ranije sedeli. Hari
sačeka dok se vrata sobe gospodina i gospođe Vizli ne zatvoriše, a zatim požuri natrag
s bočicom.
Fred i Džordž su čučali među senkama u podnožju stepeništa, tresući se od smeha
dok su slušali kako Persi pretura po njegovoj i Ronovoj sobi u potrazi za svojom
značkom.
– Mi smo je uzeli – šapnu Fred Hariju. – Malo smo je ispravili.
Na bedžu je sada pisalo Glavonja dečaka.
Hari se nasmeja na silu, pođe da odnese Ronu tonik za pacove, a onda se zatvori u
svoju sobu i pruži se na krevet.
Dakle, Sirijus Blek njega traži. To sve objašnjava. Fadž je bio tako popustljiv
prema njemu jer je osetio olakšanje što ga je zatekao živog. Naterao je Harija da mu
obeća da će ostati u Dijagon-aleji, u kojoj je uvek gomila čarobnjaka koji mogu da ga
drže na oku. A sada šalje dvoja kola iz Ministarstva da ih sutra prevezu na stanicu, da
bi Vizlijevi mogli da paze na Harija dok ne uđe u voz.
Hari je ležao osluškujući prigušenu galamu iz susedne sobe i pitao se zašto se ne
oseća previše uplašenim. Sirijus Blek je ubio trinaest ljudi jednom kletvom; gospodin
i gospođa Vizli su očigledno mislili da bi Harija uhvatila panika ako otkrije istinu. Ali
Hari se zdušno slagao s gospođom Vizli u tome da je najsigurnije mesto na zemlji ono
gde se Albus Dambldor u tom trenutku zadesio. Zar nisu ljudi stalno govorili da je
Dambldor jedina osoba koje se Lord Voldemor ikada bojao? Svakako se i Blek,
Voldemorova desna ruka, podjednako plaši Dambldora?
A tu su, zatim, i askabanski stražari o kojima svi pričaju. Čini se da su većinu ljudi
strahovito plašili, i ako su oni stacionirani oko škole, Blekove šanse da uđe u nju bile
su, takoreći, nikakve.
Sve u svemu, Harija je najviše brinulo to što su mu šanse da poseti Hogsmid sada
ravne nuli. Niko ne bi dozvolio Hariju da napusti sigurnost zamka dok god je Blek na
slobodi; zapravo, Hari je podozrevao da će svaki njegov korak biti pažljivo praćen
sve dok opasnost ne bude prošla.
On namršteno pogleda ka mračnoj tavanici. Zar oni misle da ne ume sâm da pazi
na sebe? Tri puta se spasao od Lorda Voldemora, nije baš potpuno nesposoban...
Neočekivano, pred očima mu iskrsnu slika zveri u senci Ulice Magnolijinog
polumeseca. Šta da radite kad znate da dolazi ono najgore...
– Neću dozvoliti da budem ubijen – reče Hari glasno.
– To je pravi stav, dušice – pospano mu odgovori ogledalo.

5. Dementor



Idućeg jutra Tom probudi Harija uz svoj uobičajeni bezubi osmeh i šoljicu čaja.
Hari se obuče i upravo je ubeđivao mrzovoljnu Hedvigu da se vrati u svoj kavez kad
mu Ron banu u sobu, navlačeći majicu preko glave, vidno iznerviran.
– Što pre uđemo u voz, to bolje – reče on. – Na Hogvortsu ću barem moći da se
rešim Persija. Sad me optužuje da sam mu prosuo čaj na fotografiju Penelope
Klirvoter. Znaš – Ron napravi grimasu – njegove devojke. Sakrila je lice ispod okvira
jer joj je nos sav mokar i nadut...
– Moram nešto da ti kažem – poče Hari, ali ih prekidoše Fred i Džordž, koji su
svratili da čestitaju Ronu što je opet razbesneo Persija.
Sjuriše se na doručak, gde zatekoše namrštenog gospodina Vizlija kako čita
naslovnu stranu Dnevnog proroka, dok je gospođa Vizli pričala Hermioni i Džini o
ljubavnom napitku koji je napravila kad je bila devojka. Sve tri su se kikotale.
– Šta si ono hteo da kažeš? – upita Ron Harija dok su sedali.
– Kasnije – promrmlja Hari, pošto baš u tom trenutku u prostoriju ulete Persi.
U sveopštem metežu oko polaska, Hari nije uspeo da popriča ni s Ronom ni s
Hermionom; bili su i suviše zauzeti iznošenjem kovčega niz usko stepenište
Probušenog kotla i smeštanjem prtljaga pored vrata, zajedno s Hedvigom i
Hermesom, Persijevom kreštavom sovom, koji su u svojim kavezima smešteni povrh
prtljaga. Omanja korpa od pruća pokraj gomile kovčega glasno je frktala.
– U redu je, Krukšenkse – zaguguta Hermiona kroz pruće. – pustiću te napolje čim
uđemo u voz.
– Nećeš! – prosikta Ron. – Šta će biti sa sirotim Krasticom, je li?
On pokaza na svoje grudi, na kojima je veliko ispupčenje pokazivalo da se
Krastica već šćućurio u gornjem džepu.
Gospodin Vizli, koji je napolju već čekao kola iz Ministarstva, proviri unutra.
– Stigli su – reče. – Hajde, Hari.
Gospodin Vizli otprati Harija preko trotoara do prvog od dva starinska
tamnozelena automobila, koja su vozili čarobnjaci špijunskog izgleda u odelima od
smaragdnozelenog somota.
– Upadaj, Hari – reče gospodin Vizli, bacajući pogled levo-desno niz prepunu
ulicu. Hari sede na zadnje sedište a uskoro mu se pridružiše Hermiona, Ron i, na Ronovu
veliku žalost, Persi.
Putovanje do Kings krosa bilo je dosadno u poređenju s Harijevim putovanjem u
Noćnom viteškom autobusu. Vozila Ministarstva magije delovala su sasvim obično,
mada je Hari primetio da mogu da klize kroz uske prolaze kroz koje teča Vernonova
nova službena kola nikako ne bi mogla. Stigli su na Kings kros dvadeset minuta ranije;
vozači Ministarstva našli su im kolica, natovarili kovčege, dotakli šešire u znak
pozdrava gospodinu Vizliju i odvezli se, nekako uspevši da uskoče na čelo
nepomičnog reda pred semaforom.
Gospodin Vizli je sve vreme na stanici maltene držao Harija pod ruku.
– U redu – reče, osvrćući se oko sebe. – Hajde da se razdvojimo u parove, pošto
nas je mnogo. Ja ću poći prvi, s Harijem.
Gospodin Vizli stade da se probija ka pregradi između perona devet i deset,
gurajući Harijeva kolica, naizgled vrlo zainteresovan za Međugradski 125, koji je
upravo stigao na peron devet. Značajno pogledavši Harija, nasloni se nonšalantno na
pregradu. Hari učini isto.
U istom trenutku propadoše bočno kroz čvrst metal pravo na peron devet i tri
četvrtine, i ugledaše Hogvorts ekspres, skerletnocrvenu parnu lokomotivu koja se
pušila i dimila iznad perona prepunog veštica i čarobnjaka koji su ispraćali svoju
decu na voz.
Persi i Džini iznenada iskrsnuše iza Harija. Bili su zadihani i verovatno su u trku
prošli kroz pregradu.
– A, eno Penelope! – reče Persi, gladeći kosu i ponovo porumenevši. Džini uhvati
Harijev pogled i oboje se okrenuše da bi prikrili smeh u trenutku kad se Persi zaputio
ka devojci duge, kovrdžave kose isprsivši se, kako joj ne bi promakla sjajna značka
na njegovim grudima.
Kada su im se pridružili preostali Vizlijevi i Hermiona, Hari i gospodin Vizli
povedoše povorku pored krcatih kupea ka zadnjem delu voza, do odeljka koji je
izgledao sasvim prazan. Oni ukrcaše kovčege unutra, odložiše Hedvigu i Krukšenksa u
odeljak za prtljag, a zatim se vratiše napolje da se pozdrave s gospodinom i
gospođom Vizli.
Gospođa Vizli izljubi svu svoju decu, zatim Hermionu i napokon Harija. Bilo mu
je neprijatno, ali mu je ipak bilo drago kada ga je pride i zagrlila.
– Molim te pazi se, hoćeš li, Hari? – reče dok se uspravljala, neobično svetlih
očiju. Zatim otvori svoju ogromnu torbicu i reče: – Napravila sam svima sendviče...
Evo tebi, Rone... ne, nisu s mesnim nareskom... Frede? Gde je Fred? Evo ti, dušice...
– Hari – reče gospodin Vizli tiho – dođi ovamo na trenutak.
On mahnu glavom ka obližnjem stubu, i Hari pođe s njim iza stuba, ostavljajući
ostale da se gurkaju oko gospođe Vizli.
– Moram nešto da ti kažem pre nego što odeš... – poče gospodin Vizli napetim
glasom.
– U redu je, gospodine Vizli – reče Hari. – Već znam.
– Znaš? Kako možeš da znaš?
– Ja... ovaj... čuo sam vas i gospođu Vizli kad ste o tome pričali sinoć. Nisam
mogao a da vas ne čujem – brzo dodade. – Izvinite...
– To baš i nije način koji bih izabrao da ti to saopštim – reče gospodin Vizli,
delujući zabrinuto.
– Ne, u redu je, časna reč. Ovako, vi niste prekršili reč koju ste dali Fadžu, a ja
znam šta se dešava.
– Hari, sigurno si vrlo uplašen...
– Nisam. – reče Hari iskreno. – Zaista! – dodade, pošto ga je gospodin Vizli
posmatrao s nevericom. – Ne pokušavam da budem heroj, ali ozbiljno, Sirijus Blek ne
može biti gori od Voldemora, zar ne?
Gospodin Vizli se trže na pomen tog imena, ali pređe preko toga.
– Hari, znam da si ti, pa ovaj, sazdan čvršće no što to Fadž misli, i naravno da sam
radostan što se ne plašiš, ali...
– Arture! – pozva gospođa Vizli, koja je sada uterivala ostale u voz kao ovčarski
pas ovce. – Arture, šta to radite? Samo što nije krenuo!
– Evo ga, stiže, Moli! – reče gospodin Vizli, ali se okrenu Hariju i nastavi da
priča još tišim, užurbanim glasom. – Slušaj, hoću da mi daš svoju reč...
– ...da ću biti dobar dečko, i da se neću micati iz zamka? – reče Hari smrknuto.
– Ne baš – reče gospodin Vizli, koji je bio ozbiljniji no što ga je Hari ikad dotad
video. – Hari, zakuni mi se da nećeš ići da tražiš Bleka.
Hari se zapilji u njega. – Šta?!
Začu se glasan pisak. Čuvari su se šetali duž voza, zatvarajući čvrsto vrata.
– Obećaj mi, Hari – reče gospodin Vizli, govoreći sve brže – da šta god da se
desi...
– Zašto bih išao da tražim nekoga ko želi da me ubije? – upita Hari tupo.
– Zakuni mi se da, šta god da čuješ...
– Arture, brzo! – povika gospođa Vizli.
Para je kuljala iz voza; kretao je. Hari otrča do vrata kupea a Ron ih otvori i
odmače se da ga pusti da uđe. Zatim se nasloniše na prozor i stadoše da mašu
gospodinu i gospođi Vizli, sve dok voz nije zašao za ugao, a oni nestali s vidika.
– Moram da razgovaram s vama nasamo – promrmlja Hari Ronu i Hermioni, dok
je voz ubrzavao.
– Odlazi, Džini! – reče Ron.
– O, baš lepo! – reče Džini uvređeno i izađe.
Hari, Ron i Hermiona pođoše niz hodnik, tražeći prazan kupe, ali svi su bili puni
izuzev onog na samom kraju voza.
U njemu je bio jedan jedini putnik, muškarac koji je čvrsto spavao u sedištu do
prozora. Hari, Ron i Hermiona proveriše ulaz. Hogvorts ekspres je obično bio
rezervisan za učenike, i nikad ranije nisu u njemu videli nekog odraslog, izuzev
veštice s kolicima za posluženje.
Neznanac je nosio prilično pohabanu čarobnjačku odoru koja je na nekoliko mesta
bila krpljena. Delovao je bolesno i iscrpljeno. Iako se činio relativno mladim,
svetlosmeđa kosa mu je bila prošarana sedim vlasima.
– Šta misliš, ko je to? – šapatom upita Ron dok su sedali i zatvarali vrata, zauzevši
mesta što dalje od prozora.
– Profesor R.Dž. Lupin – smesta prošaputa Hermiona.
– Otkud znaš?
– Piše mu na koferu – odgovori ona, pokazujući na odeljak za prtljag poviše
čovekove glave, u kojem je ležao mali iskrzan kofer čvrsto obmotan uredno svezanim
kanapom da se ne bi raspao. Ime, Profesor R.Dž. Lupin, bilo je naštampano u jednom
ćošku napola oljuštenim slovima.
– Pitam se šta predaje – reče Ron, mršteći se na bledunjavi profil profesora
Lupina.
– To je očigledno – prošaputa Hermiona. – Samo jedno mesto je upražnjeno, zar
ne? Odbrana od Mračnih veština.
Hari, Ron i Hermiona već su promenili dva nastavnika Odbrane od Mračnih
veština, svaki je izdržao na tom mestu tek godinu dana. Kružile su glasine da je to
radno mesto ukleto.
– Pa, nadam se da je dorastao poslu. – reče Ron sumnjičavo. – Deluje mi kao da bi
ga jedna dobra čin dokusurila, zar ne? Bilo kako bilo... – okrenu se Hariju. – Šta si to
hteo da nam kažeš?
Hari im prepriča raspravu između gospodina i gospođe Vizli i upozorenje koje mu
je gospodin Vizli upravo preneo. Kada je završio Ron beše kao gromom pogođen, a
Hermiona šakama prekri usta... Kada ih je ponovo spustila, reče: – Sirijus Blek je
pobegao da bi krenuo na tebe? O, Hari... moraćeš dobro da pripaziš. Nemoj sâm da
tražiš nevolje, Hari...
– Ja ne tražim nevolje. – reče Hari razdraženo. – Nevolje obično pronalaze mene.
– Koliko bi tupav Hari trebalo da bude pa da pođe u potragu za ludakom koji hoće
da ga ubije? – reče Ron, vidno potresen.
Oni su ove vesti primili mnogo gore nego što je Hari očekivao. Čini se da se Ron i
Hermiona mnogo više plaše Bleka nego on sam.
– Niko ne zna kako je izašao iz Askabana – reče Ron s nelagodom. – To nikom
ranije nije pošlo za rukom. A on je bio zatvorenik s najjačim obezbeđenjem.
– Ali, uhvatiće ga, zar ne? – upita Hermiona željno. – Mislim, i Normalci ga
traže...
– Kakva je to buka? – iznenada upita Ron.
Odnekud je dopirao tih, metalni zvižduk. Oni pregledaše ceo kupe.
– Dopire iz tvog kovčega, Hari – reče Ron ustajući i rukom posegnu ka pregradi za
prtljag. Trenutak kasnije izvukao je džepni šunjoskop. Brzo se vrteo i svetlucao jarkim
sjajem na dlanu Ronove ruke.
– Je li to šunjoskop? – upita Hermiona radoznalo, ustajući da ga bolje vidi.
– Da... doduše, vrlo jeftin – reče Ron. – Prosto je poludeo dok sam ga vezivao za
Erolovu nožicu da bih ga poslao Hariju.
– Jesi li u to vreme radio nešto nedozvoljeno? – upita Hermiona strogo.
– Ne! Pa ovaj... nije trebalo da koristim Erola. Znaš da on nije sposoban za duga
putovanja... ali, kako bih drukčije poslao Hariju poklon?
– Ubaci ga ponovo u kovčeg – posavetova ga Hari dok je šunjoskop prodorno
pištao – ili će ga probuditi.
Pokaza glavom na profesora Lupina. Ron umota šunjoskop u naročito užasan par
teča-Vernonovih starih čarapa, koje prigušiše pisak, a potom zatvori poklopac
kovčega.
– Mogli bismo da ga proverimo u Hogsmidu – reče Ron, ponovo sedajući. –
Prodaju takve stvarčice kod Derviša i Bengsa, čarobne instrumente i koještarije,
rekoše mi Fred i Džordž.
– Znaš li dosta o Hogsmidu? – upita Hermiona. – Čitala sam da je to jedino
potpuno ne-normalsko naselje u Britaniji...
– Da, mislim da jeste – reče Ron nehajno – ali, nije to razlog zbog kog želim da ga
posetim. Samo želim da posetim Mednog vojvodu.
– Šta je to? – upita Hermiona.
– To ti je prodavnica slatkiša – reče Ron snenog izraza lica – gde ima svega...
Ljutkastih vragolana – od njih ti dim izlazi na usta... i velikih čokoloptica punih
penaste kreme od jagoda, i s čvrstim filom, sjajna ušećerena pera koja možeš da ližeš
i na času a da izgleda kao da razmišljaš šta ćeš sledeće da napišeš...
– Ali, Hogsmid je vrlo zanimljivo mesto, zar ne? – bila je uporna Hermiona. – U
Istorijskim čarobnjačkim lokalitetima piše da je tamošnja gostionica bila glavni štab
pobune goblina 1612, a Vrišteća koliba je najukletija kuća duhova u Britaniji...
– ...i goleme tvrde bombone od kojih lebdiš nekoliko centimetara iznad zemlje dok
ih sisaš – reče Ron, koji očito nije čuo ni reč od onoga što je Hermiona pričala.
Hermiona se okrenu ka Hariju.
– Zar neće biti lepo da za promenu malo izađemo iz škole i istražimo čega sve ima
u Hogsmidu?
– Pretpostavljam da će biti – reče Hari tmurno. – Moraćete da me obavestite kad
to otkrijete.
– Kako to misliš? – reče Ron.
– Ja ne mogu da idem tamo. Darslijevi mi nisu potpisali formular, a ni Fadž nije
hteo. Ron je bio užasnut.
– Nije ti dozvoljeno da ideš? Ali... ma nema veze... Mek Gonagalova ili neko
drugi će ti već dati dozvolu...
Hari se šuplje nasmeja. Profesorka Mek Gonagal, glava kuće Grifindor, bila je
vrlo stroga.
– ...ili možemo da pitamo Freda i Džordža, oni znaju sve tajne izlaze iz zamka...
– Rone! – oštro će Hermiona. – Mislim da Hari ne bi trebalo da se iskrada iz
škole dok je Blek na slobodi...
– Da, pretpostavljam da će Mek Gonagalova reći isto to kad joj zatražim dozvolu
– reče Hari ogorčeno.
– Ali ako mi budemo s njim – reče Ron odlučno i nadahnuto Hermioni – Blek se
neće usuditi...
– O, Rone, ne pričaj gluposti – obrecnu se Hermiona. – Blek je već ubio gomilu
ljudi usred prepune ulice. Zar zaista misliš da će imalo oklevati da napadne Harija
samo zato što smo mi tu?
Dok je pričala, petljala je oko kaiševa koji su zatvarali Krukšenksovu korpu.
– Ne puštaj tu stvar napolje! – reče Ron, ali prekasno; Krukšenks lagano iskoči iz
korpe, protegnu se, zevnu i skoči Ronu na kolena; izbočina na Ronovom džepu poče da
drhti, i on besno odgurnu Krukšenksa.
– Briši!
– Rone, nemoj! – reče Hermiona ljutito.
Ron se baš spremao da joj odbrusi kad se profesor Lupin promeškolji. Posmatrali
su ga pažljivo, ali on samo okrenu glavu na drugu stranu, blago otvorenih usta, i
nastavi da spava.
Hogvorts ekspres se polako ali sigurno kretao sve severnije, i pejzaž kroz prozor
postade suroviji i mračniji dok se oblaci iznad njih zgusnuše. Ljudi su jurili levodesno
ispred vrata njihovog kupea. Krukšenks se sada smestio na praznom sedištu,
okrenut ka Ronu svojim spljoštenim licem, žutih očiju prikovanih za Ronov gornji
džep.U jedan sat, dežmekasta veštica s kolicima s hranom dođe do vrata kupea.
– Misliš li da bi trebalo da ga probudimo? – upita Ron s nelagodom, pokazujući
glavom ka profesoru Lupinu. – Izgleda kao da bi mu dobro došlo malo hrane.
Hermiona oprezno priđe profesoru Lupinu.
– Ovaj... Profesore? – reče ona. – Oprostite... profesore?
Ovaj se ne pomeri.
– Ne brini, dušice – reče veštica dok je Hariju dodavala veliku gomilu kazanskih
kolačića. – Ako bude gladan kad se probudi, ja ću biti napred, kod vozača.
– Pretpostavljam da zaista spava? – reče Ron tiho, čim je veštica zatvorila vrata
od kupea. – Mislim... nije umro, zar ne?
– Ne, ne, još uvek diše – prošaputa Hermiona, uzimajući kazanski kolač koji joj je
Hari dodao.
Iako možda nije bio baš zanimljivo društvo, sâmo prisustvo profesora Lupina
imalo je svoje prednosti. Sredinom popodneva, baš kada je počela kiša, zamućujući
vidik na golema brda koja su se smenjivala s one strane prozora, oni ponovo začuše
korake u hodniku, i troje njima najneomiljenijih ljudi pojavi se na vratima: Drako
Melfoj okružen svojim pajtosima, Vinsentom Krebom i Gregorijem Gojlom.
Drako Melfoj i Hari bili su neprijatelji još otkad su se sreli prilikom svog prvog
putovanja vozom za Hogvorts. Melfoj, koji je imao bledo, špicasto i iskeženo lice, bio
je u kući Sliterin; igrao je Tragača u sliterinskom kvidičkom timu, na istoj poziciji na
kojoj je Hari igrao u grifindorskom timu. Kreb i Gojl kao da su postojali samo da bi
izvršavali Melfojevu volju. Obojica su bili široki i mišićavi; Kreb je bio viši, s
frizurom u obliku činije za puding i vrlo debelim vratom; Gojl je imao kratku,
čekinjastu kosu i duge ruke nalik na goriline.
– Vidi, vidi, ko je to – reče Melfoj, svojim uobičajenim otezanjem, otvarajući
vrata od kupea. – Smoter i Šmizli.
Kreb i Gojl su se tupavo kikotali.
– Čuo sam da je letos tvom ocu konačno dopalo nešto zlata u ruke, Vizli – reče
Melfoj. – Da li ti je majka umrla od šoka?
Ron ustade tako naglo da je oborio Krukšenksovu korpu na pod. Profesor Lupin
zahrka.
– Ko je to? – upita Melfoj, automatski ustuknuvši kad je primetio Lupina.
– Novi profesor – reče Hari, koji je takođe ustao, za slučaj da treba da obuzda
Rona. – Šta si ono beše počeo, Melfoje?
Melfojeve blede oči se suziše. Nije bio tolika budala da zapodeva kavgu
profesoru tik ispred nosa.
– Haj’mo – promrmlja prezrivo Krebu i Gojlu, i oni se izgubiše.
Hari i Ron ponovo sedoše, a Ron stade da trlja zglavke na prstima.
– Ove godine neću trpeti nikakve prozivke od Melfoja – reče on ljutito. – Ozbiljan
sam. Ako mi još jednom dirne u familiju, uhvatiću ga za glavu i...
Ron načini rečit gest u vazduhu.
– Rone – prosikta Hermiona, pokazujući na profesora Lupina. – Budi pažljiv...
Ali profesor Lupin je i dalje čvrsto spavao.
Dok je voz brzao sve severnije, kiša se pojačavala: prozori su odavali neprozirno,
svetlucavo sivilo, koje se postepeno zatamnjivalo dok su se svuda po hodnicima i
kupeima palile svetiljke. Voz je truckao, kiša dobovala, vetar zavijao, ali je profesor
Lupin i dalje spavao.
– Mora da smo blizu – reče Ron, naslanjajući se preko profesora Lupina da bi
pogledao kroz sada već potpuno crn prozor.
Samo što je to rekao, voz stade da usporava.
– Sjajno – reče Ron, ustade i pažljivo prođe pored profesora Lupina da pogleda
šta je napolju. – Umirem od gladi. Hoću na gozbu...
– Nemoguće da smo već stigli – reče Hermiona, pogledavši na sat.
– Zašto onda stajemo? – upita Ron.
Voz je išao sve sporije i sporije. Kad je buka lokomotive utihnula, dobovanje
vetra i kiše zvučalo je glasnije no inače.
Hari, koji je bio najbliži vratima, ustade i pogleda niz prolaz. Hodnik vagona bio
je načičkan glavama koje su radoznalo izvirivale iz kupea.
Voz zakoči uz trzaj, a lupanje koje se začu značilo je da je širom voza prtljag
ispadao iz ležišta. A onda, iznenada, sve lampe se ugasiše i oni upadoše u totalnu
pomrčinu.
– Šta se dešava? – začu se Ronov glas iza Harija.
– Jao! – viknu Hermiona. – Rone, to je moje stopalo!
Hari napipa put do svog sedišta.
– Misliš li da se nešto pokvarilo?
– Pojma nemam...
Začu se cičanje i Hari vide Ronov tamni obris kako briše prozor i čkilji vani.
– Nešto se tamo mrda – reče Ron. – Mislim da neki ljudi ulaze...
Vrata kupea se iznenada otvoriše, i neko bolno pade preko Harijevih nogu.
– Izvini! Znate li šta se zbiva? Jao! Izvini...
– Zdravo, Nevile – reče Hari, pipajući po mraku, i podižući Nevila za skut
njegovog ogrtača.
– Hari? Jesi li to ti? Šta se dešava?
– Pojma nemamo! Sedi...
Začu se glasno frktanje i bolni jauk; Nevil je pokušao da sedne na Krukšenksa.
– Idem da pitam mašinovođu šta se događa – začu se Hermionin glas. Hari oseti
kako je prošla pokraj njega, začu klizanje vrata a onda tresak i dva glasna vriska.
– Ko je to?
– Ko je to?
– Džini?
– Hermiona?
– Šta to radiš?
– Tražila sam Rona...
– Uđi i sedi...
– Ne ovde! – brzo će Hari. – Tu sam ja!
– Jao! – reče Nevil.
– Tišina! – iznenada progovori jedan hrapav glas.
Profesor Lupin se izgleda najzad probudio. Hari je mogao da čuje komešanje u
njegovom ćošku. Niko ne reče ni reč.
Začu se mek, pucketav zvuk i drhtava svetlost ispuni ceo kupe. Profesor Lupin
držao je u ruci pregršt plamičaka. Oni su osvetljavali njegovo umorno, sivkasto lice,
ali oči su mu bile žive i oprezne.
– Ostanite tu gde ste – reče istim promuklim glasom, i polako se uspravi sa šakom
punom vatre ispruženom ispred sebe.
Ali pre nego što je Lupin stigao do vrata, ona se klizeći otvoriše.
Na njima je stajala, osvetljena plamičkom iz Lupinove šake, zaogrnuta figura koja
se uzdizala sve do tavanice. Lice joj je bilo potpuno skriveno ispod kapuljače.
Harijev pogled skliznu naniže, i ono što spazi izazva mu grč u stomaku. Iz ogrtača je
izvirivala šaka, sjajna, sivkasta, ljigava i krastava, kao crkotina koja se raspadala u
vodi...
Ali to se moglo videti samo u deliću sekunde. Ruka se iznenada zavuče natrag
ispod crnog ogrtača, kao da je stvorenje ispod njega osetilo Harijev pogled.
A onda ta stvar ispod kapuljače, šta god da je, duboko, polako i hroptavo udahnu,
kao da pokušava da uvuče u sebe nešto više od samog vazduha.
Zapahnu ih iznenadna hladnoća. Hariju vazduh zape u grudima. Hladnoća mu se
probi ispod kože. Bila mu je u grudima, oseti je čak i u svom srcu...
Hariju se oči prevrnuše u dupljama. Nije ništa video. Davio se u hladnoći. U
ušima mu je brujalo kao da je pod vodom. Oseti da tone, dok je brektanje postajalo
sve glasnije...
A onda, kao iz daljine, začu krike, užasne, prestrašene, molećive krike. Hteo je da
im pomogne, ko god da su, pokušao je da pomeri ruke, ali nije mogao... gusta bela
magla kovitlala se oko njega, u njemu...
– Hari! Hari! Jesi li dobro?
Neko ga je pljeskao po licu.
– Š-šta?
Hari otvori oči. Iznad sebe vide svetiljke, a pod se tresao... Hogvorts ekspres je
ponovo krenuo, i svetla se ponovo upališe. Izgleda da je skliznuo sa sedišta na pod.
Ron i Hermiona su klečali pored njega, a iznad njih su ga posmatrali Nevil i profesor
Lupin. Hariju je bilo muka: kad je podigao ruku da namesti naočari, osetio je hladan
znoj na svom licu.
Ron i Hermiona su mu pomogli da sedne nazad na svoje sedište.
– Je li ti dobro? – upita Ron nervozno.
– Aha – reče Hari, brzo bacivši pogled ka vratima. Zaogrnuto stvorenje beše
iščezlo. – Šta se desilo? Gde je ta... ta stvar? Ko je vrištao?
– Niko – reče Ron, još nervoznije.
Hari se osvrnu po osvetljenom kupeu. Džini i Nevil su ga gledali, oboje vrlo
bledi.
– Ali, čuo sam krike...
Glasno krckanje natera ih da poskoče. Profesor Lupin je lomio ogromnu tablu
čokolade na kockice.
– Evo – reče Hariju, dajući mu jedan poveći komad. – Pojedi ovo. Pomoći će ti.
Hari uze čokoladu, ali je ne pojede.
– Šta je to bilo? – upita Lupina.
– Dementor – reče Lupin, koji je sada delio čokoladu i ostalima. – Jedan od
dementora iz Askabana.
Svi se upiljiše u njega. Profesor Lupin zgužva prazan omot čokolade i stavi ga u
džep.
– Jedi – ponovi on. – Pomoći će ti. Moram da razgovaram s mašinovođom,
izvinite me...
Provuče se pored Harija i nestade u hodniku.
– Jesi li siguran da si dobro, Hari? – upita Hermiona, zabrinuto ga posmatrajući.
– Ne shvatam... šta se desilo? – reče Hari, brišući znoj s lica.
– Pa... ta stvar... dementor... stao je i gledao okolo (to jest, bar mislim da je
gledao, jer nisam mogla da mu vidim lice)... a ti... ti...
– Mislio sam da imaš neki napad ili slično – reče Ron, koji je i dalje delovao
prestrašeno. – Kao da si se ukrutio, i pao si sa sedišta i počeo da se trzaš...
– A profesor Lupin je stao iznad tebe, pošao prema dementoru i izvadio svoj
štapić – ubaci se Hermiona – i rekao: „Niko od nas ne krije Sirijusa Bleka pod
ogrtačem. Odlazi.” Ali dementor se nije micao, stoga je Lupin nešto promrmljao, i iz
njegovog štapića je izletelo nešto srebrnasto ka tom stvoru, i on se okrenuo i otklizao
dalje...
– Bilo je užasno – reče Nevil, glsaom nešto piskavijim nego inače. – Da li ste
osetili kako je zahladnelo kad je ušao?
– Osetio sam se strašno čudno – reče Ron, promeškoljivši ramenima s nelagodom.
– Kao da više nikad neću biti veseo...
Džini, koja se skupila u ćošku i izgledala bar onoliko loše koliko se Hari osećao,
slabašno zajeca; Hermiona joj priđe i zagrli je da je uteši.
– Zar niko od vas nije... pao sa sedišta? – zapita Hari nervozno.
– Ne – reče Ron, ponovo zabrinuto gledajući u Harija. – Mada, Džini se tresla kao
luda...
Hari ništa nije shvatao. Bio je iscrpljen i tresao se, kao da se oporavlja od gadnog
napada gripa; a bilo ga je pomalo i sramota. Zašto se to desilo samo njemu, a ne i
ostalima?
Profesor Lupin se vrati. Zastao je dok je ulazio, pogledao oko sebe i uz blag
osmeh rekao: – Nisam otrovao tu čokoladu, znate...
Hari uze zalogaj i, na svoje veliko iznenađenje, odmah oseti toplinu kako mu se
širi telom, sve do vrhova prstiju ruku i nogu.
– Za desetak minuta ćemo biti na Hogvortsu – reče profesor Lupin. – Jesi li dobro,
Hari?
Hari nije pitao otkud profesor Lupin zna njegovo ime.
– U redu sam – postiđeno promrmlja.
Ostatak puta nisu mnogo pričali. Napokon, voz stade na stanici Hogsmid i nastade
velika gužva na izlazu: sove su hučale, mačke mjaukale, a Nevilov žabac ljubimac je
glasno kreketao ispod dečakovog šešira. Na malom peronu je bilo ledeno; kiša je
šibala u hladnim naletima.
– Prvaci ’vamo! – viknu poznati glas. Hari, Ron i Hermiona se okrenuše i videše
džinovsku Hagridovu siluetu na drugom kraju perona, kako doziva prestrašene đakeprvake
na tradicionalnu plovidbu jezerom.
– Ej, vas troje, je l’ sve u redu? – dobaci im Hagrid preko glava ostale dece. Oni
mu mahnuše, ali nisu mogli da razgovaraju jer ih je masa učenika gurala duž perona.
Hari, Ron i Hermiona pođoše s ostalim učenicima do blatnjavog puta na kojem je
stotinak kočija čekalo preostale učenike, a u svaku je, pretpostavljao je Hari, bio
upregnut po jedan nevidljivi konj, pošto su, čim su ušli i zatvorili vratanca, kočije
krenule same od sebe, kloparajući i truckajući u nizu.
Njihova kočija blago je zaudarala na buđ i slamu. Hariju je bilo bolje čim je
pojeo čokoladu, ali je još bio slab. Ron i Hermiona su ga stalno kriomice gledali, kao
da se plaše da bi ponovo mogao da se sruši.
Kad se kočija dokotrljala do raskošne kapije od kovanog gvožđa, s obe strane
oivičene kamenim stubovima s krilatim veprovima, Hari spazi još dva visoka
dementora pod kapuljačama kako čuvaju stražu s obe strane kapije. Ponovo ga obuze
hladnoća i mučnina; naslonio se na neudobno sedište i sklopio oči dok su prolazili
kroz kapiju. Kočija ubrza dugim, strmim putem do zamka; Hermiona je virila kroz
prozorčić i posmatrala kako se približavaju kule i tornjevi. Kočija najzad stade, i
Hermiona i Ron izađoše.
Kad je Hari kročio na tle, veseo, otegnut glas reče mu na uvo:
– Onesvestio si se, Poteru? Da li je istina to što Longbotom kaže? Zaista si se
onesvestio?
Melfoj se progurao pored Hermione da bi preprečio Hariju put do kamenih
stepenika zamka, likujućeg izgleda i zlobnog pogleda.
– Odbij, Melfoje – reče Ron stisnutih vilica.
– Jesi li se i ti onesvestio, Vizli? – glasno reče Melfoj. – Da li je i tebe prepao
strašni stari dementor, Vizli?
– Ima li nekih problema? – upita blag glas. Profesor Lupin je upravo izašao iz
pristigle kočije.
Melfoj drsko odmeri profesora Lupina, njegovu zakrpljenu odoru i raspadnut
kofer. S blagom dozom sarkazma u glasu, reče: – O, ne... ovaj... profesore – a zatim se
iskezi Krebu i Gojlu i povede ih uza stepenice u zamak.
Hermiona prstom bocnu Rona u leđa ne bi li požurio, i sve troje se pridružiše
gomili koja se tiskala uza stepenice kroz džinovska hrastova vrata u Ulaznu dvoranu
nalik pećini, osvetljenu buktećim bakljama, iz koje je raskošno mermerno stepenište
vodilo na gornje spratove.
Ulaz u Veliku salu bio je otvoren s desne strane. Hari je ušao zajedno s masom, ali
jedva je primećivao začaranu tavanicu, koja je večeras bila mračna i oblačna, kad
jedan glas povika: – Poteru! Grejndžerova! Htela bih oboje da vas vidim!
Hari i Hermiona se, iznenađeni, okrenuše. Profesorka Mek Gonagal, nastavnik
Preobražavanja i glava kuće Grifindor, dozivala ih je preko glava mališana. Bila je to
veštica strogog izgleda kose čvrsto zalizane u punđu: prodorne oči bile su joj oivičene
četvrtastim naočarima. Hari se probijao ka njoj s lošim predosećajem: pred njom se
uvek osećao kao da je nešto zgrešio.
– Nema razloga da delujete toliko zabrinuto... samo nekoliko reči u mojoj
kancelariji – reče im ona. – Ti produži, Vizli.
Ron je gledao kako profesorka Mek Gonagal odvodi Harija i Hermionu dalje od
raspričane gomile; pratili su je kroz Ulaznu dvoranu, pa uz mermerno stepenište i duž
hodnika.
Kad su stigli u njenu kancelariju, malu sobu s velikim domaćinskim ognjištem,
profesorka Mek Gonagal im dade znak da sednu. Ona se smesti za svojim stolom i
naglo reče: – Profesor Lupin mi je poslao sovu s porukom da ti je pozlilo u vozu,
Poteru.
Pre nego što je Hari stigao da odgovori, začu se nežno kucanje na vratima i
Madam Pomfri, školska medicinska sestra, ulete unutra.
Hari oseti kako crveni. Dovoljno se loše osećao što se onesvestio, ili šta god da je
uradio, i bez toga da svi prave toliku frku oko toga.
– Dobro sam – reče on – ništa mi ne treba...
– A, to si ti, je li? – reče Madam Pomfri, ignorišući to što je rekao i sagnuvši se da
ga bolje osmotri. – Pretpostavljam da si opet radio nešto opasno?
– To je bio dementor, Popi – reče profesorka Mek Gonagal.
One razmeniše mrke poglede, a Madam Pomfri neodobravajuće zacokta.
– Postavljati dementore oko škole – gunđala je, zadižući Hariju šiške da mu opipa
čelo. – Neće biti prvi ni poslednji koji je kolabirao. Da, sav je znojav. Užasni su, i
strašno deluju na osobe koje su ionako osetljive...
– Ja nisam osetljiv! – uzvrati joj Hari.
– Naravno da nisi – reče Madam Pomfri odsutno, mereći mu puls.
– Šta mu je najpotrebnije? – odsečno upita profesorka Mek Gonagal. – Odmor u
krevetu? Možda da prenoći u bolničkom krilu?
– Dobro sam! – reče Hari, skočivši na noge. Mučila ga je i sama pomisao šta bi
sve Drako Melfoj pričao ako bi on, Hari, morao da ode u bolničko krilo.
– Pa, onda bi morao makar da uzme malo čokolade – reče Madam Pomfri, koja je
sada pokušavala da prostudira Harijeve oči.
– Već sam pojeo – reče Hari. – Dao mi je profesor Lupin. Svima nama.
– Dao vam je, je li? – reče Madam Pomfri s odobravanjem. – Dakle, najzad smo
dobili profesora Odbrane od Mračnih veština koji se razume u svoj predmet?
– Jesi li siguran da ti je dobro, Poteru? – upita profesorka Mek Gonagal oštro.
– Da! – reče Hari.
– U redu. Onda budi ljubazan i pričekaj malo napolju dok ja kratko porazgovaram
s gospođicom Grejndžer u vezi s njenim rasporedom časova, a onda možemo zajedno
na gozbu.
Hari izađe u hodnik s Madam Pomfri, koja produži u bolničko krilo mrmljajući
sebi u bradu. Čekao je samo nekoliko minuta. Onda Hermiona izađe, vrlo srećna zbog
nečega, u pratnji profesorke Mek Gonagal, i svi skupa siđoše niz mermerno stepenište
u Veliku salu.
Tamo ih dočeka more šiljatih crnih šešira. Za svakim od dugih stolova koji su
pripadali školskim kućama sedeli su učenici u nizu, lica osvetljenih hiljadama sveća
koje su lebdele u vazduhu nad stolovima. Profesor Flitvik, mali mršavi čarobnjak sa
žbunom sede kose, iznosio je starinski šešir i tronožac iz Sale.
– O, propustili smo Razvrstavanje! – reče Hermiona meko.
Nove učenike su u Hogvortsu razvrstavali u kuće pomoću Šešira za razvrstavanje,
koji je glasno izgovarao ime kuće koja najviše odgovara (Grifindor, Rejvenklo,
Haflpaf ili Sliterin) učeniku koji bi ga stavio na glavu. Profesorka Mek Gonagal pođe
ka svom praznom mestu za nastavničkim stolom, a Hari i Hermiona se uputiše u
suprotnom pravcu, što su tiše mogli, ka grifindorskom stolu. Dok su išli duž Sale
učenici su ih gledali, a nekoliko ih je upiralo prstom u Harija. Nije valjda da se vest o
njegovom kolapsu pred dementorom tako brzo pronela?
On i Hermiona sedoše oko Rona, koji im je sačuvao mesta.
– Šta to bi? – promrmlja on Hariju.
Hari poče šapatom da mu objašnjava, ali u tom trenutku direktor ustade da govori,
i on ućuta.
Profesor Dambldor, iako veoma star, uvek je delovao vrlo energično. Imao je pola
metra dugu srebrnu kosu i bradu, naočare s ramom u obliku polumeseca, i izuzetno
kriv i kukast nos. Često su ga opisivali kao najvećeg čarobnjaka tog doba, ali nije to
bio razlog što ga je Hari poštovao. Prosto ste morali imati poverenja u Dambldora, i
Hari, posmatrajući ga kako se radosno smeje učenicima, prvi put otkako se dementor
pojavio na vratima kupea oseti spokoj.
– Dobro došli! – reče Dambldor, dok se svetlost sveća presijavala na njegovoj
bradi. – Dobro došli na početak još jedne školske godine na Hogvortsu! Moram da
vam saopštim nekoliko stvari, a pošto je jedna od njih vrlo ozbiljna, najbolje da prvo
nju prebrinem, pre nego što vam misli okupira naša veličanstvena gozba...
Dambldor pročisti grlo i nastavi: – Kao što ste do sada već sigurno svi shvatili
posle njihovog pretresa Hogvorts ekspresa, naša škola trenutno pruža gostoprimstvo
nekolicini askabanskih dementora, koji su ovde po nalogu Ministarstva magije.
On zastade, a Hari se priseti šta mu je gospodin Vizli pričao o Dambldorovom
nezadovoljstvu zbog prisustva dementora u školi.
– Oni su postavljeni pred svakim ulazom na školsko imanje – nastavi Dambldor –
i dok su s nama, treba da vam bude jasno da niko ne sme da napušta školu bez
dozvole. Dementore neće prevariti trikovi ili prerušavanja... pa čak ni Nevidljivi
ogrtači – dodade on mirno, a Hari i Ron se pogledaše. – Nije u dementorskoj prirodi
da razumeju molbe ili izgovore. Stoga vas sve upozoravam da im ne dajete povod da
vam učine nešto nažao. Očekujem od asistenata i naših novih glavešina dečaka i
devojčica da se pobrinu da nijedan učenik ne dođe u sukob s dementorima.
Persi, koji je sedeo nekoliko mesta dalje od Harija, ponovo se isprsi i stade važno
da gleda oko sebe. Dambldor ponovo zastade. Ozbiljno pogleda po Sali a niko se ne
pomeri niti pisnu.
– A sad, s vedrije strane – nastavi on – drago mi je što mogu da poželim
dobrodošlicu dvojici novih profesora.
– Prvo, profesoru Lupinu, koji je ljubazno prihvatio mesto nastavnika Odbrane od
Mračnih veština.
Tu i tamo začu se mlak aplauz. Samo su oni koji su putovali u kupeu s profesorom
Lupinom burno pljeskali, među njima i Hari. Profesor Lupin je delovao izrazito
ofucano okružen ostalim nastavnicima odevenim u svečano ruho.
– Pogledaj Snejpa! – šapnu Ron Hariju na uvo.
Profesor Snejp, majstor Napitaka, gledao je preko nastavničkog stola u profesora
Lupina. Bila je javna tajna da Snejp priželjkuje da predaje Odbranu od Mračnih
veština, ali je čak i Hari, koji je mrzeo Snejpa, bio zapanjen izrazom koji je izobličio
njegovo mršavo, zelenkasto lice. Bilo je to nešto mnogo više od ljutnje: bila je to
slepa mržnja. Hari je i suviše dobro poznavao taj izraz. Snejp bi ga nabacio kad god
bi ugledao Harija.
– Što se tiče drugog nameštenja – nastavi Dambldor, kad je mlak aplauz profesoru
Lupinu utihnuo – žao mi je što moram da vas obavestim da je profesor Gorilonče,
nastavnik Brige o magijskim stvorenjima, otišao u penziju na kraju prošle školske
godine, kako bi proveo više vremena sa svojim preostalim udovima. Ipak,
zadovoljstvo mi je da vam saopštim da će njegovo mesto popuniti niko drugi do
Rubeus Hagrid, koji je prihvatio ovaj nastavnički posao pored svojih dužnosti čuvara
imanja.
Hari, Ron i Hermiona razmeniše poglede, zapanjeni. Zatim se pridružiše aplauzu,
koji je bio naročito gromoglasan za grifindorskim stolom. Hari se nagnuo da bolje
vidi Hagrida, koji je, crven kao rubin, zurio u svoje ručerde dok mu je širok osmeh
prikrivala divlja razbarušena brada.
– Trebalo je da pretpostavimo! – zagalami Ron, lupajući po stolu. – Ko bi drugi za
udžbenik odredio knjigu koja ujeda?
Hari, Ron i Hermiona su poslednji prestali da aplaudiraju, a kada je profesor
Dambldor nastavio da govori, videše kako Hagrid briše oči stolnjakom.
– Pa, to bi bilo sve što se tiče važnih obaveštenja – reče Dambldor. – Neka gozba
počne!
Zlatni tanjiri i pehari pred njima naglo počeše da se pune hranom i pićem. Hari,
iznenada izgladneo, posluži se svim što je mogao da dohvati, i poče da jede.
Gozba je bila sjajna; Sala je odzvanjala pričom, smehom i zveketom viljuški i
noževa. Hari, Ron i Hermiona su, međutim, jedva čekali da se ona završi kako bi
mogli da popričaju s Hagridom. Znali su koliko mu znači unapređenje u nastavnika.
Hagrid nije bio potpuno kvalifikovan za čarobnjaka: izbačen je s Hogvortsa u trećem
razredu zbog prestupa koji nije počinio. Međutim, prošle godine su Hari, Ron i
Hermiona skinuli ljagu s Hagridovog imena.
Najzad, pošto su i poslednji zalogaji kolača od bundeve nestali sa zlatnih
poslužavnika, Dambldor objavi da je vreme da pođu u krevet, i oni ugrabiše priliku.
– Čestitamo, Hagride! – ciknu Hermiona kad su se približili nastavničkom stolu.
– Sve to zbog vas troje – reče Hagrid, brišući svoje sjajno lice salvetom dok je
podizao pogled ka njima. – Ne mog’ da poverujem... velik’ čovek taj Dambldor...
doš’o pravo u moju kolibu čim je profesor Gorilonče rek’o da mu je dosta... To sam
oduvek ’teo...
Preplavljen osećanjima, on zaroni licem u salvetu, a profesorka Mek Gonagal ih
otera.
Hari, Ron i Hermiona se pridružiše grifindorcima koji su se tiskali uz mermerne
stepenice i, sada već vrlo umorni, duž mnogih hodnika, sve više i više, dok ne dođoše
do skrivenog ulaza u grifindorsku kulu, iza velikog portreta punačke gospođe u
ružičastoj haljini koji ih zapita: – Lozinka?
– Mesta malo, evo stižem! – povika Persi kroz gužvu. – Nova lozinka je Fortuna
major!
– O, ne – tužno će Nevil Longbotom. Uvek je muku mučio s pamćenjem lozinki.
Prošavši kroz rupu iza portreta i preko dnevnog boravka, dečaci i devojčice se
podeliše i pođoše odvojenim stepenicama. Hari se pope spiralnim stepeništem ne
misleći ni na šta osim na to koliko mu je drago što je ponovo tu. Stigoše do svoje
dobre stare kružne spavaonice s njenih pet kreveta s baldahinima, i Hari, osvrnuvši se
oko sebe, konačno oseti da je kod kuće.

