Hari Poter i Polukrvni Princ

1. Njihov premijer



Bližila se ponoć, a premijer je sedeo sâm u kancelariji čitajući dugačak dopis čiji
mu je sadržaj odmah čileo iz glave ne ostavljajući ni najmanjeg traga za sobom.
Očekivao je poziv predsednika daleke zemlje i, od silnog iščekivanja da se taj
prokleti čovek javi telefonom i pokušaja da potisne neprijatne utiske veoma duge,
zamorne i teške nedelje za sobom, nije stizao da razmišlja ni o čemu drugom. Što je
više premijer pokušavao da se usredsredi na štampani tekst pred sobom, to je jasnije
video likujuće lice jednog od svojih političkih protivnika. Upravo taj protivnik
pojavio se u vestima tog dana, ne samo da nabroji sve užasne stvari koje su se desile
prethodne sedmice (kao da je ikog trebalo podsećati) već i da objasni zašto je svaki
od tih užasa isključivo vladina krivica.
Premijerov pritisak skoči pri samoj pomisli na te optužbe, jer nisu bile ni poštene
ni istinite. Kako je njegova vlada, zaboga, mogla da spreči urušavanje onog mosta?
Nečuveno je što im iko spočitava da ne troše dovoljno na mostove. Most nije bio star
ni deset godina, i čak ni najbolji stručnjaci nisu mogli da objasne zašto je pukao na
dva dela, poslavši tuce automobila u rečne dubine pod sobom. I kako se bilo ko
usuđuje i da nagovesti da je manjak policajaca rezultirao tim dvama opakim ubistvima
koja su dobila toliki publicitet? Ili da je vlada trebalo nekako da predvidi
neobjašnjivi uragan u zapadnom delu zemlje, koji je odneo velik broj ljudskih žrtava i
izazvao ogromnu materijalnu štetu? I da li je njegova krivica što je jedan od njegovih
podsekretara, Herbert Čorli, izabrao baš ovu nedelju da se ponaša tako čudno, pa će
odsad mnogo više vremena provoditi sa svojom porodicom?
– Zemljom je zavladalo turobno raspoloženje – zaključio je protivnik jedva
skrivajući širok kez.
Na nesreću, to je bilo potpuno tačno. Premijer je to i sâm osećao: ljudi su zaista
izgledali očajnije nego obično. Čak je i vreme bilo sumorno: sva ta hladnjikava
izmaglica usred jula... to nije u redu, to nije normalno...
Okrenuo je drugu stranu dopisa, video koliko još ima i okanio se toga, shvativši da
nema vajde. Protežući ruke iznad glave, žalosno se osvrtao naokolo po kancelariji.
Bila je to dražesna soba, s mermernim kaminom naspram visokih prozora izdeljenih
na okna, čvrsto zatvorenih zbog neočekivane hladnoće. Blago drhteći, premijer ustade
i priđe prozorima gledajući u retku izmaglicu koja je pritiskala staklo. I baš dok je
tako stajao, leđima okrenut sobi, začu tiho kašljucanje iza sebe.
On se sledi u mestu, nosom dodirujući vlastiti prestrašen odraz u tamnom staklu.
Prepoznao je taj kašalj. Već ga je ranije čuo. Okrenuo se, lagano, da bi se suočio s
praznom sobom.
– Izvolite? – reče pokušavajući da zvuči odvažnije nego što se osećao.
Za tren je prigrlio praznu nadu da se niko neće odazvati. Ipak, glas mu odmah
odgovori – jasan, odlučan glas koji je zvučao kao da čita pripremljenu izjavu. Poticao
je – što je premijer znao čim je začuo taj kašalj – od žabolikog čovečuljka s dugom
srebrnastom perikom, koji je bio naslikan na maloj i prljavoj slici u ulju u udaljenom
ćošku prostorije.
– Premijeru Normalaca. Moramo hitno da se sretnemo. Ljubazno molim brz
odgovor. Srdačno, Fadž. – Čovek na slici ljubopitljivo je gledao premijera.
– Ovaj – reče premijer – čujte... nije mi baš zgodno sada... očekujem telefonski
poziv, znate... od predsednika...
– To se može odložiti – reče portret spremno. Premijer se snuždi. Toga se i bojao.
– Ali stvarno sam se nadao da ću pre razgovarati sa...
– Sredićemo da predsednik zaboravi na poziv. Umesto sad, telefoniraće sutra
uveče – reče čovečuljak. – Najlepše molim da smesta odgovorite gos’n Fadžu.
– Ja... oh... pa dobro – reče premijer slabašnim glasom. – Da, primiću Fadža.
Požurio je nazad do pisaćeg stola, usput pritežući kravatu. Jedva se namestio u
svojoj stolici i nabacio na lice nešto što je, nadao se, bilo opušten i nonšalantan izraz
kad se na praznoj rešetki ispod mermernog okvira kamina rasplamsaše jarkozeleni
plamenovi. Pokušavajući da ne ispolji ni trunke iznenađenja ili uzrujanosti, posmatrao
je kako se iz plamenova pojavljuje zdepast čovek, vrteći se kao čigra. Nekoliko
sekundi kasnije, iskočio je na fin starinski sag, tresući pepeo s rukava svog dugog
kariranog ogrtača, s limunzelenim polucilindrom u ruci.
– A... gos’n premijeru – reče Kornelijus Fadž, hitajući mu u susret s ispruženom
rukom. – Drago mi je što vas ponovo vidim.
Premijer nije mogao iskreno da mu uzvrati kompliment, pa ne reče ništa. Nije mu
ni izdaleka bilo milo što vidi Fadža, čija su povremena pojavljivanja, mimo toga što
su sama po sebi bila krajnje uznemirujuća, obično nagoveštavala da će čuti neku
veoma lošu vest. Štaviše, Fadž je izgledao prilično nasekirano. Bio je mršaviji,
ćelaviji i osedeo, a lice mu je delovalo narogušeno. Premijer je i ranije viđao kod
političara taj izraz, koji nikad nije slutio na dobro.
– Kako mogu da vam pomognem? – upita kratko se rukujući s Fadžom i pokazujući
u pravcu najneudobnije stolice u pročelju stola.
– Ne znam odakle da počnem – promrmlja Fadž izvlačeći stolicu, sedajući i
smeštajući svoj zeleni polucilindar na kolena. – O, kakva nedelja...
– I vama je bila naporna, je li? – upita ga premijer kruto, nadajući se da mu time
stavlja do znanja kako već i sâm ima pune ruke posla i da mu je svega dosta i bez toga
da ga Fadž dodatno opterećuje.
– Da, naravno – reče Fadž i, umorno trljajući oči, pogleda smrknuto premijera. –
Imao sam podjednako napornu nedelju kao i vi, premijeru. Brokdejlski most... ubistva
Bounsove i Vensove... a da ne spominjem metež na zapadu zemlje...
– Vi... ovaj... vaši... hoću da kažem, neki vaši ljudi su bili... bili umešani u te... te
stvari, je l’ da?
Fadž pogleda premijera prilično strogo.
– Naravno da jesu – odgovori. – Sigurno ste shvatili šta se zbiva?
– Ja... – oklevao je premijer.
Takvo ponašanje umnogome ga je i dovelo do toga da omrzne Fadžove posete.
Ipak je on premijer, i nije mu se dopadalo da se oseća kao neki neuk školarac. Ali,
naravno, tako je bilo još otkad je prvi put sreo Fadža, iste večeri kad je postao
premijer. Sećao se toga kao da je bilo juče, i znao je da će ga to proganjati sve do
smrti.
Stajao je sam u ovoj istoj kancelariji, uživajući u svom trijumfu, koji je usledio
nakon onolikih godina sanjarenja i spletkarenja, kada je začuo iza sebe kašljucanje,
baš kao i večeras, i okrenuo se da bi ugledao taj odvratni mali portret kako mu se
obraća najavljujući da ministar magije upravo stiže da bi mu se predstavio.
Pomislio je, naravno, da su ga duga kampanja i napetost zbog izbora izludeli.
Preplašio se do srži kad je shvatio da mu se neki portret obraća, mada to nije bilo
ništa posebno u poređenju s onim kako se osećao kada je taj samozvani čarobnjak
iskočio iz kamina i rukovao se s njim. Ostao je bez reči sve vreme dok je Fadž
ljubazno objašnjavao da po celom svetu još uvek postoje veštice i čarobnjaci, koji i
dalje žive u potaji, i uveravao ga da ne mora da se brine o njima pošto je Ministarstvo
magije preuzelo odgovornost za čitavu čarobnjačku zajednicu i sprečavalo nemagijsko
stanovništvo da nanjuši i najmanji trag čarobnjaka. To je, rekao je tada Fadž, težak
posao koji je obuhvatao sve, od propisa za odgovornu upotrebu metli do držanja
zmajevskog roda pod kontrolom (premijer se seti kako se u tom trenutku uhvatio za
sto, tražeći oslonac). Fadž je tada zabezeknutog premijera očinski potapšao po
ramenu.
– Bez brige – rekao je. – Svi su izgledi da me nikad više nećete videti.
Uznemiravaću vas samo ako je u pitanju nešto ozbiljno, nešto što će uticati na
Normalce... hoću reći, na nemagijsko stanovništvo. Inače, sve se svodi na ono: živi i
pusti druge da žive. I moram reći, vi to prihvatate mnogo bolje od vašeg prethodnika.
Taj je pokušao da me izbaci kroz prozor misleći da sam prevarant koga mu je uvalila
opozicija.
Premijeru se najzad povratio glas.
– Vi ... vi, dakle, niste prevarant?
Očajnički se uhvatio za tu poslednju mrvicu nade.
– Ne – odgovorio je Fadž nežno. – Ne, bojim se da nisam. Gledajte.
I on pretvori premijerovu šolju za čaj u zamorca.
– Ali – rekao je premijer kao bez daha, posmatrajući kako mu šoljica čaja grize
ćošak njegovog sledećeg govora – ali zašto... zašto mi niko nije rekao...?
– Ministar magije otkriva se samo aktuelnom normalskom premijeru – rekao je
Fadž zavlačeći štapić nazad pod sako. – Smatramo da je to najbolji način da se sačuva
tajnost.
– A zašto onda – zakmečao je premijer – zašto me onda prethodni premijer nije
upozorio...?
Na to se Fadž čak i nasmejao.
– Dragi moj premijeru, hoćete li vi ovo ikad ispričati bilo kome?
I dalje se kikoćući, Fadž je bacio nekakav prašak u kamin, zakoračio u smaragdne
plamenove i iščezao uz pucketanje vatre. Premijer je stajao, kao skamenjen, i shvatio
da se nikad, dok god je živ, neće usuditi da spomene ovo ni živoj duši, jer ima li ikog
na svetu ko bi mu poverovao?
Bilo mu je potrebno malo vremena da se oporavi od tog šoka. Neko vreme
pokušavao je da ubedi sebe da je Fadž bio halucinacija izazvana nedostatkom sna u
toku iscrpljujuće izborne kampanje. U uzaludnom pokušaju da se oslobodi svega što bi
ga podsećalo na taj neprijatan susret, poklonio je zamorca svojoj presrećnoj nećaki, i
naložio svom ličnom sekretaru da skine portret ružnog čovečuljka koji mu je najavio
Fadžov dolazak. Na premijerovo zaprepašćenje, portret je bilo nemoguće ukloniti.
Nakon što su nekolicina stolara, zidara, jedan istoričar umetnosti i ministar finansija
pokušali bezuspešno da ga odvoje od zida, premijer je odustao od daljih pokušaja, i
prosto se uzdao da će ta stvar ostati nepomična i nema do kraja njegovog mandata.
Povremeno bi se zakleo da je krajičkom oka video stanara te slike kako zeva, ili češe
nos. Čak je, jednom ili dvaput, jednostavno išetao iz rama, ostavivši za sobom samo
pozadinu od blatnjavosmeđeg platna. Ipak, uvežbao se da ne gleda mnogo u sliku i da,
kad god se nešto slično desi, odlučno kaže sebi kako ga oči varaju.
A onda, pre tri godine, jedne noći veoma slične ovoj premijer je bio sâm u svojoj
kancelariji kad je portret još jednom najavio Fadžov skori dolazak, i on je izleteo iz
kamina, skroz mokar i vidno uspaničen. Pre nego što je premijer stigao da ga zapita
zbog čega otresa kapljice svuda po aksminsterskom tepihu, Fadž je počeo da bunca o
zatvoru za koji premijer nikad nije čuo, o čoveku po imenu „Serijski“ Blek, nečem što
je zvučalo kao Hogvorts i o dečaku po imenu Hari Poter, pri čemu ništa od toga
premijeru nije zvučalo nimalo smisleno.
– ... upravo sam došao iz Askabana – dahtao je Fadž, presipajući veliku količinu
vode iz oboda svog šešira u svoj džep. – Usred Severnog mora, znate, gadan let...
dementori prave gužvu... – stresao se – nikad ranije nisu imali slučaj bekstva. Bilo
kako bilo, morao sam da dođem do vas, premijeru. Blek je poznati ubica Normalaca i
možda planira da se pridruži Znate-Već-Kome... ali, naravno, vi i ne znate ko je
Znate-Već-Ko! – Na trenutak je beznadežno zurio u premijera, a onda rekao: – Pa,
dobro, sedite, bolje da vas uputim u stvar... uzmite viski...
Premijera je prilično uvredilo već i to što mu neko u njegovoj rođenoj kancelariji
kaže da sedne, a kamoli što mu nudi njegov vlastiti viski, ali ipak je seo. Fadž je
izvukao štapić, niotkuda prizvao dve velike čaše pune tečnosti boje ćilibara, tutnuo
jednu od njih premijeru u ruku i privukao stolicu.
Fadž je razglabao čitav sat. U jednom trenutku odbio je da glasno izgovori izvesno
ime, i umesto toga ga je zapisao na parčetu pergamenta, koje je tutnuo u premijerovu
slobodnu šaku. Kada je Fadž najzad ustao da pođe, i premijer je ustao.
– Dakle, mislite da... – začkiljio je nadole da pročita ime u svojoj levoj ruci –
Lord Vol...
– Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati! – zarežao je Fadž.
– Izvinite... dakle, mislite da je Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati još uvek živ?
– Pa, Dambldor kaže da jeste – rekao je Fadž prikopčavajući svoj karirani ogrtač
ispod brade – ali nikad ga nismo našli. Ako mene pitate, nije opasan, osim ukoliko ne
dobije podršku, stoga je Blek taj zbog koga treba da brinemo. Razglasićete to
upozorenje, dakle? Odlično. Pa, nadam se da se više nećemo videti, premijeru! Laku
noć.
Ali videli su se opet. Kroz manje od godinu dana u premijerovom kabinetu
niotkuda se stvorio unezvereni Fadž, da bi obavestio premijera da se na Svetskom
prvenstvu u kvitiču (ili mu je bar tako zazvučalo) desila manja neprijatnost i da je
nekolicina Normalaca „umešana“, ali da premijer ne mora da brine, činjenica da je
znak Znate-Već-Koga ponovo viđen ništa ne znači. Fadž je bio siguran da je to
sporadičan incident i da u tom trenutku Kancelarija za odnose s Normalcima već vrši
neophodne modifikacije pamćenja.
– O, umalo da zaboravim – dodao je tada Fadž. – Uvozimo iz inostranstva tri
zmaja i sfingu za Tročarobnjački turnir. Sasvim rutinska stvar, ali Odsek za regulaciju
i kontrolu magijskih stvorenja kaže mi da, prema propisima, moramo da vas
obavestimo ukoliko unosimo u zemlju izuzetno opasna stvorenja.
– Ja... šta... zmajevi? – promuca premijer.
– Da, tri zmaja – rekao je Fadž. – I sfingu. Pa, želim vam prijatan dan.
Premijer se uprkos svemu nadao da će zmajevi i sfinge biti najgore od svega, ali
nisu bili. Kroz manje od dve godine Fadž je ponovo izbio iz vatre, ovoga puta s
vestima da se desilo masovno bekstvo iz Askabana.
– Masovno bekstvo? – ponovio je premijer promuklo.
– Nema potrebe da brinete, nema potrebe! – razgalamio se Fadž tada, jednom
nogom već u plamenu. – Za tili čas ćemo ih pohvatati... samo sam pomislio da treba
da znate!
I pre nego što je premijer stigao da vrisne „čekajte malo!“, Fadž je nestao u snopu
zelenih iskri.
Šta god štampa i opozicija govorili, premijer nije bio budala. Njegovoj pažnji nije
promaklo da se, uprkos Fadžovim uveravanjima prilikom prvog susreta, njih dvojica
prilično često viđaju, niti da je Fadž svaki put kad se sretnu sve usplahireniji. Iako
nije baš čeznuo da razmišlja o tom ministru magije (ili, „njihovom premijeru“ kako je
uvek Fadža zvao u mislima), premijer nije mogao a da ne strepi da će sledeći put kad
se Fadž pojavi vesti biti još gore. Stoga je pojava Fadža, koji je još jednom iskoračio
iz vatre, razbarušen i uznemiren i ozbiljno iznenađen što premijer ne zna zašto je on tu,
bila najgora stvar koja mu se desila tokom ove i inače krajnje sumorne sedmice.
– Otkud bih ja znao šta se zbiva u... ovaj... čarobnjačkoj zajednici? – obrecnu se
sada premijer. – Moram da rukovodim zemljom i trenutno imam sasvim dovoljno
briga i bez...
– Imamo zajedničkih briga – prekide ga Fadž. – Brokdejlski most nije se urušio
usled trošnosti. A ni ono nije bio pravi uragan. Ubistva nisu počinili Normalci. A
porodica Herberta Čorlija bila bi bezbednija bez njega. Upravo sređujemo da ga
prebacimo u Sent Mungovu bolnicu za magijske bolesti i povrede. Prenos treba da se
obavi večeras.
– Šta vi to... bojim se da... šta? – istrtlja premijer.
Fadž duboko udahnu i reče: – Premijeru, žao mi je što moram da vas obavestim da
se on vratio. Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati se vratio.
– Vratio? Kad kažete „vratio“... znači da je živ? Mislim...
Premijer je prebirao po sećanju izvlačeći detalje onog užasnog razgovora od pre
tri godine, kada mu je Fadž ispričao o tom čarobnjaku koga se svi plaše više nego
ikog, čarobnjaku koji je počinio hiljade užasnih zločina pre svog tajanstvenog
nestanka petnaest godina ranije.
– Da, živ je – reče Fadž. – To jest... ne znam... da li je čovek živ ako ne može biti
ubijen? Zaista ne shvatam to, a Dambldor neće da mi potanko objasni... ali, u svakom
slučaju, izvesno je da ima telo i da hoda, govori i ubija, pa pretpostavljam da je, za
svrhu naše rasprave, živ.
Premijer nije znao šta da kaže na to, ali ga je navika da uvek deluje kao dobro
obavešten o svakoj temi koja se pojavi naterala da prizove svaki detalj njihovih
prethodnih razgovora kojeg može da se seti.
– Da li je Serijski Blek sa... ovaj... Onim Koji Se Ne Sme Imenovati?
– Blek? Blek? – reče Fadž rasejano, okrećući nervozno svoj polucilindar prstima.
– Sirijus Blek, mislite? Merlinove mi brade, nije. Blek je mrtav. Ispostavilo se da
smo pogrešili... ovaj... u pogledu Bleka. Posle svega, ispostavilo se da je ipak bio
nevin. A nije bio ni u sprezi s Onim Koji Se Ne Sme Imenovati. Mislim – dodade kao
da se brani, još brže vrteći polucilindar – svi dokazi su ukazivali... imali smo više od
pedeset očevidaca... ali ipak, kako rekoh, mrtav je. Ubijen, zapravo. U prostorijama
Ministarstva magije. I sad će biti istraga, zapravo...
Na svoje veliko iznenađenje, premijer na tren oseti tračak sažaljenja prema Fadžu.
Ali ga je gotovo istovremeno preplavio talas samozadovoljstva na pomisao da se, ma
koliko on oskudno bio upućen u oblast materijalizovanja iz kamina, ni u jednom od
vladinih odeljenja pod njegovom nadležnošću nije desilo ubistvo... u svakom slučaju,
ne još...
Dok je premijer krišom kucnuo u drvo svoga stola, Fadž nastavi: – Ali Blek je sad
sporedan. Poenta je da smo mi u ratu, premijeru, i moraju se preduzeti odgovarajući
koraci.
– U ratu? – ponovi premijer nervozno. – Sigurno preterujete?
– Onom Koji Se Ne Sme Imenovati sad su se pridružili sledbenici koji su u
januaru pobegli iz Askabana – reče Fadž, govoreći sve brže, i uvrćući svoj
polucilindar tako žustro da se pretvorio u limunzeleni kovitlac. – Otkako su počeli
javno da dejstvuju, neprekidno prave haos. Brokdejlski most... on je to uradio,
premijeru, on je zapretio masovnim ubistvima Normalaca ukoliko mu ne ustupim vlast
i...
– Bože blagi, dakle, vaša je krivica što su ti ljudi poginuli, a ja moram da
odgovaram na pitanja o zarđaloj konstrukciji i korodiranim spojkama, i o čemu sve
ne! – razjari se premijer.
– Moja krivica! – reče Fadž naglo se zajapurivši. – Kažete li da biste podlegli
takvoj vrsti ucene?
– Možda ne bih – reče premijer ustavši i špartajući po sobi – ali bih uložio
najveći mogući napor da uhvatim ucenjivača pre nego što počini bilo koje od tih
zverstava!
– Stvarno mislite da nisam već sve pokušao? – vatreno ga zapita Fadž. – Svaki
Auror u Ministarstvu pokušavao je... i još pokušava, da ga nađe i zarobi njegove
pristalice, ali radi se o jednom od najmoćnijih čarobnjaka svih vremena, o čarobnjaku
koji gotovo tri decenije izmiče hapšenju!
– Pretpostavljam da ćete mi reći kako je on izazvao i uragan u zapadnom delu
zemlje? – reče premijer, čiji je bes rastao sa svakim novim korakom. Veoma ga je
razljutilo to što je otkrio uzrok svih tih užasnih katastrofa a ne može da ga saopšti
javnosti. Što je, uostalom, gore nego da je vlada kriva za sve to.
– Nije bilo uragana – reče Fadž žalostivo.
– Ma nemojte mi reći! – zareža premijer sada sasvim vidno treskajući nogama. –
Drveće počupano iz korena, strgnuti krovovi, iskrivljene bandere, užasne ozlede...
– To su bili Smrtožderi – reče Fadž. – Sledbenici Onog Koji Se Ne Sme
Imenovati. I... sumnjamo da su umešani i džinovi.
Premijer se zaustavi u hodu, kao da je naleteo na nevidljiv zid.
– Ko je umešan?!
Fadž napravi grimasu. – Prošli put je koristio džinove da bi izazvao što
veličanstveniji efekat. Kancelarija za dezinformacije radila je bez prestanka, poslali
smo na teren čitave timove Zaboravljača, koji su pokušavali da izmene sećanja svih
Normalaca koji su videli šta se stvarno desilo, najveći deo Odseka za regulaciju i
kontrolu magijskih stvorenja pretražuje okolinu Samerseta, ali ne možemo da nađemo
tog džina... prava katastrofa.
– Ma šta mi reče! – uzviknu premijer besno.
– Neću da poričem da je moral u Ministarstvu na niskim granama – reče Fadž. –
Kako da se nosimo sa svim tim, pogotovo kad smo izgubili Ameliju Bouns.
– Izgubili koga?
– Ameliju Bouns. Upravnicu Odseka za sprovođenje magijskih zakona. Mislimo
da ju je ubio lično Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati, jer je bila vrlo darovita veštica
i... sve ukazuje na to da se žestoko odupirala.
Fadž pročisti grlo i, činilo se s naporom, prestade da obrće cilindar.
– Ali o tom ubistvu je pisalo u novinama – reče premijer, na tren zaboravljajući
svoj gnev. – Našim novinama. Amelija Bouns... Spominjalo se samo da se radi o
sredovečnoj ženi koja je živela sama. Bilo je to... užasno ubistvo, zar ne? Dobilo je
velik publicitet. Policija je zbunjena, znate.
Fadž uzdahnu. – Pa naravno da je zbunjena. Ubijena je u sobi zaključanoj iznutra,
je li tako? Mi, s druge strane, tačno znamo ko je to učinio, ali to nas ne dovodi nimalo
bliže njegovom hvatanju. A zatim je tu bila Emelina Vens, možda niste čuli za to...
– O, da, čuo sam – reče premijer. – To se, zapravo, desilo u blizini, odmah iza
ćoška. Novine su od toga napravile pravu senzaciju: Krah reda i zakona u
premijerovom ataru...
– I kao da sve to nije bilo dovoljno – reče Fadž jedva slušajući premijera –
dementori su se razmileli posvuda, napadaju ljude na sve strane...
U srećnije doba ova bi rečenica premijeru zvučala besmisleno, ali sada je bio
mudriji.
– Mislio sam da dementori čuvaju zatvorenike u Askabanu? – reče obazrivo.
– Čuvali su – reče Fadž umorno. – Ali ne više. Napustili su zatvor i pridružili se
Onom Koji Se Ne Sme Imenovati. Neću se pretvarati da to nije bio žestok udarac.
– Ali – reče premijer sve vidnije užasnut – zar mi niste rekli da su to stvorenja
koja iz ljudi iskape svaki trag nade i sreće?
– To je tačno. A sada se množe. Otud sva ta magla.
Premijeru klecnuše kolena i on utonu u najbližu stolicu. Pomisao na nevidljiva
stvorenja koja lete po gradovima i u unutrašnjosti šireći očajanje i beznađe među
njegovim glasačima natera ga da sav prebledi.
– Čujte, Fadže... morate nešto da preduzmete! Vi ste kao ministar magije
odgovorni za to!
– Dragi moj premijeru, ne mislite valjda ozbiljno da sam, posle svega ovoga, i
dalje ministar magije? Smenili su me pre tri dana! Dve nedelje je čitava čarobnjačka
zajednica urlala tražeći moju ostavku. Tokom čitavog svog mandata nisam ih video
tako složne! – reče Fadž osmelivši se da se nasmeši.
Premijer ostade bez reči. Uprkos ogorčenju zbog položaja u kom se sâm nalazi, i
dalje je saosećao s tim sasušenim čovekom koji je sedeo naspram njega.
– Veoma mi je žao – reče najzad. – Mogu li nešto da učinim?
– Veoma ljubazno od vas, premijeru, ali ne možete ništa. Večeras su me poslali
ovamo da vas upoznam s najnovijim razvojem događaja i predstavim vam svog
naslednika. Mislio sam da će dosad već stići ali, naravno, trenutno je vrlo zauzet zbog
svega što se događa.
Fadž se osvrnu i pogleda u portret ružnog čovečuljka s dugačkom loknastom
srebrnastom perikom, koji je vrškom pera čačkao uvo.
Uhvativši Fadžov pogled, portret reče: – Biće ovde za tren oka, samo da završi
pismo Dambldoru.
– Nek mu je sa srećom – reče Fadž, po prvi put s gorčinom u glasu. – U poslednje
dve nedelje pisao sam Dambldoru dvaput na dan, ali on neće ni da mrdne. Da je samo
bio spreman da ubedi tog dečaka, možda bih još uvek bio na... pa, možda će
Skrimdžer imati više uspeha.
Fadž utonu u nešto što očito beše žalosno ćutanje, koje onaj portret smesta prekinu,
iznenada progovorivši svojim prirodnim, službenim glasom.
– Premijeru Normalaca. Tražim sastanak. Hitno. Molim da smesta odgovorite.
Rufus Skrimdžer, ministar magije.
– Da, da, može – reče premijer rasejano, i jedva se trgnu kad plamenovi u rešetki
ponovo postadoše smaragdnozeleni, izviše se uvis i otkriše drugog uskovitlanog
čarobnjaka u svom središtu, izbljunuvši ga trenutak kasnije na onaj starinski sag. Fadž
ustade, a posle trenutnog oklevanja, i premijer učini isto, posmatrajući pridošlicu kako
se uspravlja, stresajući prašinu sa svoje duge crne odore, i gleda naokolo.
Premijerova prva, budalasta pomisao bila je da Rufus Skrimdžer liči na nekog
starog lava. Njegova griva žutosmeđe kose i gusto obrasle obrve behu protkane sivim
prugama. Iza naočara s tankim metalnim okvirom videle su se prodorne žućkaste oči, i
bilo je u njemu izvesne vitke, izopačene gracioznosti, iako je pomalo hramao. Na prvi
pogled delovao je prepredeno i žilavo. Premijer pomisli da sad shvata zašto
čarobnjačka zajednica u ovo opasno vreme više voli da je predvodi Skrimdžer nego
Fadž.
– Kako ste? – reče premijer učtivo pružajući ruku.
Skrimdžer je kratko stisnu, očima šarajući po sobi, a onda izvuče štapić iz odore.
– Fadž vam je sve ispričao? – upita stuštivši se ka vratima i kuckajući štapićem po
ključaonici. Premijer ču kako brava škljocnu.
– Ovaj... da – reče premijer. – I ukoliko nemate ništa protiv, više bih voleo da
ostavite vrata otključana.
– A ja bih više voleo da nas niko ne uznemirava – reče Skrimdžer kratko – i da
nas ne posmatra – dodade, uperivši štapić ka prozorima tako da se zavese smesta
navukoše preko njih. – No, dobro... ja sam zauzet čovek, dakle, da pređemo na posao.
Pre svega moramo da porazgovaramo o vašoj bezbednosti.
Premijer se ispravi što je više mogao i odgovori: – Savršeno sam zadovoljan
postojećim obezbeđenjem, hvala lepo...
– Ali mi nismo zadovoljni – preseče ga Skrimdžer. – Ako njihovog premijera
podvrgnu Kontrolišućoj kletvi, Normalcima se loše piše. Novi sekretar u vašoj
kancelariji za spoljne...
– Neću se otarasiti Kingslija Okovgroma, ako je to ono što mi predlažete! – reče
premijer uzbuđeno. – On je neverovatno efikasan, obavlja dvostruko više posla od
ostalih...
– To je zato što je čarobnjak – reče Skrimdžer bez traga smeška. – Vrhunski
obučen Auror, koji vam je dodeljen radi lične zaštite.
– E pa, čekajte malo! – oglasi se premijer. – Ne možete tek tako da mi smeštate
svoje ljude u kancelariju, ja odlučujem ko radi za mene...
– Mislio sam da ste veoma zadovoljni Okovgromom? – reče Skrimdžer hladno.
– Jesam... to jest... bio sam...
– Onda nema problema, zar ne? – reče Skrimdžer.
– Ja... pa, dok god Okovgrom nastavlja da radi... ovaj... tako izvrsno – reče
premijer neubedljivo, ali Skrimdžer jedva da ga je čuo.
– Sad, što se tiče Herberta Čorlija... vašeg podsekretara – nastavi on – onog što je
zabavljao javnost pretvarajući se da je patka.
– Šta je s njim? – upita premijer.
– Očigledno je to bila njegova reakcija na loše izvedenu Kontrolišuću kletvu –
reče Skrimdžer. – Potpuno mu je pomutila um, ali i dalje bi mogao da bude opasan.
– On samo kvače! – reče premijer slabim glasom. – Svakako da bi mu malo
odmora... možda da malko o’ladi s pićem...
– Dok mi razgovaramo upravo ga ispituje tim vidara iz Sent Mungove bolnice za
magijske bolesti i povrede. Dosad je trojicu pokušao da pridavi – reče Skrimdžer. –
Mislim da je najbolje da ga na neko vreme sklonimo iz normalske zajednice.
– Ja... pa... oporaviće se, zar ne? – upita premijer brižno. Skrimdžer samo slegnu
ramenima, već uzmičući prema kaminu.
– Pa, to je sve što sam imao da vam kažem. Obaveštavaću vas o razvoju događaja,
premijeru, ali verovatno ću biti i suviše zauzet da bih lično došao, i u tom slučaju
poslaću vam Fadža ovamo. Prihvatio je da ostane u Ministarstvu, u ulozi savetnika.
Fadž pokuša da se nasmeši, ali bezuspešno. Samo je izgledao kao da ima
zubobolju. Skrimdžer je već čeprkao po džepu tražeći tajanstveni prašak od kog će
vatra pozeleneti. Na tren, premijer je beznadežno zurio u njih dvojicu, a zatim iz njega
provališe reči koje je cele večeri suzbijao u sebi.
– Ali, zaboga... vi ste čarobnjaci! Vi možete da izvodite čarolije! Sigurno da
možete, ovaj... da rešite bilo šta!
Skrimdžer se polako okrenu u mestu i razmeni skeptičan pogled s Fadžom, kome
se ovoga puta zaista ote osmeh dok je ljubazno govorio: – Problem je u tome što i
druga strana ume da izvodi čarolije, premijeru.
I rekavši to, dva čarobnjaka zakoračiše jedan za drugim u jarkozelenu vatru i
nestadoše.

2. Preljin sokak



Kilometrima daleko odatle, hladnjikava izmaglica koja je pritiskala premijerove
prozore valjala se preko prljave reke što je vijugala između obraslih, otpacima
načičkanih obala. Ogroman dimnjak, ostatak napuštenog mlina, preteće se uzdizao
bacajući senku. Nije bilo nikakvog zvuka, osim šapata mračne vode, niti ikakvog
znaka života, osim mršave lisice koja se šunjala niz obalu s nadom njuškajući neki
omot od pržene ribe i krompirića u visokoj travi.
Ali tada, s jedva čujnim pop, na obodu reke niotkuda se stvori vitka zakukuljena
figura. Lisica se ukoči i oprezno uperi pogled ka toj čudnoj novoj pojavi. Silueta
zastade na nekoliko trenutaka, kao da pokušava da se sabere, a onda krenu lakim,
brzim korakom, dok joj je dug ogrtač šuškao po travi.
S drugim, glasnijim pop, stvori se još jedna zakukuljena spodoba.
– Čekaj!
Grub uzvik prepade lisicu, koja je čučala šćućurena u rastinju. Ona iskoči iz
skrovišta i zaždi obalom. Blesnu zelena svetlost, začu se kevtanje i lisica pade na tlo,
mrtva.
Druga figura prevrnu životinju vrhom stopala.
– Obična lisica – kategorično reče ženski glas ispod kapuljače. – Mislila sam da
je možda Auror... Cisa, čekaj!
Ali osoba koju je jurila, koja je bila zastala i osvrnula se unazad prema snopu
svetlosti, već se verala uz obalu gde je lisica upravo pala.
– Cisa... Narcisa... saslušaj me...
Druga žena sustiže prvu i uhvati je za ruku, ali joj se ova otrže.
– Vrati se, Bela!
– Moraš da me saslušaš!
– Već sam te dosta slušala. Donela sam odluku. Ostavi me na miru!
Žena po imenu Narcisa domože se vrha obale, gde je stara ograda razdvajala reku
od uske kaldrmisane ulice. Druga žena, Bela, smesta pođe za njom. Jedna pokraj druge
stajale su gledajući preko ulice u nanizane redove oronulih kuća ozidanih ciglom, čiji
su prozori slepo zurili u tminu.
– On ovde živi? – upita Bela nezadovoljno. – Ovde? U ovom normalskom
ćumezu? Mora da smo prve od naših koji su ikad ovde kročili...
Ali Narcisa je nije slušala. Provukla se kroz pukotinu na zarđaloj ogradi i već je
brzala putem.
– Cisa, čekaj!
Bela pođe za njom, dok joj je ogrtač lepršao, i vide kako Narcisa hita ulicom
između kuća u drugu, gotovo identičnu ulicu. Neke od uličnih svetiljki bile su
razbijene. Dve žene su jurile preko naizmeničnih površina svetlosti i duboke tame.
Progoniteljka se dokopa svoje lovine dok je ova zaokretala iza ugla, ovoga puta
uspevši da je čvrsto ščepa za ruku i okrenu je tako da se nađoše licem u lice.
– Cisa, ne smeš to da činiš, ne možeš mu verovati...
– Mračni gospodar mu veruje, zar ne?
– Mračni gospodar... verujem... greši – dahtala je Bela, a oči joj na tren zasjaše
pod kapuljačom, dok se osvrtala da proveri da li su zaista same. – U svakom slučaju,
rečeno nam je da nikom ne govorimo o tom planu. Ovo je izdaja Mračnog gospodara...
– Pusti me, Bela! – zareža Narcisa dok je izvlačila štapić ispod odore, preteći se
unoseći njime u lice onoj drugoj. Bela se samo nasmeja.
– Cisa, svoju rođenu sestru? Ne bi valjda...
– Nema više ničeg što ja ne bih uradila! – zastenja Narcisa s prizvukom histerije u
glasu, i zamahnu štapićem odozgo, kao da je nož, te svetlost ponovo blesnu. Bela
ispusti sestrinu ruku kao da se opekla.
– Narcisa!
Ali, Narcisa je hrlila napred. Trljajući ruku, njena progoniteljka ponovo pođe za
njom, ali na odstojanju, dok su sve dublje zalazile u napušten lavirint kuća od cigala.
Najzad Narcisa pojuri ulicom zvanom Preljin sokak, preko koje je uzdignuti dimnjak
mlina lebdeo kao džinovski upozoravajuć prst. Njeni koraci su odzvanjali kaldrmom
dok je prolazila pored zamandaljenih i razbijenih prozora, sve dok ne stiže do kuće na
samom kraju, gde je mutna svetlost treperila kroza zavese sobe u prizemlju.
Zakucala je na vrata pre nego što ju je Bela sustigla, proklinjući bezglasno. Stajale
su zajedno iščekujući, lako dahćući, udišući zadah prljave reke koji im je donosio
noćni povetarac. Posle nekoliko trenutaka, začuše neko komešanje iza vrata i ona se
lako odškrinuše. Kroz prorez se video delić čoveka koji je gledao u njih, čoveka duge
crne kose, koja mu je poput zastora padala oko žućkastog lica i crnih očiju.
Narcisa zbaci kapuljaču. Bila je tako bleda da se činilo kao da svetli u tmini.
Duga plava kosa, koja joj je padala niz leđa, davala joj je izgled davljenika.
– Narcisa! – reče čovek, još malo raskrilivši vrata, tako da svetlost obasja i nju i
njenu sestru. – Kakvo prijatno iznenađenje!
– Severuse – reče ona napregnutim šapatom. – Mogu li da razgovaram s tobom?
Hitno je.
– Kako da ne.
On uzmače da je propusti pored sebe u kuću. Njena sestra, i dalje pod kapuljačom,
sledila ju je i bez poziva.
– Snejpe – reče ona odsečno, dok je prolazila kraj njega.
– Belatriks – odgovori on, izvijajući tanke usne u lagan, podrugljiv osmejak,
zatvorivši vrata za njima uz škljocanje.
Zakoračile su pravo u majušnu dnevnu sobu, koja je odavala utisak mračne,
tapecirane ćelije. Zidovi su bili potpuno prekriveni knjigama, većinom u starom
povezu od smeđe ili crne kože. Pod sjajem mutne svetlosti, koju je bacao luster sa
zataknutim svećama što je visio s tavanice, bili su postavljeni skupa pohaban dvosed,
stara fotelja i klimav sto. Mesto je delovalo zapušteno, kao da se u njemu inače ne
boravi.
Snejp pokaza Narcisi da sedne na sofu. Ona skinu ogrtač, baci ga u stranu i sede,
zureći u svoje blede i drhtave ruke skrštene u krilu. Belatriks nešto sporije spusti
kapuljaču. Tamna onoliko koliko joj je sestra bila svetla, s teškim podočnjacima i
jakom vilicom, nije skidala pogled sa Snejpa dok je prelazio preko sobe da stane iza
Narcise.
– Pa, šta mogu da učinim za tebe? – upita Snejp smestivši se u fotelju preko puta
sestara.
– Sami... sami smo, zar ne? – upita tiho Narcisa.
– Da, naravno. Pa, tu je i Crvorep, ali gamad se ne računa, zar ne?
On uperi štapić u pravcu zida knjiga iza sebe, i tajna vrata se sa zveketom
otvoriše, otkrivajući usko stepenište na kojem je neki čovečuljak stajao kao zaleđen.
– Kao što si očigledno i sam shvatio, Crvorepu, imamo goste – reče Snejp lenjo.
Pogrbljen čovek došunja se niz poslednjih nekoliko stepenika i stupi u sobu. Imao
je sitne vodnjikave oči i špicast nos, i smeškao se neprijatno, usiljeno. Levom šakom
je milovao desnu, koja kao da je bila obložena sjajnom srebrnastom rukavicom.
– Narcisa! – reče piskavim glasom. – I Belatriks! Očaravajuće...
– Crvorep će nam doneti nešto da popijemo, ako želite – reče Snejp. – A onda će
se vratiti u svoju sobu.
Crvorep se trgnu kao da ga je Snejp nečim gađao.
– Nisam ja tvoj sluga! – zapiskuta izbegavajući Snejpov pogled.
– Zaista? Imao sam utisak da te je Mračni gospodar poslao ovde da mi pomažeš.
– Dabome, da ti pomažem... a ne da ti spravljam pića... niti da ti čistim kuću!
– Pojma nisam imao, Crvorepu, da žudiš da ti se odrede opasnije dužnosti – reče
Snejp svilenkastim glasom. – To može lako da se sredi: razgovaraću s Mračnim
gospodarem...
– Mogu i sâm da razgovaram s njim ako želim!
– Naravno da možeš – reče Snejp podrugljivo se osmehujući. – Ali u
međuvremenu, donesi nam piće. Može vilenjačko vino.
Crvorep je oklevao za trenutak, kao da će da se svađa, a onda se okrete i zaputi se
kroz druga skrovita vrata. Začuše tresak i zveckanje čaša. Kroz nekoliko trenutaka on
se vrati noseći na poslužavniku prašnjavu bocu i tri čaše. Spusti ih na klimavi sto i
ispari, zalupivši za sobom knjigama prekrivena vrata.
Snejp nasu krvavocrveno vino u tri čaše, i dve pruži sestrama. Narcisa promrmlja
reč-dve u znak zahvalnosti, dok Belatriks ne reče ništa već nastavi smrknuto da gleda
u Snejpa. Ali njega kao da to uopšte nije uznemiravalo; naprotiv, delovao je kao da se
prilično zabavlja.
– Za Mračnog gospodara – reče podižući čašu i iskapivši je do dna.
Sestre učiniše isto što i on. Snejp im ponovo napuni čaše.
Kad je ispila drugu čašu, Narcisa užurbano reče: – Severuse, žao mi je što ti
ovako upadam, ali morala sam da te vidim. Mislim da si ti jedini koji može da mi
pomogne...
Snejp podiže ruku da je zaustavi, a onda ponovo uperi štapić ka skrivenim vratima
od stepeništa. Začuše se zvonki tresak i cika praćena zvukom Crvorepove jurnjave
natrag uza stepenice.
– Izvinjavam se – reče Snejp. – U poslednje vreme ima običaj da prisluškuje na
vratima. Ne znam šta će mu to... Nešto si htela da kažeš, Narcisa?
Ona duboko uzdahnu i poče iz početka.
– Severuse, znam da ne smem da budem ovde, rečeno mi je da nikom ništa ne
govorim, ali...
– Onda drži jezik za zubima! – zareža Belatriks. – Pogotovo u ovom društvu!
– ... ovom društvu? – ponovi Snejp sarkastično. – A kako to da razumem,
Belatriks?
– Da ti ne verujem, Snejpe, kao što vrlo dobro znaš!
Narcisa ispusti zvuk koji je mogao da bude suv jecaj, prekri lice rukama i ponovo
sede, prebacivši ruke preko naslona stolice, smejući se Belatriks pravo u smrknuto
lice.
– Narcisa, mislim da treba da čujemo šta to Belatriks jedva čeka da kaže, to će nas
poštedeti njenih zamornih upadica. Pa, nastavi, Belatriks – reče joj Snejp. – Zašto mi
ne veruješ?
– Ima stotinu razloga! – reče ona glasno, obišavši oko dvoseda da bi tresnula
čašom o sto. – Odakle da počnem! Gde si bio kada je Mračni gospodar svrgnut? Zašto
nikad nisi ni pokušao da ga pronađeš kada je nestao? Šta si radio svih ovih godina dok
si živeo pod Dambldorovim skutom? Zašto si sprečio Mračnog gospodara da se
dokopa Kamena mudrosti? Što se nisi vratio odmah kad se Mračni gospodar ponovo
rodio? Gde si bio pre nekoliko nedelja kada smo se borili da otmemo proročanstvo za
Mračnog gospodara? I zašto je, Snejpe, Hari Poter još živ, kada ti je već pet godina
prepušten na milost i nemilost?
Ona zastade, dok su joj se grudi brzo dizale i spuštale, a boja joj nahrupi u obraze.
Iza nje je sedela Narcisa, nepomična, lica i dalje skrivenog šakama.
Snejp se nasmeši.
– Pre nego što ti odgovorim... o, da, Belatriks, odgovoriću ti! Možeš da preneseš
moje reči svima koji šapuću iza mojih leđa i Mračnom gospodaru prenose laži o
mojoj izdaji! Pre nego što ti odgovorim, ipak, dopusti mi da ti uzvratim pitanjem. Da
li stvarno misliš da mi Mračni gospodar nije postavio nijedno od tih pitanja? I zar
zaista misliš da bih, da mu nisam pružio zadovoljavajuće odgovore, sedeo sada ovde i
razgovarao s tobom?
Oklevala je.
– Znam da ti veruje, ali...
– Misliš da je u zabludi? Ili da sam ga nekako prevario? Da sam izigrao Mračnog
gospodara, najvećeg čarobnjaka, najvičnijeg legilimensa kog je svet ikad video?
Belatriks ne reče ništa, samo je, po prvi put, izgledala malo zbunjena. Snejp nije
direktno navaljivao. Ponovo je podigao piće, srknuo i nastavio: – Pitaš se gde sam bio
kad je Mračni gospodar svrgnut. Bio sam tamo gde mi je naredio da budem, u
Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo, jer je hteo da špijuniram Albusa
Dambldora. Pretpostavljam da znaš da sam to mesto preuzeo po naređenju Mračnog
gospodara?
Ona gotovo neprimetno klimnu glavom, a onda otvori usta, ali je Snejp preduhitri.
– Pitaš zašto nisam pokušao da ga nađem kada je iščezao. Iz istog razloga iz kojeg
ni Ejveri, Jaksli, porodica Kerou, Suri, Lucijus – on blago nakrivi glavu ka Narcisi –
ni mnogi drugi nisu pokušavali da ga pronađu. Verovao sam da je gotov. Ne ponosim
se time, pogrešio sam, ali tako je... Da nije oprostio nama koji smo u to vreme izgubili
veru u njega, preostalo bi mu vrlo malo pristalica.
– Imao bi mene! – reče Belatriks strastveno. – Mene, koja sam zbog njega provela
tolike godine u Askabanu!
– Da, zaista, divim ti se od sveg srca – reče Snejp tonom kao da se dosađuje. –
Naravno, nisi mu bila od velike koristi u zatvoru, ali to je nesumnjivo bio lep gest...
– Gest! – vrisnu ona. Tako besna, delovala je pomalo ludački. – Dok sam ja trpela
dementore, ti si ostao na Hogvortsu nonšalantno izigravajući Dambldorovog ljubimca!
– Ne baš – reče Snejp mirno. – Kao što znaš nije mi dao da predajem Odbranu od
mračnih veština. Izgleda da se plašio, ovaj... da se ne vratim na staro... da me to ne
dovede u iskušenje da pođem starim putem.
– I to mi je bila neka žrtva za Mračnog gospodara: onemogućen da predaješ
omiljeni predmet! – podrugnu se ona. – Zašto si ostao tamo sve vreme, Snejpe? Da i
dalje špijuniraš Dambldora za Gospodara za kog si verovao da je mrtav?
– Nipošto – reče Snejp – iako je Mračnom gospodaru drago što nikad nisam
napustio to nameštenje: kada se vratio, mogao sam da mu pružim informacije o
Dambldoru za proteklih šesnaest godina, što je mnogo korisnija dobrodošlica za
njegov povratak od beskrajnih podsećanja na neprijatnosti Askabana...
– Ali ostao si...
– Da, Belatriks, ostao sam – reče Snejp, po prvi put ispoljivši znake nestrpljenja.
– Imao sam ugodan posao koji mi se više sviđao od robije u Askabanu. Znaš da su se
okomili na Smrtoždere. Dambldorova zaštita spasla me je da ne završim u zatvoru, što
mi je veoma prijalo, i iskoristio sam to. Ponavljam: Mračni gospodar mi ne prigovara
što sam ostao, tako da ne vidim zašto bi ti to činila.
– Mislim da je sledeće što si želela da znaš razlog – navali on malo glasnije, jer je
Belatriks pokazivala da hoće da ga prekine – što sam se isprečio između Mračnog
gospodara i Kamena mudrosti. Lako mi je da na to odgovorim. On nije znao može li
da mi veruje. Mislio je, kao i ti, da sam se od odanog Smrtoždera preobratio u
Dambldorovog pulena. Bio je u jadnom stanju, vrlo slab, i delio je telo s osrednjim
čarobnjakom. Nije se usuđivao da se otkrije bivšem savezniku, ako bi taj saveznik bio
u stanju da ga izruči Dambldoru ili Ministarstvu. Duboko žalim što mi nije verovao.
Mogao je da povrati moć tri godine ranije. Ovako, video sam samo pohlepnog i
ništavnog Kvirela kako pokušava da ukrade Kamen i, priznajem, učinio sam sve da ga
osujetim.
Belatriksina usta se izviše kao da je popila neki neprijatan lek.
– Ali nisi mu se vratio kad je ponovo došao, nisi mu doleteo odmah kad si osetio
da Mračni znak gori...
– Tačno. Vratio sam se dva sata kasnije. Vratio sam se po Dambldorovom
naređenju.
– Po Dambldorovom naređenju...? – poče ona razjarenim tonom.
– Razmisli! – reče Snejp, ponovo postajući nestrpljiv. – Razmisli! Sačekavši dva
sata, samo dva sata, osigurao sam da mogu da ostanem na Hogvortsu kao špijun!
Dozvolivši Dambldoru da misli kako sam prešao na stranu Mračnog gospodara samo
zato što mi je to naredio, mogao sam da prosleđujem i obaveštenja o Dambldoru i
Redu Feniksa, od tada pa nadalje! Razmisli, Belatriks: Mračni znak je iz meseca u
mesec postajao sve jači, znao sam da moram da se vratim, svi Smrtožderi su to znali!
Imao sam dosta vremena da razmislim o tome šta želim da uradim, da isplaniram
sledeći potez, da pobegnem kao Karkarof, zar ne?
– Početno nezadovoljstvo Mračnog gospodara zbog mog kašnjenja potpuno je
iščilelo, uveravam te, kad sam mu objasnio da sam mu ostao veran, dok Dambldor
misli da sam njegov čovek. Da, Mračni gospodar je mislio da sam ga zauvek napustio,
ali se prevario.
– Ali od kakve si mu koristi bio? – podrugnu se Belatriks. – Kakva si mu to
korisna obaveštenja davao?
– Svoja obaveštenja prosleđivao sam direktno Mračnom gospodaru – reče Snejp.
– Ako je odlučio da ih ne deli s tobom...
– On sve deli sa mnom! – reče Belatriks odjednom planuvši. – Zove me
najodanijom, najvernijom...
– Da li? – reče Snejp, neprimetno izmenivši glas da nagovesti nevericu. – Da li ti i
dalje veruje, posle fijaska u Ministarstvu?
– Nije bila moja greška! – reče Belatriks porumenevši. – Mračni gospodar mi je u
prošlosti poveravao svoje najdragocenije... da Lucijus nije...
– Da se nisi... da se nisi usudila da optužuješ mog muža! – reče Narcisa tihim i
ubilačkim glasom, pogledavši naviše u sestru.
– Nema svrhe da bilo koga okrivljujemo – reče Snejp mirno. – Šta je bilo bilo je.
– Ali tebe nije bilo! – reče Belatriks besno. – Ne, bio si po ko zna koji put odsutan
dok smo se mi ostali izlagali opasnosti, zar nije tako, Snejpe?
– Imao sam naređenje da ostanem u pozadini – reče Snejp. – Možda se ne slažete s
Mračnim gospodarom, možda smatrate da Dambldor ne bi primetio da sam se
pridružio Smrtožderima u borbi protiv Reda Feniksa? Ali... oprosti... ti govoriš o
opasnosti... suočili ste se sa šest tinejdžera, zar ne?
– Ubrzo im se, kao što dobro znaš, pridružila polovina Reda! – zareža Belatriks. –
A kad već pričamo o Redu, i dalje tvrdiš da ne možeš da otkriješ boravište njihovog
štaba, zar ne?
– Nisam ja Čuvar tajne, ne mogu da izgovorim ime tog mesta. Valjda shvataš kako
ta čin deluje? Mračni gospodar je zadovoljan informacijama o Redu koju sam mu
preneo. One su dovele, kao što si možda pogodila, do nedavnog hvatanja i ubistva
Emeline Vens i svakako je pomogla da se otarasimo Sirijusa Bleka, mada ti odajem
dužno poštovanje što si ga sama dokrajčila.
On nakrivi glavu i nazdravi joj. Njen izraz nimalo ne smekša.
– Izbegavaš moje poslednje pitanje, Snejpe. Hari Poter. Za poslednjih pet godina
mogao si da ga ubiješ bilo kad. Nisi to učinio. Zašto?
– Da li si raspravljala o tome s Mračnim gospodarom? – upita Snejp.
– On je... u poslednje vreme, mi... tebe pitam, Snejpe!
– Da sam ubio Harija Potera, Mračni gospodar ne bi mogao da iskoristi njegovu
krv da se obnovi i postane nepobediv...
– Tvrdiš da si predvideo da će on iskoristiti dečaka! – podsmehnu se ona.
– Ne tvrdim. Nisam imao pojma kakvi su mu planovi. Već sam priznao da sam
mislio da je Mračni gospodar mrtav. Samo pokušavam da objasnim zašto Mračnom
gospodaru nije bilo žao što je Hari preživeo, bar do pre godinu dana...
– Ali zašto si mu ti poštedeo život?
– Zar me nisi razumela? Jedino me je Dambldorova zaštita spasla Askabana! Zar
ne misliš da bi ga ubistvo njegovog omiljenog učenika okrenulo protiv mene? I ne
samo to. Da te podsetim da su o Poteru, kada je prvi put stigao na Hogvorts, kolale
mnoge priče, glasine da je i on sâm moćni Mračni čarobnjak, i da je zbog toga
preživeo napad Mračnog gospodara. Štaviše, mnoge stare pristalice Mračnog
gospodara mislile su da bi Poter mogao da bude onaj oko kog bismo ponovo mogli da
se okupimo. Bio sam radoznao, priznajem, i nisam nimalo žudeo da ga ubijem u
trenutku kada je kročio u taj zamak.
– Naravno, brzo mi je postalo jasno da uopšte nema naročitog talenta. Kad je
nekoliko puta sateran u ćorsokak, uspeo je da se izbori s tim zahvaljujući pukoj sreći i
mnogo talentovanijim prijateljima. On je potpuni mediokritet, mada je odvratan i
samozadovoljan kao i njegov otac nekad. Dao sam sve od sebe kako bih ga izbacio s
Hogvortsa, gde ne verujem da uopšte pripada, ali da ga ubijem, ili dozvolim da meni
naočigled bude ubijen? Bio bih budala da toliko rizikujem kad mi je Dambldor
takoreći za vratom.
– I posle svega treba da pretpostavimo da Dambldor nikad nije posumnjao u tebe?
Da nema pojma kome si istinski veran, i da ti i dalje bezuslovno veruje?
– Dobro sam odigrao svoju ulogu – reče Snejp. – A ti zanemaruješ najveću
Dambldorovu slabost: da veruje u ono najbolje u ljudima. Kad sam mu se pridružio,
odmah nakon svojih smrtožderskih dana, smislio sam priču o svom najdubljem
pokajanju, i on me je prigrlio raširenih ruku... doduše, kako rekoh, ne dozvoljavajući
nikad da privirim Mračnim veštinama više nego što on to želi. Dambldor je bio veliki
čarobnjak... da, bio je – reče on kad Belatriks zaječa – i Mračni gospodar to priznaje.
Međutim, drago mi je što mogu da kažem da Dambldor stari. Uzdrmao ga je
prošlomesečni dvoboj s Mračnim gospodarom. U međuvremenu je jedva preživeo
ozbiljnu povredu, jer su mu reakcije sporije nego nekad. Ali svih ovih godina nikad
nije prestao da veruje Severusu Snejpu, i u tome je moja najveća vrednost u očima
Mračnog gospodara.
Belatriks je i dalje delovala nesrećno, mada se činilo da nije baš sigurna u
pogledu toga gde bi sledeće napala Snejpa. Iskoristivši njeno ćutanje, Snejp se okrenu
njenoj sestri.
– Dakle... došla si da me zamoliš za pomoć, Narcisa?
Narcisa ga pogleda, a na licu joj se očitavalo očajanje.
– Da, Severuse. Ja... mislim da samo ti možeš da mi pomogneš, nemam kome
drugom da se obratim. Lucijus je u zatvoru i...
Ona sklopi oči i dve ogromne suze potekoše ispod njenih kapaka.
– Mračni gospodar mi je zabranio da pričam o tome – nastavi Narcisa i dalje
sklopljenih očiju. – Ne želi da iko sazna za taj plan. To je... nešto vrlo tajanstveno.
Ali...
– Ako ti je zabranio, ne treba da govoriš – reče Snejp odjednom. – Reč Mračnog
gospodara je zakon.
Narcisa zaustavi dah kao da ju je polio hladnom vodom. Po prvi put otkad je
kročila u ovu kuću, Belatriks je izgledala zadovoljno.
– Eto! – reče trijumfalno sestri. – Čak i Snejp tako kaže: rečeno ti je da ne
govoriš, dakle zaveži!
Ali Snejp je ustao i prišao malom prozoru, provirio kroza zavese na pustu ulicu, a
onda ih jednim trzajem ponovo navukao. Okrenuo se i našao licem u lice s Narcisom,
koja se narogušila.
– Međutim, igrom slučaja ja znam za taj plan – reče on dubokim glasom. – Jedan
sam od svega nekoliko onih kojima ga je Mračni gospodar poverio. Ipak, da nisam
upućen u tajnu, Narcisa, bila bi pred Mračnim gospodarom kriva za veleizdaju.
– Znala sam da moraš znati za to! – reče Narcisa slobodnije dišući. – Toliko ti
veruje, Severuse...
– Znaš za taj plan? – reče Belatriks, i prolazni izraz zadovoljstva na njenom licu
odmah zameni izraz besa. – Ti znaš?
– Svakako – reče Snejp. – Ali kakvu pomoć očekuješ, Narcisa? Ako umišljaš da
mogu da ubedim Mračnog gospodara da se predomisli, bojim se da nema nade,
nimalo.
– Severuse – prošaputa ona, dok su joj se suze slivale niz blede obraze. – Moj
sin... moj jedinac...
– Drako treba da se ponosi – reče Belatriks nehajno. – Mračni gospodar mu
ukazuje veliku čast. A što se tiče Draka, reći ću ti ovo: on ne beži od svoje dužnosti,
izgleda da mu je drago što je dobio šansu da se dokaže, uzbuđen je zbog izgleda...
Narcisa poče ozbiljno da plače, sve vreme preklinjuće zureći u Snejpa.
– To je zbog toga što ima samo šesnaest godina i nema pojma šta ga sve čeka!
Zašto, Severuse? Zašto moj sin? To je i suviše opasno! To je osveta zbog Lucijusove
greške, znam!
Snejp ništa ne reče. On okrenu glavu da ne gleda njene suze, kao da su nešto
nepristojno, ali nije mogao da se pretvara da je nije čuo.
– Zato je Drako i izabran, zar ne? – navaljivala je. – Da kazni Lucijusa?
– Ako Drako uspe – reče Snejp i dalje odvraćajući pogled od nje – biće
počastvovan više od svih ostalih.
– Ali neće uspeti! – zajeca Narcisa. – Kako bi mogao kad ni sâm Mračni
gospodar...
Belatriks se prenerazi. Narcisa kao da izgubi smelost.
– Samo sam mislila... da još niko nije uspeo... Severuse... molim te... ti si, oduvek
si bio Drakov omiljeni nastavnik... ti si stari Lucijusov prijatelj... preklinjem te... ti si
omiljeni, najpoverljiviji savetnik Mračnog gospodara... hoćeš li da porazgovaraš s
njim, da ga ubediš...?
– Mračni gospodar ne voli da ga ubeđuju, i nisam toliko glup da tako nešto
pokušavam – reče Snejp ravnodušno. – Ne mogu da se pretvaram da Mračni gospodar
nije ljut na Lucijusa. Lucijus je bio zadužen za to. Uhvaćen je zajedno s mnogim
drugima, a nije uspeo da otme proročanstvo. Da, Mračni gospodar je ljut, Narcisa, i te
kako je ljut.
– Onda sam u pravu, izabrao je Draka da se osveti! – gušila se Narcisa. – Ne želi
da Drako uspe, već da u tom pokušaju bude ubijen!
Kad Snejp ništa ne reče, Narcisa kao da izgubi i ono malo samokontrole koja joj
je preostala. Ustavši, zatetura se prema Snejpu i uhvati se za njegovu odoru.
Približivši lice njegovom, dok su joj suze kapale po njegovim grudima, progovori kao
bez daha: – Ti bi mogao to da uradiš. Ti bi mogao to da uradiš umesto Draka,
Severuse. Ti bi uspeo, naravno da bi, a tebe bi nagradio više od svih nas...
Snejp je uhvati oko zglobova i oslobodi se stiska njenih ruku. Pogledavši u njeno
suzama obliveno lice, lagano reče: – On namerava da ja to uradim na kraju, rekao bih.
Ali rešio je da Drako prvi pokuša. Vidiš, u malo verovatnom slučaju da Drako uspe,
moći ću da ostanem malo duže na Hogvortsu i nastavim da obavljam korisnu ulogu
uhode.
– Drugim rečima, njemu nije važno da li će Drako biti ubijen!
– Mračni gospodar je vrlo ljut – tiho ponovi Snejp. – Nije uspeo da čuje
proročanstvo. Znaš vrlo dobro, kao i ja, Narcisa, da on ne oprašta tako lako.
Ona se sruši bacivši mu se pod noge, jecajući i stenjući na podu.
– Moj sin jedinac... moj sin jedinac...
– Treba da si ponosna! – nemilosrdno će Belatriks. – Da imam sinove, bilo bi mi
drago da poginu u službi Mračnog gospodara!
Narcisa očajnički vrisnu i stade da čupa svoju dugu plavu kosu. Snejp se sagnu,
zgrabi je za ruke, podiže je i odvuče natrag na dvosed. Onda joj nasu još vina i silom
joj gurnu čašu u ruku.
– Narcisa, dosta je bilo. Ispij ovo. Saslušaj me.
Ona se malo smiri. Prosipajući vino po sebi, drhtavo otpi gutljaj.
– Možda je moguće... da ja pomognem Draku.
Ona ustade, lica bledog kao hartija, razrogačenih očiju.
– Severuse, o, Severuse... ti ćeš mu pomoći? Hoćeš li brinuti o njemu, da ne bude
povređen?
– Mogu da pokušam.
Ona odgurnu čašu, i ova se otkotrlja preko stola, a žena skliznu sa sofe i kleče kraj
Snejpovih nogu, uhvativši mu ruku obema svojim šakama i pritisnu usne na nju.
– Ako budeš tamo da ga zaštitiš... Severuse, hoćeš li da se zakuneš? Da se
obavežeš Neraskidivim zavetom?
– Neraskidivim zavetom? – Snejpov izraz beše tup, neuhvatljiv: Belatriks se,
međutim, pobedonosno zakikota.
– Zar ga nisi čula, Narcisa? O, da, on će pokušati, sigurna sam... Uobičajene
prazne reči, uobičajeno izvlačenje od delanja... O, po naređenju Mračnog gospodara,
dabome!
Snejp nije gledao u Belatriks. Njegove crne oči bile su netremice upravljene u
Narcisine suzne plave oči, dok ga je ona i dalje stezala za ruku.
– Svakako, Narcisa. Zakleću se Neraskidivim zavetom – reče on mirno. – Možda
će tvoja sestra pristati da nam bude garant.
Belatriks se zabezeknu. Snejp se spusti tako da je sada klečao naspram Narcise.
Ispod Belatriksinog zapanjenog pogleda, oni jedno drugom zgrabiše desnu ruku.
– Biće ti potreban štapić, Belatriks – hladno reče Snejp.
Ona ga izvuče, i dalje delujući zapanjeno.
– I moraćeš malo da se približiš – reče on.
Ona iskorači napred tako da je stajala poviše njih, i spusti vrh štapića na njihove
spojene ruke.
Narcisa progovori.
– Hoćeš li ti, Severuse, brinuti o mom sinu Draku dok pokušava da ispuni želje
Mračnog gospodara?
– Hoću – reče Snejp.
Iz štapića liznu jezičak blistavog plamena i obmota im se oko ruku kao usijana
živa.–
A hoćeš li ga, koliko god je u tvojoj moći, štititi da ne bude povređen?
– Hoću – reče Snejp.
Drugi plameni jezičak suknu iz štapića i ispreplete se s prvim, praveći lep,
svetlucav lanac.
– A ukoliko bude neophodno... ako se učini da Drako neće uspeti... – prošaputa
Narcisa (Snejpova šaka se trže, ali je on ne izvuče iz stiska njenih ruku) – hoćeš li
nastaviti sa zadatkom koji je Mračni gospodar naložio Draku da ga izvrši?
Nastupi tajac. Belatriks je posmatrala, držeći štapić preko njihovih sklopljenih
ruku, širom otvorenih očiju.
– Hoću – reče Snejp.
Belatriksino zapanjeno lice svetlucalo je crvenilom u odsjaju trećeg plamenog
jezička, koji blesnu iz štapića, obmota se s ostalima i čvrsto se sveza oko njihovih
sklopljenih šaka, kao uže, kao ognjena zmija.