6. Kandže i listići čaja



Kada su Hari, Ron i Hermiona sutradan ušli u Veliku salu na doručak, prvo što su
videli bio je Drako Melfoj koji je, čini se, zabavljao gomilu sliterinaca nekom
smešnom pričom. Kada su prolazili kraj njih, Melfoj odglumi smešnu scenu napada
nesvestice, i nasta sveopšti smeh.
– Ignoriši ga – reče Hermiona, koja je bila tik iza Harija. – Samo ga ignoriši, nije
vredan toga...
– Hej, Poteru! – povika Pensi Parkinson, sliterinka s licem mopsa. – Poteru!
Dementori dolaze, Poteru! Buuuuuuuuuu!
Hari se stropošta za grifindorski sto, tik pored Džordža Vizlija.
– Novi rasporedi časova za trećake – reče Džordž, dodajući im papire. – Šta je s
tobom, Hari?
– Melfoj – reče Ron, sedajući s druge strane pokraj Džordža, besno gledajući ka
sliterinskom stolu.
Džorž podiže pogled taman na vreme da spazi Melfoja kako se ponovo pretvara da
užasnut gubi svest.
– Taj mali mamlaz – reče mirno. – Nije bio tako drčan sinoć, kad su dementori
bili u našem delu voza. Dotrčao je pravo u naš kupe, zar ne, Frede?
– Samo što se nije upišao od straha – reče Fred, prezrivo pogledavši ka Melfoju.
– Nisam ni ja bio preterano srećan – reče Džordž. – Užasna bića, ti dementori...
– Kao da ti zalede iznutrice, zar ne? – reče Fred.
– Ipak, nisi ti taj koji se onesvestio, je li? – reče Hari tiho.
– Zaboravi na to, Hari – reče Džordž ohrabrujući ga. – Tata je jednom morao da
ide u Askaban, sećaš se, Frede? I rekao nam je da je to najgore mesto na koje je ikad
kročio, vratio se sav slabašan i tresući se... Ti dementori isisavaju radost gde god da
se nađu. Većina zatvorenika tamo poludi.
– U svakom slučaju, videćemo koliko će Melfoj biti srećan posle prve utakmice
kvidiča – reče Fred. – Grifindor protiv Sliterina, prvi meč u sezoni, sećate se?
Jedan jedini put kada su se Hari i Melfoj odmerili u kvidiču Melfoj je izvukao
deblji kraj. Vidno raspoložen, Hari se posluži kobasicama i prženim paradajzom.
Hermiona je proučavala svoj novi raspored časova.
– O, baš dobro, već danas imamo neke nove predmete – reče radosno.
– Hermiona – reče Ron, namrštivši se kad pogleda preko njenog ramena –
zabrljali su ti raspored časova. Vidi... uknjižili su te za po desetak predmeta dnevno.
Nećeš imati dovoljno vremena.
– Snaći ću se. Sve sam sredila s profesorkom Mek Gonagal.
– Ali, pazi – reče Ron smejući se – vidiš li raspored za ovo jutro? U devet sati:
Predskazivanje. A ispod toga, u devet sati: Proučavanje Normalaca. A zatim – Ron se
nagnu bliže rasporedu, u neverici – vidi... ispod toga Aritmantija, u devet sati.
Mislim, ja znam da si ti dobra, Hermiona, ali niko nije toliko dobar. Kako ćeš uspeti
da budeš na tri časa u isto vreme?
– Ne budi šašav – reče Hermiona odsečno. – Naravno da neću biti na tri časa
istovremeno.
– Pa kako onda...
– Dodaj mi marmeladu – reče Hermiona.
– Ali...
– Oh, Rone, šta se to tebe tiče ako je moj raspored malo prenatrpan? – obrecnu se
Hermiona. – Rekla sam ti, sve sam sredila s profesorkom Mek Gonagal.
Uto Hagrid uđe u Veliku salu. Na sebi je nosio dugačak kaput od krtičjeg krzna, i
rasejano je vrteo mrtvu lasicu u svojoj ogromnoj šaci.
– Je l’ sve kak’ valja? – upita on veselo, zastavši na putu ka nastavničkom stolu. –
Vama će držim svoj prvi čas u životu! Odma’ posle ručka! Ust’o sam u pet, da bi sve
spremijo... Nadam se će sve d’ ispadne kak’ treba... Ja, nastavnik... vala baš...
On im se široko iskezi i uputi se ka nastavničkom stolu, i dalje vitlajući lasicom.
– Pitam se šta je to spremao? – reče Ron, sa strepnjom u glasu.
Sala je počela da se prazni kako je ko odlazio na svoje prve časove. Ron proveri
svoj raspored časova.
– Bolje da požurimo, vidi, Predskazivanje je na vrhu Severnog tornja. Trebaće
nam deset minuta da se popnemo do tamo...
Oni žurno završiše doručak, oprostiše se s Fredom i Džordžom, i prođoše nazad
kroz Salu. Dok su prolazili pored sliterinskog stola, Melfoj izvede još jedan napad
nesvestice. Povici smeha ispratiše Harija do Ulazne dvorane.
Put kroz zamak do Severnog tornja bio je dug. Dve godine na Hogvortsu ipak nije
bilo dovoljno da nauče sve o zamku, i nikada dosad nisu kročili unutar Severnog
tornja.
– Mora... da... postoji... neka... prečica – dahtao je Ron, kad su se popeli uz sedmi
niz dugačkih stepenica i obreli se na nepoznatom spratu, gde nije bilo ničega osim
velike slike travnate poljane koja je visila na kamenom zidu.
– Mislim da je ovuda – reče Hermiona, provirivši niz prazan hodnik s njihove
desne strane.
– Nemoguće! – reče Ron. – Tamo je jug. Pogledaj, može se videti deo jezera kroz
prozor...
Hari je posmatrao sliku. Debeli sivkasti poni upravo je dokaskao na travnatu
poljanu i počeo nonšalantno da pase. Hari je navikao da se likovi s hogvortskih slika
šetkaju okolo, napuštajući svoje okvire kako bi posećivali jedni druge, ali je uvek
uživao u tome da ih posmatra. Trenutak kasnije, nizak, dežmekast vitez u oklopu
dočangrljao je na sliku za svojim ponijem. Sudeći po tragovima trave na njegovim
metalnim kolenima, upravo je pao s konja.
– Aha! – povika on, videvši Harija, Rona i Hermionu. – Kakvi su ovo dušmani što
neovlašćeno prolaze kroz moje imanje! Dođoste da likujete nad mojim padom,
možda? Mačeve na sunce, vi zlikovci, vi psi!
Posmatrali su zapanjeni kako mali vitez vadi mač iz korica i počinje njime
mahnito da maše, skakućući gore-dole od besa. Ali mač je bio i suviše dugačak za
njega. Čim je malo jače zamahnuo, izgubio je ravnotežu i prućio se na travu, licem
nadole.
– Da li ste dobro? – upita Hari, približivši se slici.
– Odbij, ti bedni hvalisavče! Nazad, nitkove!
Vitez ponovo zgrabi mač, koristeći ga da se odrazi, ali se sečivo zari tako duboko
u travu da on, iako ga je izvlačio svom snagom, nije mogao da ga iščupa iz zemlje.
Najzad se ponovo sruči na travu i pomeri vizir da bi obrisao znojavo lice.
– Čujte – reče Hari, iskoristivši povoljan trenutak vitezove iscrpljenosti – tražimo
Severni toranj. Da li možda znate put do njega?
– Potraga! – Vitezov bes namah iščile. Ustade uz zveket i uskliknu: – Za mnom,
dragi prijatelji, te il’ ćemo naš cilj naći, il’ ćemo junački izginuti!
Ponovo bezuspešno pokuša da izvuče mač, zatim proba, takođe bezuspešno, da
uzjaše debelog ponija, a onda povika: – Pešice, ondak, blagorodna gospodo i ljupka
damo! Napred! Napred!
I zveckajući glasno, pojuri ka levoj strani rama i nestade s vidika.
Požuriše za njim duž hodnika, prateći zvuk oklopa. S vremena na vreme bi ga
spazili kako protrčava kroz slike pred njima.
– Budite hrabrog srca, najgore je tek pred nama! – urlao je vitez i oni videše kako
se ponovo pojavljuje ispred uspaničene grupe žena u krinolinama, čija je slika visila
na zidu uskog spiralnog stepeništa.
Glasno dahćući, Hari, Ron i Hermiona stadoše da se penju uskim spiralnim
stepenicama, sve brže i vrtoglavije, dok na kraju ne začuše žamor glasova poviše njih,
što je značilo da su stigli do učionice.
– Zbogom! – povika vitez, provirujući iz slike s kaluđerima zlokobnog izgleda. –
Zbogom, braćo po oružju! Ako vam ikad zatrebaju plemenito srce i čelični živci,
pozovite Ser Kadogana!
– Da, zvaćemo te – promrmlja Ron kad je vitez nestao – ako nam ikada zatreba
neki fijuk.
Popeše se poslednjih nekoliko stepenika i obreše se na malenom platou gde se već
okupio dobar deo razreda. Nije bilo vrata, ali Ron pokaza Hariju na tavanicu, gde su
se nalazila kružna vratanca s mesinganim natpisom.
– Sibil Treloni, profesorka Predskazivanja – pročita Hari. – Kako da se
uspentramo gore?
Kao da mu odgovaraju na pitanje, vratanca na tavanici iznenada se otvoriše i
srebrne lestvice padoše tačno ispred Harijevih nogu. Svi utihnuše.
– Posle tebe – reče Ron, kezeći se, te se Hari prvi pope lestvicama.
Kad je stigao na vrh, obreo se u najčudnijoj učionici koju je ikad video. Zapravo,
uopšte nije ličila na učionicu, već na nešto između nečijeg tavana i starinske
čajdžinice. Unutra je bilo zbijeno dvadesetak kružnih stočića, a oko svakog su bile
cicane foteljice i veliki okrugli jastuci za sedenje. Sve je bilo osvetljeno prigušenom
crvenom svetlošću; na prozorima su bile navučene zavese, a lampe su bile prekrivene
tamnocrvenim tkaninama. Bilo je zagušljivo i sparno, a vatra ispod kamina pretrpanog
raznim sitnicama ispuštala je nekakav težak, bolesnički vonj dok se na njoj krčkao
veliki bakarni čajnik. Police duž kružnih zidova bile su zatrpane prašnjavim perima,
patrljcima sveća, pakovanjima karata za igranje, bezbrojnim srebrnastim kristalnim
kuglama i mnoštvom najraznovrsnijih šoljica za čaj.
Ron izviri iznad Harijevog ramena u trenutku kada se i ostatak odeljenja okupio
oko njih, svi govoreći šapatom.
– Gde je ona? – upita Ron.
Iznenada se iz senke začu mek, maglovit, tajanstven glas.
– Dobro došli – reče. – Lepo je najzad vas videti u materijalnom svetu.
Hari je imao utisak da pred sobom ima nekog velikog, blistavog insekta. Kad
profesorku Treloni obasja svetlost vatre, videše da je vrlo mršava; velike naočari su
joj nekoliko puta uvećavale oči i bila je ogrnuta čipkanim šalom sa šljokicama. Oko
vretenastog vrata visili su joj nebrojeni lančići i perle, a ruke i šake su joj bile
okićene narukvicama i prstenjem.
– Sedite, deco moja, sedite – reče ona, i svi se s nelagodom smestiše u fotelje ili
utonuše u džinovske jastučiće. Hari, Ron i Hermiona sedoše za jedan od stočiča.
– Dobro došli na časove Predskazivanja – reče profesorka Treloni, koja se i sama
smesti u naslonjaču ispred ognjišta. – Zovem se profesorka Treloni. Možda me niste
dosad sreli. Smatram da bi prečesto silaženje u halabuku glavnog dela škole moglo da
zamagli moje Unutrašnje oko.
Niko ne reče ništa na tu neobičnu primedbu. Profesorka Treloni ponovo namesti
šal i nastavi: – Dakle, izabrali ste da proučavate Predskazivanje, najtežu od svih
magijskih veština. Moram vas odmah upozoriti da, ukoliko sami ne posedujete Dar
gledanja, malo čemu mogu da vas naučim... U ovoj oblasti vas ni knjige ne mogu
daleko odvesti...
Na te reči, i Hari i Ron, smešeći se, pogledaše Hermionu, koja je bila zatečena
vešću da joj knjige neće mnogo koristiti u ovom predmetu.
– Mnoge veštice i čarobnjaci, uprkos talentu za spravljanje čarobnih smeša i
mirisa, ili iznenadna nestajanja, nisu u stanju da proniknu u misterije budućnosti –
nastavi profesorka Treloni, prelazeći pogledom s jednog nervoznog lica na drugo. –
Taj Dar dodeljen je samo odabranima. Ti, dečače – iznenada se obrati Nevilu, koji
umalo pade sa svog jastučeta – da li ti je baka dobro?
– Mislim da jeste – reče Nevil pretrnuvši.
– Ne bih bila tako sigurna da sam na tvom mestu, dragi moj – reče profesorka
Treloni, na čijim je visećim smaragdnim minđušama titrao odsjaj plamena. Nevil
proguta knedlu. Profesorka Treloni spokojno nastavi. – Ove godine preći ćemo
osnovne metode Predskazivanja. U prvom polugođu učićemo da čitamo sudbinu iz
listića čaja. U sledećem polugodištu ćemo preći na gledanje u dlan. Usput, draga moja
– ona iznenada prostreli pogledom Parvati Petil – čuvaj se riđokosog čoveka.
Parvati zapanjeno pogleda u Rona, koji je bio odmah iza nje, i odmaknu stolicu
dalje od njega.
– U drugom polugodištu – nastavi profesorka Treloni – postepeno ćemo stići i do
kristalne kugle... ukoliko prethodno uspemo da pređemo vatrena predskazanja. Na
nesreću, u februaru će učionice biti gotovo prazne zbog gripa. Ja ću lično izgubiti glas.
A oko Uskrsa, jedan od nas zauvek će nas napustiti.
Ovu izjavu propratila je mrtva tišina, ali profesorka Treloni kao da toga nije bila
svesna.
– Pitam se, draga – reče ona Lavander Braun, koja joj je bila najbliža i koja se
skupila u svojoj fotelji – možeš li mi dodati najveći srebrni čajnik?
Lavander, s vidnim olakšanjem, uze ogroman čajnik s police i stavi ga na sto
ispred profesorke Treloni.
– Hvala, draga. Inače, ta stvar od koje strepiš desiće se u petak, šesnaestog
oktobra.
Lavander zadrhta.
– Sada se podelite u parove. Uzmite po jednu šolju s police i priđite da vam ih
napunim. Zatim sedite i pijte, pijte sve dok ne ostane samo talog. Promućkajte ga tri
puta po šolji levom rukom, a zatim prevrnite šolju na tacnu, sačekajte da se ostatak
čaja ocedi, a zatim dajte šolju svom partneru da je pročita. Znakove u šolji
protumačićete u skladu sa stranama pet i šest iz udžbenika Otkrivanje budućnosti. Ja
ću ići od stola do stola i davati uputstva. A, da, dragi – reče i uhvati Nevila pod ruku
– pošto budeš razbio svoju prvu šolju, da li bi bio ljubazan da izabereš jednu od
plavih? Prilično sam vezana za ove ružičaste.
I naravno, tek što je Nevil stigao do police sa šoljicama začu se prasak razbijenog
porculana. Profesorka Treloni mu priđe držeći đubrovnik i četku, i reče: – Jednu od
plavih, dakle, dragi, ako nemaš ništa protiv... hvala...
Kad su Hari i Ron napunili svoje šolje, priđoše stolu i pokušaše brzo da iskape
vreo čaj. Protresli su talog, kao što im je profesorka savetovala, a onda ocedili šolje i
razmenili ih.
– U redu – reče Ron kad su otvorili knjige na stranama pet i šest. – Šta vidiš u
mojoj?
– Gomilu gnjecavog smeđeg taloga – reče Hari. Težak aromatičan dim u prostoriji
činio ga je pospanim i tupim.
– Proširite svoj um, dragi moji, i dozvolite svojim očima da prodru iza
ovozemaljskog! – povika profesorka Treloni kroz polumrak.
Hari pokuša da se pribere.
– Dakle, imaš kao neki nakrivljen krst... – on virnu u Otkrivanje budućnosti. – To
znači da ti predstoje „iskušenja i patnje”... žao mi je zbog toga... ali ima nešto što liči
na sunce... čekaj... to znači „velika sreća”... dakle patićeš, ali ćeš biti veoma srećan...
– Ako mene pitaš, ti ćeš morati da proveriš dioptriju svog Unutrašnjeg oka – reče
Ron i obojica se suzdržaše da se ne nasmeju kad profesorka Treloni pogleda u
njihovom pravcu.
– Sada sam ja na redu... – Ron zaviri u Harijevu šolju, naboravši čelo od napora.
– Tu je i neka gromuljica nalik na polucilindar – reče on. – Možda ćeš da radiš za
Ministarstvo magije...
On okrenu šolju na drugu stranu.
– Ali s ove strane više liči na neki žir... Šta je to? – pregleda svoj primerak
Otkrivanja budućnosti. – „Nenadan dobitak... neočekivano zlato”... Sjajno, moći ćeš
malo da mi pozajmiš... a ovde ima neka stvarčica... – on ponovo okrenu šolju – što
liči na životinju... da, ako mu je ovo glava... liči na nilskog konja... ne, na ovcu...
Kad se Hari glasno nasmeja, profesorka Treloni se naglo okrenu ka njemu.
– Daj meni da pogledam, dragi moj – reče ona Ronu prekorno, dolete i uze mu
Harijevu šolju. Svi ućutaše da bi videli šta će se desiti.
Profesorka Treloni je zurila u šolju, okrećući je suprotno od pravca kazaljke na
satu.–
Soko... dragi moj, imaš smrtnog neprijatelja.
– Ali, to svi znaju – glasno prošapta Hermiona. Profesorka Treloni je pogleda.
– Pa, znaju – reče Hermiona. – Svi znaju za Harija i Znate-Već-Koga.
Hari i Ron su je gledali s mešavinom iznenađenja i divljenja. Nikad ranije nisu
videli Hermionu da se tako obraća nastavniku. Profesorka Treloni joj ništa ne
odgovori. Ponovo usmeri svoje krupne oči naniže na Harijevu šolju i nastavi da je
okreće.
– Toljaga... napad. Dragi moj, ovo nije nimalo srećna šolja...
– Mislio sam da je to polucilindar – reče Ron krotko.
– Lobanja... opasnost na tvom putu, dragi dečače...
Svi su zurili, nepomični, u profesorku Treloni, koja poslednji put preokrene šolju,
zinu od čuda a zatim vrisnu.
Ponovo se začu zveket slomljenog porcelana. Nevil je razbio i drugu šolju.
Trelonijeva se sruči u obližnju prostranu naslonjaču, stavi svoju šljašteću ruku na srce
i sklopi oči.
– Moj dragi dečače... moj siroti, dragi dečače... ne... bolje da ti ništa ne kažem...
ne... ne pitaj me...
– Šta je bilo, profesorka? – smesta upita Din Tomas. Svi skočiše na noge i polako
okružiše Harijev i Ronov sto, tiskajući se ka fotelji profesorke Treloni kako bi bolje
osmotrili Harijevu šolju.
– Dragi moj – profesorka dramatično iskolači oči. – Ti imaš Grima.
– Šta imam? – upita Hari.
Video je da nije jedini koji nije shvatio; Din Tomas samo slegnu ramenima, a
Lavander Braun je delovala zbunjeno, ali su svi ostali stavili ruke na usta od užasa.
– Grima, dragi moj, Grima! – povika profesorka Treloni, koja je bila šokirana što
Hari ne shvata. – Džinovski, sablasan pas koji posećuje groblja! Dragi dečače, to je
predskazanje ... najgore moguće predskazanje... smrti!
Hariju se stomak steže. Onaj pas na koricama Predskazanja smrti u radnji Kod
Kitnjavka i Mrljavka... pas u senci Ulice Magnolijinog polumeseca... Lavander Braun
takođe stavi ruke na usta od užasa. Svi su gledali u Harija, izuzev Hermione, koja je
ustala i prišla iza fotelje profesorke Treloni.
– Meni ne liči na Grima – reče ona ravnodušno.
Profesorka Treloni je osmotri s vidnom i rastućom antipatijom.
– Izvini što ti to kažem, draga moja, ali oko tebe vidim vrlo slabu auru. Vrlo malo
prijemčivosti za odjeke budućnosti.
Šejmus Finigan poče da naginje glavu čas na jednu, čas na drugu stranu.
– Ako gledaš ovako, liči na Grima – reče on, napola sklopivši oči – ali odavde
više liči na magarca – reče nagnuvši se nalevo.
– Kad ćete već jednom da prestanete s tim da li ću da umrem ili ne! – reče Hari, i
sâm iznenađen sobom. Sad niko nije smeo da ga pogleda.
– Mislim da ćemo ovim završiti današnju lekciju – reče profesorka Treloni svojim
najtajanstvenijim glasom. – Da... molim vas spakujte stvari...
U tišini, ceo razred vrati šolje profesorki Treloni, zatim spakovaše knjige i
zatvoriše torbe. Čak je i Ron izbegavao Harijev pogled.
– Dok se ponovo ne vidimo – reče profesorka Treloni tiho – neka vas dobra sreća
prati. O, dragi... – pokaza na Nevila – ...sledeći put ćeš zakasniti, zato ćeš morati
mnogo više da radiš da bi uspeo da pratiš nastavu s ostalima.
Hari, Ron i Hermiona ćutke se spustiše profesorkinim lestvicama, a onda požuriše
na časove Preobražavanja kod profesorke Mek Gonagal. Dugo im je trebalo da nađu
njenu učionicu, tako da stigoše taman na početak časa, mada su prvi napustili
Predskazivanja.
Hari izabra klupu u zadnjem delu učionice, osećajući se kao da sedi pod
zaslepljujuće jarkim reflektorom; ostatak odeljenja ga je krišom posmatrao, kao da će
svakog časa da se stropošta mrtav. Jedva da je slušao šta profesorka Mek Gonagal
priča o animagusima (čarobnjacima koji su u stanju da se svojevoljno preobraze u
životinje), čak nije ni gledao kad se pred njihovim očima pretvorila u šarenu mačku s
iscrtanim naočarima oko očiju.
– Stvarno, šta vam je danas? – upita profesorka Mek Gonagal, ponovo se
preobrazivši u sebe uz nečujno pop, zaglēdajući ih redom. – Nije da mi je stalo, ali
ovo je prvi put da moj preobražaj nije dobio aplauz od nekog razreda.
Sve glave se ponovo okrenuše ka Hariju, ali i dalje niko nije progovorio. Onda
Hermiona podiže ruku.
– Molim vas, profesorka, imali smo prvi čas Predskazivanja i čitali smo sudbinu
iz taloga čaja i...
– A, naravno – reče profesorka Mek Gonagal, iznenada se namrštivši. – Ništa ne
morate dalje da mi pričate, gospođice Grejndžer. Recite mi, ko će od vas umirati ove
godine?
Svi su zurili u nju.
– Ja – reče Hari najzad.
– Tako dakle – reče profesorka Mek Gonagal, fiksirajući Harija svojim prodornim
očima. – Onda treba da znaš, Poteru, da Sibil Treloni od svog dolaska u ovu školu
svake godine proriče smrt jednom od učenika. Niko dosad nije umro. Predskazivanje
smrti njen je omiljeni način da pozdravi novi razred. Da nije toga da nemam običaj da
ogovaram kolege... – profesorka Mek Gonagal utihnu i đaci videše kako joj nozdrve
pobledeše. Zatim nastavi, mirnije: – Predskazivanje je jedna od najnepreciznijih grana
magije. Neću da krijem od vas da nemam baš mnogo strpljenja za to. Pravi Proroci su
retkost, a profesorka Treloni...
Ona ponovo zastade, a zatim reče, vrlo odlučnim glasom: – Deluješ mi kao da
pucaš od zdravlja, Poteru, dakle izvini što te neću osloboditi domaćeg za danas. Budi
siguran da, ako umreš, onda nećeš morati da ga predaš.
Hermiona se nasmeja. Hari se oseti malo bolje. Daleko od prigušenog crvenog
svetla i otužnog mirisa učionice profesorke Treloni, bilo je teško plašiti se hrpe listića
čaja. Međutim, nisu baš svi bili razuvereni. Ron je i dalje delovao zabrinuto, a
Lavander prošapta: – A šta je s Nevilovom šoljom?
Kada se čas Preobražavanja završio, pridružiše se gomili koja je krenula u Veliku
salu na ručak.
– Rone, razvedri se – reče Hermiona, gurnuvši pred njega porciju dinstanog mesa.
– Čuo si šta je rekla profesorka Mek Gonagal.
Ron izruči meso na svoj tanjir i uze viljušku, ali nije počeo da jede.
– Hari – reče on, tihim ozbiljnim glasom – nisi nigde sreo velikog crnog psa, je l’
tako?
– Da, jesam – reče Hari. – Video sam jednog one noći kada sam otišao od
Darslijevih...
Ronu ispade viljuška iz ruke i začangrlja po podu.
– Verovatno neki lutalica – reče Hermiona mirno.
Ron pogleda Hermionu kao da je poludela.
– Hermiona, ako je Hari video Grima, to je... to je loše – reče. – Moj... moj ujak
Bilijus je video jednog i... i umro je dvadeset četiri sata posle toga!
– Slučajnost – reče Hermiona nonšalantno, sipajući sebi sok od bundeve.
– Ne znaš šta govoriš! – reče Ron, ljutnuvši se. – Grimovi bi na smrt prestrašili
većinu čarobnjaka!
– Dakle, o tome se radi – reče Hermiona nadmoćnim tonom. – Oni vide Grima i
umru od straha. Grim nije nikakvo predskazanje, on je uzrok smrti! A Hari je i dalje s
nama jer nije tako glup da čim ugleda prvog Grima, kaže sebi: „Daj da odmah
umrem!“
Ron je nemo otvarao usta gledajući u Hermionu, koja otvori torbu, izvadi svoj
novi udžbenik iz Aritmantije, otvori ga i nasloni na krčag sa sokom.
– Meni se Predskazivanja čine vrlo nepouzdanim – reče ona, tražeći stranu na
kojoj je stala. – Gomila nagađanja, ako mene pitate.
– Nije bilo ničeg nepouzdanog u vezi s Grimom u onoj šoljici! – reče Ron vatreno.
– Nisi bio toliko samouveren dok si Hariju govorio da je reč o ovci – reče
Hermiona mirno.
– Profesorka Treloni je rekla da ti nemaš pravu auru! Krivo ti je što si, za
promenu, loša u nekom predmetu!
To ju je taklo u živac. Hermiona takvom silinom tresnu svojom knjigom iz
Aritmantije o sto da komadići mesa i šargarepe poleteše na sve strane.
– Ako biti dobar u Predskazivanjima znači da treba da se pretvaram kako sam
videla smrtno predskazanje u gomili listića čaja, nisam sigurna da ću se baš svim
silama posvetiti izučavanju tog predmeta! U poređenju s mojim predavanjem iz
Aritmantije, ovaj čas je apsolutna budalaština!
Ona zgrabi svoju torbu i udalji se.
Ron se namršti za njom.
– O čemu ona govori? – reče on Hariju. – Nije još bila ni na jednom času
Aritmantije.

* * *

Hariju je prijalo da izađe iz zamka posle ručka. Posle jučerašnje kiše nebo se
razvedrilo; bilo je bistro, bledosivo, a trava pod nogama bila je gipka i vlažna kad
pođoše na svoj prvi čas Brige o magijskim stvorenjima.
Ron i Hermiona nisu govorili međusobno. Hari je išao ćutke pored njih dok su se
spuštali niz kosu livadu ka Hagridovoj kolibi na ivici Zabranjene šume. Tek kada su
spazili tri i suviše poznate zadnjice pred sobom, on shvati da će taj čas imati zajedno
sa sliterincima. Melfoj je nešto žustro objašnjavao Krebu i Gojlu, koji su se cerekali.
Hari je bio prilično siguran da zna o čemu pričaju.
Hagrid je čekao razred na vratima svoje kolibe. Stajao je u svom kaputu od
krtičjeg krzna, sa svojim ogromnim lovačkim hrtom Fengom kraj nogu, nestrpljiv da
počne predavanje.
– Hajd’, požur’te malo! – povika, kada se odeljenje približilo. – Imam za vas
pravu poslasticu danas! Pred nama je sjajna lekcija! Jesu l’ svi tu? U redu, za mnom!
Na jedan užasan tren, Hari pomisli da će Hagrid da ih povede u Šumu; Hari je
imao dovoljno neprijatnih iskustava u njoj za čitav život. Međutim, Hagrid pođe duž
drveća rubom Šume, i pet minuta kasnije nađoše se ispred ograđenog obora. U njemu
nije bilo ničega.
– Svi da se skupite ovdi, pokraj ograde! – pozva ih on. – Tako je... namestite se da
moš’te da vidite... Dakle, prva stvar koju ’oću od vas je da otvorite knjige...
– Kako? – upita hladan, otegnut glas Draka Melfoja.
– A? – reče Hagrid.
– Kako otvaramo knjige? – ponovi Melfoj. On izvadi svoj primerak Monstruozne
knjige monstruma, čvrsto obmotan kanapom. I drugi učiniše isto. Neki, poput Harija,
uvezali su svoje knjige kaišem; drugi su ih ugurali u uske torbe ili pritegli štipaljkama.
– Je l’... je l’ iko uopšte uspeo da otvori knjigu? – upita Hagrid potišteno.
Svi učenici odrečno odmahnuše glavama.
– Morate da i’ pomazite – reče Hagrid, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
– Gledaj ’vamo...
On uze Hermionin primerak i pocepa činotejp kojim je bio uvezan. Knjiga pokuša
da ga ugrize, ali Hagrid pređe svojim ogromnim kažiprstom po njenoj rikni i knjiga se
strese, a potom se otvori i mirno mu leže na ruku.
– O, kako smo bili glupi! – reče Melfoj. – Trebalo je da ih pomazimo! Kako
nismo uspeli to da pogodimo!
– Mi... mislijo sam da su zabavne – reče Hagrid Hermioni nesigurno.
– O, strašno zabavne! – reče Melfoj. – Stvarno duhovito, dajete nam knjige koje
pokušavaju da nam odgrizu ruke!
– Zaveži, Melfoje – reče Hari mirno. Hagrid je delovao potišteno, a Hari je želeo
da Hagridov prvi čas bude uspešan.
– Dobro, ondak – reče Hagrid, koji je izgleda izgubio tok misli. – Dakle... dakle,
imate svoje knjigice i... i... sad vam jošte fale magijska stvorenja. Jes’ vala. Daklem,
će da trknem da i’ dovedem. Pričekajte malkice...
On odšeta ka Šumi i izgubi se s vidika.
– Bože, ovo mesto je potpuno propalo – reče Melfoj glasno. – Ta budala da drži
časove, moj tata će pobesneti kad mu kažem...
– Zaveži, Melfoje – ponovi Hari.
– Pazi, Poteru, dementor ti je iza leđa...
– Oooooo! – ciknu Lavender Braun, pokazujući na suprotni kraj obora.
Prema njima je galopiralo tuce najbizarnijih stvorenja koja je Hari ikad video.
Tela, zadnje noge i rep bili su im konjski, ali prednje noge, krila i glave ličili su na
džinovske orlove, sa strahovitim kljunovima boje čelika i velikim, sjajnim,
jarkonarandžastim očima. Kandže na prednjim nogama bile su pola stope dugačke i
delovale su smrtonosno. Svaka zver je imala debelu kožnu ogrlicu oko vrata,
prikačenu na veliki lanac, a krajevi lanaca nalazili su se u ručerdama Hagrida, koji je
utrčavao u obor iza tih stvorova.
– Điii, stoj! – grmeo je Hagrid, tresući lancima i goneći zveri prema ogradi kraj
koje je stajao razred. Svi ustuknuše kad im se Hagrid približi i priveza stvorove za
ogradu.
– Hipogrifi!¹ – zagrme Hagrid sav srećan, mašući im. – Divota, zar ne?
Hari je donekle shvatao na šta Hagrid cilja. Kad pregrmite prvi šok od susreta s
nečim što je polukonj-poluptica, počinjete da primećujete blistav pokrov hipogrifa,
koji se postepeno pretvara iz perja u dlaku, kod svakog drugačije boje: olujnosiva,
bronzana, ružičastoriđa, sjajnokestenjasta i mastiljavocrna.
– Dakle – reče Hagrid, trljajući ruke i smešeći se od uva do uva – ak’ biste prišli
malko bliže...
Ali to, izgleda, nikome nije padalo na pamet. Hari, Ron i Hermiona, međutim,
oprezno priđoše ogradi.
– Elem, prva stvar š’o treba da znate o hipogrifima je da su ponositi – reče
Hagrid. – Lako se vređaju, ti hipogrifi. Nemo’ nikad da ste nekog uvredili, jerbo bi
vam to moglo da bidne poslednje š’o ćete ikad učiniti.
Melfoj, Kreb i Gojl nisu ga slušali: nešto su se domunđavali, i Hari je imao gadan
predosećaj da kuju planove kako da najbolje miniraju čas.
– Uvek pričekajte da hipogrif načini prvi korak – nastavi Hagrid. – Tak’ nalažu
pravila pristojnosti, je l’ da? Prv’ mu priđeš, pokloniš se i pričekaš. Ak’ se i on tebi
nakloni, smeš da gi takneš. Ak’ ne, onda bež’ od njega glavom bez obzira, jerbo te
pandže gadno deru.
– Daklem... ko će prvi?
Većina razreda ustuknu korak nazad umesto odgovora. Čak su i Hari, Ron i
Hermiona pomalo osećali bojazan. Hipogrifi su zabacivali svoje krvoločne glave i
klepetali moćnim krilima: nije im prijalo što su tako svezani.
– Neće niko? – reče Hagrid, uz molećiv pogled.
– Ja ću – reče Hari.
Svima iza njega zastade dah, a Lavander i Parvati prošaptaše: – O, nemoj, Hari,
seti se svojih listića čaja!
Hari nije obraćao pažnju na njih. Popeo se preko ograde obora.
– Baš si sila, Hari! – zagrme Hagrid. – U redu, onda... da vidimo kak’ ćeš se
slagati s Bakbikom.
On razveza jedan od lanaca, izvuče sivkastog hipogrifa i svuče mu kožnu ogrlicu.
Celo odeljenje s druge strane konjušnice ostalo je bez daha. Melfojeve oči se zlobno
skupiše.
– Polako, sad, Hari – reče Hagrid tiho. – Održavaj kontakt očima, nemo’ da si
trepn’o... Hipogrifi ti neće verovat’ ak’ im mnogo trepćeš...
Harijeve oči gotovo smesta počeše da suze, ali on ih nije zatvarao. Bakbik je
okrenuo svoju veliku, šiljatu glavu u stranu i zurio je u Harija jednim svirepim
narandžastim okom. – Tak’ treba – reče Hagrid. – Baš tak’, Hari... sad se pokloni...
Hari nije bio preterano voljan da izloži Bakbiku svoj zadnji deo vrata, ali učini
kako mu je rečeno. Kratko se nakloni a zatim pogleda naviše.
Hipogrif je i dalje nadmeno gledao u njega. Nije se micao.
– Ah – reče Hagrid, zvučeći zabrinuto. – Bo’me... odmačinji se, Hari, odma’, al’
polako...
Ali u tom trenutku, na Harijevo iznenađenje, hipogrif iznenada savi svoja prednja
kolena i savi se u nešto što je nedvosmisleno ličilo na naklon.
– Svaka čast, Hari! – reče Hagrid ushićeno. – Dakle... sad mo’š da ga pipneš!
Pogladi mu kljun, ajde!
Osećajući da bi mu bolja nagrada bila da može da se povuče, Hari se polako
približi hipogrifu i posegnu rukom ka njemu. Pogladio mu je kljun nekoliko puta a
hipogrif lenjo sklopi oči, kao da uživa u tom dodiru.
Razred poče da mu aplaudira, svi osim Melfoja, Kreba i Gojla, koji su izgledali
duboko razočarani.
– Čuj, Hari – reče Hagrid. – Mislim da bi ’teo da ti dozvoli i da gi uzjašeš!
To je bilo više nego što je Hari bio spreman da učini. Bio je naviknut na jahanje
metle, ali nije bio siguran da je to iole slično jahanju hipogrifa.
– Penj’ se, tu, odma’ iza krila – reče Hagrid – i paz’ da mu ne iščupaš neko perce,
to mu se ne bi svidelo...
Hari stavi nogu na vrh Bakbikovog krila i poskoči mu na leđa. Bakbik ustade. Hari
nije bio načisto gde da se pridrži: sve ispred njega bilo je pokriveno perjem.
– Aj’, onda! – povika Hagrid, pljesnuvši hipogrifa po slabinama.
Bez upozorenja, krila od pet metara raširiše se oko Harija i jedva je stigao da
uhvati hipogrifa oko vrata pre nego što se on ustremio uvis. To nije bilo nimalo nalik
letenju na metli, i Hari je znao koja mu se od te dve stvari više sviđa; hipogrifova
krila neudobno su klaparala s obe njegove strane dotičući mu noge, zbog čega se
osećao kao da će svaki čas biti zbačen; sjajna pera klizila su mu pod prstima, a on se
nije usuđivao da ih čvršće stegne. Umesto stabilnog leta svog Nimbusa 2000, osećao
je kako se zanosi napred-nazad u ritmu kojim su se hipogrifove slabine dizale sa
svakim zamahom krila.
Bakbik prolete s njim jedan krug oko obora, a onda se ustremi natrag na zemlju:
bio je to deo kojeg se Hari najviše i pribojavao. Nagnuo se unazad dok se glatki vrat
spuštao, osećajući da bi mogao da preleti preko kljuna, a zatim oseti težak udar, u
trenutku kad dva različita para nogu dodirnuše tlo. Jedva je uspeo da se zadrži i
ponovo se uspravi.
– Svaka čast, Hari! – zagrme Hagrid, dok svi ostali, osim Melfoja, Kreba i Gojla,
radosno zagrajaše. – Okej, ko ’oće sledeći?
Ohrabreni Harijevim uspehom, ostali đaci iz odeljenja popeše se preko ograde u
obor. Hagrid razveza hipogrife, jednog po jednog, i uskoro su im se svi nervozno
klanjali. Nevil je neprestano uzmicao od svog hipogrifa, koji čini se nije hteo da
klekne. Ron i Hermiona vežbali su na kestenjastoj životinji, dok je Hari posmatrao.
Melfoj, Kreb i Gojl su preuzeli Bakbika. Ovaj se naklonio Melfoju, koji mu je
sada gladio kljun, gledajući ga s prezirom.
– Ovo je vrlo lako – otegnuto je govorio Melfoj, dovoljno glasno da ga Hari čuje.
– Znao sam da jeste čim je Poter uspeo to da izvede... Kladim se da ti uopšte nisi
opasan, zar ne? – reče on hipogrifu. – Je li, ti velika ružna zveri?
Sve se desilo u munjevitom zamahu čeličnih kandži; Melfoj prodorno vrisnu i već
sledećeg trenutka Hagrid je obuzdavao Bakbika i hvatao ga za ogrlicu dok je ovaj
kidisao na Melfoja, koji je ležao povijen na travi, a po odori su mu cvetale mrlje od
krvi.–
Umirem! – urlao je Melfoj dok je razred paničio. – Umirem, vidite! To čudo me
je ubilo!
– Ne’š umreti! – reče Hagrid, koji je prilično prebledeo. – Nek’ mi neko
pomogne... mora da gi sklonim odavdi...
Hermiona otrča da otvori kapiju, dok Hagrid s lakoćom podiže Melfoja. Dok su
prolazili, Hari vide dugačku, duboku ranu na Melfojevoj ruci; dok je Hagrid trčao s
njim uz padinu prema zamku krv je prskala po travi.
Vrlo potreseni, đaci prisutni na času Brige o magijskim stvorenjima krenuše za
njima. Sliterinci su dizali dževu oko Hagrida.
– Trebalo bi ga odmah otpustiti! – reče Pensi Parkinson u suzama.
– Melfoj je kriv! – obrecnu se Din Tomas. Kreb i Gojl su preteći stezali mišiće.
Svi se popeše kamenim stepenicama u pustu Ulaznu dvoranu.
– Idem da vidim da li mu je dobro! – reče Pensi i potrča uz mermerne stepenice.
Sliterinci, još uvek gunđajući zbog Hagrida, pođoše u pravcu svog podzemnog
boravka. Hari, Ron i Hermiona produžiše gore ka grifindorskoj kuli.
– Misliš da će biti u redu? – upita Hermiona nervozno.
– Naravno da hoće. Madam Pomfri može da zaleči posekotine za sekundu – reče
Hari, kome je dotična bolničarka čarolijama zaceljivala mnogo gore rane.
– Baš loše što se to desilo na prvom Hagridovom času, je l’ da? – reče Ron
zabrinuto. – Možeš uvek računati na Melfoja da mu zaprži čorbu...
Kad je došlo vreme ručka, oni među prvima siđoše u Veliku salu, nadajući se da
će sresti Hagrida, ali on nije bio tamo.
– Ne bi ga valjda otpustili? – upita Hermiona zabrinuto, ne dotakavši svoju pitu
bubrežnjaču.
– Bolje bi im bilo da nisu – reče Ron, koji takođe nije ništa mogao da okusi.
Hari je posmatrao sliterinski sto. Velika grupa, sve sa Krebom i Gojlom, bila je
na okupu, zadubljena u razgovor. Hari je bio siguran da smišljaju svoju verziju
Melfojevog ranjavanja.
– Pa, ne može se reći da nam prvi dan po povratku u školu nije bio zanimljiv –
reče Ron sumorno.
Posle ručka pođoše u prepun grifindorski dnevni boravak i pokušaše da rade
domaći koji im je zadala profesorka Mek Gonagal, ali su svaki čas prekidali pisanje i
upirali pogled kroz prozor kule.
– Vidi se svetlo na Hagridovom prozoru – iznenada primeti Hari.
Ron pogleda na sat.
– Ako požurimo, mogli bismo da ga obiđemo. Još je rano...
– Ne znam baš – polako reče Hermiona, i Hari uhvati njen pogled.
– Dozvoljeno mi je da se šetam po školskom imanju – reče zajedljivo. – Sirijus
Blek još nije uspeo da prođe pored dementora, zar ne?
Stoga ostaviše stvari i provukoše se kroz rupu iza portreta, srećni što nikog nisu
sreli usput do ulaznih vrata, jer nisu bili sasvim sigurni smeju li da izađu.
Trava je i dalje bila vlažna i izgledala je gotovo crna u sumrak. Kada stigoše do
Hagridove kolibe, zakucaše i jedan glas progunđa: – Uđ’te.
Hagrid je u košulji sedeo za svojim izribanim drvenim stolom; njegov lovački hrt
Feng položio mu je glavu u krilo. Jedan pogled bio je dovoljan da shvate da je Hagrid
dosta popio; pred njim je bio plehani bokal veliki gotovo kao kofa, i izgleda da mu je
bilo teško da usredsredi pogled pravo u njih.
– Biće da sam oborijo sve rekorde – reče zaplićući jezikom, kad ih je prepoznao.
– Ne bi rek’o da su ikad imali nastavnika koj’ nije izdrž’o ni ceo jedan dan.
– Nisi valjda otpušten, Hagride! – zaprepasti se Hermiona.
– Ne još – reče Hagrid očajno, uzimajući ogroman gutljaj onog što se nalazilo u
bokalu, šta god da je. – Al’ to je samo pitanje vremena, je l’ da, posle Melfoja...
– Kako je on? – upita Ron, kada su sve troje seli. – Nije ništa ozbiljno, zar ne?
– Madam Pomfri ga je zakrpila kak’ je znala i umela – reče Hagrid tupo – al’ on i
dalje priča kak’ je u agoniji... pokriven svim tim zavojima... jauče...
– Ma samo se pretvara! – smesta će Hari. – Madam Pomfri može sve da izleči.
Prošle godine je učinila da mi polovina kostiju ponovo izraste. Melfoj sigurno gleda
da iz te situacije izvuče što veću korist.
– Školskim nadzornicima je već rečeno, dabome – nastavi Hagrid jadnim glasom.
– Rekoše mi kak’ misle da sam poč’o isuviše naglo. Da sam treb’o da ostavim
hipogrife za posle... da počnemo s magijskim sluzocrvima² il’ nečim takim... Mislijo
sam da će to da bidne dobro za prvi čas... Za sve sam ja kriv...
– Melfoj je za sve kriv, Hagride! – reče Hermiona ozbiljno.
– Mi smo svedoci – reče Hari. – Rekao si nam da će hipogrifi da napadnu ako ih
uvredimo. Melfojev je problem što te nije slušao. Reći ćemo Dambldoru šta se
zapravo dogodilo.
– Ne brini, Hagride, mi ćemo te odbraniti – reče Ron.
Iz naboranih uglova Hagridovih očiju, crnih kao bubice, potekoše suze. On zgrabi
Harija i Rona i steže ih u kostoloman zagrljaj.
– Mislim da si dovoljno popio, Hagride – reče Hermiona odsečno. Ona uze bokal
sa stola i izađe da ga prospe.
– Jes’, možda je u pravu – reče Hagrid, puštajući Harija i Rona iz svog stiska;
obojica se oteturaše dalje od njega, trljajući rebra. Hagrid se uz napor podiže sa
stolice i nesigurno pođe za Hermionom. Začuše glasan pljusak.
– Šta je sad uradio? – upita Hari nervozno kad se Hermiona vrati s praznim
bokalom.
– Zaronio glavu u bure s vodom – reče Hermiona odlažući bokal.
Hagrid se vrati, brišući vodu s očiju, dok mu se voda slivala s duge kose i brade.
– Tak’ je bolje – reče on, tresući glavom kao pas, sve ih poprskavši. – Čujte, baš
lepo od vas š’o ste navrnuli da me vidite, zbilja...
Hagrid odjednom stade kao ukopan u mestu, gledajući u Harija kao da je tek tad
shvatio da je on tu.
– ŠTA TI UOPŠTE RADIŠ OVDI, A? – zagrme on tako naglo, da svi skočiše na
noge – NE SMEŠ DA LUNJAŠ NAKOLO PO MRAKU, HARI! I VAS DVOJE! Š’O
MU TO DOPUŠTATE!
Hagrid priđe Hariju, zgrabi ga za ruku i odvuče do vrata.
– Ajde! – reče Hagrid ljutito. – Vodim vas nazad u školu, i nemo’ da vas još
jedared u’vatim kak’ se šetkate do mene kad padne mrak. Nisam vredan tol’kog truda!


_________________
¹ Hipogrif – nastanjuje Evropu, iako se sada može naći širom sveta. Ima glavu
džinovskog orla i telo konja. Može se pripitomiti, iako to smeju da pokušaju samo
stručnjaci. Prilikom prilaženja hipogrifu važno je održati kontakt očima. Naklon
pokazuje dobre namere. Ukoliko hipogrif uzvrati pozdrav, možete mu se bezbedno
približiti. Hipogrif kopa zemlju u potrazi za insektima, ali će se hraniti i pticama i manjim
sisarima, ukoliko je potrebno. Prilikom razmnožavanja, hipogrifi grade gnezda na tlu i
u njih polažu jedno veliko i izuzetno lomljivo jaje koje se izleže u roku od dvadeset
četiri časa. Maleni hipogrif će biti spreman da leti u roku od nedelju dana, iako će
proći mesēci pre nego što bude u stanju da prati svoje roditelje na dužim putovanjima. - Iz
knjige Fantastične zveri i gde ih naći Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

² Magijski sluzocrv – Živi u vlažnim jarkovima. Magijski sluzocrv je zapravo
debeo smeđi crv dužine i do dvadesetak centimetara, i veoma se malo kreće.
Nemoguće mu je razlikovati jedan kraj od drugoga, a oba luče sluz po kojoj je i dobio
ime, a koja se ponekad koristi da bi se napici učinili gušćim. Magijski sluzocrv jede
prevashodno zelenu salatu, ali će se, u nedostatku iste, hraniti bilo kojom vrstom
vegetacije. – Iz knjige Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera.
(Prim. prev.)

7. Bauk u ormanu



Melfoj se nije pojavio na časovima sve do četvrtka ujutro, na polovini dvočasa
Napitaka, koje su sliterinci i grifindorci zajedno slušali. Pompezno je ušao u tamnicu,
teturajući se, s povijenom desnom rukom okačenom oko vrata povezom, ponašajući se
kao da je, kako se Hariju činilo, junački preživeo neku strašnu bitku.
– Kako je, Drako? – upita Pensi Parkinson. – Da li te mnogo boli?
– Da – reče Melfoj, nabacivši hrabru grimasu. Ali Hari primeti kako Melfoj
namiguje Krebu i Gojlu čim je Pensi skrenula pogled.
– Smirite se, smirite – reče profesor Snejp ležerno.
Hari i Ron se namrštiše; da su njih dvojica zakasnili, Snejp ne bi rekao „smirite
se“, već bi ih kaznio dodatnom nastavom posle časova. Ali, Melfoj je uvek uspevao
da se izvuče na Snejpovim časovima; Snejp je bio glava sliterinske kuće i uvek je
favorizovao svoje učenike.
Danas su pravili nov napitak: Smanjujući rastvor. Melfoj je postavio svoj kotlić
baš pored Ronovog i Harijevog, tako da su svoje sastojke pripremali na istom stolu.
– Gospodine – reče Melfoj – gospodine, trebaće mi pomoć u seckanju korenja
krasuljka, zbog ruke...
– Vizli, iseckaj Melfojevo korenje – reče Snejp i ne pogledavši.
Ron pocrvene kao cigla.
– Tvojoj ruci ništa ne fali – prosikta na Melfoja.
Melfoj se izveštačeno smeškao preko stola.
– Vizli, čuo si profesora Snejpa: iseckaj to korenje.
Ron uhvati nož, privuče Melfojevo korenje i poče grubo da ga secka u velike
komade, tako da su svi bili različite veličine.
– Profesore – otegnuto će Melfoj – Vizli mi kasapi korenje, upropašćuje ga.
Snejp priđe njihovom stolu, pogleda korenje preko svog kukastog nosa, zatim se
neprijatno nasmeši Ronu kroz svoju dugu masnu crnu kosu.
– Zameni svoje korenje s Melfojevim, Vizli.
– Ali, gospodine...!
Ron je prethodnih četvrt časa proveo pažljivo seckajući svoje korenje u potpuno
jednake komadiće.
– Smesta! – reče Snejp svojim najopakijim glasom.
Ron gurnu svoje sitno seckano korenje preko stola Melfoju, a onda ponovo uze
nož.
– Gospodine, trebaće i da mi se oguli ova skupi-smokva – reče Melfoj
podrugljivim glasom.
– Poteru, ti oguli Melfojevu skupi-smokvu – reče Snejp, uputivši mu prezriv
pogled koji je uvek čuvao samo za njega.
Hari uze Melfojevu skupi-smokvu, a Ron stade da popravlja štetu na korenju koje
će sada sâm morati da koristi. Hari oljušti skupi-smokvu što je brže mogao i dobaci je
preko stola Melfoju bez reči. Melfoj mu se iskezi šire no ikad, od uva do uva.
– Jeste li skoro videli vašeg drugara Hagrida? – upita ih tiho.
– Ne tiče te se – odbrusi mu Ron, ne podigavši pogled.
– Bojim se da neće još dugo biti nastavnik – reče Melfoj tobože žalosnim tonom. –
Moj tata nije srećan zbog moje povrede...
– Samo nastavi da laješ, Melfoje, pa ću te stvarno povrediti. – zareža Ron.
– ...žalio se školskim nadzornicima. I Ministarstvu magije. Tata je veoma uticajan,
znaš. A ovako trajna povreda – on ispusti dubok lažni uzdah – ko zna da li će mi ruka
ikad biti kao što je bila?
– Dakle, zato se pretvaraš – reče Hari, slučajno obezglavivši mrtvu gusenicu jer
mu se ruka zatresla od besa. – Da Hagridu namestiš otkaz.
– Pa – reče Melfoj, sada već šapatom – delimično, Poteru. Ali, ima to i drugih
prednosti. Vizli, iseckaj mi gusenicu.
Nekoliko kotlića dalje, Nevil je bio u nevolji. On bi se redovno pogubio na
časovima Napitaka; iz tog predmeta je bio najgori, a njegov strah od profesora Snejpa
činio je sve deset puta gorim. Ovoga puta njegov napitak, koji je trebalo da bude
jarko, otrovnozelen, postao je...
– Narandžast, Longbotome – reče Snejp, uzevši tečnost kutlačom a onda je ponovo
prosu u kotao, da svi vide. – Narandžast. Reci mi, dečače, može li išta da prodre u tu
tvoju tvrdu glavudžu? Zar nisi čuo kad sam rekao, sasvim razgovetno, da koristite
samo jednu pacovsku slezinu? Zar nisam jasno rekao da je dovoljna samo kap soka od
pijavice? Šta još treba da učinim, Longbotome, da bi ti nešto shvatio?
Nevil je postao ružičast i tresao se. Bio je na ivici plača.
– Molim vas, gospodine – reče Hermiona – molim vas, mogla bih da pomognem
Nevilu da to uradi isprav...
– Ne sećam se da sam vam tražio da se razmećete, gospođice Grejndžer – reče
Snejp hladno, a Hermiona porumene kao Nevil. – Longbotome, posle časa daćemo
nekoliko kapi tvog napitka tvom žapcu da popije, da vidimo šta će biti. Možda će te to
podstaći da ubuduće radiš kako treba.
Snejp pođe dalje, a Nevil ostade prestravljen i bez daha.
– Pomozi mi! – jauknu on Hermioni.
– Hej, Hari – reče Šejmus Finigan, naginjući se da pozajmi Harijeve mesingane
terazije. – Jesi li čuo? Jutros u Dnevnom proroku... kažu da je Sirijus Blek primećen.
– Gde? – brzo upitaše Ron i Hari. S druge strane stola, Melfoj je pažljivo slušao.
– Nedaleko odavde. – reče Šejmus, uzbuđen. – Videla ga je jedna Normalka.
Naravno, ona to nije odmah shvatila. Normalci misle da je on običan kriminalac, zar
ne? Stoga je okrenula telefonski kontakt-broj. Dok je Ministarstvo magije stiglo na to
mesto, već je bio otperjao.
– Nedaleko odavde... – ponovi Ron, značajno pogledavši u Harija. Okrenuo se i
spazio Melfoja kako prisluškuje. – Šta je, Melfoje? Hoćeš li još nešto da ti ogulim?
Ali Melfojeve oči su zlokobno sijale i fiksirale Harija. Melfoj se potom nagnu
preko stola.
– Razmišljaš o tome da sâm samcijat zarobiš Bleka, Poteru?
– Da, baš to – reče Hari nehajno.
Melfojeve tanke usne razvukoše se u zloban osmeh.
– Naravno, da sam na tvom mestu – reče on tiho – dosad bih već nešto preduzeo.
Ne bih izigravao dobrog dečaka i ostao u školi, već bih tragao za njim.
– O čemu to pričaš, Melfoje? – grubo dobaci Ron.
– Zar ne znaš, Poteru? – procedi Melfoj, skupivši svoje blede oči.
– Šta ne znam?
Melfoj se potuljeno nasmeja.
– Možda ti ne bi da stavljaš glavu u torbu – reče. – Prepuštaš to dementorima, je
li? Ali da sam ja u pitanju, želeo bih da se osvetim. Sâm bih ga uhvatio.
– O čemu ti to pričaš? – ljutito reče Hari. Ali, u tom trenutku Snejp im se obrati: –
Trebalo je da ste do sada već završili s dodavanjem sastojaka; ovaj napitak treba
prokrčkati pre nego što se ispije, dakle, sklonite se malo dok ne prokuva, a zatim
ćemo testirati Longbotomov...
Kreb i Gojl se drsko i neskriveno nasmejaše videvši kako se Nevil znoji,
grozničavo mešajući svoj napitak. Hermiona mu je krajičkom usana došaptavala šta da
radi, pazeći da profesor Snejp ne primeti. Hari i Ron spakovaše neiskorišćene
sastojke i pođoše da operu ruke i kutlače u kamenom lavabou u ćošku.
– Na šta je Melfoj mislio? – promrmlja Hari Ronu, dok je trljao ruke pod ledenim
mlazom iz gargojlovih čeljusti. – Što bih se ja svetio Bleku? Nije mi ništa uradio... za
sada.
– Ma samo izmišlja – reče Ron iznerviran. – Pokušava da te navede da napraviš
neku glupost...
Pred kraj časa, Snejp ponovo ode do Nevila, koji je drhtao pored svog kotlića.
– Okupite se svi ovamo – reče Snejp, sa sjajem u svojim crnim očima – da vidite
šta će se desiti s Nevilovim žapcem. Ako je uspeo da napravi smanjujući rastvor, on
će se pretvoriti u punoglavca. Ako je pogrešio, u šta nimalo ne sumnjam, njegov žabac
će se najverovatnije otrovati.
Grifindorci su gledali u strahu. Sliterinci su bili oduševljeni. Snejp podiže žapca
Trevora levom rukom i umoči malu kašiku u Nevilov napitak, koji je sada bio zelen.
Kapnu nekoliko kapi u Trevorovo grlo.
Nastade mrtva tišina u kojoj Trevor proguta tečnost; zatim se začu tanušno pop i
punoglavac Trevor poče da se koprca po Snejpovom dlanu.
Grifindorci burno zapljeskaše. Snejp, kiselog izgleda, izvadi bočicu iz džepa
svoje odore, nasu nekoliko kapi iz nje na Trevora koji se, iznenada, ponovo vrati u
prirodnu veličinu.
– Pet poena manje za Grifindor – reče Snejp, na šta im osmesi nestadoše s lica. –
Rekao sam da mu ne pomažete, gospođice Grejndžer. Čas je gotov.
Hari, Ron i Hermiona popeše se stepenicama do Ulazne dvorane. Hari je i dalje
razmišljao o onom što mu je Melfoj rekao, dok je Ron kipteo od besa zbog Snejpa.
– Oduzeti pet poena Grifindoru zato što je napitak bio dobar!? Što nisi lagala,
Hermiona? Trebalo je da kažeš da je Nevil to uradio sasvim sam!
Hermiona ne odgovori. Ron se osvrnu naokolo.
– Gde je ona?
Okrenu se i Hari. Sada su stajali na vrhu stepeništa, posmatrajući ostatak odeljenja
kako prolazi kraj njih hrleći u Veliku salu na ručak.
– Bila je odmah tu iza nas – reče Ron, mršteći se.
Prođe i Melfoj, idući između Kreba i Gojla. Podrugljivo se iskezi Hariju i
nestade.
– Eno je – pokaza Hari.
Hermiona je, zadihana, trčala uza stepenice; u jednoj ruci teglila je torbu, a
drugom je pokušavala da ugura nešto kroz okovratnik svoje odore.
– Kako ti je to uspelo? – upita Ron.
– Šta? – upita Hermiona, priključivši im se.
– Jednog trenutka si iza nas, a već sledećeg si opet bila pri dnu stepenica.
– Šta? – Hermiona je delovala blago zbunjeno. – A... morala sam da se vratim da
nešto uzmem. O ne...
Šav na Hermioninoj torbi se rasparao. Hari nije bio iznenađen; bila je pretovarena
s desetak velikih i teških knjiga.
– Što nosiš sve to naokolo? – upita je Ron.
– Znaš koliko predmeta imam – reče Hermiona bez daha. – Možeš li da mi ih
pridržiš?
– Ali... – Ron stade da razgleda korice knjiga koje mu je tutnula u ruke. – Nemaš
nijedan od tih predmeta danas. Danas imaš samo Odbranu od Mračnih veština,
popodne.
– A, da – reče Hermiona odsutno, ali ipak uze knjige i ponovo ih sve spakova u
torbu. – Nadam se da ima nešto dobro za ručak, umirem od gladi – dodade ona i
pojuri u Veliku salu.
– Imaš li utisak da Hermiona nešto krije od nas? – upita Ron Harija.

* * *

Kada su nešto kasnije stigli na prvi čas Odbrane od Mračnih veština, profesor
Lupin nije bio u učionici. Svi su seli, izvadili knjige, pera i pergament i razgovarali
sve dok se nije pojavio. Lupin se nasmeja nehajno i stavi svoj iskrzani kofer na
katedru. Bio je, po običaju, u ofucanoj odori, ali delovao je malo zdravije nego u
vozu, kao da ga je nekoliko obilatih obroka malko okrepilo.
– Dobar dan – reče. – Da li biste, moliću, vratili knjige u torbe. Danas ćemo imati
praktične vežbe. Trebaće vam samo vaši štapići.
Učenici vratiše knjige u torbe, razmenivši nekoliko radoznalih pogleda. Nikad
ranije nisu radili praksu iz Odbrane od Mračnih veština, ako se ne računa nezaboravni
prošlogodišnji čas kada im je bivši profesor doneo kavez pun vílica i pustio ih da jure
po učionici.
– Dobro – reče profesor Lupin kad su to uradili. – Pođite za mnom.
Iznenađeni, ali i zainteresovani, učenici ustadoše i pođoše za profesorom Lupinom
iz učionice. Poveo ih je pustim hodnikom a onda skrenuo iza ćoška, gde su najpre
spazili Pivsa, poltergajsta, koji je lebdeo naopačke u vazduhu i ubacivao žvaku u
najbližu ključaonicu.
Pivs ih i ne pogleda dok mu se profesor Lupin ne približi na pola metra; onda
protegnu prste na svojim povijenim stopalima i poče da peva.
– Ludi Lupin lupetalo... – pevušio je. – Ludi Lupin lupetalo, ludi Lupin lupetalo...
Mada uvek grub i nepredvidiv, Pivs je obično iskazivao bar malo poštovanja
prema nastavnicima. Svi brzo pogledaše u profesora Lupina da vide kako će reagovati
na to; na njihovo iznenađenje, on se i dalje smeškao.
– Izvadio bih žvaku iz te ključaonice da sam na tvom mestu, Pivse – reče ljubazno.
– Gospodin Filč neće moći da uzme svoje metle.
Filč je bio hogvortski domar, mrzovoljan, nevešt čarobnjak koji je stalno vodio rat
protiv učenika i, naravno, Pivsa. Međutim, Pivs se nije obazirao na Lupinove reči,
osim što glasno pucnu ustima.
Profesor Lupin blago uzdahnu i izvadi svoj štapić.
– Ovo je korisna mala čin – dobaci on razredu preko ramena. – Molim vas,
pažljivo gledajte.
On podiže štap do visine ramena, reče: – Vadivasi! – i uperi ga ka Pivsu.
Silinom metka, komad žvake izlete iz ključaonice i zari se u Pivsovu levu nozdrvu;
on se izvi uvis i odlete, proklinjući.
– Kul, gospodine! – reče Din Tomas zadivljeno.
– Hvala, Dine – reče profesor Lupin, ponovo odlažući štapić. – Da nastavimo?
Pođoše dalje, samo što je sada razred gledao ofucanog profesora s više
poštovanja. On ih povede naniže drugim hodnikom i zaustavi se ispred zbornice.
– Uđite, molim – reče otvorivši vrata i izmaknu se u stranu.
Zbornica beše dugačka prostorija, obložena drvenarijom, prepuna starih,
nejednakih stolica, prazna, izuzev jednog nastavnika: profesor Snejp je sedeo u niskoj
naslonjači i osvrnuo se kada su učenici ušli. Oči su mu svetlucale, a oko usana mu je
titrao podrugljiv osmejak. Kada je profesor Lupin ušao i krenuo da zatvori vrata,
Snejp reče: – Ostavi ih otvorena, Lupine. Radije ne bih da ovo gledam. – On ustade i
prođe kroz gomilu učenika, a crna odora vijorila se za njim. Na vratima se okrenu na
peti i reče: – Možda te niko nije upozorio, Lupine, ali u ovom odeljenju je Nevil
Longbotom. Ne bih ti savetovao da ga opterećuješ bilo kakvim teškim zadatkom. Sem
ukoliko gospođica Grejndžer ne bude u prilici da mu šapuće uputstva u uvo.
Nevil postade skerletnocrven. Hari je besno gledao u Snejpa: nije mu bilo dosta
što ismeva Nevila pred njegovim vlastitim odeljenjem, već je to činio i pred drugim
nastavnicima.
Profesor Lupin podiže obrve.
– Nadao sam se da će mi Nevil pomoći u prvoj fazi vežbanja – reče on – i siguran
sam da će to uraditi na zadovoljavajuć način.
Nevilovo lice pocrvene još više, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Snejp iskrivi
usta u pakostan osmeh ali ipak izađe, zalupivši vrata.
– Dakle – reče profesor Lupin i pozva odeljenje u drugi kraj prostorije, gde nije
bilo ničeg osim starog ormana u kom su nastavnici držali rezervne odore. Čim mu je
profesor Lupin prišao, orman se iznenada zatetura, tresnuvši o zid.
– Ne brinite – reče profesor Lupin mirno, pošto je nekoliko učenika uzbunjeno
poskočilo. – Unutra je bauk.
Većina učenika je, izgleda, ipak smatrala da to jeste razlog za zabrinutost. Nevil
prestravljeno pogleda u profesora Lupina, a Šejmus Finigan je zabrinuto odmeravao
ručku ormana koja je sad podrhtavala.
– Bauci vole mračne, zatvorene prostore – reče profesor Lupin. – Ormane, prostor
ispod kreveta, plakare ispod sudopere... čak sam sreo jednog koji se ugurao u zidni
časovnik. Ovaj ovde se uselio juče popodne, te sam zamolio direktora da mi ga
nastavnici prepuste za vežbu s mojim razredima trećaka.
– Dakle, prvo treba da se zapitamo: šta je bauk?
Hermiona podiže ruku.
– Biće koje menja oblik – reče ona. – Može da poprimi oblik bilo čega za šta
veruje da će vas najviše zaplašiti.
– Ni sâm to ne bih bolje sročio – reče profesor Lupin, a Hermiona procveta. –
Dakle, bauk koji čuči unutra u tami još nije uzeo nijedno obličje. Još uvek ne zna šta
će najviše preplašiti osobu s druge strane vrata. Niko ne zna kako bauk izgleda dok je
sam, ali kad ga pustim da izađe, smesta će postati ono od čega svako od nas najviše
strepi.
– To znači – nastavi profesor Lupin, praveći se da nije primetio Nevilov sitan krik
straha – da već na samom početku imamo ogromnu prednost u odnosu na bauka. Jesi li
je ti uočio, Hari?
Hariju je bilo neprijatno da odgovori na pitanje pored Hermione, koja je kraj
njega cupkala na petama, s rukom dignutom uvis, ali ipak pokuša.
– Ovaj... pošto nas je mnogo, neće znati koji oblik da uzme?
– Upravo tako – reče profesor Lupin, a Hermiona spusti ruku, pomalo razočarana.
– Kad imate posla s baukom, najbolje je da ste u društvu. To ga zbunjuje. Šta da
postane, obezglavljen trup ili puž mesožder? Jednom sam video bauka koji je
napravio takvu grešku: pokušao je da zaplaši dvoje ljudi istovremeno, i pretvorio se u
obezglavljenog puža. A to baš nije mnogo zastrašujuće.
– Čin koja odbija bauka je jednostavna, ali zahteva snagu uma. Vidite, bauka može
da dokusuri jedino smeh. Treba vam samo snaga da ga prisilite da uzme oblik koji će
vama biti zabavan.
– Isprobaćemo čin najpre bez štapića. Ponovite za mnom... Ridikulus!
– Ridikulus! – viknuše svi uglas.
– Dobro – reče profesor Lupin. – Vrlo dobro. Ali, bojim se da je to bio lakši deo
posla. Vidite, reči nisu dovoljne. I tu ti stupaš na scenu, Nevile.
Orman se ponovo zatrese, ali ne toliko kao Nevil, koji je istupio kao da ide na
gubilište.
– Dakle, Nevile – reče Lupin. – Najpre: čega se ti najviše plašiš na svetu?
Nevilove usne stadoše da se miču, ali ne ispustiše nikakav glas.
– Nisam te dobro čuo, Nevile, izvini – reče Lupin veselo.
Nevil baci unezveren pogled naokolo, kao da vapi da mu neko pomogne, a onda
reče, gotovo šapatom: – Profesora Snejpa.
Gotovo svi se nasmejaše. Čak se i Nevil nasmeši, kao da se izvinjava. Profesor
Lupin je pak delovao zamišljeno.
– Profesora Snejpa... hm... Nevile, ti beše živiš sa svojom bakom?
– Ovaj... da – reče Nevil nervozno. – Ali... ne želim ni da se bauk pretvori u nju.
– Ne, ne, pogrešno si me razumeo – reče profesor Lupin, smeškajući se. – Pitam se
da li bi nam rekao kako se tvoja baka obično oblači?
Nevil je bio zatečen pitanjem, ali reče: – Pa... ima uvek isti šešir, zašiljen, s
prepariranim lešinarom na vrhu. I dugu haljinu... uglavnom zelenu... i ponekad
okovratnik od lisičjeg krzna.
– I tašnu? – navaljivao je profesor Lupin.
– Veliku crvenu tašnu – reče Nevil.
– Dobro – reče profesor. – Možeš li jasno da zamisliš tu odeću, Nevile? Možeš li
je videti u svojoj svesti?
– Da – reče Nevil nesigurno, pitajući se šta je sledeće.
– Kad bauk provali iz ovog ormana, Nevile, i ugleda te, poprimiće oblik profesora
Snejpa – reče Lupin. – A ti ćeš podići svoj štapić... ovako... uzviknućeš:
„Ridikulus!“... i čvrsto se usredsrediti na odeću svoje bake. Ako sve bude kako treba,
bauk profesor auk Snejp biće obučen u šešir s lešinarem i tu zelenu haljinu s velikom
crvenom tašnom.
Razleže se gromoglasan smeh. Orman zatutnja još jače.
– Ako Nevil uspe, bauk će, najverovatnije, pokušati da se pozabavi svakim od
nas, pojedinačno – reče profesor Lupin. – Voleo bih da svi na trenutak razmislite o
tome koja vas stvar najviše plaši i da zamislite šta bi je moglo primorati da izgleda
komično...
U sobi nastade tajac. Hari je razmišljao... Čega se plašio najviše na svetu?
Najpre pomisli na Lorda Voldemora... i to Voldemora koji je povratio svu moć.
Ali pre nego što je stigao da počne da smišlja kontranapad na bauka Voldemora, u
svesti mu iskrsnu užasna slika...
Istrulela, krastava ruka koja se uvlači ispod crnog plašta... dug, hroptav dah iz
nevidljivih usta... zatim hladnoća koja probija do srži, kao da se davite...
Hari se strese, zatim pogleda oko sebe, nadajući se da to niko nije primetio.
Mnogi su držali oči čvrsto sklopljene. Ron je nešto mrmljao u sebi – Treba mu
skloniti te noge – govorio je, a Hari je bio siguran da zna o čemu je reč. Ron se
najviše bojao paukova.
– Jesu li svi spremni? – upita profesor Lupin.
Hari oseti nalet straha. Nije bio spreman. Kako da učiniš dementora manje
strašnim? Ali, nije želeo da traži još vremena za razmišljanje; svi ostali su klimali
glavom i zavrtali rukave.
– Nevile, mi ćemo se odmaći – reče profesor Lupin. – Da bi ti imao prostora za
manevrisanje. Pozvaću sledećeg učenika da istupi napred kad bude trebalo... Svi
natrag, sada, da Nevil ima jasan vidik...
Svi se povukoše unazad, uza zid, ostavljajući Nevila samog ispred ormana. Bio je
bled i prestrašen, ali je zadigao rukave svoje odore i držao štapić na gotovs.
– Kad izbrojim do tri, Nevile – reče profesor Lupin, koji je upirao svojim
štapićem ka ručici ormana. – Jedan... dva... tri... sad!
Iz vrha Lupinovog štapića izlete snop varnica i pogodi ručku. Orman se uz tresak
otvori. Kukastog nosa, profesor Snejp preteće iskorači, sevajući očima ka Nevilu.
Nevil ustuknu, sa štapićem nagore, bezglasno mrmljajući. Snejp mu se primicao,
posegnuvši unutar svoje odore.
– R-r-ridikulus! – ciknu Nevil.
Začu se zvuk sličan pucketanju biča. Snejp se spotače; nosio je dugu, čipkom
obrubljenu haljinu i visok šešir s prepariranim lešinarom kojeg su izjeli moljci, dok
mu se o ruci klatila ogromna grimiznocrvena tašna.
Nastade gromki smeh. Bauk zastade, zbunjen, a profesor Lupin povika: – Parvati!
Napred!
Parvati istupi, odlučnog lica. Snejp se ustremi na nju. Začu se još jedan prasak i
tamo gde je on stajao stvori se krvava mumija sva u zavojima; njeno nevidljivo lice
okrete se ka Parvati i poče da korača prema njoj lagano, vukući noge, podižući svoje
ukočene ruke...
– Ridikulus! – povika Parvati.
Zavoji se odmotaše oko mumijinih nogu; ona se upetlja, pade licem napred, a
glava joj se otkotrlja dalje.
– Šejmuse! – viknu profesor Lupin.
Šejmus projuri kraj Parvati.
Kvrc! Tamo gde je stajala mumija sad beše žena s crnom kosom do poda,
kosturastog, zelenkastog lica – vila zloslutnica. Ona širom otvori usta i nadljudski krik
ispuni prostoriju – dug, otegnut jauk od kog se Hariju diže kosa na glavi ...
– Ridikulus! – povika Šejmus.
Vila poče da krklja i da se hvata za grlo; izgubila je glas.
Kvrc! Vila se pretvori u pacova, koji je jurio u krug za svojim repom, a onda se –
kvrc! – pretvori u zvečarku, koja se uvijala i puzala pre nego što – kvrc – postade
zakrvavljena očna jabučica.
– Već je sluđen! – povika Lupin. – Samo što nismo uspeli! Din!
Din pohrli napred.
Kvrc! Očna jabučica postade odsečena šaka koja se prevrnu na dlan i poče da mili
po podu kao rak.
– Ridikulus! – vrisnu Din.
Začu se kvrckanje i ruka bi uhvaćena u mišolovku.
– Odlično! Rone, ti si na redu!
Ron istupi napred.
Kvrc!
Nekoliko učenika glasno krikne. Džinovski pauk, visok šest stopa i sav kosmat,
ustremi se na Rona, zlokobno škljocajući svojim kleštima-vilicama. Na trenutak, Hari
pomisli da se Ron sledio od straha. A onda...
– Ridikulus! – povika Ron, a paukove noge iščezoše, i on poče da se kotrlja:
Lavander Braun poče da ciči i pobeže mu s puta, a čudovište se zaustavi ispred
Harijevih nogu. On podiže štap, spreman, ali...
– Evo! – povika profesor Lupin iznenada, jureći napred.
Kvrc!
Pauk bez nogu iščeze. Za trenutak su se svi izbezumljeno okretali oko sebe da vide
gde je nestao. A onda videše srebrnobelu kuglu koja je lebdela u vazduhu ispred
Lupina, koji reče: – Ridikulus! – gotovo lenjo.
Kvrc!
– Napred, Nevile, dokrajči ga! – reče Lupin kada se bauk prizemi na podu kao
bubašvaba. Kvrc! Snejp se ponovo vratio. Ovog puta Nevil istupi vrlo odlučno.
– Ridikulus! – povika i svi još jednom na tren spaziše Snejpa u čipkastoj haljini,
pre nego što Nevil izusti jedno veliko – Ha! – smejući se, a bauk eksplodira,
rasprsnuvši se u stotinu tankih pramenova dima i nestade.
– Izvrsno! – povika profesor Lupin, a razred stade da pljeska. – Sjajno, Nevile.
Svaka čast svima... Da vidimo... pet poena za Grifindor svakom ko je zaustavio
bauka... deset za Nevila, koji je to dvaput izveo... i po pet poena Hermioni i Hariju.
– Ali, ja nisam ništa učinio – reče Hari.
– Ti i Hermiona ste na početku ispravno odgovorili na moja pitanja – reče Lupin
olako. – Vrlo dobro, bio je to odličan čas. Za domaći, pažljivo pročitajte poglavlje o
baucima i pismeno ga sažmite... predaćete ga u ponedeljak. To je sve.
Uzbuđeno ćaskajući, odeljenje izađe iz zbornice. Hari, međutim, nije bio veseo.
Profesor Lupin ga je namerno sprečio da se odmeri s baukom. Zašto? Da li zato što je
Hari kolabirao u vozu pa je mislio da bi mu to sada bilo previše? Da li je mislio da će
se Hari ponovo onesvestiti?
Ali niko drugi, izgleda, nije ništa primetio.
– Jesi li video kako sam sredio onu vilu zloslutnicu? – uzviknu Šejmus.
– A vide li onu šaku! – reče Din, mlateći po vazduhu vlastitom šakom.
– A Snejpa u onom šeširu!
– Šta kažete na moju mumiju?
– Pitam se zašto se profesor Lupin plaši kristalnih kugli? – reče Lavander
zamišljeno.
– Ovo je dosad najbolji čas Odbrane od Mračnih veština koji smo ikad imali, zar
ne? – reče Ron uzbuđeno, dok su se vraćali u učionicu po torbe.
– On je vrlo dobar nastavnik – složi se Hermiona. – Ali volela bih da sam i ja
imala okršaj s baukom...
– Šta bi tebe najviše uplašilo? – upita Ron kikoćući se. – Domaći na kojem si
dobila samo devet od deset mogućih poena?

8. Beg Debele Dame



Ubrzo je Odbrana od Mračnih veština većini učenika postala najomiljeniji
predmet u školi. Samo su Drako Melfoj i njegova sliterinska banda imali šta da
zamere profesoru Lupinu.
– Pogledaj mu samo odoru – glasno bi prošaputao Melfoj kad god bi profesor
Lupin prošao. – Oblači se kao naš stari kućni vilenjak.
Nikom drugom nije smetalo što su Lupinove odore bile pohabane i u zakrpama.
Njegovi naredni časovi bili su podjednako zanimljivi. Posle bauka, proučavali su
crvenokape³, male goblinolike zloće koje su vrebale gde god ima krvoprolića: u
podrumima zamkova ili bunarima napuštenih bojišta, čekajući da napadnu one koji su
zalutali. S crvenokapa su prešli na kapaje⁴, jeziva vodena stvorenja koja su ličila na
krljuštaste majmune, s opnastim šakama koje su čeznule da pridave nesluteće
prolaznike koji bi gacali po njihovim barama.
Hari je priželjkivao da je i s ostalim predmetima bar toliko zadovoljan. Najgori su
bili časovi Napitaka. Snejp je bio posebno osvetoljubiv tih dana, a svi su znali i zbog
čega. Priča o bauku koji je uzeo Snejpov oblik, i kako ga je Nevil obukao u bakinu
odeću, pronela se školom brzinom svetlosti. Snejpu to izgleda nije bilo smešno. Oči bi
mu zloćudno zasjale na sâm pomen Lupinovog imena, a Nevila je kinjio gore no ikad.
Hari je počinjao da strepi i od vremena koje je provodio u zagušljivoj sobi u
tornju s profesorkom Treloni, dešifrujući iskrivljene oblike i simbole, pokušavajući
da ignoriše način na koji bi se profesorkine krupne oči ispunile suzama čim bi ga
pogledala. Nije mu se sviđala profesorka Treloni, iako je veliki deo odeljenja gajio
prema njoj poštovanje koje se graničilo s obožavanjem. Parvati Patil i Lavander
Braun tokom pauza za ručak nisu izbivale iz profesorkine učionice na vrhu tornja i
uvek su se vraćale s iritantno nadmenim izrazom lica, kao da znaju nešto o čemu drugi
nemaju pojma. Takođe su počele da se obraćaju Hariju prigušenim glasom, kao da je
na samrtnoj postelji.
Nikome se nije naročito dopadala Briga o magijskim stvorenjima, jer su ti časovi,
posle akcijom nabijenog prvog časa, postali krajnje dosadni. Hagrid kao da je izgubio
samopouzdanje. Sada su čas za časom učili kako da brinu o magijskim sluzocrvima,
koji su zasigurno bili među najdosadnijim stvorenjima koja postoje.
– Što bi se iko uopšte zamarao time da se brine o njima? – reče Ron posle još
jednog časa na kojem su davali seckano lišće salate magijskim sluzocrvima.
Početkom oktobra Hari ipak nađe sebi novu zanimaciju, dovoljno zadovoljavajuću
naknadu za sve časove koji mu nisu prijali. Približavala se sezona kvidiča, i Oliver
Drvce, kapiten grifindorskog tima, sazvao je sastanak u utorak uveče, da bi se
dogovorili o taktici za novu sezonu.
Svaki kvidički tim imao je sedam igrača: tri Goniča, čiji je zadatak bio da postižu
golove ubacujući Kvafl (crvenu loptu veličine fudbala) kroz jedan od petnaest metara
visokih obruča na svakom kraju terena, dvojice Jurišnika opremljenih teškim
palicama, kojima su odbijali Bladžerke (dve teške crne lopte koje su zujale naokolo
pokušavajući da napadnu igrače), Čuvara, koji je branio gol-stative, i Tragača, čiji je
zadatak bio najteži – da uhvati Zlatnu skrivalicu, sićušnu krilatu lopticu veličine
oraha, čijim bi se hvatanjem meč završio i koja bi Tragačevom timu donosila dodatnih
sto pedeset poena.
Oliver Drvce bio je krupan sedamnaestogodišnjak, sada u sedmom, poslednjem
razredu na Hogvortsu. U glasu mu se osećalo tiho očajanje dok se obraćao svojim
suigračima u hladnoj svlačionici na kraju sve mračnijeg terena za kvidič.
– Ovo nam je poslednja šansa... moja poslednja šansa... za osvajanje kvidičkog
kupa – govorio im je on, šetajući tamo-amo ispred njih. – Odlazim na kraju ove
godine. Nikad više neću imati takvu priliku.
– Grifindor već sedam godina nije osvojio kup. U redu, imali smo lošu sreću,
najgoru na svetu... povrede... zatim je prošle godine turnir otkazan – prozbori Drvce s
teškom mukom, kao da mu sećanje na to još uvek stvara knedlu u grlu. – Ali, takođe
znamo da imamo najbolji-prokleti-tim-u-celoj-školi – reče, zabivši pesnicu u svoju
drugu šaku, a u krajičku oka ponovo mu zaigra stari manijački sjaj.
– Imamo tri vrhunska Goniča.
Drvce pokaza na Alisiju Spinet, Anđelinu Džonson i Kejti Bel.
– Imamo dvojicu nepobedivih Jurišnika.
– Prestani, Olivere, postidećeš nas – rekoše Fred i Džordž Vizli uglas,
pretvarajući se da su pocrveneli.
– A imamo i Tragača koji nikad nije propustio da nam donese pobedu! – zagrme
Drvce, gledajući u Harija s nekakvim divljim ponosom. – A eto, tu sam i ja – dodade
naknadno.
– Mislimo da si ti takođe vrlo dobar, Olivere – reče Džordž.
– Vraški dobar Čuvar – dodade Fred.
– Stvar je u tome – nastavi Drvce, nastavivši da se šetka – da je poslednje dve
godine naše ime trebalo da stoji na kvidičkom peharu. Kad se Hari pridružio našem
timu, mislio sam da je to gotova stvar. Ali, nismo ga osvojili, a ove godine je
poslednja prilika da vidimo svoje ime na toj stvari...
Drvce je govorio tako rastuženo da su ga čak i Fred i Džordž sažaljivo gledali.
– Olivere, ovo je naša godina – reče Fred.
– Uspećemo, Olivere! – reče Anđelina.
– Definitivno – reče Hari.
Puni odlučnosti, članovi tima otpočeše treninge, tri puta nedeljno. Vreme je bilo
sve hladnije i vlažnije, noći mračnije, ali ni blato, ni vetar, ni kiša nisu mogli da
ukaljaju Harijevu divnu viziju konačnog osvajanja ogromnog, srebrnog kvidičkog
pehara.
Jedne večeri kad se vratio u grifindorski dnevni boravak posle treninga, promrzao
i ukočen ali zadovoljan učinkom treninga, zatekao je prisutne u sobi kako uzbuđeno
bruje o najnovijim glasinama.
– Šta se desilo? – upita on Rona i Hermionu, koji su sedeli u dvema najboljim
foteljama kraj kamina, dovršavajući iscrtavanje nekih mapa zvezda za Astronomiju.
– Prvi vikend u Hogsmidu – reče Ron, pokazujući na obaveštenje koje se pojavilo
na staroj oglasnoj tabli. – Sâm kraj oktobra. Noć veštica.
– Sjajno – reće Fred, koji je za Harijem prošao kroz rupu u portretu. – Moram da
posetim Zonka, već mi ponestaje smrdljivih kuglica.
Hari se baci u fotelju kraj Rona, a njegovo doskorašnje ushićenje poče da
splašnjava. Hermiona kao da mu je čitala misli.
– Hari, sigurna sam da ćeš moći da ideš sledeći put – reče. – Uskoro će uhvatiti
Bleka. Već su ga jednom primetili.
– Nije Blek tolika budala da bilo šta pokuša u Hogsmidu – reče Ron. – Pitaj Mek
Gonagalovu možeš li da ideš ovog puta, Hari. Druga prilika neće biti tako skoro...
– Rone! – obrecnu se Hermiona. – Hari bi trebalo da ostane u školi...
– Ne može on da bude jedini trećak koji ostaje – reče Ron. – Pitaj Mek
Gonagalovu, Hari...
– Da, mislim da hoću – reče Hari, odlučivši se.
Hermiona zausti da se raspravlja, ali joj u tom trenutku Krukšenks lagano skoči u
krilo. Iz usta mu je virio ogroman mrtav pauk.
– Mora li to da jede pred nama? – upita Ron mršteći se.
– Pametni moj Krukšenks, jesi li to sâm uhvatio? – upita Hermiona.
Krukšenks je sporo žvakao pauka, fiksirajući Rona svojim žutim očima.
– Samo ga ti drži tamo – reče Ron srdito, okrećući se svojoj zvezdanoj karti. –
Krastica mi spava u torbi.
Hari zevnu. Zaista mu se išlo u krevet, ali morao je da završi svoju zvezdanu
kartu. Stavi torbu ispred sebe, izvadi pergament, mastilo i pero i poče da radi.
– Možeš da precrtaš s moje, ako želiš – reče Ron, uokvirivši poslednju zvezdu
ukrasom i pružajući kartu Hariju.
Hermiona, koja nije odobravala prepisivanje, napući usne, ali ne reče ništa.
Krukšenks je i dalje netremice zurio u Rona, mašući vrhom svog bujnog repa. A onda,
bez ikakvog upozorenja, skoči.
– EJ! – vrisnu Ron, ščepavši svoju torbu u koju je Krukšenks zaronio sva četiri
niza kandži i njima divlje grebao. – SKIDAJ SE, TI GLUPA ŽIVOTINJO!
Ron pokuša da iščupa torbu od Krukšenksa, ali mačak se čvrsto zakačio za nju,
frkćući i grebući.
– Rone, nemoj da ga povrediš! – cičala je Hermiona. Ceo dnevni boravak ih je
gledao. Ron zavitla torbom za koju je Krukšenks još uvek bio zakačen i Krastica izlete
iz nje...
– UHVATITE TU MAČKU! – zaurla Ron u trenutku kada se Krukšenks oslobodio
ostataka torbe za koju je bio zakačen, i preko stola jurnuo za prestrašenim Krasticom...
Džordž Vizli se baci na Krukšenksa, ali ga promaši; Krastica šmugnu kroz
dvadesetak pari nogu i sakri se ispod stare komode s fiokama. Krukšenks klizeći
prikoči, čučnu svojim krivim nogama i poče mahnito da maše ka njemu svojom
prednjom šapom.
Ron i Hermiona dojuriše; Hermiona zgrabi Krukšenksa po sredini i jedva ga
odvuče; Ron se baci na stomak i uz velike poteškoće izvuče Krasticu za rep.
– Pogledaj ga! – reče besno Hermioni, gurajući joj Krasticu pred nos. – On je kost
i koža! Drži tog mačka dalje od njega!
– Krukšenks ne razume da je to što radi ružno! – reče Hermiona drhtavim glasom.
– Sve mačke jure pacove, Rone!
– Ima nešto čudno u vezi s tom životinjom! – reče Ron, pokušavajući pomahnitalog
Krasticu da vrati u džep. – Čuo je kad sam rekao da mi je Krastica u torbi.
– Oh, kakva budalaština – reče Hermiona nestrpljivo. – Krukšenks je mogao da ga
namiriše, Rone, kako bi inače mogao da...
– Ta mačka se namerila na Krasticu! – reče Ron, ignorišući učenike oko njih koji
su počeli da se kikoću. – A Krastica je prvi došao ovde, i uz to je još i bolestan!
Ron odjuri kroz dnevni boravak i pope se uza stepenice do muških spavaonica.

* * *

Ron je i sledećeg dana bio rđavo raspoložen prema Hermioni. Jedva da je
progovorio s njom tokom čitavog časa Herbologije, iako su on, Hari i Hermiona
zajedno radili na istoj pufnomahuni.
– Kako je Krastica? – upita Hermiona stidljivo, kad su pobrali nabubrele ružičaste
mahune s biljki, i iz njih ispraznili svetlucavo zrnevlje u drveni avan.
– Krije se ispod mog kreveta, i trese se od straha – reče Ron ljutito, promašivši
avan, i prosu zrnevlje po podu staklenika.
– Pažljivo, Vizli, pažljivo! – povika profesorka Mladica, kad im se zrnevlje pred
očima rascveta.
Sledeći čas bila su Preobražavanja. Hari, koji je rešio da posle časa zamoli
profesorku Mek Gonagal da ga pusti u Hogsmid s ostalima, pridruži se redu ispred
učionice, pokušavajući da smisli kojim će argumentima da brani svoj slučaj. U tome
ga je pak omelo neko komešanje na početku reda.
Lavander Braun je izgleda plakala. Parvati ju je zagrlila i nešto objašnjavala
Šejmusu Finiganu i Dinu Tomasu, koji su izgledali vrlo ozbiljni.
– Šta je bilo, Lavander? – upita brižno Hermiona kada ona, Hari i Ron priđoše toj
grupi.
– Jutros je dobila pismo od kuće – prošaputa Parvati. – Njenog zeku, Binkija,
udavila je lisica.
– O – reče Hermiona. – Žao mi je, Lavander.
– Trebalo je da pretpostavim! – reče Lavander tragičnim glasom. – Znaš li koji je
danas dan?
– Ovaj...
– Šesnaesti oktobar! „Stvar od koje strepiš desiće se šesnaestog oktobra!” Sećate
li se tih reči? Bila je u pravu, bila je u pravu!
Sada se ceo razred okupio oko Lavander. Šejmus je ozbiljno vrteo glavom.
Hermiona je oklevala; onda reče: – Ti... ti si se plašila da će Binkija zadaviti lisica?
– Pa, ne baš lisica – reče Lavander, gledajući Hermionu uplakanih očiju – ali sam
se očigledno plašila da će uginuti, zar ne?
– Oh – reče Hermiona. Ponovo ućuta pa nastavi...
– Je li Binki bio star zec?
– N-ne! – jecala je Lavander. – B-bio je beba!
Parvati je jače prigrli.
– Pa što si se onda plašila da će da ugine? – zapita je Hermiona. Parvati je
ukočeno pogleda.
– Pa, razmišljaj logično – reče Hermiona, okrenuvši se ostalima. – Hoću reći,
Binki čak nije ni uginuo danas, zar ne? Lavander je samo danas dobila vest –
Lavander glasno jauknu – i neće biti da je toliko strepela od toga, jer je to za nju bio
pravi šok...
– Ne obaziri se na Hermionu, Lavander – reče Ron glasno – ona misli da tuđi
ljubimci nisu bitni.
U tom trenutku profesorka Mek Gonagal otvori vrata učionice, što je verovatno
bilo i najbolje. Hermiona i Ron su se preteći odmeravali, a kada uđoše u učionicu
sedoše pored Harija, ali sa suprotnih strana, i ne progovoriše jedno s drugim do kraja
časa. Kada je zazvonilo za kraj časa, Hari još nije bio smislio šta da kaže profesorki
Mek Gonagal, ali ona prva pomenu Hogsmid.
– Samo trenutak, moliću – reče, dok se razred spremao da izađe. – Pošto ste svi vi
iz moje kuće, predaćete mi svoje formulare za Hogsmid pre Noći veštica. Ko nema ne
može da poseti selo, stoga nemojte zaboraviti!
Nevil podiže ruku.
– Izvinite, profesorka, j-ja... mislim da sam izgubio...
– Tvoja baka mi ga je direktno poslala, Longbotome – reče profesorka Mek
Gonagal. – Mislila je da je tako sigurnije. Pa, to je sve, možete da idete.
– Pitaj je sada – prosikta Ron Hariju.
– O, ali... – poče Hermiona.
– Hajde, Hari – navaljivao je Ron tvrdoglavo.
Hari sačeka da svi izađu, a onda nervozno priđe stolu profesorke Mek Gonagal.
– Da, Poteru?
Hari duboko udahnu.
– Profesorka, moji tetka i teča... ovaj... zaboravili su da mi potpišu formular –
reče on.
Profesorka Mek Gonagal ga pogleda poviše svojih četvrtastih naočara, ali ne reče
ništa.
– Dakle... ovaj, mislite li da je u redu... mislim, hoće li biti u redu... ako odem u
Hogsmid?
Profesorka Mek Gonagal spusti pogled i poče da pretura po papirima na svom
stolu.
– Bojim se da nije, Poteru – odgovori ona. – Čuo si šta sam rekla. Ko nema
formular ne može u selo. To je pravilo.
– Ali... profesorka, moji tetka i teča... znate, oni su Normalci, ništa se ne razumeju
u... u hogvortske formulare i ostalo – reče Hari, dok ga je Ron bodrio žestokim
klimanjem glave. – Ako biste mi vi rekli da mogu da idem...
– Ali ja to neću reći – reče profesorka Mek Gonagal, ustajući i gomilajući uredno
papire u fioku. – Pravilo nalaže da roditelj ili staratelj moraju da daju dozvolu. – Ona
se okrenu i pogleda ga, s čudnim izrazom na licu. Da li je to bilo sažaljenje? – Žao mi
je, Poteru, ali to je moja konačna odluka. Bolje da požuriš, ili ćeš zakasniti na sledeći
čas.

* * *

Više se ništa nije moglo učiniti. Ron je profesorku Mek Gonagal nazvao nizom
pogrdnih imena, što još više rasrdi Hermionu; Hermiona je pak zauzela stav „da je
tako najbolje“, koji još više razljuti Rona, a Hari je sve vreme morao da trpi dok svi
ostali u razredu glasno i razdragano govore gde će najpre da odu kad stignu u
Hogsmid.
– Uvek ti preostaje gozba – reče Ron, pokušavajući da razvedri Harija. – Znaš,
gozba povodom Noći veštica, uveče.
– Da – reče Hari sumorno. – Sjajno.
Gozba za Noć veštica uvek je bila dobra, ali bi mu više prijala ako bi na nju
stigao posle dana provedenog u Hogsmidu, zajedno s ostalima. Ništa od onog što su
mu govorili nije popravilo njegovo loše raspoloženje zbog ostanka u zamku. Din
Tomas, koji je vešto baratao perom, ponudi da falsifikuje teča-Vernonov potpis na
formularu, ali pošto je Hari već rekao profesorki Mek Gonagal da teča nije potpisao,
to nije imalo smisla. Ron je reda radi predložio Nevidljivi ogrtač, ali je Hermiona tu
povukla crtu, podsećajući Rona na Dambldorove reči da dementori mogu da vide i
kroz njih. Najmanje utešne bile su Persijeve reči.
– Svi prave nepotrebnu galamu oko Hogsmida, ali te uveravam, Hari, da to više
nije ono što je bilo – reče ozbiljno. – U redu, prodavnica slatkiša je prilično dobra,
ali Zonkova prodavnica šala je bogme opasna, i da, Vrišteću kolibu uvek valja
posetiti, ali osim toga, Hari, ništa drugo nećeš propustiti.

* * *

Ujutro uoči Noći veštica Hari ustade kad i ostali i siđe na doručak krajnje
potišten, iako se trudio da se ponaša normalno.
– Donećemo ti slatkiše iz Mednog vojvode – reče Hermiona, vidno ga
sažaljevajući.
– Da, gomilu – reče Ron. On i Hermiona su, suočeni s Harijevim razočaranjem,
najzad zaboravili na svoju svađu oko Krukšenksa.
– Ne brinite za mene – reče Hari, glasom za koji je mislio da deluje nehajno. –
Vidimo se na gozbi. Lepo se provedite.
Ispratio ih je do predvorja, gde je Filč, domar, stajao na ulaznim vratima,
proveravajući imena na dugačkom spisku, sumnjičavo zavirujući u svačije lice da bi
bio siguran da mu neće promaći neko ko ne sme da ide.
– Ostaješ ovde, Poteru? – uzviknu Melfoj, koji je stajao u redu s Krebom i
Gojlom. – Bojiš se da prođeš pored dementora?
Hari nije obraćao pažnju na njega i sâm samcit se popeo mermernim stepeništem,
pustim hodnicima, natrag u grifindorsku kulu.
– Lozinka? – reče Debela Dama, prenuvši se iz dremeža.
– Fortuna major – reče Hari bezvoljno.
Portret se rastvori i on se pope kroz rupu u dnevni boravak. Bio je pun prvaka i
drugaka koji su ćaskali, a bila je tu i nekolicina starijih učenika koji su očito toliko
često posećivali Hogsmid da je to za njih izgubilo svaku draž novine.
– Hari! Hari! Ćao, Hari!
Bio je to Kolin Krivej, drugak koji je Harija oduvek gledao sa strahopoštovanjem,
i nikad nije propuštao priliku za razgovor s njim.
– Zar ne ideš u Hogsmid, Hari? Zašto ne? Hej... – Kolin željno pogleda svoje
drugove – možeš da sedneš s nama, ako želiš, Hari!
– Ovaj... ne, hvala, Koline – reče Hari koji nije bio raspoložen da mu gomila
klinaca zuri u ožiljak na čelu. – Ja... moram u biblioteku, da uradim neki zadatak.
Posle toga, nije imao drugog izbora već da ponovo izađe kroz portret Debele
Dame
– Zašto si me onda uopšte budio? – nabusito mu dobaci Debela Dama dok je
odlazio.
Hari je bezvoljno tumarao u pravcu biblioteke, ali se na pola puta predomislio;
nije mu se učilo. Okrenuo se i našao licem u lice s Filčem, koji je upravo ispratio
poslednje posetioce Hogsmida.
– Šta to radiš? – sumnjičavo zareža Filč.
– Ništa – iskreno odgovori Hari.
– Ništa! – pljucnu Filč, neprijatno tresući vilicu. – Paz’ da ti ne poverujem! Šunjaš
se naokolo potpuno sam, što nisi u Hogsmidu, da kupiš sebi malo smrdljivih kuglica i
podrigujućeg praha, i šuštećih crva, kao svi ostali tvoji zločesti drugovi?
Hari slegnu ramenima.
– Onda marš nazad u svoj dnevni boravak, gde ti je i mesto! – procedi Filč i
ostade da ga nadgleda sve dok mu se Hari nije izgubio s vidika.
Ali, Hari se nije vratio u dnevni boravak: popeo se stepeništem, misleći se da li
da poseti Sovarnik i obiđe Hedvigu. Dok je išao drugim hodnikom pozva ga glas iz
jedne od soba: – Hari!
Hari se okrenu da bi video ko govori, i primeti profesora Lupina na vratima
njegove kancelarije.
– Šta to radiš? – upita profesor Lupin, tonom sasvim drugačijim od Filčovog. –
Gde su Ron i Hermiona?
– U Hogsmidu – reče Hari, tobože normalnim glasom.
– Ah – reče Lupin. Posmatrao je Harija na trenutak. – Što ne uđeš? Upravo su mi
isporučili grindila⁵ za sledeći čas.
– Šta? – upita Hari.
On uđe za Lupinom u kancelariju. U uglu je stajao veliki rezervoar pun vode.
Otrovnozeleno stvorenje s oštrim malim rogovima prislonilo je lice na staklo, praveći
grimase i protežući svoje duge, mršave prste.
– Vodeni demon – reče Lupin, zamišljeno odmerivši grindila. – Ne bi trebalo da
nam stvara velike poteškoće, naročito ne posle kapaja. Caka je u tome kako se
osloboditi njegovog stiska. Primećuješ njegove nenormalno dugačke prste? Čvrsti su,
ali vrlo lomljivi.
Grindilo iskezi svoje zelene zube, a zatim zaroni u gomilu vodenog rastinja u
ćošku.
– Jesi li za šolju čaja? – upita Lupin, osvrćući se oko sebe u potrazi za čajnikom. –
Upravo sam hteo sebi da skuvam malo.
– U redu – reče Hari nervozno.
Lupin dotaknu čajnik svojim štapićem i iz njega smesta pokulja mlaz vodene pare.
– Sedi – reče Lupin, skidajući poklopac s prašnjave konzerve. – Imam samo filter
vrećice... ali, ako smem da primetim, rekao bih da ti je dosta listova čaja?
Hari ga pogleda. Lupinove oči su sijale.
– Otkud znate? – upita Hari.
– Profesorka Mek Gonagal mi je rekla – reče Lupin, dodajući Hariju okrnjenu
šolju čaja. – Nije valjda da te to brine?
– Ne – odvrati Hari.
Na trenutak se zapita da li da ispriča Lupinu o psu kojeg je video u Ulici
Magnolijinog polumeseca, ali odustade od toga. Nije hteo da Lupin pomisli kako je
kukavica, pogotovo što Lupin, čini se, već misli da on nije u stanju da izađe na kraj s
baukom.
Deo tih briga se, izgleda, video na Harijevom licu, pošto Lupin reče: – Da li te
nešto muči, Hari?
– Ne – slaga Hari. On otpi gutljaj čaja i stade da posmatra grindila, koji mu je
pretio pesnicom. – Da – reče iznenada, spustivši šolju na Lupinov sto. – Sećate li se
onog dana kad smo se borili s baukom?
– Da – reče Lupin polako.
– Zašto mi niste dozvolili da se i ja borim s njim? – reče Hari direktno.
Lupin podiže obrve.
– Mislio sam da je to očigledno, Hari – reče on, zvučeći iznenađeno.
Hari, koji je očekivao da Lupin porekne da je učinio bilo šta slično, bio je zatečen
odgovorom.
– Zašto? – ponovo upita.
– Pa – reče Lupin, blago se mršteći – pretpostavio sam da bi se bauk, suočen s
tobom, pretvorio u Lorda Voldemora.
Hari se zaprepasti. Ne samo da nije očekivao takav odgovor, već je Lupin
izgovorio Voldemorovo ime. Jedina osoba koju je Hari ikada čuo da to sebi dozvoli
naglas, osim njega samog, bio je profesor Dambldor.
– Očigledno, nisam bio u pravu – reče Lupin, i dalje se mršteći na Harija. – Ali
mislio sam da nije dobra ideja da se Lord Voldemor materijalizuje u zbornici.
Pomislio sam da bi se učenici uspaničili.
– Voldemor mi je zaista prvi pao na pamet – priznade Hari iskreno. – Ali onda...
onda sam se setio onih dementora.
– Tako, znači – reče Lupin zamišljeno. – Vidi, vidi... impresioniran sam. – On se
blago nasmeši kad spazi izraz iznenađenja na Harijevom licu. – Iz toga proističe da je
ono od čega najviše strahuješ – sâm strah. Vrlo mudro, Hari.
Hari nije znao šta da odgovori na to, pa otpi malo čaja.
– Dakle, mislio si da ne verujem da možeš da se izboriš s baukom? – reče Lupin
pronicljivo.
– Pa... da – reče Hari. Odjednom se oseti mnogo srećnijim. – Profesore Lupin, vi
znate dementore...
Prekide ga kucanje na vratima.
– Uđite – pozva Lupin.
Vrata se otvoriše i na njih uđe Snejp. Nosio je pehar, koji se jedva primetno
dimio, i stade kad spazi Harija, a njegove crne oči se suziše.
– Ah, Severuse – reče Lupin smešeći se. – Hvala ti mnogo. Možeš li da mi ga
spustiš na sto?
Snejp spusti pehar koji se pušio, merkajući čas Lupina čas Harija.
– Upravo sam Hariju pokazivao grindila – reče Lupin prijatnim tonom, pokazujući
na veliki akvarijum.
– Fascinantno – reče Snejp, i ne pogledavši. – Trebalo bi da ga piješ direktno iz
pehara.
– Da, da, hoću – reče Lupin.
– Napravio sam čitav kotlić – nastavi Snejp. – Za slučaj da ti treba još.
– Verovatno bi trebalo sutra da uzmem još malo. Mnogo ti hvala, Severuse.
– Nema na čemu – reče Snejp, ali s pogledom koji se Hariju nije svideo. Snejp
izađe unatraške iz sobe, ozbiljan i oprezan.
Hari radoznalo pogleda u pehar. Lupin se nasmeši.
– Profesor Snejp je bio ljubazan i smućkao mi je jedan napitak – reče. – Nikad
nisam bio vešt u krčkanju napitaka, a ovaj je posebno komplikovan. – On podiže pehar
i omirisa napitak. – Šteta što bi mu šećer poništio dejstvo – dodade on, otpi gutljaj i
strese se.
– Zašto...? – poče Hari. Lupin ga pogleda i odgovori na njegovo nedovršeno
pitanje.
– Osećam se malko bolešljivo ovih dana – reče on. – Ovaj napitak je jedini koji
pomaže u takvim situacijama. Sreća moja što radim s profesorom Snejpom. Nema
mnogo čarobnjaka koji su kadri da ga sprave.
Profesor Lupin otpi još gutljaj, a Hari oseti ludačku potrebu da mu izbije pehar iz
ruku.–
Profesor Snejp je vrlo zainteresovan za Mračne veštine – procedi on.
– Stvarno? – rečer Lupin, prilično nezainteresovano, dok je uzimao sledeći gutljaj
napitka.
– Neki ljudi misle... – Hari zastade, a onda brzo reče – neki misle da bi učinio
bilo šta da dobije posao profesora Odbrane od Mračnih veština.
Lupin iskapi pehar i napravi grimasu.
– Odvratno – reče. – Pa, Hari, bolje da prionem na posao. Vidimo se kasnije na
gozbi.
– U redu – reče Hari, spustivši svoju praznu šolju.
Prazan pehar se i dalje pušio.

* * *

– Evo ti – reče Ron. – Uzeli smo koliko smo mogli da ponesemo.
Čitav slap raskošno obojenih slatkiša pade Hariju u krilo. Bio je sumrak, i Ron i
Hermiona su upravo ušli u dnevni boravak, rumeni od hladnog vetra; izgledali su kao
da su se proveli bolje no ikad u životu.
– Hvala – reče Hari, podižući kesicu sitnih crnih ljutkastih vragolana. – Kakav je
Hogsmid? Gde ste sve bili?
Sudeći po njihovoj priči... bili su svuda. U Dervišu i Bengsu, prodavnici
čarobnjačke opreme, u Zonkovoj prodavnici šala, pa u Tri Metle da popiju po jedno
penušavo krem-pivo, i na mnogim drugim mestima.
– A Pošta, Hari! Dve stotine sova, sve sede na policama, sve različitih boja, u
zavisnosti od toga kojom brzinom želiš da ti stigne pismo!
– Medni vojvoda ima novu vrstu čokoladica; delili su besplatno uzorke, evo ti,
uzmi malo, vidi...
– Mislimo da smo videli i jednog ogra, ozbiljno, ima ih raznih u Tri metle...
– Žao nam je što ti nismo doneli malo krem-piva, to bi te stvarno zagrejalo...
– Šta si ti radio? – upita ga Hermiona zabrinuto. – Jesi li uradio neki domaći?
– Ne – reče Hari. – Lupin mi je napravio šolju čaja u svojoj kancelariji. A onda je
ušao Snejp...
I on im ispriča sve o peharu. Ron zinu od čuda.
– Lupin je to ispio? – uzdahnu on. – Je l’ on poludeo?
Hermiona pogleda na sat.
– Bolje da siđemo, znaš, gozba počinje za pet minuta... – Požuriše kroz rupu iza
portreta i priključiše se gomili učenika, i dalje raspravljajući o Snejpu.
– Ali ako je... znaš već... – Hermiona spusti glas, nervozno se osvrćući naokolo –
ako i jeste pokušavao da otruje Lupina... ne bi to radio pred Harijem.
– Da, možda – reče Hari kad uđoše u Ulaznu dvoranu i zaputiše se ka Velikoj sali.
Sve je bilo ukrašeno stotinama bundeva sa svećama unutra, oblakom lepršavih živih
šišmiša i plamenonarandžastim trakama koje su lenjo lepršale duž olujne tavanice,
poput sjajnih vodenih zmija.
Hrana je bila izvrsna; čak su i Ron i Hermiona, koji su se već bili prejeli slatkiša
u Mednom vojvodi, ponovo uzeli od svega pomalo. Hari je gledao u nastavnički sto.
Profesor Lupin je delovao veselo kao i uvek, pričao je živahno sa sitnim profesorom
Flitvikom, nastavnikom Čini. Hari pređe pogledom duž stola, do mesta na kom je
obično sedeo Snejp. Da li mu se čini, ili Snejp i suviše često fiksira pogledom
Lupina?
Gozba je završena nastupom koji su priredili hogvortski duhovi. Izleteli su iz
zidova i stolova i počeli da lebde u različitim formacijama. Skoro Obezglavljeni Nik
požnjeo je veliki uspeh ponovo odglumivši svoje neuspelo odrubljivanje glave.
Veče je bilo toliko prijatno da Harijevo raspoloženje nije uspeo da pokvari ni
Melfoj, koji mu je dobacio, dok su u gomili napuštali Veliku salu: – Pozdravili su te
dementori, Poteru!
Hari, Ron i Hermiona išli su za ostalim grifindorcima uobičajenim putem do
Grifindorske kule, ali kada su stigli do hodnika na čijem je kraju portret Debele
Dame, on beše zakrčen učenicima.
– Zašto niko ne prolazi unutra? – reče Ron radoznalo.
Hari izviri preko glava. Portret je bio zatvoren.
– Da prođem, moliću lepo – začu se Persijev glas, i on stade važno da se probija
kroz gomilu. – Šta se tamo zbiva? Nije valjda da ste svi zaboravili lozinku... izvinite,
ja sam glavešina...
A onda nasta mukla tišina u gomili, od prvog do poslednjeg, tako da hodnikom
odjednom prostruja nekakva jeza. Čuše Persija kako govori, vrlo oštrim tonom: –
Neka neko pozove profesora Dambldora. Brzo.
Svi okrenuše glave u tom pravcu; oni koji su bili pozadi, popeše se na prste.
– Šta se zbiva? – zapita Džini, koja je upravo stigla.
Trenutak kasnije pojavi se Dambldor i žurno pođe ka portretu. Grifindorci se
zbiše da bi ga propustili, a Hari, Ron i Hermiona priđoše bliže da vide u čemu je
problem.
– O, gospode... – Hermiona steže Harijevu ruku.
Debela Dama je iščezla s portreta, koji je bio divljački iscepan a komadi platna
bili su pobacani po podu; veliki delovi bili su potpuno iskidani.
Dambldor baci brz pogled na upropašćenu sliku i okrenu se, ozbiljnih očiju, da
pogleda u profesore Mek Gonagal, Lupina i Snejpa, koji su mu žurno prilazili.
– Moramo da je nađemo – reče Dambldor. – Profesorka Mek Gonagal, molim vas,
pođite do Filča, smesta, i recite mu da pretraži svaku sliku u zamku ne bi li našao
Debelu Damu.
– Imaćete sreće ako uopšte uspete da je pronađete! – reče jedan kikotav glas.
Bio je to Pivs, poltergajst, koji je lebdeo povrh gomile, očaran, kao i uvek, svakim
prizorom štete ili zabrinutosti.
– Šta ti to znači, Pivse? – upita mirno Dambldor, a Pivsov kez malo splasnu. Nije
se usuđivao da izaziva i vređa Dambldora. Umesto toga, reče ulizičkim glasom: – Ona
se stidi, vaše rukovodstvo. Ne želi da je vide. U užasnom je stanju. Video sam je kako
juri kroz pejzaž na četvrtom spratu, gospodine, krijući se među drvećem. Skroz je
uplakana – ispriča Pivs sav srećan. – Sirota – dodade neubedljivo.
– Da li ti je rekla ko je to učinio? – tiho upita Dambldor.
– O da, vaše profesorstvo – reče Pivs, s izgledom nekog ko u rukama nežno
uljuljkuje veliku bombu. – Vrlo se razljutio kad nije htela da ga pusti, znate. – Pivs se
prevrnu i iskezi se Dambldoru, stavivši glavu između vlastitih nogu. – Baš ima zlu ćud
taj Sirijus Blek.