3. Testament i nećkanje



Hari Poter je glasno hrkao. Poslednja četiri sata je uglavnom presedeo u stolici
pored prozora u svojoj sobi zureći u ulicu koja se smračivala, i najzad zaspao,
priljubivši jednu stranu lica uz hladno prozorsko okno, nakrivljenih naočara, širom
otvorenih usta. Magličast dah koji je ostavljao na jednom od prozora treperio je
narandžastim sjajem pri svetlosti ulične lampe, a veštačka svetlost izvlačila mu je svu
boju s lica tako da je, ispod pramenova svoje neuredne crne kose, izgledao baš
avetinjski.
Po sobi su bile razbacane razne sitnice i tona đubreta. Sovino perje, ogrisci od
jabuka i omotači bombona bili su pobacani po podu, nekoliko knjiga o činima
počivalo je zbrda-zdola bačeno između isprepletenih odora na njegovom krevetu, a
gomila novina ležala je posred osvetljene površine na njegovom stolu. Na jednim je
bio naslov koji bode oči:
HARI POTER: IZABRANI?
I dalje kruže glasine o skorašnjoj tajanstvenoj pometnji u Ministarstvu magije,
tokom koje je još jednom viđen Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati.
– Nije nam dozvoljeno da pričamo o tome, ne pitajte me ništa – rekao je sinoć
jedan razdraženi Zaboravljač, koji je odbio da otkrije svoje ime, dok je napuštao
Ministarstvo.
Ipak, pouzdani izvori iz Ministarstva potvrdili su da je famozna Sala
proročanstava bila središte meteža.
Mada su portčarobnjaci Ministarstva odbili da potvrde čak i postojanje tog
mesta, sve je veći broj pripadnika čarobnjačke zajednice koji veruju da su
Smrtožderi koji sada izdržavaju kaznu u Askabanu zbog provale i pokušaja krađe
u stvari pokušavali da ukradu neko proročanstvo. Priroda tog proročanstva nije
poznata, mada postoje mnoge spekulacije o tome da se ono tiče Harija Potera,
jedine osobe koja je ikad preživela Ubitačnu kletvu, za kog se takođe zna da je
pomenute noći bio u Ministarstvu. Neki idu dotle da Potera nazivaju „Izabranim“,
verujući da to proročanstvo spominje njega kao jedinog koji će moći da nas
oslobodi Onog Koji Se Ne Sme Imenovati.
Mesto gde se proročanstvo sada nalazi, ukoliko postoji, nije poznato, mada
(nastavak na str. 2, peti stubac).
Pored ovih, ležale su još jedne novine. Najistaknutiji naslov glasio je:
SKRIMDŽER NASLEDIO FADŽA
Najveći deo naslovne strane zauzimala je velika crno-bela slika čoveka s lavljom
grivom guste kose i lica punog ožiljaka. Slika se pomerala – čovek je mahao prema
tavanici.
Rufus Skrimdžer, prethodno rukovodilac Sedišta Aurora u Odseku za
sprovođenje magijskih zakona, nasledio je Kornelijusa Fadža na mestu ministra
magije. Ovo imenovanje čarobnjačka zajednica pozdravila je s oduševljenjem,
mada su glasine o razilaženju između novog ministra i Albusa Dambldora,
ponovo izabranog za Vrhovnog vešca Vizengamota, počele da kolaju nekoliko
sati pošto je Skrimdžer preuzeo dužnost.
Skrimdžerovi zastupnici priznali su da se ovaj susreo s Dambldorom odmah
nakon što je preuzeo ovu vrhovnu dužnost, ali su odbili da komentarišu o čemu su
njih dvojica raspravljali. Albus Dambldor je poznat po (nastavak strana 3, drugi
stubac).
S leve strane ovih novina bile su još jedne, presavijene tako da se vidi članak pod
naslovom:
MINISTARSTVO GARANTUJE BEZBEDNOST ĐACIMA
Novoimenovani ministar magije Rufus Skrimdžer danas je govorio o novim
pooštrenim merama koje je Ministarstvo preduzelo kako bi osiguralo bezbednost
učenika koji se ove jeseni vraćaju u Hogvortsku školu za veštičarenje i
čarobnjaštvo.
Iz poznatih razloga, Ministarstvo neće ulaziti u detalje svojih novih strogih
bezbednosnih planova – rekao je ministar, mada je jedan insajder potvrdio da te
mere uključuju odbrambene čini i čari, složen obim kontrakletvi i udarnu grupicu
Aurora posvećenih isključivo zaštiti Hogvortske škole.
Izgleda da je većina ohrabrena čvrstim stavom novog ministra u vezi s
bezbednošću đaka. Kako kaže gđa Augusta Longbotom: „Moj unuk Nevil,
sticajem okolnosti dobar prijatelj Harija Potera, koji je zajedno s njim u junu
potukao Smrtoždere u Ministarstvu i...“
Ali ostatak priče bio je prekriven ogromnim ptičjim kavezom koji je stajao na
novinama. Unutra je bila veličanstvena snežnobela sova. Njene ćilibarske oči
zapovednički su premeravale sobu, a glava bi joj se povremeno obrnula oko ose da bi
se upiljila u gospodara koji je hrkao. Jednom ili dvaput je nestrpljivo škljocnula
kljunom, ali Hari je bio i suviše duboko usnuo da bi je čuo.
Nasred sobe stajao je veliki kovčeg. Poklopac mu je bio otvoren: delovao je
iščekujuće, ali bio je gotovo prazan, osim starog veša, slatkiša, praznih bočica od
mastila i slomljenih pera, koja su prekrivala čitavo dno. U blizini, na podu, ležao je
ljubičasti pamflet s utisnutim rečima:
Izdato na zahtev Ministarstva magije
KAKO DA ZAŠTITITE DOM I PORODICU OD MRAČNIH SILA
Čarobnjačka zajednica stalno je pod pretnjom organizacije koja sebe naziva
Smrtožderima. Pridržavanje sledećih jednostavnih bezbednosnih uputstava pomoći će
vam da zaštitite sebe, svoju porodicu i dom od napada.
1. Savetujemo vam da ne napuštate kuću sami.
2. Posebnu pažnju obratite tokom noći. Kad god je moguće udesite da završite
putovanje pre nego što padne noć.
3. Ponovo razmotrite bezbednosne mere oko svoje kuće da biste bili sigurni da su
svi članovi porodice svesni mera za hitne slučajeve, kao što su Zaštitne i
Razočaravalačke čini i, u slučaju da imate maloletne članove domaćinstva,
pridruženo Prebacivanje.
4. Uskladite bezbednosna pitanja s bliskim prijateljima i porodicom kako biste
otkrili Smrtoždere prerušene u druge osobe pomoću višesokovnog napitka (vidi
str. 2).
5. Ukoliko primetite da se član porodice, kolega, prijatelj ili sused čudno
ponašaju, smesta se obratite Odredu za sprovođenje magijskih zakona. Možda su
te osobe pod Kontrolišućom kletvom (vidi str. 4).
6. Ukoliko se Mračni znak pojavi iznad bilo kog naseljenog mesta ili nekog
zdanja, NE ULAZITE, već se smesta obratite Sedištu Aurora.
7. Nepotvrđena viđenja ukazuju na to da Smrtožderi sada možda koriste i
inferijuse (vidi str. 10). Svaku pojavu inferijusa, ili susret s njima, treba
SMESTA prijaviti Ministarstvu.
Hari zahropta u snu, a lice mu skliznu s prozora nekoliko centimetara niže, još više
mu nakrivivši naočare, ali se on ne probudi. Budilnik koji je Hari nekoliko godina
ranije popravio glasno je kuckao po prozorskoj dasci, pokazujući da je minut do
jedanaest. Pored njega, pridržavan Harijevom opuštenom rukom, bio je komadić
pergamenta prekriven sitnim, kosim rukopisom. Hari je toliko puta čitao to pismo
otkad mu je pre tri dana stiglo da je, iako mu je uručeno u čvrstom svitku, sada bilo
potpuno ravno.
Dragi Hari,
Ako ti odgovara, svratiću do Šimširove ulice broj 4 idućeg petka u jedanaest
uveče, da te otpratim do Jazbine, gde si pozvan da provedeš ostatak školskog
raspusta.
Ako se slažeš, biće mi drago i da mi pomogneš u jednoj stvari, koju hoću da
obavim na putu prema Jazbini.
Molim te da mi pošalješ odgovor po ovoj sovi. S nadom da ću te videti ovog
petka,
Najsrdačnije tvoj
Albus Dambldor
Mada ga je već znao napamet, Hari je svakih nekoliko minuta krišom bacao
pogled na to pismo, još od sedam sati te večeri, kada je prvi put zauzeo položaj pokraj
prozora u svojoj sobi, s kog je imao dobar pogled na oba kraja Šimširove ulice. Znao
je da je besmisleno da ponovo iščitava Dambldorove reči. Hari mu je odavno poslao
svoju saglasnost po sovi koja je i donela pismo, kao što je od njega traženo, i sada je
jedino mogao da čeka. Došao Dambldor, ili ne.
Ali Hari se nije spakovao. Sve mu je izgledalo i suviše dobro da bi bilo istinito,
da će se spasti od Darslijevih posle samo dve sedmice u njihovom društvu. Nije
mogao da se otarasi osećaja da će nešto poći naopako – možda je njegov odgovor
Dambldoru zalutao, možda je Dambldor bio sprečen da ga uzme, možda to pismo
uopšte nije bilo od Dambldora, već je reč o nekom triku, šali ili zamci. Hari nije bio
kadar da se posveti pakovanju samo da bi se opet oneraspoložio i ponovo se
raspakivao. Jedino što je učinio u vezi s mogućnim putovanjem bilo je da zatvori
svoju snežnobelu sovu Hedvigu, da bi bila bezbedna u svom kavezu.
Minutna kazaljka na budilniku došla je do broja dvanaest, i u tom trenutku se
ulična lampa sa spoljašnje strane prozora ugasi.
Hari se probudi kao da ga je uzbunio iznenadan mrak. Žurno namestivši naočari i
odlepivši obraz od prozora, umesto njega pritisnu nos na staklo, i stade da gviri na
pločnik. Baštenskom stazom koračala je visoka figura u dugačkom lepršavom ogrtaču.
Hari poskoči kao da je dobio elektrošok, obori stolicu i poče da grabi s poda sve
što mu je bilo nadohvat ruke i da trpa u kovčeg. Dok je šutirao dve odore, dve knjige o
činima i kesicu čipsa preko sobe, oglasi se zvono na vratima.
Dole u dnevnoj sobi, teča Vernon uzviknu: – Ko, do đavola, svraća u ovo doba
noći? Hari se ukoči u mestu, držeći mesingani teleskop u jednoj ruci i par patika u
drugoj. Potpuno je zaboravio da upozori Darslijeve da će Dambldor možda navratiti.
Istovremeno u panici i na ivici smeha, prebaci se preko kovčega i odškrinu vrata
svoje sobe taman na vreme da čuje kako dubok glas kaže: – Dobro veče. Vi mora da
ste gospodin Darsli. Pretpostavljam da vam je Hari rekao da ću doći po njega?
Hari se sjuri niza stepenice preskačući po dve odjednom, zaustavivši se nekoliko
stepenica iznad njihovog podnožja, jer ga je dugo iskustvo poučilo da kad god je
moguće ostane izvan dometa tečine ruke. U dovratku je stajao visok mršav čovek
srebrnaste brade i kose, koje su mu sezale do pojasa. Polumesečaste naočare bile su
mu nataknute preko kukastog nosa i nosio je dug crn putni ogrtač i špicast šešir.
Vernon Darsli, čiji su brkovi bili gusti kao Dambldorovi, samo crni, odeven u
tamnoljubičast kućni mantil, zurio je u posetioca kao da ne veruje svojim sitnim
očima.
– Sudeći po vašem izgledu zblanute neverice, Hari vas nije upozorio da dolazim –
reče Dambldor ljubazno. – Ipak, pretpostavimo da ste me srdačno pozvali u svoju
kuću. U ova tmurna vremena nije mudro previše se zadržavati u dovratku.
On žustro stupi preko praga i zatvori ulazna vrata za sobom.
– Prošlo je dosta vremena od moje poslednje posete – reče Dambldor pogledavši
s visine u teču Vernona preko svog kukastog nosa. – Moram da priznam, vaši afrički
ljiljani baš lepo napreduju.
Vernon Darsli ne reče ništa. Hari nije sumnjao da će mu se moć govora povratiti, i
to ubrzo – pulsiranje vena na tečinim slepoočnicama dostizalo je kritičnu tačku – ali
nešto u vezi s Dambldorom kao da ga je privremeno ostavilo bez daha. Možda je to
bila njegova napadna čarobnjačka pojava, ili je, može biti, teča Vernon osećao da je
pred njim osoba koju bi bilo teško zlostavljati.
– O, dobro veče, Hari – reče Dambldor pogledavši u njega preko svojih
polumesečastih naočara s izrazom najvećeg zadovoljstva. – Izvrsno, izvrsno.
Te reči kao da uzbudiše teču Vernona. Očito je, što se njega tiče, svako ko bi
pogledao u Harija i mogao da kaže „izvrsno“ bio osoba s kojom nikad ne bi mogao da
se složi.
– Ne želim da budem grub... – poče on tonom preteće grubosti u svakom slogu.
– ...a ipak, nažalost, alarmantno često dolazi do slučajnih izliva grubosti –
Dambldor turobno završi tu rečenicu. – Najbolje da ništa ne govorite, dragi moj
čoveče. Ah, a ovo mora da je Petunija.
Kuhinjska vrata se otvoriše, a na njima je stajala Harijeva tetka, s gumenim
rukavicama, u kućnoj haljini preko spavaćice, očito prekinuta usred svog uobičajenog
brisanja i čišćenja svih kuhinjskih površina pre spavanja. Na njenom konjastom licu
nije se videlo ništa osim preneraženosti.
– Albus Dambldor – reče Dambldor, pošto je teča Vernon propustio da ga
predstavi. – Dopisivali smo se, zar ne? – Hari pomisli kako je to malo čudan način da
podseti tetku Petuniju da joj je jednom poslao pismo koje je eksplodiralo, ali tetka
Petunija nije osporavala taj izraz. – A ovo mora da je vaš sin, Dadli?
Dadli je baš u tom trenutku provirio kroz vrata dnevne sobe. Njegova ogromna
plavokosa glava, koja se izdizala iznad prugaste kragne pidžame, izgledala je čudno
bestelesno, s ustima koja su mu zjapila od zapanjenosti i straha. Dambldor počeka
trenutak-dva, očigledno da vidi hoće li iko od Darslijevih išta da kaže, ali kad se
tišina nastavi, on se nasmeši.
– Smem li pretpostaviti da ste me pozvali da uđem u vašu dnevnu sobu?
Dok je Dambldor prolazio pored njega, Dadli se brže-bolje skloni s puta. Hari, i
dalje stežući teleskop i patike, preskoči poslednjih nekoliko stepenika i pođe za
Dambldorom, koji se zavali u fotelju najbližu kaminu i poče da razgleda okruženje s
dobrohotnim zanimanjem. Sasvim je odudarao od čitave sobe.
– Zar nećemo... zar nećemo da krenemo? – zabrinuto upita Hari.
– Da, i hoćemo, ali treba najpre da raspravimo nekoliko stvari – reče Dambldor. –
A više bih voleo da to ne činimo na otvorenom. Još ćemo malčice zloupotrebiti
gostoljubivost tvojih tetke i teče.
– Hoćete, je li?
Vernon Darsli je upravo ušao u sobu, Petunija mu je virila iza leđa, a Dadli se
skrivao iza oboje.
– Da – reče Dambldor jednostavno – hoću.
On tako brzo izvuče štapić da ga je Hari jedva primetio. Čim je nemarno mahnuo
njime, kauč se naglo ispruži i obori s nogu sve troje Darslijevih tako da se oni sručiše
na njega na gomilu. Još jedan zamah štapićem, i kauč se vrati u prvobitan položaj.
– Da nam makar bude udobno – reče Dambldor ljubazno.
Dok je smeštao štapić u džep, Hari primeti da mu je šaka pocrnela i smežurana.
Izgledala je kao da je meso na njoj sagorelo.
– Gospodine... šta se desilo s vašom...?
– Kasnije, Hari – reče Dambldor. – Molim te, sedi.
Hari zauze preostalu fotelju, izabravši da ne gleda u Darslijeve, koji su
zabezeknuto ćutali.
– Pretpostaviću da ste hteli da mi ponudite osveženje – obrati se Dambldor teči
Vernonu – ali sve do sada govori u prilog tome da bi to bilo budalasto optimistično.
Treći zamah štapićem i u vazduhu se pojavi prašnjava boca s pet čaša. Boca se
naginjala i nesebično sipala tečnost boje meda u svaku od čaša, koje potom odlebdeše
do svake osobe u sobi.
– Madam Rozmertina najbolja medovina, prevrela u hrastovini – reče Dambldor
podižući čašu prema Hariju, koji uhvati svoju i srknu. Nikad nije okusio ništa slično,
ali mu je izuzetno prijalo. Darslijevi, pošto su se preplašeno pogledali, pokušaše
potpuno da zanemare svoje čaše, što je bio pravi podvig jer su im se one nežno
nutkale i gurkale ih po glavi. Hari se nije mogao oteti utisku da se Dambldor prilično
zabavlja.
– Pa, Hari – reče Dambldor okrenuvši se prema njemu – iskrsao je problem, ali
nadam se da ćeš ti uspeti da nam ga razrešiš. Pod nama podrazumevam Red Feniksa.
Ali najpre moram da ti kažem da je pre nedelju dana pronađen Sirijusov testament, i
da ti je ostavio sve što je imao.
Preko puta, na kauču, glava teče Vernona se okrete, ali Hari nije gledao u njega,
niti je mogao da smisli šta da kaže, osim: – Ah. Pa, dobro.
– Sve je, uglavnom, prilično jednostavno – nastavi Dambldor. – Dodaćeš
pristojnu sumu zlata svom računu u Gringotsu i nasledićeš sve Sirijusove lične stvari.
Malo problematičan deo nasleđa...
– Njegov kum je mrtav? – dobaci teča Vernon glasno s kauča. I Dambldor i Hari
se okrenuše i pogledaše ga. Čaša medovine sada se nametljivo kuckala s Vernonovom
glavom. On je pokušavao da je otera. – On je mrtav? Njegov kum?
– Da – reče Dambldor. Nije pitao Harija zašto se nije poverio Darslijevima. –
Naš je problem – nastavi on da se obraća Hariju, kao da ih nisu prekinuli – taj što ti je
Sirijus ostavio i kuću u Ulici Grimold broj 12.
– Ostavio mu kuću? – reče teča Vernon pohlepno, još više suzivši svoje sitne oči,
ali mu niko ne odgovori.
– Možete da nastavite da je koristite kao glavni štab – reče Hari. – Baš me briga.
Možete je uzeti, meni zaista ne treba. – Hari je želeo da nikad više ne kroči u kuću u
Ulici Grimold broj 12, ukoliko je to ikako moguće. Mislio je da će ga zauvek
proganjati uspomena na Sirijusa kako se usamljen šunja njenim mračnim, memljivim
sobama, zatočen na mestu koje je tako očajnički želeo da napusti.
– To je velikodušno od tebe – reče Dambldor. – Mi smo, ipak, privremeno
napustili tu kuću.
– Zašto?
– Pa – reče Dambldor ne mareći za mrmljanje teče Vernona, koga je ona uporna
čaša medovine sada žustro kuckala povrh glave – porodična tradicija Blekovih nalaže
da se kuća predaje direktnom potomku, sledećem muškarcu koji nosi ime Blek. Sirijus
je bio poslednji u nizu, jer je njegov mlađi brat Regulus ranije umro, a nijedan od njih
nije imao dece. Mada njegov testament savršeno jasno kaže da on želi da ti naslediš
kuću, ipak je mogućno da je na nju bačena neka čin ili da je začarana da bi se
osiguralo da je ne može posedovati niko osim Čistokrvnih.
U Harijevoj svesti blesnu živ prizor kreštavog, pljujućeg portreta Sirijusove
majke koji je visio u holu kuće u Ulici Grimold broj 12. – Kladim se da jeste – reče.
– Baš tako – reče Dambldor. – A ukoliko takva čin postoji, onda će vlasništvo nad
kućom najverovatnije preći na najstarijeg živog Sirijusovog srodnika, što će reći – na
Belatriks Lestrejndž.
Ne shvatajući šta radi, Hari skoči na noge. Teleskop i patike ispadoše mu iz krila
na pod. Da Belatriks Lestrejndž, Sirijusov ubica, nasledi tu kuću?
– Ne – reče.
– Pa, očigledno, svi bismo više voleli da je ona ne dobije – reče Dambldor mirno.
– Situacija je puna komplikacija. Ne znamo čak ni da li će se začaranost koju smo
sami stavili na nju, recimo čineći je nevidljivom na zemljišnoj karti, održati sad kad
kuća više nije Sirijusovo vlasništvo. Može se desiti da Belatriks svakog trenutka stupi
preko njenog praga. Naravno, morali smo da se iselimo dok ne raščistimo situaciju.
– Ali kako ćete otkriti da li mi je dozvoljeno da je posedujem?
– Srećom – reče Dambldor – postoji jednostavan test.
On spusti praznu čašu na stočić pored stolice, ali pre nego što je išta mogao da
učini teča Vernon povika: – Hoćete li skloniti ove prokletinje od nas?
Hari se osvrnu: sve troje Darslijevih držali su ruke preko glava, dok su im čaše
poskakivale gore-dole po lobanjama, prosipajući svoj sadržaj svuda naokolo.
– O, baš mi je žao – učtivo reče Dambldor i ponovo podiže štapić. Sve tri čaše
iščezoše. – Ali bilo bi mnogo pristojnije od vas da ste ih ispili, znate.
Izgledalo je da teča Vernon cepti od silnih neprijatnih odgovora u sebi, ali samo
utonu u jastučiće s tetka Petunijom, a Dadli ne reče ništa, ne skidajući pogled svojih
sitnih prasećih očiju s Dambldorovog štapića.
– Vidiš – reče Dambldor ponovo se okrenuvši Hariju i ponovo govoreći kao da
teča Vernon nije ništa izustio – ako si zaista nasledio kuću, takođe si nasledio...
On peti put zamahnu štapićem. Začu se glasno krc i pojavi se kućni vilenjak, s
njuškom umesto nosa, džinovskim ušima šišmiša i ogromnim zakrvavljenim očima,
čučeći na Darslijevom čupavom tepihu, prekriven prljavim dronjcima. Tetka Petuniji
se ote krik od kog se kosa diže na glavi: koliko pamti, nikad ništa tako prljavo nije
ušlo u njenu kuću. Dadli je podigao svoja ružičasta bosa stopala s poda i sedeo
izbacivši noge gotovo iznad glave, kao da misli da bi to stvorenje moglo da mu uleti u
pidžamu, a teča Vernon polušapatom reče: – Šta je to, do đavola?
– ...Kričera – dovrši Dambldor.
– Kričer neće, Kričer neće, Kričer neće – graktao je kućni vilenjak na sav glas,
kao i teča Vernon, lupajući svojim kvrgavim stopalom, i vukući se za uši. – Kričer
pripada gospojici Belatriks, o da, Kričer pripada Blekovima, Kričer hoće svoju novu
gospodaricu, Kričer neće kod derišta Potera, Kričer neće, neće, neće...
– Kao što vidiš, Hari – reče Dambldor glasno, nadjačavši Kričerovo neprestano
kreketavo „neće, neće, neće“ – Kričer pokazuje izvesnu odbojnost prema ideji da
pređe u tvoje vlasništvo.
– Baš me briga – ponovi Hari, s odvratnošću gledajući u gmizavog, skakutavog
kućnog vilenjaka. – Ne želim ga.
– Neće, neće, neće...
– Više bi voleo da pređe u vlasništvo Belatriks Lestrejndž? Imajući na umu da je
protekle godine živeo u štabu Reda Feniksa?
– Neće, neće, neće...
Hari je zurio u Dambldora. Znao je da ne sme dozvoliti da Kričer ode i živi sa
Belatriks Lestrejndž, ali mu je bila odvratna i sama pomisao da ovaj bude u njegovom
vlasništvu i da on, Hari, odgovara za to stvorenje koje je izdalo Sirijusa.
– Daj mu naređenje – reče Dambldor. – Ako je prešao u tvoje vlasništvo, moraće
da ti se povinuje. Ako nije, moraćemo da smislimo neki drugi način da ga držimo
podalje od njegove prave vlasnice.
– Neće, neće, NEĆE!
Kričerov glas je prerastao u krik. Hari nije mogao da smisli šta da mu kaže, osim:
– Zaveži, Kričeru!
Činilo se za trenutak da će se Kričer udaviti. Uhvatio se za gušu, i dalje besno
otvarajući usta, iskolačivši oči. Posle nekoliko trenutaka frenetičnog grcanja, bacio se
licem na tepih, mlateći rukama i nogama, prepuštajući se silovitom, ali potpuno
nemom besu.
– Pa, to pojednostavljuje stvari – reče Dambldor razdragano. – Izgleda da je
Sirijus znao šta radi. Ti si pravi vlasnik kuće u Ulici Grimold broj 12, i Kričera.
– Da li... da li moram da ga čuvam kod sebe? – upita Hari, zgađen, dok mu se
Kričer bacakao pod nogama.
– Ne, ukoliko ne želiš – reče Dambldor. – Ako smem nešto da ti predložim, mogao
bi da ga pošalješ na Hogvorts da tamo radi u kuhinji. Tako bi drugi kućni vilenjaci
mogli da ga drže na oku.
– Da – reče Hari s olakšanjem. – Da, učiniću to. – Ovaj... Kričeru... hoću da odeš
na Hogvorts i da tamo radiš u kuhinji s drugim kućnim vilenjacima.
Kričer, koji je sada ležao leđima ispružen na podu s rukama i nogama u vazduhu,
prevrnu očima i uputi Hariju pogled pun najdublje mržnje i, s drugim glasnim krc,
iščeznu.
– Dobro – reče Dambldor. – Tu je pitanje šta činiti s hipogrifom Bakbikom.
Hagrid se brine o njemu otkad je Sirijus ubijen, ali Bakbik je sada tvoj, tako da,
ukoliko bi više voleo da drugačije organizuješ stvari...
– Ne – naglo reče Hari – može da ostane s Hagridom. Mislim da bi Bakbik to više
voleo.
– Hagrid će biti očaran – reče Dambldor smešeći se. – Oduševio se kad je ponovo
video Bakbika. Za svaki slučaj smo odlučili, radi njegove bezbednosti, da Bakbika
prekrstimo u Uvelokrilog za izvesno vreme, mada sumnjam da će Ministarstvo ikad
pogoditi da je on hipogrif koga su jednom osudili na smrt. Hari, jesi li spakovao svoj
kovčeg?
– Ovaj...
– Nisi bio siguran da ću se pojaviti? – pronicljivo upita Dambldor.
– Idem... ovaj... da to dovršim – brže-bolje reče Hari pohitavši da pokupi teleskop
i patike s poda.
Trebalo mu je više od deset minuta da popakuje sve što mu je potrebno. Najzad je
uspeo da izvuče Nevidljivi ogrtač ispod kreveta, ponovo zašrafio poklopac na teglici
s mastilom promenljive boje i silom naterao kovčeg da se sklopi preko njegovog
kazana. Zatim, uzevši kovčeg u jednu ruku s Hedviginim kavezom u drugoj, zaputi se
niza stepenice.
Bio je razočaran kad je otkrio da ga Dambldor ne čeka u predsoblju, što je značilo
da mora da se vrati u dnevnu sobu.
Niko nije govorio. Dambldor je tiho pevušio, očigledno se osećajući sasvim
lagodno, ali je atmosfera bila napeta k’o struna i Hari se ne usudi da pogleda u
Darslijeve već reče: – Profesore... sada sam spreman.
– Dobro – reče Dambldor. – Onda je ostala još samo jedna stvar. – I okrenu se da
se ponovo obrati Darslijevima. – Kao što ste, bez sumnje, svesni, kroz godinu dana
Hari postaje punoletan... .
– Ne – reče tetka Petunija, progovorivši prvi put od Dambldorovog dolaska.
– Izvinite? – reče Dambldor učtivo.
– Ne, ne postaje. On je mesec dana mlađi od Dadlija, a Dadonja će napuniti
osamnaest tek kroz dve godine.
– Ah – reče Dambldor ljubazno – ali mi u čarobnjačkom svetu postajemo
punoletni u sedamnaestoj.
Teča Vernon promrmlja: „apsurdno“, ali Dambldor nije obraćao pažnju na njega.
– Dakle, kao što znate, čarobnjak po imenu Lord Voldemor vratio se u ovu zemlju.
Čarobnjačka zajednica je u stanju visoke ratne pripravnosti. Hari, kog je Lord
Voldemor već pokušao da ubije u brojnim prilikama, još je u većoj opasnosti nego
onog dana kada sam ga ostavio pred vašim vratima pre petnaest godina, s pismom u
kome objašnjavam kako su mu roditelji ubijeni i izražavam nadu da ćete brinuti o
njemu kao da je vaš rođeni.
Dambldor zaćuta i, mada mu je glas ostao čist i jasan, i nije odavao nijedan
očigledan znak ljutnje, Hari je osećao da iz njega izbija izvesna hladnoća, i primetio
je da su se Darslijevi neznatno zbili.
– Niste učinili ono što sam tražio. Nikad niste s Harijem postupali kao sa sinom.
Dok je bio u vašim rukama uporno ste ga zanemarivali i često bili surovi prema
njemu. Najbolja stvar u svemu tome jeste što je bar izbegao užasnu štetu koju ste
naneli nesrećnom dečaku koji sedi među vama.
I tetka Petunija i teča Vernon instinktivno se osvrnuše naokolo, kao da očekuju da
vide nekog drugog zbijenog između njih, a ne Dadlija. – Mi... zlostavljali Dadonju?
Šta to... – poče teča Vernon gnevno, ali Dambldor podiže prst tražeći tišinu, tišinu
koja se spusti pošto teča Vernon kao da beše zanemeo.
– Magija koju sam prizvao pre petnaest godina znači da Hari ima moćnu zaštitu
samo dotle dok može da nazove ovu kuću svojim domom. Ma koliko se jadno osećao
ovde, ma koliko bio nedobrodošao, ma koliko loše vi postupali s njim, ipak ste mu,
makar preko volje, dozvolili da obitava ovde. Ta magija prestaće da deluje onog
trenutka kad Hari napuni sedamnaest godina. Drugim rečima, u trenutku kad postane
čovek. Molim vas samo to da dozvolite Hariju da se još jednom vrati u ovu kuću pre
svog sedamnaestog rođendana, što će obezbediti da njegova zaštita potraje do tog
vremena.
Niko od Darslijevih ne reče ništa. Dadli se blago mrštio, kao da i dalje pokušava
da otkrije kada su ga to maltretirali. Teča Vernon je izgledao kao da mu je nešto
zastalo u grlu. Tetka Petunija, međutim, čudno porumene.
– Pa, Hari... vreme je da idemo – reče Dambldor ustajući i ispravljajući svoj
dugački crni ogrtač. – Do sledećeg viđenja – reče Darslijevima, koji su izgledali kao
da, što se njih tiče, taj trenutak ne mora nikad doći, i skinuvši šešir u znak pozdrava on
žurno izađe iz sobe.
– Ćao – oprosti se Hari žurno s Darslijevima i krenu za Dambldorom, koji je
čekao pored Harijevog kovčega, poviše kojeg je bio nasađen Hedvigin kavez.
– Ne želimo da nas sad još i ovo opterećuje – reče Dambldor ponovo izvadivši
štapić. – Poslaću ih u Jazbinu da nas tamo čekaju. Ipak, voleo bih da poneseš svoj
Nevidljivi ogrtač... za svaki slučaj.
Hari teškom mukom izvadi Ogrtač iz kovčega, pokušavajući da prikrije od
Dambldora haos koji je vladao unutra. Kada ga je smestio u unutrašnji džep jakne,
Dambldor zamahnu štapićem i kovčeg, kavez i Hedviga iščezoše. Dambldor potom
ponovo mahnu štapićem i ulazna vrata se otvoriše prema hladnoj, maglovitoj tmini.
– A sad, Hari, iskoračimo u noć i sledimo tu lakomislenu zavodnicu, pustolovinu.