_________________
³ Ova stvorenja nalik patuljcima žive u rupama na starim bojištima, ili gde god se
prosipa ljudska krv. Iako ih je lako odbiti činima i kletvama, veoma su opasni po
usamljene Normalce, koje će u mračnim noćima pokušati batinom da isprebijaju do
smrti. Crvenokapi su najmnogobrojniji u Severnoj Evropi. – Iz knjige Fantastične
zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

⁴ Kapaj je japanski vodeni demon koji nastanjuje bare i plitke reke. Često ga
opisuju kao majmuna s krljuštima umesto krzna, a na glavi ima šupljinu u kojoj nosi
vodu. Kapaji se hrane ljudskom krvlju, ali povrede se mogu izbeći ako im se baci
krastavac s imenom dotične osobe urezanim na njemu. U sukobu s kapajem čarobnjak
bi trebalo da prevari kapaja i navede ga da se nakloni – ukoliko kapaj to učini, voda
iz šupljine u njegovoj glavi će se prosuti, što će ga lišiti njegove moći. – Iz knjige
Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

⁵ Rogati, bledozeleni vodeni demon grindilo obitava po jezerima širom Britanije i
Irske. Hrani se sitnom ribom i agresivan je podjednako i prema čarobnjacima i prema
Normalcima, iako su siren-ljudi uspeli da ih pripitome. Grindilo ima veoma duge
prste koje je, iako imaju izuzetno čvrst stisak, lako polomiti. – Iz knjige Fantastične
zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

9. Gorak poraz



Profesor Dambldor posla sve grifindorce natrag u Veliku salu, gde im se deset
minuta kasnije pridružiše haflpafovci, rejvenkloovci i sliterinci, svi krajnje zbunjeni.
– Nastavnici i ja moramo da pretražimo čitav zamak – reče im profesor Dambldor,
pošto su profesori Mek Gonagal i Flitvik zatvorili sve ulaze u Salu. – Bojim se da
ćete, zbog vlastite sigurnosti, morati ovde da provedete noć. Želim da asistenti ostanu
i čuvaju ulaze u Salu, a svime će rukovoditi glavešine dečaka i devojčica. Svaki
sumnjiv znak mora smesta da mi se prijavi – reče on Persiju, koji je izgledao
neizmerno ponosan i važan. – Pošaljite mi poruku po nekom od duhova.
Profesor Dambldor zastade, spreman da napusti Salu i reče: – A da, trebaće vam...
Jednim nonšalantnim zamahom štapića on učini da se stolovi odmaknu duž ivica
sale; posle drugog zamaha, pod je bio prekriven stotinama mekih ljubičastih vreća za
spavanje.
– Lepo spavajte – reče profesor Dambldor, zatvarajući vrata za sobom.
U Sali odjednom zavlada uzbuđen žagor: grifindorci su pričali ostatku škole šta se
desilo.
– Svako u svoju vreću za spavanje! – povika Persi. – Hajde, dosta je priče!
Gasimo svetla kroz deset minuta!
– Hajdemo – reče Ron Hariju i Hermioni. Uzeše tri vreće za spavanje i odvukoše
ih u ćošak.
– Misliš li da je Blek još u zamku? – prošaputa Hermiona zabrinuto.
– Dambldor očito misli da je to moguće – reče Ron.
– Sreća što je banuo večeras – reče Hermiona, kada su se skroz obučeni uvukli u
svoje vreće i nalaktili se kako bi još malo razgovarali. – Jedine večeri kad nismo bili
u kuli...
– Rekao bih da je izgubio pojam o vremenu, zbog neprestanog bežanja – reče Ron.
– Nije shvatio da je Noć veštica. Inače bi banuo ovde.
Hermiona zadrhta od same pomisli na to.
Svuda oko sebe čuli su učenike kako postavljaju jedno te isto pitanje: – Kako je
uopšte ušao?
– Možda zna kako da se Prebaci. – reče jedan rejvenkloovac blizu njih. – Samo se
stvori niotkuda, znaš.
– Verovatno se prerušio. – reče haflpafovac iz petog razreda.
– Mogao je da doleti. – nagađao je Din Tomas.
– Iskreno, da li sam ja jedina osoba koja se ikada potrudila da pročita Istoriju
Hogvortsa? – iznervirano upita Hermiona Harija i Rona.
– Verovatno – reče Ron. – Zašto?
– Zato što zamak nije zaštićen samo zidovima, znate... – reče Hermiona. –
Postavljene su razne vrste čarolija kako bi se sprečio neovlašćen i tajni ulazak. Ne
možete se tek tako naprosto Prebaciti ovde. A baš bih volela da vidim to prerušavanje
koje bi zavaralo one dementore. Oni motre na svaki ulaz u imanje. Videli bi ga čak i
da leti. A Filč zna sve tajne prolaze, tako da su i njih obezbedili...
– Svetla će se sada ugasiti! – povika Persi. – Svi u svoje vreće i bez razgovora!
Sve sveće se istovremeno ugasiše. Jedina svetlost dopirala je od svetlucanja
srebrnastih duhova, koji su se lelujali u vazduhu, ozbiljno razgovorajući s asistentima,
i od začarane tavanice koja je, kao i nebo napolju, bila posuta zvezdama. Što zbog
toga, a pomalo i zbog šaputanja koje je još uvek ispunjavalo salu, Hari je imao osećaj
da spava na otvorenom, na lakom povetarcu.
Na svakih sat vremena u Sali bi se pojavio jedan od nastavnika da proveri je li
sve u redu. Oko tri izjutra, kada su mnogi učenici napokon zaspali, uđe profesor
Dambldor. Hari ga je posmatrao kako traži Persija, koji je nečujno tumarao između
vreća za spavanje, opominjući one koji pričaju. U tom trenutku Persi je bio baš blizu
Harija, Rona i Hermione, koji se hitro napraviše da spavaju dok su se Dambldorovi
koraci primicali.
– Ima li traga od njega, profesore? – upita Persi šapatom.
– Ne. Je li ovde sve u redu?
– Sve je pod kontrolom, gospodine.
– Dobro. Nema svrhe da ih sve pomeramo sada. Našao sam privremenog čuvara
za grifindorsku rupu u portretu. Sutra ćete moći ponovo da ih preselite u njihove
prostorije.
– A šta je s Debelom Damom, gospodine?
– Krije se u mapi Argajlšira na drugom spratu. Očigledno je odbila da propusti
Bleka bez lozinke, pa ju je napao. Još je vrlo rastresena, ali kad se smiri daću
gospodinu Filču da je restaurira.
Hari ču kako se vrata Sale ponovo otvoriše, i još nekoliko koraka.
– Direktore? – Bio je to Snejp. Hari se sasvim primiri, pretvorivši se u uvo. –
Pretražili smo ceo treći sprat. Nema ga tamo. A Filč je pregledao tamnice: ni u njima
nema ničega.
– Šta je s astronomskim tornjem? Učionicom profesorke Treloni? Sovarnikom?
– Sve smo pretražili...
– Vrlo dobro, Severuse. Nisam ni očekivao da će se Blek dugo zadržavati.
– Imate li neku teoriju kako je uopšte uspeo da uđe, profesore? – upita Snejp.
Hari neznatno podiže glavu s ruke, kako bi mu i drugo uvo bilo slobodno.
– Mnogo njih, Severuse, svaka neverovatnija od prethodne.
Hari napola otvori oči i virnu u pravcu gde su stajali. Dambldor mu je bio okrenut
leđima, ali mogao je da vidi Persijevo lice, zaokupljeno pažnjom, i profil Snejpa, koji
je izgledao ljutito.
– Sećate li se razgovora koji smo vodili, upravniče, baš pre... ah... početka
polugodišta? – reče Snejp, jedva otvarajući usta, kao da hoće da isključi Persija iz
razgovora.
– Sećam se, Severuse – reče Dambldor, a u glasu mu se oseti prizvuk upozorenja.
– Izgleda... gotovo nemoguće... da je Blek mogao da uđe u školu a da mu neko
iznutra nije pomogao. Izrazio sam svoju sumnju kad ste imenovali...
– Ne verujem da bi ijedna osoba u zamku pomogla Bleku da uđe – reče Dambldor
tonom koji je značio kraj diskusije, tako da Snejp ne odgovori. – Moram da siđem do
dementora – reče Dambldor. – Rekao sam im da ću ih obavestiti kad završim pretres.
– Zar nisu i oni hteli da pomognu, gospodine? – reče Persi.
– O, da – reče Dambldor hladno. – Ali dok sam ja direktor nijedan dementor neće
preći prag ovog zamka.
Persi je izgledao pomalo postiđeno. Dambldor izađe iz Sale, brzim i tihim
korakom. Snejp je za trenutak zastao, gledajući direktora s izrazito dubokom
zlovoljom. Zatim i on izađe.
Hari je iskosa pogledao u Rona i Hermionu. Oboje su držali oči otvorene, a u
njima se odražavala zvezdana tavanica.
– Šta to bi? – izusti Ron bezglasno.

* * *

Sledećih nekoliko dana u školi se ni o čemu drugom nije pričalo osim o Sirijusu
Bleku. Teorije o načinu na koji je ušao u zamak postajale su sve neverovatnije. Hana
Abot, iz Haflpafa, provela je veći deo časa Herbologije pričajući svima
zainteresovanima da Blek može da se pretvori u cvetni žbun.
Iskidano platno portreta Debele Dame skinuto je sa zida i zamenjeno portretom
Ser Kadogana na debelom sivom poniju. Niko nije bio previše zadovoljan time. Ser
Kadogan je polovinu vremena provodio izazivajući ljude na dvoboj, a drugu polovinu
smišljajući smešno komplikovane lozinke, koje je menjao bar dvaput dnevno.
– On je potpuni ludak – ljutito reče Šejmus Finigan Persiju. – Zar ne možemo da
dobijemo nekog drugog?
– Nijedna druga slika nije želela taj posao – reče Persi. – Svi se plaše, posle
onoga što se desilo Debeloj Dami. Ser Kadogan je jedini dovoljno hrabar da bude
dobrovoljac.
Hari je najmanje brinuo o ser Kadoganu. On je sada bio pod budnim nadzorom.
Nastavnici su nalazili izgovore da prošetaju s njim duž hodnika, a Persi Vizli
(verovatno, sumnjao je Hari, postupajući po uputstvima svoje majke) pratio ga je
svuda kao neki krajnje pompezan pas čuvar. Povrh svega, profesorka Mek Gonagal
pozva Harija u svoju kancelariju s tako sumornim izrazom lica da je Hari pomislio
kako je neko umro.
– Nema svrhe da to i dalje krijemo od tebe, Poteru – reče ona vrlo ozbiljnim
glasom. – Znam da će to biti šok za tebe, ali Sirijus Blek...
– Znam, on mene juri – reče Hari klonulo. – Čuo sam kad je Ronov tata to rekao
Ronovoj mami. Gospodin Vizli radi za Ministarstvo magije.
Profesorka Mek Gonagal bila je zatečena tim rečima. Zurila je u Harija nekoliko
trenutaka a onda reče: – Tako dakle! Pa, u tom slučaju, Poteru, razumećeš zašto mislim
da nije dobra ideja da uveče treniraš kvidič. Napolju na terenu, u društvu samo
nekoliko članova tima, bio bi vrlo izložen, Poteru...
– Imamo prvu utakmicu u subotu! – reče Hari srdito. – Moram da treniram,
profesorka!
Profesorka Mek Gonagal ga je napeto promatrala. Hari je znao da je veoma
zainteresovana za budućnost grifindorskog tima. Ona je, uostalom, i predložila Harija
za Tragača. Čekao je, stoga, šta će ona reći, zadržavši dah.
– Hm... – profesorka Mek Gonagal ustade i pogleda kroz prozor na kvidički teren,
koji se jedva video kroz kišu. – Pa... nebesa znaju da bih volela da napokon osvojimo
Kup... ali, svejedno, Poteru... bila bih srećnija ako bi s vama bio i neki nastavnik.
Zamoliću Madam Bućkuriš da nadgleda vaše treninge.

* * *

Kako se bližio prvi meč kvidiča, vreme se pogoršavalo. Rešen da uspe,
grifindorski tim je trenirao napornije nego ikad pod nadzorom Madam Bućkuriš. A
onda, na poslednjem treningu uoči subotnjeg meča, Oliver Drvce donese neke
neprijatne vesti.
– Nećemo igrati protiv Sliterina! – reče im on, vrlo ljutit. – Flint je upravo bio
kod mene. Umesto toga, igramo s Haflpafom.
– Zašto? – upitaše svi u horu.
– Flintov izgovor je da je njihovom Tragaču ruka još uvek povređena – reče
Drvce, besno škrgućući zubima. – Ali, jasno je zašto to rade. Neće da igraju po ovom
vremenu. Misle da im to umanjuje šanse...
Ceo dan je duvao užasan vetar s teškom kišom, i dok je Drvce govorio čuli su se
udaljeni gromovi, a munje su sevale.
– Melfojevoj ruci ništa ne fali! – reče Hari besno. – On folira!
– Znam ja to, ali ne možemo to da dokažemo – reče Drvce gorko. – A vežbali smo
sve ove pokrete misleći da igramo protiv Sliterina, a umesto toga imamo Haflpaf, čiji
je stil igre sasvim različit. Imaju novog kapitena i Tragača, Sedrika Digorija...
Anđelina, Alisija i Kejti iznenada se zakikotaše.
– Šta je? – reče Drvce, mršteći se zbog tog neozbiljnog ponašanja.
– To je onaj visoki, zgodni, zar ne? – reče Anđelina.
– Snažan i ćutljiv – reče Kejti i sve tri se ponovo zakikotaše.
– Ćutljiv je samo zato što je i suviše glup da spoji dve reči – reče Fred
nestrpljivo. – Ne znam zašto se toliko brineš, Olivere, Haflpaf je mačji kašalj.
Poslednji put kada smo igrali s njima Hari je uhvatio Skrivalicu za pet minuta. Sećaš
se?
– Igrali smo u potpuno drugačijim uslovima! – reče Drvce povišenim tonom, malo
sevnuvši očima. – S Digorijem su mnogo jači! On je odličan Tragač! Pribojavao sam
se da ćete vi to ovako shvatiti! Ne smemo se opustiti! Moramo se čvrsto usredsrediti
na cilj! Sliterin pokušava da nam podmetne nogu! Moramo pobediti!
– Olivere, smiri se – reče Fred, pomalo uznemiren. – Mi uzimamo Haflpaf vrlo
ozbiljno. Zaista.

* * *

Dan uoči meča, vetrovi su već počeli da zavijaju a kiša je lila jače nego ikad. U
hodnicima i učionicama bilo je tako mračno da su morali da upale dodatne baklje i
fenjere. Sliterinski tim je izgledao zapravo vrlo zadovoljno, a ponajviše Melfoj.
– Ah, da mi je samo ruka bolje! – uzdisao je, dok je olujni vetar udarao u prozore.
Hari nije stizao da brine ni o čemu osim o sutrašnjem meču. Oliver Drvce bi
dojurio do njega između časova i davao mu savete. Kada je to uradio po treći put,
toliko se raspričao da je Hari odjednom shvatio da već deset minuta kasni na čas
Odbrane od Mračnih veština i pojurio, dok je Drvce vikao za njim: – Digori ima vrlo
brz zaokret, Hari, možda bi mogao da pokušaš da ga spetljaš...
Hari prikoči, hvatajući se za kvaku na vratima učionice Odbrane od Mračnih
veština, otvori ih i ulete unutra.
– Izvinite što kasnim, profesore Lupin, ja...
Ali s nastavničkog stola nije ga gledao Lupin, već Snejp.
– Čas je počeo pre deset minuta, Poteru, dakle mislim da ćemo oduzeti Grifindoru
deset poena. Sedi.
Ali Hari se ne pomeri.
– Gde je profesor Lupin? – upita on.
– Kaže da se danas oseća i suviše loše da bi mogao da predaje – reče Snejp s
iskrivljenim osmehom. – Čini mi se da sam ti rekao da sedneš?
Ali Hari je i dalje stajao u mestu.
– Šta nije u redu s njim?
Snejpove crne oči zasjaše.
– Ništa opasno po život – reče, delujući kao da bi želeo da jeste. – Još pet poena
manje za Grifindor, a ako te još jednom zamolim da sedneš, biće čak pedeset manje.
Hari polako došeta do svog mesta i sede. Snejp pogleda po učionici.
– Kao što sam počeo da vam govorim, pre nego što je Poter upao, profesor Lupin
nije ostavio beleške ni o jednoj od tema koje ste do sada prešli...
– Molim vas, gospodine, radili smo bauke, crvenokape i kapaje, kao i grindile –
reče Hermiona brzo. – Upravo je trebalo da počnemo...
– Tišina – reče Snejp hladno. – Nisam tražio obaveštenja. Samo sam komentarisao
Lupinov nedostatak smisla za organizaciju.
– On je najbolji profesor Odbrane od Mračnih veština kojeg smo imali – reče Din
Tomas smelo, a ostatak razreda zagraja s odobravanjem. Snejp je izgledao pakosnije
no ikad.
– Vas je lako zadovoljiti, Lupin vas takoreći uopšte nije ni opteretio... Ja bih već
od prvaka tražio da može da se nosi s crvenokapima i grindilima. Danas ćemo učiti...
Hari ga je posmatrao kako prevrće listove skripta, do poslednjih poglavlja, za
koje je bio siguran da nisu prešli.
– ...vukodlake – reče Snejp.
– Ali, gospodine – reče Hermiona, očito nesposobna da se obuzda – ne treba još
da radimo vukodlake, treba da počnemo hinkipanke...
– Gospođice Grejndžer – reče Snejp samrtno mirnim glasom. – Imao sam utisak da
ja predajem ovaj predmet, a ne vi. I ja vam kažem da svi okrenete stranu 394. –
Ponovo pogleda naokolo. – Svi! Smesta!
Izmenivši poglede i potmulo gunđajući, učenici otvoriše knjige.
– Može li mi iko reći po čemu se razlikuju vukodlak i pravi vuk? – upita Snejp.
Svi su sedeli u mrtvoj tišini. Svi, osim Hermione čija je ruka, kao i uvek, bila
visoko uzdignuta.
– Bilo ko drugi? – pitao je Snejp, očigledno ignorišući Hermionu. Ponovo mu se
vratio njegov iskrivljeni osmeh. – Hoćete da kažete da vas profesor Lupin nije naučio
osnovnoj razlici između...
– Rekli smo vam – reče Parvati iznenada – nismo još došli do vukodlaka, tek smo
kod...
– Tišina! – zareža Snejp. – Vidi, vidi, vidi, nisam ni sanjao da ću sresti treći
razred koji ne bi bio u stanju da prepozna vukodlaka kad bi ga video. Moraću da
javim profesoru Dambldoru koliko ste u zaostatku...
– Molim vas, gospodine – reče Hermiona, čija je ruka još bila u vazduhu –
vukodlak se od pravog vuka razlikuje u nekoliko sitnih detalja. Njuška vukodlaka...
– Ovo je već drugi put da govorite bez dozvole, gospođice Grejndžer – reče Snejp
hladno. – Još pet poena manje za Grifindor zato što ste nepodnošljiva sveznalica.
Hermiona pocrvene, spusti ruku, i okrenu lice ka podu, očiju punih suza. Celo
odeljenje ga je mrko gledalo, što je bio znak koliko im je odvratan, jer je svako od
njih bar jednom nazvao Hermionu sveznalicom, a Ron, koji je Hermioni inače bar
dvaput nedeljno govorio da je sveznalica, reče glasno: – Postavili ste nam pitanje, a
ona je znala odgovor! Zašto pitate ako nećete da vam se kaže?
Razred je smesta znao da je otišao predaleko. Snejp ga lagano odmeri, a svima u
sobi zastade dah.
– Kaznena nastava, Vizli – reče Snejp svilenim glasom, približivši svoje lice
Ronovom. – A ako ikada više čujem da kritikuješ način na koji podučavam, zbilja ćeš
zažaliti.
Niko ne pisnu do kraja časa. Sedeli su i vadili beleške o vukodlacima iz
udžbenika, dok je Snejp tumarao između redova klupa, pregledajući domaće koje su
radili kod profesora Lupina.
– Vrlo loše objašnjeno... To je netačno, kapaji se češće mogu sresti u Mongoliji...
Profesor Lupin je ovome dao osam od deset mogućih poena? Ja ti ne bih dao ni tri...
Kada je konačno zazvonilo, Snejp ih zadrža.
– Svi ćete morati da napišete sastav, koji ćete mi predati, o načinima na koje
možete da prepoznate i ubijete vukodlaka. Hoću da na tu temu napišete dva svitka
pergamenta, i to do ponedeljka. Vreme je da neko uzme ovaj razred u svoje ruke.
Vizli, ostani, treba da dogovorimo tvoju kaznu.
Hari i Hermiona napustiše učionicu zajedno s ostalima iz razreda, koji sačekaše
da se dovoljno udalje, a onda započeše besnu tiradu na račun Snejpa.
– Snejp se nikad nije tako ponašao ni s jednim ranijim profesorom Odbrane od
Mračnih veština, iako je želeo i njihov posao – reče Hari Hermioni. – Što se tako
okomio na Lupina? Misliš li da je to samo zbog bauka?
– Ne znam – reče Hermiona zamišljeno – ali se zbilja nadam da će profesoru
Lupinu uskoro biti bolje...
Ron im se pridruži pet minuta kasnije, sav besan.
– Znate li šta mi taj... (on nazva Snejpa tako da Hermiona uzviknu: – Rone! –)
...šta mi traži da radim? Moram da oribam posude za nuždu u bolničkom krilu. Bez
magije! – Duboko je disao, stisnuvši pesnice. – Što se Blek nije sakrio u Snejpovom
kabinetu? Mogao je da ga sredi umesto nas!

* * *

Hari se sledećeg jutra probudio veoma rano. Još je bio mrak. Za trenutak je
pomislio da ga je probudila tutnjava vetra, a onda oseti hladan povetarac iza vrata i
smesta se podiže: Pivs poltergajst lebdeo je kraj njega, duvajući mu snažno u uvo.
– Zašto to radiš? – reče Hari besno.
Pivs napući obraze, snažno dunu i izjuri iz sobe, kikoćući se.
Hari posegnu za svojim budilnikom i pogleda ga. Bilo je pola pet. Proklinjući
Pivsa, okrenu se i pokuša ponovo da zaspi, ali bilo je vrlo teško, sad kad se već
probudio, da ne obraća pažnju na buku gromova i munja, šibanje vetra po zidovima
zamka i udaljenu škripu granja u Zabranjenoj šumi. Kroz nekoliko sati biće napolju na
terenu za kvidič, i boriće se s tom olujom. Najzad odbaci svaku pomisao na još malo
spavanja, ustade, obuče se, pokupi svoj Nimbus 2000 i tiho išeta iz spavaonice.
Kad je otvorio vrata, nešto mu okrznu nogu. Sagnuo se taman na vreme da zgrabi
Krukšenksa za vrh repa i izvuče ga napolje.
– Znaš, mislim da je Ron u pravu što se tebe tiče – sumnjičavo reče Hari
Krukšenksu. – Ima mnogo miševa naokolo... idi i lovi njih. Hajde – dodade, gurnuvši
nogom Krukšenksa niza spiralne stepenice – ostavi Krasticu na miru.
Olujna buka bila je još jača u dnevnom boravku. Hari je znao da nema šanse da se
meč otkaže. Utakmice kvidiča ne otkazuju se zbog tričarija kao što su oluje s
grmljavinom. Ipak, postajao je sve obazriviji. Drvce mu je pokazao Sedrika Digorija
u hodniku; Digori je bio u petom razredu i mnogo krupniji od Harija. Tragači su
obično laki i brzi, ali Digorijeva težina biće prednost po ovakvom vremenu, jer je bila
manja verovatnoća da će mu vetar promeniti putanju.
Hari je ubijao vreme do zore, sedeći pored vatre, ustajući svaki čas da spreči
Krukšenksa da se ušunja uza stepenice ka muškim spavaonicama. Kada je najzad
pomislio da je sigurno vreme za doručak, provuče se i sâm kroz rupu iza portreta.
– Stani i bori se, otrcana psino! – zaurla Ser Kadogan.
– Ma, zaveži – zevnu Hari.
Malo je živnuo posle velike činije poridža, a kad je stigao do tosta pojavi se i
ostatak tima.
– Biće gadno – reče Drvce, koji nije ništa jeo.
– Ne brini, Olivere – reče Alisija toplo – ne smeta nama par kapi kiše.
Ali, kiše je bilo znatno više od par kapi. Pošto je kvidič bio popularan, cela škola
je, po običaju, izašla da gleda meč, ali su se spuštali čistinom prema terenu za kvidič
glava povijenih zbog oštrog vetra, koji bi im svaki čas otrgnuo kišobrane iz ruku. Pre
nego što je stigao u svlačionicu, Hari vide Melfoja, Kreba i Gojla na putu ka stadionu,
kako se smeju ispod velikog kišobrana i pokazuju na njega.
Tim je obukao svoje skerletnocrvene dresove, i čekao na Drvcetov uobičajeni
bodreći govor uoči meča, ali je on ovoga puta izostao. Drvce je nekoliko puta
pokušavao da progovori, ispuštajući čudan grgoljav zvuk, a onda je odmahnuo glavom
beznadežno i pokazao im da pođu za njim.
Vetar je bio tako jak da su se postrance oteturali na teren. Ukoliko im je masa i
klicala, nisu mogli da je čuju od grmljavine. Kiša je lila po Harijevim naočarima.
Kako će, uopšte, moći da vidi Skrivalicu?
Haflpafovci su prilazili s druge strane terena, u kanarinac-žutim dresovima.
Kapiteni su prišli jedan drugom i rukovali se. Digori se nasmejao Drvcetu, ali Drvce
njemu nije, izgledao je kao da mu se vilica ukočila i samo je klimnuo glavom. Po
ustima Madam Bućkuriš, Hari vide kako ona izgovara: – Uzjašite svoje metle... – On
uz šljapkanje izvuče desnu nogu iz blata i prebaci je preko Nimbusa 2000. Madam
Bućkuriš stavi pištaljku u usta, i zapišta prodornim a ipak dalekim zvukom.
Hari se brzo vinu uvis, ali je njegova metla blago krivudala na vetru. Uhvatio se
za nju što je čvršće mogao i krenuo, žmirkajući, pravo u pljusak.
Za nepunih pet minuta Hari je bio mokar do kože i promrzao, jedva je mogao da
vidi igrače iz svog tima, a kamoli malenu Skrivalicu. Leteo je napred-nazad duž terena
pored zamagljenih crvenih i žutih obličja, nemajući pojma šta se dešava na terenu.
Zbog vetra nije mogao da čuje komentatora. Publika je bila skrivena ispod mora
ogrtača s kapuljačama i izubijanih kišobrana. Dva puta Bladžerka umalo nije izbacila
Harija iz sedla. Pogled mu je bio tako zamagljen kišom na staklima naočara da ih nije
ni primetio kako idu ka njemu.
Izgubio je pojam o vremenu. Bilo mu je sve teže i teže da drži metlu ravno. Nebo
je postajalo sve mračnije, kao da je noć rešila da stigne ranije. Dvaput umalo nije
udario u drugog igrača, ne znajući da li je iz njegovog ili protivničkog tima. Svi su bili
toliko mokri, a kiša tako gusta da ih je teško razlikovao...
S prvim trenutkom razvedravanja, začu pištaljku Madam Bućkuriš. Kroz pljusak,
Hari je mogao da vidi Drvcetovu siluetu kako mu pokazuje da sleti na tle. Ceo tim se
sjuri u blato.
– Tražio sam tajm-aut – povika Drvce svom timu. – Dođite ispod...
Skupiše se na ivici terena ispod velikog kišobrana. Hari skide naočare i obrisa ih
o svoju odoru.
– Koji je rezultat?
– Vodimo s pedeset poena – reče Drvce – ali ako uskoro ne uhvatimo Skrivalicu,
igraćemo do noći.
– Nemam nikakve šanse s ovakvim naočarima – očajavao je Hari, mašući njima.
U tom trenutku, Hermiona mu se pojavi iza leđa. Držala je svoj ogrtač iznad glave
i sijala od sreće.
– Imam ideju, Hari! Daj mi brzo tvoje naočari!
On joj ih dade i, dok je tim začuđeno posmatrao, Hermiona ih potapša svojim
štapićem i reče: – Impervius!
– Evo! – reče vraćajući ih Hariju. – Sada će da odbijaju vodu!
Drvce je gledao u nju kao da će je poljubiti.
– Sjajno! – povika za njom dok je nestajala u gomili. – Okej, momci, idemo!
Hermionina čarolija je upalila. Hari je i dalje bio ukočen od zime, mokriji no
ikad, ali je mogao da vidi. S novostečenom odlučnošću, terao je metlu kroz kovitlace
vazduha, tražeći Skrivalicu u svim pravcima, izbegavajući Bladžerku, ponirući ispod
Digorija, koji je hrlio u suprotnom pravcu...
Začu se još jedan tresak groma, praćen prodornim bleskom. Ovo je postajalo sve
opasnije i opasnije. Hari mora što pre da uhvati Skrivalicu...
Okrenuo se, nameravajući da se vrati na drugu stranu ka sredini igrališta, ali u tom
trenutku drugi blesak munje obasja tribine i Hari vide nešto što ga potpuno pomete,
siluetu ogromnog, kosmatog crnog psa kako se jasno ocrtava naspram neba, nepomičan
u najvišem, praznom redu sedišta.
Harijeve ukočene ruke skliznuše niz dršku metle, i njegov Nimbus propade
nekoliko stopa. Sklanjajući ulepljene pramenove kose s očiju on ponovo pogleda ka
tribinama. Pas je nestao.
– Hari! – začu Drvcetov zabrinut uzvik s grifindorskog gola. – Hari, iza tebe!
Hari se munjevito okrenu. Sedrik Digori je jurio poviše terena, dok je u kišom
ispunjenom vazduhu između njih dvojice treperio tanak zlatni trag...
S iznenadnim osećanjem panike, Hari se baci na dršku metle i ustremi na
Skrivalicu.
– Hajde! – režao je svojoj metli dok mu je kiša prskala lice. – Brže!
Ali nešto čudno poče da se dešava. Stadion je obavijala jeziva tišina. Vetar, mada
jači no ikad, kao da je zaboravio da zavija. Kao da je neko isključio ton, kao da je
Hari iznenada ogluveo – šta se to zbiva?
A onda ga zapahnu užasan, poznati talas jeze, prožimajući ga iznutra, baš kad je
postao svestan da se nešto kreće na terenu ispod njega...
Pre nego što je imao vremena da razmisli, Hari odvrati pogled od Skrivalice i
pogleda naniže.
Najmanje stotinu dementora stajalo je ispod njega, okrećući skrivena lica ka
njemu. I kao da mu je ledena voda nadolazila iznutra u grudima, probijala utrobu. A
onda ponovo začu... neko je vrištao, vrištao u njegovoj glavi... neka žena...
– Nemoj Harija, nemoj Harija, molim te nemoj Harija!
– Sklanjaj se, ti glupačo... sklanjaj se, smesta...
– Nemoj, Harija, molim te, uzmi mene, ubij mene umesto...
Harijev um ispuni kovitlac otupljujuće bele izmaglice... Šta on to radi? Zašto leti?
Treba da joj pomogne... Ona će umreti... Nju će ubiti...
Poče da pada sve niže i niže kroz ledenu izmaglicu.
– Nemoj Harija! Molim te... imaj milosti... imaj milosti...
Kreštav glas se smejao, žena je vrištala, a Hari više nije znao za sebe.

* * *

– Sreća što je zemlja bila tako meka.
– Mislio sam da je sto posto mrtav.
– Ali nije čak ni naočare razbio.
Hari je čuo glasove kako šapuću, ali nije mogao da uhvati smisao. Nije imao
pojma gde je, ni kako je tu dospeo, niti šta je radio pre nego što je tu dospeo. Znao je
samo da ga boli svaki pedalj tela kao da je prebijen.
– To je bila najstrašnija stvar koju sam video u životu.
Najstrašnija... najstrašnija stvar... crne figure pod kapuljačama... hladnoća...
vrištanje...
Hari otvori oči. Ležao je u bolničkom krilu. Igrači grifindorskog kvidičkog tima,
blatnjavi od glave do pete, stajali su oko njegovog kreveta. Tu su bili i Ron i
Hermiona, koji su izgledali kao da su upravo izašli iz bazena.
– Hari! – reče Fred, koji je bio vrlo bled ispod silnog blata. – Kako se osećaš?
Hariju poče da se vraća pamćenje. Sevanje... Grim... Skrivalica... i dementori...
– Šta se desilo? – reče i tako naglo se pridiže da se svi zapanjiše.
– Pao si – reče Fred. – Mora da je bilo... koliko... bar petnaest metara?
– Mislili smo da si mrtav – reče Alisija, koja se tresla.
Hermiona tiho cijuknu. Oči su joj bile veoma zakrvavljene.
– Ali, utakmica – reče Hari. – Šta se desilo? Hoćemo li igrati ponovo?
Niko ništa ne odgovori. Strašna istina pogodi Harija poput kamena.
– Nismo valjda... izgubili?
– Digori je uhvatio Skrivalicu – reče Džordž. – Čim si ti pao. Nije shvatio šta se
desilo. Kada je pogledao unazad i video tebe na zemlji, hteo je da opozove čitavu
stvar. Tražio je da se meč ponovi. Ali, pošteno su nas dobili. Čak je i Drvce to
priznao.
– Gde je Drvce? – upita Hari, iznenada shvativši da ga nema.
– Još se tušira – reče Fred. – Mislim da pokušava da se utopi.
Hari spusti lice na kolena, zarivši šake u svoju kosu. Fred ga uhvati za rame i
grubo protrese.
– Hajde, Hari, nikad ranije nisi promašio Skrivalicu.
– Moralo je jednom i to da ti se desi – dodade Džordž.
– Još nije gotovo – reče Fred. – Izgubili smo sa sto poena razlike, je l’ tako?
Dakle, ako Haflpaf izgubi od Rejvenkloa, a mi pobedimo Rejvenklo i Sliterin...
– Haflpaf bi morao da izgubi bar sa dvesta poena razlike – reče Džordž.
– Ali, ako oni pobede Rejvenklo...
– Nema šanse, Rejvenklo je i suviše dobar. Ali, ako Sliterin izgubi od Haflpafa...
– Sve zavisi od poena... bilo kako bilo, treba nam razlika od sto poena.
Hari je ležao bez reči. Izgubili su... prvi put ikada, on je izgubio utakmicu kvidiča.
Posle desetak minuta pojavi se Madam Pomfri i reče im da izađu i ostave ga na
miru.
– Doći ćemo ponovo kasnije – reče mu Fred. – Ne sekiraj se, Hari, još uvek si
najbolji Tragač kojeg smo ikada imali.
Ceo tim izađe, ostavljajući blatnjav trag za sobom. Madam Pomfri s
neodobravanjem zatvori vrata za njima. Ron i Hermiona priđoše Harijevom uzglavlju.
– Dambldor je bio strašno ljut – reče Hermiona drhtavim glasom. – Nikad ga
takvog nisam videla. Dotrčao je na teren dok si padao, zamahnuo štapom, tako da si
malo usporio pre nego što si udario o zemlju. Zatim je okrenuo štap ka dementorima.
Bacio je neke srebrne stvari na njih. Smesta su pobegli sa stadiona... Bio je besan što
su uopšte došli na teren. Čuli smo ga...
– Zatim te je jednom čini smestio na nosila – reče Ron. – I odveo te do škole dok
si lebdeo na njima. Svi su mislili da si...
Glas mu utihnu, ali Hari skoro da to nije ni primetio. Razmišljao je o tome šta su
mu dementori uradili... o vrištećem glasu. Podigao je pogled i video kako ga Ron i
Hermiona gledaju tako zabrinuto da smesta pokuša da smisli nešto normalno da kaže,
što bi ih umirilo.
– Da li je neko poneo moj Nimbus?
Ron i Hermiona se hitro pogledaše.
– Ovaj...
– Šta? – reče Hari, prebacujući pogled s Rona na Hermionu.
– Pa... kada si pao, nju je oduvao vetar – oklevala je Hermiona.
– I?
– I ona je.. udarila je... oh, Hari... udarila je u Mlatarajuću vrbu.
Hariju se prevrnu stomak. Mlatarajuća vrba je bila vrlo nasilno drvo koje je
usamljeno raslo na sredini školskog imanja.
– I? – reče on, strepeći od odgovora.
– Pa, znaš već Mlatarajuću vrbu – reče Ron. – Ona... ovaj... ne voli da je išta
udari.
– Profesor Flitvik ju je doneo pre nego što si se povratio – reče Hermiona tihim
glasom.
Polako podiže torbu koja joj je stajala kod nogu, izvrnu je, i izruči na krevet
gomilu izlomljenih grančica i drvaca, ostatke Harijeve verne, konačno pobeđene i
prebijene metle.

10. Banditova mapa



Madam Pomfri je insistirala da Hari ostane u bolničkom krilu bar do kraja
vikenda. Nije se žalio, niti raspravljao, ali joj nije dozvolio da baci izlomljene
ostatke Nimbusa 2000. Znao je da je to glupo, znao je da se Nimbus ne može ponovo
sastaviti, ali to je bilo jače od njega; osećao se kao da je izgubio najboljeg druga.
Imao je gomilu posetilaca, a svi su pokušavali da ga razvedre. Hagrid mu je
poslao buket uholažastog cveća koje je ličilo na žuti kupus, a Džini Vizli, sva
porumenela, donela mu je čestitku sa željama za brzo ozdravljenje koju je sama
napravila, a koja je piskavo pevala sve dok je Hari nije ućutkao stavivši je ispod
činije s voćem. U nedelju ujutro ponovo su ga posetili saigrači iz grifindorskog tima,
ovoga puta zajedno s Drvcetom, koji je Hariju šupljim, umrtvljenim glasom rekao da
ga ni najmanje ne krivi za poraz. Ron i Hermiona su jedino noću napuštali Harijevu
postelju... Ali ništa od svega toga nije pomoglo da se Hari oseća imalo bolje, jer niko
nije mogao da shvati šta ga sve muči.
Nikom nije ništa rekao o prikazi psa, čak ni Ronu i Hermioni, jer je znao da bi se
Ron uspaničio, a Hermiona bi ga prekorevala. Činjenica je, međutim, da se on dva
puta dosad prikazao Hariju i svaki put je njegova pojava bila praćena skoro fatalnom
nezgodom; prvi put samo što ga nije pregazio Noćni viteški autobus; drugi put je pao s
metle s visine od petnaest metara. Da li će ga taj pas proganjati dok najzad ne pogine?
Da li će ostatak života provesti osvrćući se preko ramena zbog te zveri?
A onda ti dementori. Hari se osećao mučno i poniženo kad god bi pomislio na
njih. Svi kažu da su dementori užasni, ali niko sem njega ne bi pao u nesvest svaki put
kad bi mu se približili. Nikom drugom nisu u glavi odzvanjali glasovi umirućih
roditelja.
Jer Hari je sad znao čiji je taj vrišteći glas. Čuo bi njene reči, stalno iznova, u
dugim noćnim satima dok je ležao budan u bolničkom krilu gledajući tračke mesečine
na plafonu. Kad su mu dementori prišli, čuo je poslednje trenutke majčinog života,
njene pokušaje da zaštiti njega, Harija, od Lorda Voldemora, i Voldemorov smeh pre
nego što će je ubiti... Hari bi tu zaspao, tonući u snove pune vlažnih, istrulelih ruku i
bespomoćnih molbi, budeći se uz trzaj, samo da bi se ponovo vratio mislima o
majčinom glasu.

* * *

Bilo je pravo olakšanje vratiti se u ponedeljak u buku i vrevu škole, gde je bio
primoran da razmišlja o nekim drugim stvarima, makar morao da podnosi Melfojeva
čikanja. Melfoj je bio van sebe od sreće zbog poraza Grifindora. Najzad je skinuo
zavoje i proslavljao, žustro i nadahnuto imitirajući, uz pomoć obe ruke, Harijev pad s
metle. Veći deo sledećeg časa Napitaka Melfoj je imitirao dementora po podrumu;
Ron je na kraju pukao i bacio na Melfoja veliko, klizavo krokodilsko srce, koje ga je
pogodilo posred lica, što je navelo Snejpa da oduzme Grifindoru pedeset poena.
– Ako Snejp ponovo bude predavao Odbranu od Mračnih veština, ubiću se – reče
Ron, dok su posle ručka išli prema Lupinovoj učionici. – Proveri ko je unutra,
Hermiona.
Hermiona proviri kroz vrata učionice.
– U redu je!
Profesor Lupin se vratio na posao. Videlo se da je bio bolestan. Stara odora mu je
još više landarala i visila, i imao je tamne podočnjake; ipak, nasmešio se razredu
kada su seli na svoja mesta i svi uglas stali da se žale na Snejpovo ponašanje za
vreme njegovog odsustva.
– Nije fer, samo je uskočio da zamenjuje, zašto nam je zadao domaći?
– Ne znamo ništa o vukodlacima...
– ...na dva svitka pergamenta!
– Jeste li rekli profesoru Snejpu da to još nismo radili? – upita Lupin, blago se
namrštivši.
Svi opet zagrajaše u glas.
– Da, ali nam je rekao da smo u velikom zaostatku...
– ...nije hteo ni da čuje...
– ...dva svitka pergamenta!
Profesor Lupin se nasmeši kad vide ogorčenost na svim licima.
– Ne brinite. Razgovaraću s profesorom Snejpom. Ne morate da pišete taj sastav.
– Oh, ne – reče Hermiona, vrlo razočarana. – Ja sam ga već završila!
Uživali su na tom času. Profesor Lupin je izneo pred razred kutiju s hinkipankom,
malim jednonogim stvorenjem koje je izgledalo kao da je sačinjeno od pramenova
dima, prilično krhko i bezopasno.
– On mami putnike u bare – reče profesor Lupin dok su hvatali beleške. –
Primećujete li fenjer koji mu visi s ruke? Cupka ispred njih... ljudi prate svetlost... a
onda...
S druge strane stakla, Hinkipank ispusti strahovit mljackavi zvuk.
Kada je zvono zazvonilo, svi pokupiše stvari i krenuše ka vratima, Hari takođe,
ali...–
Sačekaj trenutak, Hari – pozva ga Lupin – Želeo bih da porazgovaram s tobom.
Hari se vrati i stade da gleda kako profesor Lupin pokriva hinkipankovu kutiju
tkaninom.
– Čuo sam za utakmicu – reč Lupin, okrenuvši se stolu i krenu da pakuje knjige u
kofer – i vrlo mi je žao zbog tvoje metle. Ima li šanse da se ponovo zalepi i spoji?
– Ne – reče Hari. – Drvo ju je samlelo u paramparčad.
Lupin uzdahnu.
– Zasadili su Mlatarajuću vrbu one godine kada sam ja stigao na Hogvorts. Čak su
deca igrala i nekakvu igru, pokušavala su da se približe dovoljno da dodirnu stablo.
Na kraju dečak po imenu Dejvi Gadžen umalo nije izgubio oko, pa su nam zabranili da
se drvetu uopšte i približavamo. Nijedna metla to ne bi preživela.
– Jeste li čuli i za dementore? – upita Hari s teškom mukom.
Lupin ga brzo pogleda.
– Da, jesam. Mislim da niko od nas nije dosad video profesora Dambldora tako
besnog. Dementori su postali nemirni u poslednje vreme... ljuti su što im nije dozvolio
da uđu u dvorište... pretpostavljam da si zbog njih pao?
– Da – reče Hari. Oklevao je, a onda mu pitanje koje je hteo da postavi izlete
samo iz usta. – Zašto? Zašto oni na mene tako deluju? Jesam li ja i suviše...?
– To nema veze sa slabošću – reče profesor Lupin oštro, kao da čita Harijeve
misli. – Dementori na tebe deluju gore nego na druge zato što u tvojoj prošlosti
postoje užasi koje drugi nemaju.
Tračak zimskog sunca pade kroz učionicu, osvetljavajući Lupinove sede vlasi i
bore na njegovom mladom licu.
– Dementori spadaju među najgnusnija stvorenja na zemlji. Naseljavaju
najmračnija, najprljavija mesta, uživaju u propasti i očajanju, a iz vazduha oko sebe
isisavaju mir, nadu i sreću. Čak i Normalci osećaju njihovo prisustvo, mada ih ne
mogu videti. Ako se suviše približiš dementoru, on će ti isisati svaku srećnu
uspomenu, svaki lep osećaj. Ako bude mogao, dementor će se time hraniti toliko dugo
dok te ne svede na nešto nalik sebi... bezdušno i zlo. Ostaviće ti samo najstrašnija
životna iskustva. A ono najgore što se tebi desilo, Hari, bilo bi svakome dovoljno da
padne s metle. Nemaš razloga da se stidiš.
– Kada mi se približe... – Hari je zurio u Lupinov sto, a grlo mu se stegnu. – Mogu
da čujem Voldemora kako ubija moju mamu.
Lupin iznenada pomeri ruku kao da hoće da je spusti na Harijevo rame, ali se
predomisli. Nastupi trenutak tišine, a onda...
– Zašto su morali da dođu na utakmicu? – upita Hari ogorčeno.
– Postaju gladni – reče Lupin hladno, naglo zalupivši kofer. – Dambldor im ne
dozvoljava da uđu u školu, pa je njihova zaliha ljudskih žrtava presušila... Mislim da
nisu mogli da odole velikoj gužvi oko terena za kvidič. Sve to uzbuđenje... nabijene
emocije... to je za njih prava gozba.
– Mora da je strašno u Askabanu – promrmlja Hari. Lupin smrknuto klimnu.
– Ta tvrđava je izgrađena na majušnom ostrvu usred mora, ali nisu im potrebni ni
zidovi ni voda da bi zatvorenike držali unutra, pošto su svi oni zatočeni unutar svojih
glava, nesposobni da bilo šta radosno pomisle. Većina poludi u roku od nekoliko
nedelja.
– Ali Sirijus Blek im je pobegao – reče Hari polako. – On je izašao...
Lupinov kofer skliznu sa stola. Morao je brzo da se sagne da bi ga uhvatio.
– Da – reče, ispravivši se – mora da je Blek našao način da ih pobedi. Nisam
verovao da je to moguće... Dementori, navodno, oduzmu čarobnjaku sve njegove
moći, ako je dovoljno dugo s njima...
– Vi ste naterali onog dementora u vozu da ustukne – reče Hari iznenada.
– Postoje... izvesni metodi odbrane koji se mogu iskoristiti – reče Lupin. – Ali, u
vozu je bio samo jedan dementor. Što ih je više, teže im se možeš odupreti.
– Kakvi metodi odbrane? – upita Hari – Možete li me naučiti?
– Ne pretendujem da sam stručnjak za odbranu od dementora, Hari, naprotiv...
– Ali ukoliko dementori budu opet upali na neku utakmicu kvidiča, moram da znam
kako da se odbranim...
Lupin pogleda u Harijevo odlučno lice, oklevajući, a zatim reče: – Pa... u redu.
Pokušaću da ti pomognem. Ali, bojim se da će to morati da pričeka do sledećeg
polugodišta. Moram dosta toga da uradim pre raspusta. Izabrao sam najnepogodniji
trenutak da se razbolim.

* * *

Što zbog Lupinovog obećanja da će mu davati antidementorske lekcije, što zbog
pomisli da neće morati da ponovo sluša majčinu smrt, kao i činjenice da je Rejvenklo
pregazio Haflpaf u utakmici kvidiča krajem novembra, Harijevo se raspoloženje
znatno popravilo. Grifindor još nije ispao iz trke, mada nisu smeli da dozvole sebi da
izgube još jednu utakmicu. Drvcetu se ponovo vratila njegova manijakalna energija, i
terao je tim da trenira napornije no ikad pod hladnim kišnim oblacima kojih se nisu
rešili ni u decembru. Hari na terenu nije video ni traga dementorima. Izgleda da ih je
Dambldorov bes držao podalje, na njihovim položajima kraj kapija.
Dve nedelje pre kraja polugođa nebo se iznenada razvedrilo i postalo blistavo,
opalbelo, a blatnjava zemlja je jednog jutra osvanula prekrivena svetlucavim injem.
Unutar zamka osećao se duh Božića. Profesor Flitvik, nastavnik Čini, već je ukrasio
svoju učionicu treperavim svetiljkama, za koje se ispostavilo da su u stvari prave,
lepršave vile. Učenici su veselo raspravljali o planovima za raspust. I Ron i
Hermiona odlučiše da ostanu na Hogvortsu i, mada je Ron tvrdio da je to zato što ne
bi mogao da izdrži dve nedelje zajedno s Persijem, a Hermiona je tvrdila da joj je
potrebna biblioteka, Harija nisu zavarali. Učinili su to da bi njemu pravili društvo, i
bio im je zahvalan zbog toga.
Na radost svih (izuzev Harija), predstojao im je još jedan izlet u Hogsmid,
poslednjeg vikenda u polugodištu.
– Možemo tamo da obavimo sve božićne kupovine! – reče Hermiona. – Mami i
tati bi se sigurno dopali zubočisteći mentol končići-bombončići iz Mednog vojvode!
Rezigniran činjenicom da će ponovo biti jedini trećak koji će ostati u školi, Hari
je pozajmio primerak Veštičje metle od Drvceta, i odlučio da provede taj dan čitajući
o raznovrsnim modelima. Na treninzima je jahao na jednoj od školskih metli,
starinskoj Zvezdi padalici, koja je bila vrlo stara i trzala se; definitivno mu je trebala
vlastita nova metla.
U subotu ujutro uoči izleta u Hogsmid, Hari se pozdravi s Ronom i Hermionom,
koji su ogrnuli plaštove i marame, a onda se sâm popeo nazad uz mermerno stepenište,
i uputio se ka grifindorskoj kuli. Kroz prozor se video sneg koji pada, a zamak je bio
vrlo miran i tih.
– Psst... Hari!
On se okrenu, nasred jednog od hodnika na trećem spratu, i ugleda Freda i
Džordža kako izviruju iza statue grbave, jednooke veštice.
– Šta to radite? – upita Hari radoznalo. – Zašto niste otišli u Hogsmid?
– Hteli smo da ti pružimo malo prazničnog veselja pre nego što odemo – reče
Fred, tajanstveno mu namignuvši. – Dođi ovamo...
Pokaza mu glavom na praznu učionicu levo od jednooke statue. Hari pođe za
Fredom i Džordžom unutra. Džordž tiho zatvori vrata, a onda se, s kezom od uva do
uva, okrenu i pogleda u Harija.
– Rani božićni poklon za tebe, Hari – reče on.
Fred teatralnim gestom izvadi nešto ispod svog ogrtača i položi ga na jednu od
klupa. Bilo je to veliko, četvrtasto, izuzetno pohabano parče pergamenta na kojem
ništa nije pisalo. Podozrevajući da je reč o jednoj od Fredovih i Džordžovih šala,
Hari stade da razgleda pergament.
– Šta bi ovo trebalo da bude?
– Ovo je, Hari, tajna našeg uspeha – reče Džordž, nežno potapšavši pergament.
– Malo nam je bolno što ti to dajemo – reče Fred – ali odlučili smo to prošle noći,
tebi je potrebnija nego nama.
– Uostalom, mi je već znamo napamet – reče Džordž. – Ostavljamo ti ovo u
nasleđe. Nama zaista više ne treba.
– A šta će meni parče starog pergamenta? – upita Hari.
– Parče starog pergamenta! – reče Fred sklopivši oči s grimasom kao da ga je
Hari smrtno uvredio. – Objasni mu, Džordže.
– Pa... kad smo bili na prvoj godini, Hari... mladi, bezbrižni i nevini...
Hari frknu. Sumnjao je da su Fred i Džordž ikad bili nevini.
– ...pa, malo neviniji nego sad... došli smo u sukob s Filčom.
– Bacili smo balegobombu u hodniku, a njega je to, iz nekog razloga, naljutilo...
– Pa nas je odvukao u svoju kancelariju i počeo s uobičajenim pretnjama...
– ...kaznenom nastavom...
– ...čerečenjem...
– ...i nismo mogli da ne primetimo, u jednom od njegovih plakara za kartoteku,
fioku s oznakom „Zaplenjeno i vrlo opasno“.
– Nemojte mi reći... – reče Hari, počevši da se ceri.
– Pa, šta bi ti uradio? – reče Fred. – Džordž je izazvao diverziju bacivši još jednu
balegobombu, a ja sam brzo otvorio fioku i zgrabio... ovo!
– Nije tako loše kao što zvuči, znaš – reče Džordž. – Ne verujemo da je Filč ikada
otkrio kako ona funkcioniše. Ali biće da je sumnjao šta je, inače je ne bi zaplenio.
– A vi znate kako to radi?
– O, da – reče Fred, zlobno se smeškajući. – Od ove male lepotice naučili smo
više nego od svih nastavnika u ovoj školi.
– Vi me zafrkavate – reče Hari, gledajući u iskrzani komad pergamenta.
– A, je li? – reče Džordž.
On izvadi svoj štapić, njime lako dotaknu pergament i reče: – Svečano se
zaklinjem da smeram neki nestašluk.
I smesta, tanke linije mastila počeše da se šire poput paukove mreže iz tačke koju
je Džordž dotakao svojim štapićem. Spajale su se, ukrštale, zadirale u svaki ćošak
pergamenta; zatim reči počeše da se rascvetavaju pri vrhu, velike, izuvijane zelene
reči, koje ispisaše sledeće:

Gospoda Mesečko, Crvorep, Šaponja i Rogonja
Dobavljači pomoćnih sredstava za magijske nestašluke
s ponosom vam predstavljaju
BANDITOVU MAPU

Bila je to mapa koja je pokazivala svaki detalj zamka Hogvorts i okolnog imanja.
Ali, najneverovatnija stvar bile su sitne tačkice mastila koje su se kretale po njoj,
svaka označena imenom ispisanim minijaturnim slovima. Zapanjen, Hari se nadvi nad
nju. Tačkica na vrhu levog ugla pokazivala je da profesor Dambldor korača tamo-amo
po svojoj radnoj sobi. Domareva mačka, Gospođa Noris, šunjala se po drugom spratu,
a Pivs poltergajst je trenutno cupkao po sobi s trofejima. I dok mu je pogled lutao duž
poznatih hodnika, on primeti još nešto.
Mapa je pokazivala niz prolaza u koje nikad nije ušao. A mnogi su izgleda
vodili...
– Pravo u Hogsmid – reče Fred, prateći jedan od njih prstom. – Ima ih ukupno
sedam. Mislim da Filč zna za ova četiri – on ih pokaza – ali sigurni smo da smo jedini
koji znaju za ove. Nemoj se zamajavati s onim iza ogledala na četvrtom spratu.
Koristili smo ga sve do prošle zime, ali se urušio... potpuno je blokiran. I mislimo da
ovaj niko nikad nije koristio, pošto je Mlatarajuća vrba zasađena baš poviše izlaza.
Međutim, ovaj ovde vodi pravo u podrum Mednog vojvode. Koristili smo ga
nebrojeno puta. I kao što si možda primetio, ulaz je odmah preko puta ove sobe, kroz
grbu one jednooke veštice.
– Mesečko, Crvorep, Šaponja i Rogonja – uzdahnu Džordž, potapšavši zaglavlje
mape. – Toliko im dugujemo.
– Plemenita gospoda, neumorno su radili da pomognu narednoj generaciji
prestupnika – reče Fred svečano.
– No dobro – reče Džordž živahno. – Ne zaboravi da je izbrišeš posle upotrebe...
– ...inače će bilo ko moći da je pročita – dovrši Fred upozorenje.
– Samo je ponovo lupni i reci: „Nestašluk izveden!“ I ona će ponovo postati
prazna.
– Dakle, mladi Hari – reće Fred, nepogrešivo imitirajući Persija – pazi kako se
ponašaš.
– Vidimo se kod Mednog vojvode – reče Džordž, namigujući mu.
Obojica napustiše prostoriju zadovoljno se smeškajući.
Hari ostade u njoj, i dalje zureći u čudesnu mapu. Posmatrao je kako se sitna mrlja
mastila koja je označavala Gospođu Noris okrenula nalevo i zastala da bi onjušila
nešto na podu. Ako Filč stvarno ne zna... uopšte ne bi morao da prođe pored
dementora...
Ali, dok je stajao preplavljen uzbuđenjem, pade mu na pamet nešto što je jednom
čuo od gospodina Vizlija.
Nikad ne veruj ničemu što može da misli ukoliko ne vidiš odakle mu pamet.
Ova mapa je jedan od tih opasnih magijskih predmeta na koje ga je gospodin Vizli
upozorio... Dobavljači pomoćnih sredstava za magijske nestašluke... Ali, pomisli
Hari, on samo želi da je iskoristi da stigne u Hogsmid, a to nije isto kao da hoće nešto
da ukrade ili da nekoga napadne... a pride, Fred i Džordž je već godinama koriste a da
im se ništa strašno nije desilo...
Hari prevuče prstom duž tajnog prolaza za Hogsmid.
Onda, iznenada, kao da sledi nečiji nalog, smota mapu, stavi je ispod odore i
požuri ka vratima učionice. Odškrinu ih nekoliko centimetara. Napolju nije bilo
nikoga. Izađe iz sobe i stade iza statue jednooke veštice.
Šta treba da uradi? Ponovo izvadi mapu i, na svoje čuđenje, vide da se na njoj
pojavila još jedna mastiljava figura, s natpisom Hari Poter. Ta figura je stajala
upravo tamo gde je u tom trenutku pravi Hari stajao, otprilike na pola puta duž
hodnika na trećem spratu.
Hari je pažljivo posmatrao. Njegovo malo mastiljavo Ja stade da tapka vešticu
čarobnim štapićem. Hari brzo izvadi svoj štap i lupnu po statui. Ništa se ne desi.
Ponovo pogleda u mapu. Pored njegovog lika pojavi se mali balončić u kom je bila
ispisana reč: „Disendium“.
– Disendium! – prošapta Hari, ponovo potapšavši štapićem kamenu vešticu.
Odjednom, statuina grba se otvori dovoljno da bi propustila jednu tanušnu osobu.
Hari brzo pogleda levo-desno duž hodnika, zatim skloni mapu u džep, podiže se
glavačke kroz rupu, i gurnu se napred.
Klizio je neko vreme niz nešto nalik kamenom toboganu, a onda se prizemlji na
hladno, vlažno tlo. Ustade, gledajući oko sebe. Bio je mrkli mrak. Podiže štapić i
promrmlja: – Lumos! – I vide da se nalazi u uzanom i niskom zemljanom tunelu.
Podiže mapu, potapša je vrhom štapića i šapnu: – Nestašluk izveden! – Mapa smesta
postade prazna. Pažljivo je smota, tutnu pod ogrtač, a onda, dok mu je srce ubrzano
lupalo od iznenađenja i zebnje, zaputi se dalje.
Hodnik se uvijao i krivudao, nalik na džinovsku zečju rupu. Hari je jurio kroz
tunel, ponekad posrćući po neravnom tlu, držeći štapić pred sobom.
To je trajalo beskrajno dugo, ali Harija je sama pomisao na Mednog vojvodu
bodrila da izdrži. Posle otprilike jednog sata tunel poče da se uspinje. Dahćući, Hari
je ubrzao korak, vrelog lica, vrlo ozeblih nogu.
Desetak minuta kasnije, stiže do podnožja izlizanih kamenih stepenica čiji se kraj
gubio u visinu. Pažljivo, da ne napravi buku, Hari poče da se penje. Stotinu stepenika,
dve stotine, na kraju prestade da broji, gledajući u svoja stopala dok se penjao... A
onda, bez ikakvog upozorenja, udari glavom u nešto tvrdo.
Ličilo je na vratanca od podruma. Hari zastade, protrljavši teme, osluškujući.
Odozgo nije dopirao nikakav zvuk. Vrlo lagano, on odškrinu vratanca i proviri preko
ivice.
Nalazio se u podrumu, punom drvenih sanduka i kutija. Hari se pope kroz vratanca
i ponovo ih zatvori... tako su se savršeno uklapala u prašnjavi pod da se gotovo nisu
ni videla. Hari se polako odšunjao do drvenih stepenica koje su vodile naviše. Sada
je definitivno mogao da čuje glasove, da ne pominjemo zvonjavu zvona i otvaranje i
zatvaranje vrata.
Dok je razmišljao šta mu je sad činiti, iznenada začu mnogo bliži zvuk vrata koja
se otvaraju; neko se spremao da siđe niza stepenice.
– I donesi još jednu kutiju žele pužića, dragi, već su nam pri kraju... – reče ženski
glas. Par nogu spuštao se niza stepenice. Hari se baci iza jednog ogromnog sanduka i
sačeka da koraci prođu. Čuo je tog čoveka kako premešta sanduke duž suprotnog zida.
Možda neće imati drugu šansu...
Brzo i tiho, Hari se izvuče iz skrovišta i uzvera se uza stepenice; osvrnuvši se
unazad, vide ogromnu zadnjicu i sjajnu ćelu zaronjenu u sanduk. Hari stiže do vrata na
vrhu stepeništa, šmugnu kroz njih i nađe se iza tezge u Mednom vojvodi... brzo čučnu,
postrance se odšunja, a onda se ispravi.
Medni vojvoda bio je tako krcat hogvortskim učenicima da niko ne pogleda dvaput
u Harija. Prolazio je kraj njih osvrćući se i suzdržavao osmeh na pomisao kakav bi
izraz poprimilo Dadlijevo praseće lice kada bi ovaj mogao da vidi gde je Hari sada.
Jedna povrh druge, nizale su se nebrojene police krcate najizazovnijim slatkišima
koji se mogu zamisliti. Kremaste nugat kriške, svetlucave ružičaste ledene kocke od
kokosa, debele karamele boje meda; stotine vrsta čokolada, uredno poređanih u nizu;
zatim, veliko bure puno bombonica svih aroma, i još jedna s praskavim zujalicama,
levitirajućim kuglicama ušećerenog limuna, koje je Ron već pominjao; pored jednog
zida bili su slatkiši sa „specijalnim efektima“: Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake
(koje su ispunjavale prostoriju balonima boje ljubičica koji danima nisu hteli da
puknu), čudno iverje zubočistećih mentol končića-bombončića, sićušni crni ljutkasti
vragolani („bljujte vatru na svoje prijatelje“), ledomiši („čujte kako vam zubi cijuču i
skviče!“), kremasti pepermint kolači u obliku žaba („realistično će vam uskočiti u
stomak!“), krhka šećerna perca i praskave bombone.
Hari se provukao kroz gomilu šestaka, a onda ugleda znak koji je visio u
najdaljem uglu prodavnice („NEOBIČNI UKUSI“). Pod njim su stajali Ron i
Hermiona, odmeravajući poslužavnik lilihipa s ukusom krvi. Hari im se prišunja.
– Fuj, ne, Hariju se ovi ne bi svideli, oni su za vampire, pretpostavljam – govorila
je Hermiona.
– Šta kažeš na ove? – reče Ron, gurnuvši joj ćup buba-švabonica pod nos.
– Nipošto te – reče Hari.
Ron umalo ne ispusti ćup.
– Hari! – ciknu Hermiona. – Šta radiš ovde? Kako... kako si...?
– Vau! – uzviknu Ron, vidno impresioniran – naučio si kako da se Prebaciš!
– Naravno da nisam – reče Hari. Spusti glas da ga niko od šestaka ne bi čuo, i
ispriča im sve o Banditovoj mapi.
– Kako to da je Fred i Džordž nikada nisu dali meni! – reče Ron, razjaren. – Ja
sam im brat!
– Ali Hari je neće zadržati! – reče Hermiona, kao da je ta ideja nemoguća. – On će
je predati profesorki Mek Gonagal, zar ne, Hari?
– Ne, neću! – reče Hari.
– Jesi li poludela? – reče Ron, izbečivši se na Hermionu. – Da preda nešto tako
dobro?
– Ako joj dam mapu, moraću da kažem otkud ona kod mene! Filč će saznati da su
je Fred i Džordž ukrali!
– A šta je sa Sirijusom Blekom? – procedi Hermiona. – Mogao bi i on da iskoristi
jedan od tih prolaza da uđe u zamak! Nastavnici moraju da znaju!
– Ne može da uđe kroz tajni hodnik – brzo uzvrati Hari. – Na mapi postoji sedam
tajnih tunela, zar ne? Fred i Džordž kažu da Filč zna za četiri. A preostala tri... jedan
je urušen, tako da niko ne može kroz njega. Drugom je na ulazu zasađena Mlatarajuća
vrba, tako da se iz njega ne može izaći. A onaj kojim sam sada došao... pa... zbilja je
teško naći ulaz u njega dole u podrumu... stoga, sem ukoliko on već nije znao da
postoji...
Hari zastade, oklevajući. Šta ako Blek zaista zna da tu postoji prolaz? Ron se,
međutim, značajno nakašlja i pokaza na proglas nalepljen s unutrašnje strane vrata
poslastičarnice.

PO NAREĐENJU MINISTARSTVA MAGIJE
Podsećamo mušterije da će, do daljeg, dementori patrolirati ulicama Hogsmida
svake noći posle zalaska sunca. Mera se uvodi zbog sigurnosti žitelja Hogsmida i
prestaće posle hapšenja Sirijusa Bleka. Stoga je preporučljivo da završite
kupovinu pre nego što padne noć.
Srećan Božić!

– Vidiš? – reče tiho Ron. – Voleo bih da Blek pokuša da provali u Mdenog
vojvodu pored svih tih dementora koji se šetaju selom. U svakom slučaju, Hermiona,
vlasnici Mednog vojvode čuli bi provalnika, zar ne? Oni žive iznad radnje!
– Da, ali... ali... – Hermiona se upinjala da nađe još neki problem – Pazi, Hari
ipak ne bi smeo u Hogsmid. Nema potpisan formular! Ako iko to otkrije, biće u
velikoj nevolji! A još nije pao mrak... šta ako se Sirijus Blek vrati danas? Sada?
– Ne bi mu bilo lako da Harija primeti po ovome – reče Ron, pokazujući na jaku
snežnu mećavu koja se videla kroz sitna prozorska okna. – Ma daj, Hermiona, Božić
je. Hari je zaslužio odmor.
Hermiona se ugrize za usnu, krajnje zabrinuta.
– Hoćeš da me prijaviš? – upita je Hari, smešeći se.
– Naravno da ne... ali, zbilja, Hari...
– Jesi li video praskave zujalice, Hari? – reče Ron, vodeći ga ka posudi u kojoj su
bili. – A žele puževe? Ili kiselizalice? Fred mi je doneo jednu kad sam imao sedam
godina... napravila mi je rupu u jeziku. Sećam se kako ga je mama tukla metlom. – Ron
se zagleda u kutiju s kiselizalicama. – Misliš li da bi Fred pojeo buba-švabonice ako
bih mu rekao da je to kikiriki?
Kad su Ron i Hermiona platili svoje slatkiše, sve troje izađoše iz Mednog
vojvode u mećavu.
Hogsmid je ličio na božićnu čestitku. Kolibice i prodavnice sa slamnatim
krovovima bile su pokrivene debelim slojem zaleđenog snega. Na vratima su visili
venčići zelenike, a među drvećem su lebdeli nizovi začaranih svećica.
Hari zadrhta. Za razliku od njih dvoje, on nije imao ogrtač. Pođoše ulicom,
pognuvši glave pod naletom vetra, dok su mu Ron i Hermiona dovikivali kroz svoje
šalove.
– Ovo je Pošta...
– Zonko je tu gore...
– Mogli bismo da pođemo do Vrišteće kolibe...
– Znaš šta – reče Ron, dok su mu zubi cvokotali – da pođemo na krem-pivo u Tri
metle?
Hari je bio i više nego voljan. Vetar je bio leden i šake su mu već bile promrzle,
tako da pređoše ulicu i za koji minut bili su na ulazu u malenu krčmu.
Unutra je bilo prepuno, bučno, toplo i zadimljeno. Žena zanosnih oblina i ljupkog
lica posluživala je grupu bučnih veštaca za šankom.
– To je Madam Rozmerta – reče Ron. – Idem ja po piće, važi? – reče, malo
pocrvenevši.
Hari i Hermiona se zaputiše u zadnji deo prostorije, gde je stajao mali stočić,
između prozora i božićne jelke kraj kamina. Ron se vrati posle pet minuta noseći tri
penušave krigle krem-piva.
– Srećan Božić! – reče razdragano, podižući kriglu.
Hari ispi dobar gutljaj. To je bila najukusnija stvar koju je ikad okusio; činilo mu
se da mu iznutra zagreva svaki delić tela.
Iznenada, kroz kosu mu prostruja hladan povetarac. Vrata Tri metle ponovo se
otvoriše. Hari pogleda preko ivice krigle i zagrcnu se.
Profesori Mek Gonagal i Flitvik upravo su ulazili u krčmu praćeni kovitlacem
pahulja i u pratnji Hagrida, koji je bio zadubljen u razgovor s korpulentnim čovekom u
limunzelenom polucilindru i kariranom plaštu – bio je to Kornelijus Fadž, ministar
magije.
U isti mah, Ron i Hermiona oboje staviše ruke na Harijavu glavu i gurnuše ga pod
sto. Poliven krem-pivom i čučeći izvan vidokruga, Hari je stezao svoju praznu kriglu i
posmatrao noge troje nastavnika i Fadža kako se kreću ka šanku, zastaju, a onda
prolaze tik kraj njega.
Negde iznad njega, Hermiona prošapta – Mobiliarbus!
Božićna jelka pored stola podiže se desetak centimetara od poda, odlebde
postrance i meko se spusti baš ispred njihovog stola, skrivajući ih s vidika. Zureći
kroz gusto donje granje, Hari vide kako se četiri para nogu pomeraju oko stola baš
pored njihovog, zatim začu uzdahe i huktanje nastavnika i ministra dok su sedali.
Zatim ugleda još jedan par nogu, sa svetlucavim tirkiznim potpeticama, i začu
ženski glas.
– Mala škrgovodica...
– Za mene – reče glas profesorke Mek Gonagal.
– Dva litra medovine...
– Fala, Rozmerta – reče Hagrid.
– Soda sa sirupom od višnje s ledom i kišobrančićem...
– Mmm! – reče profesor Flitvik, oblizujući usne.
– Dakle, biće da je za vas rum s ribizlama, ministre.
– Hvala, Rozmerta, dušo – reče Fadžov glas. – Drago mi je što te ponovo vidim,
ako smem da kažem. Posluži se i ti, hoćeš? Pridruži nam se...
– Pa, mnogo vam hvala, ministre.
Hari vide kako sjajne potpetice odšetaše i vratiše se nazad. Srce mu se pope u
grlo. Kako mu nije palo na pamet da je ovo poslednji vikend u polugodištu i za
nastavnike, kao i za đake. I koliko će dugo sedeti ovde? Trebaće mu vremena da se
odšunja do Mednog vojvode ako želi da se noćas vrati u školu... Hermionina noga
nervozno se trgnu kraj njega.
– Pa, šta vas dovodi u ovaj kraj, ministre? – dopre glas Madam Rozmerte.
Hari spazi kako se donji deo Fadžovog debelog tela izvija u stolici, kao da
proverava da neko ne prisluškuje. Zatim reče tihim glasom: – Šta drugo, draga moja,
nego Sirijus Blek? Verujem da si čula šta se desilo u školi za Noć veštica?
– Čula sam neke glasine – priznade Madam Rozmerta.
– Jesi li ispričao celoj krčmi, Hagride? – očajno reče profesorka Mek Gonagal.
– Mislite li da je Blek i dalje u ovom kraju, ministre? – prošaputa Madam
Rozmerta.
– Siguran sam u to – reče Fadž kratko.
– Znate li da su dementori dvaput pretresli moju krčmu? – reče Madam Rozmerta,
spustivši glas. – Preplašili su mi sve mušterije... To nije dobro za posao, ministre.
– Rozmerta, draga, ne volim ih ja ništa više no ti – reče Fadž s nelagodom. –
Neophodna predostrožnost... na nesreću, ali šta ćete... upravo sam video neke od njih.
Besni su zbog Dambldora... neće da ih pusti unutar školskog imanja.
– Naravno da ne – oštro će profesorka Mek Gonagal. – Kako da predajemo ako
nam se ti užasi motaju naokolo?
– Tako je, tako je! – pištao je sitni profesor Flitvik, čije su noge visile čitavu
stopu od poda.
– Bilo kako bilo – oklevao je Fadž – oni su tu da vas zaštite od nečeg mnogo
goreg... Svi znamo za šta je sve Blek sposoban...
– Znate, još uvek mi je teško da poverujem u to – reče Madam Rozmerta
zamišljeno. – Od svih ljudi koji su prebegli na Mračnu stranu, Sirijus Blek je bio
poslednji na kojeg bih posumnjala... Mislim, sećam ga se dok je kao dečak bio na
Hogvortsu. Da ste mi rekli šta će od njega postati, rekla bih vam da ste popili previše
medovine.
– Ne znaš ni pola od toga, Rozmerta – reče Fadž dubokim glasom. – Ono najgore
što je učinio mnogima nije poznato.
– Najgore? – reče Madam Rozmerta, glasom punim znatiželje. – Mislite, gore od
ubistva svih onih jadnih ljudi?
– Svakako – reče Fadž.
– Ne verujem. Šta može biti gore?
– Kažete da ga se sećate s Hogvortsa, Rozmerta – promrmlja profesorka Mek
Gonagal. – Sećate li se ko mu je bio najbolji prijatelj?
– Naravno – reče Madam Rozmerta, s malim smeškom. – Nikad nisu išli jedan bez
drugoga, zar ne? Koliko sam ih puta ovde videla, o, tako su me zasmejavali. Baš su
bili pravi tandem, Sirijus Blek i Džejms Poter!
Hari ispusti kriglu uz glasan zveket. Ron ga šutnu.
– Tačno tako – reče profesorka Mek Gonagal. – Blek i Poter. Vođe njihove male
klike. Obojica izuzetno bistri, naravno... čak natprosečno bistri... ali ne pamtim da
smo ikad imali veća spadala...
– Ne znajem baš... – blago se zakikota Hagrid. – Fred i Džordž Vizli bi mogli da
se mere sas njima.
– Čovek bi pomislio da su Blek i Poter braća! – saglasi se profesor Flitvik. – Bili
su nerazdvojni!
– Naravno da jesu – reče Fadž. – Poter je verovao Bleku više nego svim ostalim
prijateljima. Ništa se nije promenilo ni kad su završili školu. Blek im je bio kum kada
se Poter venčao s Lili. Zamolili su ga da bude i Harijev kum. Hari nema pojma o
tome, naravno. Možete da zamislite koliko bi ga takva pomisao mučila.
– Zbog toga što se ispostavilo da je Blek u savezu sa Znate-Već-Kim? – prošaputa
Madam Rozmerta.
– Još gore od toga, draga... – Fadž spusti glas i nastavi nešto tiho da mrmlja. –
Mnogi ljudi ne znaju da su Poterovi bili svesni da ih Znate-Već-Ko proganja.
Dambldor, koji je neumorno radio protiv Znate-Već-Koga, imao je par korisnih
špijuna. Jedan od njih mu je sve odao, i on je odmah upozorio Džejmsa i Lili na
opasnost. Savetovao im je da se sakriju. Ali, nije bilo lako sakriti se od Znate-Već-
Koga. Dambldor im je rekao da je najbolje da primene Povereničku čin.
– Kako ona deluje? – upita Madam Rozmerta, ostavši bez daha od znatiželje.
Profesor Flitvik pročisti grlo.
– Neizmerno složena čin – reče piskavim glasom. – uključuje i magično skrivanje
tajne u pojedinom živom biću. Ta informacija ostaje pohranjena kod izabrane osobe,
iliti Čuvara tajne, i stoga ju je nemoguće otkriti... sem ukoliko, naravno, Čuvar tajne
ne odluči da je objavi. Dok god Čuvar tajne ne bi progovorio, Znate-Već-Ko je
godinama mogao da pretražuje selo u kom su Lili i Džejms odseli i da ih ne nađe, čak
ni kad bi prislonio nos uz prozor njihove dnevne sobe!
– Dakle, Blek je bio Čuvar tajne Poterovih? – prošaputa Madam Rozmerta.
– Naravno – reče profesorka Mek Gonagal. – Džejms Poter je rekao Dambldoru
da bi Blek radije umro nego da ih oda, da Blek planira da se i sâm sakrije... a ipak,
Dambldor se i dalje brinuo. Sećam se da se nudio Poteru da mu on sâm bude Čuvar
tajne.
– Sumnjao je u Bleka? – prenerazi se Madam Rozmerta.
– Bio je siguran da neko blizak Poterovima obaveštava Znate-Već-Koga o
njihovom kretanju – reče profesorka Mek Gonagal smrknuto. – Zaista, već je neko
vreme sumnjao da je neko s naše strane izdajica i da prenosi mnogo toga Znate-Već-
Kome.
– Ali, Džejms Poter je insistirao da uzmu Bleka?
– Jeste – reče Fadž teškim glasom. – A onda, samo nedelju dana nakon izvođenja
Povereničke čini...
– Blek ih je izdao? – prozbori Madam Rozmerta.
– Da. Bleku je bilo dosta uloge dvostrukog agenta, bio je spreman da javno podrži
Znate-Već-Koga, a izgleda da je planirao da to učini u trenutku smrti Poterovih. Ali,
kao što znamo, Znate-Već-Ko je doživeo svoju propast pred malim Harijem Poterom.
Izgubio je svoju moć i, potpuno oslabljen, pobegao. A to je dovelo Bleka u vrlo
nezgodan položaj. Njegov gospodar je posustao u trenutku kada se on, Blek, pokazao u
pravom svetlu, kao izdajica. Nije imao drugog izlaza nego da beži...
– Prljavi, smradni prevrtač! – reče Hagrid tako glasno da se polovina krčme ućuta.
– Psst! – reče profesorka Mek Gonagal.
– Sreo sam ga! – zareža Hagrid. – Mora da sam bijo poslednji koj’ ga je vid’o pre
neg’ je poubijo svi ti ljudi! Ja sam spas’o Harija iz Džejmsove i Liline kuće nakon š’o
su ubijeni! I tek š’o sam ga izvadijo iz ruševina, siromaška, s vel’kom poderotinom na
čelu, kraj mrtvih roditelja... a Sirijus Blek se pojavio na tom letećem motociklu koj’ je
vol’o da jaše. Nije mi ni na kraj pameti bilo da se zapitam š’a je tražijo tamo. Nesam
znao da je bio njin Čuvar tajni. Mislijo sam da je čuo vesti o napadu Znate-Već-Koga
i doš’o da vidi š’a mož’ da učini. Bijo je prebledeo i tres’o se, jes’ vala. I znate š’a
sam ja učinio? TEŠIJO SAM TOG ZLOČINAČKOG IZDAJICU! – stade da urla
Hagrid.
– Hagride, molim te! – reče profesorka Mek Gonagal. – Tiše govori!
– Kak’ sam mog’o da znadem da se ne uzrujava zbog Lili i Džejmsa? A on se
brinuo zbog Znate-Već-Kojeg! A onda mi rekne: „Daj mi Harija, Hagride, ja sam mu
kum, će se brinem o njemu...“ Ha! Al’ ja sam im’o naređenja od Dambldora i rek’o
sam Bleku, jok, Dambldor je rek’o da Hari ide kod teče i tetke. Blek se usprotivio, al’
je na kraju popustijo. Rek’o mi da uzmem njegov motocikl i odvezem Harija tamo.
„Meni viš’ neće trebat“, to mi je kaz’o.
– Treb’o sam da znadem da tu neš’o smrdi. Vol’o je taj motocikl, š’o bi mi ga
dav’o? Š’o mu više neće trebati? A zapravo, mnogo bi mu lakše ušli u trag. Dambldor
je znao da je on Čuvar tajne Poterovih. Blek je znao da će morat’ da beži iste te noći,
bilo je samo pitanje vremena ka’ će se Ministarstvo magije dić’ da ga traži.
– A š’a da sam mu dao Harija, a? Kladim se da bi ga bacijo s motocikla u more.
Sina svog najboljeg prijatelja! Al’, kad čarobnjak pređe na Mračnu stranu, više mu
niko niš’ ne znači...
Posle Hagridove priče nasta dug tajac. A onda Madam Rozmerta progovori, s
izvesnim zadovoljstvom: – Ali nije uspeo da nestane, zar ne? Ministarstvo magije ga
je uhvatilo već sledećeg dana!
– Avaj, bar da jesmo – reče Fadž gorko. – Nismo ga mi našli. Bio je to mali Piter
Petigru... još jedan od Poterovih prijatelja. Lud od bola, bez sumnje, znajući da je
Blek bio Čuvar tajne Poterovih, sâm je krenuo za Blekom.
– Petigru... onaj mali debeli dečak koji se uvek motao oko njih na Hogvortsu? –
upita Madam Rozmerta.
– Obožavao je Bleka i Potera kao svoje junake – reče profesorka Mek Gonagal. –
Nikad im nije bio ravan, po talentu. Često sam bila prilično oštra prema njemu.
Možete da zamislite koliko sada... žalim zbog toga... – Zvučala je kao da je
prehlađena.
– De, de, Minerva – reče Fadž nežno. – Petigru je umro herojskom smrću.
Svedoci... Normalci, naravno, kasnije smo im izbrisali pamćenja... rekli su nam kako
je Petigru saterao Bleka u ćošak. Kažu da je jecao. „Lili i Džejms, Sirijuse! Kako si
samo mogao?“ A onda je posegao za svojim štapićem. Naravno, Blek je bio brži.
Razneo je Petigrua u paramparčad...
Profesorka Mek Gonagal izduva nos i reče: – Glupi dečak... budalasti dečak...
nikad nije imao šanse u dvobojima... trebalo je to da prepusti Ministarstvu...
– Kažem vi, da sam stig’o do Bleka pre malog Petigrua, ne bih se zamajav’o s
kojekakvi štapići... Rastrg’o bi’ ga... komad... po... komad – brundao je Hagrid.
– Ne znaš šta govoriš, Hagride – reče Fadž oštro. – Niko osim uvežbanih
čarobnjaka iz odreda za sprovođenje magijskih zakona ne bi imao šanse protiv Bleka
kad je sateran u ćošak. U to vreme ja sam bio mlađi ministar u Odseku za magijske
katastrofe, i bio sam među prvima koji su stigli na poprište, neposredno nakon što je
Blek pobio sve te ljude. Nikad, nikad to neću zaboraviti. Još uvek ponekad sanjam taj
prizor. Krater nasred ulice, tako dubok da je prodro do kanalizacije. Leševi na sve
strane. Normalci vrište. A Blek stoji i smeje se, s ostacima Petigrua pred sobom...
hrpom krvave odeće i nekoliko... nekoliko komada...
Fadž iznenada ostade bez glasa. Začu se šmrktanje iz pet noseva.
– Pa, to ti je ta priča, Rozmerta – reče Fadž promuklo. – Bleka su odvela
dvadesetorica pripadnika odreda za sprovođenje magijskih zakona, a Petigruu je
posthumno dodeljen orden Reda Merlina prve klase, za koji smatram da je
predstavljao kakvu-takvu utehu njegovoj sirotoj majci. A Blek je od tada bio u
Askabanu.
Madam Rozmerta duboko uzdahnu.
– Je li istina da je on lud, ministre?
– Voleo bih da mogu to da potvrdim – reče Fadž lagano. – Doduše, smatram da ga
je poraz njegovog gospodara za izvesno vreme učinio neuravnoteženim. Ubistvo
Petigrua i svih tih Normalaca bio je čin očajnika sateranog u ćošak... surovo.. i
besmisleno. Ipak, sreo sam Bleka prilikom moje poslednje inspekcije Askabana.
Znate, većina zatvorenika tamo sedi mrmljajući sama sa sobom u tmini; u njima nema
trunke razuma... ali sam bio zapanjen koliko je Blek izgledao normalno. Razgovarao
je sa mnom sasvim razborito. To me je potreslo. Reklo bi se da mu je samo dosadno...
Pitao me je da li sam završio s novinama, hladan k’o špricer, rekao je da mu nedostaju
ukrštene reči. Da, bio sam zapanjen koliko su malo dementori uticali na njega... a on je
bio jedan od najbolje čuvanih zatvorenika na tom mestu. Dementori su mu dan i noć
čučali pred vratima.
– Ali, šta mislite, zašto je pobegao? – upita Madam Rozmerta. – Bože dragi,
ministre, neće valjda da se pridruži Znate-Već-Kome?
– Mislim da je to njegov... ovaj... moguć plan – vrdao je Fadž. – Ali se nadamo da
ćemo uspeti da uhvatimo Bleka mnogo pre toga. Moram reći da je Znate-Već-Ko kad
je sam i bez prijatelja jedno... ali ako mu vratite njegovog najodanijeg slugu, bojim se
i da pomislim koliko bi se brzo povratio...
Začu se tanušan zvuk čangrljanja stakla po drvetu. Neko je spustio čašu.
– Znaš, Kornelijuse, ako nameravaš da večeraš s direktorom, bolje da se što pre
vratimo u zamak – reče profesorka Mek Gonagal.
Jedan po jedan, parovi nogu ispred Harijevog nosa ponovo uzeše na sebe teret
gospodara; rubovi ogrtača zalepršaše pred njima, a Madam Rozmertine blistave
potpetice nestadoše iza šanka. Vrata Tri metle ponovo se otvoriše, i nastavnici
nestadoše u još jednom kovitlacu pahulja.
– Hari?
Lica Rona i Hermione pojaviše se pod stolom. Oboje su nemo zurili u njega.

11. Vatrena strela



Hariju nije bilo sasvim jasno kako je uopšte uspeo da se vrati u podrum Mednog
vojvode, zatim kroz tunel, pa ponovo u zamak. Samo je znao da mu je povratak u
zamak izgledao neverovatno kratak, te da je jedva bio svestan kuda ide i šta radi,
pošto mu je u glavi još uvek odzvanjao razgovor koji je upravo bio čuo.
Zašto mu to niko nije rekao? Dambldor, Hagrid, gospodin Vizli, Kornelijus Fadž...
Zašto mu niko nikad nije pomenuo da su mu roditelji poginuli zato što ih je izdao
njihov najbolji prijatelj?
Za vreme večere, Ron i Hermiona su nervozno posmatrali Harija ne usuđujući se
da progovore o onome što su saznali, pošto je Persi sedeo baš pored njih. Kad su se
popeli gore u prepun dnevni boravak, zatekoše Freda i Džordža, koji behu aktivirali
pola tuceta balegobombi u čast kraja polugodišta. Hari, koji nije želeo da ga Fred i
Džordž zapitkuju da li je pronašao put do Hogsmida, tiho se odšunjao u praznu
spavaonicu i uputio se pravo ka noćnom ormariću. Razgrnuo je knjige i brzo pronašao
ono što je tražio – kožom povezan foto-album koji mu je Hagrid poklonio pre dve
godine, prepun čarobnjačkih fotografija Harijeve majke i oca. Seo je na krevet,
navukao zastore i počeo da lista, tražeći, sve dok...
Zaustavio se kod slike s venčanja svojih roditelja. Otac mu je mahao s nje,
presrećan, dok mu je neobuzdana crna kosa, koju je Hari od njega nasledio, štrčala u
svim pravcima. Pored njega bila je majka, blistava od radosti, pod ruku s ocem. A
pored... mora da je to on. Njihov kum... Hari nikad ranije nije razmišljao o njemu.
Da nije znao da se radi o istoj osobi, nikad ne bi pogodio da je na toj staroj
fotografiji Blek. Lice mu nije bilo usukano i voštano, već privlačno, nasmejano. Da li
je u trenutku kada je fotografija napravljena već radio za Voldemora? Da li je već
planirao smrt dvoje ljudi kraj sebe? Da li je shvatao da ga čeka dvanaest godina u
Askabanu, dvanaest godina koje će ga učiniti neprepoznatljivim?
Ali, na njega dementori ne utiču, pomisli Hari, zureći u privlačno, nasmejano
lice. On nije prinuđen da sluša moju mamu kako vrišti čim mu se i suviše približe...
Hari zalupi album i strpa ga ponovo u noćni ormarić, skide odoru i naočare i leže
u krevet, pazeći da zastori baldahina ostanu navučeni kako bi ga skrili od pogleda.
Vrata spavaonice se otvoriše.
– Hari? – začu se Ronov nesiguran glas.
Ali Hari se pritajio, pretvarajući se da spava. Čuo je kako Ron izlazi i okrenuo se
na leđa, širom otvorenih očiju.
Harijem, poput otrova, poče da kola mržnja kakvu do tada nije poznavao. Mogao
je da vidi Bleka kako mu se smeje kroz tamu, kao da mu je neko prilepio fotografiju iz
albuma ispred očiju. Posmatrao je, kao da mu se pred očima odvija film, Sirijusa
Bleka kako Pitera Petigrua (koji je u njegovoj glavi ličio na Nevila Longbotoma)
raznosi u hiljadu komadića. Mogao je jasno da čuje (iako nije imao pojma kako
Sirijusov glas zvuči), tiho, uzbuđeno mrmljanje: – ’Uspeo sam, moj gospodaru...
Poterovi su me postavili za svog Čuvara tajne...’ – a onda i drugi glas kako se piskavo
smeje, istim onim smehom koji bi Hariju odzvanjao u glavi kad god se dementori
približe...

* * *

– Hari, ti... baš užasno izgledaš.
Sve do zore Hari nije oka sklopio. Kada se probudio, spavaonica je već bila
pusta. Obukao se i sišao spiralnim stepenicama do dnevnog boravka koji je bio skoro
prazan, izuzev Rona, koji je jeo pepermint žapca i masirao stomak, i Hermione, koja
je već raširila svoje domaće zadatke preko tri stola.
– Gde su ostali? – upita Hari.
– Otišli! Danas je prvi dan raspusta, zar se ne sećaš? – reče Ron, zagledajući
Harija izbliza. – Skoro će ručak, baš sam hteo da dođem i da te probudim.
Hari se sruči u stolicu kraj kamina. Sneg je i dalje padao s druge strane prozora.
Krukšenks se ispružio ispred vatre poput velike riđe prostirke.
– Stvarno ne izgledaš najbolje, znaš – reče Hermiona, brižno se zagledavši u
njegovo lice.
– Dobro sam – reče Hari.
– Slušaj, Hari – reče Hermiona, razmenivši pogled s Ronom – mora da si strašno
uznemiren posle onoga što si juče čuo. Samo, moraš da paziš da ne napraviš neku
glupost.
– Kao na primer? – upita Hari.
– Na primer da pođeš u potragu za Blekom – reče Ron oštro.
Hari je mogao da primeti da su taj razgovor uvežbavali dok je on spavao. Ne reče
ništa.
– Nećeš, je l’ tako, Hari? – upita ga Hermiona.
– Blek nije vredan toga da umreš zbog njega – dodade Ron.
Hari ih pogleda. Izgleda da ništa nisu razumeli.
– Znate li šta vidim i čujem kad god mi se dementori približe? – upita, a Ron i
Hermiona odmahnuše glavama, zabrinuto. – Čujem moju mamu kako vrišti i preklinje
Voldemora. A da vi čujete krike svoje mame, neposredno pre nego što će biti ubijena,
ne biste bili kadri da ih lako zaboravite. I još ako biste otkrili da ju je neko ko joj je
tobož bio prijatelj izdao i poslao Voldemora kod nje...
– Ti tu ništa ne možeš! – reče Hermiona, vidno potresena. – Dementori će uhvatiti
Bleka i on će se vratiti u Askaban i... i dobiti šta je zaslužio!
– Čula si šta je Fadž rekao. Askaban ne deluje na Bleka kao na normalne ljude. Za
njega to nije kazna kao za ostale.
– Pa šta hoćeš da kažeš? – reče Ron, vrlo napet. – Hoćeš... da ubiješ Bleka ili
nešto slično?
– Ne budi smešan – reče Hermiona panično. – Hari neće nikoga da ubije, zar ne,
Hari?
Hari ponovo ništa ne odgovori. Nije, zapravo, znao šta hoće. Samo je znao da ne
može podneti da ne preduzima ništa dok je Blek na slobodi.
– Melfoj zna za to – reče naglo. – Setite se šta mi je rekao na času Napitaka? ’Da
sam ja u pitanju, želeo bih da se osvetim... Sâm bih ga uhvatio.’
– Poslušaćeš Melfojev savet radije nego naš? – upita Ron besno. – Slušaj... znaš li
šta je Petigruova majka dobila pošto ga je Blek sredio? Tata mi je rekao... orden Reda
Merlina prve klase i Petigruov prst u kutijici. To je bio najveći njegov delić koji su
uspeli da pronađu. Blek je ludak, Hari, i to opasan...
– Mora da je i Melfoju njegov otac ispričao ovu priču – reče Hari, ne obazirući se
na Rona. – On je bio u krugu Voldemorovih bliskih saradnika...
– Govori Znaš-Već-Ko, hoćeš li, molim te? – ljutito ga prekide Ron.
– ...tako da su, očigledno, Melfojevi znali da Blek radi za Voldemora...
– ...a Melfoj bi voleo da te vidi rasutog u milion komadića, kao Petigrua! Saberi
se. Melfoj se samo nada da ćeš biti ubijen pre nego što bude morao da igra protiv tebe
u kvidiču.
– Hari, molim te – reče Hermiona, a suze joj zasijaše u očima – molim te budi
razuman. Blek je učinio nešto strašno, užasno, ali n-nemoj sebe da dovodiš u opasnost,
to je upravo ono što Blek želi... O, Hari, pašćeš pravo u Blekove ruke ako ga budeš
tražio. Tvoji mama i tata ne bi želeli da stradaš, zar ne? Oni ne bi želeli da pođeš u
potragu za Blekom!
– Nikad neću saznati šta bi oni želeli jer, zahvaljujući Bleku, nikad u životu nisam
mogao da razgovaram s njima – reče Hari kratko.
Zavlada tajac, tokom kojeg se Krukšenks zamamno protegnu, istegavši kandže.
Ronov džep zadrhta.
– Čujte – reče Ron, očigledno tražeći način da promeni temu – raspust je! Još
malo pa će Božić! Hajde... hajde da odemo do Hagrida. Odavno ga nismo obišli!
– Ne – brzo odgovori Hermiona. – Rone, Hari ne sme da napušta zamak...
– Da, hajdemo – reče Hari, ustajući – mogao bih da ga priupitam kako to da nikad
nije spomenuo Bleka kad mi je pričao o mojim roditeljima!
Ron očito nije imao na umu dalju raspravu o Sirijusu Bleku.
– Ili bismo mogli da odigramo partiju šaha – reče brzo – ili gobkamenja. Persi je
ostavio svoj komplet...
– Ne, hajde da posetimo Hagrida – reče Hari odlučno.
Stoga oni uzeše ogrtače iz svojih spavaonica i provukoše se kroz rupu iza portreta
(„Stanite i borite se, vi kukavički nikogovići!“), prođoše kroz opusteli zamak i
izađoše na hrastova ulazna vrata.
Lagano su išli preko livade, ostavljajući za sobom plitak rov u sjajnom,
brašnjavom snegu, a čarape i rubovi ogrtača ubrzo im se natopiše i počeše da se lede.
Zabranjena šuma izgledala je kao začarana, svako drvo beše poprskano srebrnim
sjajem, a Hagridova kolibica ličila je na tortu sa šlagom.
Ron zakuca, ali niko ne odgovori.
– Nije valjda negde izašao? – upita Hermiona, koja je drhtala ispod ogrtača.
Ron prisloni uvo uz vrata.
– Čuje se neka čudna buka – reče. – Slušajte... je li to Feng?
Hari i Hermiona takođe oslušnuše kroz vrata. Iz kolibe su dopirali duboki, ritmični
jecaji.
– Možda je najbolje da pozovemo nekoga? – reče Ron nervozno.
– Hagride! – pozva ga Hari, lupajući po vratima. – Hagride, jesi li tu?
Začu se bat teških koraka, a onda se vrata odškrinuše... Na njima je stajao Hagrid,
crvenih, otečenih očiju, a suze su mu kapale niz kožni prsluk.
– Čuli ste! – zagrme i baci se Hariju oko vrata.
Pošto je Hagrid bio gotovo dvostruko veći od normalnog čoveka, to nije bila šala.
Ron i Hermiona spasiše Harija da se ne sruši pod Hagridovom težinom, uhvativši
oboje istovremeno Hagrida ispod pazuha i, uz Harijevu pomoć, odvukoše ga nazad u
kolibu. Hagrid dopusti da ga ubace u stolicu i sruči se na sto, nekontrolisano jecajući,
dok mu se lice sjajilo od suza koje su mu se slivale u neurednu bradu.
– Hagride, šta se desilo? – upita Hermiona užasnuta.
Hari spazi očigledno zvanično pismo kako stoji otvoreno na stolu.
– Šta je ovo, Hagride?
Hagridovi jecaji se udvostručiše, ali on tutnu pismo Hariju, koji ga podiže i
pročita naglas:

Dragi gospodine Hagride,
Tokom istrage o napadu hipogrifa na učenika u vašem razredu, prihvatili
smo uveravanja profesora Dambldora da vi ne snosite nikakvu odgovornost za
taj nemili incident.

– Pa, onda je sve u redu, Hagride! – reče Ron, potapšavši Hagrida po ramenu. Ali
Hagrid nastavi da cmizdri i mahnu svojom džinovskom šakom, pozivajući Harija da
nastavi da čita.

Ipak, moramo da izrazimo zabrinutost povodom dotičnog hipogrifa. Odlučili
smo da uvažimo zvaničnu žalbu g. Lucijusa Melfoja, te će ovaj slučaj dalje
preuzeti Komitet za zbrinjavanje opasnih stvorenja. Saslušanje će biti 20.
aprila, te vas molimo da se tog datuma zajedno sa svojim hipogrifom pojavite
u kancelariji ovog komiteta u Londonu. U međuvremenu, hipogrif mora da se
izoluje i čuva na lancu. Vaši odani...

Zatim je sledio spisak školskih nadzornika.
– O – reče Ron. – Ali rekao si da Bakbik nije loš hipogrif, Hagride. Kladim se da
će se izvući...
– Ne znaješ ti te gargojle u Komitetu za zbrinjavanje opasni’ stvorenjca! – dahtao
je Hagrid, brišući oči rukavom. – Nameračili su se na sve zanimljive živuljke!
Iznenadan zvuk iz ćoška kolibe natera Harija, Rona, i Hermionu da se osvrnu. U
uglu je ležao hipogrif Bakbik i žvakao nešto iz čega je po celom podu liptala krv.
– Nisam mog’o da gi ostavim vezanog napolju na snegu! – grcao je Hagrid. –
Samog samcijatog! Na Božić!
Hari, Ron i Hermiona se pogledaše. Nikad se nisu slagali s Hagridom po pitanju
onoga što je on nazivao „zanimljivim živuljkama“ a drugi „zastrašujućim
čudovištima“. S druge strane, činilo se da je Bakbik bezopasan. Zapravo, prema
Hagridovim standardima, bio je čak i cakan.
– Moraćeš da pripremiš jaku odbranu, Hagride – reče Hermiona, sede, i položi
ruku na Hagridovu masivnu podlakticu. – Sigurna sam da možeš da dokažeš da Bakbik
nije opasan.
– Neće da ima vajde! – zajeca Hagrid. – Ti đavoli iz Komiteta za zbrinjavanje,
Lucijus Melfoj ih sve drži u šaci. Plaše ga se! A ak’ izgubim slučaj, Bakbik...
Hagrid pređe prstom preko grla, zatim glasno zajeca i nagnu se napred, s licem u
rukama.
– A šta je s Dambldorom, Hagride? – upita Hari.
– Već je dovoljno učinijo za mene – zahropta Hagrid. – Ima on posla prek’ glave,
sa svi ti dementori koj’ mora da drži dalje od zamka i Sirijusom Blekom koj’ se šunja
naokolo...
Ron i Hermiona brzo pogledaše u Harija, kao da očekuju da počne da prebacuje
Hagridu što mu nije otkrio istinu o Bleku. Ali Hari nije mogao da natera sebe da to
učini, ne sad kad je Hagrid toliko očajan i uplašen.
– Čuj, Hagride – reče on – ne smeš da odustaješ. Hermiona je u pravu, treba samo
da spremiš čvrstu odbranu. Možeš da pozoveš nas kao svedoke...
– Sigurna sam da sam pročitala tekst o slučaju provociranja hipogrifa – reče
Hermiona zamišljeno – u kojem se hipogrif izvukao. Potražiću taj tekst, Hagride, i
videću šta se tačno zbilo.
Hagrid stade još jače da zavija. Hari i Hermiona pogledaše u Rona, očekujući
pomoć.
– Ovaj... da nam spremim po šoljicu čaja? – upita Ron.
Hari se zagleda u njega.
– To moja mama radi kad god je neko potišten – promrmlja Ron, slegnuvši
ramenima.
Najzad, posle mnogih obećanja da će mu pomoći, sa šoljom čaja koji se pušio
pred sobom, Hagrid izduva nos maramicom veličine stolnjaka i reče: – U prav’ ste.
Ne mogu si da dozvolim da se raspadnem. Moram se saberem...
Feng, lovački hrt, stidljivo izviri ispod stola i položi glavu na Hagridovo koleno.
– Odskora nisam onaj stari – reče Hagrid, gladeći Fenga jednom rukom, drugom
brišući svoje lice. – Brinem se za Bakbika, i š’o niko ne vole moje časove...
– Mi ih volimo – slaga Hermiona smesta.
– Jeste, odlični su! – reče Ron, prekrstivši prste pod stolom. – Ovaj... kako su
sluzocrvi?
– Mrtvi – reče Hagrid sumorno. – Prejeli se salate.
– O, ne – reče Ron, a usna mu zadrhta.
– A pride se i od oviju dementora užasno osećam – reče Hagrid, iznenada
uzdahnuvši. – Mora’ da prođem pored nji’ svaki put kad bi da svrnem u Tri metle na
čašicu. K’o da sam opet u Askabanu...
On zaćuta i stade da guta čaj. Hari, Ron i Hermiona su ga posmatrali bez daha.
Nikad ranije nisu čuli da Hagrid pominje svoj kratak boravak u Askabanu. Posle male
pauze, Hermiona reče stidljivo: – Da li je tamo užasno, Hagride?
– Nemate pojma kol’ko – reče Hagrid tiho. – Nikad nisam bijo na mestu nalik
tome. Mislijo sam da sam poludeo. Stalno su me progonile užasne misli... dan kad sam
izbačen s Hogvortsa... dan kad mi je ćaća umro... dan kad sam mor’o da pustim
Norberta da ode...
Oči mu se ispuniše suzama. Norbert je bio beba zmaj kog je Hagrid jednom
prilikom dobio na kartama.
– Posle nekog vremena ne mo’š da se setiš koj’ si. I ne vidiš svrhu š’o bi uopšte
nastavijo da živiš. Nadao sam se da ću prosto umreti u snu. Kad su me pustili, k’o da
sam se ponovo rodio, sve m’ se vratilo, to je bilo najlepše osećanje na svetu. Mada,
dementorima se vala baš nije svidelo š’o su morali da me puste.
– Ali, bio si nedužan! – reče Hermiona.
Hagrid frknu.
– Misliš da je nji’ briga za to? Boli njih uvo. Dokle god imaju par stotina živih
duša zatočenih tamo kod nji’, koj’ma mogu da crpu svu radost iz duše, ne daju ni pet
para ko j’ kriv a koj’ ne.
Hagrid zaćuta na trenutak, zagledavši se u čaj. Zatim reče tiho: – Mislijo sam da
prosto pustim Bakbika da sâm ode... da gi nateram da odleti... ali, kak’ da objasnim
jednom hipogrifu da mora da se sakrije? A... i... plašim se da ne prekršim zakon... –
On pogleda u njih, dok su mu suze ponovo lile niz lice. – Ne želim nikad više da se
vratim u Askaban.