4. Horacije Pužorog



Uprkos činjenici da je svaki budan trenutak u poslednjih pet dana proveo očajnički
se nadajući da će Dambldor zaista doći po njega, Hari se osećao nekako čudno dok su
zajedno odlazili Šimširovom ulicom. Nikad pre toga nije vodio pravi razgovor s
Dambldorom izvan Hogvortsa, i obično bi se između njih isprečio radni sto.
Uspomena na njihov poslednji susret licem u lice takođe je povremeno iskrsavala i
samo pojačavala Harijev osećaj zbunjenosti. Tom prilikom se izvikao, da i ne
spominjemo kako je dao sve od sebe da smrska nekoliko Dambldorovih najmilijih
dragocenosti.
Dambldor je, međutim, izgledao sasvim opušteno.
– Drži štapić u pripravnosti – reče on vedro.
– Ali, mislio sam da ne smem da koristim magiju izvan škole, gospodine?
– Ako se desi napad – reče Dambldor – dajem ti dozvolu da koristiš bilo koji
kontraurok ili kontrakletvu koji ti padnu na pamet. Ipak, mislim da ne treba da brineš
da bi večeras mogao biti napadnut.
– Zašto ne, gospodine?
– Zato što si sa mnom – reče Dambldor jednostavno. – Ovo će biti dovoljno, Hari.
Na kraju Šimširove ulice, on naglo stade.
– Nisi, naravno, položio test iz Prebacivanja? – upita.
– Ne – odgovori Hari. – Mislio sam da za to treba da napunim sedamnaest?
– Treba – reče Dambldor. – Zato ćeš morati čvrsto da se držiš za moju ruku. Levu,
ako ti ne smeta... kao što si primetio, moja ruka sa štapićem malo je krhka u ovom
trenutku.
Hari ščepa ponuđenu ruku.
– Vrlo dobro – reče Dambldor. – Pa, krećemo.
Hari oseti kako mu Dambldorova ruka migolji i dvostruko pojača stisak: u
sledećem trenutku sve se zacrni. Nešto ga je pritiskalo, veoma snažno, sa svih strana.
Nije mogao da diše, čelične trake stezale su ga oko grudi. Očne jabučice su mu se
povlačile natrag u glavu, bubne opne bivale su potisnute dublje u lobanju, a onda...
On se punim plućima naguta hladnog noćnog vazduha, i otvori svoje suzne oči.
Osećao se kao da je upravo proguran kroz neku vrlo tesnu gumenu cev. Trebalo mu je
nekoliko trenutaka da shvati da je Šimširova ulica nestala. On i Dambldor sada su
stajali na nečem što je izgledalo kao napušten seoski trg u čijem su se središtu nalazili
stari ratni spomenik i nekoliko klupa. Povezavši razum s čulima, Hari shvati da se
upravo Prebacio, prvi put u životu.
– Jesi li dobro? – upita Dambldor pogledavši ga zabrinuto. – Treba se navići na
taj osećaj.
– Dobro sam – reče Hari trljajući uši, kojima kao da nije bilo baš pravo što su
napustile Šimširovu ulicu. – Ali, mislim da bih radije išao metlom.
Dambldor se nasmeši, još čvršće pritegnu ogrtač oko vrata i reče: – Ovuda.
Kretao se živahnim hodom, pored prazne krčme i nekoliko kuća. Prema satu na
obližnjoj crkvi, ponoć samo što nije otkucala.
– Pa, reci mi, Hari – poče Dambldor. – Tvoj ožiljak... da li te je skoro zaboleo?
Hari nesvesno podiže ruku prema čelu i protrlja ožiljak u obliku munje.
– Ne – reče – i pitao sam se zašto. Mislio sam da će me sada peći sve vreme, sad
kad je Voldemor ponovo moćan.
On podiže pogled prema Dambldoru i primeti njegov zadovoljan izraz lica.
– Ja, s druge strane, mislim drugačije – reče Dambldor. – Lord Voldemor je
konačno shvatio da ti poseduješ mogućnost opasnog pristupa u njegove misli i
osećanja. Čini mi se da on sada primenjuje oklumenciju protiv tebe.
– Pa, ne žalim se – reče Hari, kome nisu nedostajali ni uznemirujući snovi ni
zapanjujući bleskovi uvida u Voldemorov um.
Skrenuše za ćošak, prošavši pored telefonske govornice i autobuske stanice. Hari
opet pogleda Dambldora iskosa.
– Profesore?
– Hari?
– Ovaj... gde smo, zapravo?
– Ovo je, Hari, očaravajući zaselak Palanačko Pupoljče.
– A šta tražimo ovde?
– A da, naravno, nisam ti rekao – poče Dambldor. – Pa, zaboravio sam koliko sam
puta ovo ponovio u poslednjih nekoliko godina, ali opet nam nedostaje jedan član
nastavničkog tima. Ovde smo da bismo ubedili mog starog kolegu da prekine penziju i
vrati se na Hogvorts.
– Kako ja tu mogu da pomognem, gospodine?
– O, mislim da ćemo naći posla i za tebe – reče Dambldor zagonetno. – Skreni
levo, Hari.
Nastavili su strmom, uskom ulicom oivičenom kućama. Svi prozori bili su
zatamnjeni. Neobična jeza koja se pre dve nedelje spustila na Šimširovu ulicu bila je
prisutna i ovde. Pomislivši na dementore, Hari baci pogled preko ramena i stisnu
štapić u džepu ne bi li se ohrabrio.
– Profesore, što se ne bismo Prebacili direktno u kuću vašeg starog kolege?
– Zato što bi to bilo podjednako nepristojno kao da smo mu srušili ulazna vrata –
reče Dambldor. – Učtivost nalaže da damo kolegi čarobnjaku mogućnost da nam
uskrati ulazak. U svakom slučaju, najveći broj čarobnjačkih boravišta ima magijsku
zaštitu od neželjenih Prebacivača. Na Hogvortsu, na primer...
– ...ne možeš se Prebacivati nigde unutar zgrade niti u dvorištu – brzo će Hari. –
Rekla mi je Hermiona Grejndžer.
– I potpuno je u pravu. Sada ponovo levo.
Crkveni sat iza njih odzvoni ponoć. Hari se pitao zašto Dambldor nije smatrao
nepristojnim da tako kasno posećuje svog kolegu, ali pošto su već započeli razgovor,
hteo je da mu postavi pitanja koja su ga mnogo više tištala.
– Gospodine, video sam u Dnevnom proroku da je Fadž najuren...
– Tačno – reče Dambldor, skrenuvši sada u strmu bočnu ulicu. – Zamenio ga je,
siguran sam da i to znaš, Rufus Skrimdžer, koji je bio šef Sedišta Aurora.
– Je li... mislite li da je on dobar za to? – upita Hari.
– Zanimljivo pitanje – reče Dambldor. – Svakako da je sposoban. Mnogo
odlučnija i čvršća ličnost od Kornelijusa.
– Da, ali mislio sam...
– Znam šta si mislio. Rufus je čovek od akcije i, pošto se najveći deo života borio
protiv Mračnih čarobnjaka, ne potcenjuje Lorda Voldemora.
Hari je čekao, ali Dambldor ne reče ništa o neslaganju sa Skrimdžerom o kome je
Dnevni prorok izveštavao, a on nije imao hrabrosti da nastavlja tu priču, pa promeni
temu.
– Ovaj... gospodine... video sam šta se desilo Madam Bouns.
– Da – reče Dambldor tiho. – Užasan gubitak. Bila je velika veštica. Ovamo, malo
gore, mislim... jao.
Pokazao mu je put povređenom rukom.
– Profesore, šta se desilo s vašom...
– Nemam vremena da ti sad objašnjavam – reče Dambldor. – To je uzbudljiva
priča i hoću da ti je potanko ispričam.
On se nasmeši Hariju, koji shvati da ga ovaj ne otkačinje, i da i dalje ima dozvolu
da postavlja pitanja.
– Gospodine... dobio sam sovinom poštom letak Ministarstva magije o
bezbednosnim merama koje treba da preduzmemo protiv Smrtoždera...
– Da, i ja sam primio jedan – reče Dambldor i dalje se smešeći. – Je li ti koristio?
– Ne baš
– I ja sam to pomislio. Nisi me pitao, na primer, koji džem najviše volim, da
proveriš jesam li zaista profesor Dambldor, ili varalica.
– Nisam... – poče Hari, ne baš siguran da li ga profesor prekoreva ili ne.
– Za ubuduće, Hari, to je džem od malina... mada bih, naravno, da sam Smrtožder,
svakako istražio koje džemove volim pre nego što se pretvorim u svoju malenkost.
– Ovaj... u redu – reče Hari. – Pa, u tom letku, spominje se nešto o inferijusima.
Šta su oni, zapravo? U letku to nije baš podrobno objašnjeno.
– To su leševi – reče Dambldor mirno. – Mrtva tela začarana da ispunjavaju
naredbe mračnih čarobnjaka. Inferijusi, međutim, dugo nisu viđeni, još otkako je
Voldemor izgubio moć... naravno, ubio je dovoljno ljudi da napravi čitavu vojsku od
njih. Ovo je to mesto, Hari, baš ovde...
Približavali su se urednoj kamenoj kućici s baštom. Hari je bio i suviše
zaokupljen pokušajima da svari užasnu pomisao na inferijuse da bi iole obratio pažnju
na bilo šta drugo, ali kad su stigli pred ulaznu kapiju, Dambldor se ukopa u mestu, i
Hari nalete na njega.
– O, bože. O, bože, o bože.
Hari pogleda u pravcu uredno održavane ulazne staze i oseti kako ga izdaje
hrabrost. Ulazna vrata bila su izvaljena iz šarki.
Dambldor pogleda levo-desno duž ulice. Izgledala je sasvim pusta.
– Izvuci štapić i pođi za mnom, Hari – reče tiho.
Otvori kapiju i brzo i nečujno pređe baštensku stazu, s Harijem za petama, onda
gurnu ulazna vrata, vrlo lagano, držeći štapić u pripravnosti.
– Lumos.
Vrh Dambldorovog štapića zasija bacajući svetlost na usko predsoblje. Sleva, još
jedna vrata od sobe bila su otvorena. Visoko digavši svoj svetleći štapić, Dambldor
stupi u dnevnu sobu, a Hari odmah iza njega.
Pred očima im se ukaza prizor opšteg haosa. Veliki stojeći sat ležao je razbijen
pod njihovim nogama, sa smrskanim brojčanikom, klatno je ležalo malo dalje, kao
bačen mač. S iste strane bio je i prevrnuti klavir, čije su dirke bile rasute svuda po
podu. U blizini su svetlucali ostaci palog lustera. Jastučići su bili probušeni, a iz
poderotina im je ispadalo perje. Parčići slomljenog stakla i porculana ležali su, kao
sloj prašine, preko svega. Dambldor još više podiže štapić, tako da svetlost pade na
zidove, gde je preko tapeta bilo razmazano nešto tamnocrveno i lepljivo. Harijev tih
uzdah natera Dambldora da se osvrne.
– Nije baš lep prizor, zar ne – reče turobno. – Da, ovde se odigralo nešto užasno.
Dambldor se pažljivo pomeri do sredine sobe, ispitujući krš pod nogama. Hari ga
je pratio, napola prestravljen zbog onog što bi mogao da ugleda iza razbijenog klavira
ili prevrnutog kauča. Ali, od tela nije bilo ni traga.
– Možda je došlo do tuče i... onda su ga nekud odvukli, profesore? – nagađao je
Hari, pokušavajući da zamisli koliko bi teško ranjen neko morao da bude da bi
ostavio sve te mrlje razmazane krvi po zidovima.
– Ne bih rekao – reče Dambldor tiho, zavirivši iza rasparane fotelje koja je bila
oborena na bok.
– Mislite da je on...
– Još tu negde? Da.
I bez upozorenja, Dambldor kidisa, zarivši vrh štapića u sedište rasparane fotelje,
koja vrisnu: – Jao!
– Dobro veče, Horacije – reče Dambldor, ponovo se uspravivši.
Hari zinu. Tamo gde je pre delića sekunde bila fotelja sada je čučao neverovatno
debeo, ćelav starac koji je masirao svoj trbuh i čkiljio u Dambldora iznerviranim
vodnjikavim pogledom.
– Nisi morao tako jako da me bocneš štapićem – nabusito reče ustajući. – To boli.
Svetlost iz štapića iskrila se po njegovoj sjajnoj ćeli, po istaknutim očima, po
njegovim ogromnim srebrnastim morževskim brkovima, i po savršeno uglačanim
dugmićima na žaketu od kestenjastog pliša, koji je nosio poviše svilene ljubičaste
pidžame. Vrh glave jedva mu je dosezao do Dambldorove brade.
– Šta me je odalo? – zahropta on teturajući se, i trljajući trbuh i dalje. Delovao je
prilično smireno za čoveka koga su upravo uhvatili kako se pretvara da je fotelja.
– Dragi moj Horacije – reče Dambldor očito se zabavljajući – da su ti Smrtožderi
zaista bili u poseti, iznad kuće bi se pojavio Mračni znak.
Čarobnjak se lupi debelom šakom po prostranom čelu.
– Mračni znak – promrmlja. – Znao sam da treba nešto... pa, dobro. Ionako ne bih
imao vremena. Upravo sam izvodio završne radove na tapecirungu kad ste ušli u sobu.
I uzdahnu, tako snažno da mu brkovi zalepršaše.
– Da li bi želeo da ti pomognem oko pospremanja? – učtivo upita Dambldor.
– Da, moliću – reče on.
Stadoše jedan drugom leđima okrenuti, visoki mršavi čarobnjak i niski okruglasti,
i razmahaše se štapićima izvodeći identične zamahe.
Nameštaj se vrati na prvobitno mesto. Ukrasi se ponovo oblikovaše u vazduhu.
Perje se uvuče u jastučiće. Iskidane knjige obnoviše se dok su sletale na police.
Uljane lampe odjedriše do malih stočića i ponovo se upališe. Velika gomila
razbijenih srebrnih ramova za slike prelete svetlucajući preko sobe, i meko se spusti,
neoštećena i u punom sjaju, na pisaći sto. Komadići, krhotine, poderotine i rupe
odjednom zaceliše, a zidovi ponovo postadoše čisti.
– Kakva je to krv bila, baš me zanima? – upita Dambldor nadglasavajući zvonjavu
upravo popravljenog stajaćeg sata.
– Po zidovima? Zmajska – povika čarobnjak po imenu Horacije, u trenutku kada
se, uz zaglušujuću škripu i zveket, luster ponovo zašrafi na tavanicu.
Ču se još konačno plank iz klavira, i nastupi tajac.
– Da, zmajska – ponovi čarobnjak govorljivo. – Poslednja bočica koju imam, a
cene su trenutno vrlo visoke. Pa ipak, možda se može ponovo iskoristiti.
On se odgega do kristalne bočice koja je stajala na vrhu police za posuđe i podiže
je prema svetlosti, ispitujući gustu tečnost u njoj.
– Hm. Malo je prašnjava.
Ponovo vrati bočicu na mesto i uzdahnu. Tek tada mu se pogled zaustavi na Hariju.
– Oho – reče preletevši svojim ogromnim okruglastim očima Harijevo čelo i
ožiljak u obliku munje. – Oho!
– Ovo je – reče Dambldor primakavši se da bi ih upoznao – Hari Poter. Hari, ovo
je moj stari prijatelj i kolega Horacije Pužorog.
Pužorog se okrenu ka Dambldoru s prepredenim izrazom lica.
– Dakle, mislio si da ćeš me tako ubediti, zar ne? Pa, Albuse, moj odgovor je ne.
On se probi pored Harija, odvrativši pogled kao neko ko pokušava da se odupre
iskušenju.
– Pretpostavljam da možemo bar da popijemo pićence – upita Dambldor. – Za
dobra stara vremena?
Pužorog je oklevao.
– U redu, jedno pićence – reče neprijatnim tonom.
Dambldor se nasmeši Hariju i pokaza mu da sedne u fotelju sličnu onoj u koju se
Pužorog tu nedavno bio pretvorio, a koja je stajala baš preko puta iznova raspaljene
vatre i jarke svetlosti uljane lampe. Hari sede, s jasnim utiskom da Dambldor iz nekog
razloga želi da on, Hari, ostane što je moguće vidljiviji. Pogotovo kad Pužorog, koji
je bio zauzet oko flaša i čaša, ponovo skrenu pogled prema sobi, i pogled mu smesta
pade na Harija.
– Uf, uf – reče, brzo odvraćajući pogled kao da se plaši da će ozlediti oči. – Evo –
dodade piće Dambldoru koji je seo i bez poziva, gurnu poslužavnik ka Hariju, a onda
utonu u jastučiće popravljenog kauča i u nezadovoljno ćutanje. Noge su mu bile toliko
kratke da nisu sezale do poda.
– Pa, kako se držiš, Horacije? – upita Dambldor.
– Nije baš dobro – odjednom reče Pužorog. – Slabost u grudima. Šištanje. I
reuma. Ne mogu da se krećem kao nekad. Što je razumljivo. Starost. Zamor.
– Ipak si se dovoljno brzo kretao da nam prirediš ovakvu dobrodošlicu za tako
kratko vreme – reče Dambldor. – Nisi imao više od tri minuta nakon upozorenja?
Pužorog odgovori, polusrdito, poluponosito: – Dva. Nisam čuo Antiuljez kletvu,
kupao sam se. Ipak – dodade strogo, kao da ponovo uzmiče – činjenica je da sam ja
običan starac, Albuse. Umoran starac koji je zaslužio pravo na miran život i malo
udobnosti.
Toga mu svakako ne manjka, pomisli Hari osvrnuvši se po sobi. Bila je pretrpana
i u darmaru, pa ipak, ne bi se reklo da je neudobna. Bilo je tu mekih stolica i hoklica,
pića i knjiga, kutija čokolade i debeljuškastih jastučića. Da Hari nije znao ko ovde
živi, pre bi pretpostavio da je to neka bogata, stara dama-cepidlaka.
– Još nisi toliko star kao ja, Horacije – reče Dambldor.
– Pa, možda i ti treba da razmisliš o penziji – reče Pužorog bez okolišanja.
Njegove blede oči, kao bobice ogrozda, uočiše Dambldorovu povređenu ruku. –
Vidim, refleksi ti nisu kao nekad.
– Sasvim si u pravu – reče Dambldor ozbiljno, protresavši rukav da bi otkrio
vrhove sagorelih i pocrnelih prstiju, od čijeg prizora Hariju prođoše srsi niz leđa. –
Bez sumnje sam sporiji nego što sam bio. Ali, s druge strane...
On slegnu ramenima i raširi šake, kao da govori da i starost ima svoje prednosti, a
Hari na njegovoj neozleđenoj ruci zapazi prsten koji nikad ranije nije video. Bio je
ogroman, prilično nezgrapno napravljen od nečeg što je izgledalo kao zlato, s velikim
crnim kamenom koji beše napukao po sredini. Pužorogov pogled zadrža se na trenutak
i na prstenu, i Hari vide kako mu se prostrano čelo smesta blago namrštilo.
– Nego, sve te predostrožnosti protiv uljeza, Horacije... je li to u čast Smrtoždera,
ili zbog mene? – upita Dambldor.
– Što bi Smrtožderima trebala sirota slomljena matora budala kao što sam ja? –
upita Pužorog.
– Pretpostavljam da bi želeli da svoje nezanemarljive talente iskoristiš za
iznuđivanje, mučenje i ubistva – reče Dambldor. – Hoćeš da kažeš da još nisu došli
da te regrutuju u svoje redove?
Pužorog na trenutak ljutito osmotri Dambldora, a onda promrmlja: – Nisam im
pružio priliku. Čitave godine se selim. Nikad ne ostajem na jednom mestu više od
nedelju dana. Idem od jedne normalske kuće do druge... vlasnici ove kuće su na
odmoru na Kanarskim ostrvima. Vrlo je udobna. Biće mi žao da je napustim. Sasvim
je lako kad znaš kako to da izvedeš, jedna prosta Zamrzavajuća čin preko ovih
smešnih alarma protiv provalnika, uređaja koje koriste umesto šunjoskopa, i paziš da
te komšije ne vide kako unosiš klavir.
– Genijalno – reče Dambldor. – Ali takav način življenja zvuči prilično zamorno
za slomljenu matoru budalu koja čezne za mirnim, povučenim životom. Međutim,
ukoliko se vratiš na Hogvorts...
– Ako pokušavaš da mi kažeš kako će mi život biti mirniji u toj ubitačnoj školi,
džabe trošiš reči, Albuse! Možda sam se krio, ali su i do mene doprle neke glasine
posle odlaska Dolores Ambridž! Ako danas tako postupate s nastavnicima...
– Profesorka Ambridž se zamerila našem krdu kentaura – reče Dambldor. –
Mislim da bi ti, Horacije, znao da nije pametno uleteti u Šumu i krdo ljutitih kentaura
nazvati „prljavim polutanima“.
– To je uradila, je li? – reče Pužorog. – Kreten od žene. Nikad mi se nije
dopadala.
Hari se zakikota, a Dambldor i Pužorog se okrenuše ka njemu.
– Izvinite – brzo reče Hari. – Samo... ni meni se nije dopadala.
Dambldor prilično naglo ustade.
– Odlazite? – smesta upita Pužorog pun nade.
– Ne, samo sam se pitao smem li da se poslužim tvojim toaletom – reče
Dambldor.
– Oh – reče Pužorog očigledno razočaran. – Druga sleva u predsoblju.
Dambldor pređe preko sobe. Kada je zatvorio vrata za sobom, nastade tajac.
Posle nekoliko trenutaka Pužorog ustade, ali kao da nije znao šta će sa sobom. Krišom
pogleda u Harija, a onda ode do vatre i okrenu se leđima ka njoj, grejući svoju široku
zadnjicu.
– Nemoj misliti da ne znam zašto te je doveo – reče on naglo.
Hari ga samo pogleda. Pužorogove vodnjikave oči skliznuše preko Harijevog
ožiljka, ovoga puta obuhvativši čitavo njegovo lice.
– Veoma ličiš na svog oca.
– Da, tako kažu – odgovori Hari.
– Osim očiju. Imaš...
– Majčine oči, aha. – Hari je to toliko često slušao da mu je već dosadilo.
– Uh, uh. Pa, dobro. Ne biste smeli da imate miljenike kad ste nastavnik, dakako,
ali ona je bila jedan od mojih. Tvoja majka – dodade Pužorog odgovarajući na
Harijev upitan pogled. – Lili Evans. Jedna od najbistrijih kojima sam ikad predavao.
Živahna, znaš, šarmantna devojčica. Stalno sam joj govorio da je trebalo da bude u
mojoj kući. I obično bih od nje dobijao vrlo drske odgovore.
– Koja je bila vaša kuća?
– Bio sam glavešina Sliterina – reče Pužorog. – Čuj – nastavi brzo videvši izraz
na Harijevom licu i zapretivši mu svojim dežmekastim prstom – nemoj mi to uzimati
za zlo! Ti mora da si grifindorac, kao i ona, pretpostavljam? Da, tako to obično biva u
porodici. Mada ne uvek. Jesi li ikad čuo za Sirijusa Bleka? Mora da jesi... bio je po
novinama poslednjih nekoliko godina... nastradao pre nekoliko nedelja...
Harija kao da neka nevidljiva ruka čvrsto steže za stomak.
– Pa, u svakom slučaju, bio je veliki drugar tvog oca u školi. Cela porodica
Blekovih bila je u mojoj kući, ali Sirijus je završio u Grifindoru! Šteta... bio je
talentovan dečak. Dobio sam njegovog brata Regulusa, kada je stigao, ali voleo bih da
su obojica bili zajedno.
Zvučao je kao neki oduševljeni kolekcionar koji je izgubio na aukciji. Očigledno
zadubljen u sećanja, zurio je u suprotan zid lenjo se okrećući u mestu kako bi bio
siguran da mu vatra ravnomerno greje stražnjicu.
– Tvoja majka je bila normalskog porekla, dabome. Nisam verovao kad sam to
otkrio. Mislio sam da je Čistokrvna, toliko je bila dobra.
– Moja najbolja drugarica je normalskog porekla – reče Hari – i najbolja je u
našoj generaciji.
– Baš je čudno kako se i to ponekad desi, zar ne? – reče Pužorog.
– Ne baš – reče Hari hladno.
Pužorog ga iznenađeno pogleda.
– Nemoj da misliš da imam predrasude! – reče. – Ne, ne i ne! Zar ti nisam upravo
rekao da je tvoja majka bila jedna od mojih najdražih učenica? A bio je tu i Dirk
Kresvel, koji je bio godinu dana mlađi od nje – sada je šef Kancelarije za odnose s
goblinima, naravno... još jedan normalskog porekla, vrlo nadaren učenik, koji mi
pruža korisne informacije iznutra o tome šta se zbiva u Gringotsu!
On poskoči gore-dole, smešeći se samozadovoljno i pokaza rukom ka svetlećim
ramovima fotografija na komodi, u kojima su bili majušni pokretni ljudi.
– Sve su to moji bivši učenici, svi su mi se potpisali. Zapazićeš Barnabasa Kafija,
urednika Dnevnog proroka, uvek ga je interesovalo da čuje moj komentar dnevnih
vesti. I Ambrozija Fluma, iz Medenog vojvode... Dobijam korpu punu đakonija za svaki
rođendan samo zato što sam ga upoznao s Ciceronom Harkisom, koji mu je ponudio
prvi posao! A na kraju... videćeš i nju ako malo izviješ vrat... to je Gvenog Džouns,
koja je kapiten Svetoglavskih harpija... ljudi mi se uvek dive kad čuju da sam s
Harpijama na „ti“, i da dobijam besplatne karte kad god poželim!
Pomisao na to silno ga razgali.
– I svi ti ljudi znaju gde da vas nađu, gde da vam sve te stvari pošalju? – upita
Hari, koji nije mogao da se ne začudi što Smrtožderi još nisu ušli u trag Pužorogu kad
su korpe slatkiša, ulaznice za kvidič i posetioci koji žude za njegovim savetom i
mišljenjem uspevali da stignu do njega.
Osmeh s Pužorogovog lica skliznu isto onako brzo kao krv s njegovih zidova.
– Naravno da ne – reče pogledavši u Harija. – Godinu dana nisam ni sa kim u
vezi. Hari je imao utisak da su te reči prenerazile i samog Pužoroga. Na trenutak je
delovao posve uznemireno. Zatim slegnu ramenima.
– Pa ipak... obazriv čarobnjak se pritaji i pogne glavu u takvim vremenima. Lako
je Dambldoru da priča, ali preuzimanje dužnosti na Hogvortsu baš sada bilo bi ravno
javnom priznanju da sam odan Redu Feniksa! I mada sam siguran da su to osobe
vredne divljenja, hrabre i tako to, lično mi se ne dopada njihova stopa smrtnosti...
– Ne morate se pridružiti Redu Feniksa da biste predavali na Hogvortsu – reče
Hari, koji nije mogao da izbegne prizvuk poruge u svom glasu. Teško je mogao da ima
razumevanja za Pužorogovu zaštićenu životnu poziciju čim samo pomisli na Sirijusa,
koji je čučao u pećini i jeo pacove da bi preživeo. – Većina nastavnika nije u njemu i
niko od njih nije ubijen... pa, dobro, ukoliko ne računate Kvirela, a on je dobio šta je
zaslužio budući da je radio za Voldemora.
Hari je bio siguran da je Pužorog jedan od onih čarobnjaka koji ne podnose da se
Voldemorovo ime glasno izgovara i nije bio razočaran: Pužorog zadrhta i ciknu u znak
protesta, ali Hari ne obrati pažnju na to.
– Mislim da je nastavničko osoblje bezbednije od većine ljudi dok god je
Dambldor direktor. On je jedini koga se Voldemor ikad bojao, zar ne? – nastavi Hari.
Trenutak-dva Pužorog je zurio u prazno, kao da razmišlja o Harijevim rečima.
– Pa da, istina je da Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati nikad nije tražio kavgu s
Dambldorom – promrmlja preko volje. – A valjda bismo se mogli složiti da, pošto se
nisam pridružio Smrtožderima, Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati teško da me ubraja u
prijatelje... U kom slučaju bih možda bio malo bezbedniji ako sam bliže Albusu... Ne
mogu da se pretvaram da me smrt Amelije Bouns nije potresla... Ako ona, pored svih
svojih veza u Ministarstvu i zaštite...
Dambldor ponovo uđe u sobu, a Pužorog poskoči kao da je zaboravio da je ovaj u
kući.–
O, tu si, Albuse – reče. – Dugo si se zadržao. Pokvaren stomak?
– Ne, samo sam čitao normalske magazine – reče Dambldor. – Obožavam mustre
za pletenje. Pa, Hari, dovoljno smo zloupotrebljavali Horacijevo gostoprimstvo.
Mislim da je vreme da pođemo.
Jedva dočekavši da ga posluša, Hari skoči i ustade. Činilo se kao da je Pužorog
zatečen.
– Odlazite?
– Da, zaista. Mislim da umem da prepoznam izgubljen slučaj.
– Izgubljen...?
Pužorog je izgledao iznervirano. Kršio je svoje debele prste i vrpoljio se
posmatrajući Dambldora kako prikopčava svoj putni ogrtač dok je Hari zatvarao
rajsferšlus na jakni.
– Pa, žao mi je što ne želiš taj posao, Horacije – reče Dambldor podigavši
neozleđenu ruku da mu uputi oproštajni pozdrav. – Hogvortsu bi bilo drago da te
ponovo vidi. Uprkos našim pojačanim merama obezbeđenja, bićeš uvek dobrodošao,
ukoliko poželiš da nas posetiš.
– Da... pa... baš lepo od vas... kao što rekoh...
– Onda, zbogom.
– Ćao – reče Hari.
Bili su već na ulaznim vratima kad začuše uzvik iza svojih leđa.
– U redu, u redu, prihvatam!
Dambldor se okrenu i vide Pužoroga kako sav zadihan stoji na dovratku dnevne
sobe.
– Vratićeš se iz penzije?
– Da, da – reče Pužorog nestrpljivo. – Mora da sam lud, ali da.
– Divno – reče Dambldor sijajući od zadovoljstva. – Pa, Horacije, vidimo se
prvog septembra.
– Da, sigurno ćeš me videti – zahropta Pužorog.
Dok su išli baštenskom stazom, za njima se orio Pužorogov glas:
– Tražiću ti povišicu, Dambldore!
Dambldor se zakikota. Baštenska kapija se zalupi za njima i oni se ponovo
zaputiše nizbrdo kroz mračnu i uskovitlanu izmaglicu.
– Dobro si to izveo, Hari – reče Dambldor.
– Nisam ništa uradio – reče Hari iznenađeno.
– Jesi i te kako. Pokazao si mu koliko će biti na dobitku ako se vrati na Hogvorts.
Da li ti se dopao?
– Ovaj...
Hari nije bio siguran da li mu se Pužorog sviđa, ili ne. Činilo mu se da je na
izvestan način prijazna osoba, ali mu je takođe delovao tašto i, ma koliko tvrdio
suprotno, bio je i suviše iznenađen što jedna devojčica normalskog porekla može da
bude tako dobra veštica.
– Horacije – reče Dambldor predupredivši Harija da kaže bilo šta od onog što je
mislio – voli svoj komfor. Takođe voli društvo slavnih, uspešnih i moćnih. Uživa u
osećaju da ima uticaj na te ljude. Nikad nije želeo da se sâm domogne trona. Više voli
da je na zadnjem sedištu – ima više prostora da se baškari, znaš već. Umeo je da
probere miljenike na Hogvortsu, ponekad na osnovu njihove ambicije, ili pameti,
ponekad zbog šarma ili talenta, i imao je nepogrešivu sposobnost da izabere one koji
će postati veoma uvaženi u svojim različitim delatnostima. Tako je Horacije stvorio
klub svojih miljenika, sa sobom u središtu, upoznajući ih, stvarajući korisne kontakte
među svojim članovima i uvek bi ubirao neku korist zauzvrat, bilo da je to besplatna
kutija njegovog omiljenog ušećerenog ananasa ili prilika da preporuči sledećeg
mlađanog člana Kancelarije za odnose s goblinima.
Hari odmah prizva u sebi živu sliku velikog, naduvenog pauka koji plete mrežu
oko sebe, povlačeći tu i tamo niti mreže kako bi sebi približio ogromne, sočne muve.
– Sve ovo ti govorim – nastavi Dambldor – ne da bih te okrenuo protiv Horacija –
ili, kako ga odsad moramo zvati, profesora Pužoroga – već da bi bio na oprezu. On će
bez sumnje pokušati da te pridobije, Hari. Ti bi bio krunski dragulj njegove zbirke:
Dečak Koji Je Preživeo.... ili kako te ovih dana zovu, Izabrani.
Na te reči, Hari oseti kako ga obuzima izvesna jeza koja nije imala veze s hladnom
izmaglicom koja ih je okruživala. Setio se reči koje je čuo pre nekoliko nedelja, reči
koje su za njega imale užasno i naročito značenje:
Dok jedan ne umre, drugi neće moći da živi...
Dambldor se zaustavio, u istoj ravni sa crkvom pored koje su ranije prošli.
– Ovo je zgodno mesto, Hari. Molim te, uhvati se za moju ruku.
Ovoga puta znajući šta ga čeka, Hari se spremi za Prebacivanje, mada mu je to i
dalje bilo neprijatno. Kada je pritisak nestao i on ponovo došao do daha, stajao je
pored Dambldora na seoskom putu i gledao pred sobom u povijene obrise druge mu
najomiljenije zgrade na svetu: Jazbine. Uprkos osećanju jeze koje ga je upravo
proželo, nije mogao a da se ne oraspoloži pred tim prizorom. Ron je unutra... a takođe
i gospođa Vizli, koja kuva bolje od ikoga koga zna...
– Ako nemaš ništa protiv, Hari – reče Dambldor kad su prošli kroz kapiju – voleo
bih da porazgovaram s tobom nakratko pre nego što se rastanemo. Nasamo. Možda
ovde?
Dambldor pokaza na trošan kameni poljski klozet u kome su Vizlijevi držali metle.
Malo začuđen, Hari pođe za Dambldorom kroz škripava vratanca u prostor malo
manji od prosečne ostave. Dambldor osvetli vršak svog štapića, tako da je sijao kao
baklja i nasmeši se Hariju.
– Nadam se da ćeš mi oprostiti što to spominjem, Hari, ali zadovoljan sam i
pomalo ponosan kako se dobro držiš posle svega što se desilo u Ministarstvu magije.
Dopusti mi da ti kažem da mislim kako bi se i Sirijus ponosio tobom.
Hari proguta knedlu. Glas ga izdade. Mislio je da neće moći da podnese da
razgovara o Sirijusu. Dovoljno mu je bilo bolno dok je slušao teča Vernona kako
kaže: „Njegov kum je mrtav?“, a još gore da sluša kako Pužorog olako spominje
Sirijusovo ime.
– Surovo je – reče Dambldor mekim glasom – što ste ti i Sirijus tako malo
vremena proveli zajedno. Tako brutalan kraj nečega što je trebalo da bude dugo i
srećno prijateljstvo.
Hari klimnu glavom, odlučno uperivši pogled u pauka koji se sada peo po
Dambldorovom šeširu. Video je da ga Dambldor razume, da možda i sumnja da je pre
njegovog pisma Hari provodio gotovo sve vreme kod Darslijevih ležeći na krevetu,
odbijajući obroke i zureći u zamagljen prozor, pun hladne praznine koju je obično
povezivao s dementorima.
– Teško mi je da shvatim – reče najzad Hari tihim glasom – da mi više nikad neće
pisati.
Oči iznenada počeše da ga peku i on zatrepta. Osećao se glupo što je to priznao,
ali sama činjenica da je imao nekog izvan Hogvortsa ko je brinuo šta se s njim dešava,
gotovo kao roditelj, bila je nešto najbolje što mu se desilo otkad je otkrio da ima
kuma... a sada mu sove-poštari više nikad neće doneti tu vrstu utehe...
– Sirijus ti je predstavljao sve ono što nikad ranije nisi spoznao – reče Dambldor
nežno. – Prirodno, takav gubitak je poražavajuć...
– Ali, dok sam bio kod Darslijevih – prekide ga Hari, dok mu je glas postajao
čvršći – shvatio sam da ne mogu zauvek da se zatvorim u sebe... niti da skroz puknem.
Sirijus to ne bi želeo, zar ne? Uostalom, život je i suviše kratak... pogledajte samo
Madam Bouns, vidite Emelinu Vens... ja mogu biti sledeći, zar ne? Ali ako je tako –
reče on nemilosrdnim tonom, gledajući pravo u Dambldorove plave oči, koje su sijale
pri svetlosti štapića – ima da se potrudim da sa sobom povedem što više Smrtoždera,
pa i Voldemora, ukoliko uspem to da izvedem.
– Govoriš kao pravi sin svojih oca i majke, i kao pravo Sirijusovo kumče! – reče
Dambldor, s odobravanjem potapšavši Harija po leđima. – Skidam ti kapu... to jest,
skinuo bih ti je da se ne bojim da ću te zasuti paucima.
– A sada, Hari, s tim u vezi... pretpostavljam da si čitao Dnevni prorok u protekle
dve nedelje?
– Da – reče Hari, a srce mu brže zalupa.
– Onda si video da su u novine procurele razne vesti, odnosno preplavile ih, u
vezi s tvojom pustolovinom u Dvorani proročanstava?
– Da – ponovi Hari. – I sada svi znaju da sam ja taj...
– Ne, ne znaju – prekide ga Dambldor. – Samo dvoje ljudi na celom svetu zna
čitav sadržaj proročanstva vezanog za tebe i Lorda Voldemora, i obojica stoje u ovoj
smrdljivoj šupi za metle, punoj paukova. Istina je, međutim, da su mnogi pogodili,
ispravno, da je Voldemor poslao one Smrtoždere da ukradu to proročanstvo, i da se to
proročanstvo odnosi na tebe.
– Mislim da ne grešim kad tvrdim da nikom nisi rekao da znaš šta se kaže u onom
proročanstvu?
– Ne – reče Hari.
– Mudra odluka, sve u svemu – reče Dambldor. – Mada mislim da možeš sebi da
daš oduška u korist svojih prijatelja, gospodina Ronalda Vizlija i gospođice
Hermione Grejndžer. Da – nastavi on kad ga Hari zapanjeno pogleda – mislim da
treba da znaju. Činiš im medveđu uslugu ne poveravajući im nešto tako važno.
– Nisam hteo...
– ...da brinu niti da ih zaplašiš? – reče Dambldor odmeravajući Harija preko
svojih polumesečastih naočari. – Ili možda nisi hteo da im priznaš kako si i sâm
zabrinut i uplašen? Potrebni su ti prijatelji, Hari. Kao što si i sam tačno rekao, Sirijus
ne bi želeo da se potpuno zatvoriš u sebe.
Hari ne reče ništa, ali Dambldor izgleda nije ni očekivao odgovor. On nastavi: –
Što se tiče druge, donekle srodne stavke, moja je želja da ove godine pohađaš
privatne časove kod mene.
– Privatne... Kod vas? – reče Hari iznenađeno, prekinuvši svoje ćutanje.
– Da. Mislim da je vreme da uzmem većeg udela u tvom obrazovanju.
– Čemu ćete me podučavati, gospodine?
– Oh, malo ovo, malo ono – odgovori Dambldor nehajno.
Hari je čekao, pun nade, da sazna nešto više, ali Dambldor nije dalje objašnjavao,
pa ga on upita nešto drugo što ga je pomalo mučilo.
– Ako ćete mi vi držati časove, neću morati da idem na časove Oklumencije kod
Snejpa, zar ne?
– Profesora Snejpa, Hari... ne, nećeš morati.
– Dobro je – reče Hari s olakšanjem. – Zato što su bili...
On zastade, pazeći da ne kaže šta stvarno misli o tome.
– Mislim da bi reč „fijasko“ bila sasvim prikladna – reče Dambldor klimajući
glavom.
Hari se nasmeja.
– Pa, to znači da odsad neću mnogo viđati profesora Snejpa – reče on – zato što
mi neće dati da nastavim s Napicima ukoliko ne dobijem „natprosečno“ na mom
O.Č.N.-u... što znam da ne mogu da dobijem.
– Ne veruj O.Č.N-ima dok ih ne vidiš očima – reče Dambldor sumorno. – Što bi,
kad bolje razmislim, trebalo da bude malo kasnije danas. A sad, još dve stvari, Hari,
pre nego što se rastanemo.
– Prvo, želim da odsad pa nadalje nosiš Nevidljivi ogrtač stalno uza sebe. Čak i
po Hogvortsu. Za svaki slučaj, shvataš li?
Hari klimnu glavom.
– I najzad, dok si ovde, Jazbina će biti zaštićena najvećim mogućim merama
obezbeđenja koje Ministarstvo magije može da pruži... Te mere su prouzrokovale
izvesne nelagodnosti Arturu i Moli... sva njihova pošta pregleda se u Ministarstvu pre
nego što im se prosledi. Njima to ni najmanje ne smeta jer im je tvoja bezbednost
jedina briga. Ipak, loše bi im se odužio ako bi se izlagao riziku dok boraviš kod njih.
– Shvatam – reče Hari brzo.
– Vrlo dobro, onda – reče Dambldor, širom otvorivši vrata šupe za metle i
iskoračivši u dvorište. – Vidim svetlost u kuhinji. Hajde da Moli već jednom pružimo
šansu da kuka kako si premršav.

5. Preterana Flegma



Hari i Dambldor priđoše zadnjim vratima Jazbine, koja su bila okružena poznatom
gomilom razbacanih starih čizama velingtonki i zarđalih kotlova. Hari je čuo meko
kvocanje pospanih kokoški koje je dopiralo iz udaljenog kokošarnika. Dambldor triput
zakuca na vrata i Hari spazi nagle kretnje iza kuhinjskog prozora.
– Ko je tamo? – upita nervozan glas koji on prepozna kao glas gospođe Vizli. –
Predstavite se!
– Ja sam, Dambldor, dovodim Harija.
Vrata se smesta otvoriše. Na njima je stajala gospođa Vizli, niska, okruglasta,
odevena u staru zelenu kućnu haljinu.
– Hari, dušo! Bože, Albuse, preplašio si me, rekao si da te ne očekujemo pre
jutra!
– Imali smo sreće – reče Dambldor gurajući Harija preko praga. – Ispostavilo se
da je Pužoroga mnogo lakše ubediti nego što sam očekivao. Harijevom zaslugom,
naravno. Ah, zdravo, Nimfadoro!
Hari se osvrnu naokolo i vide da gospođa Vizli nije sama, uprkos poznim satima.
Mlada veštica bledog srcolikog lica i mišjesmeđe kose sedela je za stolom, držeći
ogromnu šolju u rukama.
– Zdravo, profesore – reče ona. – Š’a ima, Hari?
– Zdravo, Tonks.
Hari pomisli kako ona izgleda baš izmučeno, čak bolesno, a u njenom osmehu beše
nečeg usiljenog. Njen izgled je svakako bio manje šarolik nego inače, bez uobičajene
nijanse žvakaružičaste kose.
– Bolje da krenem – reče ona brzo, ustavši i ogrnuvši kabanicu oko ramena. –
Hvala na čaju i ramenu za plakanje, Moli.
– Molim te, nemoj zbog mene da ideš – reče Dambldor ljubazno. – Ne mogu da
ostanem. Moram da raspravim važne stvari s Rufusom Skrimdžerom.
– Ne, ne, moram da pođem – reče Tonks izbegavajući Dambldorov pogled. – ’Ku
noć...
– Dušo, što ne dođeš na ručak kod nas preko vikenda, Remus i Ludooki dolaze...
– Ne, zaista, Moli... hvala u svakom slučaju... laku noć svima.
Tonks projuri pored Dambldora i Harija u dvorište, i na samo nekoliko koraka iza
dovratka okrenu se u mestu i iščeze. Hari primeti da gospođa Vizli deluje zabrinuto.
– Pa, vidimo se na Hogvortsu, Hari – reče Dambldor. – Vodi računa o sebi. Moli,
uvek sam ti na usluzi.
On se nakloni gospođi Vizli i pođe za Tonks, iščezavši tačno na istom mestu.
Gospođa Vizli zatvori vrata koja su gledala na prazno dvorište, a onda uhvati Harija
obema rukama za ramena i odgura ga do pune svetlosti lampe na stolu ne bi li bolje
proučila njegov izgled.
– Isti si kao Ron – uzdahnu ona, odmeravajući ga od glave do pete. – Obojica
izgledate kao da su na vas bacili Rastežuće uroke. Kunem se da je Ron porastao
dvanaest centimetara otkad sam mu poslednji put kupila odore. Jesi li gladan, Hari?
– Da, jesam – reče Hari, iznenada shvativši koliko je ogladneo.
– Sedi, dušo. Sad ću nešto da ti smućkam.
Kad je Hari seo, kosmata žućkastoriđa mačka spljoštenog lica skoči mu na kolena
i ugnezdi se tu, predući.
– Dakle, i Hermiona je ovde? – upita on radosno, češkajući Krukšenksa iza uva.
– O, da, stigla je prekjuče – reče gospođa Vizli kuckajući štapićem po ogromnom
gvozdenom loncu: on poskoči na šporet s glasnim zveketom, i odmah poče da vri. –
Svi su u krevetu, naravno, očekivali smo te tek kroz nekoliko sati. Evo, izvoli...
Ona ponovo lupnu lonac i on se diže uvis, polete ka Hariju i nagnu se. Gospođa
Vizli podmetnu činiju ispod njega taman na vreme da njome zahvati potok guste supe
od luka koja se pušila.
– Hleba, dušo?
– Hvala, gospođo Vizli.
Ona mahnu štapićem preko ramena. Vekna hleba i nož graciozno dojedriše na sto.
Dok se vekna sama sekla, a lonac sa supom ponovo spuštao na šporet, gospođa Vizli
sede preko puta njega.
– Dakle, ubedio si Horacija Pužoroga da preuzme posao?
Hari klimnu glavom, ne mogavši da govori jer su mu usta bila puna vrele supe.
– Predavao je Arturu i meni – reče gospođa Vizli. – Dugo je bio na Hogvortsu,
počeo je negde u isto vreme kad i Dambldor, čini mi se. Da li ti se svideo?
Ustiju punih hleba, Hari sad slegnu ramenima i nehajno trgnu glavom.
– Znam na šta misliš – reče gospođa Vizli, mudro klimajući glavom. – Naravno,
ume da bude šarmantan kad hoće, ali Artur ga nikad nije mnogo voleo. Ministarstvo je
puno Pužorogovih starih miljenika, uvek je jedva čekao da nekog pogura, ali nikad
nije imao mnogo vremena za Artura, nije mu se činilo da će dovoljno visoko da poleti.
Pa, to ti govori da čak i Pužorog pravi greške. Ne znam da li ti je Ron uopšte pisao o
tome u svojim pismima... to se tek nedavno dogodilo... ali Artur je unapređen!
Bilo je savršeno jasno da je gospođa Vizli izgarala od želje da to izgovori. Hari
proguta velik gutljaj vrele supe i učini mu se da mu po grlu iskaču plikovi.
– To je sjajno! – promumla punim ustima.
– Baš lepo od tebe – nameši se gospođa Vizli, možda shvativši njegove suzne oči
kao izraz emocija izazvanih tim vestima. – Da, Rufus Skrimdžer je osnovao nekoliko
novih kancelarija kao odgovor na trenutnu situaciju, a Artur rukovodi Kancelarijom za
otkrivanje i zaplenu lažnih odbrambenih čini i zaštitnih predmeta. To je veliki posao,
ima deset ljudi koji mu sada podnose izveštaje!
– Šta zapravo...?
– Pa, vidiš, u svoj toj panici zbog Znaš-Već-Koga, na sve strane niču čudne stvari
na prodaju, koje navodno treba da štite od Znaš-Već-Koga i od Smrtoždera. Možeš da
zamisliš kakve su to stvari – takozvani zaštitni napici koji su zapravo najobičniji
sosovi, s malo gnoja od buboničkih cevki, ili uputstva za odbrambene uroke od kojih
zapravo otpadaju uši... pa, u većini slučajeva počinioci krivičnih dela su ljudi kao
Mandangus Flečer, koji u životu nisu radili neki pošten posao i koji koriste to što su
svi zaplašeni, ali tu i tamo naiđu i na nešto zaista opako. Pre neki dan Artur je
zaplenio kutiju šunjoskopa na koje su, izvesno je, Smrtožderi bacili kletve. Dakle, kao
što vidiš, to je vrlo važan posao, i stalno mu govorim da je smešno što mu nedostaje
pređašnje zamajavanje s automobilskim svećicama, tosterima i ostalim normalskim
besmislicama. – Gospođa Vizli završi govoranciju prekornim pogledom, kao da je
Hari taj koji sugeriše da je prirodno što nekom nedostaju automobilske svećice.
– Da li je gospodin Vizli još na poslu? – upita Hari.
– Naravno da jeste. U stvari, već malo kasni... rekao je da će se vratiti oko
ponoći...
Ona se okrenu da pogleda u veliki sat koji je bio čudno nataknut povrh gomile
čaršava u korpi za veš na drugom kraju stola. Hari ga odmah prepozna: imao je devet
kazaljki, a na svakoj je bilo ispisano ime jednog od članova porodice, i obično je
visio na zidu dnevne sobe Vizlijevih, mada je njegov sadašnji položaj ukazivao na to
da je gospođa Vizli počela da ga nosi sa sobom po kući. Svaka od njegovih devet
kazaljki pokazivala je sada na smrtnu opasnost.
– Tako je već izvesno vreme – reče gospođa Vizli, neubedljivo olakim tonom –
još otkad je Znaš-Već-Ko ponovo izašao na čistinu. Pretpostavljam da je sada svako u
smrtnoj opasnosti... Ne verujem da je to slučaj samo s našom porodicom... ali ne znam
nikog drugog ko ima ovakav sat, pa ne mogu da proverim. Oh!
S iznenadnim usklikom, ona pokaza na sat. Kazaljka gospodina Vizlija pomerila se
na putovanje.
– Dolazi!
I zaista, trenutak kasnije začu se kucanje na vratima sa zadnje strane. Gospođa
Vizli skoči i pojuri ka njima. Spustivši ruku na kvaku, lica naslonjenog na drvo, ona
meko pozva: – Arture, da li si to ti?
– Da – začu se iznureni glas gospodina Vizlija. – Ali rekao bih ti isto i da sam
Smrtožder, dušo. Postavi mi pitanje!
– O, zaista...
– Moli!
– U redu, u redu... koja je tvoja najveća želja?
– Da otkrijem kako avioni ostaju u vazduhu.
Gospođa Vizli klimnu glavom i okrenu kvaku, ali gospodin Vizli ju je snažno
držao s druge strane, zbog čega vrata ostadoše čvrsto zatvorena.
– Moli! I ja moram tebi najpre da postavim pitanje!
– Arture, stvarno, ovo je smešno...
– Kako voliš da te zovem kad smo nas dvoje sami?
Čak i pri prigušenoj svetlosti lampe Hari je video da je gospođa Vizli pocrvenela.
I njemu odjednom postade toplo oko ušiju i vrata, i stade nestrpljivo da guta supu,
lupajući kašikom o činiju što je jače mogao.
– Molica-drndalica – prošaputa posramljena gospođa Vizli u procep između vrata
i dovratka.
– Tačno – reče gospodin Vizli. – Sad možeš da me pustiš da uđem.
Gospođa Vizli otvori vrata i na njima se ukaza njen muž, mršav, proćelav, riđokos
čarobnjak s rožnatim naočarima, u dugačkom, prašnjavom putnom ogrtaču.
– I dalje ne vidim zašto moramo da prolazimo kroz to svaki put kad god se vraćaš
kući – reče gospođa Vizli, i dalje rumena u licu, dok je pomagala mužu da skine
ogrtač. – Mislim, Smrtožderi bi mogli da te prisile da im odaš odgovore na ta pitanja
pre nego što se pretvore u tebe!
– Znam, dušo, ali to je zvanična procedura Ministarstva, a ja moram da pružim
primer. Nešto lepo miriše... supa s lukom?
Gospodin Vizli se željno okrenu prema stolu.
– Hari! Nismo te očekivali pre jutra!
Rukovaše se, i gospodin Vizli se sruči u stolicu pored Harija dok je gospođa Vizli
i njemu servirala činiju supe.
– Hvala, Moli. Baš sam imao gadnu noć. Neki idiot je počeo da prodaje
metamorfne medaljone. Samo ih okačiš oko vrata i možeš po volji da promeniš izgled.
Sto hiljada maski, sve po deset galeona!
– A šta se stvarno dešava kad ih staviš na sebe?
– Uglavnom samo poprimiš neprijatnu narandžastu boju, ali su nekolicini ljudi
iznikle bradavice u obliku pipaka po čitavom telu. Kao da Sent Mungo nema dovoljno
posla i bez toga!
– Zvuči kao nešto što bi Fredu i Džordžu bilo smešno – reče gospođa Vizli
oklevajući. – Jesi li siguran...?
– Naravno! – reče gospodin Vizli. – Naši dečaci, ipak, ne bi ništa slično uradili
sad kad je ljudima očajnički potrebna zaštita!
– Dakle, zbog toga si zakasnio, zbog metamorfnih medaljona?
– Ne, nego smo čuli za opasne Povratne kletve u okolini Elifanta i Kesla, ali ih je
Odred za sprovođenje magijskih zakona srećom obuzdao pre nego što smo stigli...
Hari stavi ruku preko usta da priguši zevanje.
– U krevet – reče smesta gospođa Vizli, koju nije bilo moguće zavarati. –
Spremila sam ti Fredovu i Džordžovu sobu, u njoj ćeš biti dok si ovde.
– Zašto, gde su oni?
– O, oni su u Dijagon-aleji, spavaju u malom stanu iznad svoje prodavnice šala,
pošto su veoma zauzeti – reče gospođa Vizli. – Moram da priznam, nisam to u početku
odobravala, ali izgleda da imaju dara za posao! Hajde, dušo, kovčeg ti je već gore u
sobi.–
’Ku noć, gospodine Vizli – reče Hari odgurnuvši stolicu unazad. Krukšenks
lagano iskoči iz njegovog krila i iskrade se iz sobe.
– Lak’ noć, Hari – reče gospodin Vizli.
Hari vide kako gospođa Vizli ponovo baca pogled na sat u korpi za veš, dok su
izlazili iz kuhinje. Sve kazaljke su, ponovo, pokazivale na smrtnu opasnost.
Fredova i Džordžova soba bila je na drugom spratu. Gospođa Vizli uperi štapić u
lampu na natkasni i ona se odmah upali, kupajući sobu prijatnim zlatastim sjajem.
Mada je na radnom stolu pored prozorčeta bila velika vaza s cvećem, njegov miris
nije mogao da prekrije ustajali vonj nečeg što se Hariju činilo da je barut. Znatan deo
prostora na podu zauzimao je povelik broj neoznačenih, zapečaćenih kartonskih kutija
među kojima je stajao Harijev školski kovčeg. Izgledalo je da soba služi kao
privremeno skladište.
Sa svoje pritke navrh velikog ormana, Hedviga veselo huknu Hariju, a onda izlete
kroz prozor. Hari je znao da je čekala da ga vidi pre nego što pođe u lov. Hari požele
gospođi Vizli laku noć, navuče pidžamu i uvuče se u jedan od kreveta. Oseti nešto
tvrdo u jastučnici. Poče da pipa po mraku, izvuče iz nje lepljivu ljubičastonarandžastu
karamelu, i odmah prepozna da je to bljuvačka bombona. Nasmešivši se
za sebe, okrenu se na drugu stranu i istog trenutka zaspa.
Nekoliko sekundi kasnije, ili se bar tako Hariju činilo, probudi ga nešto što je
zvučalo kao topovska paljba, a vrata se uz tresak otvoriše. Naglo se uspravivši u
krevetu, on začu hrapav zvuk razgrtanja zavesa. Zaslepljujuća sunčeva svetlost udari
mu pravo u oči. Štiteći ih rukom, drugom je beznadežno pipao tražeći naočare.
– Šasedešva?
– Nismo znali da si već stigao! – reče neko glasno i uzbuđeno i oštro ga pljesnu po
temenu.
– Rone, nemoj da ga udaraš – prekorno reče devojački glas.
Harijeva ruka pronađe naočari i on ih stavi, mada je svetlost bila toliko jarka da
je ionako jedva mogao da gleda. Za trenutak pred njim zatreperi dugačka senka koja se
nejasno nazirala. On žmirnu i pred očima mu iskrsnu Ron Vizli, cereći se odozgo.
– Sve u redu?
– Nikad bolje – reče Hari češkajući se po glavi i ponovo se sroza na jastuke. – A
ti?
– Nije loše – reče Ron privlačeći kartonsku kutiju da sedne na nju. – Kad si
stigao? Mama nam je tek sada rekla!
– Noćas oko jedan.
– Jesu li Normalci u redu? Da li su dobro postupali s tobom?
– Isto kao i obično – reče Hari kad se Hermiona spusti na ivicu kreveta. – Nisu
mnogo razgovarali sa mnom, ali mi tako više odgovara. Kako si ti, Hermiona?
– O, baš fino – reče Hermiona, koja je proučavala Harija kao da on pati od
nečega.
Mislio je da zna šta se iza toga krije i, pošto nije imao želju da u tom trenutku
raspravlja o Sirijusovoj smrti ili o nekoj drugoj mučnoj temi, on upita: – Koliko je
sati? Da li sam propustio doručak?
– Ne brini za to, mama ti nosi gore poslužavnik s hranom, smatra da si neuhranjen
– reče Ron prevrnuvši očima. – Pa, šta se zbiva?
– Ništa naročito, bio sam skučen kod tetke i teče, zar ne?
– Ma daj! – reč Ron. – Došao si zajedno s Dambldorom!
– Nije bilo tako uzbudljivo. Samo je hteo da mu pomognem da ubedi tog matorog
nastavnika da se vrati iz penzije. Zove se Horacije Pužorog.
– Oh – reče Ron delujući razočarano. – Mislili smo da...
Hermiona uputi upozoravajuć pogled Ronu, i Ron istog trena promeni ton.
– ... i mislili smo da je tako nešto u pitanju.
– Jeste li? – reče Hari zabavljajući se.
– Daa... daa, sada kad je Ambridžova otišla, očigledno nam treba novi nastavnik
Odbrane od mračnih veština, zar ne? Pa, ovaj, kakav je?
– Liči pomalo na morža i bio je glavešina Sliterina – reče Hari. – Nešto nije u
redu, Hermiona?
Posmatrala ga je kao da očekuje da se na njemu svakog trenutka ispolje neki čudni
simptomi. Ona žurno promeni svoj izraz u neubedljiv osmeh.
– Ne, sve je u redu! Pa, ovaj, čini li ti se da će taj Pužorog biti dobar nastavnik?
– Pojma nemam – reče Hari. – Ne može biti gori od Ambridžove, zar ne?
– Ja znam nekoga ko je gori od Ambridžove – reče glas s vrata. Ronova mlađa
sestra tromo uđe u sobu delujući srdito. – Zdravo, Hari.
– Šta je s tobom? – upita Ron.
– Ma, ona – reče Džini bubnuvši na Harijev krevet. – Izluđuje me.
– Šta je sad uradila? – upita Hermiona brižno.
– Način na koji mi se obraća... Pomislio bi neko da imam tri godine!
– Znam – reče Hermiona stišanim tonom. – Tako je puna sebe.
Hari je bio zaprepašćen što čuje da Hermiona tako govori o gospođi Vizli, i nije
mogao da krivi Rona koji ljutito reče: – Zar vas dve ne možete ni na trenutak da je se
okanite?
– Ma daj, samo je ti brani – napade ga Džini. – Svi znamo da ne možeš da je se
zasitiš.
Bio je to i suviše čudan komentar da bi se odnosio na Ronovu majku. Počevši da
primećuje da je nešto propustio, Hari reče: – O kome vi to...?
Ali odgovor na to pitanje stiže pre nego što je stigao da ga dovrši. Vrata sobe se
ponovo otvoriše i Hari instinktivno navuče prekrivač sve do brade tako naglo da
Hermiona i Džini skliznuše s kreveta na pod.
Na vratima je stajala mlada žena, lepote od koje zastaje dah, tako da soba kao da
odjednom ostade bez vazduha. Bila je visoka i vitka, duge plave kose, i činilo se da
zrači bledim srebrnastim sjajem. Savršenstvo njene lepote dopunjavao je veliki krcati
poslužavnik s doručkom.
– ’Ari – reče ona grlenim glasom – predugo se nismo fideli!
Kad je prešla prag pošavši ka njemu, ukaza se gospođa Vizli, koja je cupkala iza
nje delujući prilično mrzovoljno.
– Nije trebalo da nosiš poslužavnik gore, upravo sam se spremala sama to da
učinim.
– Nikakaf proplem – reče Fler Delaker, spustivši poslužavnik preko Harijevih
kolena i nagnuvši se da ga poljubi u oba obraza: odmah zatim osetio je kako ga mesto
koje su njene usne dotakle žestoko peče. – Česnula sam da ga fidim. Sećaš se moje
ssestre, Gabrrrijel? Ne prestaje da priča o ’Ariju Poteru. Biće odušefljena da te
ponofo fidi.
– O... i ona je tu... – promuklo upita Hari.
– Ne, ne, blesafo momče – reče Fler uz zvonak smeh. – Mislila sam idućek leta
kad se mi... ali, nije faljda da ne snaš?
Njene velike plave oči se raširiše i ona prekorno pogleda gospođu Vizli, koja
reče: – Nismo stigli da mu kažemo.
Fler se ponovo okrenu Hariju, zanjihavši veo svoje srebrne kose tako da ošinu
gospođu Vizli posred lica.
– Bil i ja ćemo se fenčati!
– O – reče Hari tupo. Nije mogao da ne zapazi kako gospođa Vizli, Hermiona i
Džini odlučno izbegavaju da se pogledaju. – Opa! Ovaj... čestitam!
Ona mu priđe i ponovo ga poljubi.
– Bil je frlo sauzet u ovom trenutku, frlo naporno radi, a ja radim samo pola
radnog fremena u Gringotsu zbog mojeg engleskok, pa me je dofeo ofde na nekoliko
dana da propisno upoznam njegofu familiju. Bilo mi je mnogo drago kad sam čula da
dolasiš... ofde nema mnogo šta da se radi, sem ukoliko ne foliš kufanje i piliće! Pa...
prijatno, ’Ari!
Rekavši to, ljupko se okrenu i takoreći odlebde iz sobe, tiho zatvarajući vrata za
sobom.
Gospođa Vizli procedi nešto kao: – Tja!
– Mama je mrzi – tiho reče Džini.
– Ne mrzim je! – reče gospođa Vizli mrzovoljnim šapatom. – Samo mislim da su
požurili s veridbom, to je sve!
– Poznaju se već godinu dana – reče Ron, koji je delovao čudnovato ošamućen i
zurio u zatvorena vrata.
– Pa, to i nije dugo! Znam zašto se to desilo, naravno. Za sve je kriva neizvesnost
zbog povratka Znaš-Već-Koga, ljudi misle da već sutra mogu da budu mrtvi, pa stoga
srljaju da donose odluke za koje bi im u normalnim okolnostima trebalo nešto više
vremena. Isto je bilo i prošli put kad se uzdigao, parovi su se uzimali na sve strane...
– Uključujući i tebe i tatu – reče Džini lukavo.
– Da, ali tvoj otac i ja bili smo stvoreni jedno za drugo, i kakve bi svrhe imalo da
smo čekali? – reče gospođa Vizli. – Dok Bil i Fler... pa... šta uopšte imaju
zajedničko? On je marljiv, realističan tip, dok je ona...
– ...krava – dodade Džini klimnuvši glavom. – Ali Bil nije tako realističan. On je
kletvolomac, zar ne, voli avanturu, malo glamura... Valjda se zato zatreskao u tu
Flegmu.
– Prestani tako da je zoveš, Džini – oštro će gospođa Vizli, dok su se Hari i
Hermiona smejali. – Pa, bolje da pođem... pojedi jaja dok su još topla, Hari.
Delujući skrhana brigom, ona napusti sobu. Ron kao da je i dalje bio pomalo
ošamućen. Ispitujuće je odmahivao glavom, kao pas koji pokušava da otrese vodu iz
ušiju.
– Kako to da se nisi navikao na nju kad stanujete u istoj kući? – upita ga Hari.
– Pa, navikneš se... ali ako ti upadne ovako neočekivano, kao sad...
– Baš jadno – besno će Hermiona, odmakavši se što je dalje mogla od Rona, dok
nije stigla do zida, skrstila ruke i okrenula se licem prema zidu.
– Ne želiš valjda da ona zauvek ostane ovde? – upita Džini Rona s nevericom.
Kad on samo sleže ramenima, nastavi: – Pa, mama će to da zaustavi ako bude mogla,
kladim se u šta hoćeš.
– Kako misli to da izvede? – upita Hari.
– Stalno pokušava da dovuče Tonks na večeru. Mislim da očekuje da će se Bil
zacopati u Tonks. Nadam se da hoće, radije bih da nam ona bude u porodici.
– Da, baš će joj poći za rukom – sarkastično će Ron. – Nema tog muškarca kojeg
će pri zdravoj pameti da privuče Tonks dok se Fler vrzma naokolo. Mislim, Tonks
izgleda dobro kad se ne glupira s kosom i nosom, ali...
– Vraški je finija od Flegme – reče Džini.
– I pametnija, ona je Auror! – reče Hermiona iz ćoška.
– Fler nije glupa, bila je dovoljno dobra da se plasira za Tročarobnjački turnir –
reče Hari.
– Nemoj sad još i ti! – reče Hermiona gorko.
– Pretpostavljam da ti se sviđa kako ta Flegma kaže „’Ari“, je l’ da? – upita Džini
prezrivo.
– Ne – reče Hari žaleći što je išta rekao. – Samo sam hteo da kažem da je
Flegma... ovaj, Fler...
– Ipak bih radije htela da vidim Tonks u našoj porodici – reče Džini. – Ona je bar
duhovita.
– Nije baš mnogo duhovita u poslednje vreme – reče Ron. – Kad god je vidim, sve
više liči na Jecajuću Mirtu.
– To nije u redu – dobaci Hermiona. – Još nije prebolela to što se desilo... znaš...
Mislim, bio joj je rođak!
Harijevo srce pretrnu. Stigli su do Sirijusa. Podiže viljušku i poče da trpa kajganu
u usta, nadajući se da će uspeti da izbegne bilo kakvo uključivanje u taj deo
razgovora.
– Tonks i Sirijus jedva da su se poznavali! – reče Ron. – Sirijus je pola života
proveo u Askabanu, a njihove porodice se nikada pre toga nisu srele...
– Nije u tome stvar – reče Hermiona. – Ona misli da je njena krivica što je on
mrtav!
– Otkud joj sad pa to? – upita Hari uprkos svojoj odluci.
– Pa, ona se borila s Belatriks Lestrejndž, zar ne? Mislim da ona veruje kako
Belatriks nikad ne bi ubila Sirijusa da ju je ona prethodno dokrajčila.
– To je glupo – reče Ron.
– To je griža savesti preživelih – reče Hermiona. – Znam da je Lupin pokušavao
da razgovara s njom, ali još uvek je potištena. Čak ima problema sa svojim
metamorfozama!
– Sa svojim...?
– Ne može više da menja svoj izgled kao što je mogla – objasni Hermiona. –
Mislim da je šok uticao na njene moći, ili tako nešto.
– Nisam znao da i to može da se desi – reče Hari.
– Ni ja – reče Hermiona – ali pretpostavljam, ukoliko si mnogo potišten...
Vrata se ponovo otvoriše i gospođa Vizli pomoli glavu kroz njih.
– Džini – prošaputa ona – siđi da mi pomogneš oko ručka.
– Pričam s društvom! – reče Džini razdražljivo.
– Smesta! – reče gospođa Vizli i povuče se.
– Želi da sam tamo samo da ne bi bila nasamo s Flegmom! – reče Džini
mrzovoljno. Zamahnu svojom dugom riđom kosom oko sebe, vrlo dobro imitirajući
Fler i, šepureći se, krenu po sobi ruku podignutih uvis kao balerina.
– I vama bi, društvo, bilo bolje da brzo siđete – reče dok je odlazila.
Hari iskoristi privremenu tišinu da još malo prezalogaji. Hermiona je zavirivala u
Fredove i Džordžove kutije, mada bi svaki čas popreko pogledala u Harija. Ron, koji
se sada sâm poslužio Harijevim tostom, i dalje je sneno piljio u vrata.
– Šta je ovo? – upita najzad Hermiona, podižući nešto što je ličilo na mali
teleskop.
– Otkud znam – reče Ron – ali ako su ga Fred i Džordž ostavili ovde, onda znači
da verovatno još nije spremno za prodavnicu šala i zevzevata, zato budi pažljiva.
– Tvoja mama kaže da im posao s radnjom dobro ide – reče Hari. – Rekla je da
Fred i Džordž imaju dara za biznis...
– Blago rečeno - reče Ron. – Zgrću silne galeone. Jedva čekam da vidim to mesto.
Još nismo otišli do Dijagon-aleje, jer mama kaže da tata mora biti s nama da bismo
bili potpuno bezbedni, a on je zaista zauzet, mada mi iz priče zvuči sjajno.
– A šta je s Persijem? – upita Hari. Treći po redu najstariji brat Vizli razišao se s
ostatkom porodice. – Govori li ponovo s tvojim tatom i mamom?
– Ma kakvi – reče Ron.
– Ali zna da je tvoj tata sve vreme bio u pravu kad je reč o Voldemorovom
povratku...
– Dambldor kaže da je ljudima lakše da oproste drugima što su u zabludi nego što
su u pravu – reče Hermiona. – Čula sam ga kako to kaže tvojoj mami, Rone.
– To mi baš zvuči kao nešto sumanuto što bi Dambldor rekao – reče Ron.
– Davaće mi privatne časove ove godine – reče Hari tek da bi se uključio u
razgovor.
Ron se zagrcnu tostom, a Hermiona zinu od čuda.
– Pa što ne kažeš! – reče Ron.
– Tek sam se sad setio – priznade Hari. – Rekao mi je to prošle noći u vašoj šupi
za metle.
– Bokca mu... privatni časovi s Dambldorom! – reče Ron delujući baš
impresionirano. – Pitam se zašto on...?
Glas mu utihnu. Hari vide kako on i Hermiona razmenjuju poglede. On spusti nož i
viljušku, a srce mu se uzlupa prilično s obzirom na to da je samo sedeo u krevetu.
Dambldor mu je rekao da im kaže... Zašto ne baš sad? On prikova pogled za viljušku
što se presijavala na sunčevim zracima koji su mu padali u krilo i reče: – Ne znam
zašto hoće da mi daje časove, ali mislim da je to zbog proročanstva.
Ni Ron ni Hermiona ništa ne rekoše. Hari je imao utisak da su se oboje sledili. On
nastavi, i dalje se obraćajući viljušci: – Onog, znate, koje su pokušali da ukradu u
Ministarstvu.
– Ali niko ne zna kako ono glasi – reče Hermiona brzo. – Razbilo se.
– Mada Prorok kaže... – poče Ron, ali Hermiona reče: – Pssst!
– Prorok je u pravu – reče Hari, s naporom podigavši pogled ka njima dvoma:
Hermiona je izgledala preplašeno a Ron zadivljeno. – Ta staklena kugla koja se
razbila nije jedini primerak tog proročanstva. Čuo sam celu priču u Dambldorovoj
kancelariji, jer je on bio prisutan kad je proročanstvo izrečeno, pa je mogao da mi ga
kaže. Na osnovu onog što mi je rekao – Hari duboko uzdahnu – izgleda da sam ja taj
koji treba da dokusuri Voldemora... ili bar, kako je rečeno o nama dvojici: dok jedan
ne umre, drugi neće moći da živi.
Za trenutak, sve troje su zurili jedni u druge u tišini. Zatim se začu glasno tras i
Hermiona iščeze u oblačiću crnog dima.
– Hermiona! – povikaše Hari i Ron. Poslužavnik s doručkom s treskom skliznu na
pod.
Hermiona se, uz kašalj, pomoli iz dima stežući teleskop, blistavog, ljubičastocrnog
oka.
– Pritisnula sam ga i... tresnuo me je pesnicom po licu! – reče ona dahćući.
I zaista, sada i oni videše majušnu pesnicu koja je na dugom federu iskočila s
jednog kraja teleskopa.
– Ne brini – reče Ron, koji se očigledno trudio da se ne nasmeje. – Mama će to da
sredi, ona ume da zaleči manje povrede...
– O, pustimo to sad! – reče Hermiona žurno. – Hari, o, Hari...
Ona ponovo sede na ivicu njegovog kreveta.
– Pitali smo se, posle našeg povratka iz Ministarstva... dabome, nismo hteli ništa
da ti kažemo, ali na osnovu onoga što je Lucijus Melfoj rekao o proročanstvu, da se to
odnosi na tebe i Voldemora, pa, mislili smo da će biti tako nešto... o, Hari... – Zurila
je u njega, a onda prošaputa: – Bojiš li se?
– Ne više onoliko koliko sam se bojao – reče Hari. – Kad sam ga prvi put čuo,
uplašio sam se... ali sada, izgleda mi kao da sam oduvek znao da ću na kraju morati da
se suočim s njim...
– Kada smo čuli da Dambldor lično dolazi da te pokupi, mislili smo da bi možda
hteo da ti kaže ili pokaže nešto što ima veze s proročanstvom – reče Ron žustro. – I
donekle smo bili u pravu, zar ne? Ne bi ti davao časove da misli da si otpisan, ne bi
gubio vreme... sigurno misli da imaš šanse!
– To je istina – reče Hermiona. – Pitam se čemu će da te poučava, Hari? Nekoj
stvarno razvijenoj odbrambenoj magiji, verovatno... moćnim kontrakletvama...
protivurocima...
Hari ih više nije slušao. Telom mu se razlivala toplina koja nije imala veze sa
sunčevom svetlošću. Grlo koje ga je stezalo poče da popušta. Znao je da su Ron i
Hermiona mnogo više šokirani nego što to pokazuju, ali sama činjenica da su tu, kraj
njega, s obe njegove strane, i da mu govore okrepljujuće reči utehe, ne zazirući od
njega kao da je kužan ili opasan, vredela je više nego što bi ikad mogao da im kaže.
– ...i dvosmislene čini, onako uopšteno – zaključi Hermiona. – Pa, sad bar znaš za
jedan predmet koji ćeš slušati ove godine, jedan više od Rona i mene. Pitam se kad
ćemo dobiti rezultate O.Č.N.-a?
– Uskoro, već je prošlo mesec dana – reče Ron.
– Čekaj – reče Hari prisetivši se drugog dela razgovora s Dambldorom prethodne
noći. – Mislim da je Dambldor rekao da će naši O.Č.N. rezultati stići danas!
– Danas? – vrisnu Hermiona. – Danas? Ali što nisi... o, bože... trebalo je da
kažeš...
Ona skoči na noge.
– Idem da vidim da li je neka sova već stigla...
Ali kada je Hari sišao u prizemlje deset minuta kasnije, potpuno obučen, noseći
prazan poslužavnik od doručka, zatekao je Hermionu kako sedi za kuhinjskim stolom
sva usplahirena, dok se gospođa Vizli trudila da smanji oteklinu od koje joj je lice
ličilo na pandino.
– Neće da se povuče – zabrinuto je govorila gospođa Vizli stojeći iznad Hermione
sa štapićem u ruci i primerkom Vidarevog priručnika , otvorenog na „Modrice,
posekotine i ogrebotine“. – Ovo mi je uvek uspevalo, ne mogu da shvatim zašto sad
neće.
– Valjda Fred i Džordž tako zamišljaju smešnu šalu, udesivši da ne može da
splasne? – reče Džini.
– Ali mora da splasne! – ciknu Hermiona. – Ne mogu zauvek da idem naokolo
ovakva!
– Nećeš, dušo, naći ćemo protivotrov, ne brini – reče gospođa Vizli umirujućim
tonom.
– Bil mi je rrekao da su Fred i Džordž feoma zabafni! – reče Fler vedro se
smešeći.
– Da, evo ne mogu da dođem do daha od smejanja! – obrecnu se Hermiona.
Ona skoči i poče da hoda ukrug po kuhinji, kršeći prste.
– Gospođo Vizli, jeste li sasvim, ama baš sasvim sigurni da nijedna sova jutros
nije stigla?
– Da, dušo, već bih primetila – reče gospođa Vizli strpljivo. – Ali nema još ni
devet, ima vremena...
– Znam da sam zabrljala Drevne rune – mrmljala je Hermiona grozničavo. –
Definitivno sam napravila bar jednu ozbiljnu grešku u prevodu. A ni praktični deo
Odbrane od mračnih veština uopšte nije valjao. Mislim da sam dobro uradila
Preobražavanje, ali kad se sad prisetim...
– Hermiona, hoćeš li da zavežeš, nisi samo ti nervozna! – zareža Ron. – A kad
budeš dobila svojih deset „natprosečnih“ O.Č.N.-a...
– Ne, nemoj tako, nemoj! – povika Hermiona histerično mašući rukama. – Znam da
sam sve uprskala!
– Šta se dešava ako padnemo? – upita Hari prisutne u sobi, ali mu ponovo
odgovori Hermiona.
– Razmatramo koje su nam mogućnosti, zajedno sa starešinom kuće. Ja sam na
kraju prošlog polugodišta konsultovala profesorku Mek Gonagal.
Hari oseti kako mu nešto kuva u stomaku. Bilo mu je krivo što nije manje pojeo za
doručak.
– Na Bobatonsu – reče Fler samozadovoljno – drrrukčije smo rradili stfari.
Mislim da je tako bilo bolje. Polaššemo ispite posle šes’ godina školofanja, a ne pet,
a onda...
Flerine reči izgubiše se u vrisku. Hermiona je pokazivala na kuhinjski prozor. Na
nebu su se jasno videle tri crne mrlje, koje su se sve više povećavale.
– To su definitivno sove – reče Ron promuklo, poskočivši da se pridruži Hermioni
kod prozora.
– I ima ih tri – reče Hari, pridruživši im se s druge Hermionine strane.
– Po jedna za svakog od nas – reče Hermiona prestravljenim šapatom. – O ne... o
ne... o ne...
Ona čvrsto steže Harija i Rona za laktove.
Sove su letele pravo ka Jazbini, tri lepe zlatnomrke ptice, od kojih je svaka,
uskoro je to postalo jasnije, kad su se spustile niže iznad staze što vodi u kuću, nosila
veliki koverat.
– O, ne! – ciknu Hermiona.
Gospođa Vizli se progura pored njih i otvori kuhinjski prozor. Jedna sova, druga,
treća, uleteše kroz njega i spustiše se na sto u istoj liniji. Sve tri podigoše desne
nožice.
Hari se probi napred. Pismo adresirano na njega bilo je pričvršćeno za nožicu
sove u sredini. Odveza ga drhtavim prstima. S njegove leve strane Ron je pokušavao
da odvoji svoje rezultate, a s desne su se Hermioni ruke toliko tresle da joj se tresla i
sova. Niko u kuhinji nije progovarao. Najzad Hari uspe da odvoji koverat. Brzo ga
pocepa i odmota pergament koji je bio unutra.
REZULTATI OBIČNIH ČAROBNJAČKIH NIVOA
Prelazne ocene: .................. Nedovoljne:
Natprosečno............(N)....... Bedno...........(B)
Iznad očekivanja......(I)......... Očajno.........(O)
Prihvatljivo...............(P)........ Trol...............(T)
HARI DŽEJMS POTER DOBIO JE SLEDEĆE OCENE:
Astronomija ...................................... P
Briga o magijskim stvorenjima ........ I
Čini ...................................................... I
Odbrana od Mračnih veština ......... N
Predskazivanje .................................. B
Herbologija ........................................ I
Istorija magije ................................... O
Napici ................................................ I
Preobražavanje ................................ I
Hari je nekoliko puta pročitao pergament, i svaki put je sve lakše disao. Sve je u
redu: oduvek je znao da će pasti iz Predskazivanja, a Istoriju magije nije ni imao
šanse da položi budući da se obeznanio na pola ispita, ali sve drugo je položio!
Prešao je prstom preko ocena... dobro je prošao iz Preobražavanja i Herbologije, čak
je dobio „iznad očekivanja“ iz Napitaka! A najbolje od svega, dobio je „natprosečan“
iz Odbrane od Mračnih veština!
Osvrnuo se. Hermiona je bila okrenuta leđima, pognute glave, ali je zato Ron bio
oduševljen.
– Pao sam samo iz Predskazivanja i Istorije magije, a koga je uopšte i briga za to!
– reče on veselo Hariju. – Evo... da se trampimo...
Hari pogleda u Ronove ocene: nije bilo nijedne „natprosečan“...
– Znao sam da ćeš biti najbolji u Odbrani od Mračnih veština – reče Ron, udarivši
Harija po ramenu. – Dobro smo prošli, zar ne?
– Hermiona? – upita Džini opeznim glasom, jer je Hermiona i dalje stajala
okrenuta leđima. – Kako si prošla?
– Ja... nije loše – reče Hermiona tiho.
– Ma daj – reče Ron, priđe i ote joj rezultate iz ruku. – Eto... devet „natprosečnih“
i jedna „iznad očekivanja“ iz Odbrane od Mračnih veština. – Pogleda je,
poluzabavljen, poluiznerviran. – Ti si sad pa razočarana, zar ne?
Hermiona odmahnu glavom, ali Hari se nasmeja.
– Pa, sad se spremamo za O.I.Č.T! – iskezi se Ron. – Mama, ima li još kobasica?
Hari ponovo pogleda u svoje rezultate. Bili su dobri onoliko koliko je mogao da
očekuje. Osećao je samo malu grižu savesti... ovo je kraj njegove ambicije da postane
Auror. Nije postigao potreban rezultat iz Napitaka. Sve vreme je znao da neće, ali je
ipak osetio malo probadanje u stomaku kad je ponovo pogledao to malo crno „I“.
Bilo je to čudno, ako se ima u vidu da mu je upravo jedan Smrtožder pod maskom
prvi rekao kako bi on, Hari, bio dobar Auror, ali ga je ideja toliko obuzela da nije
mogao da zamisli ništa drugo što bi voleo da postane. Štaviše, još od trenutka kada je,
pre mesec dana, čuo to proročanstvo, izgledalo mu je da je to pravi, sudbinski poziv
za njega... dok jedan ne umre, drugi neće moći da živi... zar ne bi ispunio
proročanstvo i pružio sebi najveće šanse da preživi ukoliko bi se pridružio vrhunski
izvežbanim čarobnjacima čiji je posao da nađu i ubiju Voldemora?