* * *

Odlazak kod Hagrida, mada nije bio baš zabavan, ipak je delovao onako kako su
se Ron i Hermiona nadali. Mada Hari nije zaboravio na Bleka, ukoliko želi da
pomogne Hagridu da dobije slučaj protiv Komiteta za zbrinjavanje opasnih stvorenja,
nije mogao da se usredsredi na osvetu. On, Ron i Hermiona već sledećeg dana
svratiše do biblioteke i vratiše se u prazan dnevni boravak ruku punih knjiga koje bi
im mogle pomoći da pripreme Bakbikovu odbranu. Sve troje sedoše pored vatre u
kaminu, polako listajući stranice prašnjavih tomova o čuvenim slučajevima
podivljalih zveri, progovarajući međusobno samo kad bi naišli na nešto što bi im
moglo koristiti.
– Evo nečega... slučaj iz 1722. godine... ali hipogrif je bio osuđen... uh, vidi šta su
mu uradili, odvratno...
– Ovo bi moglo da pomogne, pogledajte... ova mantikora⁶ je nekoga napala 1296.
godine, a oni su je pustili... A, ne... pustili su je samo zato što su se svi plašili da joj
priđu.
U međuvremenu, zamak su punom parom ukrašavali tradicionalnim veličanstvenim
božićnim ukrasima, uprkos činjenici da gotovo nijedan učenik nije ostao da uživa u
njegovom svečanom izgledu. Po hodnicima su visili gusti venci zelenike i imele, iz
svakog oklopa sijale su misteriozne svetiljke, a Veliku salu krasilo je uobičajenih
dvanaest božićnih jelki na kojima su svetlucale zlatne zvezde. Hodnike je zapahnuo
moćan i zamaman miris specijaliteta, a do Badnje večeri postao je toliko jak da je čak
i Krastica pomolio njuškicu iz Ronovog džepa da bi željno onjušio vazduh.
Ujutro na dan Božića, Harija probudi jastuk kojim ga je Ron gađao.
– Ej! Pokloni!
Hari posegnu za svojim naočarima i stavi ih, čkiljeći kroz polumrak ka podnožju
kreveta, gde se nalazila mala gomila paketića. Ron je već cepao ukrasni papir sa
svojih poklona.
– Još jedan džemper od mame... ponovo kestenjasti... vidi da li si i ti dobio sličan.
Naravno, i Hari je dobio džemper. Gospođa Vizli mu je poslala skerletnocrveni
džemper s izvezenim grifindorskim lavom na prednjoj strani, kao i tuce domaćih pita s
mesom, krišku božićne torte i kutiju slatkih štapića s celim orasima. Dok je sklanjao
sve ove poklone u stranu, primeti dugačak, tanak paket ispod njih.
– Šta je to? – upita Ron, skrenuvši pogled, držeći tek raspakovan par kestenjastih
čarapa u ruci.
– Pojma nemam...
Hari strgnu omot i otvori paket, uskliknuvši kad se na njegov čaršav otkotrlja
veličanstvena, blistava metla. Ron baci čarape na pod i skoči sa svog kreveta da bi je
izbliza pogledao.
– Ne mogu da verujem – reče promuklo.
Bila je to Vatrena strela, ista ona metla iz snova koju je Hari svakog dana
obilazio u Dijagon-aleji. Kada je podiže, ručica joj zablista. Mogao je da oseti kako
vibrira, te je pusti: ona ostade u vazduhu, bez podupirača, u najboljoj visini da je
zajaše. Oči mu skliznuše sa zlatnog registarskog broja na vrhu ručice, sve do savršeno
ravnih, aerodinamičnih grančica koje su bile na repu metle.
– Ko ti je to poslao? – upita Ron prigušenim glasom.
– Pogledaj ima li čestitke – reče Hari.
Ron pretrese omot u kojem je Vatrena strela bila spakovana.
– Ništa! Bokca mu, ko bi toliko potrošio na tebe?
– Pa – reče Hari, zatečen – kladim se da nisu Darslijevi.
– Kladim se da je to Dambldor – reče Ron, sad obilazeći oko Vatrene strele,
zagledajući svaki njen blistavi pedalj. – On ti je anonimno poslao i Nevidljivi
ogrtač...
– Doduše, to je bio ogrtač moga tate – reče Hari. – Dambldor mi ga je samo
prosledio. Ne bi ni on potrošio stotine galeona na mene. Ne može on tek tako da
poklanja učenicima skupocene stvari...
– Zato ne bi ni priznao da je od njega! – reče Ron. – Da ne bi neki pametnjaković
poput Melfoja rekao da je to favorizovanje nekih učenika. Hej, Hari... – Ron se naglo
zaceni od smeha – Melfoj! Čekaj samo da te vidi na ovome. Pozeleneće od muke! Ovo
je metla pravljena po međunarodnim standardima, vala!
– Ne mogu da poverujem – promrmlja Hari prelazeći rukom preko Vatrene strele,
dok je Ron utonuo u Harijev krevet, kidajući se od smeha pri pomisli na Melfoja. –
Ko...?
– Znam – reče Ron, pokušavajući da se obuzda. – Znam ko bi mogao biti... Lupin!
– Šta? – reče Hari, i sâm počevši da se smeje. – Lupin? Čuj, da on ima toliko
zlatnika, kupio bi sebi nove odore.
– Da, ali ti mu se sviđaš – reče Ron. – A nije bio tu kada se tvoj Nimbus smrskao,
možda je čuo za to i odlučio da poseti Dijagon-aleju i nabavi ti ovo...
– Kako to misliš, nije bio tu? – upita Hari. – Bio je bolestan kada sam igrao taj
meč.–
Pa, nije bio u bolničkom krilu – reče Ron. – Bio sam tamo, čistio nokšire po
Snejpovoj kazni, sećaš se?
Hari se namršti na Rona.
– Ne mogu da zamislim da Lupin može ovako nešto sebi da priušti.
– Što se vas dvojica smejete?
Hermiona je upravo ušla, obučena u kućnu haljinu, noseći Krukšenksa, koji je
delovao vrlo smrknuto sa šljokičastom mašnicom oko vrata.
– Nemoj da ga dovodiš ovamo! – reče Ron, brzo ščepa Krasticu iz nabora kreveta
i strpa ga u džep od pidžame.
Ali Hermiona ga nije slušala. Ispustila je Krukšenksa na Šejmusov prazan krevet i
zapiljila se, otvorenih usta, u Vatrenu strelu.
– O, Hari! Ko ti je to poslao!
– Pojma nemam! – odgovori Hari. – Nije bilo nikakve čestitke uz nju.
Na njegovo veliko iznenađenje, Hermiona nije bila ni ushićena ni zaintrigirana
tom vešću. Naprotiv, lice joj preblede, i ugrize se za usnu.
– Šta ti je? – reče Ron.
– Ne znam – lagano uzvrati Hermiona – ali, zar to nije malo čudno? Mislim, ovo
bi trebalo da bude vrlo dobra metla, zar ne?
Ron iznervirano uzdahnu.
– To je najbolja metla koja postoji, Hermiona – reče.
– Dakle, mora da je veoma skupa...
– Verovatno košta više nego sve sliterinske metle skupa – reče Ron sav srećan.
– Pa... ko bi Hariju poslao nešto tako skupoceno, a da mu čak i ne kaže od koga
je? – upita Hermiona.
– Zar je to važno? – reče Ron nestrpljivo. – Slušaj, Hari, smem li da je isprobam?
Smem li?
– Mislim da niko ne bi smeo da uzjaše tu metlu do daljeg! – vrisnu Hermiona.
Hari i Ron je pogledaše.
– Pa šta bi drugo Hari trebalo da radi s njom... da čisti pod? – reče Ron.
Ali pre nego što je Hermiona stigla da mu odgovori, Krukšenks skoči sa
Šejmusovog kreveta, ustremivši se pravo na Ronove grudi.
– VODI... GA... NAPOLJE! – zaurla Ron kad se Krukšenksove kandže zariše u
njegovu pidžamu dok je Krastica mahnito pokušavao da se spasi bežeći preko
njegovog ramena. Ron uhvati Krasticu za rep, pokuša da šutne Krukšenksa, ali umesto
njega pogodi kovčeg u podnožju Harijevog kreveta, prevrnu ga i poče da skakuće u
mestu, zavijajući od bola.
Krukšenksovo krzno se iznenada nakostreši. Sobu ispuni piskavo, limeno pištanje.
Džepni šunjoskop ispade iz starih teča-Vernonovih čarapa, i poče da se vrti i svetluca
po podu.
– Zaboravio sam na njega! – reče Hari, saginjući se i uzimajući šunjoskop. –
Nikad ne nosim te čarape...
Šunjoskop se vrteo i pištao na njegovom dlanu. Krukšenks stade da frkće na njega.
– Bolje izvedi tu mačketinu, Hermiona – reče Ron besno, sedajući na Harijev
krevet i trljajući nožni palac. – Možeš li da ućutkaš tu stvarčicu? – reče Hariju dok je
Hermiona demonstrativno izlazila iz sobe, a Krukšenks preko njenog ramena žutim
očima i dalje zlokobno fiksirao Rona.
Hari ponovo strpa šunjoskop u čarape i baci ga nazad u kovčeg. Sada je jedino
čuo Ronove prigušene jauke bola i srdžbe. Krastica je drhtao šćućuren u Ronovim
rukama. Hari ga odavno nije video izvan Ronovog džepa i neprijatno se iznenadio što
je Krastica, nekoć baš debeo, sad bio veoma mršav; čini se da je i krzno počelo da mu
opada na par mesta.
– Ne izgleda baš najbolje, zar ne? – reče Hari.
– To je zbog stresa! – reče Ron. – Bio bi u redu kad bi ga ta glupa krznena lopta
ostavila na miru!
Ali, Hari se sećao da mu je žena u prodavnici Magična menažerija ispričala kako
pacovi žive samo tri godine, i nije mogao da se otme osećanju da se Krastici bliži
kraj, sem ukoliko ne poseduje neku skrivenu snagu i moć. I uprkos Ronovim čestim
žalbama da je Krastica i dosadan i beskoristan, bio je siguran da će Ronu biti vrlo
teško ako Krastica ugine.
Božićna atmosfera je tog jutra u grifindorskom dnevnom boravku definitivno bila
na niskim granama. Hermiona je zaključala Krukšenksa u svoju spavaonicu, ali je bila
besna na Rona što je pokušao da šutne njenu mačku; Ron je još uvek bio uzrujan zbog
Krukšenksovog najnovijeg pokušaja da pojede Krasticu. Hari je digao ruke od
pokušaja da ih natera da progovore jedno s drugim, i bacio se na proučavanje Vatrene
strele, koju je poneo sa sobom u dnevni boravak. Iz nekog nepoznatog razloga, činilo
se da i to nervira Hermionu; nije govorila ništa, samo je smrknuto gledala u metlu, kao
da je i ona kritikovala njenog mačka.
U vreme ručka siđoše u Veliku salu, gde zatekoše stolove kuća ponovo pomerene
uza zidove, dok je nasred sobe stajao samo jedan sto, postavljen za dvanaest osoba.
Profesori Dambldor, Mek Gonagal, Snejp, Mladica i Flitvik već su sedeli za njim,
zajedno s Filčem, domarom, koji je skinuo svoj uobičajeni smeđi mantil i nosio vrlo
star i prilično ubuđao smoking. Bilo je tu još samo troje učenika, dva krajnje nervozna
prvaka i jedan mrzovoljan sliterinac iz petog razreda.
– Srećan Božić! – reče Dambldor kad Hari, Ron i Hermiona priđoše stolu. – Pošto
nas je tako malo ostalo, činilo nam se glupim da koristimo stolove kuća... Sedite,
sedite!
Hari, Ron i Hermiona sedoše jedno pored drugog na kraju stola.
– Praskalice! – reče Dambldor entuzijastično, ponudivši krajičak velikog srebrnog
paketića Snejpu, koji ga nevoljno uze i povuče. Uz prasak poput pucnja iz pištolja,
praskalica se raspade i iz nje ispade ogroman, šiljati veštičji šešir s prepariranim
lešinarom na vrhu.
Setivši se bauka, Hari uhvati Ronov pogled i obojica se nasmejaše. Snejpove usne
se stanjiše, i on odgurnu šešir ka Dambldoru, koji ga odmah stavi namesto svoga
čarobnjačkog šešira.
– Navalite! – posavetova on prisutne za stolom, sijajući od radosti.
Dok se Hari služio pečenim krompirima, vrata Velike sale ponovo se otvoriše.
Bila je to profesorka Treloni, koja je klizila ka njima kao na točkovima. U čast ove
prilike obukla je zelenu haljinu optočenu dukatima, te je više no ikad ličila na
džinovskog, svetlucavog vilin-konjica.
– Sibil, kakvo prijatno iznenađenje! – reče Dambldor, ustajući.
– Gledala sam u kristalnu kuglu, direktore – reče profesorka Treloni svojim
najzagonetnijim, najodsutnijim glasom. – I, na moje veliko iznenađenje, videla sam
sebe kako napuštam svoju usamljenu trpezariju i dolazim da vam se pridružim. Ko
sam ja da prkosim sudbini? Smesta sam pohitala iz svoje kule, i molim vas da mi
oprostite što kasnim...
– Naravno, naravno – reče Dambldor, dok su mu oči poigravale. – Da ti pribavim
stolicu...
I on joj nacrta stolicu potezima svog štapića po vazduhu: stolica se nekoliko
sekundi lebdeći okretala, pre nego što tresnu između profesora Snejpa i profesorke
Mek Gonagal. Profesorka Treloni, međutim, nije sela. Prešla je svojim krupnim očima
duž stola i odjednom ispustila blag krik.
– Ne usuđujem se, direktore! Ako vam se pridružim za stolom, biće nas trinaest! A
nema veće nesreće od toga! Ne zaboravite, kada trinaestoro obeduje za stolom, prvi
koji ustane, prvi će i da umre!
– Rizikovaćemo, Sibil – reče profesorka Mek Gonagal nestrpljivo. – Sedi, ćurka
će se ohladiti.
Profesorka Treloni je na trenutak oklevala, a onda se spusti u praznu stolicu,
sklopljenih očiju i čvrsto skupljenih usana, kao da očekuje da sto bude gromom
pogođen. Profesorka Mek Gonagal umoči kutlaču u najbližu zdelu za supu.
– Hoćeš li čorbicu od škembića, Sibil?
Profesorka Treloni ju je ignorisala. Ponovo otvori oči, osvrnu se oko sebe još
jednom i reče – A gde je dragi profesor Lupin?
– Bojim se da je jadničak ponovo bolestan – reč Dambldor, pokazujući svima da
počnu sami da se služe. – Najgore što je moglo da mu se desi za Božić.
– Ali ti si to sigurno već znala, Sibil? – reče profesorka Mek Gonagal, podigavši
obrve.
Profesorka Treloni hladno pogleda u profesorku Mek Gonagal.
– Svakako da sam znala, Minerva – reče tiho. – Ali, ne valja se razmetati
činjenicom da si sveznajuć. Često se ponašam kao da ne posedujem Unutrašnje oko,
da ne bih druge činila nervoznim.
– To objašnjava mnogo toga – reče profesorka Mek Gonagal oporo.
Glas profesorke Treloni odjednom postade manje zagonetan.
– Ako želiš da znaš, Minerva, videla sam da taj profesor Lupin neće još dugo biti
s nama. Čini se da je i sâm svestan da će njegov boravak ovde biti kratak. Bukvalno je
pobegao od mene čim sam ponudila da pogledam šta mu stoji u kristalnoj kugli...
– Zamisli samo – reče profesorka Mek Gonagal suvo.
– Sumnjam – reče Dambldor, veselim, ali malo povišenim glasom, koji stavi tačku
na diskusiju profesorki Mek Gonagal i Treloni – da je profesor Lupin u bilo kakvoj
opasnosti. Da li ste mu ponovo napravili napitak, Severuse?
– Da, direktore – reče Snejp.
– Odlično – reče Dambldor. – Onda će nam se pridružiti za tili čas..... Dereče, da
li si probao ove kobasičice? Odlične su.
Dečak s prve godine naglo pocrvene pošto mu se Dambldor direktno obratio, i
drhtavim rukama uze tanjir s kobasicama.
Profesorka Treloni se ponašala maltene normalno sve do samog kraja božićne
večere, dva sata kasnije. Presiti od božićne večere, i dalje noseći svoje smešne
šeširiće iz praskalica, Hari i Ron prvi ustadoše od stola, i ona glasno vrisnu.
– Dušice moje! Koji od vas je prvi ustao? Koji?
– Pojma nemam – reče Ron, uputivši Hariju nelagodan pogled.
– Sumnjam da je to važno – reče profesorka Mek Gonagal hladno – sem ukoliko
neki sumanuti ubica sa sekirom ne stoji ispred vrata i čeka da iskasapi prvog koji
kroči u Ulaznu dvoranu.
Čak se i Ron nasmeja. Profesorka Treloni delovala je krajnje uvređeno.
– Ideš li? – upita Hari Hermionu.
– Ne – promrmlja Hermiona – hoću nešto da popričam s profesorkom Mek
Gonagal.
– Verovatno hoće da vidi može li da se prijavi za još neke časove – zevnu Ron
kad se uputiše ka Ulaznoj dvorani, koja je bila potpuno lišena bilo kakvih sumanutih
manijaka sa sekirama.
Kada dođoše do rupe s portretom, zatekoše Ser Kadogana kako uživa u božićnom
slavlju s nekoliko monaha, nekoliko bivših direktora Hogvortsa i svojim debelim
ponijem. On podiže svoj vizir i nazdravi im peharom medovine.
– Srećan – hik – Božić! Lozinka?
– Besni psu – reče Ron.
– I vama isto, gospodine! – zaurla Ser Kadogan, i slika se otvori kako bi ih
propustila.
Hari se pope pravo u spavaonicu, pokupi Vatrenu strelu i Pribor za održavanje
metli koji mu je Hermiona poklonila za rođendan, spusti ih u dnevni boravak i pokuša
da otkrije šta bi mogao da uradi Vatrenoj streli; međutim, nije bilo savijenih grančica
za potkresivanje, a ručka je već bila toliko sjajna da se činilo besmislenim glancati je.
On i Ron su jednostavno sedeli i divili joj se, posmatrajući je iz svih uglova, dok se
rupa u portretu ne otvori, i ne uđe Hermiona, u pratnji profesorke Mek Gonagal.
Iako je profesorka Mek Gonagal bila glavešina kuće Grifindor, Hari ju je do sada
video samo jedanput u dnevnom boravku, i to samo kad im je donela baš loše vesti.
On i Ron su zurili u nju, obojica držeći Vatrenu strelu. Hermiona ih obiđe, sede,
pokupi najbližu knjigu, i njome sakri lice.
– Dakle, to je to, zar ne? – reče profesorka Mek Gonagal pronicljivo prišavši
kaminu, i zagleda se u Vatrenu strelu. – Gospođica Grejndžer me je upravo
obavestila da si primio metlu, Poteru.
Hari i Ron se okrenuše ka Hermioni. Videli su kako joj se čelo crveni povrh
korica knjige, koja je bila okrenuta naopako.
– Smem li? – reče profesorka Mek Gonagal, i izvuče im Vatrenu strelu iz ruku a
da nije ni sačekala odgovor. Pažljivo ju je proučila, od ručke do krajeva grančica. –
Hmm. I nije bilo nikakvog pisma, Poteru? Nikakve čestitke? Baš nikakve poruke?
– Ne – reče Hari tupo.
– Tako dakle... – reče profesorka Mek Gonagal. – Pa, bojim se da ću morati da ti
je oduzmem, Poteru.
– Š-šta? – reče Hari, skočivši na noge. – Zašto?
– Moraće da bude ispitana, da slučajno nije ukleta – reče profesorka Mek
Gonagal. – Naravno, nisam ja neki stručnjak za to, ali verujem da će Madam Bućkuriš
i profesor Flitvik uspeti bez problema da je rastave...
– Da je rastave? – ponovi Ron, kao da je profesorka Mek Gonagal poludela.
– Neće trajati duže od nekoliko nedelja – reče profesorka Mek Gonagal. –
Vratićemo ti je čim budemo sigurni da nije ureknuta.
– S njom je sve u redu! – reče Hari, dok mu je glas blago podrhtavao. – Zbilja,
profesorka...
– Ti to ne možeš da znaš, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal, sasvim ljubazno
– barem dok ne poletiš na njoj, a bojim se da to ne dolazi u obzir, sve dok ne budemo
sigurni da neko nije petljao oko nje. Obaveštavaću te o našem napretku.
Profesorka Mek Gonagal se okrenu na peti i ponese Vatrenu strelu kroz rupu u
portretu, koja se zatvori za njom. Hari je stajao i zurio u nju, dok mu je konzerva
sredstva za poliranje i dalje visila u ruci. Ron se, međutim, ustremi na Hermionu.
– Što si morala da odeš kod Mek Gonagalove?
Hermiona baci knjigu. Još uvek je bila crvena u licu, ali je stajala i prkosno
gledala u Rona.
– Zato što sam mislila, a profesorka Mek Gonagal se slaže sa mnom, da je Hariju
tu metlu najverovatnije poslao Sirijus Blek!


_________________
⁶ Mantikora je izuzetno opasna grčka zver sa glavom čoveka, telom lava i repom
škorpiona. Opasna koliko i himera, i podjednako retka, mantikora navodno nežno
zapeva dok proždire svoj plen. Koža mantikore odbija gotovo sve poznate čini a
žaoka izaziva trenutnu smrt. – Iz knjige Fantastične zveri i gde ih naći od
Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

12. Patronus



Hari je znao da je Hermiona imala najbolje namere, ali to ga nije sprečilo da se
naljuti na nju. Nekoliko kratkih sati bio je vlasnik najbolje metle na svetu, a sada,
nakon što se ona umešala, nije znao da li će je ikad više videti. Bio je siguran da je s
Vatrenom strelom sve u redu, ali ko zna u kakvom će stanju biti nakon što je budu
podvrgli svim vrstama testova protiv uroka i kletvi?
Ron je takođe bio besan na Hermionu. Što se njega tiče, rastavljanje nove-novcate
Vatrene strele bi u najmanju ruku trebalo da bude krivično delo. Hermiona, i dalje
ubeđena da je postupila za njegovo dobro, počela je da izbegava dnevni boravak.
Hari i Ron su pretpostavljali da je našla pribežište u biblioteci i nisu pokušavali da je
ubede da se vrati. Sve u svemu, bilo im je drago kad su se ubrzo posle Nove godine
ostali đaci vratili, a grifindorska kula ponovo postala pretrpana i bučna.
Veče uoči početka polugodišta, Drvce potraži Harija.
– Jesi li se lepo proveo za Božić? – upita, a onda, ne čekajući odgovor, sede, snizi
glas i reče – Nešto sam razmišljao za vreme božićnih praznika, Hari. Nakon
poslednjeg meča, znaš. Ako dementori dođu na sledeći... mislim... ne smemo da
dozvolimo da ti... ovaj...
Drvce ućuta, delujući kao da mu je neprijatno.
– Radim na tome – reče Hari brzo. – Profesor Lupin je rekao da će me naučiti
kako da se odbranim od dementora. Trebalo bi da počnemo ove nedelje. Rekao je da
će imati vremena posle Božića.
– Ah – reče Drvce, malo se razvedrivši. – Pa, u tom slučaju... zaista nisam želeo
da izgubim tako dobrog Tragača kao što si ti, Hari. A da li si naručio novu metlu?
– Ne – reče Hari.
– Šta! Bolje da požuriš, znaš... ne možeš da jašeš na toj Padalici u meču protiv
Rejvenkloa!
– Dobio je Vatrenu strelu za Božić – reče Ron.
– Vatrenu strelu? Nije valjda! Ozbiljno? Pravu... pravu Vatrenu strelu?
– Ne uzbuđuj se, Olivere – reče Hari smrknuto. – Nemam je više. Zaplenili su mi
je. – I on objasni potanko kako Vatrenu strelu trenutno testiraju na kletve i uroke.
– Uroci? Kako može da bude pod urokom?
– Sirijus Blek – reče Hari iscrpljeno. – Misle da me proganja. Mek Gonagalova
pretpostavlja da mi je on poslao metlu.
Ne obazirući se na obavest da se čuveni ubica nameračio na njegovog Tragača,
Drvce reče: – Ali Blek nije mogao da kupi Vatrenu strelu! On je u bekstvu! Cela
zemlja ga traži! Kako bi mogao tek tako da uđe u prodavnicu Kvalitetne kvidičke
opreme i kupi metlu?
– Znam – reče Hari – ali Mek Gonagalova i dalje hoće da je rastavi...
Drvce preblede.
– Popričaću s njom, Hari – obeća on. – Nateraću je da se urazumi... Vatrena
strela... prava pravcijata Vatrena strela, u našem timu... Ona želi da Grifindor
pobedi, isto koliko i mi... Urazumiću je... Vatrena strela...

* * *

Sledećeg dana počela je nastava. Poslednje što su đaci želeli bila su dva časa na
imanju u sveže januarsko jutro, ali im je Hagrid pripremio pravu pravcatu logorsku
vatru punu salamandera⁷, na sveopštu radost, te provedoše neobično lep čas
skupljajući suva drvca i lišće da bi raspirivali vatru, dok su gušteri koji su obožavali
plamen trčkali gore-dole po usijanim sagorevajućim cepanicama. Prvi čas
Predskazivanja u novom polugodištu pak nije bio nimalo zabavan. Profesorka Treloni
ih je učila da čitaju sudbinu s dlana, i nije gubila vreme već je odmah obavestila
Harija da ima najkraću liniju života koju je ikad videla.
Hari je ipak najviše iščekivao čas Odbrane od Mračnih veština. Posle razgovora s
Drvcetom, želeo je da što pre počne s antidementorskom obukom.
– A, da – reče Lupin, kada ga Hari podseti na obećanje koje mu je dao krajem
prethodnog polugodišta. – Da vidim... Šta kažeš na četvrtak uveče, oko osam sati?
Učionica za Istoriju magije trebalo bi da je dovoljno velika... Moraću pažljivo da
razmislim kako to da izvedemo... Ne možemo dovesti pravog dementora u zamak da
bismo na njemu vežbali...
– I dalje izgleda bolesno, zar ne? – reče Ron dok su išli niz hodnik, na večeru. –
Šta misliš, šta mu je?
Iza njih se začu jedno glasno i nestrpljivo „cok“. Bila je to Hermiona, koja je
sedela u podnožju jednog oklopa, prepakujući knjige u torbi toliko pretrpanoj
udžbenicima da nije mogla da se zatvori.
– A što nam cokćeš? – reče Ron razdražljivo.
– Ništa – reče Hermiona nadmenim tonom, prebacivši torbu preko ramena.
– Ma nešto jesi htela – reče Ron. – Rekao sam da se pitam šta je s Lupinom, a ti...
– Pa, zar to nije očigledno? – reče Hermiona s izrazom izluđujuće nadmoći.
– Ako nećeš da nam kažeš, ne moraš – obrecnu se Ron.
– Dobro onda – reče Hermiona gordo i udalji se.
– Ne zna ona ništa – reče Ron, uvređeno gledajući za njom. – Samo pokušava da
nas natera da ponovo pričamo s njom.

* * *

U četvrtak u osam sati uveče, Hari napusti grifindorsku kulu i zaputi se ka učionici
Istorije magije. Kada je stigao tamo bila je prazna i mračna, ali on upali lampe svojim
štapićem i sačeka pet minuta dok se ne pojavi profesor Lupin noseći veliku kutiju,
koju spusti na sto profesora Binsa.
– Šta je to? – upita Hari.
– Još jedan bauk – reče Lupin, skidajući ogrtač. – Od utorka pretražujem zamak i,
na sreću, našao sam ovog kako se krije u ormanu s dosijeima gospodina Filča. On je
nešto najsličnije stvarnim dementorima od svega što možemo da nađemo. Ovaj bauk
će se pretvoriti u dementora kada te ugleda, pa ćemo moći da vežbamo na njemu.
Mogu da ga držim u svom kabinetu kad ga ne budemo koristili, imam plakar ispod
stola koji će mu se svideti.
– Okej – reče Hari, pokušavajući glasom da prikrije nervozu koju je osećao, te da
zvuči kao da mu je milo što je Lupin pronašao tako dobru zamenu za pravog
dementora.
– Dakle... – profesor Lupin izvadi svoj štapić i pokaza Hariju da učini isto. – Čin
koju ću pokušati da te naučim, Hari, spada u veoma napredne čarolije... daleko iznad
Običnih Čarobnjačkih Nivoa. Zove se Patronus čin.
– Kako ona deluje? – zapita Hari nervozno.
– Pa, kada ispravno deluje, prizvaće Patronusa – reče Lupin – koji je neka vrsta
antidementora... čuvar koji se postavlja kao štit između tebe i dementora.
Hariju se odmah pred očima stvori vizija samog sebe, kako puzi iza obličja
veličine Hagrida koje drži veliku batinu. Profesor Lupin nastavi: – Patronus je neka
vrsta pozitivne sile, projekcija svih stvari kojima se dementor hrani – nade, sreće,
žudnje za opstankom – ali ne može da oseća očaj, kao što mogu prava ljudska bića,
tako da dementori ne mogu da mu naude. Ali moram te upozoriti, Hari, da ove čini
mogu biti i suviše teške za tebe. I mnogi iskusni čarobnjaci imaju teškoće s njima.
– Kako izgleda Patronus? – upita Hari radoznalo.
– Svaki od njih je jedinstven i svojstven onom čarobnjaku koji ga priziva.
– A kako ga prizivamo?
– Pomoću bajanja, koje će delovati samo ako se koncentrišeš, svim svojim
moćima, na jednu jedinu, vrlo srećnu uspomenu.
Hari poče da prebira po glavi za tom srećnom uspomenom. Naravno, ništa što mu
se desilo kod Darslijevih nije dolazilo u obzir. Najzad se usredsredi na trenutak kad
je prvi put uzjahao metlu.
– U redu – reče, pokušavajući da se što tačnije priseti tog divnog osećaja lebdenja
u svom stomaku.
– Dozivanje glasi ovako... – Lupin pročisti grlo – ekspekto patronum!
– Ekspekto patronum – ponovi Hari gotovo sebi u bradu – ekspekto patronum.
– Da li si čvrsto koncentrisan na svoju srećnu uspomenu?
– O... da... – reče Hari i brzo se u mislima vrati uspomeni na prvo jahanje metle. –
Ekspekto patrono... ne, patronum, izvinite... Ekspekto patronum, Ekspekto
patronum...
Nešto iznenada uz fijuk izlete iz vrha njegovog štapića; ličilo je na pramen
srebrnastog gasa.
– Jeste li videli? – reče Hari uzbuđeno. – Nešto se desilo!
– Vrlo dobro – reče Lupin, nasmešivši se. – Dobro, onda... spreman si da to
isprobaš na dementoru?
– Da – reče Hari, čvrsto stežući svoj štapić, i zaputi se ka sredini puste učionice.
Pokušavao je da usredsredi misli na letenje, ali mu je nešto stalno smetalo... U
svakom trenutku mogao bi ponovo da začuje svoju majku... ali, ne sme da misli na to,
inače će zaista ponovo čuti njene krike, a on to ne želi... ili želi?
Lupin zgrabi poklopac kutije i podiže ga.
Iz kutije se lagano pomoli dementor, a njegovo kapuljačom pokriveno lice okrenu
se prema Hariju, dok se jedna svetlucava, krastava šaka pojavi ispod ogrtača. Lampe
u učionici počeše da trepere i ugasiše se. Dementor iskorači iz kutije i poče tiho da
klizi prema Hariju, ispuštajući dug, promukao uzdah. Talas prodorne hladnoće
zapahnu Harija...
– Ekspekto patronum! – povika Hari. – Ekspekto patronum! Ekspekto...
Ali učionica i dementor počeše da nestaju... Hari ponovo poče da pada kroz gustu
belu maglu, dok je majčin glas, glasniji nego ikad, odzvanjao u njegovoj glavi...
– Nemoj Harija! Nemoj Harija! Molim te... učiniću sve...
– Sklanjaj se. Sklanjaj se, ženo!
– Hari!
Hari uz trzaj dođe svesti. Ležao je poleđuške na podu. Svetla u učionici ponovo
behu upaljena. Nije morao da pita šta se desilo.
– Žao mi je – promrmlja on kad sede, osećajući kako mu hladan znoj klizi ispod
naočara.
– Jesi li dobro? – upita Lupin.
– Da... – Hari se pridiže na jednu od klupa i nasloni se na nju.
– Evo... – Lupin mu pruži čokoladnu žabicu. – Pojedi to pre nego što ponovo
pokušamo. Nisam ni očekivao da uspeš prvi put; zapravo, začudio bih se da si uspeo.
– Sve je gore – promrmlja Hari, odgrizavši žabici glavu. – Ovoga puta čuo sam je
još glasnije... i njega... Voldemora...
Lupin preblede više no obično.
– Hari, ako ne želiš da nastaviš, ja ću to razumeti...
– Želim! – reče Hari žustro, strpavši ostatak čokoladne žabice u usta. – Moram!
Šta ako se dementori vrate za vreme naše utakmice protiv Rejvenkloa? Ne smem da
dozvolim da ponovo padnem. Ako izgubimo tu utakmicu, izgubićemo Kvidički pehar!
– U redu, onda... – reče Lupin. – Možda bi hteo da izabereš neko drugo sećanje,
neko srećnije, na koje bi se koncentrisao... To koje si iskoristio izgleda nije bilo
dovoljno snažno...
Hari dobro promisli i zaključi da se osećanje trijumfa kada je Grifindor osvojio
Šampionat kuća prošle godine može kvalifikovati kao vrlo srećno. Ponovo čvrsto
stegnu štapić i zauze položaj nasred učionice.
– Spreman? – upita Lupin zgrabivši poklopac kutije.
– Spreman – reče Hari, iz petnih žila se trudeći da ispuni glavu srećnim
uspomenama na pobedu Grifindora, a ne mračnim mislima o tome šta će se desiti kad
se kutija otvori.
– Kreni! – reče Lupin, podigavši poklopac. Soba postade ledeno hladna i ponovo
se zamrači. Dementor je klizio ka njemu, dahćući usporeno: jedna izjedena i krastava
ruka krenu ka Hariju...
– Ekspekto patronum! – zaurla Hari. – Ekspekto patronum! Ekspekto pat...
Bela magla ponovo mu pomuti čula... veliki, mutni obrisi počeše da se okreću oko
njega... zatim se začu novi glas, muški, kako uspaničeno viče...
– Lili, uzmi Harija i beži! On je! Idi! Trči! Zadržaću ga...
Začu se zvuk kao da se neko tetura iz sobe... vrata što se otvaraju uz tresak... ču se
kreštav kikot... piskav smeh...
– Hari! Hari... probudi se...
Lupin je tapšao Harija po licu. Ovoga puta Hariju je trebao čitav minut da shvati
zašto leži na prašnjavom podu učionice.
– Čuo sam mog tatu – promrmlja Hari. – Po prvi put u životu... pokušao je sâm da
se uhvati u koštac s Voldemorom, da dâ mami vremena da pobegne...
Hari iznenada shvati da mu niz lice teku suze pomešane sa znojem. Pognu lice i
pokuša da ga obriše o svoju odoru, praveći se da hoće da veže pertlu, samo da ga
Lupin ne bi video kako plače.
– Čuo si Džejmsa? – reče Lupin čudnim glasom.
– Da... – Suvog lica, Hari ga pogleda. – Zašto... zar ste poznavali mog tatu?
– Ja... Da, jesam, zapravo – reče Lupin. – Bili smo prijatelji na Hogvortsu. Čuj,
Hari... možda je dosta za večeras. Ove čini su strašno komplikovane... Nije trebalo ni
da ti predložim ovo...
– Ne! – reče Hari. Ponovo ustade. – Probaću još jednom! Nisam mislio na
dovoljno srećne stvari, u tome je stvar... Sačekajte...
Ponovo poče da prebira po mislima. Neko zaista srećno osećanje... Neko koje bi
se moglo preobraziti u dobrog, snažnog Patronusa...
Trenutak kada je otkrio da je čarobnjak i da će napustiti Darslijeve da bi došao na
Hogvorts! Ako to nije srećna uspomena, onda ne zna šta jeste... Koncentrišući se iz
sve snage na to kako se osećao kada je shvatio da će napustiti Šimširovu ulicu, Hari
ustade i ponovo se suoči s kutijom.
– Spreman? – upita Lupin, koji je delovao kao da to radi protivno svom ubeđenju.
– Jesi li se dobro koncentrisao? U redu... kreni!
On po treći put skinu poklopac, i dementor se pomoli iz kutije. Sobom prostruja
hladnoća i mrak...
– EKSPEKTO PATRONUM! – povika Hari. – EKSPEKTO PATRONUM!
EKSPEKTO PATRONUM!
Ponovo poče da sluša vrisku u glavi... samo što mu se ovoga puta činilo da ona
dopire s loše naštelovanog radija... Sve tiše pa sve glasnije, pa sve tiše... i dalje je
mogao da vidi dementora, koji je zastao... a zatim iz vrha Harijevog štapića blesnu
sjajna, srebrna senka i postavi se između njega i dementora, i mada se Hariju činilo da
su mu noge od vode, još uvek je stajao na njima... mada nije bio siguran koliko će još
biti u stanju to da čini...
– Ridikulus! – viknu Lupin, pojurivši napred.
Začu se glasno krc i Harijev magloviti Patronus nestade zajedno s dementorom.
On se sruči u stolicu, osećajući se iscrpljenim kao da je milju pretrčao, dok su mu se
noge tresle. Krajičkom oka spazi profesora Lupina kako pomoću štapića tera svog
bauka natrag u kutiju. Bauk se ponovo pretvorio u srebrnastu kuglu.
– Odlično! – reče Lupin, primakavši se Hariju. – Odlično, Hari! To je pravi
početak!
– Možemo li još jednom da probamo? Samo jednom?
– Ne sada – reče Lupin odlučno. – Dosta je za jednu noć. Uzmi...
On pruži Hariju veliku tablu najbolje čokolade iz Mednog vojvode.
– Pojedi sve, ili će mi Madam Pomfri krv popiti. U isto vreme iduće nedelje,
važi?
– U redu – reče Hari. Uze jedan zalogaj čokolade i stade da posmatra Lupina kako
gasi lampe koje su ponovo zasijale čim je dementor nestao. Glavom mu prostruja
neočekivana pomisao.
– Profesore Lupin? – reče. – Ako ste poznavali mog tatu, mora da ste znali i
Sirijusa Bleka.
Lupin se brzo okrete.
– Zašto to misliš? – reče oštro.
– Onako... mislim, znam da su njih dvojica takođe bili prijatelji na Hogvortsu...
Lupinovo lice se opusti.
– Da, poznavao sam ga – reče kratko. – Ili sam barem mislio da ga poznajem.
Bolje da pođeš, Hari, kasno je.
Hari izađe iz učionice, prođe hodnikom iza ćoška, zatim skrenu s puta kraj jednog
oklopa i spusti se na njegovo postolje da bi dokrajčio čokoladu, poželevši da nije
pominjao Bleka Lupinu, pošto Lupinu ta tema očito nije prijala. Zatim Harijeve misli
odlutaše ka mami i tati...
Osećao se iscrpljeno i čudnovato prazno, iako se prejeo čokolade. Strašno je bilo
čuti poslednje trenutke u životu svojih roditelja kako ti odzvanjaju u glavi, a to je bio
jedini put da je čuo njihov glas još od kada je bio sasvim malo dete. A bude li i dalje
napola priželjkivao da ponovo čuje roditeljske glasove, nikad neće biti u stanju da
stvori pravog Patronusa...
– Mrtvi su – reče sebi strogo. – Mrtvi su, i osluškivanje odjeka njihovih glasova
neće ih vratiti. Bolje se saberi, ako hoćeš da osvojiš Kvidički kup.
Onda ustade, strpa poslednji zalogaj čokolade u usta i uputi se nazad u
grifindorsku kulu.

* * *

Nedelju dana posle početka polugodišta Rejvenklo je igrao protiv Sliterina.
Sliterin je pobedio, mada tesno. Sudeći po Drvcetovim rečima, bila je to dobra vest
za Grifindor, koji bi se popeo na drugo mesto ukoliko bi i sâm tukao Rejvenklo. Zato
je povećao broj treninga na pet nedeljno. To je značilo da je Hariju, mimo treninga i
antidementorskih lekcija koje mu je davao Lupin, a koje su ga same po sebi
iscrpljivale više nego šest treninga kvidiča, preostajala samo jedna noć u nedelji za
domaće zadatke. I pored toga, nije izgledao ni upola iscrpljen kao Hermiona, koju je
ogromna količina posla napokon izgleda sustigla. Svake večeri, bez izuzetka,
Hermiona se mogla videti u uglu dnevnog boravka, s knjigama prostrtim po nekoliko
okolnih stolova, kartama za Aritmantiju, rečnicima runa, dijagramima Normalaca koji
podižu teške terete i sveskama punim opširnih beleški. Jedva da je i sa kim
progovarala, i samo bi se obrecnula ako je neko prekine.
– Kako joj to polazi za rukom? – promrmlja Ron jedne večeri dok je Hari
dovršavao izuzetno težak sastav o Neprepoznatljivim otrovima za profesora Snejpa.
Hari podiže pogled. Hermiona se jedva videla iza nakrivljene gomile naslaganih
knjiga.
– Kako joj šta polazi za rukom?
– Da prisustvuje svim svojim časovima! – reče Ron. – Čuo sam je jutros kako
razgovara sa profesorkom Vektor, onom vešticom iz Aritmantije. Raspravljale su o
jučerašnjoj lekciji, ali Hermiona nikako nije mogla da bude na tom času jer je bila s
nama na času Brige o magijskim stvorenjima! A Erni Makmilan mi je rekao da
nijedanput nije propustila časove Proučavanja Normalaca, mada se polovina tih
časova poklapa s predavanjima iz Predskazivanja, a ona ni te časove nijednom nije
propustila!
Hari u tom trenutku nije imao vremena da se pozabavi misterijom Hermioninog
nemogućeg rasporeda časova. Morao je da se usredsredi i završi sastav za Snejpa.
Dve sekunde kasnije, međutim, prekinu ga Drvce.
– Loše vesti, Hari. Upravo sam bio kod profesorke Mek Gonagal da se raspitam
za Vatrenu strelu. Ona... ovaj... malčice se naljutila na mene. Rekla mi je da imam
pogrešne prioritete. Ona misli da je meni više stalo do osvajanja pehara nego do tvog
života. Samo zato što sam joj rekao da me nije briga čak ni da te metla zbaci, ukoliko
pre toga uhvatiš Skrivalicu. – Drvce s nevericom odmahnu glavom. – Zaista, kako je
samo zaurlala na mene... mislio bi da sam rekao nešto strašno. Zatim sam je pitao
koliko dugo će još držati metlu kod sebe... – Drvce napravi grimasu imitirajući oštar
glas profesorke Mek Gonagal. – ’Sve dok bude potrebno, Drvce!’...rekao bih da je
vreme da naručiš drugu metlu, Hari. Na poleđini časopisa Veštičje metle imaš
narudžbenicu... možeš da uzmeš Nimbus 2001, istu onakvu kakvu ima Melfoj.
– Ne kupujem ništa što Melfoj smatra dobrim – reče Hari odsečno.

* * *

Januar se neprimetno pretopio u februar, bez promena u opako ledenom vremenu.
Meč protiv Rejvenkloa bio je sve bliži, ali Hari još uvek nije naručio novu metlu.
Sada se posle svakog časa Preobražavanja raspitivao kod profesorke Mek Gonagal za
novosti o Vatrenoj streli, s Ronom koji bi pun nade stajao pored njega, dok bi
Hermiona projurila pored njih skrivajući pogled.
– Ne, Poteru, ne mogu još da ti je vratim – reče mu profesorka Mek Gonagal po
dvanaesti put, i to pre nego što je stigao i da otvori usta – proverili smo je za većinu
uobičajenih kletvi, ali profesor Flitvik veruje da ova metla možda poseduje Zbacujući
urok. Reći ću ti kad završimo s proverom. A sad, molim te, prestani da me gnjaviš s
tim.
Da stvari budu još gore, Harijeva antidementorska obuka nije napredovala ni
približno dobro kako se nadao. Posle nekoliko časova bio je u stanju da stvori
neuobličenu srebrnastu senku svaki put kada bi mu se bauk-dementor približio, ali je
njegov Patronus bio i suviše slabašan da bi odagnao dementora. Samo bi treperio u
vazduhu, poput nekog poluprovidnog oblaka, crpeći energiju Hariju, koji se svim
silama upinjao da ga zadrži. Hari je bio ljut na sebe, i osećao se krivim zbog svoje
potajne želje da ponovo čuje glasove svojih roditelja.
– Previše očekuješ od sebe – reče profesor Lupin strogo, tokom četvrte nedelje
obuke. – Za trinaestogodišnjeg čarobnjaka čak je i neuobličeni Patronus veliki uspeh.
Više ne padaš u nesvest, zar ne?
– Mislio sam da Patronus može... da napadne dementore ili nešto slično – reče
Hari bezvoljno. – Da učini da nestanu...
– Pravi Patronus to može – reče Lupin. – Ali postigao si veoma mnogo za tako
kratko vreme. Ako se dementori pojave na sledećoj utakmici kvidiča, bićeš u stanju da
ih držiš na odstojanju dovoljno dugo da stigneš da se prizemljiš.
– Rekli ste da je to teže izvesti ukoliko ih ima više – reče Hari.
– Imam puno poverenje u tebe – reče Lupin smešeći se. – Evo... zaslužio si piće...
nešto iz Tri metle, sigurno nikad dosad nisi probao...
Zatim izvadi dve bočice iz svog kofera.
– Krem-pivo! – uzviknu Hari bez razmišljanja. – Da, baš ga volim!
Lupin sumnjičavo podiže obrvu.
– Ovaj... Ron i Hermiona su mi ga donosili iz Hogsmida – smesta slaga Hari.
– Tako dakle – reče Lupin, još uvek ga sumnjičavo gledajući. – Pa, hajde da
nazdravimo za pobedu Grifindora nad Rejvenkloom! Doduše, ja kao nastavnik ne bi
trebalo da navijam... – brže-bolje dodade.
Ispiše krem-pivo u tišini, dok Hari ne izusti nešto što ga je odavno mučilo.
– Šta se krije ispod dementorove kapuljače?
Profesor Lupin zamišljeno spusti svoju bocu.
– Hm... pa, jedini ljudi koji znaju nisu u prilici da nam to saopšte. Vidiš, dementor
skida kapuljaču samo da bi upotrebio svoje poslednje i najgore oružje.
– Šta je to?
– Zove se dementorov poljubac – reče Lupin s blago iskrivljenim osmehom. –
Dementori to čine onima koje žele potpuno da unište. Pretpostavljam da ispod
kapuljače postoje nekakva usta, pošto oni prislone svoje vilice na žrtvina usta i...
isisaju mu dušu.
Hari nehotice ispljunu malo Krem-piva.
– Šta... oni ubijaju...?
– O, ne – odgovori Lupin. – Još gore. Možeš živeti i bez duše, znaš, ako ti mozak i
srce i dalje rade. Ali više nemaš osećaj ko si, nemaš uspomene... ništa. Nema nikakve
šanse da se oporaviš. Možeš samo da... životariš. Kao prazna školjka. A duša ti
nestaje... zauvek izgubljena.
Lupin ispi još malo krem-piva, a onda dodade: – Ta sudbina čeka Sirijusa Bleka.
Jutros je pisalo u Dnevnom proroku. Ministarstvo je dozvolilo dementorima da
primene poljubac, ako ga nađu.
Hari sede, zapanjen na samu pomisao da nekome mogu da isisaju dušu na usta. A
onda pomisli na Bleka.
– On to i zaslužuje – reče iznenada.
– Misliš? – reče Lupin lagano. – Veruješ li da iko zaslužuje tako nešto?
– Da – reče Hari prkosno. – Jer... za neke stvari...
Želeo je da Lupinu ispriča razgovor o Bleku koji je čuo u Tri metle, o tome kako
je Blek izdao njegove majku i oca, ali bi time otkrio da je krišom išao u Hogsmid, a to
se Lupinu ne bi baš dopalo. Zato ispi krem-pivo, zahvali Lupinu i napusti učionicu za
Istoriju magije.
Hari napola zažali što je uopšte pitao šta se krije ispod dementorove kapuljače,
pošto je odgovor bio tako užasavajuć da je Hari ostao izgubljen u neprijatnim mislima
o tome kako bi izgledalo da mu ispiju dušu, te glavom nalete na profesorku Mek
Gonagal nasred stepeništa.
– Pazi kuda ideš, Poteru!
– Izvinite, profesorka...
– Tražila sam te u grifindorskom dnevnom boravku. Pa, evo ti je, učinili smo sve
što nam je palo na pamet, i izgleda da je s metlom sve u redu. Imaš negde nekog zaista
dobrog prijatelja, Poteru...
Hari se prenerazi. Držala je u ruci Vatrenu strelu, koja je izgledala veličanstveno
kao i uvek.
– Mogu da je zadržim? – upita Hari slabašnim glasom. – Ozbiljno?
– Ozbiljno – reče profesorka Mek Gonagal, i čak se nasmeši. – Ako smem da
primetim, moraćeš malo da je razradiš i stekneš osećaj za nju pre subotnje utakmice,
zar ne? I, Poteru... pokušaj da pobediš, hoćeš li? Ili ćemo osmu godinu zaredom
ispasti iz trke za titulu, na šta me je sinoć profesor Snejp tako ljubazno podsetio...
Ostavši bez reči, Hari ponese Vatrenu strelu uza stepenice ka grifindorskoj kuli.
Kad je skrenuo iza ćoška, vide Rona kako hita prema njemu, kezeći se od uva do uva.
– Dala ti je? Sjajno! Čuj, mogu li i ja jednom da je isprobam? Sutra?
– Da... šta god hoćeš... – reče Hari, srca radosnijeg nego što je bilo mesecima
unazad. – Znaš šta... trebalo bi da se pomirimo s Hermionom... ona je samo želela da
pomogne...
– Dobro, u redu – reče Ron. – Trenutno je u dnevnom boravku... uči, za promenu...
Njih dvojica skrenuše u hodnik ka grifindorskoj kuli i ugledaše Nevila
Longbotoma kako se prepire sa Ser Kadoganom, koji izgleda nije hteo da ga propusti.
– Sve sam ih zapisao – kroz suze je govorio Nevil – samo, mora da sam to negde
ispustio!
– Paz’ da nisi! – vikao je Ser Kadogan. A onda, spazivši Harija i Rona: – Dobro
veče, moji mladi vlastelini! Dođite, bacite ovog ludog dečka u bukagije, hoće silom
da uđe u odaje s druge strane!
– O, zaveži – reče Ron, kad on i Hari stigoše do Nevila.
– Izgubio sam lozinke! – reče im Nevil očajno. – Naterao sam ga da mi kaže koje
će sve lozinke da koristi ove nedelje, pošto ih stalno menja, a sada ne znam gde sam ih
zaturio!
– Boga mu božjeg – reče Hari Ser Kadoganu, koji beše silno razočaran, i nevoljno
se povuče da bi ih propustio u dnevni boravak. Začu se iznenadan, uzbuđen žamor dok
su se sve glave okretale ka njemu, i već sledećeg trenutka Hari je bio okružen
dečacima i devojčicama koji su se divili njegovoj Vatrenoj streli.
– Odakle ti, Hari?
– Mogu li i ja da je probam?
– Da li si je već jahao, Hari?
– Rejvenklo nema šanse, svi jašu Čistačice 7!
– Mogu li samo da je pridržim, Hari?
Posle desetak minuta, tokom kojih je Vatrena strela prelazila iz ruke u ruku, i
pošto su joj se svi divili iz svakog ugla, gužva se malo raščisti, i Hari i Ron spaziše
Hermionu, jedinu osobu koja nije pohrlila ka njima, kako, pažljivo nagnuta nad svojim
zadacima, izbegava njihov pogled. Hari i Ron priđoše njenom stolu i ona ih najzad
pogleda.
– Dobio sam je natrag – reče Hari, smešeći joj se i pridižući Vatrenu strelu.
– Vidiš, Hermiona? Sve je u redu s njom! – dodade Ron.
– Pa... moglo je i da ne bude! – reče Hermiona. – Mislim, sad bar znaš da je
bezbedna!
– Da, pretpostavljam da si u pravu – reče Hari. – Bolje da je odnesem gore.
– Ja ću je odneti! – željno dodade Ron. – Moram da dam Krastici njegov pacovski
tonik. On uze Vatrenu strelu i, držeći je kao da je od stakla, ponese je ka stepeništu za
muške spavaonice.
– Smem li onda da sednem? – upita Hari Hermionu.
– Što da ne – reče Hermiona, pomerivši veliku hrpu pergamenata sa stolice.
Hari pogleda po pretrpanom stolu, i vide dugačak sastav iz Aritmantije na kojem
se mastilo još sjajilo, i još duži sastav iz Proučavanja Normalaca („Objasnite zašto
Normalcima treba elektricitet“), kao i prevod runa oko kog je Hermiona upravo lupala
glavu.
– Kako uspevaš da izađeš na kraj sa svime time? – upita je Hari.
– O... pa, znaš... mnogo radim – reče Hermiona. Izbliza, Hari spazi da ona deluje
umorno i iscrpljeno, skoro kao Lupin.
– Što ne odustaneš od nekoliko predmeta? – upita je Hari, dok je sklanjala knjige
tražeći rečnik runa.
– Ne bih to mogla, nipošto! – reče Hermiona, preneražena.
– Aritmantija deluje užasno – reče Hari, podižući vrlo komplikovanu brojčanu
tabelu.
– O, ne, baš je divna! – reče Hermiona iskreno. – To mi je omiljeni predmet! To
je...
Ali šta je to toliko divno u vezi s Aritmantijom Hari nikad nije otkrio. U tom
trenutku začuo se užasan vrisak sa stepeništa za dečake. U dnevnom boravku zavlada
tajac, svi su zurili, skamenjeni, ka ulazu. Zatim se začuše užurbani koraci, sve glasniji
i glasniji... a onda se na vidiku pojavi Ron, vukući za sobom krevetski čaršav.
– VIDI! – zaurla, probijajući se ka Hermioninom stolu. – POGLEDAJ! – grmeo je,
mašući joj čaršavom ispred lica.
– Rone, šta je...?
– KRASTICA! GLEDAJ! KRASTICA!
Hermiona poče da uzmiče pred Ronom, potpuno izbezumljena. Hari pogleda
čaršav koji je Ron držao. Na njemu je bilo nešto crveno. Nešto što je ličilo na...
– KRV! – urlao je Ron usred sveopšte tišine i zapanjenosti. – NEMA GA VIŠE! A
ZNAŠ LI ŠTA JE BILO NA PODU?
– N-ne – reče Hermiona drhtavim glasom.
Ron baci nešto pravo na Hermionin prevod runa. Hermiona i Hari se nagnuše
napred. Povrh čudnih, šiljatih oblika runa ležalo je nekoliko dugih riđih mačjih dlaka.