6. Drakovo skretanje



Sledećih šest nedelja Hari nije kročio dalje od bašte Jazbine. Najveći deo dana
provodio je u voćnjaku Vizlijevih igrajući kvidič „dva na dva“ (on i Hermiona protiv
Rona i Džini; Hermiona je bila očajno loša a Džini dobra, pa su bili prilično
usklađeni), a uveče je jeo trostruke porcije svega što bi gospođa Vizli iznela pred
njega.
Bio bi to srećan, miran raspust da nije bilo priča o nestancima, čudnim nesrećama,
čak i o pogibijama koje su se gotovo svakodnevno pojavljivale u Proroku. Ponekad bi
im Bil i gospodin Vizli saopštili novosti i pre nego što bi bile objavljene u novinama.
Na veliko nezadovoljstvo gospođe Vizli, proslavu Harijevog šesnaestog rođendana
pokvarile su jezive vesti koje je na rođendansku zabavu doneo Remus Lupin, sav
ispijen i sumoran, smeđe kose prošarane sedim vlasima, u odeći pohabanijoj i
zakrpljenijoj nego ikad.
– Bilo je još nekoliko napada dementora – objavi on kada mu gospođa Vizli pruži
ogroman komad rođendanske torte. – A našli su i telo Igora Karkarofa u nekoj straćari
na severu. Iznad nje bio je postavljen Mračni znak... Iskreno, iznenađen sam što je
uspeo da preživi čitavih godinu dana nakon što je napustio Smrtoždere. Sirijusovom
bratu Regulusu to je pošlo za rukom svega nekoliko dana, koliko se sećam.
– Da, pa dobro – reče gospođa Vizli mršteći se – možda bismo mogli da pričamo
o nečemu drugom...
– Da li ste čuli za Floreana Forteskjua, Remuse? – upita Bil, kome je Fler stalno
dolivala vino. – Čoveka koji je vodio...
– ...poslastičarnicu u Dijagon-aleji? – prekide ga Hari osećajući neprijatnu
mučninu u dnu stomaka. – Davao mi je sladoled besplatno. Šta se desilo s njim?
– Odvukli su ga silom, sudeći po izgledu njegove radnje.
– Zašto? – upita Ron, dok je gospođa Vizli pogledom streljala Bila.
– Ko zna? Mora da ih je nekako uznemirio. Bio je dobar čovek, taj Florean.
– Kad već pričamo o Dijagon-aleji – reče gospodin Vizli – izgleda da je i
Olivander nestao.
– Štapić-majstor? – upita Džini, zaprepašćena.
– Baš taj. Radnja je prazna. Nema tragova borbe. Niko ne zna da li je otišao
svojevoljno ili je otet.
– A štapići – kako će ljudi nabavljati čarobne štapiće?
– Moraće da se zadovolje drugim majstorima – reče Lupin. – Ali Olivander je bio
najbolji, i ukoliko ga se druga strana dokopala, to ne valja za nas.
Dan posle ove prilično sumorne rođendanske čajanke stigoše im pisma i spiskovi
knjiga s Hogvortsa. Harijevo je sadržalo i jedno iznenađenje: postao je kapiten
kvidičkog tima.
– To ti daje status jednak asistentima! – radosno uskliknu Hermiona. – Sada možeš
da koristiš naše zasebno kupatilo i sve drugo!
– Opa, sećam se kada je Čarli nosio jednu ovakvu – reče Ron s ushićenjem
proučavajući značku. – Hari, ovo je baš kul, ti si moj kapiten... to jest, ako me pustiš
da se vratim u tim, ha, ha...
– Pa, pretpostavljam da sad, kad smo dobili ovo, ne možemo više da odlažemo put
u Dijagon-aleju – uzdahnu gospođa Vizli, gledajući u Ronov spisak udžbenika. – Ići
ćemo u subotu, ukoliko tvoj otac opet ne bude morao da ide na posao. Ne idem tamo
bez njega.
– Mama, zar zaista misliš da se Znaš-Već-Ko krije među policama s knjigama kod
Kitnjavka i Mrljavka? – zakikota se Ron.
– A da nisu, možda, Forteskju i Olivander otišli na godišnji odmor? – upita
gospođa Vizli, odjednom planuvši. – Ako misliš da teraš šegu s bezbednošću, možeš
da ostaneš, a ja ću ti sama doneti neophodne stvari...
– Ne, ’oću da pođem, hoću da vidim Fredovu i Džordžovu radnju! – brže-bolje
reče Ron.
– Onda pazi kako se ponašaš, mladiću, da ne odlučim kako si i suviše nezreo da
pođeš s nama! – reče gospođa Vizli ljutito, zgrabivši sat čijih je svih devet kazaljki i
dalje pokazivalo na smrtnu opasnost, i smesti ga na gomilu tek opranih peškira. – A
to važi i za povratak na Hogvorts!
Ron se s nevericom okrenu prema Hariju, a njegova majka uze korpu s vešom i
rasklimatani sat u naručje, i kao vetar odjuri iz sobe.
– Bokca mu... ovde čovek više ne može ni da se našali...
Ali narednih nekoliko dana Ron je pazio da se ne sprda na Voldemorov račun.
Subota osvanu bez izliva besa gospođe Vizli, mada je za doručkom izgledala vrlo
napeto. Bil, koji je hteo da ostane kod kuće s Fler (na Hermionino i Džinino
zadovoljstvo), dodade Hariju preko stola punu vrećicu novca.
– A meni? – odmah zatraži Ron, razrogačivši oči.
– To je Harijevo, idiote – reče Bil. – Izvadio sam ga iz tvog sefa, Hari, jer je sada
potrebno i po pet sati da se dobije zlato, pošto su goblini veoma pooštrili
obezbeđenje. Pre dva dana su Arkiju Punišerpi nabili sonde savesnosti u... veruj mi,
ovako je lakše.
– Hvala, Bile – reče Hari smeštajući novac u džep.
– Ufek je tako ufiđavan – zadivljeno je vrskala Fler gladeći Bila po nosu. Iza
njenih leđa, Džini se pretvarala da povraća u činiju s pahuljicama. Hari se zagrcnu jer
je upravo jeo kornfleks, a Ron ga potapša po leđima.
Bio je oblačan, mračan dan. Kad su izašli iz kuće navukavši ogrtače, ispred, u
dvorištu, čekao ih je specijalni automobil Ministarstva magije, u kom se Hari jednom
već vozio.
– Dobro je što tata ponovo može da nam obezbedi ova kola – reče Ron zahvalno,
razbaškarivši se kad kola glatko krenuše iz Jazbine. Bil i Fler su im mahali s
kuhinjskog prozora. On, Hari, Hermiona i Džini smestiše se na prostranom i udobnom
zadnjem sedištu.
– Nemoj da se navikavaš na njih, sve je ovo zbog Harija – reče gospodin Vizli
preko ramena. On i gospođa Vizli bili su napred, sa šoferom Ministarstva. Suvozačko
sedište bilo je činima razvučeno u dvosed. – Kad se radi o njegovoj bezbednosti, ima
najviše moguće prvenstvo. U Probušenom kotlu pridružiće nam se i dodatno
obezbeđenje.
Hari ništa ne reče. Nije mu se sviđala pomisao da će ići u kupovinu okružen
bataljonom Aurora. Stavio je Nevidljivi ogrtač u ranac, smatrajući da taj ogrtač,
ukoliko je mogao da zavara Dambldora, može da posluži i da obmane Ministarstvo.
Mada, kad bolje razmisli, nije bio siguran zna li Ministarstvo za njegov Ogrtač ili ne.
– Evo nas, dakle – reče vozač posle iznenađujuće kratkog vremena, po prvi put
progovorivši kad su usporili kod Čering krosa i zaustavili se ispred Probušenog
kotla. – Treba da vas sačekam, pa imate li pojma koliko ćete se zadržati?
– Nekoliko sati, čini mi se – reče gospodin Vizli. – O, dobro je, i on je tu!
Hari se ugleda na gospodina Vizlija i proviri kroz prozor. Srce mu poskoči. Ispred
krčme nisu čekali Aurori, već divovsko crnobrado obličje Rubeusa Hagrida,
hogvortskog čuvara lovišta, koji je nosio dug kaput od dabrove kože i iskezio se čim
spazi Harijevo lice, slep za zapanjene poglede Normalaca koji su tuda prolazili.
– Hari! – grunu on, i privuče Harija u kostoloman zagrljaj u trenutku kada je ovaj
iskoračio iz auta. – Bakbik... ovaj, Uvelokrili... da, treba da gi vidiš, Hari, tak’ je
srećan š’o se vratijo na svež vazduh...
– Drago mi je što je zadovoljan – reče Hari cereći se i masirajući svoj grudni koš.
– Nismo znali da si ti to „obezbeđenje“!
– Znam, baš k’o u stara vremena, je l’? Vi’š, Ministarstvo je ’telo da ti pošalje
bulumentu Aurora, al’ je Dambldor rek’o da ću i ja da bidnem dovoljan – reče Hagrid
ponosito, isprsivši se i zadenuvši palčeve u džepove. – Ajde da pođemo, ondak...
posle vas, Moli, Arture...
Probušeni kotao je, prvi put otkad Hari pamti, bio potpuno prazan. Samo je Tom,
gostioničar, smežuran i bezub, ostao od starog društva. S nadom ih je pogledao kad su
ušli, ali pre nego što je stigao da progovori, Hagrid važno reče: – Samo smo u
prolazu, Tome, siguran sam da razumeš. Hogvortska posla, znadeš.
Tom turobno klimnu glavom i nastavi da briše čaše. Hari, Hermiona, Hagrid i
Vizlijevi prođoše kroz bar i izađoše u hladnjikavo dvorištance iza zgrade, gde su
stajali kontejneri. Hagrid podiže svoj ružičasti kišobran i čvrknu jednu ciglu u zidu,
koji se odmah otvori i uobliči u lučni prolaz što vodi u vijugavu, kaldrmisanu ulicu.
Prođoše kroz ulaz i zastadoše da pogledaju naokolo.
Dijagon-aleja se promenila. Raznobojni, svetleći izlozi s knjigama čini,
sastojcima napitaka i kotlovima nisu više bili vidljivi, već skriveni iza ogromnih
plakata Ministarstva magije zalepljenih preko izloga. Na većini ozbiljnih, ljubičastih
plakata bila su uveličana bezbednosna uputstva koja su tokom leta već razaslata na sve
strane, a na nekima su bile pokretne crno-bele fotografije Smrtoždera za koje se znalo
da su slobodni. S prednje strane najbliže apoteke podrugljivo se smejala Belatriks
Lestrejndž. Nekoliko izloga bilo je zamandaljeno, uključujući i one na sladoledžinici
Floreana Forteskjua. Međutim, na ulici je nikao čitav niz oronulih tezgi. Na najbližoj,
podignutoj ispred Kitnjavka i Mrljavka, ispod prugaste, umrljane nadstrešnice, bio je
pričvršćen natpis na kartonu:
Amajlije – efikasne protiv vukodlaka, dementora i inferijusa
Mali ofucani čarobnjak zveckao je u pravcu prolaznika pregrštima srebrnih
simbola na lančićima.
– Uzmite jednu za vašu devojčicu, madam? – dozivao je gospođu Vizli, kezeći se
Džini. – Da zaštitite njen ljupki vratić?
– Da sam na dužnosti... – reče gospodin Vizli ljutito, netremice gledajući prodavca
amajlija.
– Da, ali nemoj sada nikoga da hapsiš, dušo, žurimo – reče gospođa Vizli
nervozno proveravajući spisak. – Mislim da bi bilo bolje da pođemo najpre do
Madam Aljkavuše, Hermiona želi nove odore, Ronu već previše vire gležnjevi u
staroj školskoj odori, a i tebi, Hari, sigurno trebaju nove. Baš si porastao... hajdemo,
svi...–
Moli, nema smisla da svi idemo kod Madam Aljkavuše – reče gospodin Vizli. –
Zašto njih troje ne odu s Hagridom, a mi ćemo da skoknemo do Kitnjavka i Mrljavka,
i uzmemo udžbenike za sve?
– Ne znam – reče gospođa Vizli brižno, očigledno rastrzana između želje da brzo
završi kupovinu i želje da se ne odvajaju. – Hagride, misliš li...?
– Ne sekiraj se, ’će da im bidne dobro sa mnom, Moli – reče Hagrid umirujuće,
odmahujući svojom šakom velikom kao poklopac kante. Gospođa Vizli nije bila
potpuno ubeđena, ali je dozvolila da se razdvoje, pojurivši prema Kitnjavku i
Mrljavku s mužem i Džini, dok se Hari, Ron, Hermiona i Hagrid uputiše ka
prodavnici Madam Aljkavuše.
Hari je primetio da mnogi prolaznici imaju isti užurban, brižan izraz kao i gospođa
Vizli, i da se niko više ne zaustavlja da bi razgovarao. Kupci su se držali zajedno u
malim zbijenim grupama, i žurno obavljali svoje poslove. Izgleda da niko nije sâm
kupovao.
– Moglo bi da bidne malo gužvanjca tamo, sa svim’ nama – reče Hagrid
zaustavivši se ispred radnje Madam Aljkavuše i nagnu se da proviri kroz izlog. – ’Će
da ostanem napolju da čuvam stražu, važi?
I tako Hari, Ron i Hermiona uđoše zajedno u malu prodavnicu. Izgledala je na prvi
pogled prazna, ali čim se iza njih zalupiše vrata, začuše poznat glas, koji je dopirao
iza rafa s blistavim zelenim i plavim odorama.
– ...nisam dete, ukoliko nisi primetila, majko. Savršeno sam sposoban da sâm
kupujem.
Začu se coktanje, i glas koji Hari prepozna kao glas Madam Aljkavuše reče: – Pa
sad, dušo, tvoja majka je sasvim u pravu, niko od nas više ne bi smeo sâm da lunja
naokolo, to nema nikakve veze s tim da li si dete...
– Pazi malo gde zabadaš tu zihernadlu, hoćeš li?
Iza rafa pojavi se tinejdžer bledog, špicastog lica i svetloplave kose, noseći vrlo
lep komplet tamnozelenih odora koje su svetlucale od silnih pribadača duž poruba i
ivica rukava. Krupnim koracima priđe ogledalu i stade da se zagleda, nekoliko
trenutaka pre nego što je primetio Harija, Rona i Hermionu iza svojih ramena u odrazu
ogledala. On začkilji svojim sitnim svetlosivim očima.
– Ako se pitaš kakav je to smrad, majko, jedna Blatokrvna je upravo ušla – reče
Drako Melfoj.
– Nema potrebe da koristiš takve izraze! – reče Madam Aljkavuša dojurivši iza
rafa s odećom, s krojačkim metrom i štapićem u ruci. – I ne želim da vidim isukane
štapiće u mojoj radnji! – dodade žurno jer je, kad je pogledala prema vratima, videla
tamo Harija i Rona kako stoje, obojica štapića uperenih u Draka.
Hermiona, koja je stajala malko iza njih, prošaputa: – Ne, nemojte, zaista, nije
vredno toga...
– Da, kao da bi se usudio da koristiš magiju izvan škole – podrugnu se Melfoj. –
Ko ti je nagrdio oko, Grejndžerova? Hteo bih da mu pošaljem cveće.
– Dosta je bilo! – oštro će Madam Aljkavuša osvrnuvši se preko ramena tražeći
podršku. – Madam... molim vas...
Iza rafa s odećom pred njih izlete Narcisa Melfoj.
– Sklanjajte to – reče hladno Hariju i Ronu. – Ako ponovo napadnete mog sina,
pobrinuću se da vam to bude poslednja stvar koju ćete ikad uraditi.
– Stvarno? – reče Hari iskoračivši napred i zureći u ravnodušno i nadmeno lice
koje je, uprkos bledilu, i dalje ličilo na lice njene sestre. Sad je bio iste visine kao
ona. – Hoćete da dovedete nekoliko smrtožderskih pajtaša da nas smaknu, je li?
Madam Aljkavuša ciknu i uhvati se za srce.
– Stvarno, ne biste smeli da optužujete... opasno je da se tako nešto kaže...
sklanjajte štapiće, molim vas!
Ali Hari nije hteo da spusti svoj štapić. Narcisa Melfoj mu se neprijatno nasmeši.
– Vidim da ti to što si Dambldorov ljubimac daje osećaj lažne sigurnosti, Hari
Poteru. Ali Dambldor neće uvek biti tu da te zaštiti.
Hari podsmešljivo pogleda naokolo.
– Au... zamislite samo... evo, sad ga nema! Što onda ne probate nešto da učinite?
Možda bi mogli da vam nađu ćeliju za dvoje u Askabanu, da budete sa svojim mužem
gubitnikom!
Melfoj ljutito polete na Harija, ali se saplete o svoju predugačku odoru. Ron se
glasno nasmeja.
– Da se nisi usudio tako da razgovaraš s mojom majkom, Poteru! – preteće zareža
Melfoj.
– Sve je u redu, Drako – reče Narcisa zadržavši ga tankim belim prstima za rame.
– Očekujem da će se Poter ponovo sastati sa svojim dragim Sirijusom pre nego ja sa
Lucijusom.
Hari još više podiže štapić.
– Hari, ne! – zaječa Hermiona vukući ga za ruku u pokušaju da je spusti. –
Razmisli... ne smeš... bićeš u velikoj nevolji...
Madam Aljkavuša se na tren ukopa u mestu, toliko je bila uzrujana, a onda reši da
se ponaša kao da se ništa ne dešava, u nadi da se i neće desiti. Nagnu se prema
Melfoju, koji je i dalje ljutito gledao u Harija.
– Mislim da bi ovaj levi rukav mogao još malo da se potkrati, dušo, samo da...
– Jao! – vrisnu Melfoj odgurnuvši joj ruku – pazi gde stavljaš pribadače, ženo!
Majko... mislim da više ne želim ovu...
On svuče odoru preko glave i baci je na pod ispred nogu Madam Aljkavuše.
– U pravu si, Drako – reče Narcisa gledajući Hermionu s prezirom. – Sad kad
znam kakav šljam kupuje ovde... bolje da odemo u Postave i čipke.
Rekavši to, njih dvoje žurno izleteše iz radnje, a Melfoj se, dok je izlazio, potrudi
da iz sve snage potkači Rona.
– Pa, stvarno! – reče Madam Aljkavuša skupljajući popadale odore, uperivši u
njih vrh svog štapića kao da je usisivač, da njime pokupi prašinu.
Sve vreme dok je doterivala nove odore za Harija i Rona bila je rastresena,
pokušala je da proda Hermioni čarobnjačku odoru umesto veštičje, i najzad ih je
ispratila iz radnje uz naklon, osećajući olakšanje što im vidi leđa.
– Uzeli sve š’o vam treba? – upita Hagrid živahno kad su se ponovo pojavili pred
njim.
– Otprilike – reče Hari. – Jesi li video Melfojeve?
– Jes’ – reče Hagrid nezainteresovano. – Al’ ne bi se usudili da traže kavgu usred
Dijagon-aleje, Hari, ne sekiraj se zbog nji’.
Hari, Ron i Hermiona razmeniše poglede, ali pre nego što su stigli da Hagrida
oslobode zablude, naiđoše gospodin i gospođa Vizli i Džini, tegleći teške pakete
knjiga.
– Svi ste dobro? – upita gospođa Vizli. – Nabavili ste odore? U redu, možemo
usput, na putu do Freda i Džordža, da svratimo do apotekarnice i Ijlopa... a sad, držite
se jedni uz druge...
Ni Hari ni Ron nisu ništa kupili u apotekarnici, pošto su znali da više neće imati
Napitke, ali su obojica kupila velike kutije oraha, za Hedvigu i Prasvidžena, u
Ijlopovoj prodavnici sova. A onda se, zajedno s gospođom Vizli, koja je svaki čas
proveravala koliko je sati, zaputiše dalje ulicom u potrazi za Vizlijevskim
čarobnjačkim ludorijama, radnjom koju su držali Fred i Džordž.
– Stvarno ne možemo da ostanemo dugo – reče gospođa Vizli. – Stoga ćemo samo
na brzaka da bacimo oko, a zatim se vraćamo u auto. Mora da smo blizu, ovo je broj
92... 94...
– Opa – reče Ron odjednom zastavši.
U odnosu na bezlične, plakatima prekrivene radnje oko njih, izlozi Fredove i
Džordžove radnje privlačili su pogled kao vatromet. Slučajni prolaznici su se osvrtali
preko ramena gledajući u te izloge, a nekoliko prilično zaprepašćenih ljudi već je
zastalo kao omađijano. Izlog s leve strane bio je zaslepljujuće pun robe koja se
obrtala, pucketala, sevala, poskakivala i vriskala. Hariju pođe voda na usta čim ih je
video. Preko desnog izloga bio je ogroman plakat, ljubičast kao i oni iz Ministarstva,
ali ukrašen svetlećim žutim slovima:
Ne treba da vas brine Znate-Već-Ko!
TREBALO bi da vas brine
ZATVOR-JE-TO
Opstipacijska senzacija od koje pati cela nacija!
Hari poče da se smeje. Čuo je slabašno jecanje pored sebe i zatekao gospođu
Vizli kako zuri u plakat zanemela od čuda. Usne su joj se micale, bezglasno
izgovarajući: „ZATVOR-JE-TO“.
– Ubiće ih na spavanju! – prošaputa ona.
– Ne, neće! – reče Ron, koji se, kao i Hari, smejao. – Ovo je sjajno!
On i Hari prvi uđoše u radnju. Bila je puna mušterija. Hari nije mogao da priđe
policama. Zurio je naokolo u kutije naslagane sve do tavanice: tu su bile zabušantske
bombonjere, koje su blizanci usavršili tokom svoje poslednje, nezavršene godine na
Hogvortsu. Hari je zapazio kako se krvavonosni nugat najbolje prodaje, jer je od
njega na polici preostala samo još jedna izubijana kutija. Bilo je korpi punih štapića
za trikove: najjeftiniji od njih bi se jednim zamahom pretvorili u gumeno pile ili u
ženske gaće, a najskuplji bi korisnika koji ništa ne sluti udarali po glavi i vratu; kutija
s perima, među njima i samopunećim, onim koja proveravaju pravopis i onim koja
sama odgovaraju na zadata pitanja. Gužva se malo raščisti i Hari se probi do tezge,
gde je bulumenta oduševljenih desetogodišnjaka posmatrala drvenog čovečuljka koji
se lagano peo stepenicama prema pravim vešalima, oslonjenim na kutije s natpisom:
„Vešala za višekratnu upotrebu – pogodi slovo ili će da visi!“
– „Patentirane čini za sanjarenje“...
Hermiona se nekako probila do izloženih predmeta blizu tezge i počela da čita
obaveštenje na poleđini kutije s drečavo obojenom slikom zgodnog mladića i
onesvešćene devojke na palubi gusarskog broda.
„Uz pomoć obične bajalice zapašćete u vrhunsko, izuzetno realistično
polučasovno sanjarenje koje se lako može uklopiti u prosečne školske časove i
praktično je neprimetno (propratne pojave: tup izraz lica i slabo balavljenje). Ne
prodaje se mlađima od šesnaest godina.” – Znaš – reče Hermiona pogledavši u
Harija – to je zaista neverovatna čarolija!
– Zbog toga što si sad rekla, Hermiona – začu se glas iza njih – dobićeš jednu
besplatno.
Pred njima je stajao nasmejani Fred, odeven u tamnoljubičastu odoru, koja je
veličanstveno isticala njegovu plamenoriđu kosu.
– Kako si, Hari? – Rukovaše se. – Šta ti je s okom, Hermiona?
– Tvoj pesničavi teleskop – reče ona žalosno.
– O, boga mu, zaboravio sam na njih – reče Fred. – Evo...
On izvadi kutijicu iz džepa i dade joj. Ona je oprezno otvori i vide gustu žutu
kremu.
– Samo je utapkaj na modricu i nestaće za manje od sata – reče Fred. – Morali
smo da pronađemo neki pristojan odstranjivač modrica, većinu proizvoda testiramo na
sebi.
Hermiona je delovala nervozno. – Ovo je bezbedno, zar ne?
– Naravno da jeste – reče Fred ohrabrujućim tonom. – Dođi, Hari, vodim te u
obilazak.
Hari ostavi Hermionu da macka kremu po svom pomodrelom oku i pođe za
Fredom prema zadnjem delu radnje, gde je bio štand s trikovima s kanapom i kartama.
– Normalski mađioničarski trikovi! – reče Fred veselo, pokazujući na njih. – Za
fijuke kao što je tata, znaš, koji vole normalske stvari. Nije neka zarada, ali imamo
stabilnu potražnju i to su superegzotični pokloni... o, evo i Džordža...
Fredov brat blizanac energično se rukova s Harijem.
– Vodiš ga u obilazak? Dođi ovamo, Hari, tu se obrće pravi novac... ej, ti, strpaš
li nešto u džep, platićeš krvlju a ne galeonima! – dodade upozoravajući nekog
mališana koji brže-bolje skloni ruku s tubice s natpisom: „Jestivi Mračni znaci – od
njih svima pripada muka!“
Džordž razgrnu zavesu iza normalskih trikova, i Hari ugleda mračniju, manje
pretrpanu prostoriju. Na proizvodima u njoj ambalaža je bila znatno prigušenijih boja.
– Upravo smo razvili ovu malo ozbiljniju liniju proizvoda – reče Fred. – Smešno
je kako se to desilo...
– Ne bi verovao koliko ima ljudi, čak i onih što rade u Ministarstvu, koji nisu u
stanju da izvedu pristojne Zaštitne čini – reče Džordž. – Naravno, oni nisu imali tebe
da ih podučavaš, Hari.
– Tako je... pa, mislili smo da su Zaštitni šeširi dobra fora. Znaš, izazoveš nekog
da te gađa činima dok to nosiš na glavi, i posmatraš mu lice kad ta čin samo odskoči.
Ali je Ministarstvo kupilo pet stotina tih šešira, za celokupno osoblje obezbeđenja! I
još uvek primamo velike narudžbine!
– Stoga smo proširili asortiman Zaštitnim ogrtačima, Zaštitnim rukavicama...
– ... mada im ne bi previše pomogli protiv neoprostivih kletvi, već samo protiv
onih manjih i umereno jakih čini i kletvi.
– A onda smo pomislili da bismo mogli da zađemo u područje Odbrane od
mračnih veština, jer se tu vrti velika lova – nastavi Džordž oduševljeno. – Ovo je baš
kul. Gledaj, „Instant prašak za trenutni mrak”, uvozimo ga iz Perua. Zgodno da brzo
pobegneš odnekud.
– A police s našim lažnim detonatorima samo se prazne, vidi – reče Fred
pokazujući na čudne crne predmete nalik automobilskim trubicama, koji su odista i
sami pokušavali da se sklone s vidika. – Samo krišom ispustiš neki od njih, a on će da
odjuri i bučno se oglasi izvan vidika, praveći diverziju ukoliko zatreba.
– Zgodno – reče Hari impresionirano.
– Evo ti – reče Džordž uhvativši nekoliko trubica i dobaci ih Hariju.
Mlada veštica kratke plave kose pomoli glavu iza zavese. Hari vide da i ona nosi
tamnoljubičastu odoru osoblja radnje.
– Neka mušterija traži šaljivi kotao, gospodo Vizli – reče.
Hariju je bilo čudno što Freda i Džordža oslovljava sa „gospoda Vizli“, ali njima
to izgleda nije smetalo.
– Ostani tu gde si, Veriti, dolazim – spremno reče Džordž. – Hari, uzmi sve što
želiš, važi? Besplatno.
– Ne mogu to da učinim! – reče Hari, koji je već izvadio vrećicu s novcem da
plati za lažne detonatore.
– Ovde ne plaćaš ništa – reče odlučno Fred, odgurnuvši Harijevo zlato.
– Ali...
– Ti si nam dao početnu pozajmicu, nismo to zaboravili – reče strogo Džordž. –
Uzmi sve što poželiš, i ne zaboravi da i drugima kažeš gde si to nabavio, ako pitaju.
Džordž izlete kroza zavesu da pomogne oko drugih mušterija, a Fred povede
Harija natrag u glavni deo radnje da pronađu Hermionu i Džini, koje su i dalje
razgledale patentirane čini za sanjarenje.
– Zar vi, devojke, niste otkrile naše specijalne čudo-veštičje proizvode? – upita
Fred. – Za mnom, dame...
Blizu prozora, oko niza drečavoružičastih proizvoda, načičkale su se uzbuđene
devojčice i oduševljeno se kikotale. Hermiona i Džini su se, iz opreza, ustručavale.
– Evo vam – reče Fred ponosno. – Najbolji izbor ljubavnih napitaka koji ćete
naći. Džini skeptično podiže obrvu. – Da li deluju?
– Svakako, i čitavih dvadeset četiri sata odjednom, u zavisnosti od telesne težine
dečaka o kom se radi...
– ...i privlačnosti devojke – reče Džordž, iznenada iskrsnuvši pored njih. – Ali ne
prodajemo ih našoj sestri – reče neočekivano se uozbiljivši – ne dok se oko nje vrte
petorica momaka, na osnovu onog što...
– Sve što ste čuli od Rona obične su laži – reče Džini smireno, saginjući se da
uzme malo ružičasto lonče s police. – Šta je to?
– Iskorenjivač bubuljica za deset sekundi zagarantovano – reče Fred. – Odlično za
sve, od čireva do mitesera, ali ne menjaj temu. Zar sada ne izlaziš s momkom po
imenu Din Tomas?
– Da – reče Džini. – I poslednji put kad sam proverila, on je bio samo jedan
dečak, a ne petorica. Šta je ovo?
Ona pokaza na pufnaste loptice u nijansama ružičaste i ljubičaste koje su se vrtele
po dnu kaveza i ispuštale prodornu pisku.
– Pigmejske pufne – reče Džordž. – Minijaturni pufnokošci, ne možemo dovoljno
brzo da ih nakotimo, toliko se prodaju. A šta je s Majklom Kornerom?
– Otkačila sam ga, nije umeo da gubi – reče Džini, proturivši prst kroz rešetke
kaveza i zagleda se u pigmejske pufne koje su se gurkale oko njega. – Stvarno su
cakane!
– Ljupke su, nego šta – složi se Fred. – Ali i suviše brzo menjaš momke, zar ne?
Džini se okrenu ka njemu s rukama na kukovima. Lice joj je bilo toliko nalik
majčinom da se Hari začudi što Fred nije ustuknuo.
– To se tebe ne tiče. A tebi bih bila zahvalna – ljutito dobaci Ronu, koji se upravo
pojavio iza Džordžovog lakta, pretrpan robom s polica – da ovoj dvojici ne pričaš
takve priče o meni!
– To je tri galeona, devet sikla i knut – reče Fred, prebrojavajući kutije u
Ronovom naručju. – Pare na sunce.
– Ja sam ti brat!
– A to što nosiš je naša roba. Tri galeona, devet sikla. Oprostiću ti knut.
– Ali ja nemam tri galeona i devet sikla!
– Onda bolje to vrati na police, i to sve na svoje mesto.
Ron ispusti nekoliko kutija, opsova i pokaza Fredu rukom jedan ružan gest, ali to,
na nesreću, primeti gospođa Vizli, koja je izabrala baš taj trenutak da se pojavi.
– Ako te ponovo vidim da to radiš, začaraću ti prste da ne mogu da se razdvoje –
reče ona oštro.
– Mama, mogu li da dobijem pigmejsku pufnu? – odjednom upita Džini.
– Pig... šta? – oprezno upita gospođa Vizli.
– Vidi ih, baš su cakane...
Gospođa Vizli se pomeri u stranu da vidi te pigmejske pufne, a Hariju, Ronu i
Hermioni smesta se ukaza nezaklonjen pogled kroz izlog. Drako Melfoj je sasvim sam
jurio ulicom. Kada je prolazio pored Vizlijevskih čarobnjačkih ludorija , pogledao je
preko ramena. Nekoliko sekundi kasnije zamakao je izvan vidokruga izloga, te ga
izgubiše iz vida.
– Pitam se gde mu je mamica – reče Hari mrgodno.
– Reklo bi se da joj je umakao – reče Ron.
– Zašto? – upita Hermiona.
Hari ne reče ništa, ali je napregnuto razmišljao. Narcisa Melfoj ne bi dobrovoljno
ispustila iz vida svog dičnog sina. Mora da se Melfoj svojski potrudio da se oslobodi
njenog stiska. Poznajući Melfoja, i nimalo ga ne simpatišući, Hari je bio siguran da
razlog ne može biti bezazlen.
Osvrnuo se oko sebe. Gospođa Vizli i Džini naginjale su se ka pigmejskim
pufnama. Gospodin Vizli je očarano ispitivao špil obeleženih normalskih karata. Fred
i Džordž su pomagali mušterijama da se snađu. S druge strane stakla, Hagrid je stajao
leđima okrenut njima, i gledao tamo-amo po ulici.
– Brzo ispod ovoga – reče Hari, izvlačeći Nevidljivi ogrtač iz torbe.
– Oh... ne znam, Hari – reče Hermiona gledajući u nedoumici prema gospođi
Vizli.
– Dolazi! – podviknu joj Ron.
Na trenutak je oklevala, a onda se zavukla ispod Ogrtača, zajedno s Harijem i
Ronom. Niko nije primetio da su nestali. Svi su bili i suviše zainteresovani za
Fredove i Džordžove proizvode. Hari, Ron i Hermiona probiše se do vrata što su brže
mogli, ali kada su stigli na ulicu, Melfoj je već bio nestao, podjednako uspešno kao i
oni.
– Išao je u onom pravcu – promrmlja Hari što je moguće tiše, tako da ih Hagrid,
koji je pevušio, ne čuje. – Hajd’mo.
Iskradoše se pored njega, zavirujući levo i desno, kroz izloge i vrata, dok
Hermiona ne pokaza prstom napred.
– To je on, zar ne? – prošaputa ona. – Skreće nalevo?
– Veliko iznenađenje – došapnu Ron.
Jer, Melfoj je pogledao oko sebe, a onda skliznuo u Nokturn-aleju i iščezao s
vidika.
– Brzo, ili ćemo ga izgubiti – reče Hari ubrzavši korak.
– Videće nam se stopala! – upozori ih Hermiona zabrinuto pošto joj se Ogrtač
malo zalepršao oko članaka. Sada im je bilo mnogo teže da se utroje skrivaju ispod
njega.
– Nije važno – reče Hari nestrpljivo – samo požuri!
Ali Nokturn-aleja, sporedna ulica posvećena Mračnim veštinama, bila je potpuno
pusta. Virili su kroz izloge dok su prolazili, ali kao da ni u jednoj radnji nije bilo
mušterija. Hari je pretpostavljao da bi kupovina Mračnih rekvizita u ovo opasno i
sumnjičavo doba bila prilično riskantna – ili bi to pre bila činjenica da vas vide kako
te stvari kupujete.
Hermiona ga snažno uštinu za ruku.
– Joj!
– Pst! Vidi! Tu je, unutra! – prodahta ona Hariju u uvo.
Bili su pred jedinom radnjom u Nokturn-aleji koju je Hari ikada posetio: kod
Bordžina i Berksa, gde su se prodavali raznorazni zlokobni predmeti. Tamo je, usred
vitrina punih lobanja i starih boca, stajao Drako Melfoj, okrenut leđima, jedva vidljiv
iza istog onog velikog crnog ormana u kom se Hari jednom krio da bi izbegao Melfoja
i njegovog oca. Sudeći po pokretima ruku, Melfoj je vrlo žustro govorio. Vlasnik
radnje, gospodin Bordžin, pogrbljen čovek masne kose, stajao je okrenut Melfoju. Na
licu je imao čudan izraz ozlojeđenosti pomešane sa strahom.
– Kad bismo samo mogli da čujemo šta pričaju! – reče Hermiona.
– Možemo! – reče Ron ushićeno. – Čekaj... prokleti...
On ispusti nekoliko kutija koje je još vukao sa sobom, trapavo uzimajući najveću.
– Produžne uši, vidi!
– Fantastično! – reče Hermiona kad Ron odmota dugačke niti boje mesa i poče da
ih provlači ispod vrata. – O, nadam se da vrata nisu zaštićena Neprobojnim...
– Nisu! – reče Ron razdragano. – Slušaj!
Skupili su glave jednu uz drugu i napregnuto slušali na kraju tih žica, kroz koje se
Melfojev glas čuo jasno i glasno, kao da su uključili radio.
– ...znaš kako da je popraviš?
– Možda – reče Bordžin, tonom koji je nagoveštavao da ne želi ništa da obeća. –
Ipak, moram najpre da je vidim. Zašto je nisi doneo u radnju?
– Ne mogu – reče Melfoj. – Mora da stoji tamo. Treba samo da mi kažeš kako to
da uradim.
Hari vide kako se Bordžin nervozno oblizuje.
– Pa, ako ne mogu da je vidim, kažem ti da će biti vrlo teško. Ne mogu ništa da
garantujem.
– Ne? – reče Melfoj, a Hari je znao, po njegovom tonu, da se Melfoj podrugljivo
smeška. – Možda će te ovo naterati da budeš malo sigurniji.
On se pomeri ka Bordžinu i sada nije mogao da se vidi od vitrina. Hari, Ron i
Hermiona se odgegaše postrance ne bi li ga držali na oku, ali mogli su da vide samo
Bordžina, koji je izgledao veoma preplašeno.
– Ako ikome kažeš – reče Melfoj – biće odmazde. Znaš Fenrira Surog? On je
porodični prijatelj, navraćaće s vremena na vreme da bi bio siguran da posvećuješ
punu pažnju ovom problemu.
– Nema potrebe za...
– Ja ću o tome da odlučim – reče Melfoj. – Pa, bolje da idem. I ne zaboravi da
ovu čuvaš na sigurnom. Biće mi potrebna.
– Možda bi želeo sad da je uzmeš?
– Ne, naravno da ne bih, glupavi čoveče, kako bih je nosio ulicom? Samo nemoj
da je prodaš.
– Nipošto... gospodine.
Bordžin mu se duboko nakloni, onako kako ga je Hari onda video da se klanja
Lucijusu Melfoju.
– Nikome ni reči, Bordžine, što znači ni mojoj majci, razumeš li?
– Naravno, naravno – promrmlja Bordžin ponovo se klanjajući.
Sledećeg trenutka zvono na vratima glasno zazvecka i Melfoj se iskrade iz radnje,
vrlo zadovoljan sobom. Prošao je tako blizu Harija, Rona i Hermione da su osetili
kako im je Ogrtač zalepršao oko kolena. Bordžin ostade sleđen u radnji, a njegov
usiljeni osmeh beše iščezao. Izgledao je zabrinuto.
– Šta to bi? – prošaputa Ron namotavajući produžne uši.
– Pojma nemam – reče Hari napregnuto razmišljajući. – Hoće da mu se nešto
popravi... i hoće da rezerviše nešto odatle... jeste li videli šta je pokazivao kad je
rekao „ovu“.
– Ne, bio je iza ove vitrine...
– Vas dvojica ostanite ovde – prošaputa Hermiona.
– Šta to...?
Ali Hermiona je već izronila ispod Ogrtača. Proverila je frizuru ogledajući se u
izlogu, a onda umarširala u prodavnicu, uz ponovnu zveku zvonca. Ron ponovo bržebolje
spusti produžne uši ispod vrata i dodade jednu žicu Hariju.
– Zdravo, kakvo užasno jutro, zar ne? – živahno reče Hermiona Bordžinu, koji ne
odgovori, ali joj uputi sumnjičav pogled. Veselo pevušeći, Hermiona se šetkala
između gomila izloženih stvarčica.
– Je li ova ogrlica na prodaju? – upita ona zastavši ispred jedne zastakljene
vitrine.
– Ako imaš hiljadu i petsto galeona – reče Bordžin hladno.
– O... pa... ne, nemam baš toliko – reče Hermiona, šetkajući po radnji. – A šta je s
ovom ljupkom... ovaj... lobanjom?
– Šesnaest galeona.
– Dakle, na prodaju je? Da je možda... ne čuvate za nekoga?
Bordžin je pogleda ispod oka. Hari je imao opak osećaj da on tačno zna na šta
Hermiona cilja. Očito je i Hermiona osetila da je zaribala, jer odjednom potpuno
zaboravi na opreznost.
– Radi se o ... pa... dečko koji je upravo bio ovde, Drako Melfoj, on mi je drug, a
hoću da mu kupim rođendanski poklon. Ali, ako je već nešto rezervisao, ja ne želim da
mu kupim to isto, pa... ovaj...
Priča je, po Harijevom mišljenju, bila vrlo klimava, a očigledno je i Bordžin isto
mislio.
– Napolje – reče oštro. – Gubi se!
Hermiona nije čekala da joj se dvaput kaže, već je pojurila ka vratima, dok joj je
Bordžin bio za petama. Kad zvonce ponovo zvecnu, Bordžin zalupi vrata za njom i
stavi znak „Zatvoreno“.
– Pa – reče Ron ponovo prebacujući Ogrtač preko Hermione. – Vredelo je
pokušati, mada si bila pomalo providna...
– Pa, sledeći put mi ti pokaži kako se to radi, majstoru misterija! – prasnu ona.
Ron i Hermiona su se prepirali sve dok nisu stigli u Vizlijevske čarobnjačke
ludorije, gde su morali da prestanu kako bi se neopaženo prošunjali pored vidno
zabrinutih gospođe Vizli i Hagrida, koji su očigledno primetili njihovo odsustvo. Kad
su već bili u radnji, Hari smota Nevidljivi ogrtač i sakri ga u torbu, a zatim se pridruži
Ronu i Hermioni upravo u trenutku kada su, odgovarajući na optužbe gospođe Vizli,
počeli da je ubeđuju da su sve vreme bili u sobi pozadi, ali da nije dovoljno pažljivo
gledala.