_________________
⁷ Salamander je sićušno stvorenje koje živi u vatri i hrani se plamenom.
Briljantnobele boje, može da deluje plavo ili skerletno u zavisnosti od visine
temperature vatre u kojoj se pojavi. Salamanderi mogu da prežive maksimalno do šest
sati izvan vatre ukoliko redovno jedu biber. Živeće onoliko dugo koliko vatra iz koje
su potekli gori. Krv salamandera ima snažna lekovita i isceliteljska svojstva. Iz knjige
Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

13. Grifindor protiv Rejvenkloa



Činilo se da je to kraj Ronovog i Hermioninog prijateljstva. Oboje su bili toliko
ljuti jedno na drugo da Hari nije mogao da zamisli da će se ikad pomiriti.
Ron je pobesneo zbog toga što Hermiona nikad nije shvatala ozbiljno
Krukšenksove pokušaje da pojede Krasticu, niti je dovoljno pazila na svoju mačku, pa
i sada se pretvarala da je Krukšenks nevin, sugerišući Ronu da potraži Krasticu ispod
kreveta drugih dečaka. Hermiona je, u međuvremenu, žustro tvrdila da Ron nema
dokaza da je Krukšenks pojeo Krasticu, da su te riđe dlake možda stajale tamo još od
Božića, te da Ron gaji predrasude prema njenom mačku još otkako se Krukšenks
spustio na Ronovu glavu u Magičnoj menažeriji.
Sam Hari je bio ubeđen da Krukšenks jeste pojeo Krasticu, a kada je pokušao da
je ubedi kako svi dokazi ukazuju na to, ona se naljutila i na Harija.
– Dobro, stani na Ronovu stranu, znala sam da ćeš to da učiniš! – reče ona
povišenim glasom. – Prvo Vatrena strela, sada Krastica, za sve sam ja kriva, zar ne!
Pusti me na miru, Hari, imam mnogo da učim!
Rona je gubitak pacova veoma teško pogodio.
– Hajde, Rone, uvek si kukao kako je Krastica dosadan – tešio ga je Fred. – A
odavno je sav ofucan, već je počinjao da kopni. Možda je bolje za njega što je
skončao brzo... u jednom zalogaju... verovatno nije ništa ni osetio.
– Frede! – reče Džini uvređeno.
– Samo je jeo i spavao, Rone, sâm si to rekao – reče Džordž.
– Jednom je zbog nas ugrizao Gojla – reče Ron očajno. – Sećaš se toga, Hari?
– Da, istina je – reče Hari.
– Vrhunac njegovog života – reče Fred, ne mogavši da se ne nasmeje. – Neka
ožiljak na Gojlovom prstu ostane trajan spomenik sećanju na njega. Ma daj, Rone,
skokni do Hogsmida i kupi sebi novog pacova. Koja je svrha da tuguješ?
U poslednjem pokušaju da razvedri Rona, Hari je uspeo da ga ubedi da dođe na
poslednji trening grifindorskog tima uoči meča s Rejvenkloom, da bi i on isprobao
Vatrenu strelu posle završetka treninga. To je izgleda na trenutak odvratilo Ronove
misli od Krastice („Sjajno! Mogu li da pokušam nekoliko puta s nje da gađam na
gol?“), tako da zajedno pođoše na teren za kvidič.
Madam Bućkuriš, koja je i dalje nadgledala grifindorske treninge da bi Harija
držala na oku, bila je, kao i ostali, vrlo impresionirana Vatrenom strelom. Uzela ju je
u ruke pred poletanje i sa svima podelila svoje stručno mišljenje.
– Pogledajte samo kako je uravnotežena! Ako je serija Nimbus imala neku falinku,
onda je to malo uzvišenje blizu repnog dela... dešavalo se da posle nekoliko godina
počne da je koči. Sada su usavršili i dršku, malo je tanja nego kod Čistačica, podseća
me na stare Srebrne strele... šteta što su prestali da ih prave. Učila sam da letim na
jednoj od njih, to je takođe bila valjana stara metla...
Ona nastavi tim tonom sve dok joj Drvce ne reče: – Ovaj... Madam Bućkuriš? Da
li biste vratili metlu Hariju? Moramo da treniramo...
– Oh... da, u redu... izvoli, Poteru – reče Madam Bućkuriš. – A ja ću sesti ovde
pored Vizlija...
Ona i Ron napustiše igralište da bi seli u arenu, a grifindorski tim se okupi oko
Drvceta da čuje konačna uputstva za sutrašnji meč.
– Hari, upravo sam saznao ko će biti Tragač za Rejvenklo. To je Čo Čang. Ona je
u četvrtom razredu, i vrlo je dobra... Iskreno sam se nadao da je neće biti u timu,
imala je neke ozlede... – Drvce se namršti, nezadovoljan brzim oporavkom Čo Čang, a
onda nastavi: – S druge strane, ona jaše Kometu 260, koja je prava šala u odnosu na
Vatrenu strelu. – On pogleda Harijevu metlu s divljenjem, a zatim reče: – Okej,
hajdemo, svi...
Hari najzad uzjaha svoju Vatrenu strelu i odbaci se od tla.
Bilo je bolje nego što je mogao da sanja. Vatrena strela se okretala na najlakši
dodir; činilo se da više sluša njegove misli nego njegov stisak. Hitala je duž terena
takvom brzinom da se gledalište pretvorilo u zeleno-sivu mrlju; Hari njome zaokrene
tako oštro da Alisija Spinet vrisnu, a on odmah savršeno kontrolisano krenu da ponire,
okrznuvši travnati teren vrhovima nožnih prstiju, pre nego što ponovo poče da se
uspinje deset, petnaest, dvadeset metara uvis...
– Hari, puštam Skrivalicu! – viknu Drvce.
Hari se okrenu i poče da se utrkuje s Bladžerkom ka gol-stativama; lako je
prestiže, vide Skrivalicu kako se hitro kreće negde iza Drvceta, i za manje od deset
sekundi čvrsto ju je stezao u šaci.
Ceo tim podivlja od radosti. Hari pusti Skrivalicu, dade joj minut prednosti, a
onda se sjuri za njom, krivudajući između svojih saigrača: uoči je kako se krije kraj
kolena Kejti Bel, lako je zaobiđe i ponovo uhvati.
To je bio najbolji trening od svih dosadašnjih. Inspirisan prisustvom Vatrene
strele, tim je bez greške izvodio svoje najbolje poteze, i kad su se ponovo spustili na
zemlju Drvce prvi put dotad nije imao ni jednu jedinu zamerku, kako primeti Džordž
Vizli.
– Ne vidim da nas išta može zaustaviti sutra! – reče Drvce. – Sem ukoliko... Hari,
jesi li savladao svoj problem s dementorima?
– Da – reče Hari, pomislivši na svog slabašnog Patronusa, priželjkujući da je bar
malo jači.
– Dementori se neće ponovo pojaviti, Olivere. Dambldor bi odlepio od besa –
reče Fred samouvereno.
– Pa, nadajmo se da neće – reče Drvce. – U svakom slučaju... sjajan trening, ljudi.
Hajdemo nazad u kulu... da ranije legnemo...
– Ja ću ostati još malo. Ron želi da isproba Vatrenu strelu – reče Hari Drvcetu, i
kad se ostatak tima zaputio prema svlačionicama Hari krenu ka Ronu, koji preskoči
ogradu između sedišta i terena i pođe mu u susret. Madam Bućkuriš beše zaspala na
svom sedištu.
– Evo, izvoli – reče Hari, pružajući mu Vatrenu strelu.
S izrazom ekstaze na licu, Ron uzjaha metlu i nestade u sve gušćoj tmini, dok je
Hari šetkao duž ivice terena posmatrajući ga. Već je pala i noć pre nego što se Madam
Bućkuriš trgla iz sna, prekorela Harija i Rona što je nisu probudili, i naredila da se
smesta vrate u zamak.
Hari prebaci Vatrenu strelu preko ramena, a zatim on i Ron izađoše s mračnog
stadiona, raspravljajući o savršeno mirnom kretanju Vatrene strele, njenom
fenomenalnom ubrzanju i pod konac preciznom skretanju. Bili su već na pola puta ka
zamku kad Hari, pogledavši nalevo, vide nešto od čega mu srce preskoči – par očiju
koje su svetlele u tami.
Hari zastade kao ukopan, dok mu je srce lupalo kao da će da iskoči.
– Šta je bilo? – upita Ron.
Hari mu pokaza. Ron izvadi svoj štapić i promrmlja: – Lumos!
Svetlosni zrak pade preko trave, pogodi sâmo podnožje drveta i osvetli njegove
grane; tu, među pupoljcima lišća, ugledaše Krukšenksa.
– Marš odatle! – povika Ron, stade i podiže kamen s trave, ali pre nego što je
stigao išta da učini, Krukšenks iščeze u jednom zamahu svog dugog riđeg repa.
– Vidiš? – reče Ron besno, bacivši kamen na zemlju. – I dalje ga pušta da luta gde
god mu se ćefne... verovatno sad gustira Krasticu zajedno s još par ptica...
Hari ne reče ništa. Udahnu duboko, s olakšanjem. Za trenutak mu se učinilo sasvim
izvesnim da te oči pripadaju Grimu. Ponovo pođoše ka zamku. Postiđen zbog tog svog
trenutka panike, Hari ne reče ništa Ronu... nije gledao ni levo ni desno dok nisu stigli
do blistavo osvetljene Ulazne dvorane.

* * *

Sledećeg jutra Hari siđe na doručak zajedno s ostalim dečacima iz spavaonice,
koji su svi do jednog bili ubeđeni da Vatrena strela zaslužuje nekakvu počasnu stražu.
Kad je Hari ušao u Veliku salu, sve glave se okrenuše u pravcu Vatrene strele, uz
uzbuđeno mrmljanje. Hari vide, na svoje ogromno zadovoljstvo, da je sliterinski tim
zaprepašćen.
– Jesi li mu video lice? – reče Ron radosno, osvrćući se ka Melfoju. – Ne može da
poveruje! Ovo je sjajno!
Drvce je takođe uživao u trijumfu Vatrene strele.
– Spusti je ovde, Hari – reče, položivši metlu nasred stola, i pažljivo je okrenuvši
kako bi joj natpis s nazivom bio na gornjoj strani. Uskoro počeše da dolaze đaci iz
Rejvenkloa i Haflpafa da bi je pogledali. Sedrik Digori priđe da čestita Hariju na tako
sjajnoj zameni za Nimbus, a Persijeva devojka iz Rejvenkloa, Penelopa Klirvoter,
zamoli ga da i sama pridrži Vatrenu strelu.
– Pazi se, Peni, nemoj da sabotiraš! – reče Persi u šali, dok je ona pažljivo
ispitivala Vatrenu strelu . – Penelopa i ja imamo malu opkladu – reče on. – Deset
galeona onome ko pogodi pobednika utakmice.
Penelopa spusti Vatrenu strelu, zahvali se Hariju i pođe natrag ka svom stolu.
– Hari... obavezno pobedi – užurbano mu došapnu Persi. – Nemam deset galeona.
Da, dolazim, Peni! – I on odjuri da joj se pridruži u jedenju tosta.
– Jesi li siguran da ćeš se snaći s tom metlom, Poteru? – reče jedan hladan, otegnut
glas. Drako Melfoj je takođe prišao da bi bolje osmotrio metlu, s Krebom i Gojlom iza
sebe.
– Da, mislim da hoću – reče Hari.
– Ima mnogo posebnih dodataka, zar ne? – reče Melfoj dok su mu oči zlobno
sijale. – Šteta što nema i padobran... u slučaju da se i suviše približiš nekom
dementoru.
Kreb i Gojl se zakikotaše.
– Šteta što ti ne možeš da zakačiš jednu dodatnu ruku na svoju, Melfoje – reče
Hari. – Možda bi ona mogla da uhvati Skrivalicu umesto tebe.
Grifindorski tim se glasno nasmeja. Melfojeve blede oči se suziše i on odšeta, sav
ukrućen. Videše da se priključio ostatku sliterinskog tima, i svi zbiše glave, bez
sumnje se raspitujući da li je Harijeva metla prava Vatrena strela.
U četvrt do jedanaest grifindorski tim pođe u svlačionicu. Vreme je bilo sasvim
drugačije u odnosu na prethodni meč. Bio je vedar, hladan dan s blagim povetarcem.
Ovoga puta neće biti problema s vidljivošću, i Hari, iako nervozan, poče da oseća
uzbuđenje koje samo utakmica kvidiča može da pobudi. Mogli su čuti ostatak škole
kako popunjava stadion. Hari skinu crnu školsku odoru, izvadi štapić iz džepa i gurnu
ga ispod majice koju će nositi ispod dresa za kvidič. Nadao se da mu štapić neće
zatrebati. Iznenada se zapita da li je profesor Lupin u publici.
– Znate šta moramo da uradimo – reče Drvce, dok su se spremali da napuste
svlačionicu. – Ako izgubimo ovaj meč, ispadamo iz trke. Samo... samo letite kao juče
na treningu i sve će biti u redu!
Izađoše na teren praćeni burnim aplauzom. Rejvenkloovski tim, obučen u plavo,
već je stajao na sredini terena. Njihov Tragač Čo Čang bila je jedina devojka u
njihovom timu. Bila je za glavu niža od Harija i on, ma koliko bio nervozan, nije
mogao da ne primeti da je izuzetno lepa. Nasmešila se Hariju kada se timovi
postaviše jedan naspram drugog, i on oseti blag grč u stomaku, za koji shvati da nema
veze sa živcima.
– Drvce, Dejvise, rukujte se – reče Madam Bućkuriš resko, i Drvce se rukova s
kapitenom Rejvenkloa.
– Uzjašite metle... na moj zvižduk... tri... dva... jedan...
Hari se otisnu u vazduh, a Vatrena strela je stremila brže i više uvis od svih
ostalih metli. Obleteo je oko stadiona i počeo da traži pogledom Skrivalicu, sve
vreme slušajući komentarisanje Lija Džordana, prijatelja blizanaca Vizli.
– Krenuli su, a najveće uzbuđenje meča je Vatrena strela na kojoj Hari Poter leti
za ekipu Grifindora. Kako navodi časopis Veštičje metle, Vatrena strela će biti
zvanična metla reprezentacije na ovogodišnjem svetskom prvenstvu...
– Džordane, da li bi bio ljubazan da nam kažeš šta se zbiva na terenu? – prekide
ga glas profesorke Mek Gonagal.
– U redu, profesorka... samo dajem malo dodatnih informacija... Vatrena strela,
inače, ima ugrađenu auto-kočnicu i...
– Džordane!
– U redu, u redu, Grifindor u posedu, Kejti Bel iz Grifindora leti ka golu i...
Hari se sjuri pored Kejti, hitajući u suprotnom pravcu, gledajući naokolo ne bi li
spazio zlatni odsjaj, i primeti kako mu Čo Čang leti za petama. Bila je očito vrlo
dobar letač... stalno je ukrštala svoju putanju s njegovom, terajući ga da menja pravac.
– Pokaži joj ubrzanje, Hari! – povika Fred u prolazu, dok je jurcao za Bladžerkom
koja je srljala na Alisiju.
Dok su kružili oko stativa rejvenkloovskog gola, Hari potera Vatrenu strelu
napred i ostavi Čo za sobom. Baš kad je Kejti uspela da postigne prvi pogodak na
utakmici, a grifindorski deo publike podivljao, on je spazi... Skrivalica je bila blizu
zemlje, lepršala je u podnožju jedne od tribina.
Hari se ustremi naniže. Čo vide šta on radi i sjuri se za njim... Hari poče da
ubrzava, preplavljen uzbuđenjem. Poniranje je bilo njegova specijalnost, bio je deset
stopa udaljen...
U tom trenutku niotkuda iskrsnu Bladžerka, koju je bacio jedan od rejvenkloovskih
Jurišnika. Hari hitro promeni kurs, izbegavši je za jedva nekoliko centimetara, i u tih
par ključnih trenutaka Skrivalica nestade.
Ču se snažan povik razočaranja: – Oooohhh – iz grla pristalica Grifindora, ali i
jak aplauz za Jurišnika Rejvenkloa. Džordž Vizli dade oduška osećanjima odaslavši
drugu Bladžerku pravo na dotičnog rejvenkloovskog Jurišnika, koji bi prinuđen da se
obrne u vazduhu kako bi je izbegao.
– Grifindor vodi s osamdeset prema nula, a pogledajte samo kako ta Vatrena
strela gazi! Poter je tera da radi punom parom, gledajte kako se okreće... Čangina
Kometa ne može da joj parira. Precizna uravnoteženost Vatrene strele jasno je
uočljiva u ovim dugim...
– DŽORDANE! JESU LI TI PLATILI DA REKLAMIRAŠ VATRENE STRELE?
NASTAVI DA KOMENTARIŠEŠ UTAKMICU!
Rejvenklo se povratio. Postigli su tri gola zaredom, što je smanjilo prednost
Grifindora na samo pedeset poena – ako Čo pre njega uhvati Skrivalicu, Rejvenklo bi
mogao da pobedi. Hari se spusti niže, za dlaku izbegavši jednog od rejvenkloovskih
Goniča, grozničavo pretražujući teren... odsjaj zlata, treperenje tananih krilca...
Skrivalica je kružila oko grifindorske stative...
Hari ubrza, pogledom fiksirajući malu zlatnu mrljicu... ali baš tada, Čo se pojavi
niotkuda, blokirajući ga...
– HARI, NIJE TRENUTAK DA BUDEŠ DŽENTLMEN! – zagrme Drvce, dok se
Hari sklanjao u stranu da bi izbegao udarac. – ZBACI JE S METLE AKO TREBA!
Hari se okrete i spazi Čo. Smešila se. Skrivalica je ponovo nestala. Hari ustremi
svoju metlu uvis i podiže se dvadesetak stopa iznad igrališta. Krajičkom oka spazi Čo
kako ga prati... Odlučila je da radije prati njega nego da sama traga za Skrivalicom. U
redu, onda... ako hoće da ga sledi, moraće da snosi posledice...
On ponovo poče da ponire, a Čo, misleći da je spazio Skrivalicu, pokuša da ga
prati; Hari vrlo oštro prekinu poniranje, a ona polete nadole; on se ponovo podiže, brz
kao metak, a onda je vide po treći put... Skrivalica je svetlucala visoko iznad
rejvenkloovske polovine terena.
On ubrza, što učini i Čo, neku desetinu metara ispod njega. Pobediće, svakim
trenutkom sve je više sustizao Skrivalicu... a onda...
– Oh! – vrisnu Čo, pokazujući na nešto.
Skrenula je Harijevu pažnju, i on pogleda naniže.
Tri dementora, tri visoka, crna, zakrabuljena dementora gledala su uvis ka njemu.
Nije stao da razmisli. Gurnuvši ruku kroz okovratnik svoje odore, on izvuče svoj
štapić i povika: – Ekspekto Patronum!
Nešto srebrnastobelo i ogromno izlete iz vrha njegovog štapića. Znao je da je
pojurilo pravo na dementore, ali nije se zaustavio da to i vidi. Nekim čudom i dalje
potpuno bistrog uma, on pogleda napred. Bio je gotovo na cilju. Ispružio je ruku
kojom je još uvek stezao štapić, i uspeo da sklopi prste oko majušne Skrivalice koja
se otimala.
Začu se jak zvižduk madam Bućkuriš. Hari se okrenu u vazduhu i vide šest
skerletnocrvenih mrlja kako se ustremljuje ka njemu. Sledećeg trenutka ceo tim ga je
grlio tako snažno da umalo nije pao s metle. Dole u masi čuo je oduševljene povike
grifindoraca.
– To je moj čovek! – neprestano je urlao Drvce. Alisija, Anđelina i Kejti su
ljubile Harija, a Fred ga je tako čvrsto stegao da je Hari pomislio da će mu otpasti
glava. U potpunom haosu, tim nekako uspe da se spusti na teren. Hari siđe s metle i
čim je podigao pogled spazi gomilu navijača Grifindora kako uleće na teren,
predvođena Ronom. Pre nego što je stigao da se sabere, bio je okružen razdraganom
gomilom.
– To! – urlao je Ron, mašući Harijevom rukom po vazduhu. – To! To!
– Sjajno si to izveo, Hari – reče Persi, presrećan. – Dobio sam deset galeona!
Moram da nađem Penelopu, izvini...
– Dobar si bio, Hari – dobaci mu Šejmus Finigan.
– Prokleto briljantno! – zabrunda Hagrid iznad glava grifindoraca.
– Bio je to sjajan Patronus – reče jedan glas Hariju na uvo.
Hari se okrene i spazi profesora Lupina, koji je delovao i potreseno i radosno.
– Ti dementori mi uopšte nisu smetali! – reče Hari ushićeno. – Nisam ništa osetio!
– Biće da je to zato što to... ovaj... i nisu bili dementori – reče profesor Lupin. –
Dođi da vidiš...
Izvlačio je Harija iz gužve sve dok nisu došli dotle da vide ivicu terena.
– Gadno si preplašio g. Melfoja – reče Lupin.
Hari pogleda. U neurednoj gomili na zemlji ležali su Melfoj, Kreb, Gojl i Markus
Flint, kapiten sliterinskog tima, i pokušavali da se iskobeljaju iz dugih odora s
kapuljačama. Činilo se da je Melfoj stajao na Gojlovim ramenima. Poviše njih stajala
je profesorka Mek Gonagal s izrazom neopisivog besa na licu.
– Nedostojan trik! – vikala je ona. – Nizak, kukavički pokušaj da se sabotira
grifindorski Tragač! Kaznena nastava za sve i pedeset poena manje za Sliterin!
Razgovaraću o tome s profesorom Dambldorom, u to budite sigurni. Ah, evo ga,
upravo stiže!
Ako je išta moglo da zapečati pobedu Grifindora, bilo je to ovo. Ron, koji se
probio i stao pored Harija, poče još više da se smeje gledajući Melfoja kako se
batrga da bi se iščupao iz ogrtača, u kojem je još uvek bila zarobljena Gojlova glava.
– Hajde, Hari! – reče Džordž, probijajući se ka njemu. – Žurka! Odmah sada, u
grifindorskom dnevnom boravku!
– Važi! – reče Hari i, srećniji nego mesecima unazad, pođe na čelu mase, zajedno
s ostatkom tima, svi i dalje u svojim skerletnim dresovima, izvan stadiona ka zamku.

* * *

Osećali su se kao da su već osvojili Kvidički pehar. Žurka je trajala ceo dan i
dobar deo noći. Fred i Džordž Vizli nestadoše na par sati i vratiše se s rukama punim
boca krem-piva, soka od bundeve i s nekoliko kesa punih slatkiša iz Mednog vojvode.
– Kako ste to nabavili? – cijuknu Anđelina Džonson, kad je Džordž počeo da baca
pepermint žabice u masu.
– Uz malu pomoć Mesečka, Crvorepa, Šaponje i Rogonje – promrmlja Fred
Hariju na uvo.
Samo jedna osoba nije se pridružila slavlju. Hermiona je, ma kako zvučalo
neverovatno, sedela u ćošku pokušavajući da čita knjižurinu s naslovom Život i
društvene navike britanskih Normalaca. Hari ustade od stola za kojim su Fred i
Džordž počeli da žongliraju flašama krem-piva i pođe do nje.
– Jesi li bar bila na utakmici? – upita je.
– Naravno da jesam – reče Hermiona čudno piskavim glasom, ne gledajući ga. –
Drago mi je da smo pobedili i mislim da si to sjajno izveo, ali moram ovo da naučim
do ponedeljka.
– Hajde, Hermiona, dođi i posluži se – reče Hari, gledajući u Rona i pitajući se da
li je ovaj u dovoljno dobrom raspoloženju da zakopa ratnu sekiru.
– Ne mogu, Hari. Imam još sto dvadeset i dve strane da pročitam! – reče
Hermiona, sad već pomalo histerično. – U svakom slučaju... – Ona pogleda u Rona. –
On ne želi da se i ja pridružim.
To nije bilo sporno, jer upravo u tom trenutku Ron glasno reče: – Da Krastica nije
pojeden, sad bi i on uzeo malčice ovih krem-mušica, baš ih je voleo...
Hermiona briznu u plač. Pre nego što je Hari stigao išta da kaže ili učini, ona
spakova ogromnu knjigu pod mišku i, još uvek jecajući, pobeže prema stepeništu za
ženske spavaonice i nestade s vidika.
– Možeš li makar malo da je pustiš na miru? – upita Hari tiho Rona.
– Ne – reče Ron hladno. – Da se ponašala kao da joj je žao... međutim, Hermiona
nikada neće priznati da je pogrešila. I dalje se ponaša kao da je Krastica otišao na
odmor, ili tako nešto.
Grifindorska žurka se završila tek kada se pojavila profesorka Mek Gonagal u
kariranoj kućnoj haljini s mrežicom na kosi, negde oko jedan sat iza ponoći, i
insistirala da svi pođu u krevet. Hari i Ron se popeše u spavaonicu, i dalje
raspravljajući o utakmici. Iscrpljen, Hari najzad leže u krevet, navuče zastore da bi se
sakrio od mesečine, i gotovo smesta utonu u san...
Sanjao je čudan san. Šetao je šumom, s Vatrenom strelom preko ramena, sledeći
nešto srebrnastobelo. Ono je vijugalo kroz drveće i mogao je samo tu i tamo da uhvati
pokoji odsjaj među lišćem. Željan da ga sustigne, ubrza, ali što je brže išao, to je
svetleći predmet brže odmicao. Hari potrča i začu ispred sebe topot kopita u galopu.
Sada je jurio pravo napred i jasno čuo galop pred sobom. Zatim skrenu za ugao ka
proplanku i...
– AAAAAAAAAAAAAHHHH! NEEEEEEEEEEE!
Hari se iznenada probudi, kao da ga je nešto tresnulo po licu. Dezorijentisan, u
potpunom mraku, on poče da petlja oko svojih zastora baldahina... čuo je neko
kretanje oko sebe i glas Šejmusa Finigana s druge strane sobe: – Šta se dešava?
Hariju se učini da je čuo kako su se vrata spavaonice zalupila. Najzad je uspeo da
razdvoji zavese, a u istom trenutku Din Tomas upali svoju lampu.
Ron je sedeo na krevetu, čiji je zastor s jedne strane bio iskidan, s izrazom užasa
na licu.
– Blek! Sirijus Blek! S nožem!
– Šta?
– Ovde! Baš sada! Iskidao je zavese! Probudio me je!
– Siguran si da nisi sanjao, Rone? – upita Din.
– Pogledaj zavese! Kažem vam, bio je ovde!
Svi iskočiše iz kreveta; Hari prvi stiže do vrata spavaonice, i svi se sjuriše niz
stepenice. Čuli su kako se iza njih otvaraju vrata i pospane glasove kako ih dozivaju:
– Ko je vrisnuo?
– Šta to radite?
Dnevni boravak bio je osvetljen sjajem umiruće vatre u kaminu, još uvek
prekriven otpacima od žurke. Bio je potpuno prazan.
– Jesi li siguran da nisi sanjao, Rone?
– Kažem vam, video sam ga!
– Kakva je to buka?
– Profesorka Mek Gonagal je rekla da idemo u krevet!
Nekoliko devojčica siđe niza stepenište, zevajući i navlačeći ogrtače. Pristizali su
i dečaci.
– Sjajno, je l’ nastavljamo? – upita Fred Vizli živahno.
– Svi natrag gore! – reče Persi dojurivši u dnevni boravak, pokušavajući na
pidžamu da prikači svoju značku Glavešine dečaka dok je to izgovarao.
– Persi... Sirijus Blek! – reče Ron tiho. – U našoj spavaonici! S nožem! Probudio
me!
U dnevnom boravku nasta mrtva tišina.
– Glupost! – reče Persi, iznenađen. – Prejeo si se, Rone... ružno sanjao...
– Kažem ti...
– Ne, zbilja, što je mnogo, mnogo je!
Profesorka Mek Gonagal se vratila. Zalupila je portret za sobom ušavši u dnevni
boravak, i besno zurila naokolo.
– Drago mi je da je Grifindor dobio utakmicu, ali ovo postaje smešno. Persi, više
sam očekivala od tebe!
– Ja ovo nikako nisam odobrio, profesorka! – reče Persi, praveći se važan. –
Upravo sam im govorio da pođu natrag u krevet! Moj brat Ron je imao noćnu moru...
– TO NIJE BILA NOĆNA MORA! – zaurla Ron. – PROFESORKA, PROBUDIO
SAM SE, A SIRIJUS BLEK JE STAJAO IZNAD MENE, S NOŽEM U RUCI!
Profesorka Mek Gonagal se zapanjeno zagleda u njega.
– Ne budi smešan, Vizli, kako je uopšte mogao da prođe kroz rupu u portretu?
– Pitajte njega! – reče Ron, pokazavši drhtavim prstom na poleđinu Ser
Kadoganove slike. – Pitajte ga da li je video...
Sumnjičavo zagledajući Rona, profesorka Mek Gonagal gurnu portret otpozadi,
otvori ga i izađe. Ceo dnevni boravak je slušao, zaustavivši dah.
– Ser Kadogane, da li ste maločas pustili nekog čoveka u grifindorsku kulu?
– Naravno, draga damo! – uskliknu Ser Kadogan.
Svi iz boravka i izvan njega utihnuše, preneraženi.
– Vi... vi ste ga pustili? – reče profesorka Mek Gonagal. – Ali... ali, lozinka!
– Imao ih je! – reče Ser Kadogan ponosito. – Imao je sve lozinke za ovu nedelju,
moja gospo! Pročitao mi ih je s malog parčeta papira!
Profesorka Mek Gonagal se vrati kroz rupu u portretu i suoči se sa zapanjenom
gomilom. Bila je bela kao kreda.
– Ko je – reče, dok joj je glas podrhtavao – ko je ta beskrajno glupava osoba koja
je napisala sve lozinke za ovu nedelju i ostavila ih tek tako, da ih bilo ko nađe?
Nastade potpuna tišina, koju prekide najtiši mogući prestrašen pisak. Nevil
Longbotom, drhteći od glave do peta u pufnastim papučicama, polako podiže ruku
uvis.

14. Snejpova zloba



Te noći u grifindorskoj kuli niko nije spavao. Znali su da se zamak ponovo
pretražuje, i cela kuća je ostala budna u dnevnom boravku, čekajući da čuje je li Blek
uhvaćen. Profesorka Mek Gonagal je došla izjutra da im saopšti kako im je ponovo
umakao.
Čitavog dana, gde god pošli, susretali su se s pooštrenim merama bezbednosti.
Videli su profesora Flitvika kako podučava ulazna vrata da prepoznaju ogromnu sliku
Sirijusa Bleka; Filč je iznenada počeo da tumara hodnicima, zagrađujući sve - od
tankih pukotina u zidovima, do mišjih rupa. Ser Kadogan je otpušten. Njegov portret
vraćen je u svoj pusti hodnik na sedmom spratu, a Debela Dama se vratila. Stručno su
je restaurirali, ali je i dalje bila krajnje nervozna i prihvatila je da se vrati na stari
posao samo pod uslovom da joj se obezbedi dodatna zaštita. Zbog toga su unajmili
gomilu namrštenih trolova kao njeno obezbeđenje. Ovi su špartali hodnikom u
grupicama, razgovarajući međusobno hroptajima, i upoređivali dužinu svojih toljaga.
Hari nije mogao da ne primeti da je statua jednooke veštice na trećem spratu i
dalje bila bez čuvara i blokade. Fred i Džordž su izgleda bili u pravu kad su tvrdili da
su oni – a sada i Hari, Ron i Hermiona – jedini koji znaju za tajni prolaz kroz nju.
– Misliš li da bi trebalo nekome da kažemo? – upita Hari Rona.
– Znamo da nije ušao putem iz Mednog vojvode – reče Ron, kategorički
odbacujući tu ideju. – Čuli bismo da je neko provalio u radnju.
Hariju je bilo drago što je Ron zauzeo takav stav. Ako bi i jednooku vešticu
zabarikadirali, ne bi više nikad mogao da ode u Hogsmid.
Ron je preko noći postao slavan. Prvi put u životu ljudi su na njega obraćali više
pažnje nego na Harija, i bilo je primetno da Ron uživa u tome. Mada je i dalje bio
potresen dešavanjima od prethodne noći, rado bi svakom ko se raspitivao prepričavao
šta se desilo, otkrivajući mnoštvo detalja.
– ...spavao sam, a onda sam čuo kako se nešto cepa i pomislio da sanjam, znaš?
Ali onda je dunula promaja... Probudio sam se i video da su zastori s jedne strane mog
kreveta iscepani... Prevrnuo sam se na stranu i video ga kako stoji poviše mene...
poput skeleta, s oblakom prljave kose... držao je taj veliki, dugi nož, mora da je imao
bar trideset centimetara... pogledao me je, i ja njega, a onda sam vrisnuo i on je
šmugnuo glavom bez obzira.
– Ali, zašto? – upita Ron Harija, kada se grupa devojčica iz drugog razreda koje
su saslušale njegovu jezivu priču, udaljila. – Zašto je šmugnuo?
I Hari se isto to pitao. Zašto Blek, kada je otkrio da je došao do pogrešnog
kreveta, nije ućutkao Rona i nastavio do Harija? Dvanaest godina ranije Blek je već
bio dokazao da mu ne smeta da ubija nevine ljude, a ovoga puta pred njim su bila
petorica nenaoružanih dečaka, od kojih su četvorica spavala.
– Valjda je znao da će imati problema da izađe iz zamka, pošto si vrisnuo i
probudio ostale – reče Hari zamišljeno. – Morao bi da pobije čitavu kuću da bi se
probio do rupe iza portreta... a onda bi možda sreo i nastavnike...
Nevil je bio u potpunoj nemilosti. Profesorka Mek Gonagal je bila toliko besna na
njega da mu je zabranila da posećuje Hogsmid, odredila mu kaznenu nastavu i svima
zabranila da mu ubuduće daju lozinku za ulaz u kulu. Siroti Nevil je morao svake
večeri da čeka ispred ulaza u dnevni boravak da neko naiđe, kako bi s njim ušao, dok
su ga trolovi iz obezbeđenja popreko gledali. Međutim, nijedna od tih kazni nije bila
ništa u poređenju s onom koju mu je priredila njegova baka. Dva dana posle Blekove
provale, poslala je Nevilu najgore što bilo koji hogvortski učenik može da dobije za
vreme doručka - Drekavca.
Tog jutra su se školske sove stuštile u Veliku salu noseći poštu, kao i obično, i
Nevil se zagrcnuo kada se ogromna sova spustila pravo ispred njega sa
skerletnocrvenom kovertom u kljunu. Hari i Ron, koji su sedeli preko puta, smesta
prepoznaše pismo-Drekavca... Ron je dobio jedno takvo od majke prethodne godine.
– Brzo beži, Nevile – posavetova ga Ron.
Nevilu nije trebalo dvaput reći. Zgrabio je koverat i, držeći ga ispred sebe kao
bombu, izjurio iz sale, dok je sliterinski sto urlao od smeha gledajući ga. Čuli su kako
se Drekavac oglasio u predvorju - bio je to glas Nevilove bake, magično pojačan,
stotinu puta glasniji od uobičajenog, kako krešti na Nevila da je obrukao celu familiju.
Od sažaljenja i brige za Nevila Hari nije primetio da je i njemu stiglo pismo.
Hedviga mu privuče pažnju jako ga gricnuvši za ručni zglob.
– Jao! Oh... Hvala, Hedviga.
Hari pocepa koverat, dok se Hedviga služila Nevilovim kornfleksom. Unutra je
bilo pisamce u kome je pisalo:

Dragi Hari i Rone,
Možemo li da popijemo zajedno čajče večeras oko šest? Doći ću u zamak da
vas pokupim. ČEKAJTE ME U ULAZNOJ DVORANI, NIJE VAM
DOZVOLJENO DA IZLAZITE SAMI.
Živi mi bili,

Hagrid

– Verovatno želi da čuje sve o Bleku! – reče Ron.
I tako, u šest popodne, Hari i Ron izađoše iz grifindorske kule, u trku prođoše
pored trolovskog obezbeđenja i zaputiše se u Ulaznu dvoranu.
Hagrid ih je već čekao.
– U redu, Hagride! – reče Ron. – Pretpostavljam da bi hteo da čuješ šta je bilo u
subotu uveče, zar ne?
– Već sam čuo sve o tom’ – reče Hagrid, otvarajući ulazna vrata da ih izvede.
– Oh – reče Ron, pomalo razočaran.
Prvo što su ugledali ulazeći u Hagridovu kolibu bio je Bakbik, ispružen preko
Hagridovog pačvork jorgana ogromnih krila pripijenih uz telo, i kako s uživanjem
pokušava da slisti ogroman tanjir mrtvih lasica. Skrenuvši pogled s tog nimalo
prijatnog prizora, Hari spazi džinovsko krzneno smeđe odelo i užasnu žutonarandžastu
kravatu kako vise na vrhu vrata Hagridovog ormana.
– Čemu ta odeća, Hagride? – upita Hari.
– Bakbikovo saslušanje pred Komitetom za Zbrinjavanje opasni’ stvorenjca – reče
Hagrid. – Sad u petak. Će da zajedno idemo u London. Rezervis’o sam dva ležaja u
Noćnom viteškom autobusu...
Harija preplavi gadan osećaj krivice. Potpuno je zaboravio da je suđenje Bakbiku
tako skoro, a sudeći po izrazu nelagode na Ronovom licu, i on je zaboravio.
Zaboravili su i na obećanje da će mu pomoći da pripremi Bakbikovu odbranu –
pojava Vatrene strele im je to potpuno smela s pameti.
Hagrid im nasu čaj i ponudi ih slatkim zemičkama s grožđicama, ali znali su da je
bolje da se ne posluže; već su imali dovoljno iskustva s Hagridovim kulinarskim
veštinama.
– Htedo neš’o da prodiskutujem s vama dvoj’com – reče Hagrid, i sede između
njih, neuobičajeno ozbiljan.
– Šta? – reče Hari.
– Hermiona – odgovori Hagrid.
– Šta s njom? – reče Ron.
– Skroz je van sebe, eto š’a je. Mnogo puta mi je dolaz’la u posetu posle Božića.
Usamljena je. Prvo niste ’teli da govorite s njom zbog Vatrene strele, a sad ne
govor’te jerbo je njezin mačor...
– ...pojeo Krasticu! – Ron mu besno upade u reč.
– Jerbo se njen mačak ponaš’o kak’ se sve mačke ponašaju – nastavi Hagrid,
vrdajući. – Tol’ko se puta isplakala, da znadeš. Trenutno joj baš nije lako. Zagrizla je
viš’ no š’o mož’ da proguta pokušavajuć’ da uradi toliko posla. A ipak je iznašla
vremena da mi pomogne oko Bakbikovog slučaja, zamislite... Našla mi je dosta
valjanog materijala... mislim da sad imade sasvim dobre izglede...
– Hagride, trebalo je i mi da ti pomognemo... izvini... – poče Hari posramljeno.
– Niste vi krivi! – reče Hagrid, odmahujući rukom na Harijevo izvinjenje. – Bog
zna kak’ ste i vi svašta morali da pregurate, vid’o sam te kak’ vežbaš kvidič noć i
dan... al’ moram da vi kažem, mislijo sam da bi vas dvoj’ca prijatelja cenili više od
metli i pacova. Niš’ drugo.
Hari i Ron se pogledaše s nelagodom.
– Al’ je bila potištena, vala, kad te je Blek umalo izbo, Rone. Ona ima najbolje
namere, Hermiona, a vi ne govor’te sa nju....
– Kad bi se otarasila te mačorčine, ponovo bih progovorio s njom! – reče Ron
ljutito. – Ali ona ga i dalje brani. Taj mačor je manijak, a ona neće da čuje ni reč
protiv njega!
– Pa, dobro, ljudi mogu bit’ tvrdoglavi k’o mazge kad je reč o njihovim
ljubimcima – reče Hagrid mudro. Iza njegovih leđa, Bakbik ispljunu nekoliko lasičjih
kostiju na Hagridov jastuk.
Ostatak vremena kod Hagrida provedoše raspravljajući o sve većim šansama
Grifindora da osvoji Školski pehar u kvidiču. U devet sati, Hagrid ih otprati nazad do
zamka.
Kad su se vratili u dnevni boravak, zatekoše veliku grupu učenika kako se gužva
oko oglasne table.
– Hogsmid, sledećeg vikenda! – povika Ron, izdigavši se povrh glava da pročita
novo obaveštenje. – Šta ti misliš? – tiho dodade Hariju kad su pošli da sednu.
– Pa, Filč nije ništa preduzeo oko prolaza za Mednog vojvodu... – reče Hari još
tiše.
– Hari! – reče jedan glas na njegovo desno uvo. Hari se osvrne i spazi Hermionu,
koja je sedela za stolom preko puta i raščišćavala prostor u zidu knjiga koji ju je
skrivao od pogleda.
– Hari, ako ponovo odeš u Hogsmid... reći ću profesorki Mek Gonagal za tu mapu!
– reče Hermiona.
– Čuješ li ti da neko nešto priča, Hari? – zareža Ron, ne gledajući u Hermionu.
– Rone, kako možeš da mu dozvoliš da ide s tobom? Posle svega što Sirijus Blek
umalo nije uradio tebi! Ozbiljna sam, kazaću...
– Dakle, sad bi htela da Harija izbace iz škole! – reče Ron besno. – Zar nisi
učinila dovoljno štete za ovu godinu?
Hermiona otvori usta da odgovori, ali joj Krukšenks iznenada skoči u krilo, tiho
sikćući. Hermiona prestrašeno pogleda izraz na Ronovom licu, podiže Krukšenksa i
brže-bolje pođe ka ženskim spavaonicama.
– Dakle, šta misliš? – reče Ron Hariju, kao da ih ništa nije prekinulo. – Ma hajde,
prošli put kada smo bili tamo ništa nisi uspeo da vidiš. Nisi bio čak ni kod Zonka!
Hari pogleda oko sebe da bi bio siguran da ga Hermiona ne može čuti.
– Važi – reče. – Ali, ovoga puta nosim Nevidljivi ogrtač.

* * *

U subotu ujutru, Hari spakova Nevidljivi ogrtač u torbu, spusti Banditovu mapu u
džep i siđe na doručak s ostalima. Hermiona je preko stola bacala sumnjičave poglede
prema njemu, ali je on izbegavao njen pogled i pazio da ga ona vidi kako se penje uz
mermerno stepenište u Ulaznoj dvorani dok su svi ostali išli ka izlazu.
– Zdravo! – reče Hari Ronu. – Vidimo se kad se vratiš!
Ron se nasmeši i namignu mu.
Hari požuri na treći sprat, vadeći usput mapu iz džepa. Kada je stigao do jednooke
veštice, razmota mapu. Tanka mrljica išla je ka njemu. Hari je izbliza pogleda. Pored
tačke je sićušnim rukopisom bilo ispisano Nevil Longbotom.
Hari brzo izvadi štapić, promrmlja: – Disendium – i tutnu torbu u statuu, ali pre
nego što je uspeo i sâm da se popne, Nevil se pojavi iza ćoška.
– Hari! Zaboravio sam da ni ti ne ideš u Hogsmid!
– Ćao, Nevile – reče Hari, hitro se odmakavši od statue, gurajući mapu nazad u
džep. – Šta ti radiš?
– Ništa – odmahnu glavom Nevil. – Hoćeš li da odigramo igru praskavih
puckavaca?
– Ovaj... ne sada... pošao sam u biblioteku da napišem sastav o vampirima za
Lupina...
– Idem i ja s tobom! – reče Nevil vedro. – Ni ja ga nisam napisao!
– Ovaj... čekaj... da, zaboravio sam, sinoć sam ga uradio!
– Odlično, moći ćeš da mi pomogneš! – reče Nevil, a na njegovom okruglastom
licu pojavi se zabrinutost. – Uopšte ne razumem to s belim lukom... treba li da ga
pojedu, ili...?
Uz prigušen uzvik, Nevil naglo utihnu gledajući preko Harijevog ramena.
Bio je to Snejp. Nevil brzo šmugnu iza Harijevih leđa.
– A šta vas dvojica radite ovde? – reče Snejp, zastavši i gledajući čas u jednog
čas u drugog. – Čudno mesto za sastanke...
Hari se uznemiri kad vide da je Snejp pogledom ošinuo vrata s obe strane
hodnika, a zatim i jednooku vešticu.
– Mi se... ne sastajemo ovde – reče Hari – Samo smo se... sreli ovde.
– Zbilja? – reče Snejp. – Imaš naviku da se pojavljuješ na neočekivanim mestima,
Poteru, i to je retko bez ikakvog razloga... Predlažem vam, obojici, da se smesta
vratite u grifindorsku kulu, gde vam je i mesto.
Hari i Nevil pođoše bez reči. Dok su skretali iza ćoška, Hari se osvrnu. Snejp je
prelazio rukom preko glave jednooke veštice, pažljivo je ispitujući.
Hari je uspeo da se oslobodi Nevila kod portreta Debele Dame. Rekao mu je
lozinku, a onda, pretvarajući se da je zaboravio svoj sastav o vampirima u biblioteci,
pojuri nazad. Kad je bio van vidokruga trolovskog obezbeđenja, ponovo izvadi mapu i
približi je nosu.
Hodnik na trećem spratu izgledao je pust. Hari pažljivo prouči mapu i vide, s
olakšanjem, da je tačkica s oznakom Severus Snejp, sada već ponovo u svojoj
kancelariji.
On pojuri do jednooke veštice, otvori joj grbu, uvuče se unutra i skliznu do svoje
torbe na dnu kamene strmine. Obrisao je Banditovu mapu, a onda se dao u trk.

* * *

Potpuno skriven pod Nevidljivim ogrtačem, Hari se pojavi na sunčevoj svetlosti
ispred Mednog vojvode i prstom bocnu Rona u leđa.
– To sam ja – promrmlja.
– Šta te je zadržalo? – prošišta Ron.
– Snejp se motao po hodniku...
Uputiše se uz Visoku ulicu.
– Gde si ti? – promrmlja Ron krajičkom usana. – Da li si još tu? Baš je čudno
ovako...
Pođoše do Pošte. Ron se pretvarao da proverava cenu slanja sove Bilu u Egipat,
da bi Hari mogao slobodno da razgleda naokolo. Sove su blago huktale odozgo, i bilo
ih je bar tri stotine: od velikih surih, do patuljastih sova malog dometa („Samo za
lokalne isporuke“), koje su bile tako male da su mogle da stanu na Harijev dlan.
Zatim posetiše Zonka, koji je bio toliko zatrpan učenicima da je Hariju trebalo
mnogo truda da ne naleti na nekog i ne izazove paniku. Tu je bilo zezalica i trikova
koji su mogli da zadovolje čak i najneobuzdanije snove Freda i Džordža. Hari je
šapatom davao naloge Ronu i dodao mu nešto zlata ispod ogrtača. Napustili su Zonka
kesa za novac znatno lakših no što su bile pre ulaska, ali su im džepovi bili pretrpani
balegobombama, slatkišima za štucanje, sapunom od žabljih punoglavaca i po jednom
nosogrizućom šoljom za čaj.
Dan je bio lep i blago vetrovit, i nikom se nije ostajalo u zatvorenom prostoru, te
se prošetaše pored Tri metle i popeše uzbrdo da bi posetili Vrišteću kolibu,
najukletije obitavalište duhova u Britaniji. Nalazila se na uzvisini poviše sela, a čak i
na dnevnoj svetlosti delovala je jezovito, zamandaljenih prozora i s vlažnom, skroz
zaraslom baštom.
– Čak je i hogvortski duhovi izbegavaju – reče Ron dok su je posmatrali,
naslonjeni na ogradu. – Pitao sam Skoro Obezglavljenog Nika... čuo je, kaže, da tu
živi prilično nezgodna ekipa. Niko ne može da uđe. Fred i Džordž su, naravno,
pokušali, ali su svi ulazi zatvoreni i zapečaćeni...
Taman kad je Hari, kome je bilo vrućina od penjanja, hteo na nekoliko minuta da
skine Nevidljivi ogrtač, začuše glasove u blizini. Neko se uspinjao prema kući s druge
strane brega. Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Melfoj, u pratnji Kreba i Gojla.
Melfoj je govorio:
– ...svaki čas treba da mi stigne sova od oca. Morao je da ode na saslušanje da bi
im ispričao za moju ruku... kako tri meseca nisam mogao da je koristim...
Kreb i Gojl se zakikotaše.
– Stvarno bih želeo da čujem tog ogromnog kosmatog morona kako pokušava da se
odbrani... ’Nije on nikaki’ štetočina, časnaj reč...’ Tom hipogrifu je sudbina
zapečaćena...
Melfoj iznenada ugleda Rona. Njegovo bledo lice raširi se u zločestu grimasu.
– Šta to radiš, Vizli?
Melfoj pogleda u oronulu kuću iza Rona.
– Pretpostavljam da bi voleo da živiš u njoj, zar ne, Vizli? Sanjaš da imaš svoju
spavaću sobu? Čuo sam da cela tvoja porodica spava u jednoj sobi... Da li je to
istina?
Hari uhvati Ronovu odoru otpozadi, kako bi ga obuzdao da se ne baci na Melfoja.
– Prepusti ga meni – prošapta Ronu na uvo.
Prilika je bila i suviše savršena da bi je propustio. Hari se tiho prikrao iza
Melfoja, Kreba i Gojla, sagnuo se i zahvatio punu šaku blata s puta.
– Baš smo pričali o tvom prijatelju Hagridu – reče Melfoj Ronu. – Samo pokušaj
da zamisliš šta će da kaže Komitetu za zbrinjavanje opasnih stvorenja. Misliš li da će
plakati kad njegovom hipogrifu odrube...
ŠLJIS!
Melfojeva glava se cimnu napred kad je pogodi blato. S njegove srebrnoplave
kose stade da se cedi blatnjava bljuzgavica.
– Šta, kog vraga...?
Ron je morao da se pridrži za ogradu da bi ostao uspravan, od silnog smeha.
Melfoj, Kreb i Gojl su se tupavo vrteli u mestu, unezvereno gledajući naokolo, dok je
Melfoj pokušavao da obriše kosu.
– Šta je to bilo? Ko je to uradio?
– Ovo mesto je baš ukleto, zar ne? – reče Ron, tonom kojim se komentariše vreme.
Kreb i Gojl su delovali prestrašeno. Njihovi nabildovani mišići nisu bili ni od
kakve koristi protiv duhova. Melfoj je divlje zverao naokolo po pustom pejzažu.
Hari se prišunja stazom do jedne posebno blatnjave barice nekog odvratnog,
smradnog zelenog mulja.
ŠLJUS!
Ovoga puta delom pogodi i Kreba i Gojla. Gojl je besno cupkao u mestu
pokušavajući da obriše blato sa svojih sitnih, tupih očica.
– Bačeno je odande! – reče Melfoj, brišući lice i piljeći u tačku dva metra ulevo
od Harija.
Kreb nespretno jurnu napred, ispruživši svoje ogromne ruke poput zombija. Hari
ga zaobiđe, podiže štap i tresnu njime po Krebovoj zadnjici. Hari se tiho smejao dok
je Kreb izvodio svojevrsnu piruetu u vazduhu pokušavajući da vidi ko ga udara. Pošto
je Ron bio jedina osoba koju je Kreb mogao da vidi, on se ustremi na njega, ali mu
Hari podmetnu nogu. Kreb se stropošta... a njegovo ogromno, ravno stopalo dohvati
skut Harijevog Ogrtača. Hari oseti trzaj, a onda mu Ogrtač spade s lica.
Delić sekunde Melfoj je zurio u njega.
– AAAAH! – povika on, pokazujući na Harijevu glavu. Onda se okrenu i pojuri,
vratolomnom brzinom nizbrdo, a za njim i Kreb i Gojl.
Hari ponovo navuče Ogrtač, ali je šteta već bila napravljena.
– Hari! – reče Ron, spotakavši se i beznadežno gledajući u mesto gde je Hari
nestao – bolje beži! Ako Melfoj nekome kaže... bolje se vrati u zamak, brzo...
– Vidimo se kasnije – reče Hari, i bez reči se stušti stazom naniže ka Hogsmidu.
Da li će Melfoj poverovati u to što je video? Da li će iko verovati Melfoju? Niko
nije znao za Nevidljivi ogrtač... niko osim Dambldora. Hariju se prevrnu stomak...
Dambldor će shvatiti šta se tačno desilo ako Melfoj bilo šta kaže...
Odjuri nazad do Mednog vojvode, nazad niz podrumske stepenice, preko kamenog
poda, zatim kroz vrata u podu... Hari strgnu Ogrtač, stavi ga pod mišku i pojuri kroz
prolaz... Melfoj će se prvi vratiti... koliko će mu trebati da nađe nekog nastavnika?
Teško dišući, osećajući oštar bol u slabinama, Hari nije usporavao sve dok nije stigao
do kamenog klizišta. Moraće da ostavi Ogrtač tu gde je, bio bi to i suviše očit dokaz
ako je Melfoj otkucao nekom profesoru šta se desilo... sakri ga u jednom tamnom
ćošku, zatim poče da se penje, što je brže mogao, dok su mu se oznojene ruke klizale
po strmini. Čim stiže u unutrašnjost veštičine grbe, kucnu je štapićem, pomoli glavu i
iskoči. Grba se zatvori, i samo što se pomolio iza statue začu kako mu se približavaju
brzi koraci.
Bio je to Snejp. Hitro priđe Hariju dok mu je crna odora lepršala, a onda stade
ispred njega.
– Dakle... – reče on.
Lice mu je odavalo prikriveni trijumf. Hari pokuša da izigrava nevinašce, i suviše
svestan svog oznojenog lica i blatnjavih šaka, koje brzo sakri u džepove.
– Pođi sa mnom, Poteru – reče Snejp.
Hari pođe s njim niza stepenice, pokušavajući da očisti ruke o postavu odore a da
Snejp ne primeti. Spustiše se niza stepenice do podrumskih tamnica, a onda u
Snejpovu kancelariju.
Hari je samo jednom bio u njoj, i to onda kada se takođe našao u ozbiljnoj nevolji.
Snejp je u međuvremenu nabavio još nekoliko užasnih ljigavih stvari u teglama, i sve
su stajale na polici iza njegovog stola, svetlucajući pri plamenu kamina i doprinoseći
pretećoj atmosferi.
– Sedi – reče Snejp.
Hari sede. Snejp, međutim, ostade da stoji.
– Gospodin Melfoj mi je upravo ispričao čudnu priču, Poteru – reče Snejp.
Hari ne reče ništa.
– Kaže da je bio kod Vrišteće kolibe kad je naleteo na Vizlija... naizgled samog.
Hari i dalje ne reče ništa.
– Gospodin Melfoj tvrdi da je razgovarao s Vizlijem kad ga je ogromna grudva
blata otpozadi pogodila u glavu. Šta misliš, kako se to dogodilo?
Hari pokuša da deluje blago iznenađen.
– Ne znam, profesore.
Snejpove oči upiljiše se u Harijeve. Bilo je to isto kao i zuriti u hipogrifa. Hari se
svojski trudio da ne trepne.
– Gospodin Melfoj je zatim video neobičnu prikazu. Možeš li da zamisliš šta je to
moglo da bude, Poteru?
– Ne – reče Hari, pokušavajući da zvuči nedužno radoznalo.
– Tvoju glavu, Poteru. Kako lebdi u vazduhu.
Zavlada dug tajac.
– Možda je bolje da ide do Madam Pomfri – reče Hari. – Ako mu se priviđaju
stvari poput...
– Šta bi tvoja glava tražila u Hogsmidu, Poteru? – upita Snejp tiho. – Tvojoj glavi
nije dozvoljeno da ide u Hogsmid. Nijedan delić tvoga tela nema dozvolu da ide u
Hogsmid.
– Znam to – reče Hari, pokušavajući da prikrije izraz krivice i strepnje na svom
licu. – Čini mi se da Melfoj halucini...
– Melfoj ne halucinira – procedi Snejp kroz nos i sagnu se, stavivši obe ruke na
naslon Harijeve stolice, tako da su im lica bila udaljena tek par pedalja. – Ako je
tvoja glava bila u Hogsmidu, onda je tamo bio i ostatak.
– Bio sam u grifindorskoj kuli – reče Hari. – Kao što ste mi rekli...
– Može li iko to da potvrdi?
Hari ne odgovori. Snejpova tanka usta izviše se u užasan osmeh.
– Tako dakle – reče, ponovo se uspravivši. – Svi, počev od Ministarstva magije
pa nadalje, pokušavaju da drže čuvenog Harija Potera na sigurnom, što dalje od
Sirijusa Bleka. Ali čuveni Hari Poter je zakon za sebe. Neka drugi brinu o njegovoj
bezbednosti! Slavni Hari Poter ide kud želi ne razmišljajući o posledicama.
Hari je ćutao. Snejp je pokušavao da ga isprovocira da kaže istinu. Što on nije
nameravao da uradi. A Snejp nije imao dokaza... ne još.
– Neobično je koliko ličiš na svog oca, Poteru – reče Snejp iznenada, dok su mu
oči sijale. – I on je bio krajnje arogantan. Nešto malo dara na kvidičkom terenu navelo
ga je da umisli da je za glavu iznad svih nas. Kočoperio se naokolo praćen
prijateljima i obožavaocima... Sličnost između vas dvojice je zapanjujuća.
– Moj otac se nije kočoperio – reče Hari, pre nego što je stigao da se zaustavi. –
A ni ja to ne činim.
– Tvoj otac takođe nije mnogo mario za pravila – nastavi Snejp, koristeći priliku,
dok se zloba ocrtavala na njegovom mršavom licu. – Pravila su bila za niže smrtnike,
a ne za pobednike kvidičkog šampionata. Toliko je digao nos...
– UMUKNITE!
Hari odjednom skoči na noge. Bes, kakav nije osetio još od svoje poslednje
večeri u Šimširovoj ulici, strujao je kroz njega. Nije ga bilo briga što se Snejpovo
lice najednom ukočilo, dok su mu se crne oči opasno zacaklile.
– Šta si mi to rekao, Poteru?
– Rekao sam vam da umuknete s pričama o mom tati! – povika Hari. – Znam istinu,
je li vam jasno? On vam je spasao život! Dambldor mi je to ispričao! Da nije bilo
mog tate, vi sada ne biste ni bili ovde!
Snejpova žuta koža postade bela poput kiselog mleka.
– A da li ti je direktor ispričao pod kakvim je okolnostima tvoj otac spasao moj
život? – prošapta on. – Ili je mislio da su ti detalji isuviše neprijatni za osetljive uši
milog mu Potera?
Hari se ugrize za usnu. Nije znao šta se desilo i nije hteo to da prizna... ali Snejp
je pogodio istinu.
– Ne bih želeo da odeš odavde s pogrešnim idejama o svom ocu, Poteru – reče,
dok mu je užasan osmeh titrao na licu. – Da nisi možda zamišljao da se radi o
slavnom, herojskom činu? Da te onda ispravim... Tvoj otac-svetac i njegovi prijatelji
su se našalili na moj račun na način koji je mogao da izazove moju smrt, da tvoj otac
nije kukavički odustao u poslednjem trenutku. U tome što je učinio nije bilo ničeg
hrabrog. Spasavao je svoju kožu isto koliko i moju. Da im je šala uspela, on bi bio
izbačen s Hogvortsa.
Snejp iskezi svoje neravne, žućkaste zube.
– Izvrni džepove, Poteru! – iznenada procedi.
Hari se ne pomeri. U ušima mu je bubnjalo.
– Izvrni džepove, ili idemo pravo kod direktora! Vadi ih, Poteru!
Premro od straha, Hari polako izvuče pregršt Zonkovih drangulija i Banditovu
mapu.
Snejp uze kesu iz Zonkove radnje.
– Dobio sam ih od Rona – reče Hari, moleći se da uspe da stigne do Rona pre
Snejpa. – Prošli put mi ih je doneo iz Hogsmida...
– Zbilja? A ti si ih otada vucarao okolo sa sobom? Kako dirljivo... a šta je ovo?
Snejp podiže mapu. Hari pokuša svim silama da napravi što mirniji izraz lica.
– Obično parče pergamenta – reče slegnuvši ramenima.
Snejp je okrete, gledajući u Harija.
– Sigurno ti ne treba toliko staro parče pergamenta? – reče. – Mogu li... da ga
bacim?
– Ne! – brzo reče Hari.
– Tako dakle! – reče Snejp, dok su mu nozdrve podrhtavale. – Je li to još jedan
dragoceni dar od gospodina Vizlija? Ili... nešto drugo? Pismo, možda, pisano
nevidljivim mastilom? Ili... uputstvo kako da dođeš u Hogsmid a da ne prođeš pored
dementora?
Hari trepnu. Snejpove oči zasjaše.
– Da vidim, da vidim... – mrmljao je on, vadeći štapić i razvijajući mapu po stolu.
– Otkrij mi svoju tajnu! – reče, dodirujući štapićem pergament.
Ništa se ne desi. Hari stegnu šake, da bi prestale da se tresu.
– Pokaži se! – naredi Snejp, oštro tapkajući po mapi.
Ona je i dalje bila čista i neispisana. Hari duboko udahnu da povrati dah.
– Profesor Severus Snejp, učitelj u ovoj školi, naređuje ti da otkriješ podatke koje
prikrivaš! – reče Snejp, udarajući mapu svojim štapićem.
Kao da ih je neka nevidljiva ruka ispisala, na mirnoj površini mape pojaviše se
slova.