7. Klub pužića



Hari je veliki deo poslednje nedelje raspusta pokušavao da pronikne u značenje
Melfojevog ponašanja u Nokturn-aleji. Najviše ga je uznemirio zadovoljan izraz
Melfojevog lica dok je napuštao radnju. Ono čemu se Melfoj raduje ne može biti
dobra vest. Sekiralo ga je i to što ni Ron ni Hermiona nisu ispoljavali
zainteresovanost za Melfojeve aktivnosti koliko i on: ili se bar činilo da su im već
posle nekoliko dana dosadile rasprave o tome.
– Da, već sam se složila da tu nisu čista posla – reče Hermiona pomalo
nestrpljivo. Sedela je na prozorskoj dasci u Fredovoj i Džordžovoj sobi, podigavši
noge na jednu kartonsku kutiju, nevoljno odvojivši pogled od novog primerka Višeg
nivoa prevođenja runa. – Ali zar se nismo složili da može biti više objašnjenja?
– Možda je slomio svoju Ruku slave? – reče Ron neodređeno, pokušavajući da
ispravi savijene repne grančice na svojoj metli. – Sećaš se one smežurane ruke koju je
Melfoj imao?
– A šta ćemo s onim kad je rekao: „I ne zaboravi da ovu čuvaš na sigurnom“? –
upita Hari po ko zna koji put. – Zvučalo mi je kao da Bordžin ima još jedan takav
slomljen predmet, a Melfoj ih želi oba.
– Misliš? – reče Ron pokušavajući da sastruže prljavštinu sa drške metle.
– Da – reče Hari. Kad ni Ron ni Hermiona ne odgovoriše, on reče: – Melfojev
otac je u Askabanu. Zar ne misliš da bi Melfoj voleo da se osveti?
Ron ga pogleda, trepćući.
– Melfoj da se sveti? Šta on tu može?
– Upravo to ti i govorim, ne znam! – reče Hari frustrirano. – Ali nešto smera, i
mislim da to treba ozbiljno da shvatimo. Otac mu je Smrtožder i...
Hari prekide misao, upirući pogled u prozor iza Hermione, i zinu. Upravo mu se
javila zapanjujuća pomisao.
– Hari? – reče Hermiona brižnim glasom. – Šta nije u redu?
– Nije valjda da te ponovo peče ožiljak? – nervozno upita Ron.
– On je Smrtožder – reče Hari lagano. – On je zamenio svog oca, i sada je i sâm
Smrtožder!
Nastupi tajac, a onda Ron prasnu u smeh.
– Melfoj? Tek mu je šesnaest, Hari! Misliš da bi Znaš-Već-Ko dozvolio da mu se
Melfoj pridruži?
– Ne deluje nimalo verovatno, Hari – reče Hermiona prigušenim glasom. – Na
osnovu čega misliš...
– Kod Madam Aljkavuše... Nije ga ni dotakla, a on je vrisnuo i trgnuo ruku kao
oparen kad je krenula da mu zavrće rukav. I to levi. Utisnut mu je beleg Mračnog
znaka.
Ron i Hermiona se pogledaše.
– Pa... – poče Ron ne baš ubeđen.
– Mislim da je samo hteo da se izvuče odande, Hari – reče Hermiona.
– Pokazao je Bordžinu nešto što nismo smeli da vidimo – nastavi Hari tvrdoglavo.
– Nešto što je ozbiljno preplašilo Bordžina. Bio je to Znak, znam... Pokazivao je
Bordžinu s kim ima posla, videli ste kako je Bordžin ozbiljno primao sve što čuje.
Ron i Hermiona se ponovo pogledaše.
– Nisam baš sigurna, Hari...
– Aha, i dalje ne verujem da bi Znaš-Već-Ko dozvolio da mu se Melfoj pridruži...
Ozlojeđen, ali i dalje apsolutno ubeđen da je u pravu, Hari zgrabi hrpu prljavih
dresova za kvidič i izađe iz sobe. Gospođa Vizli ih je danima molila da ne ostavljaju
pranje i pakovanje za poslednji trenutak. U hodniku na spratu nalete na Džini, koja se
vraćala u svoju sobu noseći hrpu sveže oprane odeće.
– Ne bih sada išla u kuhinju – upozori ga ona. – Prepuna je Flegme.
– Paziću da ne postanem flegmatičan – nasmeja se Hari.
I zaista, kada je ušao u kuhinju zatekao je Fler kako sedi za stolom raspredajući o
venčanju s Bilom, dok ju je gospođa Vizli netremice posmatrala preko hrpe
samoljuštećeg prokelja, vidno zlovoljna.
– ...Bil i ja smo otlučili da imamo samo tfe deferuše, Džini i Gabrrijela baš slatko
isgledaju skupa. Mislim da ih obučem u bledozlatno – rose bi se ušasno slagalo s
Džininom kosom...
– A, Hari! – oglasi se gospođa Vizli, presekavši Flerin monolog. – Baš dobro,
htela sam da ti objasnim nešto o bezbednosnim aranžmanima za sutrašnji put u
Hogvorts. Ponovo ćemo dobiti kola od Ministarstva, a na stanici će nas sačekati
Aurori...
– Hoće li i Tonks biti tamo? – upita Hari dajući joj svoju opremu za kvidič.
– Ne, ne bih rekla, ona je stacionirana negde drugde, po onome što mi je Artur
rekao.
– Ta Tonks je baš prestala da fodi računa o sepi – razmišljala je glasno Fler,
proučavajući sopstveni zadivljujuć odraz na poleđini kašike. – Felika greška, ako
mene pitate...
– Da, hvala ti – reče gospođa Vizli zajedljivo, ponovo presekavši Fler. – Bolje
počni da se spremaš, Hari, hoću da mi kovčezi budu spremni večeras, ako je moguće,
da ne bismo sve radili navrat-nanos u zadnji čas.
U stvari, njihov odlazak sledećeg jutra protekao je mirnije nego inače. Kola iz
Ministarstva dovezla su se do ulaza u Jazbinu i zatekla ih kako čekaju: zapakovani
kovčezi, Hermionina mačka, Krukšenks, bezbedno zatvorena u svoju putnu korpu, i
Hedviga, pa Ronova sova Prasvidžen i Džinina nova purpurna pigmejska pufna
Arnold, svi u kavezima.
– Au revoire, ’Ari – reče Fler grleno, poljubivši ga za rastanak. Ron požuri
napred, pun nade, ali mu Džini podmetnu nogu i on pade, pruživši se u prašinu pod
Flerinim nogama. Besan, zajapuren i sav prašnjav, on pojuri u kola ne rekavši
zbogom.
Na stanici Kings kros nije ih čekao razdragani Hagrid. Umesto njega, dva bradata,
smrknuta Aurora u tamnim normalskim odelima pokrenuše se čim se auto zaustavio,
prišavši društvancetu sa strane, i umarširaše s njima u stanicu bez reči.
– Brzo, brzo, kroz pregradu – reče gospođa Vizli, koja je bila pomalo usplahirena
zbog te stroge efikasnosti. – Bolje da Hari ide prvi, sa...
Upitno pogleda u jednog od Aurora, koji joj kratko klimnu, zgrabi Harija za mišicu
i pokuša da ga provuče kroz barijeru između perona devet i deset.
– Mogu sâm da hodam, hvala – reče Hari srdito, istrgavši ruku iz Aurorovog
stiska. Pogura svoja kolica pravo u čvrstu pregradu, zanemarujući svog ćutljivog
družbenika, i nađe se, sekundu kasnije, na peronu devet i tri četvrtine, gde je skerletni
Hogvorts ekspres stajao izbacujući paru poviše gomile.
Kroz nekoliko trenutaka pridružiše mu se Hermiona i Vizlijevi. Ne čekajući da se
posavetuje sa svojim turobnim Aurorom, Hari pokaza Ronu i Hermioni da pođu za
njim peronom, da potraže neki prazan kupe.
– Ne možemo, Hari – reče Hermiona izvinjavajuće. – Ron i ja moramo najpre u
vagon za asistente, a zatim ćemo malo da patroliramo po hodnicima.
– A, da, zaboravio sam – reče Hari.
– Bolje odmah uđite u voz, svi, imate još samo nekoliko minuta – reče gospođa
Vizli gledajući na sat. – Pa, lepo se provedi u ovom polugodištu, Rone...
– Gospodine Vizli, možemo li da porazgovaramo nakratko – upita Hari odlučivši
da na licu mesta iskoristi priliku koja mu se ukazala.
– Naravno – reče gospodin Vizli, koji je izgledao pomalo iznenađeno, ali pođe za
Harijem u stranu da ih drugi ne bi čuli.
Hari je o svemu pažljivo promislio i zaključio da je, ako već mora nekom to da
ispriča, onda gospodin Vizli prava osoba. Najpre zato što radi u Ministarstvu, pa je u
najboljem položaju da preduzme dalju istragu, i drugo, zato što mu se činilo da nema
rizika da gospodin Vizli eksplodira od besa.
Dok su se udaljavali, video je kako gospođa Vizli i turobni Auror sumnjičavo
gledaju prema njima.
– Kada smo bili u Dijagon-aleji... – poče Hari, ali ga gospodin Vizli predupredi
smejuljeći se:
– Hoćeš da mi otkriješ kuda ste ti, Ron i Hermiona nestali, umesto da budete u
zadnjem delu Fredove i Džordžove radnje?
– Kako ste...?
– Hari, moliću lepo. Pričaš s čovekom koji je odgajio Freda i Džordža.
– Ovaj... da, u redu, nismo bili u zadnjoj prostoriji.
– Dobro, da čujemo ono najgore.
– Pa, sledili smo Draka Melfoja. Koristili smo moj Nevidljivi ogrtač.
– Jeste li imali neki naročit razlog za to, ili je to bio čist ćef?
– Mislio sam da Melfoj nešto smera – reče Hari ne obazirući se na razdražljivost
pomešanu sa zabavljenošću na licu gospodina Vizlija. – Umakao je od svoje majke, i
hteo sam da saznam zašto.
– Naravno da jesi – reče gospodin Vizli pomalo rezignirano. – Pa? Jesi li otkrio
zašto?
– Otišao je kod Bordžina i Berksa – reče Hari – i počeo da kinji tog čoveka,
Bordžina, da mu ovaj pomogne da nešto popravi. Rekao je kako želi da mu Bordžin
sačuva još nešto. Izgledalo je kao da se radi o istoj stvari koju je Bordžin trebalo da
mu popravi. Kao da su te dve stvari u paru. I...
Hari duboko udahnu.
– Ima još nešto. Videli smo kako je Melfoj skočio kao oparen kad je Madam
Aljkavuša pokušala da ga uhvati za levu ruku. Mislim da je obeležen Mračnim
znakom. Mislim da je zamenio svog oca u ulozi Smrtoždera.
Gospodin Vizli je izgledao zatečen. Posle jednog trenutka reče: – Hari, sumnjam
da bi Znaš-Već-Ko dozvolio šesnaestogodišnjaku...
– Da li iko stvarno zna šta bi Znate-Već-Ko hteo ili ne bi hteo? – upita Hari ljutito.
– E, pa, izvinite, gospodine Vizli, ali zar ne bi bilo dobro da se to istraži? Ako Melfoj
želi da mu se nešto popravi, i ako mora da zapreti Bordžinu da mu ovaj to izvede,
mora da je to nešto Mračno ili opasno, zar ne?
– Da budem iskren, Hari, sumnjam u to – reče gospodin Vizli polako. – Znaš, kad
je Lucijus Melfoj uhapšen, izvršili smo pretres u njegovoj kući. Odneli smo sve što bi
moglo da bude opasno.
– Mislim da ste nešto propustili – reče Hari tvrdoglavo.
– Pa, moguće je – reče gospodin Vizli, ali Hari nije bio siguran da li mu gospodin
Vizli samo povlađuje.
Iza njih se začu zvižduk. Gotovo svi su se već ukrcali u voz i vrata su se zatvarala.
– Bolje da požuriš – reče gospodin Vizli, a gospođa Vizli doviknu: – Brzo, Hari!
Požurili su napred, a gospodin i gospođa Vizli pomogli su mu da ukrca kovčeg u
voz.
– Dušo, dolaziš kod nas za Božić, sve je sređeno s Dambldorom, vidimo se uskoro
– reče gospođa Vizli kroz prozor kad Hari zalupi vrata vagona za sobom i voz krenu.
– Vodi računa o sebi i...
Voz je polako ubrzavao.
– ...budi dobar i...
Sad je već trčala da bi ga videla.
– ...čuvaj se!
Hari je mahao sve dok voz nije skrenuo iza ugla, a gospodin i gospođa Vizli
nestali s vidika, a zatim se osvrnuo da vidi gde su se ostali smestili. Pretpostavljao je
da su se Ron i Hermiona pridružili onima u asistentskom vagonu, ali malo niže u
hodniku stajala je Džini, i ćaskala s nekim prijateljicama. On se probi do nje tegleći
kovčeg.
Ljudi su besramno piljili u njega dok je prolazio. Čak su pritiskali lica uza
staklenu pregradu svojih kupea da bi ga pogledali. Očekivao je da će ovog
polugodišta biti više zurenja i buljenja, posle svih tih glasina o „Izabranom“ u
Dnevnom proroku, ali nije mu prijao taj osećaj da je stalno pod reflektorima.
Potapšao je Džini po ramenu.
– Hoćeš da pronađemo kupe?
– Ne mogu, Hari. Dogovorila sam se da se nađem s Dinom – reče Džini živahno. –
Vidimo se kasnije.
– Važi – odgovori Hari. Osećao je čudnu ljutnju dok je odlazila, lepršajući
svojom dugom riđom kosom. Toliko se navikao na njeno prisustvo za vreme raspusta
da je skroz zaboravio da se Džini nikad nije družila s njim, Ronom i Hermionom kad
su u školi. Onda trepnu, a zatim pogleda oko sebe: bio je okružen devojkama koje su
ga gledale kao hipnotisane.
– Ćao, Hari! – začu se poznati glas iza njega.
– Nevile! – s olakšanjem reče Hari, okrenuvši se prema dečaku okruglastog lica
koji se probijao ka njemu.
– Zdravo, Hari – reče devojka duge kose i ogromnih, maglovitih očiju, koja je išla
odmah iza Nevila.
– Luna, ćao, kako si?
– Baš fino, hvala – reče Luna. Privijala je neki magazin uz grudi. Na naslovnoj
strani je velikim slovima pisalo da se unutra nalazi jedan par besplatnih avetinjskih
naočara.
– Cepidlaka i dalje dobro ide, je l’ da? – upita Hari, koji je osećao izvesne
simpatije prema tom magazinu, jer je prethodne školske godine dao ekskluzivan
intervju za njega.
– O, da, tiraž raste – reče Luna veselo.
– Da nađemo slobodna mesta – reče Hari, i njih troje krenuše po vozu kroz gomile
đaka koji su ćutke buljili. Najzad nađoše prazan kupe i Hari zahvalno jurne unutra.
– Zure čak i u nas – reče Nevil pokazujući na sebe i Lunu – zato što smo s tobom!
– Zure u vas zato što ste i vi bili u Ministarstvu – reče Hari smeštajući svoj
kovčeg u rešetku za prtljag. – Dnevni prorok je pisao o našoj maloj pustolovini,
sigurno ste to videli.
– Da, mislio sam da će baka biti ljuta zbog tolikog publiciteta – reče Nevil – ali
bila je vrlo zadovoljna. Kaže da najzad počinjem da se ugledam na svog tatu. Kupila
mi je nov štapić, vidi!
On ga izvuče i pokaza Hariju.
– Od trešnjevog drveta i jednorogove dlake – reče ponosno. – Mislimo da je to
jedan od poslednjih koje je Olivander prodao, jer je već sledećeg dana nestao... Ej,
vraćaj se, Trevore!
I on zaroni pod sedište da pronađe žapca koji je po ko zna koji put pokušao da se
oslobodi.
– Hoćemo li i ove godine nastaviti s okupljanjima Dambldorove armije, Hari? –
upita Luna vadeći par psihodeličnih naočara iz Cepidlake.
– Nema svrhe sad kad smo se oslobodili Ambridžove, je li tako? – reče Hari
sedajući. Nevil lupi glavom o sedište dok se izvlačio ispod njega. Bio je izuzetno
razočaran.
– Baš sam voleo DA! Mnogo sam naučio s tobom!
– I ja sam uživala na tim časovima – reče Luna smireno. – Osećala sam se kao da
imam prijatelje.
To je bila jedna od neprijatnih stvari koje je Luna često govorila, i koje su u
Hariju stvarale osećaj neuhvatljive mešavine sažaljenja i stida. Međutim, pre nego što
je stigao da odgovori, ispred njihovog kupea se začu komešanje. Grupa devojčica sa
četvrte godine šaputala je i kikotala se s druge strane okna.
– Pitaj ga ti!
– Ne, ti!
– Ja ću!
I jedna od njih, smeon devojčurak krupnih tamnih očiju, isturene vilice i duge crne
kose, probi se kroz vrata.
– Ćao, Hari. Ja sam Romilda, Romilda Vejn – reče glasno i samouvereno. – Zašto
nam se ne pridružiš u našem kupeu? Ne moraš da sediš s njima – dodade glumljenim
šapatom, pokazujući na Nevilovu zadnjicu koja je ponovo izvirivala ispod sedišta dok
je pipkao rukama tamo-amo tragajući za Trevorom, i na Lunu, koja je sada nosila
svoje besplatne avetinjske naočare, koje su joj davale izgled sumanute šarene sove.
– To su moji prijatelji – reče Hari hladno.
– O – reče devojčica, vrlo iznenađena time. – O, u redu.
I ona se povuče, zatvorivši vrata za sobom.
– Ljudi očekuju da imaš prijatelje koji su više kul od nas – reče Luna, još jednom
ispoljivši svoj talenat za postiđujuću iskrenost.
– Vi jeste kul – reče Hari kratko. – Niko od njih nije bio u Ministarstvu. Nisu se
oni borili rame uz rame sa mnom.
– Baš lepo od tebe što to kažeš – zadovoljno se nasmeši Luna, još više nabi
avetinjske naočare na nos, i smesti se da čita Cepidlaku.
– Ipak, nismo se mi suočili s njim – reče Nevil iskobeljavši se ispod sedišta i
uspravi se, pun prašine u kosi i s bezvoljnim Trevorom u ruci. – Ti si to učinio. Treba
da čuješ kako moja baka priča o tebi. Taj Hari Poter ima jaču petlju nego čitavo
Ministarstvo magije! Sve bi dala da si joj ti unuk>...
Hari se s nelagodom nasmeja i promeni temu što je brže mogao, prešavši na
rezultate O.Č.N.-a. Dok je Nevil recitovao svoje ocene i glasno se pitao da li bi mu
dozvolili da za O.I.Č.T. uzme i Preobražavanja, iz kojeg je dobio tek ocenu
„Prihvatljivo“, Hari ga je posmatrao, ali ga zapravo nije slušao.
Voldemor je razorio Nevilovo detinjstvo, baš kao i Harijevo, ali Nevil nije imao
pojma koliko mu je malo falilo da doživi Harijevu sudbinu. Proročanstvo se moglo
odnositi na bilo kojeg od njih dvojice, ali iz zagonetnih, samo njemu znanih razloga
Voldemor je izabrao da veruje da je Hari taj na koga se mislilo.
Da je Voldemor izabrao Nevila, Nevil bi sedeo preko puta Harija s ožiljkom u
obliku munje i teretom proročanstva na svojim plećima... ili ne bi? Da li bi Nevilova
majka umrla da bi ga spasla, kao što je Lili umrla za Harija? Svakako da bi... ali šta
ako ona ne bi bila u stanju da se postavi između svog sina i Voldemora? Da li bi tada
uopšte postojao „Izabrani“? Ili samo prazno mesto na kome Nevil sada sedi, i Hari
bez ožiljka, koga bi na rastanku ljubila njegova rođena majka, a ne Ronova?
– Jesi li dobro, Hari? Čudno izgledaš – reče Nevil.
Hari se prenu.
– Izvini... ja...
– Spopali su te propastanci? – upita Luna saosećajno, zvireći u Harija kroz svoje
ogromne obojene naočari.
– Mene... ko?
– Propastanci... nevidljivi su, prolete ti kroz uši i pomute pamet – reče ona. –
Mislim da sam osetila jednog kako je prozujao ovuda.
Ona zamlatara rukama po vazduhu kao da odbija ogromne nevidljive noćne
leptire. Hari i Nevil se krišom pogledaše i brže-bolje zapodenuše razgovor o kvidiču.
Kroz prozore voza izgledalo je da je vreme napolju vrlo promenljivo, kao što je
bilo čitavog leta. Prošli su kroz područja čiste izmaglice, pa opet izronili na slabašnu,
prozračnu sunčevu svetlost. I tokom jednog od tih vedrih perioda, kada je sunce
udaralo direktno odozgo, Ron i Hermiona najzad uđoše u njihov kupe.
– Voleo bih da kolica s ručkom požure već jednom, umirem od gladi – reče Ron
čežnjivo, sručivši se u sedište pored Harija i trljajući stomak. – Ćao Nevile, ćao
Luna. Pogodi šta ima novo? – dodade on okrećući se prema Hariju. – Melfoj ne
obavlja dužnost asistenta. Samo sedi u kupeu s ostalim sliterincima, videli smo ga dok
smo prolazili.
Hari se uspravi u sedištu, zainteresovan. Nije ličilo na Melfoja da propusti priliku
da demonstrira svoju moć asistenta, koju je s onolikom radošću zloupotrebljavao
tokom čitave prethodne godine.
– Šta je uradio kad te je video?
– Uobičajeno – reče Ron nemarno, izvodeći ružan gest rukom. – Ne liči na njega,
zar ne? Mislim... ovo liči... – on ponovo načini isti pokret – ali zašto nije tamo napolju
da kinji prvake?
– Nemam pojma – reče Hari, ali mozak mu je grozničavo radio. Zar to ne izgleda
kao da Melfoj ima na umu stvari mnogo važnije od maltretiranja mlađih učenika?
– Možda mu se više sviđao inkvizitorski odred – reče Hermiona. – Možda mu je
posle toga zvanje asistenta i suviše bezazleno.
– Ne bih rekao – reče Hari. – Mislim da je on...
Ali pre nego što je stigao da izloži svoju teoriju, vrata kupea se naglo otvoriše i
jedna trećakinja ulete kao bez daha.
– Moram da uručim ovo Nevilu Longbotomu i Hariju P-poteru – promuca ona
zbunjeno kad srete Harijev pogled, i pocrvene. Izvadila je dva svitka pergamenta
uvezana ljubičastom vrpcom. Zbunjeni, Hari i Nevil uzeše svitke, adresirane na njih, a
devojčica se brže-bolje istetura iz kupea.
– Šta je to? – upita Ron dok je Hari odmotavao svitak.
– Pozivnica – reče Hari.
Hari,
Bio bih očaran kad bi mi se pridružio na ručku u kupeu C.
Srdačno,
profesor H.E.F. Pužorog
– Ko je profesor Pužorog? – upita Nevil zbunjeno gledajući u svoju pozivnicu.
– Novi nastavnik – reče Hari. – Pa, pretpostavljam da treba da pođemo, zar ne?
– Ali šta hoće od mene? – upita Nevil nervozno, kao da očekuje kaznenu nastavu.
– Nemam pojma – reče Hari, što nije bilo sasvim tačno, mada još nije imao
dokaza da je njegovo nagađanje ispravno. – Slušaj – dodade, jer mu je upravo sinula
ideja – hajde da odemo do tamo ispod Nevidljivog ogrtača, da usput bolje osmotrimo
Melfoja, i vidimo šta smera.
Međutim, od te ideje nije bilo ništa: hodnici su bili pretrpani ljudima koji su
iščekivali kolica s ručkom, te je bilo nemoguće da se između njih probiju noseći preko
sebe Nevidljivi ogrtač. Hari ga sa žaljenjem vrati u torbu, razmišljajući kako bi bilo
lepo da može da ga stavi, makar da izbegne to silno piljenje, koje je izgleda postalo
još izraženije nego kad je prošli put prolazio kroz voz. Svaki čas bi učenici nahrupili
iz svojih kupea da ga bolje osmotre. Izuzetak je bila Čo Čang, koja je uletela u svoj
kupe čim je videla da Hari dolazi. Dok je Hari prolazio pored njenog kupea, kroz
staklo ju je video udubljenu u razgovor s njenom prijateljicom Marijetom, koja je
imala debeo sloj šminke, ali joj ni to nije pomoglo da prikrije čudne grupice bubuljica
koje su joj se i dalje prostirale po licu. Zlobno se smeškajući, Hari nastavi.
Kad su stigli u kupe C, videli su da nisu jedini koje je Pužorog pozvao, mada je,
sudeći po Pužorogovoj oduševljenoj dobrodošlici, Hari najtoplije dočekan.
– Hari, momče! – reče Pužorog poskočivši kad ga je video, tako da njegov veliki
plišom prekriveni stomak zauze sav preostali prostor u kupeu. Njegova blistava
ćelava glava i veliki srebrni brkovi jarko su se presijavali na suncu, baš kao i zlatna
dugmad na njegovom prsluku. – Drago mi je što te vidim, baš mi je drago! A ti mora
da si gospodin Longbotom!
Nevil klimnu glavom, delujući preplašeno. Pužorog im pokaza rukom i oni se
smestiše na jedina dva preostala slobodna sedišta, koja su bila najbliža vratima. Hari
osmotri ostale pozvane učenike. Prepoznao je sliterinca s njihove godine, bila su tu i
dva dečaka iz sedmog razreda koje Hari nije poznavao i, prignječena u ćošku pored
Pužoroga i delujući kao da ni sama ne zna kako je tu dospela, Džini.
– Da li poznajete sve prisutne? – upita Pužorog Harija i Nevila. – Blejz Zabini je
na vašoj godini, naravno...
Zabini ne pokaza nikakav znak da ih prepoznaje, niti ih pozdravi, kao što ni Hari i
Nevil ne pozdraviše njega. Grifindorski i sliterinski đaci nisu se podnosili iz principa.
– Ovo je je Kormak Maklagen. Možda ste se već sreli... Ne?
Maklagen, visok čupav mladić, mahnu u znak pozdrava, a Hari i Nevil zauzvrat
klimnuše glavom.
– ...a ovo Markus Belbi, ne znam da li...?
Belbi, koji je bio mršav i vidno nervozan, usiljeno se nasmeši.
– ...a ova šarmantna mlada dama kaže mi da vas poznaje! – dovrši Pužorog.
Džini se iskezi Hariju i Nevilu iza Pužorogovih leđa.
– Pa, dakle, ovo je nešto najlepše – reče Pužorog prijatnim glasom. – Prilika da
vas upoznam malo bolje. Evo, uzmite salvetu. Spakovao sam sebi ručak, kolica su,
koliko se sećam, puna štapića od likorike, a stomak sirotog starca nije baš za takve
stvari... malo fazanovine, Belbi?
Belbi se trže i uze, kako se činilo, polutku hladne fazanovine.
– Baš sam objašnjavao mladom Markusu da sam imao zadovoljstvo da predajem
njegovom ujaku Damoklu – reče Pužorog Hariju i Nevilu, sada dodajući korpicu sa
zemičkama. – Istaknuti čarobnjak, izvanredan, zaista je zaslužio Orden Merlina. Da li
viđaš ujaka, Markuse?
Na nesreću, Belbi je upravo napunio usta fazanovinom, i u žurbi da odgovori
Pužorogu naglo ju je progutao, pomodreo u licu i počeo da se guši.
– Anapneo – reče Pužorog mirno uperivši štapić u Belbija, čiji disajni putevi
odjednom postadoše prohodni.
– Ne... ne baš često – reče Belbi suznih očiju.
– Pa, naravno, sigurno je zauzet – reče Pužorog ispitivački pogledavši u Belbija. –
Sumnjam da bi pronašao vukotrovni napitak da nije naporno radio!
– Valjda... – reče Belbi, koji se izgleda plašio da uzme drugi zalogaj fazanovine
dok ne bude siguran da je Pužorog završio s njim. – Ovaj... on i moj tata nisu u
najboljim odnosima, znate, pa ne znam mnogo o...
Glas mu utihnu kad mu se Pužorog hladno osmehnu i, umesto njemu, okrenu se
Maklagenu.
– A ti, Kormak – reče Pužorog – slučajno znam da često viđaš svog ujaka
Tiberijusa, jer on ima sjajnu sliku na kojoj vas dvojica lovite nogorepe¹ u Norfoku,
ako se ne varam?
– O, da, to je bilo zabavno – reče Maklagen. – Išli smo sa Berti Higs i Rufusom
Skrimdžerom... to je bilo pre nego što je postao ministar, naravno...
– O, poznaješ i Berti i Rufusa? – zadovoljno se smeškao Pužorog ponudivši im
poslužavnik s pitama. Ali je, nekako, preskočio Belbija. – Nego, kaži mi...
Bilo je kao što je Hari i pretpostavljao da će se desiti. Svi pozvani bili su
povezani s nekim poznatim i uticajnim... svi osim Džini. Majka Zabinija, koji je
ispitivan posle Maklagena, bila je čuvena lepotica-veštica (na osnovu onoga što je
Hari uspeo da razazna, udavala se sedam puta, a svi muževi su joj umirali zagonetnom
smrću i ostavljali joj hrpe zlata). Došao je red na Nevila: tih deset minuta bilo je vrlo
neprijatno, jer su Belatriks Lestrejndž i par njenih smrtožderskih pajtaša mučili
Nevilove roditelje, poznate Aurore, sve dok ovi nisu izgubili razum. Na kraju
Pužorogovog razgovora s Nevilom, Hari je imao utisak da Pužorog još nije doneo sud
o Nevilu, jer čeka da vidi u kojoj meri je Nevil nasledio talenat svojih roditelja.
– A sada – reče Pužorog premećući se po sedištu kao voditelj koji treba da najavi
zvezdu svog programa. – Hari Poter! Odakle da počnem? Osećam da sam jedva
zagrebao po površini kad smo se letos sreli!
Na trenutak je proučavao Harija kao da je on neki naročito sočan komad
fazanovine, a onda reče: – „Izabrani“, tako te sada zovu!
Hari ne reče ništa. Belbi, Maklagen i Zabini zurili su u njega.
– Svakako – reče Pužorog – godinama se već čuju glasine... Sećam se kada... pa...
posle one užasne noći... Lili... Džejms... a ti si preživeo... i govorkalo se da sigurno
poseduješ natprosečnu moć...
Zabini se malo nakašlja ne bi li nagovestio nevericu. Iza Pužoroga se začu neki
ljutit glas:
– Da, Zabini, zato što si ti tako talentovan... za poziranje...
– O, bože! – zabavljeno se zakikota Pužorog osvrnuvši se ka Džini, koja je
pogledom streljala Zabinija iza Pužorogovog velikog trbuha. – Budi oprezan, Blejze!
Video sam tu mladu damu kako izvodi najčudesniju Šišmišoslinavu kletvu dok sam
prolazio pored njenog kupea! Ne bih joj se zamerao!
Zabini je samo prezrivo pogleda.
– U svakom slučaju – reče Pužorog okrenuvši se ponovo prema Hariju. – Kakve
sve glasine kolaju ovog leta. Naravno, čovek ne zna kome da veruje. Prorok je poznat
po štampanju neistina, pogreškama... ali izgleda da nema mesta sumnji, s obzirom na
broj svedoka, da je u Ministarstvu zaista došlo do neke gužve i da si ti bio upetljan u
sve to!
Hari, koji nije znao kako da se ispetlja a da ne slaže, samo klimnu glavom, ali i
dalje nije ništa odgovarao. Pužorog mu se zadovoljno nasmeši.
– Tako si skroman, tako skroman, nije čudo što te Dambldor toliko voli... bio si
tamo, dakle? Ali ostatak priče je baš senzacionalan, naravno, niko ne zna u šta da
poveruje... to famozno proročanstvo, na primer...
– Nikad nismo čuli proročanstvo – reče Nevil porumenevši kao bulka čim je to
izgovorio.
– Tako je – reče Džini nepokolebljivo. – I Nevil i ja smo bili tamo, i sve te
gluposti o „Izabranom“ samo su obično naduvavanje, svojstveno Proroku.
– I vas dvoje ste bili tamo, zaista? – reče Pužorog s velikim zanimanjem, gledajući
čas Džini čas Nevila, ali njih dvoje su sedeli ćutke, uprkos njegovom ohrabrujućem
osmehu. – Da... pa... istina je da Prorok često preteruje... naravno... – nastavi Pužorog
pomalo razočarano. – Sećam se da mi je Gvenog pričala... Gvenog Džouns, kapiten
Svetoglavskih harpija...
On skrenu priču i upusti se, naširoko i nadugačko, u prisećanja, ali Hari je imao
utisak da Pužorog još nije završio s njim, i da ga Nevil i Džini nisu ubedili.
Popodne se završilo pričanjem anegdota o čuvenim čarobnjacima koje je Pužorog
podučavao, a koji su svi redom, dok su bili na Hogvortsu, bili očarani da se pridruže
„Klubu pužića“. Hari je jedva čekao da ode, ali nije znao kako to učtivo da izvede.
Najzad voz izroni iz još jednog maglovitog predela u jarkocrven zalazak sunca, i
Pužorog se osvrnu, žmirkajući na sumračnoj svetlosti.
– Bože milostivi, već se smrkava! Nisam ni primetio da su upalili lampe! Bolje da
pođete i presvučete se u odore, svi. Maklagene, moraš da navratiš da ti pozajmim onu
knjigu o nogorepima. Hari, Blejze... i vi svratite kad god ste u prolazu. Isto važi i za
vas, gospođice – reče on Džini sav blistajući. – Pa, idite, idite!
Dok se provlačio mračnim hodnikom pored Harija, Zabini mu uputi gadan pogled,
koji mu Hari uzvrati s kamatom. On, Džini i Nevil pratili su Zabinija duž čitavog voza.
– Drago mi je što je gotovo – reče Hari ne ispuštajući iz vida Zabinija. – Kako si
ti završila tamo, Džini?
– Video me je kako sam urekla Zaharija Smita – reče Džini. – Sećaš se onog
haflpafskog idiota koji je bio u DA? Stalno se raspitivao šta se desilo u Ministarstvu,
i na kraju me je toliko iznervirao da sam bacila kletvu na njega, baš kad je Pužorog
naišao i, mada sam mislila da ću dobiti kaznenu nastavu, on je samo rekao da je to
stvarno dobra kletva i pozvao me na ručak! Baš je lud, a?
– I to je bolji razlog nego da nekog zoveš zato što mu je majka čuvena – reče Hari
mrko gledajući Zabinijev potiljak – ili zato što mu je ujak...
Ali ne završi rečenicu. Upravo mu je sinula ideja, nesmotrena, ali vrlo privlačna...
za manje od minut Zabini će ponovo ući u kupe sliterinaca-šestaka, biće tamo i
Melfoj, i misliće da ga ne čuje niko osim drugara sliterinaca... kad bi mogao da uđe u
kupe, nevidljiv, da stane iza njega, šta bi sve video i čuo? Istina, nemaju još mnogo da
putuju... do stanice Hogsmid preostalo je manje od pola sata, sudeći po divljem
krajoliku koji je promicao kraj prozora... pošto niko nije spreman da ozbiljno shvati
Harijeve sumnje, moraće sâm da ih dokaže.
– Vidimo se kasnije – reče Hari kao bez daha, izvuče Nevidljivi ogrtač i ogrnu se
njime.
– Ali šta to...? – upita Nevil.
– Ćao! – prošaputa Hari, ustremivši se za Zabinijem što je tiše moguće, mada je
kloparanje voza činilo takav oprez gotovo besmislenim.
Hodnici su sada bili skoro prazni. Svi su se vratili u kupee da se presvuku u
školske uniforme i spakuju stvari. Mada je išao za Zabinijem na što je moguće manjem
odstojanju, pazeći da ga ne dotakne, Hari nije bio dovoljno brz da sklizne u kupe kad
Zabini otvori vrata. Zabini ih je već skoro zalupio kad Hari žurno zaglavi nogu da se
ne bi zatvorila.
– Šta nije u redu s ovim? – naljuti se Zabini neprestano udarajući klizećim vratima
po Harijevoj nozi.
Hari uhvati vrata i snažno ih otvori. Zabini, i dalje držeći ručicu, pade Gregoriju
Gojlu u krilo i, u nastaloj gužvi, Hari upade u kupe, uskoči u Zabinijevo privremeno
prazno sedište i smesti se iznad njega, u rešetku za prtljag. Sreća da su Gojl i Zabini
režali jedan na drugog, privukavši pažnju svih ostalih, jer bi sigurno primetili
Harijeve gležnjeve i stopala koji su se ukazali kad je Ogrtač zalepršao oko njih.
Zaista, u jednom užasnom trenutku mislio je da je video kako Melfojev pogled prati
njegove patike dok su nestajale s vidika. Ali onda Gojl zalupi vrata i zbaci Zabinija sa
sebe. Zabini se sruči u svoje sedište, sav narogušen. Vinsent Kreb se vrati svom
stripu, a Melfoj, kikoćući se, leže preko dva sedišta, naslonivši glavu na krilo Pensi
Parkinson. Hari je ležao neudobno povijen ispod Ogrtača kako bi bio siguran da mu je
svaki deo tela pokriven, i posmatrao Pensi kako gladi platinastoplavu kosu na
Melfojevom čelu, smeškajući se pri tom kao da bi svako voleo da bude na njenom
mestu. Fenjeri koji su se klatili na tavanici kupea bacali su jarku svetlost na čitavu
scenu. Hari je, nalazeći se neposredno iznad Kreba, mogao da pročita svaku reč u
njegovom stripu.
– Pa, Zabini – reče Melfoj – šta je Pužorog hteo?
– Samo je pokušavao da se dodvori osobama s jakim vezama – reče Zabini, koji
je i dalje mrko gledao Gojla. – Nije da je uspeo da ih nađe mnogo.
Ta informacija, čini se, nije prijala Melfoju.
– Koga je još pozvao? – upita.
– Maklagena iz Grifindora – reče Zabini.
– A, da, njegov ujak je veliki budža u Ministarstvu – reče Melfoj.
– ...i nekog po imenu Belbi, iz Rejvenkloa...
– Nije valjda njega, taj je pravi kreten! – reče Pensi.
– ...i Longbotoma, Potera i onu malu Vizlijevu – dovrši Zabini.
Melfoj se naglo uspravi odgurnuvši Pensinu ruku.
– Pozvao je Longbotoma?
– Pa, pretpostavljam jer je Longbotom bio tamo – reče Zabini nehajno.
– Što bi Pužoroga zanimao Longbotom?
Zabini sleže ramenima.
– Poter, dragi Poter, naravno da je hteo da vidi tog Izabranog – podrugljivo se
nasmeši Melfoj. – Ali ta mala Vizlijeva! Šta je tako naročito u njoj?
– Mnogim momcima se dopada – reče Pensi, posmatrajući Melfoja iz prikrajka da
vidi kako će reagovati. – Čak i ti misliš da je zgodna, zar ne, Blejze, a svi znamo da je
tebi teško ugoditi!
– Ne bih ni takao tu malu prljavu prokletu izdajicu, ma kako izgledala – hladno
reče Zabini, a Pensi je izgledala zadovoljna. Melfoj ponovo utonu u njeno krilo i
dozvoli joj da nastavi da ga mazi po kosi.
– Pa, Pužorogov ukus je za žaljenje. Možda postaje pomalo senilan. Šteta, moj
otac je uvek govorio da je on bio dobar čarobnjak u svoje vreme. Moj otac mu je bio
jedan od miljenika. Pužorog sigurno nije čuo da sam ja u vozu ili...
– Ne bih baš računao na poziv – reče Zabini. – Pitao me je za Notovog oca čim
sam stigao. Nekad su bili dobri prijatelji, ali kad je čuo da je ovaj uhvaćen u
Ministarstvu, nije bio baš presrećan, a ni Not nije dobio poziv, zar ne? Mislim da
Pužoroga ne zanimaju Smrtožderi.
Melfoj je izgledao ljutito, ali se usiljeno nasmeja.
– Pa, koga je briga ko je Pužorogu zanimljiv? Ko je uopšte on, kad već pričamo o
tome? Samo običan glupavi nastavnik. – Melfoj razmetljivo zevnu. – Mislim, možda
čak i ne budem na Hogvortsu dogodine, i šta me briga da li me neki debeli matori
„nekad-bio“ voli ili ne?
– Kako to misliš, možda nećeš biti na Hogvortsu dogodine? – ljubopitljivo reče
Pensi odjednom prestavši da timari Melfoja.
– Pa, nikad se ne zna – reče Melfoj s užasno zlobnim smeškom. – Možda... ovaj...
pređem na veće i bolje stvari.
Sklupčan u rešetki za prtljag ispod Ogrtača, Hari oseti kako mu srce ubrzano bije.
Šta bi Ron i Hermiona rekli na ovo? Kreb i Gojl su blenuli u Melfoja. Očigledno nisu
imali pojma o njegovim planovima da pređe na veće i bolje stvari. Čak je i Zabini
dozvolio da njegove ohole crte naruši izraz ljubopitljivosti. Pensi je nastavila lagano
da gladi Melfojevu kosu, izgledajući zatečeno.
– Misliš na... Njega?
Melfoj slegnu ramenima.
– Majka želi da završim školovanje, ali, lično, ne mislim da je to danas važno. Pa,
stvarno, razmislite i sami o tome... kada Mračni gospodar preuzme vlast, hoće li ga
biti briga koliko je O.Č.N.-a i O.I.Č.T.-a neko dobio? Naravno da neće... sve će se
svesti na to kakvu vrstu usluga je dobio, i na nivo odanosti koja mu je pokazana.
– I misliš da ćeš ti biti u stanju da učiniš nešto za njega? – upita Zabini
podrugljivo. – Tek ti je šesnaest godina, a nisi ni kvalifikovan u potpunosti!
– Upravo sam ti rekao, zar ne? Možda mu nije stalo da li sam kvalifikovan. Možda
za posao koji želi da mu obavljam nije potrebno da budem kvalifikovan – reče Melfoj
tiho.
Kreb i Gojl su sedeli usta razjapljenih kao gargojli. Pensi je zurila u Melfoja kao
da nikad nije videla nešto što uliva toliko strahopoštovanja.
– Već vidim Hogvorts – reče Melfoj, očigledno uživajući u utisku koji je izazvao,
pokazujući kroz zatamnjen prozor. – Bolje da navučemo odore.
Hari se toliko zagledao u Melfoja da nije primetio kako je Gojl posegao za svojim
kovčegom. Kad ga je povukao, on udari Harija po glavi. Hari ispusti nevoljan bolni
uzdah, a Melfoj pogleda u rešetku za prtljag mršteći se.
Hari se nije bojao Melfoja, ali mu se ipak nije dopadala ideja da grupa
neprijateljski nastrojenih sliterinaca otkrije da se on tu krije ispod Nevidljivog
ogrtača. Dok su mu oči suzile, a glava i dalje pucala od bola, on izvuče štapić, pazeći
da ne pomeri Ogrtač, i sačeka zadržavajući dah. Na njegovo olakšanje, Melfoj je
izgleda zaključio kako je umislio da je čuo buku. Navukao je odoru kao i ostali,
zaključao kovčeg i, kad je voz usporio i počeo da mili uz povremene trzaje, prikopčao
je debeo nov putni ogrtač oko vrata.
Hari je video kako se hodnici ponovo pune i nadao se da će Hermiona i Ron izneti
njegove stvari napolje na peron umesto njega. Biće ovde zaglavljen sve dok se kupe
ne isprazni. Najzad, uz poslednji trzaj, voz se zaustavi. Gojl otvori vrata i probi se na
mišiće kroz gužvu drugaka, gurajući ih u stranu. Kreb i Zabini pođoše za njim.
– Idi ti – reče Melfoj Pensi, koja ga je čekala ispružene ruke, kao da očekuje da će
je ovaj prihvatiti. – Moram još nešto da proverim.
Pensi izađe. Hari i Melfoj bili su sami u kupeu. Đaci su prolazili i silazili na
mračan peron. Melfoj se pomeri do vrata kupea i spusti zastore preko stakla da ljudi
koji prolaze kroz hodnik ne bi piljili unutra. Onda se nagnu nad kovčeg i ponovo ga
otvori.
Hari je virio preko ivice rešetke za prtljag, a srce mu je jače lupalo. Šta to Melfoj
krije od Pensi? Hoće li videti tajanstveni slomljeni predmet koji je toliko važan da
mora da se popravi?
– Petrifikus totalus!
Bez upozorenja, Melfoj uperi štapić u Harija, koji se smesta oduze. Kao u
usporenom snimku, on se sruši s rešetke za prtljag i pade, zatresavši pod snažnim
udarcem, pravo pod Melfojeve noge, Nevidljivi ogrtač beše zarobljen pod njim, celo
telo bilo mu je sada otkriveno, a noge i dalje apsurdno svijene u pogurenom klečećem
položaju. Nije mogao da pomeri nijedan mišić. Samo je zurio u Melfoja, koji se
nasmeja od uva do uva.
– Tako sam i mislio – reče ushićeno. – Čuo sam kad te je Gojlov kovčeg udario. I
pomislio da sam video kako je nešto belo sevnulo kroz vazduh nakon što se Zabini
vratio... – Pogled mu za trenutak pade na Harijeve patike. – Ti si blokirao vrata kad se
Zabini vratio, pretpostavljam?
Na trenutak je proučavao Harija.
– Nisi čuo ništa do čega mi je stalo, Poteru. Ali kad si već ovde...
I on snažno nagazi Harija posred lica. Hari oseti kako mu se nos lomi. Krv šiknu
na sve strane.
– Ovo ti je od mog oca. A sad, da vidimo...
Melfoj izvuče Ogrtač ispod Harijevog nepomičnog tela i baci ga preko Harija.
– Ne bih rekao da će te naći sve dok se voz ne vrati u London – reče tiho. –
Vidimo se, Poteru... ili ne.
I vodeći računa da nagazi Harijeve prste, Melfoj napusti kupe.



_________________
¹ Nogorepi su demoni koji se mogu naći u seoskim područjima širom Evrope,
Rusije i Amerike. Podsećaju na nedorasle prasiće s dugačkim nogama, debelim
kratkim repovima i uskim crnim očima. Nogorep se uvlači u svinjac i sisa mleko
obične krmače zajedno s njenim mladuncima. Što duže nogorep ostane neotkriven, to
veća počast na farmi...Nogorep je izuzetno brz i teško ga je uhvatiti. Međutim, ukoliko
ga sa farme najuri sasvim beo pas, nikad se više neće vratiti. Odsek za regulaciju i
kontrolu magijskih stvorenja (pododsek za gamad) drži desetak albino lovačkih pasa
isključivo u tu svrhu. – Iz knjige Fantastične zveri i gde ih naći Salamandera
Skamandera. (Prim. prev.)

8. Snejpov trijumf



Hari nije mogao ni prstom da mrdne. Ležao je ispod Nevidljivog ogrtača
osećajući kako mu krv, topla i vlažna, lipti iz nosa preko lica. Osluškivao je glasove i
korake u hodniku pored sebe. Prva pomisao bila mu je da će neko sigurno proveriti
svaki kupe pre nego što voz ponovo krene? Ali se odjednom sneveseli kad shvati da
niko, čak ni ako pogleda u kupe, neće ništa ni videti ni čuti. Jedina nada bila mu je da
neko drugi prođe tuda i spotakne se o njega.
Hari nikad nije više mrzeo Melfoja nego ležeći tu tada, izvrnut na leđa kao neka
smešna kornjača, dok mu se krv mučno slivala u otvorena usta. Baš se uvalio u glupu
situaciju... a sada su i poslednji koraci zamirali; svi su se već muvali napolju duž
mračnog perona. Mogao je da čuje struganje kovčega i glasno žamorenje.
Ron i Hermiona mogli bi da pomisle da je napustio voz bez njih. Kad stignu na
Hogvorts i smeste se u Veliku salu, pogledaju duž grifindorskog stola i najzad shvate
da ga nema, on će, bez sumnje, biti već na pola puta do Londona.
Pokušao je da ispusti bilo kakav zvuk, ili bar hroptaj, ali to je bilo nemoguće.
Onda se setio da neki čarobnjaci, kao Dambldor, mogu da izvode čini ne izgovarajući
ih, pa je pokušao da prizove svoj štapić, koji mu je bio ispao iz ruke, govoreći „Asio
štapić“ stalno iznova u sebi, ali ništa se ne desi.
Pomislio je da je čuo šum drveća koje okružuje jezerce, i udaljenu huku sova, ali
niko ga nije tražio, niti je bilo (naruga se sebi što se tome uopšte ponadao)
uspaničenih glasova koji bi se pitali gde je nestao Hari Poter. Prože ga osećaj potpune
bespomoćnosti dok je zamišljao konvoj kočija koje vuku testrali kako se kotrlja prema
školi, i prigušene krike smeha iz kočije u kojoj se Melfoj vozi, i verovatno svojim
prijateljima sliterincima prepričava kako je napao Harija.
Voz se zatetura, i Hari se otkotrlja u stranu. Sada je gledao u prašnjavi deo ispod
sedišta, umesto u tavanicu. Ekspres je upravo pošao, a niko nije znao da je on još u
njemu...
Tada oseti kako se Nevidljivi ogrtač skida s njega i neki glas iznad njegove glave
reče: – Š’a ima, Hari?
Blesnu crvena svetlost i Harijevo telo se odmrznu. Odrazio se i smestio u mnogo
pristojniji, sedeći položaj, žurno obrisao krv s podlivenog lica gornjim delom ruke i
podigao glavu, da bi ugledao Tonks kako drži Nevidljivi ogrtač koji je upravo strgla s
njega.
– Bolje da brzo izađemo odavde – reče ona, jer su prozori voza počeli da se
zamagljuju od pare dok je voz izlazio iz stanice. – Hajde, iskočićemo.
Hari požuri za njom u hodnik. Tonks povuče vrata i skoči na peron, koji kao da im
je klizio pod nogama što se voz više zahuktavao. Hari ju je sledio, malo se zaljuljao
prilikom prizemljenja, a onda se uspravio, taman na vreme da vidi svetlucavu
skerletnu parnu lokomotivu kako ubrzava, skreće iza ugla i nestaje s vidika.
Hladan noćni vazduh okrepljujuće je delovao na njegov izubijan nos. Tonks ga je
gledala: bio je ljut i zbunjen što je zatečen u tako smešnom položaju. Ona mu ćutke
vrati Nevidljivi ogrtač.
– Ko je to učinio?
– Drako Melfoj – reče Hari ogorčeno. – Hvala za... ovaj...
– Nema problema – reče Tonks bez osmeha. Na osnovu onog što je Hari mogao da
vidi u mraku, kosa joj je bila mišjesiva i izgledala je jadno kao i kad ju je sreo u
Jazbini. – Mogu da ti sredim nos ako staneš mirno.
Hariju se nije mnogo svidela ta ideja. Nameravao je da poseti Madam Pomfri, u
koju je imao malo više poverenja kad su u pitanju Isceljujuće čini, ali mu se činilo
nepristojnim da joj to kaže, pa se ukipio i sklopio oči.
– Episki – reče Tonks.
Hari oseti vrelinu u nosu, a potom hladnoću. Podiže ruku i oprezno ga ispipa.
Izgleda da ga je sredila.
– Mnogo ti hvala!
– Bolje ponovo navuci Ogrtač da možemo da uđemo u školu – reče Tonks, i dalje
se ne smešeći. Kad je Hari ponovo navukao Ogrtač, ona zamahnu štapićem. Ogromno
srebrno četvoronožno stvorenje iskoči iz njega i jurnu u tminu.
– Je li to bio Patronus? – upita Hari, koji je već video Dambldora kako šalje takve
poruke.
– Da, šaljem poruku u zamak da sam te našla, da ne bi brinuli. Hajde, bolje da ne
traćimo vreme.
Krenuše putem koji vodi prema školi.
– Kako si me našla?
– Primetila sam da nisi napustio voz, a znala sam da imaš Nevidljivi ogrtač.
Pomislila sam da se iz nekog razloga kriješ. Kad sam videla navučene zastore u tom
kupeu, pomislila sam da je najbolje da proverim.
– Ali šta ti uopšte radiš ovde? – upita Hari.
– Sada sam stacionirana u Hogsmidu, kao dodatno obezbeđenje škole – reče
Tonks.
– Jesi li samo ti tu smeštena, ili...
– Ne, tu su i Praudfut, Sevidž i Douliš.
– Douliš, Auror koga je Dambldor napao prošle godine?
– Tako je.
S mukom su gacali po mračnom, pustom putu, sledeći sveže tragove kočija. Ispod
svog Nevidljivog ogrtača Hari pogleda iskosa u Tonks. Prošle godine bila je
ljubopitljiva (do te mere da je ponekad bila i dosadna), lako se smejala, šalila se. Sad
je izgledala starija, i mnogo ozbiljnija i usredsređenija. Da li je to posledica svega što
se desilo u Ministarstvu? S nelagodom je pomislio kako bi mu Hermiona predložila
da joj kaže nešto utešno u vezi sa Sirijusom, da to uopšte nije bila njena krivica, ali
nije mogao sebe da natera to da učini. Daleko od toga da je krivi za Sirijusovu smrt.
Ona je za to bila kriva koliko i svi ostali (i daleko manje od njega), ali nije voleo da
priča o Sirijusu, ukoliko je to ikako mogao da izbegne. I tako su ćutke i s naporom
koračali kroz hladnu noć, dok se Tonksin dugi ogrtač vukao po zemlji i šuškao za
njima.
Pošto je do tamo uvek putovao kočijom, Hari nikad nije mogao da oceni koliko je
Hogvorts udaljen od stanice Hogsmid, i osetio je veliko olakšanje kad je najzad
ugledao visoke stubove s obe strane kapije, na kojima su bili krilati veprovi. Bilo mu
je hladno, bio je gladan i jedva je čekao da ostavi ovu novu, sumornu Tonks. Ali kada
je ispružio ruku da otvori kapiju, otkrio je da je svezana lancem.
– Alohomora – reče on samouvereno, uperivši štapić u katanac, ali ništa se ne
desi.–
Ne deluje na ovo – reče mu Tonks. – Dambldor ga je lično začarao.
Hari pogleda naokolo.
– Mogu da se popnem preko zida – predloži.
– Ne, ne možeš – reče Tonks odsečno. – Svuda su bačene antiuljez-kletve. Ovog
leta obezbeđenje je stostruko pojačano.
– Pa dobro, onda – reče Hari pomalo se nervirajući zbog odsustva saradnje s
njene strane – pretpostavljam da ću morati ovde da prespavam i da sačekam jutro.
– Neko dolazi po tebe – reče Tonks. – Gledaj.
Jedan fenjer je poskakivao u udaljenom podnožju zamka. Hari je bio toliko srećan
što ga vidi da mu se činilo kako bi istrpeo čak i Filčevo šuškavo zakeranje na račun
svog kašnjenja i njegovo gunđanje o tome kako bi se dolaženje na vreme pospešilo
redovnom primenom sprava za uvijanje palčeva. Tek kad im se žuto treperavo svetlo
približilo na nekoliko metara, i kad je Hari skinuo Nevidljivi ogrtač da bi bio vidljiv,
prepoznao je, uz nalet gnušanja, osvetljen kukast nos i dugu, masnu crnu kosu Severusa
Snejpa.
– Vidi, vidi, vidi – podrugljivo se osmehnu Snejp vadeći štapić, i jednom dotaknu
katanac, tako da se lanci izviše unazad i kapija se otvori uz škripu. – Lepo je što si
svratio, Poteru, mada očigledno smatraš da nošenje školske odore kvari tvoj imidž.
– Nisam mogao da se presvučem, nisam imao... – poče, ali ga Snejp preseče.
– Nema potrebe da čekaš, Nimfadora, Poter je sasvim... ha... bezbedan u mojim
rukama.
– Poslala sam poruku Hagridu – reče Tonks mršteći se.
– Hagrid je zakasnio na gozbu u čast početka polugodišta, baš kao i Poter, pa sam
je ja primio. A uzgred – reče Snejp uzmakavši unazad da bi Hari prošao –
zainteresovao me je izgled tvog novog patronusa.
I zalupi joj kapiju u lice uz glasan zveket, i ponovo dodirnu lance štapićem, tako
da oni zvečeći skliznuše na mesto.
– Mislim da ti je stari bio bolji – reče Snejp s nepogrešivom zlobom u glasu. –
Ovaj novi izgleda slabašan.
Kad Snejp podiže fenjer, Hari usput vide zaprepašćenje i ljutnju na Tonksinom
licu. Zatim je ponovo prekri tama.
– Laku noć – dobaci joj Hari preko ramena, krenuvši prema školi sa Snejpom. –
Hvala ti... za sve.
– Vidimo se, Hari.
Čitav minut Snejp nije progovarao. Hari je u sebi osećao nalete tako silne mržnje
da mu je izgledalo neverovatno da Snejp ne oseća kako ga prži pogledom. Već od
prvog susreta zamrzeo je Snejpa, koji je svojim stavom prema Sirijusu potom i zauvek
izgubio šansu da mu Hari oprosti. Šta god Dambldor govorio, Hari je tokom leta imao
vremena da razmisli o svemu i zaključio je da su Snejpove sarkastične primedbe
upućene Sirijusu, o tome kako se ovaj bezbedno krije dok se ostali članovi Reda
Feniksa bore protiv Voldemora, bile moćan činilac koji je naterao Sirijusa da se stušti
u Ministarstvo one noći kada je poginuo. Hari nije hteo da zanemari to zapažanje jer
mu je ono omogućilo da okrivljuje Snejpa, što mu je odgovaralo. A i znao je da,
ukoliko nekome nije žao što je Sirijus mrtav, onda to važi za čoveka koji korača tu
kraj njega u tami.
– Pedeset poena manje za Grifindor zbog tvog zakašnjenja, rekao bih – dodade
Snejp. – I, da vidimo, još dvadeset zbog normalske odeće. Ne verujem da je ijedna
kuća imala toliko negativnih poena na samom početku polugodišta... Nismo još ni
počeli da jedemo puding. Biće da si postavio rekord, Poteru.
Bes i mržnja kipteli su u Hariju do tačke usijanja, i više bi voleo da se nepokretan
vratio vozom u London nego da Snejpu kaže zašto je zakasnio.
– Pretpostavaljam da si hteo da tvoj dolazak bude zapažen, zar ne? – nastavi
Snejp. – A pošto nisi imao na raspolaganju leteći automobil, rešio si da upadneš u
Veliku salu usred gozbe da bi izazvao što dramatičniji efekat.
Hari je i dalje ćutao, mada se osećao kao da će mu grudi prsnuti, znao je da je
Snejp upravo zbog toga došao, jedva dočekavši svojih pet minuta da bocka i kinji
Harija dok niko drugi ne sluša.
Stigoše do stepeništa zamka, i kad se velika vrata od hrastovine otvoriše,
propuštajući ih u prostranu Ulaznu dvoranu, iza otvorenih vrata Velike sale dočekaše
ih graja, smeh i zveckanje tanjira i čaša. Hari se pitao da li da ponovo navuče
Nevidljivi ogrtač i tako skriven zauzme mesto za velikim grifindorskim stolom (koji
je, na nesreću, bio najudaljeniji od Ulazne dvorane) a da to niko ne primeti.
Međutim, kao da je pročitao Harijeve misli, Snejp reče: – Bez Ogrtača. Moraš da
uđeš tako da te svi vide, što si i želeo, zar ne?
Hari se smesta okrenu i umaršira pravo kroz otvorena vrata: bio je spreman na
sve, samo da se otarasi Snejpa. Velika sala, sa svoja četiri dugačka stola za svaku
kuću ponaosob, bila je po običaju ukrašena letećim svećama, od kojih su tanjiri ispod
svetlucali i šljašteli. Od tog silnog sjaja Hariju se zamagli pred očima, jer je tako brzo
koračao da je prošao pored haflpafskog stola pre nego što su ljudi zaista počeli da
zure u njega, a kada su počeli da ustaju kako bi ga bolje osmotrili, već je primetio
Rona i Hermionu, pojurio duž klupa prema njima i seo između njih.
– Gde si ti... bokca mu, šta ti je s licem? – reče Ron zureći u njega zajedno sa
svima ostalima u blizini.
– Što, šta mu fali – upita Hari zgrabivši kašiku da bi se ogledao u njenom
iskrivljenom odrazu.
– Sav si krvav! – reče Hermiona. – Dođi...
Ona podiže štapić, reče: – Tergeo! – i obrisa mu svu skorelu krv.
– Hvala – reče Hari opipavajući svoje sada već čisto lice. – Kako mi izgleda nos?
– Normalno – reče Hermiona brižno. – Što i ne bi? Hari, šta se desilo, preplašili
smo se!
– Reći ću ti kasnije – reče Hari odsečno. Postao je veoma svestan činjenice da
Džini, Nevil, Din i Šejmus osluškuju. Čak je i Skoro Obezglavljeni Nik, grifindorski
duh, dolebdeo duž stola da bi prisluškivao.
– Ali... – poče Hermiona..
– Ne sad, Hermiona – reče Hari mračno značajnim tonom. Nadao se da će svi
pretpostaviti da je bio upetljan u neki junački sukob, s parom Smrtoždera ili
dementorom. Naravno, Melfoj će širiti priču naokolo koliko god može, ali to ne mora
do dopre do ušiju svih grifindoraca.
Posegao je preko Rona za parom bataka i pregršti čipsa, ali pre nego što ih je
dohvatio oni nestadoše da bi ih zamenio puding.
– Propustio si Razvrstavanje – reče Hermiona, dok se Ron istezao da dohvati
poveći komad čokoladne torte.
– Da li je Šešir rekao nešto zanimljivo? – upita Hari uzimajući komad pite od
melase.
– Manje-više isto kao i uvek... savetovao nam je da se ujedinimo pred
neprijateljem, znaš već.
– Da li je Dambldor uopšte spominjao Voldemora?
– Ne još, ali on uvek pravi govor čuva za kraj gozbe, zar ne? A to će biti uskoro.
– Snejp mi reče da je Hagrid zakasnio na gozbu...
– Video si Snejpa? Otkud to? – upita Ron između halapljivih zalogaja torte.
– Naleteo sam na njega – reče Hari dvosmisleno.
– Hagrid je samo nekoliko minuta zakasnio – reče Hermiona. – Vidi, Hari, upravo
ti maše.
Hari pogleda prema stolu osoblja i nasmeši se Hagridu, koji mu je zaista mahao.
Hagrid nikad nije umeo da se uskladi s dostojanstvom profesorke Mek Gonagal,
glavešine grifindorske kuće, čija je glava dopirala Hagridu do lakta i ramena, pošto su
sedeli jedno pokraj drugog, i koja je s neodobravanjem posmatrala njegovo
oduševljeno mahanje. Hari je bio iznenađen što vidi nastavnicu Predskazivanja,
profesorku Treloni, kako sedi s Hagridove druge strane. Retko je napuštala svoju sobu
u kuli i nikad je ranije nije video na gozbi u čast početka polugodišta. Izgledala je
čudno kao i uvek, sva svetlucava od perli i dugih šalova, očiju uvećanih ogromnim
naočarima koje je nosila. Pošto ju je oduvek smatrao folirantkinjom, Hari je bio
preneražen kad je krajem prošlog polugodišta otkrio da je ona izrekla proročanstvo
koje je navelo Lorda Voldemora da ubije Harijeve roditelje i napadne Harija. Od tog
otkrića još je manje žudeo za njenim društvom, ali, na sreću, ove godine neće imati
Predskazivanja. Njene oči, velike poput farova, okrenule su se prema njemu. On žurno
skrenu pogled ka sliterinskom stolu. Drako Melfoj je imitirao razbijanje nosa, praćen
bučnim smehom i aplauzom. Hari spusti pogled na svoj kolač od melase, i ponovo
oseti kako iznutra gori. Šta sve ne bi dao da može da se bori s Melfojem jedan na
jedan...
– Pa šta je profesor Pužorog hteo? – upita Hermiona.
– Da sazna šta se stvarno desilo u Ministarstvu – reče Hari.
– Kao i svi ostali ovde – frknu Hermiona. – U vozu su nas svi ispitivali o tome,
zar ne, Rone?
– Da – reče Ron. – Svi su hteli da znaju da li si stvarno Izabrani...
– O tome se mnogo pričalo čak i među duhovima – prekide ih Skoro Obezglavljeni
Nik, naginjući svoju jedva spojenu glavu prema Hariju, te se ona opasno zaklati na
okovratniku. – Mene smatraju nekakvim poznavaocem Potera; opšte je poznato da se
družimo. Uveravao sam zajednicu duhova da ti neću dosađivati tražeći informacije.
„Hari Poter zna da može da se osloni na mene s punim poverenjem“, rekao sam im.
„Pre bih umro nego što bih izneverio njegovo poverenje.“
– To ne znači mnogo, pošto si već mrtav – primeti Ron.
– Opet si pokazao da si osećajan kao tupa sekira – reče Skoro Obezglavljeni Nik
uvređeno, vinu se u vazduh i odlebde ka udaljenom delu grifindorskog stola upravo u
trenutku kad za nastavničkim stolom Dambldor ustade. Razgovor i smeh koji su
odjekivali Salom odmah utihnuše.
– Dobro veče vam želim, svima – reče on široko se smešeći, raširenih ruku kao da
hoće da obgrli čitavu sobu.
– Šta mu se desilo s rukom? – prošaputa Hermiona.
Nije bila jedina koja je to primetila. Dambldorova desna šaka bila je pocrnela i
izgledala je obamrlo, kao što je bila i one noći kada je došao da uzme Harija od
Darslijevih. Prostoriju preplavi šapat. Dambldor, shvativši o čemu je reč, samo se
nasmeši i navuče svoj purpurno-zlatni rukav preko povrede.
– Nema razloga za brigu – reče olako. – Dakle... našim novim đacima,
dobrodošlicu od srca želim. Naši stari đaci, dobro došli nazad. Očekuje vas još jedna
godina puna magijskog obrazovanja...
– Ruka mu je takva bila i letos kad sam ga video – došapnu Hari Hermioni. –
Mislio sam da ju je dosad izlečio... ili da je Madam Pomfri mogla to da učini.
– Izgleda kao da je mrtva – reče Hermiona s izrazom mučnine. – Ali ima rana koje
se ne mogu izlečiti... stare kletve... a ima i otrova bez protivotrova...
– ...a gospodin Filč, naš domar, zamolio me je da vam prenesem da postoji
zabrana korišćenja bilo kakvih šaljivih predmeta iz radnje po imenu Vizlijevske
čarobnjačke ludorije.
– Oni koji žele da igraju kvidič za svoju kuću treba, po običaju, da se prijave
starešinama svojih kuća. Takođe nam je potreban nov komentator kvidiča, te se
možete prijaviti i za to mesto.
– Drago nam je što ove godine možemo da poželimo dobrodošlicu novom članu
nastavničkog osoblja. Profesor Pužorog je... – Pužorog ustade. Njegova ćelava glava
sijala je pod svetlošću sveća, a ogroman trbuh pod prslukom bacao je senku preko
stola ispod njega – ...moj bivši kolega, koji se složio da preuzme svoje staro mesto
majstora Napitaka.
– Napitaka?
– Napitaka?
Ta reč odzvanjala je salom, jer su se ljudi pitali da li su dobro čuli.
– Napitaka? – rekoše Ron i Hermiona u isti glas, zapiljivši se u Harija. – Ali
rekao si...
– U međuvremenu, profesor Snejp – reče Dambldor povisivši ton da bi nadjačao
žagor – preuzeće mesto nastavnika Odbrane od Mračnih veština.
– Ne! – reče Hari tako glasno da se mnoge glave okretoše u njegovom pravcu.
Nije ga bilo briga. Zurio je u nastavnički sto, razjaren. Kako je moguće da, posle
svega, Snejp dobije predmet Odbrane od Mračnih veština? Zar nije naširoko poznato,
već godinama, da mu Dambldor nije verovao dovoljno da mu prepusti da to radi?
– Ali, Hari, rekao si da će Pužorog predavati Odbranu od Mračnih veština! – reče
Hermiona.
– Mislio sam da hoće – reče Hari naprežući mozak da se seti kada mu je
Dambldor to rekao, ali sad, kad je razmislio o tome, nije mogao da se seti da mu je
Dambldor ikada rekao šta će Pužorog predavati.
Snejp, koji je sedeo desno od Dambldora, nije ustao na spominjanje svog imena,
samo je lenjo podigao ruku u odgovor na aplauz sa sliterinskog stola, no Hari je bio
siguran da je prepoznao tragove trijumfa u crtama lica koje je toliko mrzeo.
– Pa, ima tu jedna dobra stvar – reče on oštro. – Do kraja ove školske godine
Snejpa neće biti.
– Kako to misliš? – upita Ron.
– Taj posao je uklet. Niko nije izdržao duže od godinu dana... Kvirel je čak i umro
na toj dužnosti. Lično ću držati palčeve da se desi još jedan smrtni slučaj...
– Hari! – reče Hermiona, preneražena i puna prekora.
– Možda će se samo vratiti da predaje Napitke iduće godine – reče Ron razložno.
– Taj Pužorog možda neće želeti da ostane na duge staze. Ni Ćudljivko nije.
Dambldor pročisti grlo. Hari, Ron i Hermiona nisu bili jedini koji su razgovarali.
Celom dvoranom brujao je žagor povodom vesti da je Snejp konačno ostvario životnu
želju. Naizgled nesvestan senzacionalnosti vesti koju je upravo saopštio, Dambldor ne
reče ništa više o nastavničkim imenovanjima, već sačeka nekoliko trenutaka da
ponovo zavlada tišina pre nego što nastavi.
– Dakle, kao što već svi u ovoj sali znaju, Lord Voldemor i njegovi sledbenici
ponovo su na slobodi i jačaju.
Činilo se da tišina postaje napregnuta kao struna dok je Dambldor govorio. Hari je
gledao Melfoja. Melfoj nije gledao u Dambldora, već je dizao viljušku u vazduh
pomoću štapića, kao da reči direktora ne smatra vrednim svoje pažnje.
– Nema reči kojima mogu dovoljno da vam naglasim koliko je sadašnja situacija
opasna i koliko svako od nas na Hogvortsu treba da posveti pažnje da bismo ostali
bezbedni. Magična utvrđenja zamka dodatno su pojačana preko leta, sada smo
zaštićeni novim i daleko moćnijim sredstvima, ali i dalje moramo paziti da ne budemo
nemarni, kako učenici, tako i nastavnici i osoblje. Stoga vas molim da se povinujete
svakom bezbednosnom ograničenju koje vam nastavnici uvedu, ma koliko vam
delovalo besmisleno. Pogotovo pravilima da ne smete izlaziti iz kreveta posle
određenih sati. Preklinjem vas, ukoliko primetite bilo šta čudno ili sumnjivo, u zamku
ili izvan njega, da o tome odmah izvestite nekog od osoblja. Verujem da ćete se uvek
rukovoditi najvećom brigom o vlastitoj bezbednosti i bezbednosti svih ostalih.
Pre nego što se ponovo nasmešio, Dambldorove plave oči pređoše preko učenika.
– A sad, kreveti čekaju na vas, topli i udobni kako se samo poželeti može, a znam
da vam je sada najpreče da se dobro odmorite pre sutrašnjih časova. Stoga, laku noć
svima. Doviđenjce!
Uz uobičajeno škripanje i graju, klupe se pomeriše i stotine đaka krenu iz Velike
sale u spavaonice. Hari, kome se uopšte nije žurilo da ode zajedno s tom piljećom
gomilom, niti da se približi Melfoju dovoljno blizu da bi ovaj mogao ponovo da
prepričava o razbijenom nosu, zaostade pretvarajući se da vezuje pertle na patikama, i
pustivši većinu grifindoraca da ga preteknu. Hermiona je pojurila napred da ispuni
svoju asistentsku dužnost predvođenja prvaka, ali Ron ostade s njim.
– Šta se, u stvari, desilo s tvojim nosom? – upita kad su se našli na samom kraju
gužve na izlazu iz Sale, izvan dometa ostalih.
Hari mu ispriča. To što se Ron nije nasmejao bilo je odraz njihovog snažnog
prijateljstva.
– Video sam Melfoja kako imitira da radi nešto s nosom – reče on smrknuto.
– Da, pa to sad nije važno – reče Hari s gorčinom. – Slušaj šta je govorio pre nego
što je otkrio da sam tamo...
Hari je očekivao da će Ron biti zapanjen zbog Melfojevog razmetanja. Ali Ron
nije bio impresioniran, što Hari pripisa njegovoj čistoj bandoglavosti.
– Ma daj, Hari, samo se pravio važan pred onom Parkinsonovom... kakvu bi mu
misiju Znaš-Već-Ko poverio?
– Otkud znaš da Voldemoru ne treba neko na Hogvortsu? Ne bi bio prvi...
– Vol’o bi’ da prestaneš da mu izgovaraš ime, Hari – reče glas koji im je prilazio
iza leđa. Hari pogleda preko ramena i spazi Hagrida, koji je odmahivao glavom.
– Dambldor koristi to ime – reče Hari tvrdoglavo.
– Pa, njem’ se može, je l’ da? – reče Hagrid tajanstveno. – Pa, š’o si tol’ko
zakasnijo, Hari? Zabrin’o sam se.
– Zadržao sam se u vozu – reče Hari. – A što si ti zakasnio?
– Bijo sam s Gropom – reče Hagrid veselo. – Izgubijo sam pojam o vremenu. Sad
ima novi dom u brdu, Dambldor mu je to sredijo... lepu vel’ku pećinu. Mnogo je
veseliji nego u šumi. Baš smo se lepo ispričali.
– Stvarno? – reče Hari pazeći da ne pogleda u Rona. Poslednji put kada su sreli
Hagridovog polubrata, opakog džina s talentom da čupa drveće iz korena, njegov
rečnik sastojao se od pet reči, od kojih dve nije umeo pravilno da izgovori.
– O, da, stvarno je uznapredov’o – reče Hagrid ponosito. – Će se zapanjite. ’Oću
da gi obučim da mi bidne pomoćnik.
Ron glasno zahropta, ali se napravi kao da je glasno kinuo. Upravo su došli do
ulaznih vrata od hrastovine.
– Bilo kako bilo, ’će se vidimo sutra, prvi čas posle ručka. Ak’ dođete ranije,
moš’te da se pozdravite s Bak... ovaj, Uvelokrilim!
Veselo podigavši ruku u znak pozdrava, on se zaputi kroz ulazna vrata u tamu.
Hari i Ron se pogledaše. Hari je bio uveren da se i Ron oseća tegobno kao i on.
– Nisi izabr’o da pohađaš časove Brige o magijskim stvorenjima, je l’ da?
Ron odmahnu glavom.
– Ni ti, je li tako?
Hari takođe odmahnu glavom.
– A Hermiona – reče Ron – neće ni ona, zar ne?
Hari ponovo odmahnu glavom. Nije smeo ni da pomisli šta će Hagrid reći kad
shvati da su njegova tri omiljena učenika digla ruke od njegovog predmeta.

9. Polukrvni Princ



Idućeg jutra pre doručka, Hari i Ron se sretoše s Hermionom u dnevnom boravku.
Nadajući se da će dobiti podršku za svoju teoriju, Hari nije gubio vreme, već je
smesta ispričao Hermioni sve što je saznao prisluškujući Melfoja u Hogvorts
ekspresu.
– Ali on se očigledno pravio važan pred Parkinsonovom, zar ne? – brzo ih prekide
Ron, pre nego što je Hermiona stigla išta da kaže.
– Pa – reče ona oklevajući – ne znam... ličilo bi na Melfoja da se pravi važnijim
nego što jeste... ali bila bi baš velika laž reći da...
– Tačno tako – reče Hari, ali nije stigao da joj iznese zaključak jer je previše
osoba oko njih pokušavalo da prisluškuje njihov razgovor, a da i ne spominjemo
zurenje u njega i rukom zamaskirano šaputanje.
– Ružno je upirati prstom u nekoga – obrecnu se Ron na majušnog prvaka kad se
pridružiše redu u kome su ostali čekali da se uspentraju kroz rupu u portretu. Dečak
koji je svom drugu mrmljao nešto o Hariju, držeći ruku preko usta, brzo pocrvene i
stušti se kroz rupu, sav uspaničen. Ron se zakikota.
– Volim što sam šestak. A pride, ove godine ćemo imati slobodnog vremena.
Mnogo vremena tokom kojeg ćemo samo sedeti ovde gore i odmarati se.
– To vreme nam treba za učenje, Rone! – reče Hermiona kad se zaputiše
hodnikom.
– Da, ali ne danas – reče Ron – danas će biti pravo kuliranje, rekao bih.
– Stani malo! – reče Hermiona ispruživši ruku, i uhvati u prolazu četvrtaka koji je
pokušavao da se progura pored nje s limunzelenim diskom čvrsto zakačenim za svoju
ruku. – Zubati frizbiji su zabranjeni, daj to ovamo – reče mu ona oštro. Namrgođeni
dečak joj dade režeći frizbi, provuče se ispod Hermionine ruke i pojuri za svojim
prijateljima. Ron sačeka da ovaj iščezne. A onda istrgnu frizbi iz Hermionine ruke.
– Sjajno, oduvek sam želeo da imam jedan ovakav.
Hermionini prekori utopiše se u glasnom kikotanju Lavander Braun, koja je tu
primedbu očigledno smatrala vrlo zabavnom. Nastavila je da se smeje dok je
prolazila pored njih, gledajući preko ramena u Rona. Ron je izgledao veoma
zadovoljan sobom.
Tavanica Velike sale bila je spokojnoplava i prošarana nežnim paperjastim
oblačićima, nalik na isečke neba koji su se videli kroz visoke prozore. Dok su jeli
poridž, kašu i jaja sa slaninom, Hari i Ron ispričaše Hermioni svoj uznemirujući
razgovor s Hagridom prethodne večeri.
– Pa ne misli valjda stvarno da ćemo nastaviti da pohađamo Brigu o magijskim
stvorenjima – reče ona pomalo rastreseno. – Mislim, kad je iko od nas ispoljio...
znaš... bilo kakvo interesovanje za taj predmet?
– To je to, zar ne? – reče Ron progutavši celo prženo jaje. – Mi smo ti koji smo se
najviše trudili na predavanjima, zato što volimo Hagrida. Ali on misli da mi volimo
taj glupi predmet. Veruješ li da će iko nastaviti to da sluša do O.I.Č.T.-a?
Ni Hari ni Hermiona ne odgovoriše. Nije ni bilo potrebe. Znali su savršeno dobro
da niko na njihovoj godini ne želi i dalje da pohađa Brigu o magijskim stvorenjima.
Izbegavali su Hagridov pogled i, teška srca, uzvratili mu njegovo razdragano mahanje
kad je deset minuta kasnije napustio nastavnički sto.
Pošto su jeli, ostadoše na mestima očekujući da profesorka Mek Gonagal siđe od
stola za nastavnike. Ove godine je podela rasporeda časova bila malo komplikovanija
nego inače, jer je profesorka Mek Gonagal najpre morala da potvrdi da su svi postigli
potrebne ocene na ispitima O.Č.N.-a da bi mogli da nastave s odabranim predmetima
za O.I.Č.T.
Hermioni je odmah odobreno da nastavi sa Činima, Odbranom od Mračnih
veština, Preobražavanjima, Herbologijom, Aritmantijom, Drevnim runama i
Napicima, i ona odmah odjuri na svoj prvi čas Drevnih runa. Trebalo je malo više da
se časovi odobre Nevilu. Njegovo okruglo lice poprimi prilično zabrinut izraz kad
profesorka Mek Gonagal pogleda njegovu molbu, a onda proveri njegove O.Č.N.
rezultate.
– Herbologija, u redu – reče. – Profesorka Mladica će biti očarana da te ponovo
vidi s „natprosečnom“ ocenom koju si dobio na O.Č.N.-u. A kvalifikuješ se za
Odbranu od Mračnih veština s „iznad očekivanja“. Ali problem su Preobražavanja.
Žao mi je, Longbotome, ali „prihvatljivo“ nije dovoljno da nastaviš da ih slušaš za
O.I.Č.T, i ne mislim da ćeš biti u stanju da se nosiš s tom materijom.
Nevil se pokunji. Profesorka Mek Gonagal ga pogleda preko svojih četvrtastih
naočara.
– Zašto uopšte želiš da nastaviš s Preobražavanjima? Nikad nisam imala utisak da
si naročito uživao u njima.
Nevil je žalosno pogleda i promrmlja nešto kao „moja baka želi“.
– Hm – frknu profesorka Mek Gonagal. – Krajnje je vreme da tvoja baka nauči da
se ponosi unukom kojeg ima, a ne onim kakav ona zamišlja da bi trebalo da bude...
pogotovo posle onoga što se desilo u Ministarstvu.
Nevil skroz pocrvene i poče zbunjeno da trepće. Profesorka Mek Gonagal mu
nikad dosad nije uputila kompliment.
– Žao mi je, Longbotome, ali ne mogu da ti dozvolim da pohađaš moj kurs
O.I.Č.T.-a. Vidim da imaš „iznad očekivanja“ u Činima, dakle... što ne probaš
O.I.Č.T. u Činima?
– Moja baka kaže da su Čini meka opcija – promrmlja Nevil.
– Uzmi Čini – reče profesorka Mek Gonagal – a ja ću poslati pisamce Augusti
podsećajući je da to što je ona pala iz Čini na svom O.Č.N.-u ne znači da su Čini
nevažan predmet. – Ovlaš se nasmešivši kad primeti izraz očarane neverice na
Nevilovom licu, profesorka Mek Gonagal dotače vrhom štapića neispisan raspored
časova i predade ga Nevilu, sada s podacima o novim časovima.
Profesorka Mek Gonagal se potom okrenu ka Parvati Petil, čije je prvo pitanje
bilo da li Firenzi, onaj zgodni kentaur, i dalje predaje Predskazivanja.
– On i profesorka Treloni međusobno su podelili časove ove godine – reče
profesorka Mek Gonagal, s prizvukom neodobravanja u glasu. Bilo je opštepoznato da
ona prezire predmet Predskazivanja. – Šestom razredu predavaće profesorka Treloni.
Pet minuta kasnije Parvati se zaputi na čas Predskazivanja, izgledajući pomalo
pokunjeno.
– Dakle, Poter, Poter... – reče profesorka Mek Gonagal, konsultujući svoje
beleške pre nego što se okrenula prema Hariju. – Čini, Odbrana od Mračnih veština,
Herbologija, Preobražavanja... sve je u redu. Moram da kažem da sam bila veoma
zadovoljna tvojom ocenom iz Preobražavanja, Poteru, vrlo zadovoljna. Pa zašto se
onda nisi prijavio da nastaviš s Napicima? Mislila sam da imaš ambicije da postaneš
Auror?
– Imao sam, ali rekli ste mi da moram imati „natprosečan“ na O.Č.N.-u,
profesorka.
– Trebalo je dok je profesor Snejp predavao taj predmet. Profesor Pužorog,
međutim, sa zadovoljstvom će prihvatiti učenike za O.I.Č.T. i s osvojenim „iznad
očekivanja“ na O.Č.N.-u. Želiš li da nastaviš s Napicima?
– Da – reče Hari – ali nisam kupio ni udžbenike, ni bilo kakve sastojke, ni...
– Sigurna sam da će profesor Pužorog moći da ti pozajmi nešto od toga – reče
profesorka Mek Gonagal. – Vrlo dobro, Poteru. Evo ti raspored. O, uzgred,
dvadesetak učenika punih nade prijavilo se za grifindorski kvidički tim. Predaću ti
listu blagovremeno da možeš po svom izboru da odrediš vreme za prijemne treninge.
Nekoliko minuta kasnije Ronu je odobrila iste predmete kao Hariju, i njih dvojica
zajedno napustiše sto.
– Vidi – reče Ron oduševljen, gledajući raspored – imamo slobodan čas sada... i
slobodan čas posle odmora... i posle ručka... sjajno!
Vratiše se u dnevni boravak, koji je bio prazan izuzev nekoliko sedmaka, među
njima i Kejti Bel, jedini preostali član prvobitnog kvidičkog tima kome se Hari
pridružio na prvoj godini.
– I mislila sam da ćeš je dobiti – reče ona pokazujući kapitensku značku na
Harijevim grudima. – Reci mi kad zakazuješ prijemne treninge?
– Ne budi glupa – reče Hari – ti ne moraš da ideš na prijemni, pet godina te
gledam kako igraš...
– Ne smeš tako da počinješ – reče ona upozoravajućim tonom. – Otkud znaš da
nema mnogo boljih od mene. Mnogi dobri timovi upropašćeni su zato što su kapiteni u
igru puštali samo stara lica, ili prijatelje...
Ronu je bilo malo neprijatno, i on poče da se igra zubatim frizbijem koji je
Hermiona zaplenila od mališana iz četvrtog razreda. Frizbi je leteo svuda po dnevnom
boravku, režeći i pokušavajući da izgrize tapiserije. Krukšenksove žute oči pomno su
ga pratile i mačak zašišta kad mu se ovaj i suviše približi.
Sat kasnije oni nerado napustiše sunčani dnevni boravak i pođoše na čas Odbrane
od Mračnih veština četiri sprata niže. Hermiona je već stajala u redu ispred učionice,
naručja punog teških knjiga i delujući preopterećeno.
– Imamo baš mnogo za domaći iz Runa – reče ona zabrinuto kad joj se Hari i Ron
pridružiše. – Sastav od pola metra, dva prevoda, a treba i da pročitam sve ovo do
srede!
– Sramota – zevnu Ron.
– Čekaj samo – reče ona ozlojeđeno. – Kladim se da će nam i Snejp zadati još
tonu toga.
Dok je to govorila vrata učionice se otvoriše i Snejp izađe u hodnik, žućkastog
lica, kao i uvek, uokvirenog dvema zavesama masne crne kose. Red smesta utihnu.
– Ulazite – reče on.
Hari pogleda oko sebe dok su ulazili. Snejp je već ostavio svoj pečat u toj
učionici. Bila je sumornija nego inače, jer su na prozore bile navučene zavese, i bila
je osvetljena svećama. Zidove su krasile nove slike, na mnogim su se videli ljudi koji
pate, pokazujući jezive rane ili čudno izobličene delove tela. Niko nije progovorio
dok su se smeštali, gledajući naokolo u grozne, senovite slike.
– Nisam vas zamolio da izvadite knjige – reče Snejp zatvarajući vrata i prilazeći
stolu, da bi se tu okrenuo licem prema razredu. Hermiona žurno spusti svoju kopiju
Suprotstavljanja bezličnom u torbu i gurnu je pod stolicu. – Želim da vam se obratim
i očekujem vašu punu pažnju.
Njegove crne oči prelazile su preko njihovih uzdignutih lica, zadržavši se na
Harijevom delić sekunde duže nego na ostalim.
– Dosad ste imali pet nastavnika ovog predmeta, ako se ne varam.
– Ako se ne varaš... kao da ih nisi gledao kako dolaze i odlaze, Snejpe, nadajući
se da ćeš biti sledeći – pomisli Hari jetko.
– Naravno, mora da su svi ti nastavnici imali vlastite metode i prioritete. Zbog te
zbrke iznenađen sam što su mnogi od vas uspeli da se provuku na O.Č.N.-u iz ovog
predmeta. Biću još više iznenađen ako uspete da isto tako prođete i na O.I.Č.T.-u, koji
će biti daleko zahtevniji.
Snejp pođe ka ćošku učionice govoreći tišim glasom; ceo razred istegnu vrat da bi
ga zadržali u vidnom polju.
– Mračne veštine – reče Snejp – jesu mnogostruke, raznorodne, stalno promenljive
i večne. Boriti se protiv njih isto je kao boriti se protiv mnogoglavog čudovišta kome
svaki put kad mu posečete jednu glavu izniknu dve, još opakije i pametnije od
prethodnih. Borite se s nečim što je neodređeno, promenljivo, neuništivo.
Hari je zurio u Snejpa. Jedno je bilo poštovati Mračne veštine kao opasnog
neprijatelja, a drugo govoriti o njima, kao što Snejp sada čini, s miloštom u glasu?
– Vaša odbrana – reče Snejp malo glasnije – mora, stoga, da bude elastična i
maštovita kao i veštine koje nameravate da osujetite. Ove slike – on pokaza na neke
dok je prolazio pored njih – daju veran prikaz svega što se dešava onima koji pate, na
primer, od Bolne kletve – (on zamahnu rukom prema veštici koja je očito vrištala u
agoniji) – ili koji osete dementorov poljubac – (čarobnjak je ležao šćućuren,
staklastog pogleda, uza zid)... – ili provociraju napad inferijusa – (krvava masa na
tlu).
– Da li to znači da je neki inferijus nedavno primećen? – upita Parvati Petil
piskavim glasom. – Je li to sigurno, da li ih on koristi?
– Mračni gospodar je u prošlosti koristio inferijuse – reče Snejp – što znači da bi
vam bilo dobro da pretpostavite kako bi ponovo mogao da ih koristi. A sad...
On ponovo krenu duž učionice prema svom stolu, i ponovo je ceo razred gledao u
njega kako korača, dok se njegova crna odora vijorila za njim.
– ...vi ste, pretpostavljam, potpuni početnici u korišćenju neverbalnih čini. Kakva
je prednost neverbalnih čini?
Hermionina ruka se ustremi uvis. Snejp je kratko vreme gledao naokolo u sve
druge, da bi bio siguran da nema izbora, pre nego što osorno reče: – Dobro onda...
gospođice Grejndžer?
– Vaš protivnik nije upozoren na to koju ćete vrstu magije izvesti – reče Hermiona
– što vam daje delić sekunde prednosti.
– Odgovor je maltene od reči do reči preuzet iz Standardne knjige čini za šesti
razred – reče Snejp odbojno (dole u ćošku, Melfoj se podrugljivo zakikota) – ali je u
suštini tačan. Da, oni koji napreduju u korišćenju magije bez uzvikivanja inkantacija
stiču izvestan elemenat iznenađenja prilikom bacanja čini. To, naravno, ne mogu svi
čarobnjaci. Radi se o koncentraciji i moći uma koja nekima – njegov pogled se još
jednom, zlurado, zaustavi na Hariju – nedostaje.
Hari je znao da Snejp misli na njihove katastrofalne časove Oklumencije
prethodne godine. Odbio je da spusti pogled, već je drsko zurio u Snejpa sve dok ovaj
nije odvratio pogled.
– Sada ćete se podeliti – nastavi Snejp – u parove. Jedan u paru će pokušati da
začara drugog bez reči. Onaj drugi pokušaće da isto tako u tišini odbije čin.
Nastavite.
Mada Snejp to nije znao, Hari je prethodne školske godine već naučio barem
polovinu odeljenja (svakoga ko je bio član DA) kako da izvedu Zaštitnu čin. Međutim,
niko od njih nikad nije tu čin bacio bez reči. Stoga je bilo mnogo varanja: mnogi su
samo šaputali inkantacije umesto da ih glasno izgovore. Po običaju, posle deset
minuta vežbe, Hermiona je uspela da odbije Nevilov promrmljan Urok gumenih nogu
ne izgovorivši ni reč, što je bio podvig za koji bi sigurno dobila dvadeset poena za
Grifindor od svakog razumnog nastavnika, ali Snejp je to ignorisao. Proleteo bi
između njih dok su vežbali, kao i obično nalik preraslom šišmišu, zadržavši se da
posmatra Harija i Rona kako se muče s ovim zadatkom.
Ron, koji je trebalo da začara Harija, bio je zajapuren, čvrsto stisnutih usana da ne
bi došao u iskušenje da promrmlja inkantaciju. Hari je podigao štapić, čekajući sav
napet da bi odbio kletvu koja je izgledala kao da nikad neće doći.
– Patetično, Vizli – reče Snejp posle nekog vremena. – Evo... da ti pokažem...
On uperi štapić u Harija tako brzo da je Hari reagovao instinktivno. Zaboravivši
svaku pomisao na neverbalnu kletvu, on vrisnu: – Protego!
Njegova Zaštitna čin bila je tako jaka da Snejp izgubi ravnotežu i udari o sto. Ceo
razred se okrenu i vide Snejpa kako se uspravlja, sav namršten.
– Sećaš li se da sam rekao da vežbamo neverbalne čini, Poteru?
– Da – reče Hari kruto.
– Da, gospodine.
– Nema potrebe da me zovete „gospodine“, profesore.
Reči mu se oteše pre nego što je shvatio šta govori. Nekoliko ljudi zinu od čuda,
uključujući Hermionu. Iza Snejpovih leđa, međutim, Ron, Din i Šejmus oduševljeno su
se cerili.
– Kaznena nastava, subota uveče, u mojoj kancelariji! – reče Snejp. – Neću da
trpim drskost ni od koga, Poteru... čak ni od Izabranog.
– To je bilo sjajno, Hari! – likovao je Ron kad su bili na sigurnom, izlazeći nešto
kasnije na odmor.
– Stvarno nisi smeo to da kažeš – reče Hermiona mršteći se na Rona. – Šta ti bi?
– Pokušao je da me urekne, u slučaju da nisi primetila! – naljuti se Hari. – Dosta
mi je bilo toga za vreme časova Oklumencije! Što ne nađe neko drugo zamorče za
promenu? Šta Dambldor smera kad mu dozvoljava da predaje Odbranu? Jesi li ga čuo
kako govori o Mračnim veštinama? On ih obožava! Celu tu neodređenu, neuništivu
priču...
– Pa – reče Hermiona – učinilo mi se da pomalo zvuči kao ti.
– Kao ja?
– Da, kada si nam govorio kako je izgledalo suočiti se s Voldemorom. Rekao si da
se ne radi o tome da se nabuba gomila čini, rekao si da se radi samo o pojedincu,
njegovoj pameti, i o tome ima li petlje... pa, zar nije i Snejp govorio isto to? Da se sve
svodi na to da budeš hrabar i brzomisleć?
Hari je bio toliko razoružan time što je ona njegove reči smatrala jednako vrednim
da ih upamti kao i Standardnu knjigu čini, da se nije raspravljao.
– Hari? Hej, Hari?
Hari se osvrnu: Džek Sloper, jedan od Jurišnika iz prošlogodišnjeg grifindorskog
kvidičkog tima, trčao je ka njemu držeći svitak pergamenta.
– Za tebe – dahtao je Sloper. – Čuj, saznao sam da si ti novi kapiten. Kad držiš
prijemni trening?
– Nisam još odlučio – reče Hari razmišljajući kako bi Sloper imao sreće ako
uopšte uđe ponovo u tim. – Javiću ti.
– U redu. Nadao sam se da će to biti ovog vikenda...
Ali Hari ga nije slušao; prepoznao je tanak, iskošen rukopis na pergamentu.
Ostavljajući Slopera usred rečenice, on odjuri s Ronom i Hermionom, usput
odmotavši pergament.
Dragi Hari,
Voleo bih da počnemo s našim privatnim časovima ove subote. Dođi u moju
kancelariju u osam sati uveče, moliću. Nadam se da uživaš u prvom danu
školske godine.
Srdačno tvoj,
Albus Dambldor
P.S. Obožavam šumeće bombone.
– Obožava šumeće bombone? – reče Ron koji je preko Harijevog ramena pročitao
poruku i izgledao zbunjeno.
– To je lozinka da mogu da prođem pored gargojla ispred njegove radne sobe –
reče Hari sniženim tonom. – Ha! Snejp će biti besan... Neću moći da pohađam njegovu
kaznenu nastavu!
On, Ron i Hermiona su tokom celog odmora razmatrali čemu bi Dambldor mogao
da podučava Harija. Ron je mislio da bi to najverovatnije mogli biti spektakularni
uroci i kletve za koje Smrtožderi ne znaju. Hermiona je rekla da su takve stvari
nezakonite, i smatrala mnogo verovatnijim da Dambldor želi Harija da nauči
odbrambenim činima najvišeg nivoa. Posle odmora ona produži na Aritmantiju dok su
se Hari i Ron vratili u dnevni boravak, gde su preko volje počeli da rade domaći
zadatak koji im je Snejp zadao. Ispostavilo se da je on toliko složen da ga još nisu bili
završili kad im se Hermiona pridružila tokom popodnevnog slobodnog časa (mada je
ona znatno ubrzala pisanje tih zadataka). Tek su bili završili kad se oglasi zvono za
popodnevni dvočas Napitaka, i oni udariše poznatom stazom do učionice među
podrumskim tamnicama, koja je ranije dugo vremena pripadala Snejpu.
Kada su stigli u hodnik, videli su da je samo nekoliko ljudi uspelo da se upiše na
O.I.Č.T. nivo. Kreb i Gojl očito nisu postigli očekivani O.Č.N., ali je četvoro
sliterinaca prošlo, uključujući Melfoja. Bila su tu i četiri rejvenkloovca, i jedan iz
Haflpafa, Erni Makmilan, koji je Hariju bio simpatičan uprkos svom prilično
pompeznom držanju.
– Hari – reče Erni zloslutno, pružajući mu ruku dok je Hari prilazio – nisam stigao
da popričam s tobom jutros na Odbrani od Mračnih veština. Dobra lekcija, pomislio
sam, ali Zaštitne čini su proste kao pasulj, za nas veterane iz DA... a kako ste vi,
Rone... Hermiona?
Pre nego što su stigli da mu odgovore išta više od običnog „dobro“, vrata tamnice
se otvoriše i Pužorogov trbuh izađe kroz vrata pre njega. Dok su ulazili u učionicu,
njegovi ogromni morževski brkovi izviše se oko njegovih zadovoljno nasmešenih usta,
i on s naročitim zadovoljstvom pozdravi Harija i Zabinija.
Tamnica je, što je bilo najneobičnije, već bila puna isparenja i čudnih mirisa. Dok
su prolazili pored ogromnih ključajućih kotlova, Hari, Ron i Hermiona su njuškali sa
zanimanjem. Četiri sliterinca sedoše za jedan sto zajedno, kao i četvoro
rejvenkloovaca. Tako su Hari, Ron i Hermiona podelili sto s Ernijem. Izabrali su
najbliži, zlatno obojen kotao, iz kojeg se širio jedan od najzavodljivijih mirisa koji je
Hari ikad osetio: nekako ga je istovremeno podsećao na pitu od melase, na miris
drške od metle i na nešto cvetno što je možda nekad omirisao u Jazbini. Otkrio je da
diše veoma lagano i duboko, i da ga mirisi napitka ispunjavaju kao neko piće. Obuze
ga veliko zadovoljstvo i on se naceri Ronu, koji je bio preko puta, a ovaj mu lenjo
uzvrati kez.
– E sad, e sad, e sad – reče Pužorog, čiji je masivni obris treperio kroz mnoga
svetlucava isparenja. – Izvadite svi vagice i pribor za napitke, i ne zaboravite
primerke Višeg nivoa spravljanja napitaka...
– Gospodine... – reče Hari podigavši ruku.
– Hari, dečače moj?
– Nemam ni knjigu, ni vage, niti bilo šta... ni Ron... nismo mislili da ćemo uopšte
moći da pohađamo O.I.Č.T, znate...
– O, da, profesorka Mek Gonagal mi je spomenula... ne brini, dragi dečače, nemoj
uopšte da brineš. Danas možeš da koristiš sastojke iz ormana sa zalihama, a siguran
sam da možemo da ti pozajmimo neku vagicu. Imamo i gomilicu starih knjiga,
poslužiće dok ne naručiš novu od Kitnjavka i Mrljavka...
Pužorog se stušti do ormana u ćošku, i posle kratkog preturanja izroni s dva vrlo
pohabana primerka Višeg nivoa spravljanja napitaka od Ispičuture Gnjaveža, koje
dade Hariju i Ronu zajedno s dva para zarđalih vaga.
– E sad – reče Pužorog vrativši se u prednji deo učionice i naduvavajući svoje
već ispupčene grudi, tako da je malo falilo da mu dugmad na prsluku popuca –
pripremio sam vam nekoliko napitaka da ih pogledate, čisto iz radoznalosti, znate već.
To su stvari koje bi trebalo da znate da napravite kad budete kompletirali svoje
O.I.Č.T-e. Mora da ste čuli za njih, čak i ako ih sami još niste spravljali. Može li iko
da mi kaže šta je ovo?
On pokaza na kotao najbliži sliterinskom stolu. Hari se lako podiže na stolici i
vide da u njemu vri nešto nalik običnoj vodi.
Hermionina dobro uvežbana ruka zapara vazduh, pre bilo koga drugog. Pužorog je
prozva.
– To je veritaserum, bezbojan, bezmirisan napitak koji prisiljava onoga ko ga
popije da govori istinu – reče Hermiona.
– Vrlo dobro, vrlo dobro! – srećno uskliknu Pužorog. – A sad – nastavi,
pokazujući na kotao najbliži rejvenkloovskom stolu – ovaj je vrlo poznat... prikazan
nedavno u novim lecima Ministarstva... ko može...
Hermionina ruka još jednom je bila najbrža.
– To je višesokovni napitak, gospodine – reče ona.
I Hari je prepoznao sporokrčkajuću blatnjavu tečnost u drugom kotlu, ali nije hteo
da kvari Hermioni užitak u osvajanju poena za tačan odgovor na ovo pitanje. Ona je,
uostalom, bila ta koja je uspela i da napravi taj napitak još u drugom razredu.
– Izvrsno, izvrsno! A ovo ovde... da, dušice? – reče Pužorog, pomalo se snuždivši
kad vide kako se Hermionina ruka ponovo probija kroz vazduh.
– To je amortencija!
– Zaista. Možda je malo smešno što to pitam – reče Pužorog, koji je izgledao
prilično impresioniran – ali pretpostavljam da znaš kako deluje?
– To je najjači ljubavni napitak na svetu! – reče Hermiona.
– Tačno! Prepoznala si ga, pretpostavljam, po osobenom sedefnom sjaju?
– I po pari koja se diže u karakterističnim spiralama – reče Hermiona oduševljeno
– i trebalo bi da miriše sasvim drukčije svakom od nas, već u skladu s tim šta koga
privlači, tako da ja, recimo, mogu da namirišem sveže pokošeno seno i nov pergament
i...
Ali onda odjednom pocrvene i ne dovrši rečenicu.
– Mogu li da čujem tvoje ime, dušo? – reče Pužorog ne obraćajući pažnju na
Hermioninu zbunjenost.
– Hermiona Grejndžer, gospodine.
– Grejndžer? Grejndžer? Da nisi možda u rodu s Hektorom Dagvort-Grejndžerom,
koji je osnovao „Najizvrsnije društvo spravljača napitaka“?
– Ne, mislim da nisam, gospodine. Ja sam normalskog porekla, znate.
Hari vide kako se Melfoj nagnuo ka Notu i nešto mu šapnuo. Obojica se zatim
podrugljivo nasmejaše, ali Pužorog nije pokazao nikakvo razočaranje; naprotiv,
zadovoljno se nasmešio i skrenuo pogled s Hermione na Harija, koji je sedeo odmah
pored nje.
– Oho! Moja najbolja drugarica je normalskog porekla i najbolja je u našoj
generaciji. Pretpostavljam da je ovo ta vrla drugarica o kojoj si mi govorio, Hari?
– Da, gospodine – reče Hari.
– Vidi, vidi! Pa, dajem ti dvadeset pošteno zarađenih poena za Grifindor,
gospođice Grejndžer – reče Pužorog srdačno.
Melfoj je izgledao kao onda kada ga je Hermiona udarila posred lica. Hermiona
se okrenu Hariju blistavog izraza lica i prošaputa: – Da li si mu stvarno rekao da sam
najbolja u generaciji? O, Hari!
– Pa, šta je tu toliko neobično? – dobaci joj šapatom Ron, koji je iz nekog razloga
izgledao ozlojeđeno. – Ti jesi najbolja na našoj godini... i ja bih mu isto rekao da je
mene pitao!
Hermiona se nasmeši, ali ga odmah ućutka pokretom ruke da bi čuli šta Pužorog
govori. Ron je delovao pomalo neveselo.
– Amortencija ne može da izazove pravu ljubav, naravno. Nemoguće je stvoriti ili
imitirati ljubav. Ne, ovo može samo da izazove moćnu zaljubljenost ili opsesiju. To je
verovatno najopasniji i najmoćniji napitak u ovoj prostoriji... o, da – reče on, ozbiljno
klimnuvši glavom Melfoju i Notu, koji su se smeškali sa zluradom nevericom. – Kad
budete proživeli onoliko koliko i ja, nećete potcenjivati moć opsesivne ljubavi...
– A sad – reče Pužorog – vreme je da prionemo na posao.
– Gospodine, niste nam još rekli šta je u onom – reče Erni Makmilan pokazujući
mali crni kotao na Pužorogovom stolu. Napitak u njemu se veselo krčkao. Bio je boje
livenog zlata, a velike kapi iz njega su iskakale kao zlatne ribice iznad površine, mada
se ni kap nije prosula izvan kotla.
– Oho! – Ponovo će Pužorog. Hari je bio siguran da Pužorog uopšte nije zaboravio
taj napitak, već je čekao da ga upitaju za njega, radi dramskog efekta. – Da. Taj. Pa,
taj napitak, dame i gospodo, jeste čudnovat mali napitak po imenu feliks felicis.
Pretpostavljam – okrenu se on, smešeći se, ka Hermioni, koja ispusti glasan uzdah –
da znate šta feliks felicis izaziva, gospođice Grejndžer?
– To je tečna sreća – reče Hermiona ushićeno. – Čini vas taličnim!
Svi u razredu se malo ispraviše na stolicama. Sad je Hari mogao da vidi jedino
Melfojevu zaglađenu, svetloplavu glavu, jer je ovaj najzad poklonio Pužorogu svoju
punu i neometanu pažnju.
– Tačno tako, još deset poena za Grifindor. – Da, to je zaista neobičan mali
napitak – reče Pužorog. – Strahovito je teško napraviti ga, a pri tom može biti poguban
ako nešto pogrešite. Ipak, ako se skuva kako treba, kao ovaj, otkrićete da su se svi
vaši napori isplatili... bar dok njegovo dejstvo ne prođe.
– Što ga onda ljudi ne piju sve vreme? – upita Teri But željno.
– Zato što, ako se preterano uzima, izaziva lakomislenost, nesmotrenost i opasnu
samouverenost – reče Pužorog. – Ako uzimate previše nečega što je dobro, znate
već... u velikim količinama je veoma otrovan. Ali, ako ga uzimate štedljivo, i vrlo
retko...
– Da li ste ga vi ikada okusili, gospodine? – upita Majkl Korner radoznalo.
– Dvaput u životu – reče Pužorog. – Jednom kad sam imao dvadeset četiri godine,
i jednom kada mi je bilo pedeset sedam. Po dve pune kašike uz doručak. Dva savršena
dana. On se sanjivo zagleda u daljinu. Bez obzira na to da li je glumio ili ne, pomisli
Hari, efekat je bio dobar.
– I to je ono što ću vam ponuditi – reče Pužorog, očigledno se ponovo vrativši na
zemlju – kao nagradu na ovom času.
Nastade tišina u kojoj se svako krčkanje i grgoljenje napitaka oko njih čulo
višestruko jače.
– Jedna bočica feliks felicisa – reče Pužorog izvadivši iz džepa minijaturnu
bočicu s pampurom i pokazujući je svima. – Dovoljna je za dvanaest sati sreće. Od
zore do sumraka imaćete sreće u svemu što pokušate.
– Ipak, moram vas upozoriti da je feliks felicis zabranjena supstanca u
organizovanim takmičenjima... sportskim događajima, na primer, na ispitima ili
izborima. Zbog toga pobednik može da je iskoristi samo tokom nekog svog
uobičajenog dana... i da posmatra kako taj uobičajeni dan postaje neuobičajen!
– Dakle – reče Pužorog iznenada živnuvši – kako ćete da osvojite ovu bajnu
nagradu? Pa, okrenite stranu deset u Višem nivou spravljanja napitaka. Ostalo nam je
nešto više od sat vremena, što bi vam bilo dovoljno da se oprobate u pravljenju
pristojnog rastvora žive smrti. Znam da je složenije od svega što ste dosad pokušali
da napravite, i ne očekujem da iko od vas napravi savršen napitak. Ipak, onaj od vas
ko to uradi najbolje dobiće ovaj mali feliks. Počnite!
Odmah se začu komešanje, jer je svako privukao svoj kotao k sebi, i zvonko
zveckanje, kad svi prisutni počeše da stavljaju tegove na vage, ali niko nije
progovarao. Koncentracija u sobi bila je gotovo opipljiva. Hari je video kako Melfoj
grozničavo prelistava svoj primerak Višeg nivoa spravljanja napitaka. Nije moglo
biti očitije da Melfoj zaista čezne da osvoji taj srećan dan. Hari se brzo nagnu nad
raskupusanu knjigu koju mu je Pužorog pozajmio.
Zasmetalo mu je što vidi da je prethodni vlasnik žvrljao po svim stranicama, tako
da su se margine crnele kao i štampani delovi. Sagnuvši se najpre nad nju da bi
dešifrovao sastojke (čak i tu je prethodni vlasnik pisao neke primedbe i neke stvari
precrtao), Hari potom požuri do plakara sa sastojcima da nađe šta mu treba. Dok je
hitao natrag do svog kotla, vide kako Melfoj secka korenje valerijane što brže može.
Svi su gledali naokolo da vide šta ostatak razreda radi. To što niste mogli svoj rad
da radite nasamo bila je jedna od prednosti i ujedno mana časova Napitaka. Kroz
deset minuta je cela učionica bila puna plavičaste pare. Hermiona je, naravno, izgleda
najbrže napredovala. Njen napitak je već ličio na „onu mirnu tečnost, crnu poput
ribizle“, što je navedeno kao idealna boja polugotovog napitka.
Kad je završio sa seckanjem korenja, Hari se ponovo nagnuo nad knjigu. Silno ga
je nerviralo što mora stalno iznova da dešifruje uputstva ispod tih glupih žvrljotina
prethodnog vlasnika knjige, koji se iz nekog razloga nije složio s nalogom da isecka
sopoforni pasulj i zapisao je alternativno uputstvo:
Izgnječiti ga tupom stranom srebrnog bodeža, bolje oslobađa sok nego seckanje.
– Gospodine, mislim da ste poznavali mog dedu, Abraksasa Melfoja?
Hari pogleda: Pužorog je upravo prolazio pored sliterinskog stola.
– Da – reče Pužorog ne gledajući u Melfoja. – Bilo mi je žao kad sam čuo da je
umro, mada, naravno, nije bilo neočekivano, kad je zaradio zmajske boginje pod stare
dane...
I odšeta dalje. Hari se sagnu iznad svog kotla zlobno se smeškajući. Video je da je
Melfoj očekivao da će se nastavnik prema njemu odnositi kao prema Hariju ili
Zabiniju. Možda se čak nadao i da će imati povlašćen položaj na koji se navikao kod
Snejpa. Ali, činilo se da Melfoj, u želji da se dokopa bočice feliks felicisa, ne može
da se osloni ni na šta drugo osim na svoj talenat.
Ispostavilo se da je sopoforni pasulj veoma teško iseckati. Hari se obrati
Hermioni:
– Mogu li da pozajmim tvoj srebrni nož?
Ona nestrpljivo klimnu glavom ne odvajajući oči od svog napitka, koji je i dalje
bio tamnoljubičast, mada je dotad, sudeći prema knjizi, trebalo da poprimi svetlu
nijansu boje jorgovana.
Hari izmrvi svoj pasulj tupom stranom bodeža. Na njegovo čuđenje, pasulj smesta
ispusti toliko soka da je Hari bio zapanjen otkud ga toliko u tako smežuranom
zrnevlju. Žurno ga sasuvši u kotao vide, na svoje iznenađenje, da je napitak istog
trenutka dobio upravo onu nijansu koju je trebalo da ima prema tekstu u knjizi.
Istog trenutka iščeze i njegova ljutnja na prethodnog vlasnika. Hari je sada čkiljio
u sledeće uputstvo. Prema knjizi, trebalo je da meša suprotno od kazaljke na satu dok
se napitak ne izbistri kao voda. Prema onom što je prethodni vlasnik dopisao,
naprotiv, trebalo je da posle svakog sedmog mešanja suprotno od kazaljke na satu
jedanput promeša u pravcu kazaljke na satu. Da li je stari vlasnik i drugi put u pravu?
Hari je mešao suprotno od kazaljke na satu, zadržavši dah, pa onda jednom u
pravcu kazaljke na satu. Dejstvo se videlo istog trena. Napitak postade najbleđe roze
boje.
– Kako ti to uspeva? – upita ga Hermiona, čije je lice bilo skroz crveno, a kosa se
sve više kovrdžala od pare iz njenog kotla. A ipak, njen napitak je i dalje bio
nepokolebljivo ljubičast.
– Dodaj jedno mešanje u pravcu kazaljke na satu...
– Ne, ne, u knjizi piše suprotno od kazaljke na satu! – obrecnu se ona.
Hari slegnu ramenima i nastavi onako kako je počeo. Sedam okretaja suprotno od
kazaljke na satu, jedan u pravcu kazaljke na satu, pauza... sedam okretaja suprotno od
kazaljke na satu, jedan u pravcu kazaljke na satu...
S druge strane stola, Ron je poluglasno psovao. Njegov napitak ličio je na tečni
karamel. Hari se osvrnu. Koliko je video, niko nije uspeo da mu napitak bude tako
bled kao njegov. Bio je ushićen, što mu se nikad ranije nije desilo u ovoj tamniciučionici.
– I vreme je... isteklo! – oglasi se Pužorog. – Prestanite da mešate, molim vas!
Pužorog je polako šetao između stolova zavirujući u kotliće. Nije komentarisao,
ali bi povremeno promešao neki napitak, ili ga omirisao. Najzad stiže do stola gde su
sedeli Hari, Ron, Hermiona i Erni. Žalosno se osmehnu kad vide katranastu smesu u
Ronovom kotlu. Prođe pored Ernijevog marinskoplavog čorbuljaka. Pri pogledu na
Hermionin napitak odobravajuće klimnu glavom. Onda ugleda Harijev, i licem mu se
razli očaranost s nevericom.
– Dobitnik je jasan! – uskliknu da ga cela tamnica čuje. – Izvrsno, izvrsno, Hari!
Bože dragi, očito si nasledio majčin talenat, Lili je bila majstor za Napitke, zaista!
Evo, dakle, izvoli... bočica feliks felicisa, kao što sam obećao, i dobro ga iskoristi!
Hari ubaci majušnu flašicu zlatne tečnosti u svoj unutrašnji džep, osećajući čudnu
mešavinu zadovoljstva pred besnim pogledima sliterinaca, i krivice zbog razočaranja
na Hermioninom licu. Ron je izgledao prosto zblanut.
– Kako si to izveo? – prošaputa on Hariju dok su napuštali tamnicu.
– Imao sam sreće, pretpostavljam – reče Hari jer je Melfoj mogao da ih čuje.
Međutim, kad su seli za grifindorski sto da večeraju, osetio se dovoljno bezbedno
da im sve ispriča. Hermionino lice bilo je sve skamenjenije pri svakoj njegovoj
sledećoj reči.
– Pretpostavljam da misliš kako sam varao? – završi on iznerviran njenim
izrazom.
– Pa, nije baš bilo tvojih ruku delo, zar ne? – reče ona strogo.
– Samo je pratio uputstva koja su bila različita od naših – reče Ron. – Moglo je da
ispadne i prava katastrofa, zar ne? Ali, rizikovao je i isplatilo mu se. – On uzdahnu. –
Pužorog je mogao meni da dâ tu knjigu, ali ne, ja sam dobio neku u kojoj niko nikada
nije pisao. Samo je bljuvao po njoj, sudeći po strani pedeset dva, ali...
– Čekaj malo – začu se glas pored Harijevog levog uva, i on oseti iznenadan dašak
onog cvetnog mirisa koji je osetio u Pužorogovoj tamnici. Osvrnu se i vide da im se
Džini pridružila. – Jesam li ja to dobro čula? Postupao si prema nalozima koje je neko
napisao u nekoj knjizi, Hari?
Izgledala je uzrujana i ljuta. Hari je odmah znao šta joj se mota po glavi.
– Nije to ništa – reče on razuveravajući je, snizivši ton. – To nije ništa nalik
Ridlovom dnevniku. Samo stari udžbenik po kome je neko piskarao.
– Ali ti radiš onako kako tamo piše?
– Samo sam pratio nekoliko reči ispisanih perom po marginama. Časna reč. Džini,
nema tu ničeg sumnjivog...
– Džini je u pravu – reče Hermiona, naglo živnuvši. – Treba da proverimo ima li
nečeg sumnjivog. Mislim, sva ta neobična uputstva, ko će ga znati?
– Hej! – reče Hari prkosno kad mu ona naglo izvadi njegov primerak Višeg nivoa
spravljanja napitaka iz torbe i podiže štapić.
– Specialis revelio! – reče ona žustro ga lupivši po prednjoj korici.
Ništa se ne desi. Knjiga je i dalje stajala tu gde je, stara, prljava i s uškicama.
– Jesi li završila? – reče Hari rasrđeno. – Ili čekaš da vidiš hoće li da ti izvede
salto?
– Izgleda da je u redu – reče Hermiona još uvek sumnjičavo zureći u knjigu. –
Mislim, čini se da je zaista... samo običan udžbenik.
– Dobro, onda ću da je uzmem – reče Hari zgrabivši je sa stola, ali mu ona ispade
iz ruku na pod, otvorivši se.
Niko drugi nije gledao. Hari se sagnu da je podigne, i dok je to radio, vide nešto
ispisano pri dnu zadnje korice, istim sitnim, zbijenim rukopisom kao i uputstva na
osnovu kojih je dobio bočicu feliks felicisa, koju je sakrio na bezbedno mesto, u paru
čarapa na dnu svog kovčega u spavaonici na spratu.
Ova knjiga je vlasnistvo Polukrvnog Princa.