Gospodin Mesečko šalje svoje pozdrave profesoru Snejpu, i moli ga da ne
zabada svoj abnormalno veliki nos u tuđe poslove.

Snejp se smrznu. Hari je, zaprepašćen, zurio u poruku. Ali, mapa se tu ne zaustavi.
Pored prvog, pojavi se još jedan natpis.

Gospodin Rogonja se slaže s gospodinom Mesečkom, i voleo bi da doda da je
profesor Snejp jedna ružna ništarija.

Bilo bi vrlo smešno da situacija nije bila i suviše ozbiljna. A to nije bilo sve...

Gospodin Šaponja bi želeo da izrazi čuđenje što je idiot poput dotičnog uopšte
postao profesor.

Hari užasnut sklopi oči. Kada ih je otvorio, mapa je ispisivala svoje poslednje
reči.

Gospodin Crvorep želi profesoru Snejpu dobar dan i savetuje mu da opere
kosu, smrdljivko jedan.

Hari je čekao da se na njega sruči bujica.
– Dakle... – meko reče Snejp. – Videćemo mi...
Priđe vatri, zagrabi pregršt svetlucavog praha iz tegle na kaminu i baci ga u
plamen.
– Lupine! – pozva Snejp, gledajući u vatru. – Hoću da popričamo.
Zapanjen, Hari je gledao u vatru. Iz nje se, hitro se okrećući, pojavi ogromno
obličje. Nekoliko sekundi kasnije, profesor Lupin je izlazio iz kamina, tresući pepeo
sa svoje otrcane odeće.
– Zvao si, Severuse? – reče Lupin blago.
– Naravno – reče Snejp, a lice mu je kiptelo od besa dok se probijao ka svom
stolu. – Upravo sam zamolio Potera da isprazni džepove. Nosio je ovo.
Snejp pokaza pergament na kojem su još svetlucala imena gospode Mesečka,
Crvorepa, Šaponje i Rogonje. Lupinovo lice dobi čudan, zatvoren izgled.
– Pa? – upita Snejp.
Lupin nastavi da zuri u mapu. Hari je imao utisak da Lupin pokušava vrlo brzo da
razmišlja.
– Dakle? – ponovo će Snejp. – Ovaj pergament je očito pun Mračne magije. To bi
trebalo da bude tvoje polje delatnosti, Lupine. Šta misliš, odakle Poteru ovakva stvar?
Lupin podiže pogled i, usput bacivši pogled u Harijevom pravcu, upozori ga da ga
ne prekida.
– Pun Mračne magije? – ponovi blago. – Da li zaista veruješ u to, Severuse? Čini
mi se da je to samo parče pergamenta koje vređa svakog ko pokuša da ga čita.
Detinjasto, ali zasigurno ne i opasno. Pretpostavljam da ga je Hari kupio u nekoj
prodavnici šala...
– Zbilja? – reče Snejp. Vilica mu se ukruti od besa. – Misliš da bi prodavnica šala
mogla da mu proda ovakvu stvar? Zar ne misliš da je verovatnije da ju je dobio
direktno od proizvođača?
Hari nije razumeo o čemu Snejp govori. A ni Lupin, očito.
– Misliš, od gospodina Crvorepa ili jednog od navedenih ljudi? – reče. – Hari, da
li poznaješ ikog od te gospode?
– Ne – brzo uzvrati Hari.
– Vidiš li, Severuse? – reče Lupin, okrećući se Snejpu. – Meni to liči na Zonkov
proizvod...
U pravi čas, u kancelariju ulete Ron. Potpuno bez daha, on se jedva zaustavi da ne
udari u Snejpov sto, držeći se za grudi i pokušavajući da progovori.
– Ja.. sam... to... dao... Hariju... – reče grcajući. – Kupio.. sam... davno... kod
Zonka...
– Dobro! – reče Lupin, pljesnuvši rukama i veselo pogleda okolo. – Izgleda da to
sve objašnjava! Severuse, ja ću ovo uzeti, smem li? – On savi mapu i zavuče je ispod
odore. – Hari, Rone, pođite sa mnom, moram da vas pitam nešto u vezi sa sastavom o
vampirima koji sam vam zadao... izvini nas, Severuse...
Hari se nije usuđivao da pogleda u Snejpa dok su napuštali njegovu kancelariju.
On, Ron i Lupin prešli su čitav put do predvorja a da nisu progovorili ni reči. Onda se
Hari okrenu ka Lupinu.
– Profesore, ja...
– Neću da slušam nikakva objašnjenja – reče Lupin kratko. Pogleda okolo po
praznom predvorju i spusti glas. – Igrom slučaja znam da je tu mapu pre mnogo godina
zaplenio gospodin Filč. Da, znam da je to mapa – reče dok su ga Hari i Ron zapanjeno
gledali. – Ne želim da znam kako je došla u vaš posed. Štaviše, zapanjen sam što je
niste odmah predali. Pogotovu posle onoga što se desilo prošli put kada je učenik
ostavio naokolo važne informacije o ovom zamku. I zato ne mogu da ti je vratim, Hari.
Hari je to i očekivao, i bio je i suviše željan objašnjenja da bi se bunio.
– Zašto je Snejp mislio da sam je dobio od proizvođača?
– Zato... – oklevao je Lupin – što bi tvorci mape želeli da te izvuku iz škole.
Njima bi to bilo krajnje zabavno.
– Da li ih poznajete? – upita Hari, impresioniran.
– Sreli smo se – reče Lupin kratko. Gledao je u Harija, ozbiljniji nego ikad.
– Ne očekuj od mene da te ikada više izvlačim, Hari. Ne mogu da te nateram da
Sirijusa Bleka ozbiljno shvatiš. Ali sam mislio da je ono što si čuo kada su ti se
dementori približili ipak nekako uticalo na tebe. Tvoji roditelji su žrtvovali svoje
živote, Hari, da bi sačuvali tvoj. Bedno im se odužuješ... kockaš se njihovom žrtvom
zbog kesice čarobnih tričarija.
On odšeta ostavljajući Harija u raspoloženju jadnijem nego što je bilo u
Snejpovoj kancelariji. On i Ron se polako popeše mermernim stepeništem. Prolazeći
pored jednooke veštice, Hari se seti Nevidljivog ogrtača... još uvek je bio dole, ali se
Hari više nije usuđivao da ode i uzme ga.
– To je moja greška – reče Ron odjednom. – Ja sam te nagovorio da ideš. Lupin je
u pravu, to je glupo, nije trebalo to da uradimo...
On utihnu: stigli su do hodnika kojim se šetkalo trolovsko obezbeđenje, i
Hermiona im je išla u susret. Jedan pogled na njeno lice ubedi Harija da je već čula
šta se desilo. Srce mu zalupa... da li je rekla profesorki Mek Gonagal?
– Jesi li došla da lepo likuješ? – reče Ron divljački, kad se ona zaustavi ispred
njih. – Ili si pošla da nas tužiš?
– Ne – reče Hermiona. Držala je pismo u rukama a usne su joj drhtale. – Samo
sam mislila da bi trebalo da znate... Hagrid je izgubio slučaj. Bakbika će pogubiti.

15. Kvidičko finale



– Poslao... poslao mi je ovo – reče Hermiona, pružajući im pismo.
Hari ga uze. Pergament je bio vlažan, a ogromne kapi suza su na više mesta toliko
umrljale mastilo da je to otežavalo čitanje.

Draga Hermiona,
Izgubili smo. Dozvoljeno mi je da ga vratim na Hogvorts. Tek treba da
odrede datum pogubljenja.
Biki je uživao u Londonu.
Neću zaboraviti svu pomoć koju si nam pružila.

Hagrid

– Ne mogu to da učine – reče Hari. – Ne mogu. Bakbik nije opasan.
– Melfojev otac je zastrašio Komitet – reče Hermiona, brišući oči. – Znaš kakav
je on. Oni su gomila matorih slabašnih budala, i bili su uplašeni. Biće i žalba,
naravno, uvek postoji mogućnost žalbe. Ali nema svrhe nadati se... Ništa se neće
promeniti.
– Naravno da hoće – reće Ron žustro. – Ovoga puta nećeš sama raditi ceo posao,
Hermiona. Ja ću ti pomoći.
– O, Rone!
Hermiona sklopi ruke oko Ronovog vrata, i načisto briznu u plač. Ron, potpuno
prestrašen, s krajnjom nelagodom potapša je po kosi. Hermiona se najzad odvoji od
njega.
– Rone, zaista mi je strašno žao zbog Krastice... – jecala je ona.
– A... pa... već je bio star – reče Ron, osećajući olakšanje što ga je pustila. – A
bio je i pomalo beskoristan. Ko zna, možda mi mama i tata sada nabave sovu.

* * *

Bezbednosne mere nametnute učenicima nakon Blekovog drugog upada sprečile su
Harija, Rona i Hermionu da odu i posete Hagrida te večeri. Jedina šansa da s njim
razgovaraju bila je za vreme časova Brige o magijskim stvorenjima.
Učinilo im se da je Hagrid šokiran presudom.
– Ja sam kriv za sve. Jezik mi se svez’o k’o vreća. Svi su sedeli tam’ u crnim
odorama, a men’ su stalno ispadale beleške i zaboravlj’o sam svi ti datumi koje si mi
ti pronašla, Hermiona. A ondak je Lucijus Melfoj ust’o i rek’o svoje, a Komitet je
učinijo baš kak’ im je rek’o...
– Još uvek imaš mogućnost žalbe! – reče Ron odlučno. – Nemoj još da odustaješ,
radimo na tome!
Išli su prema zamku s ostatkom razreda. Na čelu kolone mogli su da vide Melfoja,
koji je išao s Krebom i Gojlom i stalno se osvrtao, smejući se izazivački.
– Nema vajde, Rone – reče Hagrid tužno kad su stigli do stepenica zamka. –
Lucijus Melfoj drži taj Komitet u šaci. Ja samo mogu da s’ pobrinem da Biki ostatak
svog života provede srećnije no ikad. Dugujem mu bar tol’ko...
Hagrid se okrenu i požuri natrag ka svojoj kolibi, lica zaronjenog u maramicu.
– Vidi ga kako cmizdri!
Melfoj, Kreb i Gojl stajali su odmah iza vrata zamka i osluškivali.
– Jesi li ikad video nešto tako jadno? – reče Melfoj. – I taj treba da nam bude
nastavnik!
Hari i Ron obojica besno krenuše ka Melfoju, ali Hermiona stiže prva... PLJAS!
Ošamarila je Melfoja posred lica svom snagom koju je uspela da prikupi. Melfoj
se zatetura. Hari, Ron, Kreb i Gojl stajahu zaprepašćeni kad Hermiona ponovo
zamahnu rukom.
– Da se nisi usudio da nazivaš Hagrida jadnim, ti glupi... ti zločesti...
– Hermiona! – reče Ron slabim glasom, i pokuša da zgrabi njenu ruku kad je
ponovo zamahnula.
– Sklanjaj se, Rone!
Hermiona izvadi štapić. Melfoj ustuknu. Kreb i Gojl su gledali u njega čekajući
uputstva šta da rade, skroz izbezumljeni.
– Hajdemo – promrmlja Melfoj, i istog trena sva trojica nestadoše u hodniku koji
je vodio do tamnica.
– Hermiona! – ponovo reče Ron, zvučeći i zaprepašćeno i impresionirano.
– Hari, bolje bi ti bilo da ga pobediš u finalu kvidiča! – reče Hermiona ljutito. –
Bolje bi ti bilo, pošto neću moći da podnesem da Sliterin pobedi!
– Kasnimo na Čini – reče Ron, i dalje zijajući u Hermionu. – Bolje da krenemo.
Oni požuriše mermernim stepeništem ka učionici profesora Flitvika.
– Kasnite, momci! – reče profesor Flitvik prekorno kad Hari otvori vrata učionice.
– Dođite, brzo, vadite štapiće. Danas eksperimentišemo s Razveseljavajućim činima.
Već smo se podelili u parove...
Hari i Ron požuriše do zadnje klupe i otvoriše torbe. Ron pogleda iza sebe.
– Gde je nestala Hermiona?
Hari takođe pogleda naokolo. Hermiona nije bila u učionici, iako se Hari sećao da
je bila tik kraj njega kada je otvorio vrata.
– To je čudno – reče Hari, zureći u Rona. – Možda... možda je otišla do toaleta, ili
tako nešto?
Ali Hermiona se nije pojavila do kraja časa.
– Bogme, i njoj bi dobro došle ove Razveseljavajuće čini – reče Ron kad đaci
pođoše na ručak, prosto sijajući od radosti: Razveseljavajuće čini ispunile su ih
osećanjem velikog zadovoljstva.
Hermiona se nije pojavila ni na ručku. Kada su pojeli pitu od jabuka, učinak
Razveseljavajućih čini iščile, i Hari i Ron već počeše pomalo da se brinu.
– Ne misliš da joj je Melfoj nešto uradio? – upita Ron zabrinuto, dok su hitali uza
stepenice ka grifindorskoj kuli.
Prođoše pokraj trolovskog obezbeđenja, rekoše lozinku Debeloj Dami
(„Flibertidžibert“) i provukoše se kroz rupu iza portreta u dnevni boravak.
Hermiona je sedela za stolom, čvrsto usnula, glave položene na otvorenu knjigu iz
Aritmantije. Oni sedoše kraj nje, svako sa po jedne strane. Hari je prodrma da je
probudi.
– Š... šta? – reče Hermiona, naglo se prenuvši iz sna i izbezumljeno gledajući oko
sebe. – Da li je vreme da idemo? K... koji čas imamo sada?
– Predskazivanje, ali tek za dvadesetak minuta – reče Hari. – Hermiona, zašto nisi
bila na času Čini?
– Šta! O ne! – ciknu Hermiona. – Zaboravila sam da odem na Čini!
– Ali kako si mogla da zaboraviš? – upita Hari. – Bila si sa nama sve dok nismo
ušli u učionicu!
– Ne mogu da poverujem – jauknu Hermiona. – Da li je profesor Flitvik bio ljut?
O, sve je to zbog Melfoja, razmišljala sam o njemu i zaboravila se!
– Znaš šta, Hermiona? – reče Ron, gledajući u ogromni udžbenik iz Aritmantije
koji je Hermiona koristila kao jastuk. – Rekao bih da si pukla. Pokušavaš da uradiš
previše stvari odjednom.
– Ne, nije tačno! – reče Hermiona, sklanjajući kosu s očiju i beznadežno gledajući
oko sebe u pokušaju da nađe svoju torbu. – Samo sam napravila grešku, to je sve.
Bolje da odem i izvinim se profesoru Flitviku... Vidimo se na Predskazivanju!
Hermiona im se pridruži u podnožju merdevina koje su vodile u učionicu
profesorke Treloni krajnje uznemirena.
– Ne mogu da verujem da sam propustila Razveseljavajuće čini! Kladim se da će
to biti na ispitu... profesor Flitvik je nagovestio da bi mogle biti.
Zajedno se popeše stepenicama u mračnu, zagušljivu tavansku prostoriju. Za
svakim stolom sijala je kristalna kugla puna bisernobele izmaglice. Hari, Ron i
Hermiona sedoše zajedno za isti klimavi stočić.
– Mislio sam da nećemo početi s kristalnim kuglama do sledećeg polugodišta –
promrmlja Ron, potraživši pogledom profesorku Treloni.
– Što se buniš, to znači da smo završili sa čitanjem s dlana – takođe tiho uzvrati
Hari. – Bilo mi je muka od njenog trzanja kad god bi mi pogledala u ruke.
– Dobar vam dan! – reče poznati, misteriozni glas, a profesorka Treloni izvede
svoj uobičajeni dramatični ulazak iz senke. Parvati i Lavander zadrhtaše od
uzbuđenja, lica obasjanih mlečnim sjajem svoje kristalne kugle.
– Odlučila sam da uvedem nastavu o kristalnim kuglama ranije nego što sam
planirala – reče profesorka Treloni, sedajući leđima okrenuta prema vatri i gledajući
naokolo. – Suđaje su mi javile da ćete na junskom ispitu imati zadatke iz čitanja Sfere,
i želim da vam pružim odgovarajuću obuku.
Hermiona frknu.
– Ma, stvarno... ’suđaje joj dojavile’... A ko li sastavlja pitanja za ispit? Ona!
Kakvo zadivljujuće predskazanje! – reče ona ne trudeći se da stiša glas.
Bilo je teško reći da li je profesorka Treloni to čula, pošto joj je lice bilo
skriveno u senci. Nastavila je, međutim, kao da nije.
– Gledanje u kristal je posebno prefinjena veština – reče ona sneno. – Ne
očekujem da bilo šta Vidite kad prvi put provirite u beskrajne dubine Sfere. Počećemo
s vežbama opuštanja svesnog dela uma i vanjskih očiju... – Ron poče nekontrolisano
da se kikoće, tako da je morao da stavi šaku preko usta da bi prigušio kikot – da
bismo pročistili Unutrašnje oko i nadsvest. Možda će, ako budemo imali sreće, neki
od vas uspeti da Progledaju pre kraja ovog časa.
I oni počeše. Hari se osećao, najblaže rečeno, krajnje glupo zureći belo u kristalnu
kuglu i pokušavajući da isprazni mozak kojim su se stalno vrzmale misli poput: „Ovo
je glupo“. Svakako nije pomagalo ni to što se Ron neprestano kikotao, a Hermiona
nastavila da cokće.
– Jeste li već nešto videli? – upita ih Hari posle četvrt sata mirnog zurenja u kuglu.
– Da, ovaj sto je nagoreo – reče Ron, pokazujući prstom. – Nekom je pala sveća.
– Ovo je takvo gubljenje vremena – prosikta Hermiona. – Mogla bih da vežbam
nešto korisnije. Recimo, da nadoknađujem propušteno gradivo o Razveseljavajućim
činima...
Profesorka Treloni zazvecka kraj njih.
– Da li bi neko želeo da mu pomognem da rastumači senovita znamenja unutar
njegove Sfere? – upita ona kroz zveket svojih brazletni i lančića.
– Meni ne treba pomoć – šapnu Ron. – Očito je šta ovo znači. Biće mnogo magle
noćas.
I Hari i Hermiona prasnuše u smeh.
– E pa, zbilja! – reče profesorka Treloni, a sve glave se okrenuše u njihovom
pravcu. Parvati i Lavander bile su skandalizovane. – Ometate vizionarske vibracije! –
Ona priđe njihovom stolu i poviri u njihovu kristalnu kuglu. Hari se smesta snuždi.
Bio je siguran da zna šta sledi...
– Ima tu nečega! – prošaputa profesorka Treloni, spustivši lice skroz do kugle,
tako da se ona dvostruko ogledala u njenim ogromnim naočarima. – Nešto se kreće...
ali šta?
Hari je mogao da se kladi u sve što ima, uključujući i svoju Vatrenu strelu, da šta
god bilo u pitanju sigurno nisu dobre vesti. I, naravno...
– Dragi moj... – prodahtala je profesorka Treloni podigavši svoj prodoran pogled
ka Hariju. – Evo tu je, jasnije nego ikad... dragi moj dečače, šunja se ka tebi, sve je
bliže... Gr...
– O, za ime sveta! – reče Hermiona glasno. – Nije valjda opet taj glupi Grim!
Profesorka Treloni podiže svoje ogromne oči ka Hermioninom licu. Parvati
prošapta nešto Lavander, te i one stadoše popreko da gledaju u Hermionu. Profesorka
Treloni ustade, odmeravajući Hermionu s nedvosmislenim besom.
– Žao mi je što moram da kažem da je još od trenutka kada si došla na moje
časove, draga, bilo jasno da ti nemaš u sebi ni trunke od onoga što plemenita veština
Predskazivanja iziskuje. Zbilja, ne sećam se da sam ikad srela učenika čiji je duh tako
beznadežno Ovozemaljski.
Za trenutak zavlada tišina. A onda...
– Dobro! – iznenada reče Hermiona, ustajući i pakujući Otkrivanje budućnosti
natrag u torbu. – Dobro! – ponovi ona, prebacivši torbu preko ramena tako da umalo
ne zbaci Rona sa stolice. – Odustajem! Odlazim!
I na čuđenje celog razreda, Hermiona žustro priđe tavanskim vratancima, nogom ih
silovito otvori i spusti se niz merdevine, nestavši s vidika.
Trebalo je nekoliko minuta da se razred smiri. Profesorka Treloni je, izgleda,
zaboravila na Grima. Naglo se okrenula od Ronovog i Harijevog stola, duboko dišući,
dok je obavijala svoj čipkani šal još čvršće oko sebe.
– Ooooo! – reče Lavander iznenada, tako da se svi prenuše. – Oooo, profesorka
Treloni, upravo sam se setila! Videli ste da će otići, zar ne? ’Oko Uskrsa, jedan od
nas će nas zauvek napustiti!’ Vi ste nam to odavno rekli, profesorka!
Profesorka Treloni uputi joj naivan osmeh.
– Da, moja draga, zbilja sam znala da će nas gospođica Grejndžer napustiti.
Nadala sam se, međutim, da sam možda pobrkala Znakove... Unutrašnje oko može biti
veliki teret, znate...
Lavander i Parvati bile su duboko impresionirane, i pomeriše se napred ne bi li se
profesorka priključila njihovom stolu.
– Hermiona baš ima loš dan, a? – promrmlja Ron Hariju sa strahopoštovanjem.
– Da...
Hari pogleda u kristalnu kuglu, ali ne vide ništa osim uskovitlane bele izmaglice.
Da li je profesorka Treloni zaista ponovo videla Grima? Da li će ga on uskoro videti?
Samo bi mu falila još jedna fatalna nesreća sada, kada se finale kvidiča primiče sve
bliže.

* * *

Uskršnji raspust nije bio baš opuštajuć. Trećaci nikad do tada nisu imali toliko
domaćih zadataka da urade. Nevil Longbotom je bio na ivici nervnog sloma, i nije bio
jedini.
– Kakav je ovo raspust! – galamio je Šejmus Finigan u dnevnom boravku jednog
popodneva. – Ispiti su još daleko, koji im je vrag?
Ali niko nije imao više zadataka od Hermione. I bez Predskazivanja imala je više
predmeta od bilo kog učenika. Obično je bila poslednja koja bi uveče napustila
dnevni boravak, a prva koja bi narednog jutra došla u biblioteku. Imala je podočnjake
poput Lupina, i činilo se da je stalno na ivici suza.
Ron je na sebe preuzeo odgovornost za Bakbikovu žalbu. Kad nije radio domaći,
udubljivao bi se u nenormalno obimne tomove s naslovima poput Priručnik
psihologije hipogrifa ili Perad ili zverad? Studija o brutalnosti hipogrifa. Toliko je
bio zaokupljen time da je čak zaboravio da bude užasan prema Krukšenksu.
Hari je, u međuvremenu, morao da usaglasi pisanje svojih domaćih zadataka s
rasporedom svakodnevnih treninga kvidiča, da se ne pominju beskonačne rasprave o
taktici s Drvcetom. Utakmica Grifindor-Sliterin trebalo je da se igra prve subote posle
uskršnjih praznika. Sliterin je u dosadašnjem toku turnira bio u vođstvu ravno dvesta
poena. To je značilo (kako je Drvce stalno podsećao svoj tim) da moraju pobediti s
više od dvesta poena razlike kako bi osvojili šampionat. To je takođe značilo da teret
pobede uglavnom pada na Harija, jer je hvatanje Skrivalice vredelo sto pedeset
poena.
– Dakle, moraš je uhvatiti tek pošto budemo u prednosti za više od pedeset poena
– neprestano je ponavljao Drvce. – Samo ako smo u prednosti od preko pedeset
poena, Hari, ili ćemo dobiti utakmicu a izgubiti pehar. Razumeo si, zar ne? Moraš da
uhvatiš Skrivalicu samo ako...
– ZNAM, OLIVERE! – zaurla Hari.
Cela kuća Grifindor bila je opsednuta predstojećom utakmicom. Grifindor nije
osvojio šampionat u kvidiču još otkako je legendarni Čarli Vizli (Ronov stariji brat)
bio Tragač. Ali Hari je sumnjao da je ikome od njih, uključujući i Drvceta, do pobede
stalo više nego njemu. Neprijateljstvo koje je tinjalo između Harija i Melfoja dostiglo
je vrhunac. Melfoja je i dalje mučio incident s grudvom blata u Hogsmidu, i besneo je
još više zato što se Hari nekako izvukao bez kazne. Hari nije zaboravljao Melfojev
pokušaj da ga sabotira u meču protiv Rejvenkloa, ali je slučaj s Bakbikom presudno
uticao na Harijevu rešenost da potuče Melfoja pred celom školom.
Ne pamti se da je uoči ijedne utakmice kvidiča vladala tako napeta atmosfera.
Kada se raspust završio, napetost između dva tima i njihovih kuća bila je na kritičnoj
tački. U hodnicima su stalno izbijale sitne čarke, koje su kulminirale u ružnom
incidentu kada su grifindorski četvrtak i sliterinski šestak završili u bolničkom krilu s
prazilukom koji im je nicao iz ušiju.
Hari se zbog svega toga osećao prilično loše. Nije mogao da ode ni do učionioce
a da ga neki sliterinac ne saplete. Kreb i Gojl su neprekidno upadali gde god bi se on
pojavio i odlazili pokunjeni kad bi ga spazili okruženog gomilom. Drvce je, naime,
naredio da Harija prate kud god da pođe, za slučaj da sliterinci pokušaju da ga
onesposobe. Cela kuća Grifindor je s oduševljenjem prihvatila ovaj izazov, tako da
Hari nije mogao da stigne na vreme na časove pošto je stalno bio okružen velikom
gomilom dece koja su glasno čavrljala. Hari je više brinuo za bezbednost Vatrene
strele nego za svoju sopstvenu. Kada nije leteo na njoj držao ju je zaključanu u svom
kovčegu, i često bi se peo u grifindorsku kulu za vreme odmora da bi proverio je li još
tamo.

* * *

Veče uoči utakmice u grifindorskom dnevnom boravku niko se nije bavio svojim
uobičajenim aktivnostima. Čak je i Hermiona odložila svoje knjige.
– Ne mogu da učim, ne mogu da se koncentrišem – reče ona nervozno.
Nasta sveopšta galama. Fred i Džordž Vizli su se nosili s pritiskom tako što su
postali glasniji i razuzdaniji nego inače. U ćošku, Oliver Drvce je, nadnet nad maketu
kvidičkog terena, pomerao male figure duž njega svojim čarobnim štapićem i mrmljao
nešto sâm za sebe. Anđelina, Alisija i Kejti su se smejale Fredovim i Džordžovim
dosetkama. Hari je sedeo s Ronom i Hermionom udaljen od središta zbivanja,
pokušavajući da ne misli na sutrašnji dan, pošto je svaki put kada bi to učinio imao
užasan osećaj da nešto ogromno pokušava da mu se probije iz stomaka.
– Biće sve u redu – reče mu Hermiona, mada je i sama delovala krajnje
prestrašeno.
– Imaš Vatrenu strelu! – dodade Ron.
– Da... – reče Hari, dok mu se stomak grčio.
Oseti olakšanje kad Oliver Drvce iznenada ustade i povika: – Ceo tim u krevet!
Smesta!

* * *

Hari je loše spavao. Prvo je sanjao da se uspavao i da Drvce urla: „Gde si dosad?
Morali smo da uvedemo Nevila u igru umesto tebe!“ Zatim je sanjao da Melfoj i
ostatak sliterinskog tima stižu na utakmicu jašući na zmajevima. Leteo je vratolomnom
brzinom pokušavajući da izbegne plamenove koji su izbijali iz usta Melfojevog zmaja
kada shvati da je zaboravio svoju Vatrenu strelu. Počeo je da pada kroz vazduh i uz
trzaj se probudio.
Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da utakmica nije ni počela, da je na
sigurnom u svom krevetu, i da sliterinskom timu nipošto ne bi dozvolili da jaše na
zmajevima. Bio je strašno žedan. Što je tiše mogao, izvuče se iz kreveta i pođe da sebi
naspe vodu iz srebrnog krčaga ispod prozora.
Na imanju oko škole sve je bilo mirno i tiho. Ni daška vetra da zanjiše krošnje
drveća u Zabranjenoj šumi; Mlatarajuća vrba bila je nepomična i delovala krajnje
bezazleno. Savršeni uslovi za utakmicu, reklo bi se.
Hari spusti svoj pehar, i taman je hteo da se vrati u krevet kad primeti nešto.
Nekakva životinja se šunjala preko srebrnastog travnjaka.
Hari požuri do stočića kraj svog kreveta, zgrabi svoje naočare i nataknu ih na nos
pa pojuri natrag do prozora. Ne može biti Grim.. ne sad... ne sad uoči utakmice...
Ponovo izviri da pogleda u pravcu travnjaka, i posle jednominutnog mahnitog
traganja, ponovo spazi stvorenje. Sada se prikradalo ivicom Šume... To uopšte nije
bio Grim... bila je to mačka... Hari s olakšanjem uhvati prozorsku dasku kad prepozna
četkasti rep. Bio je to samo Krukšenks...
Ali da li je to zbilja bio samo Krukšenks? Hari učkilji, pritisnuvši nos o prozorsko
staklo. Izgleda da je Krukšenks zastao. Hari je bio siguran da vidi kako se još nešto
kreće u senci drveća.
A sledećeg trena se pojavi: džinovski, čupavi crni pas nečujno se prikradao
travnjakom dok je Krukšenks trčkao kraj njega. Hari se zapilji. Šta to znači? Ako i
Krukšenks može da vidi tog psa, kako on može biti znamen Harijeve smrti?
– Rone! – prosikta Hari. – Rone! Probudi se!
– A?
– Moraš mi reći da li i ti vidiš nešto!
– Sve je mračno, Hari – promrmlja Ron tupo. – O čemu ti to?
– Tamo dole...
Hari brzo pogleda natrag ka prozoru.
Krukšenks i pas su nestali. Hari se popeo na prozorski sims da bi pogledao skroz
ispod, u senku zamka, ali nije ih bilo ni tamo. Gde li su nestali?
Glasno hrkanje reče mu da je Ron ponovo zaspao.

* * *

Idućeg jutra, Harija i ceo grifindorski tim dočeka aplauz kad uđoše u Veliku salu.
Hari nije mogao da se ne nasmeje kada je video da im i rejvenkloovski i haflpafovski
sto aplaudiraju. Sliterinski sto je glasno zviždao i frktao dok su prolazili. Hari primeti
da je Melfoj bleđi nego inače.
Drvce je ceo doručak proveo navaljujući na svoj tim da jede, dok sâm ništa nije ni
pipnuo. Zatim ih je požurivao da izađu na teren pre nego što su završili s jelom, da bi
mogli da osete vremenske uslove. Dok su napuštali Veliku salu svi su im ponovo
aplaudirali.
– Srećno, Hari! – dobaci mu Čo Čang. Hari oseti kako crveni.
– Dobro... maltene nema vetra... sunce je pomalo jako, što bi moglo da smanji
vidljivost, pazite na to... zemlja je prilično tvrda, no dobro, pomoći će nam da se brzo
odrazimo...
Drvce se šetkao levo-desno po terenu gledajući oko sebe, dok ga je tim u stopu
pratio. Najzad, ugledaše kako se ulazna vrata zamka otvaraju i ostatak škole pohrli na
travnjak.
– Svlačionice! – reče Drvce kratko.
Niko nije progovorio dok su se presvlačili u svoje skerletne dres-odore. Hari se
pitao da li se i drugi osećaju isto kao on: kao da je pojeo nešto veoma migoljeće za
doručak. Za tili čas Drvce je već govorio: – U redu, vreme je, idemo...
Izađoše na teren gde ih dočeka plimski talas buke. Tri četvrtine navijača u masi
nosili su skerletne bedževe-rozete, mahali skerletnim zastavicama sa znakom
grifindorskog lava, ili vitlali transparentima sa sloganima „NAPRED GRIFINDOR!“ i
„LAVOVI, NA PEHAR!“. Iza sliterinskih gol-obruča, međutim, dve stotine ljudi bilo
je obučeno u zeleno. Na njihovim zastavama blistala je srebrna zmija Sliterina, a
profesor Snejp je sedeo u prvom redu, takođe u zelenom, s vrlo zlobnim osmejkom.
– A evo stižu i grifindorci! – zaurla Li Džordan, koji je, kao i obično, prenosio
utakmicu. – Poter, Bel, Džonson, Spinet, Vizli, Vizli i Drvce. Mnogi ih smatraju
najboljim timom koji je Hogvorts video poslednjih godina...
Lijevi komentari izgubiše se u gomili povika „ua!“ sa sliterinske strane stadiona.
– A evo izlazi i sliterinski tim, predvođen kapitenom Flintom. On je napravio neke
izmene u ekipi, i kao da više polaže na veličinu nego na veštinu...
Začuše se još podrugljiviji urlici sa sliterinske strane. Hari pak pomisli da je Li
pogodio u srž. Melfoj je bio najniži u sliterinskom timu; svi drugi bili su ogromnog
rasta.
– Kapiteni, rukujte se! – reče Madam Bućkuriš.
Flint i Drvce priđoše jedan drugome i čvrsto stegoše jedan drugom ruku. Činilo se
da obojica pokušavaju onom drugom da slome prste.
– Uzjašite metle! – reče madam Bućkuriš. – Tri... dva... jedan...
Zvižduk njene pištaljke izgubi se u gromoglasnim povicima gomile kad se
četrnaest metli vinu u vazduh. Hari oseti kako mu se pod naletom vazduha kosa sklanja
s čela; njegova nervoza poče da se povlači pred uzbuđenjem letenja; osvrnuo se oko
sebe, spazio Melfoja kako ga prati, a potom odleteo u potragu za Skrivalicom.
– Sada Grifindor ima loptu, Alisija Spinet iz Grifindora s Kvaflom juriša pravo na
sliterinske golove, ide ti dobro, Alisija! O, ne... Vorington je preoteo Kvafl, Vorington
iz Sliterina ide u napad preko terena... TRAS! ... sjajno lansiranje Bladžerke od strane
Džordža Vizlija, Vorington je ispustio Kvafl, hvata je... Džonson, Grifindor ponovo u
posedu, hajde, Anđelina... sjajan zaokret oko Montegjua... sagni se, Anđelina, to je
Bladžerka! – I ONA DAJE GOL! DESET PREMA NULA ZA GRIFINDOR!
Anđelina pobednički podiže ruku uvis, dok je jezdila duž ivice terena. Skerletno
more ispod nje urlalo je od oduševljenja...
– JAO!
Anđelina umalo nije pala s metle kad je na nju svom snagom naleteo Markus Flint.
– Izvini! – reče Flint, dok je masa ispod njega glasno negodovala. – Izvinite,
nisam je video!
Trenutak kasnije Fred Vizli baci svoju palicu i ona pogodi Flinta u potiljak, a ovaj
udari nosom u dršku svoje metle i poče da krvari.
– Sad je dosta! – zakrešta Madam Bućkuriš, doletevši između njih. – Penal za
Grifindor zbog ničim izazvanog napada na njihovog Goniča. Penal za Sliterin,
takođe, zbog namerne povrede njihovog Goniča!
– Ma dajte, gospođo! – zavijao je Fred, ali Madam Bućkuriš dunu u pištaljku i
Alisija polete da izvede penal.
– Hajde, Alisija! – urlao je Li dok je u masi za trenutak zavladao muk. – DA!
POTUKLA JE ČUVARA! DVADESET PREMA NULA ZA GRIFINDOR!
Hari naglo okrenu Vatrenu strelu da bi posmatrao Flinta, koji je i dalje krvario,
kako doleće da izvede penal za Sliterin. Drvce je lebdeo u mestu ispred grifindorskih
gol-stativa, stisnutih vilica.
– Naravno, Drvce je vrhunski čuvar! – objašnjavao je Džordan masi navijača dok
je Flint čekao na znak Madam Bućkuriš. – Vrhunski! Teško ga je preći... vrlo teško,
zaista... DA! NE MOGU DA POVERUJEM! SPASAO JE LOPTU!
Hari s olakšanjem odjezdi, lutajući pogledom naokolo u potrazi za Skrivalicom,
ali i dalje pomno prateći svaku reč Džordanovog komentara. Bilo je bitno da zadrži
Melfoja dalje od Skrivalice sve dok Grifindor ne osvoji više od pedeset poena
prednosti...
– Grifindor u posedu lopte, ne, Sliterin u posedu... ne! Grifindor je ponovo
povratio loptu, i to zahvaljujući Kejti Bel. Kejti Bel iz grifindorskog tima sa Kvaflom,
šara poljem... TO JE BILO NAMERNO!
Montegju, sliterinski Gonič, naglo skrenu ispred Kejti, ali umesto da uhvati Kvafl,
on ščepa nju za glavu. Kejti se okrenu u vazduhu, i nekako uspe da ostane na metli, ali
ispusti Kvafl.
Ponovo se oglasi zvižduk Madam Bućkuriš, koja stade da urla na Montegjua.
Minut kasnije Kejti je imala još jedan pogodak iz penala, savladavši sliterinskog
čuvara.
– TRIDESET PREMA NULA! ETO VAM GA NA, VI POKVARENI,
PREVARANTSKI...
– Džordane, ako ne možeš nepristrasno da komentarišeš...
– Samo pričam onako kako jeste, profesorka!
Hari oseti ogroman nalet uzbuđenja. Video je Skrivalicu kako svetluca u podnožju
jedne od grifindorskih gol-stativa... ali ne sme još da je uhvati. A ako je Melfoj
spazi...
Pretvarajući se da se iznenada koncentrisao na nešto, Hari okrenu svoju Vatrenu
strelu, i sjuri se ka sliterinskom kraju terena. Štos je upalio. Melfoj je pohitao za njim,
misleći da je Hari tamo negde ugledao Skrivalicu...
ZUM.
Jedna od Bladžerki, koju je bacio ogroman sliterinski Jurišnik Derik projuri pored
Harijevog desnog uva. A onda opet...
ZUM.
Druga Bladžerka okrznu Harijev lakat. Drugi Jurišnik, Bol, primicao se sve bliže.
Hari u letu spazi Bola i Derika kako kreću na njega, uzdignutih palica...
Okrenu Vatrenu strelu uvis u poslednjem trenutku, i Bol i Derik se sudariše uz
mučan zvuk.
– Ha-haaa! – urlao je Li Džordan, dok su se sliterinski Jurišnici razdvajali, držeći
se za glave. – Žao mi je, momci! Moraćete da budete mnogo veštiji da biste pobedili
Vatrenu strelu. A Grifindor ponovo u posedu lopte, pošto Džonsonova preuzima
Kvafl... Flint joj prilazi sa strane... ubodi ga prstom u oko, Anđelina... šalim se,
profesorka, to je bila šala... o, ne... Flint preuzima loptu, Flint leti ka grifindorskom
golu, hajde, Drvce, spasi...!
Ali Flint je postigao pogodak; na sliterinskom kraju terena izbi erupcija veselja, a
Li je tako gadno opsovao da je profesorka Mek Gonagal pokušala da mu otme magični
megafon.
– Žao mi je, profesorka, izvinite! Neće se ponoviti! Dakle, Grifindor u vođstvu,
trideset prema deset, i Grifindor u posedu...
Meč se pretvorio u najprljaviju igru u kojoj je Hari ikad učestvovao. Razjareni
činjenicom da je Grifindor već na početku poveo, sliterinci nisu birali način da dođu
do Kvafla. Bol je udario Alisiju palicom i pokušao da se izvuče pod izgovorom da je
od nje pomislio da je Bladžerka. Džordž Vizli ga je, u znak odmazde, munuo laktom u
lice. Madam Bućkuriš je oba tima kaznila penalima, a Drvce je još jednom
spektakularno odbranio gol, tako da je rezultat sada bio četrdeset prema deset za
Grifindor.
Skrivalica je ponovo iščezla. Melfoj je i dalje stalno u stopu pratio Harija, koji je
lebdeo na visini, tragajući za Skrivalicom kako bi mu bila nadohvat ruke kad
Grifindor povede s više od pedeset poena...
Kejti postiže pogodak. Pedeset prema deset. Fred i Džordž Vizli su stalno
proletali oko nje s podignutim palicama, za slučaj da neko od sliterinaca pomisli da
joj se osveti. Bol i Derik su iskoristili Fredovo i Džordžovo odsustvo, i bacili obe
Bladžerke na Drvceta. Pogodile su ga u stomak, jedna za drugom, i on poče da se
obrće u vazduhu, pridržavajući se za metlu, ostavši potpuno bez daha.
Madam Bućkuriš je bila van sebe.
– Ne smete da napadate Čuvara ukoliko Kvafl nije u kaznenom prostoru – zaurla
ona na Bola i Derika. – Penal u korist Grifindora!
I Anđelina postiže pogodak. Šezdeset prema deset. Nekoliko trenutaka kasnije,
Fred Vizli baci Bladžerku na Voringtona, izbivši mu Kvafl iz ruku. Alisija je zgrabi i
ubaci je kroz sliterinski gol-obruč: sedamdeset prema deset.
Grifindorci zaurlaše od sreće – šezdeset poena prednosti za njihov tim, i ako Hari
sada uhvati Skrivalicu, osvojiće pehar. Hari je gotovo mogao da oseti stotine očiju
uprtih u sebe dok je kružio nad terenom, daleko iznad ostalih igrača, s Melfojem koji
je brzao za njim.
A onda je ugleda. Skrivalica je svetlucala desetak metara iznad njega.
Hari snažno ubrza let. Vetar mu je zujao u ušima. Ispružio je ruku ali, iznenada,
Vatrena strela poče da usporava...
Užasnut, on pogleda naokolo. Melfoj se bacio napred, zgrabivši rep Vatrene
strele, i vukao ju je unazad.
– Ti...
Hari je bio već dovoljno ljut da bi najradije udario Melfoja, ali nije mogao da ga
dohvati... Melfoj je dahtao, pokušavajući da zadrži Vatrenu strelu, a oči su mu zlobno
sijale. Postigao je šta je hteo – Skrivalica je ponovo iščezla.
– Penal! Penal u korist Grifindora! Nikad još nisam videla takvu taktiku – kreštala
je Madam Bućkuriš, hitajući ka Melfoju, koji je ponovo skliznuo na svoju Nimbus
2001.
– TI VARLJIVA NIŠTARIJO! – urlao je Li Džordan u megafon, skakućući izvan
dohvata profesorke Mek Gonagal. – TI POKVARENO, PREVARANTSKO KOPI...
Ali profesorka Mek Gonagal se nije ni trudila da ga prekori. Prekorno je
odmahivala glavom u Melfojevom pravcu, a šešir joj spade dok je i sama besno
vikala.
Alisija je pucala penal za Grifindor, ali bila je toliko ljuta da je promašila.
Grifindorski tim je počinjao da gubi koncentraciju, a sliterinci, očarani Melfojevim
faulom nad Harijem, kao da su dobili krila.
– Sliterin u posedu lopte, Sliterin juri da postigne pogodak... Montegju pogađa... –
hroptao je Li. – Sedamdeset prema dvadeset za Grifindor...
Hari je sada toliko blizu pratio Melfoja da su se stalno sudarali kolenima. Nije
hteo da dozvoli Melfoju da priđe Skrivalici...
– Sklanjaj mi se, Poteru! – povika Melfoj od muke kad je pokušao da se okrene i
video da ga Hari blokira.
– Anđelina Džonson osvaja Kvafl za Grifindor, hajde, Anđelina, HAJDE!
Hari se osvrnu. Svi sliterinski igrači, osim Melfoja, stremili su uvis ka Anđelini,
uključujući i sliterinskog Čuvara, rešeni da je blokiraju...
Hari okrenu Vatrenu strelu na suprotnu stranu, sagnu se toliko nisko da je gotovo
ležao duž drške i pojuri napred. Poput metka polete ka sliterincima.
– AAAAAAAAAAAAH!
Oni se rasuše kad Vatrena strela projuri ka njima; Anđelini je put bio raščišćen.
– POGODILA JE! POGODILA! Grifindor vodi s osamdeset poena prema
dvadeset!
Hari, koji je zamalo glavom naleteo na gol-stative, zakoči u vazduhu, obrnu se i
ustremi se ponovo ka sredini terena.
A onda vide nešto od čega mu se srce umrtvi. Melfoj se obrušavao, s pobedničkim
izrazom na licu... dole, nekoliko stopa iznad trave video se tanušan, zlatasti odsjaj...
Hari potera Vatrenu strelu naniže, ali Melfoj je bio daleko ispred njega..
– Napred! Napred! Napred! – bodrio je Hari svoju metlu. Sustizao je Melfoja...
Hari se ispruži duž drške od metle kad Bol baci Bladžerku na njega... bio je blizu
Melfojevih članaka... bio je u ravni s Melfojem...
Hari se baci napred, sklonivši obe ruke s metle. Odgurnuo je Melfojevu ruku s
puta i...
– TO!
Ponovo se uspravi, ruke visoko podignute, i stadion eksplodira od oduševljenja.
Hari nastavi da lebdi povrh gomile, dok mu je u ušima čudno odzvanjalo. Majušna
zlatna loptica bila mu je čvrsto stisnuta u pesnici, i bespomoćno udarala svojim
krilcima po Harijevim prstima.
A onda se Drvce stušti ka njemu, napola slep od suza. Bacio se Hariju oko vrata i
počeo da jeca na njegovom ramenu. Hari oseti dva tupa udarca kada Fred i Džordž
udariše u njih; zatim začu glasove Alisije, Anđeline i Kejti: – Osvojili smo pehar!
Osvojili smo pehar! – Isprepletani u mnogorukom zagrljaju, grifindorski igrači
spustiše se na zemlju, promuklo vičući.
Navijači u skerletnom krenuše u talasima na teren, preskačući preko ograde.
Osetiše ruke na svojim leđima. Hari je imao neku konfuznu i nejasnu predstavu telesa i
buke koji ih pritišću. A onda ga, zajedno s ostalim igračima iz tima, gomila podiže na
ramena i ponese. Odozgo spazi Hagrida oblepljenog grimiznim rozetama... – Potuk’o
si ih, Hari, jes’ vala, potuk’o si ih! Ček’ samo kad kažem Bakbiku! – Bio je tu i Persi,
koji je skakutao gore-dole kao manijak, zaboravivši na svoje dostojanstveno držanje.
Profesorka Mek Gonagal je jecala žešće i od Drvceta, brišući oči ogromnom zastavom
Grifindora. A zatim Hari spazi Rona i Hermionu, koji su pokušavali da se probiju ka
njemu. Reči su ih izdale. Samo su sijali od sreće dok se Hari probijao ka tribinama,
gde ga je čekao Dambldor s ogromnim Kvidičkim peharom.
Kad bi se samo sad pojavio neki dementor... Dok mu je uplakani Drvce predavao
pehar, koji ovaj odmah podiže uvis, Hari je osećao da bi sada bio kadar da stvori
najboljeg Patronusa na svetu.