10. Kuća Ispijenih



Tokom svih časova napitaka te nedelje Hari je nastavio da prati uputstva
Polukrvnog Princa kad god su se razlikovala od uputstava Ispičuture Gnjaveža, a
posledica toga bila je da je već posle četvrtog časa Pužorog ushićeno buncao o
Harijevim sposobnostima, govoreći kako je retko kad predavao nekome tako
talentovanom. Ni Ron ni Hermiona nisu bili oduševljeni zbog toga. Mada im je Hari
ponudio da koriste njegovu knjigu, Ronu je bilo teže da dešifruje taj rukopis nego
Hariju, a nije mogao stalno da zapitkuje Harija da mu ga glasno čita jer bi delovalo
sumnjivo. Hermiona je, u međuvremenu, odlučno prionula na ono što je zvala
„zvaničnim“ uputstvima, ali je bila sve lošije volje jer su donosila slabije rezultate od
Prinčevih.
Hari se poluzainteresovano pitao ko je Polukrvni Princ. Mada ga je brdo domaćih
zadataka koje su im zadavali sprečavalo da pročita ceo primerak Višeg nivoa
spravljanja napitaka, prelistao ga je letimično, dovoljno da vidi da gotovo i nema
stranice na kojoj Princ nije dopisao svoje beleške, koje nisu uvek bile u vezi sa
spravljanjem napitaka. Tu i tamo nalazila su se uputstva za nešto nalik činima koje je
Princ sam smislio.
– Ili smislila – reče Hermiona razdražljivo kad je čula kako Hari neke od tih
uputstava izlaže Ronu u dnevnom boravku u subotu uveče. – Možda je devojčica.
Mislim da rukopis više liči na ženski nego na muški.
– Polukrvni Princ, tako se zvao – reče Hari. – Znaš li neku devojčicu princa?
Hermiona izgleda nije umela da odgovori na to. Samo je popreko gledala i
grčevito cimnula svoj sastav o „Principima rematerijalizacije“ dalje od Rona, koji je
pokušavao da ga pročita odnaopačke.
Hari pogleda na sat i žurno vrati stari primerak Višeg nivoa spravljanja napitaka
u torbu.
– Već je pet do osam, bolje da krenem, zakasniću kod Dambldora.
– Auuu! – zaprepasti se Hermiona naglo podigavši pogled. – Srećno! Sačekaćemo
te da čujemo čemu te on podučava!
– Nadam se da će sve proći kako treba – reče Ron, i njih dvoje ostadoše gledajući
kako Hari odlazi kroz rupu u portretu.
Hari je produžio opustelim hodnicima, mada je morao žurno da se sakrije iza
jedne statue kada se profesorka Treloni pojavila iza ćoška, mrmljajući za sebe dok je
mešala špil prljavih karata čitajući ih usput u hodu.
– Dvojka pik: sukob – mrmljala je prolazeći pored mesta gde je Hari čučao,
skriven iza stuba. – Sedmica pik: loš znak. Desetka pik, nasilje. Žandar pik: mlad
tamnokos momak, možda u nevolji, neko ko ne voli osobu koja se obraća kartama...
Ona se ukopa u mestu, baš s druge strane statue iza koje se Hari krio.
– Pa to ne može biti tačno – reče, iznervirana, a Hari začu kako ona ponovo
energično meša špil, i odlazi, ostavljajući za sobom zadah kuvanog šerija. Hari sačeka
dok nije bio sasvim siguran da je otišla, a onda ponovo potrči, sve dok ne stiže do
mesta u hodniku na sedmom spratu gde je ispred zida stajao usamljen gargojl.
– Šumeće bombone – reče Hari. Gargojl poskoči u stranu, zid iza njega se
razdvoji i pojaviše se pokretne spiralne stepenice, Hari zakorači na njih i one ga,
kružno klizeći, ponesoše uvis do vrata Dambldorove kancelarije s mesinganim
zvekirom.
Hari zakuca.
– Napred – začu se Dambldorov glas.
– Dobro veče, gospodine – reče Hari, ulazeći u direktorovu kancelariju.
– O, dobro veče, Hari, sedi – reče Dambldor smešeći se. – Nadam se da si uživao
prve nedelje u školi?
– Jesam, hvala, gospodine – reče Hari.
– Mora da si bio zauzet, kad već imaš kaznenu nastavu!
– Ovaj... – poče Hari nespretno, ali Dambldor nije izgledao previše strogo.
– Sredio sam s profesorom Snejpom da odradiš kaznenu nastavu iduće subote
umesto danas.
– U redu – reče Hari, kome su se po glavi vrzmale stvari mnogo važnije od
Snejpove kaznene nastave, i sada krišom pogleda naokolo ne bi li naslutio šta
Dambldor to veče planira s njim. Kružna kancelarija izgledala je kao uvek: krhki
srebrni instrumenti stajali su na stalcima s vretenastim nogama, ispuštajući oblačiće
dima i zujanje, portreti prethodnih direktora i direktorki što su dremali u svojim
ramovima, a Dambldorov veličanstveni Feniks, Foks, stajao je na svom stalku iza
vrata posmatrajući Harija s vidnim zanimanjem. Nije izgledalo da je Dambldor
raščistio prostor za eventualne vežbe dvoboja.
– Pa, Hari – reče Dambldor poslovnim glasom – pitao si se, siguran sam, šta sam
planirao da radimo na ovim... u nedostatku bolje reči... časovima?
– Da, gospodine.
– Pa, odlučio sam da je vreme da, sad kad znaš šta je nagnalo Lorda Voldemora
da pokuša da te ubije pre petnaest godina, dobiješ izvesne informacije.
Nastupi pauza.
– Rekli ste, na kraju prošlog polugodišta, da ćete mi reći sve – reče Hari. Bilo mu
je teško da iz glasa izbaci prizvuk optužbe. – Gospodine – dodade.
– To sam i uradio – reče Dambldor tiho. – Rekao sam ti sve što znam. Od sad pa
nadalje ostavićemo čvrste temelje činjenica i zajedno se otisnuti kroz tamne močvare
sećanja u gustiše najdubljih nagađanja. Odsad pa nadalje, Hari, možda će se
ispostaviti da sam u zabludi kao Hamfri Podrigivač, koji je verovao da je došlo doba
za kotlove od sira.
– Ali mislite da ste u pravu? – upita Hari.
– Naravno, ali već sam ti dokazao da i ja grešim, kao i svako drugi. U stvari,
pošto sam... oprostićeš mi na smelosti... znatno pametniji od većine ljudi, i moje
greške su, shodno tome, mnogo veće.
– Gospodine – reče Hari oprezno – da li to što ćete mi reći ima veze s
proročanstvom? Hoće li mi pomoći... da preživim?
– I te kako ima veze s proročanstvom – reče Dambldor nonšalantno, kao da ga je
Hari upitao kakvo će vreme biti sutradan – a svakako se nadam da će ti pomoći da
preživiš.
Dambldor ustade i obiđe oko stola, pored Harija, koji se željno okrenu na svom
mestu da bi posmatrao Dambldora koji se naginjao preko plakara pored vrata. Kada
se uspravio, Dambldor je držao poznatu plitku kamenu posudu s ugraviranim čudnim
znacima duž ivice. On smesti Sito-za-misli na sto ispred Harija.
– Izgledaš zabrinuto.
Hari je zaista odmeravao Sito-za-misli s izvesnom zebnjom. Njegova prethodna
iskustva s tom čudnom spravom koja je čuvala i ponovo otkrivala misli i sećanja bila
su, mada izuzetno poučna, i vrlo neprijatna. Poslednji put kada je došao u dodir s
njegovim sadržajem video je i više nego što je hteo. Ali Dambldor mu se smešio.
– Ovog puta ući ćeš u Sito-za-misli sa mnom... i što je još neobičnije, uz dozvolu.
– Kuda idemo, gospodine?
– Na putovanje kroz uspomene Boba Ogdena – reče Dambldor, izvukavši iz džepa
kristalnu bočicu s uskovitlanom srebrnobelom materijom.
– Ko je Bob Ogden?
– Bio je zaposlen u Odseku za sprovođenje magijskih zakona – reče Dambldor. –
Umro je pre izvesnog vremena, ali ne pre nego što sam uspeo da mu uđem u trag i
ubedim ga da mi poveri ova svoja sećanja. Pratićemo ga dok ide u posetu koju je
obavio u okviru svojih službenih dužnosti. Samo stani ovde, Hari...
Ali Dambldoru je bilo teško da izvuče zatvarač na kristalnoj boci: njegova
povređena ruka bila je ukočena i bolna.
– Smem li... smem li ja, gospodine?
– Nema veze, Hari...
Dambldor uperi svoj štapić ka boci i pampur izlete.
– Gospodine... kako ste povredili ruku? – ponovo upita Hari gledajući u pocrnele
prste s mešavinom odvratnosti i sažaljenja.
– Nije trenutak za tu priču, Hari. Ne još. Imamo sastanak s Bobom Ogdenom
Dambldor nasu srebrnasti sadržaj boce u Sito-za-misli, gde se ovaj kovitlao i
svetlucao, ni tečan ni gasovit.
– Posle tebe – reče Dambldor pokazujući prema činiji.
Hari se nagnu napred, duboko udahnu i uroni lice u srebrnu materiju. Oseti kako
mu se stopala odvajaju od poda kancelarije: padao je, i padao kroz uskomešanu tminu,
a onda, sasvim iznenada, žmirkao je na zaslepljujućoj sunčevoj svetlosti. Pre nego što
su mu se oči prilagodile, Dambldor se prizemlji pored njega.
Stajali su na seoskoj stazi oivičenoj visokom, gustom živicom, ispod letnjeg sunca
jarkog i plavog poput nezaboravka. Tri metra ispred njih stajao je nizak, punačak
čovek s neobično debelim naočarima koje su mu smanjivale oči na tačkice, nalik
krtičjim. Čitao je drveni natpis koji je štrčao iz trnjike na levoj strani puta. Hari je
znao da to mora biti Ogden. Bio je jedina osoba na vidiku, a i nosio je čudnu odeću
kakvu su često nosili neiskusni čarobnjaci u pokušaju da izgledaju kao Normalci. U
ovom slučaju, frak i kamašne preko prugastog jednodelnog muškog kupaćeg kostima.
Međutim, pre nego što je Hari stigao išta da učini, sem da registruje njegovu bizarnu
pojavu, Ogden se živahnim hodom zaputi niz stazu.
Dambldor i Hari pođoše za njim. Dok su prolazili pored drvenog znaka, Hari
pogleda u njegova dva kraka. Na onom koji je pokazivao u pravcu iz kog su upravo
stigli pisalo je: Veliki Henglton, 8 kilometara. Na kraku koji je pokazivao prema
Ogdenu pisalo je: Mali Henglton, 2 kilometra.
Neko vreme su hodali ne videći ništa osim živice, širokog plavog neba iznad njih i
brzajuće figure čoveka u fraku ispred njih a onda staza skrenu ulevo i naniže, strmo se
spuštajući niz padinu, tako da im se, odjednom, neočekivano ukaza prizor čitave
doline koja se pružala pred njima. Hari je video neko selo, nesumnjivo Mali
Henglton, koje se ugnezdilo između dva strma brežuljka, s jasno vidljivom crkvom i
grobljem. Preko udoline, na bregu sa suprotne strane, nalazila se ljupka
veleposednička kuća okružena širokim prostranstvom plišanozelenog travnjaka.
Ogden se nevoljno dao u kas niza strminu. Dambldor poče da grabi dužim
koracima, a Hari požuri da bi održao korak s njim. Smatrao je da Mali Henglton mora
biti njihovo krajnje odredište i pitao se, kao i u noći kada su našli Pužoroga, zašto
moraju da mu prilaze s takvog odstojanja. Uskoro je otkrio da je pogrešio misleći da
idu u selo. Staza je skretala desno, a kad su skrenuli iza ćoška, videli su kako skut
Ogdenovog fraka nestaje kroz procep u živoj ogradi.
Dambldor i Hari su ga pratili po uskom, prljavom puteljku oivičenom visokom i
divljom živicom, ižđikljalom mnogo više nego ona koju su ostavili za sobom. Staza je
bila vijugava, stenovita i puna rupa, strmo se spuštala niz breg kao i prethodna, i
izgledalo je da vodi do grupe mračnog drveća malo ispod njih. I zaista, uskoro se
puteljak završi u čestaru, a Dambldor i Hari stadoše iza Ogdena, koji se zaustavio i
izvukao štapić.
Uprkos nebu bez oblaka, stara stabla bacala su pred njih mračne, hladne senke i
Hariju je trebalo nekoliko sekundi da razazna kuću, napola skrivenu među zapletenim
deblima. Izgledalo mu je to kao veoma čudna lokacija za kuću, ili je bar bila
čudnovata odluka da se ostavi okolno drveće koje potpuno zaklanja svetlost i vidik na
dolinu koja se prostirala pod njim. Pitao se da li je naseljena. Zidovi su joj bili puni
mahovine, a mnogi crepovi spali su s krova pa su se tu i tamo videle krovne grede.
Svuda naokolo rasle su koprive, čiji su vrhovi dopirali do prozora, malih i
prekrivenih debelim slojem prljavštine. U trenutku kad je već pomislio da nije moguće
da iko tu stanuje, jedan prozor se s treskom naglo otvori, i iz njega pokulja tanak slap
pare ili dima, kao da neko nešto kuva.
Ogden prođe napred mirno, no ipak, kako se Hariju učini, prilično oprezno. Kad
se tamne senke krošnji sklopiše nad njim, ponovo zastade zureći u ulazna vrata, za
koja je neko prikucao mrtvu zmiju.
Zatim se začu šuškanje i pucketanje i čovek u ritama pade s najbližeg drveta,
dočekavši se na noge, pravo ispred Ogdena, koji poskoči unazad tako brzo da stade na
kraj svog fraka i spotače se.
– Nisi dobrodošao.
Čovek ispred njega imao je gustu kosu tako skorelu od prljavštine da je mogla biti
ma koje boje. Oči su mu bile sitne, tamne i razroke. Mogao je da izgleda komično, ali
nije. Njegova pojava delovala je zastrašujuće, i Hari nije mogao da krivi Ogdena što
je uzmakao još nekoliko koraka pre nego što je progovorio.
– Ovaj... dobro jutro. Ja sam iz Ministarstva magije...
– Nisi dobrodošao.
– Ovaj... žao mi je... ne razumem vas – reče Ogden nervozno.
Hari pomisli da Ogden mora da je sasvim tupav. Po Harijevom mišljenju, taj
stranac je bio sasvim jasan, pogotovo kad je počeo da maše štapićem u jednoj ruci, a
kratkim i prilično krvavim nožem u drugoj.
– Siguran sam da ga razumeš, Hari – mirno reče Dambldor.
– Da, naravno – reče Hari pomalo zbunjen. – Zar Ogden ne može...
Ali kad mu pogled ponovo pade na mrtvu zmiju na vratima, on odjednom shvati.
– On govori nemuštim jezikom?
– Dobro zapažanje – reče Dambldor klimajući glavom i smešeći se.
Čovek u ritama sada se približavao Ogdenu, držeći nož u jednoj a štapić u drugoj
ruci.–
Čuj, vidi – poče Ogden, ali prekasno: začu se prasak i Ogden se nađe na zemlji,
držeći se za nos, dok mu je žućkasta lepljiva tečnost štrcala između prstiju.
– Morfine! – reče prodoran glas.
Stariji čovek žurno izađe iz kućice, tresnuvši vratima iza sebe tako da se mrtva
zmija žalosno zanjiha. Taj čovek bio je niži od prvog, čudnovate građe: ramena su mu
bila veoma široka a ruke predugačke, što mu je, zajedno sa svetlosmeđim očima,
kratkom gustom kosom i naboranim licem davalo izgled snažnog, vremešnog majmuna.
Stao je kod čoveka s nožem, koji se sada kikotao pred prizorom Ogdena na zemlji.
– Ministarstvo, je li? – reče stariji čovek, pogledavši naniže u Ogdena.
– Tačno! – reče Ogden ljutito, brišući lice. – A vi ste, pretpostavljam, gospodin
Ispijeni?
– Jes’ vala – reče Ispijeni. – Strefio te posred lica, je l’ da?
– Da, i te kako! – obrecnu se Ogden.
– Trebalo je da najaviš svoje prisutvo, znaš? – reče Ispijeni agresivno. – Ovo je
privatan posed. Ne mo’š tek tako da ušetaš ovamo očekujući da moj sin neće da se
brani.
– Da se brani od čega, čoveče? – reče Ogden, uspravljajući se na noge.
– Od nametljivaca. Uljeza. Normalaca i hulja.
Ogden upre štapićem u svoj nos, koji je i dalje izbacivao ogromne količine
nekakvog žutog gnoja, i curenje odmah prestade. Gospodin Ispijeni se krajičkom usana
obrati Morfinu.
– Ulazi u kuću. Ne raspravljaj se.
Ovoga puta, pošto je već bio spreman za to, Hari prepozna nemušti jezik; osim što
je razumeo ono što se govori, razlikovao je i čudno siktanje koje je bilo sve što je
Ogden čuo. Morfin kao da je hteo da mu se suprotstavi, ali kad mu je otac uputio
preteći pogled, predomislio se, teškim, teturajućim hodom odgegao se do kućice i
zalupio ulazna vrata za sobom, tako da se zmija ponovo tužno zanjihala.
– Došao sam da vidim vašeg sina, gospodine Ispijeni – reče Ogden čisteći
poslednje tragove gnoja sa svog ogrtača. – To je bio Morfin, zar ne?
– Jes’, to je bio Morfin – reče starac nehajno. – Jesi li ti Čistokrvni? – iznenada
upita agresivno.
– To je sasvim nevažno – reče Ogden hladno, a Hari oseti kako njegovo
poštovanje prema Ogdenu raste.
Ispijeni je, očigledno, mislio drugačije. Čkiljio je u Ogdenovo lice i mrmljao,
jasno uvredljivim tonom: – Kad bolje razmislim, viđao sam njuške poput tvoje dole u
selu.–
Ne sumnjam, pogotovo ako ste puštali svog sina na njih – reče Ogden. – Možda
treba ovu raspravu da nastavimo unutra?
– Unutra?
– Da, gospodine Ispijeni. Već sam vam rekao. Ovde sam zbog Morfina. Poslali
smo sovu...
– Nemam ti ja koristi od sova – reče Ispijeni. – Ne otvaram pisma.
– Onda ne možete da se žalite kako niste upozoreni na posetioce – reče Ogden
zajedljivo. – Ovde sam zbog ozbiljnog narušavanja čarobnjačkog zakona koje se
dogodilo upravo ovde, u ranim jutrošnjim časovima...
– U redu, u redu, u redu! – prodera se Ispijeni. – Uđi u tu prokletu kuću već
jednom, neka ti bude!
Kuća je, činilo se, imala tri sobička. Dvoja vrata vodila su iz glavne prostorije,
koja je služila i kao kuhinja i kao dnevna soba. Morfin je sedeo u prljavoj fotelji iza
ognjišta koje se pušilo, okrećući živu guju među svojim debelim prstima i meko joj
pevušeći na nemuštom jeziku:
Sikći, sikći, zmijče malo,
Sklizni na pod, bez inata
Slušaj, slušaj svog Morfina
Da te ne skuca za vrata.
U uglu pored otvorenog prozora začu se komešanje, i Hari shvati da je još neko u
sobi: devojka čija je siva haljina u ritama bila iste boje kao prljav kameni zid iza nje.
Stajala je pored lonca koji se pušio na crnom garavom šporetu, i petljala oko police
na kojoj su se nalazili neugledni grnčarski lonci i tiganji. Kosa joj je bila ravna i bez
sjaja, a imala je neupadljivo, bledo, prilično grubo lice. Oči su joj, kao i oči njenog
brata, zurile u oprečnim pravcima. Izgledala je malo čistije od dvojice muškaraca, ali
Hari pomisli da nikad nije video osobu koja izgleda tako poraženo.
– M’ja ćera Meropa – reče Ispijeni mrzovoljno kad Ogden upitno pogleda u nju.
– Dobro jutro – javi se Ogden.
Ona ne odgovori, već prestrašeno pogleda u oca i okrenu im leđa, nastavljajući da
čangrlja loncima na polici pored sebe.
– Pa, gospodine Ispijeni – poče Ogden – da pređem pravo na stvar, imamo razloga
da verujemo da je kasno sinoć vaš sin Morfin izveo magiju pred jednim Normalcem.
Začu se zaglušujuće klang. Meropa je upravo ispustila lonac iz ruku.
– Podigni ga! – zaurla Ispijeni na nju. – Tako je, hrana po podu kao da si neka
prljava Normalka, čemu služi štapić, ti beskorisna vrećo đubreta?
– Gospodine Ispijeni, molim vas – reče Ogden zaprepašćeno kad Meropi, koja je
već pokupila zemljani lonac s poda, izbiše purpurne fleke po licu, i ona ponovo
ispusti posudu iz ruke, tresući se izvadi štapić iz džepa, uperi ga prema loncu i
promrmlja užurbanu, nečujnu čin koja natera lonac da odleti s poda u pravcu
suprotnom od nje, pogodi suprotan zid i pukne nadvoje.
Morfin se ludački zakikota. Ispijeni vrisnu: – Pokrpi ga, ti beskorisna mešino,
pokrpi ga!
Meropa se zatetura preko sobe, ali pre nego što je stigla da podigne štapić, Ogden
podiže svoj i odlučno reče: – Reparo! – Lonac se istog časa pokrpi.
Za trenutak je izgledalo kao da će se Ispijeni izdrati na Ogdena, ali je on izgleda
smislio nešto bolje. Umesto toga, narugao se svojoj kćerki: – Sreća što je tu ovaj fini
čovek iz Ministarstva, zar ne? Možda će mi te skinuti s vrata, možda njemu ne smeta
takva prljava Poruga kao što si ti...
Ne gledajući ni u koga, i ne zahvalivši Ogdenu, Meropa pokupi lonac i drhtavim
rukama ga vrati na policu. Zatim ostade nepomična, oslonjena leđima na zid između
prljavog prozora i šporeta, kao da ne želi ništa drugo nego da potone u kamen i
nestane.
– Gospodine Ispijeni – ponovo poče Ogden – kao što rekoh, razlog moje posete...
– Čuo sam te i malopre! – obrecnu se Ispijeni. – Pa šta? Morfin je dao tom
Normalcu ono što mu je sledovalo... šta s tim?
– Morfin je prekršio čarobnjački zakon – reče Ogden strogo.
– Morfin je prekršio čarobnjački zakon – Ispijeni je imitirao Ogdenov glas
trudeći se da zvuči pompezno i zapevajuće. Morfin se ponovo zakikota. – Očitao je
lekciju tom prljavom Normalcu, je l’ to sad nezakonito, šta li?
– Da – reče Ogden. – Bojim se da jeste.
On izvuče iz džepa mali svitak pergamenta i odmota ga.
– Šta je to, presuda? – reče Ispijeni ljutito povisivši ton.
– Poziv da dođe na saslušanje u Ministarstvo...
– Poziv? Poziv? Ko si pa ti da pozivaš mog sina bilo kuda?
– Ja sam šef Odreda za sprovođenje magijskih zakona – reče Ogden.
– I misliš da smo mi ološ, je l’ da? – zaurla Ispijeni, sada pošavši prema Ogdenu,
i uperi mu prljav žuti nokat u grudi. – Ološ koji će da odjuri čim ga Ministarstvo
pozove? Znaš li ti s kim razgovaraš, mali prljavi Blatokrvni, znaš li?
– Imao sam utisak da govorim s gospodinom Ispijenim – reče Ogden, izgledajući
kao da je na oprezu, ali i dalje ne odstupajući.
– Tako je! – zagrme Ispijeni. Za trenutak Hari pomisli da Ispijeni pokazuje
prostački gest, ali onda shvati da on samo pokazuje Ogdenu ružan prsten s crnim
kamenom koji je nosio na srednjem prstu, mašući njime pred Ogdenovim očima: – Je
l’ vidiš ovo? Znaš li šta je to? Znaš li otkud potiče? Vekovima je već u našoj
porodici, eto koliko dugo postojimo, i oduvek smo Čistokrvni! Znaš li koliko mi nude
za taj prsten, s ugraviranim grbom Peverelovih na kamenu?
– Stvarno nemam pojma – reče Ogden žmirkajući kad mu ovaj poturi prsten pod
nos – ali to je potpuno nevažno, gospodine Ispijeni. Vaš sin je počinio...
S urlikom besa, Ispijeni pojuri prema svojoj kćerki. I u deliću sekunde Hari
pomisli da će je ovaj zadaviti kad pruži ruku prema njenom grlu. Ali već sledećeg
trenutka, vukao ju je prema Ogdenu, ne ispuštajući zlatan lanac oko njenog vrata.
– Vidiš ovo? – povika Ispijeni tresući težak zlatan medaljon ka njemu, dok je
Meropa grcala i borila se da dođe do daha.
– Vidim, vidim! – brže-bolje reče Ogden.
– Sliterinovo! – vrisnu Ispijeni. – Pripadalo je Salazaru Sliterinu! Mi smo njegovi
poslednji živi potomci, šta kažeš na to, a?
– Gospodine Ispijeni, vaša kći – reče Ogden uspaničeno, ali je Ispijeni već
oslobodio Meropu. Ona se zatetura što dalje od njega, vrati se u ćošak, trljajući vrat i
pokušavajući da povrati dah.
– Tako! – trijumfalno će Ispijeni, kao da je upravo dokazao neku komplikovanu
stavku koja je izvan svake rasprave. – Nemoj da nam se obraćaš kao da smo blato na
tvojim cipelama! Generacije Čistokrvnih, sve čarobnjaci... čisto sumnjam da ti možeš
nešto slično da kažeš za sebe!
I on pljunu na pod ispred Ogdenovih nogu. Morfin se ponovo zakikota. Meropa se
skupi pored prozora, pognu glavu i sakri lice iza svoje retke kose, ne rekavši ništa.
– Gospodine Ispijeni – nastavi Ogden uporno – bojim se da ni moji ni vaši preci
nemaju ništa s ovim slučajem. Ovde sam zbog Morfina, zbog Morfina i Normalca kog
je on sinoć napao. Prema našim informacijama – on pogleda u svoj svitak pergamenta
– Morfin je izveo neku kletvu ili čin na spomenutom Normalcu, tako da su ovom izbili
užasno bolni plikovi.
Morfin se zakikota.
– Tiše, dečače – zareža Ispijeni nemuštim jezikom, te Morfin ponovo zaćuta.
– Pa šta onda i da je uradio to? – prkosno reče Ispijeni. – Pretpostavljam da ste
mu obrisali i očistili to prljavo normalsko lice, kao i njegovo sećanje...
– Uopšte nije stvar u tome, gospodine Ispijeni – reče Ogden. – U pitanju je bio
ničim izazvan napad na jednog bespomoćnog...
– Dabome, znao sam da si ljubitelj Normalaca čim sam te video – podsmehnu se
Ispijeni i ponovo pljunu na pod.
– Ova rasprava nikuda ne vodi – reče Ogden strogo. – Jasno je na osnovu
ponašanja vašeg sina da se on ne kaje zbog počinjenog dela. – Ponovo se zagleda u
svitak pergamenta. – Morfin treba da dođe na saslušanje 14. septembra da bi
odgovorio na optužbe za korišćenje magije pred Normalcem, koja je prouzrokovala
štetu i uznemirila dotičnog Norm...
Ogden zaćuta. Kroz otvoren prozor do njih dopreše zveckanje, topot konja i glasan
smeh. Očigledno je vijugava staza za selo prolazila vrlo blizu čestara u kom se
nalazila ova kuća. Ispijeni se ukipi, osluškujući širom otvorenih očiju. Morfin zasikta i
okrenu lice u pravcu tih zvukova, s pohlepnim izrazom. Meropa podiže glavu. Lice joj
je, primeti Hari, bilo belo kao kreč.
– Bože, kakvo ruglo! – dopre spolja glas neke devojke, jasno odjekujući kroz
otvoren prozor, kao da stoji u sobi kraj njih. – Zar tvoj otac nije mogao da raščisti taj
ćumez, Tome?
– Nije naš – reče glas nekog momka. – Nama pripada sve što je s druge strane
doline, ali ova kućica pripada staroj skitnici po imenu Ispijeni i njegovoj deci. Sin mu
je sasvim lud, samo da čuješ šta sve govore o njemu u selu...
Devojka se nasmeja. Zveckanje i kloparanje postajalo je sve glasnije. Morfin
htede da ustane iz fotelje.
– Sedi na svoje mesto – upozori ga otac na nemuštom jeziku.
– Tome – ponovo se začu devojčin glas, sada tako blizu kao da su bili baš pored
same kuće – možda grešim... ali, da li je to neko zakucao zmiju na vrata?
– Bože dragi, u pravu si! – reče muški glas. – To mora da je sin. Rekao sam ti da
mu nisu sve na broju. Ne gledaj u to, Cecilija, draga.
Zveckanje i kloparanje ponovo utihnu.
– „Draga“ – prošaputa Morfin na nemuštom, gledajući u sestru. – „Draga“, tako
ju je nazvao. Znači da te ionako ne bi želeo.
Meropa tako preblede da je Hari bio ubeđen da će se onesvestiti.
– Šta? – reče Ispijeni oštro, takođe na nemuštom jeziku, skrenuvši pogled sa sina
na kćer. – Šta si to rekao, Morfine?
– Voli da gleda tog Normalca – reče Morfin sa zlobnim izazom na licu gledajući
u sestru, koja je sada delovala prestrašeno. – Uvek je u bašti kad on prolazi, viri kroz
živicu da bi ga videla, zar ne? A sinoć...
Meropa naglo i preklinjuće odmahnu glavom, ali Morfin nemilosrdno nastavi: –
Visi na prozoru da bi ga gledala kako jaše kući, zar ne?
– Visi na prozoru da bi gledala Normalca? – tiho ponovi Ispijeni.
Sve troje Ispijenih izgleda da su zaboravili na Ogdena, koji je bio i zbunjen i
rasrđen ovim ponovnim izlivom neshvatljivog siktanja i šuškanja.
– Je li to istina? – upita Ispijeni ubojitim glasom, pomerivši se korak-dva prema
prestravljenoj devojci. – Moja kćerka... čistokrvni potomak Salazara Sliterina...
žudi za prljavim Normalcem nečiste krvi?
Meropa je mahnito odmahivala glavom pribijajući se uza zid, očito nesposobna da
išta kaže.
– Ali sam ga ukebao, oče! – zakikota se Morfin. – Uhvatio sam ga kad je
prolazio, i nije baš lepo izgledao sav osut plikovima, je l’ da, Meropa?
– Ti odvratna mala Porugo, prljava izdajico svoje krvi! – grmeo je Ispijeni
izgubivši kontrolu, i počeo da steže ruke oko devojčinog vrata.
Hari i Ogden u isti mah vrisnuše „Ne!“; Ogden podiže štapić i vrisnu: – Relašio! –
Ispijeni polete unazad, dalje od kćeri. Spotače se o stolicu i pade na leđa pruživši se
po zemlji. Uz besnu riku, Morfin skoči iz stolice i jurnu na Ogdena, mašući nasumce
krvavim nožem i ispaljujući čini iz svog štapića.
Ogden pobeže da spasi glavu. Dambldor mu pokaza da i oni treba da ga slede, i
Hari ga posluša, dok su mu u ušima odzvanjali Meropini krici.
Ogden je, s rukama preko glave, jurio puteljkom dok ne stiže na glavnu stazu, gde
se sudari sa sjajnim kestenjastim konjem kog je jahao vrlo privlačan tamnokos mladić.
I on i lepotica koja je jahala pored njega na sivom konju iskidaše se od smeha videvši
Ogdena, koji odskoči od konjskih slabina i nastavi dalje, dok mu je frak lepršao, od
glave do pete prekriven prašinom, jureći kao bez glave stazom uzbrdo.
– Mislim da je bilo dosta, Hari – reče Dambldor. On uhvati Harija za lakat i
povuče ga. Sledećeg trenutka obojica su bestežinski lebdela kroz tminu, sve dok se ne
dočekaše na noge, ponovo se našavši u Dambldorovoj, sada sumračnoj kancelariji.
– Šta se desilo s devojkom u kućici – upita Hari odjednom, kad je Dambldor
upalio dodatne lampe lakim udarcem štapića. – Meropom, ili kako se već zvala?
– O, preživela je – reče Dambldor ponovo sedajući za svoj sto i pokazujući Hariju
da i on sedne. – Ogden se Prebacio nazad u Ministarstvo i vratio se s pojačanjem u
roku od petnaest minuta. Morfin i njegov otac pokušali su da se bore, ali su nadjačani,
odvedeni iz kućice, a potom ih je Vizengamot osudio. Morfin, koji je već imao dosije
s napadima na Normalce, osuđen je na tri godine u Askabanu. Mervolodomos, koji je
ranio nekoliko nameštenika Ministarstva, pored Ogdena, dobio je šest meseci.
– Mervolodomos? – ponovi Hari začuđeno.
– Tako je – reče Dambldor odobravajuće se smeškajući. – Drago mi je što vidim
da obraćaš pažnju.
– Taj starac je...
– Voldemorov deda, tako je – reče Dambldor. – Mervolodomos, njegov sin
Morfin i kćerka Meropa bili su poslednji potomci Ispijenih, vrlo drevne čarobnjačke
porodice zaslužne za nestabilnost i nasilje koji su cvetali generacijama, zahvaljujući
svojoj navici da se venčavaju s vlastitim rođacima. Nedostatak razuma, zajedno sa
žudnjom za veličinom, doveli su dotle da je porodično zlato proćerdano nekoliko
generacija pre nego što se Mervolodomos rodio. Njemu su ostali, kao što si mogao da
vidiš, jad i beda, uz vrlo opaku narav, fantastična količina osionosti i gordosti, i
nekoliko porodičnih dragocenosti koje je cenio koliko i svog sina, ali mnogo više od
svoje kćeri.
– Znači da je Meropa – reče Hari naslonivši se na stolicu i zureći u Dambldora –
dakle, Meropa je... da li to znači da je ona bila... Voldemorova majka?
– Znači – reče Dambldor. – A slučajno smo na tren spazili i Voldemorovog oca.
Pitam se da li si primetio?
– Onaj Normalac što ga je Morfin napao? Čovek na konju?
– Vrlo dobro, zaista – reče Dambldor zadovoljno se smeškajući. – Da, to je bio
Tom Ridl Stariji, zgodni Normalac koji je obično jahao pored kućice Ispijenih i
prema kome je Meropa Ispijena gajila tajnu, vatrenu strast.
– A na kraju su se venčali? – reče Hari s nevericom, nesposoban da zamisli dvoje
ljudi koji bi imali manje izgleda da se zaljube jedno u drugo.
– Mislim da zaboravljaš – reče Dambldor – da je Meropa bila veštica. Ne
verujem da su njene magične moći dolazile do punog izražaja dok ju je otac
maltretirao. Ali kada su Mervolodomos i Morfin bili na bezbednom odstojanju u
Askabanu, kad je ostala sama i slobodna, po prvi put u životu, siguran sam da je
mogla u najvećoj meri da razvije svoje sposobnosti i smisli kako da se spasi
očajničkog života koji je vodila osamnaest godina.
– Možeš li da zamisliš na koji način je Meropa mogla da navede Toma Ridla da
zaboravi svoju normalsku družbenicu i zaljubi se umesto toga u nju, Meropu?
– Kontrolišuća kletva? – nagađao je Hari. – Ili ljubavni napitak?
– Vrlo dobro. Lično, verujem da je koristila ljubavni napitak. Siguran sam da joj
je to izgledalo romantičnije, i ne mislim da joj je bilo teško da ga jednog vrelog dana,
kada je Ridl jahao sam, ubedi da popije malo vode. U svakom slučaju, nekoliko
meseci nakon prizora kojem smo upravo prisustvovali, u selu Mali Henglton desio se
ogroman skandal. Možeš da zamisliš kakvih je sve glasina bilo kada je plemićki sin
pobegao sa skitnicinom kćerkom Meropom.
– Ali zaprepašćenje seljaka nije bilo ništa u poređenju s Mervolodomosovim.
Vratio se iz Askabana očekujući da će zateći svoju kćerku kako savesno iščekuje
njegov povratak s vrelim ručkom na stolu. Umesto toga, našao je nekoliko centimetara
debelu prašinu i njenu oproštajnu poruku, u kojoj objašnjava šta je učinila.
– Na osnovu svega što sam uspeo da otkrijem, od tada pa nadalje, nikad više nije
spomenuo njeno ime, niti priznao njeno postojanje. Šok koji je izazvala njena izdaja
možda je doprineo njegovoj preranoj smrti... ili možda nikad nije uspeo da nauči kako
da sam sebe prehrani. Askaban je u velikoj meri oslabio Mervolodomosa, i on nije
doživeo da vidi Morfinov povratak kući.
– A Meropa? Ona... ona je umrla, zar ne? Zar Voldemor nije odrastao u sirotištu?
– Da, zaista – reče Dambldor. – Moramo ovde ubaciti izvesnu dozu nagađanja,
mada ne mislim da je teško izvesti zaključak šta se desilo. Vidiš, samo nekoliko
meseci nakon njihovog bekstva i venčanja, Tom Ridl se ponovo pojavio na imanju u
Malom Hengltonu bez svoje žene. Po susedstvu su kolale glasine da je pričao nešto o
tome kako je „prevaren“ i „zaveden“. Pod tim je, siguran sam, podrazumevao da je
bio začaran i da se tada oslobodio čini, mada smem reći da se nije usuđivao da koristi
te izraze iz straha da ne pomisle kako je lud. Kada su čuli šta kaže, seljani su nagađali
da je Meropa lagala Ridla, pretvarajući se da nosi njegovo dete, i da se on zbog toga
oženio njome.
– Ali ona jeste rodila njegovo dete.
– Da, ali tek godinu dana pošto su se venčali. Tom Ridl ju je ostavio dok je još
bila trudna.
– Šta je pošlo naopako? – upita Hari. – Zašto je ljubavni napitak prestao da
deluje?
– I to su nagađanja – reče Dambldor – ali verujem da Meropa, koja je bila veoma
zaljubljena u svog muža, nije mogla da podnese da ga i dalje drži zarobljenog
sredstvima magije. Verujem da je izabrala da prestane da mu daje napitak. Možda je,
izgubivši glavu za njim, ubedila sebe da se do tada on i sâm zaljubio u nju. Možda je
mislila da će ostati zbog bebe. Ako je tako, u oba slučaja je pogrešila. Ostavio ju je,
nikad je više nije video, niti je ikad pokušao da otkrije šta se desilo s njegovim sinom.
Nebo je napolju bilo mastiljavoplavo, a lampe u Dambldorovoj kancelariji kao da
su blistale još sjajnije nego pre.
– Mislim da je dosta za večeras, Hari – reče Dambldor kroz nekoliko trenutaka.
– Da, gospodine – reče Hari.
Ustao je, ali nije odmah otišao.
– Gospodine... da li je važno da saznam sve to o Voldemorovoj prošlosti?
– Mislim da je vrlo važno – reče Dambldor.
– A to... to ima neke veze s proročanstvom?
– I te kako ima veze s proročanstvom.
– U redu – reče Hari pomalo zbunjen, ali svejedno uveren.
Okrenu se da pođe, a onda mu iskrsnu još jedno pitanje, i on se ponovo okrenu.
– Gospodine, smem li Ronu i Hermioni da ispričam sve što ste mi rekli?
Dambldor razmisli za trenutak, a onda reče: – Da, mislim da su se gospodin Vizli i
gospođica Grejndžer pokazali dostojnim poverenja. Ali, Hari, zamoliću te da im kažeš
da nikome ništa ne pričaju o tome. Nije dobro da se naokolo priča koliko znam ili
nagađam o tajnama Lorda Voldemora.
– Ne, gospodine. Postaraću se da ta priča ne ode dalje od Rona i Hermione. Laku
noć.
On se ponovo okrenu, i već je maltene bio na vratima kad ga spazi. Na jednom od
stočića s vretenastim nogama na kome je bilo mnoštvo krhkih srebrnih instrumenata
stajao je ružan stari prsten s velikim, crnim, napuklim kamenom.
– Gospodine – reče Hari zureći u prsten. – Taj prsten...
– Da? – reče Dambldor.
– Nosili ste ga one noći kada smo posetili profesora Pužoroga.
– Jesam – složi se Dambldor.
– Ali, zar to nije... gospodine, zar to nije isti prsten koji je Mervolodomos Ispijeni
pokazivao Ogdenu?
Dambldor pognu glavu.
– Baš taj.
– Ali, otkud onda... Da li ste ga oduvek imali?
– Ne, nabavio sam ga nedavno – reče Dambldor. – Zapravo, svega nekoliko dana
pre nego što sam došao da te odvedem od tetke i teče.
– Je li to bilo u vreme kada ste povredili ruku, gospodine?
– Da, Hari, tako nekako.
Hari je oklevao. Dambldor se smešio.
– Gospodine, kako zapravo...
– Već je i suviše kasno, Hari! Moraćeš tu priču da odslušaš drugi put. Laku noć.
– Laku noć, gospodine.

11. Hermionina ispomoć



Kao što je Hermiona predvidela, slobodno vreme između predavanja za šestake
nisu bili trenuci blaženog opuštanja, kao što je Ron željno iščekivao, već vreme da se
uhvati korak s brdom domaćih zadataka koje su im zadavali. Ne samo da su učili kao
da svaki dan polažu ispite nego su i lekcije bile zahtevnije nego ikad. Hari jedva da je
razumeo polovinu od onoga što im je profesorka Mek Gonagal govorila tih dana. Čak
je i Hermiona jednom ili dvaput morala da je zamoli da ponovi uputstva. Sasvim
neverovatno, i na Hermioninu sve veću ozlojeđenost, Hariju su Napici iznenada
postali najomiljeniji predmet, zahvaljujući Polukrvnom Princu.
Sada su svi očekivali od njih da izvode neverbalne čini, ne samo na časovima
Odbrane od Mračnih veština već i na Činima i Preobražavanjima. Hari je često gledao
svoje drugove iz razreda u dnevnom boravku, ili u vreme obroka, kako crvene u licu i
naprežu se kao da su uzeli prevelike doze sredstva ZATVOR-JE-TO, ali znao je da
svi oni zapravo uvežbavaju kako da izvedu čini ne izgovarajući bajanja. Bilo je pravo
olakšanje kad su izašli napolje do staklene bašte. Tamo su sada izučavali mnogo
opasnije biljke nego ikad ranije na Herbologiji, ali im je bar bilo dozvoljeno da
glasno opsuju ukoliko bi ih otrovna pipkulja iznenada ščepala otpozadi.
Posledica njihove preopterećenosti zadacima i besomučnih sati uvežbavanja
neizgovorenih čini bila je da Hari, Ron i Hermiona nisu dotle uspeli da odvoje vreme
da posete Hagrida. On je prestao da obeduje za nastavničkim stolom, što je bio
zloslutan znak, a u retkim prilikama kad bi ga videli u prolazu, u hodniku ili napolju,
nekim čudom uopšte nije primećivao ni njih ni njihove pozdrave.
– Moramo da odemo da mu objasnimo – reče Hermiona sledeće subote za
doručkom, pogledavši u Hagridovu ogromnu praznu stolicu za nastavničkim stolom.
– Danas pre podne imamo probne treninge za kvidič – reče Ron. – Uz to, treba da
uvežbamo Agvamenti čin za Flitvika! I šta, uopšte, da mu objasnimo? Kako da mu
kažemo da smo mrzeli njegov glupi predmet?
– Nismo ga mrzeli! – reče Hermiona.
– Govori u svoje ime, ja nisam zaboravio skrute – reče Ron smrknuto. – A mogu
da ti kažem da smo se izvukli. Zar ga nisi čula kako i dalje priča o svom tupavom
bratu... da smo ostali kod njega, sada bismo učili Gropa da vezuje pertle.
– Bilo bi mi krivo da ne razgovaramo s Hagridom – reče Hermiona potišteno.
– Ići ćemo posle kvidiča – razuveri je Hari. I njemu je nedostajao Hagrid, mada
je, kao i Ron, mislio da im je bolje da u životu nemaju nikakve veze s Gropom. – Ali
prijem igrača može da potraje čitavo jutro, s obzirom na to koliko ih se prijavilo. –
Bio je pomalo nervozan pred suočavanje sa svojim prvim iskušenjem na mestu
kapitena. – Ne znam zašto je tim odjednom postao tako popularan.
– Ma daj, Hari – reče Hermiona postavši odjednom nestrpljiva. – Nije kvidič
popularan, nego ti! Iskreno govoreći, nikad nisi bio interesantniji, i nikad nisi bio
zgodniji.
Ron se umalo ne zadavi usoljenom haringom. Hermiona ga počasti
omalovažavajućim pogledom, pre nego što se ponovo okrenu Hariju.
– Sad svi znaju da si govorio istinu, zar ne? Cela čarobnjačka zajednica morala je
da prizna da si bio u pravu za Voldemorov povratak, da si se zaista dvaput borio s
njim u poslednje dve godine i oba puta uspeo da mu izmakneš. A sada te zovu
„Izabrani“... daj, zar ne vidiš zbog čega su svi opčinjeni tobom?
Hariju se učini da u Velikoj sali iznenada postaje vruće, iako je tavanica i dalje
izgledala hladna i kišovita.
– A još si pride istrpeo i proganjanje od Ministarstva, kad su pokušavali da
dokažu kako si neuračunljiv i lažov. I dalje su ti vidljivi ožiljci, tamo gde te je ona
zlica terala da pišeš vlastitom krvlju, ali si i dalje ostao pri svojim tvrdnjama...
– I meni se još poznaje mesto gde su me oni mozgovi ščepali u Ministarstvu – reče
Ron zavrćući rukave.
– A ne škodi ti ni to što si ovog leta porastao čitavih dvadesetak centimetara –
završi Hermiona ne obraćajući pažnju na Rona.
– I ja sam visok – reče Ron kao uzgred.
Pristigoše i sove-pismonoše, jezdeći kroz prozore poprskane kišom, sejući
naokolo sićušne kapljice vode. Većina je primila više pošte nego obično. Brižni
roditelji hteli su da čuju od dece šta je novo i uvere ih da je kod kuće sve u redu. Hari
nije primio nikakvu poštu još od početka polugodišta. Jedina osoba s kojom se
redovno dopisivao nije više među živima, i mada se nadao da bi Lupin povremeno
mogao da mu nešto napiše, dosad se razočarao u tim očekivanjima. Stoga se veoma
iznenadio kad je video da snežnobela Hedviga kruži između sivih i smeđih sova.
Sletela je ispred njega donoseći veliki četvrtast paket. Trenutak kasnije identičan
paket spustio se ispred Rona, prignječivši pod sobom njegovu malecku i iscrpljenu
sovu Prasvidžena.
– Ha! – reče Hari odmotavajući paket u kome je bio nov novcat primerak Višeg
nivoa spravljanja napitaka, pravo iz Kitnjavka i Mrljavka.
– Fino – reče Hemiona oduševljeno. – Sad možeš da vratiš onaj išarani primerak.
– Jesi li poludela? – reče Hari. – Zadržaću ga! Vidi, sve sam smislio...
On izvadi iz torbe stari primerak Višeg nivoa spravljanja napitaka i lupi
štapićem po njegovim koricama – mrmljajući: – Difindo! – Korica spade. Zatim isto
uradi i s potpuno novom knjigom (Hermiona je bila preneražena). Onda im zameni
korice, svaku potapša štapićem i reče: – Reparo! – Sad je Prinčev primerak bio
prerušen u novi udžbenik, a novi primerak iz Kitnjavka i Mrljavka izgledao je kao
polovan.
– Vratiću Pužorogu novu knjigu. Neće moći da se požali, košta devet galeona.
Hermiona skupi usne s ljutitim neodobravanjem, ali je prekide treća sova koja
slete ispred nje donoseći joj najnovije izdanje Dnevnog proroka. Ona ga žurno otvori
i prelete preko sadržaja naslovne strane.
– Je l’ neko koga poznajemo mrtav? – upita Ron posve nemarno. To isto pitanje
postavljao je kad god bi Hermiona otvorila novine.
– Ne, ali bilo je još nekoliko napada dementora – reče Hermiona. – I jedno
hapšenje.
– Odlično, čije? – upita Hari nadajući se da je uhvaćena Belatriks Lestrejndž.
– Stena Stranputice – reče Hermiona.
– Šta? – zapanjeno upita Hari.
– „Stenli Stranputica, kondukter popularnog čarobnjačkog vozila Noćni viteški
autobus, uhapšen je pod sumnjom da se bavi smrtožderskim aktivnostima. Gospodin
Stranputica, star 21 godinu, uhapšen je kasno sinoć posle racije u njegovom domu u
Klepamu...“
– Sten Stranputica Smrtožder? – reče Hari setivši se bubuljičavog mladića koga je
prvi put sreo pre tri godine. – Nema šanse!
– Možda je pod dejstvom Kontrolišuće kletve – reče Ron razložno. – Nikad se ne
zna.
– Ne liči mi na to – reče Hermiona čitajući dalje. – Ovde piše da je uhapšen nakon
što su ga u nekoj krčmi čuli kako priča o tajnim planovima Smrtoždera. – Ona podiže
pogled s uznemirenim izrazom lica. – Da je pod dejstvom Kontrolišuće kletve, ne
verujem da bi išao naokolo i širio glasine o njihovim planovima, zar ne?
– Zvuči mi kao da se pravio da o tome zna više nego što je u stvari znao – reče
Ron. – Zar to nije onaj isti koji je tvrdio da će postati ministar magije, onomad kad je
pokušavao da se udvara onoj vili?
– Da, to je taj – reče Hari. – Ne znam koji im je đavo kad Stena uzimaju ozbiljno.
– Možda žele da ostave utisak kako nešto rade – reče Hermiona mrgodno. – Ljudi
su prestrašeni... znate da roditelji bliznakinja Petil žele da ih odvedu kući? A Eloiza
Midžen je već kod kuće. Otac ju je pokupio sinoć.
– Šta! – reče Ron izbečivši se na Hermionu. – Pa Hogvorts je sigurno bezbedniji
nego njihovi domovi! Imamo Aurore i sve te dodatne zaštitne čini, a tu je i Dambldor!
– Ne mislim da je tu baš sve vreme – reče Hermiona sasvim tiho, pogledavši
preko novina ka nastavničkom stolu. – Zar niste primetili? Njegovo mesto je prošle
nedelje često bilo prazno, baš kao i Hagridovo.
Hari i Ron pogledaše u nastavnički sto. Direktorova stolica je zaista bila prazna.
Sad i Hari zaključi da, kad bolje razmisli, nije video Dambldora od svog privatnog
časa, nedelju dana ranije.
– Valjda je otišao iz škole da svrši neke poslove za Red – reče Hermiona tiho. –
Mislim... stvari postaju sve ozbiljnije, zar ne?
Hari i Ron ništa ne odgovoriše, ali Hari je znao da sve troje misle na isto.
Prethodnog dana desio se užasan incident, kada su Hanu Abot izveli sa časa
Herbologije i saopštili joj da joj je majka pronađena mrtva. Od tada nisu videli Hanu.
Kada su pet minuta kasnije napustili grifindorski sto i uputili se prema terenu za
kvidič, prošli su pored Lavander Braun i Parvati Petil. Setivši se šta je Hermiona
rekla o tome kako roditelji bliznakinja Petil žele da one napuste Hogvorts, Hari nije
bio iznenađen kad je video kako ove dve najbolje drugarice nešto šapuću, delujući
ožalošćeno. Iznenadilo ga je, međutim, što je Parvati, kad je Ron naišao pored njih,
iznenada gurnula Lavander, koja se osvrnula naokolo i široko se osmehnula Ronu. Ron
je zatreptao, a onda joj je nesigurno uzvratio smešak. Nastavio je da hoda pomalo se
šepureći. Hari je odoleo iskušenju da se nasmeje, setivši se da se i Ron uzdržao od
smeška nakon što je Melfoj Hariju razbio nos. Hermiona je, međutim, delovala hladno
i rezervisano celim putem do stadiona kroz ledeno, magličasto rominjanje, i odvojila
se od njih da nađe mesto na tribinama a da nije ni poželela sreću Ronu.
Kao što je Hari očekivao, testiranje im je oduzelo najveći deo jutra. Činilo se da
se tu okupila polovina grifindorske kuće, od prvaka koji su nervozno vukli prastare
školske metle, do sedmaka koji su nadvisivali ostale, i delovali hladno zastrašujuće.
Među njima je bio i ogroman dečak čupave kose koga je Hari smesta prepoznao iz
Hogvorts ekspresa.
– Sreli smo se u vozu, u kupeu starog Pužonje – reče ovaj samouvereno,
iskoračivši iz gomile da bi se rukovao s Harijem. – Kormak Maklagen, Čuvar.
– Nisi se prijavio prošle godine, zar ne? – primeti Hari gledajući kako je
Maklagen razbacan, i misleći kako bi mogao da blokira sva tri gol-obruča a da se i ne
pomeri.
– Bio sam u bolničkom krilu dok su se održavali prijemni treninzi – reče
Maklagen s izvesnim razmetanjem. – Za opkladu sam poj’o kilo kalašturičinih jaja.
– Dobro – reče Hari. – Pa... možeš li da pričekaš ovde...
Pokaza mu rukom prema ivici terena, blizu mesta gde je sedela Hermiona. Učinilo
mu se kao da je preko Maklagenovog lica preleteo titraj ljutnje, i on se zapita nije li
Maklagen možda očekivao da će imati povlašćen tretman zato što su obojica miljenici
„starog Pužonje“.
Hari je odlučio da počne s osnovnim testom, i zatim zamolio sve prijavljene da se
podele u grupe od po deset i da jednom oblete oko terena. To je bila dobra odluka.
Prvih deset kandidata bili su prvaci i bilo je jasno da ranije jedva da su uopšte leteli.
Samo je jedan dečak uspeo da ostane u vazduhu više od nekoliko sekundi, a bio je i
sâm toliko iznenađen time da se smesta srušio udarivši u jednu od stativa.
Drugu grupu sačinjavalo je deset najluckastijih devojčica koje je Hari ikad
upoznao, koje su, kad je dunuo u pištaljku, samo počele da se kikoću i hvataju jedna
drugu. Među njima je bila i Romilda Vejn. Kada im je rekao da napuste teren, uradile
su to razdragano i posedale po tribinama da bi dobacivale ostalima.
Treća grupa sudarila se na pola puta oko terena i srušila na gomilu. Veći deo
četvrte grupe pojavio se bez metli. U petoj grupi bili su haflpafovci.
– Ako ima još nekog ko nije iz Grifindora – zagrme Hari, koji je počeo ozbiljno
da se nervira – neka smesta napusti teren, molim vas!
Nastade pauza, a onda nekoliko malih rejvenkloovaca istrča s terena gušeći se od
smeha.
Posle dva sata, mnogo žalbi i nekoliko izliva besa, prilikom čega je jedna Kometa
260 smrskana a nekoliko zuba polomljeno, Hari je otkrio da ima tri Goniča: Kejti Bel,
koja se vratila u tim odlično se pokazavši na probnom treningu, novo otkriće po imenu
Demelza Robins, koja je bila naročito dobra u izbegavanju Bladžerki, i Džini Vizli,
koja je nadletela sve takmace i pride postigla sedamnaest golova šutom. Zadovoljan
izborom, Hari je bio izgubio glas od nadvikivanja sa svima koji su se žalili, a sada se
nosio i s odbijenim Jurišnicima.
– To je moja konačna odluka, i ako ne oslobodite prostor Čuvarima, baciću uroke
na vas – izdera se on.
Niko od odabranih Jurišnika nije posedovao briljantnost Freda i Džordža, ali je
Hari ipak bio prijatno iznenađen njima: Džimijem Piksom, niskim ali plećatim
trećakom, koji je svirepim udarcem Bladžerkom uspeo da napravi čvorugu veličine
jajeta na Harijevom potiljku, i Ričijem Kutom, koji je izgledao nezgrapno, ali je
dobro ciljao. Sada su se i oni pridružili Kejti, Demelzi i Džini na tribinama da bi
posmatrali odabir poslednjeg člana tima.
Hari je namerno ostavio izbor Čuvara za kraj nadajući se da će stadion biti
prazniji, a pritisak na kandidate manji. Na nesreću, svi odbijeni kandidati i izvestan
broj posmatrača koji su se ovamo spustili posle doručka dosad su se pridružili gomili,
tako da ih je bilo više nego na početku. Svaki put kad bi neki Čuvar odleteo do golobruča,
gomila bi mu podjednako klicala i rugala se. Hari baci pogled na Rona, koji
je oduvek imao slabe živce. Hari se nadao da je njihova pobeda u finalnoj utakmici u
prethodnom polugodištu možda izlečila tu tremu, ali očigledno nije: Ron je bio načisto
pozeleneo.
Niko od prvih pet kandidata nije uspeo da odbrani više od dva gola ponaosob. Na
Harijevo veliko razočaranje, Kormak Maklagen je odbranio četiri penala, od pet. Ali,
prilikom poslednjeg se zaleteo u suprotnom pravcu. Gomila se smejala i izviždala ga,
i Maklagen se vratio na tle škrgućući zubima.
Dok je uzjahivao svoju Čistačicu jedanaest, Ron je izgledao kao da će da se
onesvesti.
– Srećno! – dobaci glas s tribina. Hari se osvrnu očekujući da vidi Hermionu, ali
to je bila Lavander Braun. Rado bi pokrio lice rukama, kao što je i ona učinila
nekoliko trenutaka kasnije, ali je pomislio da kao kapiten mora da pokaže malo čvršći
karakter, i stoga se okrenu da posmatra Ronovu odbranu golova.
Međutim, nije morao da brine: Ron je odbranio jedan, dva, tri, četiri, pet penala
zaredom. Oduševljen, i jedva se oduprevši želji da se pridruži klicanju gomile, Hari
se okrenu prema Maklagenu da mu kaže kako ga je, na nesreću, Ron potukao, i utom
spazi Maklagenovo skroz zajapureno lice na nekoliko desetina centimetara od svog
lica. Brzo ustuknu.
– Njegova sestra nije ni pokušala da izvede penal – reče Maklagen preteće. Na
slepoočnici mu je pulsirala vena, ista kao ona kojoj se Hari često divio kod teče
Vernona. – Omogućila mu je da ga lako odbrani.
– Gluposti – reče Hari hladno. – Malo je falilo da propusti tu loptu.
Maklagen priđe korak bliže Hariju, koji ovog puta ostade na mestu.
– Daj da još jednom pokušam.
– Ne – reče Hari. – Iskoristio si sve svoje pokušaje. Odbranio si četiri. Ron je
odbranio pet. Ron je Čuvar, osvojio je to mesto pošteno i časno. Skloni mi se s puta.
Na trenutak mu se učini da će ga Maklagen možda tresnuti pesnicom, ali ovaj se
zadovolji samo ružnom grimasom i stušti se dalje mumlajući nešto što je ličilo na
pretnje u prazno.
Hari se osvrnu i vide svoj novi tim kako mu se zadovoljno smeška.
– Odlično ste se pokazali – doviknu im Hari. – Baš ste dobro leteli...
– Ti si bio briljantan, Rone!
Ovog puta je Hermiona bila ta koja je jurnula ka njemu s tribina: Hari primeti
kako Lavander odlazi s terena, podruku s Parvati, prilično razdraženog izraza lica.
Ron je bio krajnje zadovoljan sobom i čak je izgledao viši nego obično dok se kezio
članovima tima i Hermioni.
Nakon što su se dogovorili da održe prvi trening u sledeći četvrtak, Hari, Ron i
Hermiona se pozdraviše s ostatkom tima i uputiše se prema Hagridu. Sada se
vodnjikavo sunce postepeno probijalo kroz oblake, a najzad je prestalo i da rominja.
Hari je bio strašno gladan. Nadao se da će kod Hagrida biti nečeg za jelo.
– Mislio sam da ću propustiti četvrti penal – veselo je objašnjavao Ron. – Bio je
to Demelzin trik udarac, jeste li videli, malo ga je lobovala...
– Da, da, bio si veličanstven – reče Hermiona veselo.
– Bio sam bolji od Maklagena, u svakom slučaju – reče Ron vrlo zadovoljno. –
Jesi li videla kako je poleteo u pogrešnom pravcu braneći peti penal? Kao da je pod
Zbunjujućom kletvom...
Na Harijevo iznenađenje, Hermiona na te reči silno pocrvene. Ron nije ništa
primetio. Bio je i suviše zauzet opisivanjem svakog svog penala do najsitnijih detalja.
Ispred Hagridove kolibe bio je privezan veliki sivi hipogrif, Bakbik. Škljocnuo je
svojim oštrim kljunom kad su naišli i okrenuo ogromnu glavu ka njima.
– O, bože – reče Hermiona nervozno. – I dalje je pomalo zastrašujuć, zar ne?
– Ma daj, i ti si ga jahala, sećaš se?
Hari zakorači napred i nisko se pokloni hipogrifu, ne prekidajući kontakt očima i
ne trepćući. Posle nekoliko sekundi i Bakbik se pokloni njemu.
– Kako si? – upita ga Hari tihim glasom, približivši mu se da bi ga pomilovao po
pernatoj glavi. – Nedostaje ti on? Ali ovde kod Hagrida ti je sasvim dobro, je li?
– Ej! – reče neko glasno.
Hagrid je krupnim koracima izronio iza ugla kolibe, opasan keceljom na cvetiće i
noseći vreću krompira. Njegov ogromni lovački hrt Feng bio mu je za petama. Feng
gromko zalaja i stušti se napred.
– Bež’ od njeg’! Odgrišće vi prste... A, to ste vi.
Feng je poskakivao oko Hermione i Rona, pokušavajući da ih lizne po ušima.
Hagrid je delić sekunde stajao i gledao ih, a onda se okrenu i krupnim koracima
odšeta u kabinu zalupivši vrata za sobom.
– O, bože! – reče Hermiona, vrlo pogođena.
– Ne brini ništa – reče Hari smrknuto. On priđe vratima i snažno pokuca.
– Hagride! Otvori, hteli bismo da razgovaramo s tobom!
Iznutra nije dopirao nikakav zvuk.
– Ako ne otvoriš, razvalićemo vrata! – reče Hari izvadivši štapić.
– Hari! – vrisnu Hermiona zaprepašćeno. – Nećeš valjda...
– Da, naravno da hoću – reče Hari. – Odmaknite se...
Ali pre nego što je stigao bilo šta da kaže, vrata se ponovo otvoriše, kao što je i i
pretpostavljao da će se desiti, a na njima je stajao Hagrid, narogušeno ga gledajući i,
uprkos kecelji na cvetiće, izgledao je krajnje preteći smrknuto.
– Ja sam nastavnik! – zagrme on na Harija. – Nastavnik, Poteru! Kak’ se usuđuješ
da gi pretiš kak’ će’ mi razvališ vrata!
– Žao mi je, gospodine – reče Hari, naglašavajući poslednju reč dok je uvlačio
štapić pod odoru.
Hagrid je izgledao zaprepašćeno.
– Otkad ti mene zivkaš „gospodin“?
– A otkad ti mene zoveš „Poteru“?
– Ohoho, baš pametno – progunđa Hagrid. – Zabavno, jašta? Nadmudrijo si me, je
l’ da? Ajde, de, ondak, ulaz’te unutar, vi nezahvalna mala...
Narogušeno mrmljajući, on se skloni unazad da ih propusti. Hermiona jurnu iza
Harija, delujući prilično preplašeno.
– Pa? – reče Hagrid razdražljivo kad Hari, Ron i Hermiona sedoše oko njegovog
ogromnog drvenog stola a Feng odmah položi glavu preko Harijevog kolena i stade da
balavi po njegovoj odori. – Š’a je? Žao vam gi mene? Mislili ste da sam usamljen il’
tak’ neš’?
– Ne – reče Hari. – Hteli smo da te vidimo.
– Nedostajao si nam! – reče Hermiona drhtavim glasom.
– Nedostaj’o vam, a? – frknu Hagrid. – Nije neg’.
I krenu da trupka naokolo, spremajući čaj u ogromnom bakarnom čajniku, sve
vreme mrmljajući. Najzad tresnu na sto ispred njih tri kao kofe velike šolje, pune
mahagonicrvenog čaja i tanjir pun mramornih kolača. Hari je bio dovoljno gladan da
bi pojeo čak i ono što Hagrid sprema, i odmah uze jedan kolač.
– Hagride – reče Hermiona snebivajući se, kad im se on pridruži za stolom i poče
da ljušti krompire s takvom žestinom kao da mu je svaka krtola lično učinila nešto
nažao – stvarno smo želeli da nastavimo s Brigom o magijskim stvorenjima, znaš.
Hagrid još jednom bučno frknu. Hariju se učini da je među krompire sletelo par
slinaca i u sebi je bio zahvalan što neće morati da ostanu na večeri.
– Jesmo, zaista! – reče Hermiona. – Ali niko od nas nije mogao da ga uskladi sa
svojim rasporedom časova!
– Jes’. Vala baš – uzvrati Hagrid.
Začu se čudno mljackanje i svi se osvrnuše naokolo. Hermiona ispusti kratak krik,
a Ron skoči sa stolice i pojuri oko stola što dalje od ogromnog bureta koje je stajalo u
ćošku, a koje su tek tada primetili. Bilo je puno nečeg što je ličilo na ogromne larve
veličine stopala, komešajuće, bele i ljigave.
– Šta je to, Hagride? – upita Hari pokušavajući da zvuči više zainteresovano nego
revoltirano, ali svejedno odloživši mramorni kolač.
– Ma samo džinovske ličinke – reče Hagrid.
– A one rastu u...? – upita Ron pomalo uplašeno.
– Ne rastu u niš’ – reče Hagrid. – Nabavijo sam i’ da na’ranim Aragoga.
I neočekivano poče da plače.
– Hagride! – vrisnu Hermiona i skoči, žurno obiđe sto u dugačkom luku da bi
izbegla bure s larvama i drhtavo mu stavi ruku na rame. – O čemu se radi?
– On... – grcao je Hagrid, lijući suze iz očiju crnih kao bubice, dok je keceljom
brisao lice. – Aragog... ja... mislim da će da odapne... celo leto je boles’an i nije mu
ni mal’ko bolje... Ne znam š’a će da radim ako gi... tol’ko smo dugo skupa...
Hermiona pomilova Hagrida po ramenu, ne znajući šta da kaže. Hari je znao kako
se ona oseća. Hari je upoznao i onog Hagrida koji je umeo da opakoj bebi-zmajčeku
pokloni plišanog mecu, viđao ga je kako pevuši džinovskim škorpionima s ogromnim
žaokama i sisaljkama, pokušavao je da izađe na kraj s njegovim surovim džinovskim
polubratom, ali ovo je bio najneshvatljiviji od svih njegovih čudovišnih hirova:
džinovski pauk koji govori, Aragog, obitavao je duboko u Zabranjenoj šumi, odakle su
mu on i Ron jedva umakli četiri godine ranije.
– Da li... možemo li išta da učinimo? – upita Hermiona, ignorišući Ronove
očajničke grimase i odmahivanje glavom.
– Misi’m da ne mo’š, Hermiona – krkljao je Hagrid pokušavajući da zaustavi
bujicu suza. – Vi’š, ostatak plemena... Aragogova porodica... malčice su se unezverili
sad kad je on boles’an... Postaju malčice neposlušni...
– Da, mislim da smo donekle upoznali tu njihovu osobinu – reče Ron jedva čujno.
– ...Ne bi’ rek’o da će da bidne sigurno za nikoga sem za men’ da se smuca blizu
nji’ove kolonije ovi’ dana – dovrši Hagrid, izduvavši nos u kecelju i podiže pogled. –
Al’ ti se zahvaljujem š’o si se ponudila, Hermiona... tol’ko mi znači...
Posle toga, atmosfera se malo razvedrila, i mada ni Hari ni Ron nisu pokazivali ni
najmanju želju da odu i nahrane smrtonosnog, gargantuovskog pauka džinovskim
larvama, Hagrid je i ovoga puta pretpostavio da bi oni to učinili, i ponovo je postao
onaj stari.
– Ma, uvek sam znao da će vam’ bit’ malkice teže da me ugurate izmeđ svoji’
časovi – reče nabusito nalivajući im još čaja. – Čak i kad bi primen’li svoje
vremenske okretače...
– Ne bismo mogli, nikako – reče Hermiona. – Smrskali smo sve zalihe
Ministarstva kad smo bili tamo prošlog leta. Pisalo je u Dnevnom proroku.
– A, pa š’a ćeš, ondak... – reče Hagrid. – Niste nikak’ mogli da vi to uskladite...
žao mi je š’o sam bijo... znate... samo sam se zabrin’o za Aragoga... a i pit’o sam se
da l’ biste možda, da vas podučava profesorka Truli-Daska...
Na to sve troje počeše kategorično i neistinito da ga ubeđuju kako je profesorka
Truli-Daska, koja je nekoliko puta zamenila Hagrida, užasan nastavnik, što je učinilo
da pred sumrak, kad je došlo vreme da im mahne na rastanku, Hagrid izgleda prilično
odobrovoljeno.
– Umirem od gladi – reče Hari kad su se vrata za njima zatvorila i oni požurili
preko mračnog i pustog imanja. Odustao je od mramornog kolača kad mu je nešto
tvrdo zloslutno krcnulo ispod kutnjaka. – A imam i kaznenu nastavu sa Snejpom
večeras. Nemam mnogo vremena da večeram...
Kad su ušli u zamak, primetili su Kormaka Maklagena kako ulazi u Veliku salu.
Prošao je kroz vrata iz dva pokušaja. Odbio se o ram prilikom prvog. Ron se samo
zlurado nasmejao naglas i pojurio unutra iza njega, ali Hari uhvati Hermionu za ruku i
zadrža je.
– Šta je? – upita Hermiona u odbrambenom stavu.
– Ako mene pitaš – reče Hari mirno – Maklagen izgleda kao da je bio začaran
Zbunjujućom čini. A stajao je tačno ispred mesta gde si ti sedela.
Hermiona pocrvene.
– O... U redu, jesam, učinila sam to – prošaputa ona. – Ali nisi čuo kakvim je
tonom pričao o Ronu i Džini! U svakom slučaju, ima gadnu narav, video si kako je
reagovao kad nije ušao... Ne bi želeo takvog u timu.
– Ne – reče Hari. – Verovatno ne bih. Ali zar to nije nečasno, Hermiona? Mislim,
ti si asistent, zar ne?
– Ma, ćuti – prasnu ona dok joj se on zlobno smeškao.
– Šta vas dvoje radite? – upita Ron sumnjičavo pojavivši se ponovo na vratima
Velike sale.
– Ništa – rekoše Hari i Hermiona uglas i požuriše za Ronom. Hariju stomak zakrča
od mirisa pečenja, ali jedva da su načinili tri koraka prema grifindorskom stolu kad se
profesor Pužorog pojavi pred njima preprečivši im put.
– Hari, Hari, upravo onaj koga sam želeo da vidim! – grmeo je radosno dok je
uvrtao vrh svog morževskog brka, isturivši svoj ogroman stomak. – Nadao sam se da
ću te uhvatiti pre večere! Šta kažeš na to da večeras jedeš u mojim odajama? Pravimo
malu zabavu, samo za nekoliko zvezda u usponu. Dolaze Maklagen i Zabini, šarmantna
Melinda Bobin... ne znam da li je znaš? Njena familija poseduje veliki apotekarski
lanac... i, naravno, voleo bih da mi i gospođica Grejndžer učini zadovoljstvo i uveliča
skup svojim prisustvom.
Pužorog se blago nakloni Hermioni dok je završavao govor. Rona pak nije
takoreći ni pogledao, kao da ne postoji.
– Ne mogu da dođem, profesore – reče Hari smesta. – Imam kaznenu nastavu s
profesorom Snejpom.
– O, bože! – reče Pužorog, a lice mu se komično oneraspoloži. – Bože, bože,
računao sam na tebe, Hari! E pa, moraću da porazgovaram sa Severusom i objasnim
mu situaciju. Siguran sam da ću ga ubediti da odloži kaznenu nastavu s tobom. Nadam
se da ću vas oboje videti kasnije!
On užurbano odjuri iz Sale.
– Nema šanse da ubedi Snejpa – reče Hari čim je Pužorog dovoljno odmakao da
ne može da ih čuje. – Ta kaznena nastava jednom je već bila odložena. Snejp je to
učinio zbog Dambldora, ali neće hteti ni zbog koga drugog.
– O, volela bih da dođeš, ne bih da idem sama! – reče Hermiona zabrinuto. Hari je
znao da misli na Maklagena.
– Sumnjam da ćeš biti sama. Mislim da će verovatno pozvati i Džini – upade Ron,
kome nije prijalo što ga Pužorog ignoriše.
Posle večere su se vratili do grifindorske kule. Dnevni boravak bio je prepun jer
su mnogi već bili večerali, ali su ipak uspeli da nađu slobodan sto i sednu. Ron, koji
je bio neraspoložen još od susreta s Pužorogom, skrsti ruke i namršti se gledajući u
tavanicu. Hermiona izvuče primerak Večernjeg proroka koji je neko ostavio na
stolici.
– Ima li šta novo? – upita Hari.
– Ne baš... – Hermiona je već bila otvorila novine i brzo preletala unutrašnje
strane. – O, vidi, piše o tvom tati, Rone... u redu je! – brzo dodade, jer se Ron
uspaničeno okrenuo. – Samo piše da je bio u poseti Melfojevoj kući. ’Ova druga
pretraga Smrtožderovog boravišta nije donela nikakve rezultate. Artur Vizli iz
Kancelarije za otkrivanje i zaplenu lažnih odbrambenih čini i zaštitnih predmeta
rekao je da je njegov tim delao na osnovu poverljive dojave.’
– Da, moje! – reče Hari. – Rekao sam mu na Kings krosu za Melfoja i za onu stvar
koju je Bordžin trebalo da mu popravi! Pa, ako nije u kući, mora da ju je poneo na
Hogvorts sa sobom...
– Ali kako bi to uspeo da izvede, Hari? – reče Hermiona spuštajući novine s
izrazom iznenađenja. – Sve su nas pretresli kad smo stigli, zar ne?
– Jesu li? – reče Hari, zatečen. – Mene nisu!
– O, ne, naravno da nisu, zaboravila sam da si zakasnio... pa, Filč nas je sve
ispitao detektorom tajnovitosti, čim smo stigli u Ulaznu dvoranu. On bi našao bilo
kakav mračni predmet. Zapravo, znam da je Krebu zaplenio sasušenu ljudsku glavu.
Kao što vidiš, Melfoj nije mogao da unese ništa opasno!
Sateran u škripac, Hari je neko vreme posmatrao Džini Vizli kako se igra s
pigmejskom pufnom Arnoldom, pre nego što je smislio kako da odgovori i na ovu
primedbu.
– Dakle, neko mu ga je poslao sovom – reče – majka ili neko drugi.
– I sve sove se proveravaju – reče Hermiona. – Filč nam je to rekao dok nas je
bockao gde stigne onim detektorom tajnovitosti.
Ovog puta Hari zaista nije imao kud, te ništa ne reče. Izgleda da nije bilo načina
da Melfoj unese u školu nešto opasno, niti bilo koji mračni predmet. Pun nade pogleda
u Rona, koji je sedeo skrštenih ruku, zureći u Lavander Braun.
– Možeš li da zamisliš bilo koji način da Melfoj...?
– Ma, daj, Hari, mani se toga – reče Ron.
– Čuj, nije moja krivica što je Pužorog pozvao Hermionu i mene na tu glupu
zabavu, niti bilo ko od nas želi da ide, znaš! – planu Hari.
– Pa, pošto nisam pozvan ni na kakvu zabavu – reče Ron ponovo ustavši – mislim
da ću na spavanje.
On žustrim korakom krenu prema vratima muške spavaonice, dok su Hari i
Hermiona piljili u njega.
– Hari? – reče novi Gonič, Demelza Robins, pojavivši se iznenada iza njegovih
ramena. – Imam poruku za tebe.
– Od profesora Pužoroga? – upita Hari ustajući, pun nade.
– Ne... od profesora Snejpa – reče Demelza. Hari se oneraspoloži. – Kaže da
moraš da dođeš u njegovu kancelariju u pola devet večeras na kaznenu nastavu...
ovaj... bez obzira na kakve te sve žurke pozivali. Poručuje da ćeš morati da razdvajaš
trule magijske sluzocrve od onih dobrih, koji se koriste u napicima... i kaže da nema
potrebe da nosiš zaštitne rukavice.
– Dobro – reče Hari tmurno. – Baš ti hvala, Demelza.

12. Srebro i opal



Gde je Dambldor bio sve vreme i šta je radio? Hari je u sledeće dve nedelje samo
dvaput spazio direktora. Retko se pojavljivao tokom obroka, i Hari je bio siguran da
je Hermiona u pravu kad misli da on povremeno danima odsustvuje iz škole. Da li je
Dambldor zaboravio na časove koje treba da daje Hariju? Dambldor je rekao da ti
časovi treba da posluže nečemu što ima veze s proročanstvom. Hari je tada osetio da
ima neku potporu, utehu, a sada se osetio pomalo napuštenim.
Polovinom oktobra bio je prvi termin za izlet u Hogsmid. Hari se pitao da li će im
i dalje dozvoljavati da idu na te izlete, s obzirom na sve oštrije bezbednosne mere oko
škole, i obradovao se kad je čuo da smeju da idu tamo. Uvek je prijatno napustiti
okruženje zamka na nekoliko sati.
Na dan izleta Hari se probudio u rano jutro, koje je delovalo olujno, i prijatno
proveo vreme do doručka, čitajući svoj primerak Višeg nivoa spravljanja napitaka.
Obično nije čitao udžbenike u krevetu, jer je to ponašanje nedolično, kako je Ron
ispravno primetio, za svakoga sem za Hermionu, koja je i inače bila uvrnuta kad je reč
o učenju. Hari je, međutim, osećao da se Viši nivo spravljanja napitaka koji je
pripadao Polukrvnom Princu jedva može smatrati udžbenikom. Što je Hari pažljivije
čitao knjigu, sve je više shvatao čega sve ima u njoj, ne samo korisnih naznaka i
prečica za spravljanje napitaka koje su mu stvorile tako blistavu reputaciju kod
Pužoroga, već i maštovitih malih uroka i kletvi ispisanih po marginama, za koje je
Hari bio siguran, sudeći po precrtavanjima i prepravkama, da ih je Princ sam
izmišljao.
Hari je već pokušavao da izvede nekoliko Prinčevih samoniklih čini. Bio je tu i
urok koji izaziva nagli prekomerni rast noktiju na nozi (isprobao ga je na Krebu, u
hodniku, s vrlo zabavnim rezultatima). Kletva koja bi prilepila žrtvi jezik za nepce
(koju je dvaput izveo, uz opšte odobravanje, na Argusu Filču, koji nije ništa slutio) i,
možda najkorisnija od svih, Prigušujuća čin, kojom bi se uši svih koji se zateknu u
blizini ispunile neidentifikovanim žamorenjem i zujanjem, tako da se na času moglo
razgovarati do mile volje a da vas niko ne čuje. Jedino Hermioni te čini nisu izgledale
previše zabavne, i sve vreme je izražavala otvoreno neslaganje, čak je zapretila da
uopšte neće hteti da razgovara ukoliko Hari primeni Prigušujuću čin na bilo koga u
blizini.
Sedeći u krevetu, Hari je okrenuo knjigu popreko da bliže prouči ispisana uputstva
za čin koja je izgleda zadavala muke Princu. Bilo je mnogo precrtavanja i izmena, ali
je konačno, u uglu strane, nažvrljao:
Levikorpus (bz-r)
Dok su vetar i susnežica neumorno udarali u prozore, a Nevil glasno hrkao, Hari
je zurio u slova u zagradama. Bz-r... to bi moralo da znači bez reči. Hari je donekle
sumnjao da bi bio kadar da izvede tu naročitu čin. I dalje je imao teškoće s
neizgovorenim činima, što bi Snejp jedva dočekao da mu prigovori na svakom času
OOMV-a. S druge strane, Princ se pokazao kao mnogo efikasniji nastavnik od Snejpa.
Uperivši štapić u neodređenom pravcu, on ga lako trgnu naviše i reče u sebi:
Levikorpus!
– Aaaaah!
Odjednom blesnu svetlost i soba se ispuni glasovima. Svi se probudiše kad Ron
vrisnu. Uspaničivši se, Hari baci Viši nivo spravljanja napitaka u stranu. Ron je
visio u vazduhu, okrenut naopačke, kao da je gležnjem okačen za neku nevidljivu kuku.
– Izvini! – zaurla Hari, a Din i Šejmus stadoše da se valjaju od smeha, dok je
Nevil ustajao s poda, pošto je bio ispao iz kreveta. – Sačekaj... Spustiću te...
On pipajući pronađe udžbenik iz Napitaka i protrča kroz njega u panici,
pokušavajući da pronađe stranicu koja mu treba. Najzad je nađe i odgonetnu reč
dopisanu ispod te čini: moleći se da je to pravi kontraurok, Hari iz sve snage pomisli:
Liberakorpus!
Svetlost ponovo blesnu i Ron pade kao vreća na svoj dušek.
– Izvini – ponovi Hari slabašnim glasom, dok su se Din i Šejmus i dalje valjali od
smeha.
– Bolje bi bilo – reče Ron prigušenim glasom – da sutra umesto ovoga prosto
podesiš budilnik.
Dok su se obukli, tapeciravši se s nekoliko ručno pletenih džempera gospođe
Vizli, navukli odore, šalove i rukavice, Ronova preneraženost je splasnula i on
zaključi da je Harijeva nova čin izuzetno zabavna: toliko da je odmah hteo i Hermionu
da razveseli tom pričom dok su silazili na doručak.
– ...a onda se pojavio još jedan blesak svetlosti i ponovo sam se spustio na krevet!
– reče Ron posluživši se kobasicama.
Dok je prepričavao tu zgodu, Hermiona se nijednom nije nasmešila, a zatim se
okrenula prema Hariju s izrazom ledenog nezadovoljstva.
– Da nije ta čin, kojim slučajem, još jedna iz one tvoje knjige napitaka?
Hari se namršti na nju.
– Uvek pomisliš na najgore, zar ne?
– Je l’ jeste?
– Pa... da, jeste, pa šta?
– I ti si tek tako odlučio da isprobaš nepoznatu, rukom napisanu bajalicu da bi
video šta će se desiti?
– Kakve ima veze što je rukom pisana? – reče Hari, radije izbegavši odgovor na
drugi deo pitanja.
– Zato što Ministarstvo magije verovatno nije odobrilo ta uputstva – reče
Hermiona. – A i zato – dodade, a Hari i Ron prevrnuše očima – što mi se sve više čini
da je taj Princ bio neki sumnjiv tip.
Hari i Ron je odmah ućutkaše.
– Baš je dobra fora! – reče Ron istresajući bočicu kečapa preko kobasica. –
Obična šala, Hermiona, i to je sve!
– Terati ljude da vise naopačke obešeni za članak – reče Hermiona. – Ko još troši
vreme i energiju da stvori takve čini?
– Fred i Džordž – reče Ron sležući ramenima – to baš liči na njih. I ovaj...
– Moj tata – reče Hari. Tek tad se setio.
– Šta? – rekoše Ron i Hermiona uglas.
– Moj tata je koristio tu čin – reče Hari. – Ja... Ovaj... Lupin mi je rekao.
Ovo poslednje nije bilo istina. Zapravo, Hari je, prilikom svog prvog otiskivanja
u Sito-za-misli, video kako njegov otac koristi tu čin na Snejpu, ali nikada nije Ronu i
Hermioni ispričao o tom svom izletu kroz Sito-za-misli. Sada mu je pak sinula jedna
divna mogućnost. Da nije možda Polukrvni Princ...
– Moguće je da ju je i tvoj otac koristio, Hari – reče Hermiona – ali nije jedini.
Videli smo gomilu ljudi kako je koriste, za slučaj da si zaboravio. Okače ljude u
vazduh. Nateraju ih da plutaju, uspavani, bespomoćni.
Hari se zapilji u nju. S izvesnom mučninom, i sâm se seti ponašanja Smrtoždera na
Svetskom prvenstvu u kvidiču. Ron mu priskoči u pomoć.
– To je bilo nešto drugo – reče on oštro. – Oni su je zloupotrebljavali. Hari i
njegov otac su se samo šalili. Tebi se taj Princ ne sviđa, Hermiona – dodade strogo,
upirući kobasicom ka njoj – zato što je bolji od tebe u Napicima...
– To nema nikakve veze! – reče Hermiona, a obrazi joj pocrveneše. – Samo
mislim da je vrlo neodgovorno da izvodiš čini ako ne znaš čemu služe i prestani da
govoriš o Princu kao da mu je to titula. Kladim se da je to samo neki glupi nadimak i
uopšte mi se ne čini da je bio neka naročito fina osoba!
– Ne znam odakle ti to? – reče Hari raspalivši se. – Da je to bio neki budući
Smrtožder, ne bi se hvalisao da je „Polukrvni“, zar ne?
Čim je to rekao, Hari se setio da je njegov otac bio Čistokrvni, ali je tu pomisao
odmah odagnao iz svesti, kasnije će brinuti o tome...
– Ne mogu baš svi Smrtožderi biti Čistokrvni, nije preostalo mnogo Čistokrvnih
čarobnjaka – reče Hermiona tvrdoglavo. – Očekujem da su većina Polukrvni, samo što
se pretvaraju da su Čistokrvni. Pošto oni mrze samo one normalskog porekla, bili bi
vrlo srećni da im se ti i Ron pridružite.
– Meni ne bi ni dozvolili da budem Smrtožder! – reče Ron prkosno, a komadić
kobasice polete mu s viljuške kojom je mahao ka Hermioni i pogodi Ernija
Makmilana u glavu. – Svi u mojoj porodici su izdajnici krvi i roda svoga! Smrtožderi
ih smatraju podjednako lošim kao i čarobnjake normalskog porekla!
– A mene bi baš voleli da pridobiju! – reče Hari sarkastično. – Bili bismo
najbolji drugovi, samo da nisu pokušavali da me ubiju.
Na to se Ron nasmeja. Čak se i Hermiona preko volje nasmeši, a zatim stiže Džini
da ih razgali.
– Hej, Hari, treba da ti dam ovo.
Bio je to svitak pergamenta na kome je poznatim uskim, kosim rukopisom bilo
ispisano Harijevo ime.
– Hvala, Džini... poziv za sledeći čas kod Dambldora – reče Hari Ronu i
Hermioni, izvuče pergament i brzo pročita šta piše. – Ponedeljak uveče! – Iznenada se
oseti srećnim i rasterećenim. – Hoćeš li da pođeš s nama u Hogsmid, Džini? – upita je
on.
– Idem s Dinom... možda se vidimo tamo – odgovori ona mahnuvši im dok je
odlazila.
Filč je po običaju stajao ispred ulaznih vrata od hrastovine, proveravajući imena
osoba koje su imale dozvolu da idu u Hogsmid. Taj postupak je trajao duže nego
obično jer je Filč svakog triput proveravao detektorom tajnovitosti.
– Šta mari ako krijumčarimo mračne predmete NAPOLJE? – upita Ron, sa
zebnjom uprevši oči u dugačak, tanak detektor tajnovitosti. – Valjda treba da
proveravaš šta unosimo UNUTRA!
Drskost mu je donela još nekoliko uboda detektorom, tako da se još trzao kad su
iskoračili na vetar i susnežicu.
Šetnja do Hogsmida nije bila prijatna. Hari je obmotao šal oko donjeg dela lica.
Otkriveni deo uskoro mu se smrznu i utrnu. Put za selo bio je pun učenika koji su se
povijali pred žestokim vetrom. Hari se više puta upitao ne bi li se možda bolje
proveli da su ostali u toplom dnevnom boravku, a kada su najzad stigli u Hogsmid i
videli da je Zonkova prodavnica šala zamandaljena, Hariju postade jasno da ovaj
izlet nije predodređen da bude zabavan. Ron rukom u debeloj rukavici pokaza ka
Medenom vojvodi, koji je srećom bio otvoren, a Hari i Hermiona se, idući njegovim
tragom, doteturaše u pretrpanu radnju.
– Hvala bogu – reče Ron stresavši se kad ih okruži topao vazduh sa zamamnim
mirisom karamela. – Hajde da ostanemo ovde celo popodne.
– Hari, momče! – začu se gromki glas iza njih.
– O, ne – promrmlja Hari. Sve troje se okrenuše i ugledaše profesora Pužoroga,
odevenog u ogroman krzneni šešir i kaput s istom takvom kragnom, kako tegli ogromnu
kesu ušećerenih ananasa i već je zauzeo četvrtinu radnje.
– Hari, dosad si propustio tri moje večerinke! – reče Pužorog ljubazno ga
gurkajući u grudi. – Neće moći, dečko moj, odlučio sam da te dobijem po svaku cenu!
Gospođici Grejndžer se sviđaju te večere, zar ne?
– Da – reče Hermiona bespomoćno – stvarno su...
– Pa zašto nam se ne pridružiš, Hari? – upita Pužorog.
– Ovaj, imao sam trening kvidiča, profesore – reče Hari, koji je zaista zakazivao
trening svaki put kad bi mu Pužorog poslao malu pozivnicu ukrašenu ljubičastom
vrpcom. Ta strategija podrazumevala je da ni Ron nema slobodno veče, i obično bi se
smejali, zajedno sa Džini, zamišljajući Hermionu zaglavljenu s Maklagenom i
Zabinijem.
– Pa, onda svakako očekujem da posle toliko truda pobedite u prvoj sledećoj
utakmici! – reče Pužorog. – Ali malo opuštanja nikom nikad nije naškodilo. Pa, šta
kažeš za ponedeljak uveče, nećeš valjda da treniraš po ovakvom vremenu...
– Ne mogu, profesore, imam... ovaj... sastanak s profesorom Dambldorom te
večeri.
– Ponovo nemam sreće! – dramatično uzviknu Pužorog. – Pa, dobro... ne možeš me
doveka izbegavati, Hari!
I kraljevski se šepureći, on izađe iz radnje, ne primećujući Rona, kao da je on tek
jedna od polica s buba-švabonicama.
– Ne mogu da verujem da si se još jednom izmigoljio – reče Hermiona vrteći
glavom. – Nisu tako loše, znaš... ponekad su i sasvim zabavne... – ali onda spazi
Ronov izraz. – O, vidi... imaju de luks ušećerena pera... ona što mogu da traju satima!
Radostan što je Hermiona promenila temu, Hari se više nego inače zainteresovao
za ta ogromna ušećerena pera, ali je Ron i dalje delovao neraspoloženo i samo je
slegnuo ramenima kad su ga pitali kuda da krenu.
– Hajdemo u Tri metle – reče Hari. – Tamo je toplo.
Ponovo obmotaše šalove oko lica i napustiše prodavnicu slatkiša. Posle slatke
topline Medenog vojvode, oštar vetar šibao ih je po licu kao nož. Ulica nije bila
previše prometna, niko se nije zaustavljao da razgovara, svako je išao svojim poslom.
Izuzetak su bila dvojica ljudi ispred njih, koja su stajala baš ispred Tri metle. Jedan je
bio vrlo visok i mršav: čkiljeći kroz kišom orošene naočari, Hari prepozna krčmara
koji je radio u drugoj hogsmidskoj gostionici, Veprova glava. Kad su im se Hari, Ron
i Hermiona primakli, barmen čvršće navuče ogrtač oko vrata i ode, ostavljajući niskog
čoveka da petlja s nečim u rukama. Bili su na metar od njega kad Hari shvati ko je to.
– Mandanguse!
Zdepast, krivonog čovek razbarušene riđe kose ispusti stari kofer, koji se naglo
otvori, otkrivajući sadržaj kao iz izloga neke prodavnice starudija.
– O, jes’ ’Ari – reče Mandangus Flečer najneubedljivije glumeći bezbrižnost. – Pa
da vas ne zadržavam, vidimo se.
I poče da čeprka po tlu da bi prikupio sadržaj kofera, a izgledalo je kao da želi što
pre da odmagli.
– Je l’ ti to prodaješ ove stvari? – upita Hari posmatrajući kako Mandangus grabi
raznorazne prljave predmete sa zemlje.
– Pa, od nečeg mora da se živi – reče Mandangus. – Daj to ’vamo!
Ron se sagnu i podiže nešto srebrno.
– Ček’ malo – reče Ron polako. – Ovo mi izgleda poznato...
– Hvala lepo! – reče Mandangus uzimajući pehar iz Ronove ruke i strpa ga ponovo
u kofer. – Pa, ’će se vidimo... JAO!
Hari pribi Mandangusa uza zid krčme, stegavši ga za grlo. Čvrsto ga je držao
jednom rukom, dok je drugom izvadio štapić.
– Hari! – ciknu Hermiona.
– Uzeo si to iz Sirijusove kuće – reče Hari unoseći se Mandangusu u lice, odakle
ga zapahnu neprijatan zadah ustajalog duvana i alkohola. – Na njemu je porodični grb
Blekovih.
– Ja... ne... šta? – promumla Mandangus, sve crveniji u licu.
– Šta si to uradio, vratio se u njegovu kuću iste noći kad je umro i opelješio je? –
zareža Hari.
– Ja... ne...
– Daj mi to!
– Hari, ne smeš! – vrisnu Hermiona kad Mandangusovo lice poče da dobija modru
nijansu.
Začu se tresak i Hari oseti kako mu se ruke odvajaju od Mandangusovog grla.
Dašćući i krkljajući, Mandangus uhvati kofer koji mu je bio ispao, a onda... KRC... on
se Prebaci i nestade.
Hari opsova na sav glas, okrećući se u mestu da vidi kuda je Mandangus otišao.
– VRAĆAJ SE, LOPUŽO JEDNA...
– Nema svrhe, Hari.
Tonks se stvori pred njima niotkuda, a mišja kosa bila joj je vlažna od susnežice.
– Mandangus je sad već u Londonu. Nema svrhe da urlaš.
– Maznuo je Sirijusove stvari! Maznuo!
– Da, ali ipak – reče Tonks, koju taj podatak nije ni najmanje uznemirio – treba da
se skloniš sa hladnoće.
Posmatrala ih je kako ulaze u Tri metle. Čim je ušao, Hari prasnu: – Maznuo je
Sirijusove stvari!
– Znam, Hari, ali nemoj da vičeš, molim te, ljudi pilje u nas – prošaputa
Hermiona. – Idi sedi, ja ću nam doneti piće.
Kad se Hermiona nekoliko minuta kasnije vratila za njihov sto držeći tri boce
krem-piva, Hari je i dalje kipteo od besa.
– Zar Red ne može da kontroliše Mandangusa? – besno došapnu Hari njima
dvoma. – Zar ne mogu makar da ga spreče da krade sve što mu je nadohvat kad je u
Štabu?
– Pssst! – reče Hermiona očajnički, osvrćući se da proveri da li ih neko sluša. U
blizini su sedela dva vešca i s velikim zanimanjem zurila u Harija, a Zabini je stajao
naslonjen na obližnji stub. – Hari, i ja bih se sekirala, znam da je ukrao tvoje stvari...
Hari se zagrcnu krem-pivom. Na trenutak je zaboravio da poseduje kuću u ulici
Grimold broj 12.
– Dabome, to su moje stvari! – reče. – Nije čudo što mu nije prijalo kad me je
video! Pa, reći ću Dambldoru šta se dešava, on je jedini koga se Mandangus plaši.
– Dobra ideja – prošaputa Hermiona, očigledno odahnuvši što se Hari smiruje. –
Rone, u šta to piljiš?
– Ni u šta – reče Ron žurno odvraćajući pogled od šanka, ali je Hari znao da Ron
pokušava da ulovi pogled privlačne konobarice raskošnih oblina, Madam Rozmerte,
koja mu je odavno bila slaba tačka.
– Mislim da je „ništa“ otišla u zadnju sobu po još vatroviskija – reče Hermiona
jetko.
Ron pređe preko tog peckanja srčući piće u, kako mu se činilo, dostojanstvenoj
tišini. Hari je razmišljao o Sirijusu, kako je ionako mrzeo te srebrne pehare. Hermiona
je dobovala prstima po stolu, sevajući pogledom između Rona i šanka.
U trenutku kada je Hari ispio i poslednju kap iz boce, ona reče: – Hoćemo li da se
vratimo nazad u školu?
Njih dvojica klimnuše glavom. Izlet nije bio previše zabavan, a što duže ostanu,
vreme će biti sve gore. Ponovo prikopčaše ogrtače, obmotaše šalove, navukoše
rukavice, a onda pođoše iza Kejti Bel i njene drugarice napolje, i vratiše se u Visoku
ulicu. Dok su gacali prema stanici, Hari pomisli na Džini. Nisu se sreli s njom,
pomisli, zato što su ona i Din bili udobno šćućureni u čajdžinici Madam Padifut,
stecištu srećnih parova. Mršteći se, Hari pognu glavu pred vejavicom i odgaca dalje.
Prošlo je malo vremena pre nego što je Hari postao svestan da su glasovi Kejti
Bel i njene prijateljice, koje mu je vetar donosio, sve prodorniji i glasniji. Hari
začkilji prema njihovim nejasnim obrisima. Dve devojčice su se svađale oko nečega
što je Kejti držala u ruci.
– To nema nikakve veze s tobom, Leana! – govorila je Kejti.
Njih dve skrenuše iza ugla na stazu, dok je susnežica postajala sve jača,
zamagljujući Harijeve naočare. Baš kad je podigao ruku u rukavici da ih obriše, Leani
nekako pođe za rukom da se domogne paketa koji je Kejti držala. Kejti ga povuče
natrag i paket pade na tlo.
Istog časa Kejti polete uvis, ali ne kao Ron tog jutra, smešno viseći okačen za
članak, već ljupko, ispruženih ruku, kao da će da poleti. A ipak je to delovalo nekako
naopako, jezivo... kosa je šibala oko nje pod naletima oštrog vetra, ali oči su joj bile
sklopljene a lice posve bezizrazno. Hari, Ron, Hermiona i Leana ostadoše ukopani
pred tim prizorom.
A onda, na dva metra iznad tla, Kejti ispusti užasan krik. Oči joj se otvoriše, ali
šta god je videla ili osećala izazivalo je u njoj užasnu bol. Neprestano je vrištala. A
onda i Leana poče da vrišti, i uhvati Kejti za gležnjeve, pokušavajući da je privuče
nazad na tlo. Hari, Ron i Hermiona stuštiše se ka njima da pomognu, ali kada
povukoše Kejti za noge, ona pade preko njih. Hari i Ron je nekako uhvatiše, ali se ona
toliko grčila da su je jedva držali. Umesto toga, pribiše je uz tlo gde se bacakala i
vrištala, očito nesposobna da bilo koga prepozna.
Hari se osvrnu. Okolina je izgledala pusto.
– Ostanite tu! – povika ostalima kroz urlike vetra. – Idem da dovedem pomoć!
Počeo je da trči prema školi. Nikad još nije video nikoga da se ponaša kao Kejti i
nije mogao da zamisli šta je uzrok tome... protutnjao je iza prevoja staze i sudario se s
nečim što je ličilo na ogromnog medveda koji stoji na zadnjim nogama.
– Hagride! – povika kao bez daha ispetljavši se iz živice u koju je bio pao.
– Hari! – uzvrati mu Hagrid, kome se sneg zavukao u obrve i bradu, odeven u
ogroman, pohaban kaput od dabrovine. – Samo sam iš’o da obiđem Gropa, tol’ko je
uznapredov’o da ne po...
– Hagride, tamo iza je neko povređen, uklet ili nešto...
– Š’a? – upita Hagrid naginjući se da bi kroz pobesneli vetar čuo šta Hari govori.
– Neko je uklet! – viknu Hari.
– Uklet! Ko je uklet... nije valjda Ron? Hermiona?
– Ne, nisu oni, nego Kejti Bel... ovuda...
I oni zajedno odjuriše natrag stazom. Nije im dugo trebalo da stignu do grupice
okupljene oko Kejti, koja se i dalje grčila i vrištala na tlu. Ron, Hermiona i Leana
pokušavali su da je smire.
– Sklon’te se! – povika Hagrid. – Da gi vidim!
– Nešto joj se desilo! – jecala je Leana. – Ne znam šta...
Hagrid je za trenutak zurio u Kejti, a onda se bez reči sagnu, podiže je u naručje i
odjuri s njom prema zamku. Kroz nekoliko sekundi Kejtini prodorni krici zamreše tako
da se sad čuo jedino huk vetra.
Hermiona požuri do Kejtine uplakane prijateljice i zagrli je.
– Ti si Leana, zar ne?
Devojčica klimnu glavom.
– Da li se to samo tako dogodilo, iznenada, ili...
– Sve je počelo kad se paket pocepao... – jecala je Leana pokazujući sad već
raskvašen paket u smeđem pakpapiru na snegu, koji se bio otvorio i iz njega je
izbijalo neko zelenkasto svetlucanje. Ron se sagnu, ispruženih ruku, ali ga Hari uhvati
za ruku i povuče unazad.
– Ne diraj to!
On čučnu. Iz pakpapira virila je ogrlica ukrašena opalima.
– Već sam je negde video – reče Hari zureći u ogrlicu. – Nekad davno bila je
izložena kod Bordžina i Berksa. Etiketa na njoj je pokazivala da je ukleta. Mora da ju
je Kejti dotakla. – On pogleda u Leanu, koja poče nekontrolisano da se trese. – Kako
se Kejti domogla ovoga?
– Pa, oko toga smo se svađale. Vratila se iz kupatila u Tri metle držeći ga, rekla je
da je to iznenađenje za nekoga na Hogvortsu i da mora da mu ga uruči. Izgledala je
tako čudno kad je to rekla... o ne, kladim se da je bila pod dejstvom Kontrolišuće
kletve, a ja nisam shvatila!
Leana ponovo zajeca i poče da se trese od plača. Hermiona je nežno pomilova po
ramenu.
– Nije ti rekla ko joj je to dao, Leana?
– Ne... nije htela da mi kaže... a ja sam joj rekla da je glupa i da to ne nosi u školu,
ali nije htela da me sluša... i zatim sam pokušala da joj to otmem... i... i – Leana
očajnički zacvile.
– Bolje da pođemo u školu – reče Hermiona i dalje grleći Leanu – da vidimo kako
joj je. Hajde...
Hari je na trenutak oklevao, a onda skinu šal i, ignorišući Ronovu preneraženost,
pažljivo prekri ogrlicu njime i podiže ga.
– Moramo da pokažemo ovo Madam Pomfri – reče.
Kad su krenuli putem za Hermionom i Leanom, Hari je grozničavo razmišljao.
Upravo su stupili na imanje oko zamka kad on progovori, ne mogavši više da zadrži
svoje misli u sebi.
– Melfoj zna za tu ogrlicu. Bila je u vitrini kod Bordžina i Berksa, pre četiri
godine, video sam ga kako je pomno posmatra dok sam se krio od njega i njegovog
oca. To je on kupovao onog dana kada smo ga pratili! Setio se nje i vratio se da je
uzme!
– Ne znam baš, Hari – reče Ron oklevajući. – Mnogo ljudi dolazi kod Bordžina i
Berksa... a zar nije ova devojčica rekla da ju je Kejti dobila u ženskom toaletu?
– Rekla je da se vratila iz toaleta noseći to, nije morala da ga dobije baš u
toaletu...
– Mek Gonagalova! – reče Ron upozoravajućim tonom.
Hari pogleda. Doista, profesorka Mek Gonagal jurila im je u susret niz kamene
stepenice, kroz kovitlac snega.
– Hagrid kaže da ste vas četvoro videli šta se desilo Kejti Bel... molim vas,
smesta pođite gore, u moju kancelariju! Šta to nosiš, Poteru?
– To je stvar koju je ona dodirnula – reče Hari.
– O, bože – reče profesorka Mek Gonagal, delujući uzrujano kad uze ogrlicu od
Harija. – Ne, Filče, oni su sa mnom! – reče ona naglo, videći Filča koji se vukao
Ulaznom dvoranom pripremajući svoj detektor tajnovitosti. – Smesta odnesi ovu
ogrlicu profesoru Snejpu, ali pazi da je ne dotakneš; drži je umotanu u šal!
Hari i ostali pođoše za profesorkom Mek Gonagal uza stepenice u njenu
kancelariju. Prozori mokri od snega kloparali su u svojim ramovima, a u sobi je bilo
hladno iako je vatra pucketala iza rešetke kamina. Profesorka Mek Gonagal zatvori
vrata i obiđe oko stola da bi se smestila preko puta Harija, Rona, Hermione i Leane,
koja je i dalje jecala.
– Pa – reče ona oštro. – Šta se desilo?
Kolebajući se, uz mnoga zastajkivanja prilikom kojih je pokušavala da obuzda
plač, Leana ispriča profesorki Mek Gonagal kako je Kejti otišla do toaleta u Tri metle
i vratila se držeći neobeležen paket, kako joj je Kejti delovala pomalo čudno i kako su
se svađale oko toga da li je preporučljivo da uručuje nepoznate predmete. Ta svađa je
dostigla vrhunac u otimanju oko paketa, koji se pocepao i otvorio. U tom trenutku
Leanu su toliko preplavila osećanja da iz nje više nije mogla da se izvuče ni reč.
– U redu – reče profesorka Mek Gonagal ne onako neljubazno kao inače – idi gore
u bolničko krilo i neka ti Madam Pomfri prepiše nešto protiv šoka.
Kada je Leana napustila sobu, profesorka Mek Gonagal se ponovo okrenu Hariju,
Ronu i Hermioni.
– Šta se desilo kad je Kejti dodirnula ogrlicu?
– Poletela je uvis – reče Hari pre nego što su Ron ili Hermiona stigli da
progovore. – A onda je počela da vrišti i srušila se. Profesorka, mogu li, molim vas,
da vidim profesora Dambldora?
– Direktor je odsutan do ponedeljka, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal
delujući iznenađeno.
– Odsutan? – ljutito ponovi Hari.
– Da, Poteru, odsutan! – odsečno reče profesorka Mek Gonagal. – Ali sigurna sam
da sve što imaš da kažeš o ovoj užasnoj stvari možeš i meni da poveriš!
Delić sekunde Hari je oklevao. Profesorka Mek Gonagal nije delovala kao neko
kome može da se poveri. Iako je Dambldor po mnogo čemu delovao baš zastrašujuće,
bilo je mnogo manje šanse da s prezirom odbaci neku teoriju, ma koliko suludo
zvučala. Međutim, pošto je ovo bilo pitanje života i smrti, nije bio trenutak da brine
hoće li biti ismejan.
– Mislim da je Drako Melfoj dao Kejti tu ogrlicu, profesorka.
Odmah pokraj njega, Ron posramljeno protrlja nos, a s druge strane, Hermiona je
lupkala nogom kao da bi drage volje htela da se malo distancira od Harija.
– To je vrlo ozbiljna optužba, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal posle
trenutnog zaprepašćenja. – Imaš li neki dokaz?
– Ne – reče Hari – ali... – i on joj ispriča kako je pratio Melfoja do Bordžina i
Berksa i razgovor između njega i Bordžina, koji su prisluškivali.
Kad je završio priču, profesorka Mek Gonagal izgledala je pomalo zbunjena.
– Melfoj je odneo nešto Bordžinu i Berksu na popravku?
– Ne, profesorka, samo je želeo da mu Bordžin kaže kako da to nešto popravi.
Nije imao sa sobom taj predmet. Ali nije u tome poenta, već je on tada kupio još
nešto, a mislim da je to ova ogrlica...
– Video si Melfoja kako izlazi iz radnje sa sličnim paketom?
– Ne, profesorka, rekao je Bordžinu da to sačuva u radnji za njega...
– Ali, Hari – prekide ga Hermiona – Bordžin ga je pitao da li želi to da ponese, a
Melfoj je rekao „ne!“...
– Pošto nije želeo da ga dodirne, očigledno! – dodade Hari ljutito.
– U stvari, rekao je: „Kako bih je nosio niz ulicu?“ – reče Hermiona.
– Pa, izgledao bi kao kreten ako bi nosio ogrlicu – upade Ron.
– O, Rone – reče Hermiona očajavajući – bila bi ionako umotana, a i lako bi je
sakrio pod ogrtač pa je niko ne bi video! Mislim da je to što je on rezervisao kod
Bordžina i Berksa bilo bučno ili glomazno. Nešto što bi svakako skrenulo pažnju na
njega ako bi ga nosio ulicom... u svakom slučaju – nastavi ona glasno pre nego što je
Hari stigao da je prekine – pitala sam Bordžina za ogrlicu, zar se ne sećaš? Kad sam
ušla da ispitam šta je Melfoj hteo da mu Bordžin sačuva, videla sam je tamo. I
Bordžin mi je rekao cenu, nije rekao da je već prodata niti išta slično...
– Pa bila si toliko providna, shvatio je za nekoliko sekundi na šta ciljaš, naravno
da nije hteo da ti kaže... uostalom, Melfoj je u međuvremenu mogao da pošalje po
nju...–
Dosta! – reče profesorka Mek Gonagal taman kad je Hermiona, besna, zaustila
da mu uzvrati. – Poteru, cenim što mi ovo pričaš, ali ne možemo da optužimo
gospodina Melfoja samo zato što je posetio prodavnicu u kojoj se ta ogrlica možda
prodavala. To je sigurno uradilo još stotinak ljudi...
– ...to sam mu i ja rekao – promrmlja Ron.
– ...u svakom slučaju, ove godine preduzeli smo stroge mere bezbednosti, ne
verujem da bi ogrlica mogla da uđe u školu bez našeg znanja...
– ...ali...
– ...štaviše – reče profesorka Mek Gonagal s prizvukom bespogovornog završetka
razgovora – gospodin Melfoj danas nije bio u Hogsmidu.
Hari zinu i splasnu.
– Otkud znate, profesorka?
– Zato što je imao kaznenu nastavu sa mnom. Dvaput zaredom nije završio domaći
zadatak iz Preobražavanja. Dakle, hvala ti što si mi poverio svoje sumnje, Poteru –
reče ona prolazeći pored njega – ali moram da pođem gore u bolničko krilo da
proverim kako je Kejti Bel. Želim vam prijatan dan.
Ona otvori vrata kancelarije. Nisu imali kud nego da jedno po jedno prođu pored
nje, bez reči.
Hari je bio ljut na Rona i Hermionu zato što su držali stranu profesorki Mek
Gonagal. Ipak, nije mogao da se ne umeša kad su počeli da raspravljaju o onom što se
dogodilo.
– Pa, šta misliš kome je Kejti trebalo da preda ogrlicu? – upiti Ron dok su se peli
uza stepenice u dnevni boravak.
– Bog će ga znati – reče Hermiona. – Ali ko god bio, jedva se izvukao. Niko ne bi
mogao da otvori paket a da ne dodirne ogrlicu.
– Mogla je da bude namenjena velikom broju ljudi – reče Hari. – Dambldoru...
Smrtožderi bi voleli da ga se reše, mora da im je on glavna meta. Ili Pužorog...
Dambldor misli da ga je Voldemor želeo za sebe, i zato nisu oduševljeni što se
svrstao uz Dambldora. Ili...
– Ili ti – reče Hermiona zabrinuto.
– Nemoguće – reče Hari. – Inače bi se Kejti prosto vratila nazad putem i dala mi
je, zar ne? Otkad smo izašli iz Tri metle, bio sam sve vreme iza nje. Bilo bi logičnije
da mi uruči paket izvan Hogvortsa, pošto Filč pretresa svakog ko ulazi i izlazi. Pitam
se zašto joj je Melfoj rekao da ga ponese u zamak?
– Hari, Melfoj nije bio u Hogsmidu! – reče Hermiona iznervirano tresnuvši
nogom.
– Onda mora da je imao saučesnika – reče Hari. – Kreba ili Gojla... ili, kad bolje
razmislim, nekog drugog Smrtoždera, mora da ima mnogo bolje pajtaše nego što su
Kreb i Gojl, sad kad se pridružio...
Ron i Hermiona razmeniše poglede koji su jasno govorili: „Nema svrhe da se
ubeđujemo s njim.“
– Mirođija – reče odlučno Hermiona kad su stigli do Debele Dame.
Portret se otvori da ih propusti u dnevni boravak. Bio je prepun i mirisao je na
vlažnu odeću. Izgleda da su se mnogi vratili ranije iz Hogsmida zbog lošeg vremena.
Međutim, nije bilo žagora ni prepričavanja. Očito, vest o Kejti Bel još se nije
pročula.
– To nije bio baš prepreden napad, stvarno, kad bolje razmisliš – reče Ron,
privremeno izbacivši prvaka iz jedne od boljih fotelja pokraj kamina da bi seo. – Ta
ukleta ogrlica nije ni stigla do zamka. Nije genijalan plan.
– U pravu si – reče Hermiona, izgura Rona iz fotelje i ponovo je ponudi prvaku. –
Nije sve bilo baš detaljno razrađeno.
– A otkad je to Melfoj čuven po razmišljanju? – upita Hari.
Ni Ron ni Hermiona mu ne odgovoriše.

13. Zagonetka Ridl



Idućeg dana Kejti je prabačena u Sent Mungovu bolnicu za magijske bolesti i
povrede, a dotle su se vesti da je bila pod kletvom proširile po školi, mada su detalji
bili zbrkani i niko sem Harija, Rona, Hermione i Leane nije znao da prava meta nije
bila sama Kejti.
– O, i Melfoj zna, naravno – reče Hari Ronu i Hermioni, koji su i dalje istrajavali
u novoj praksi da se prave gluvi kad god Hari pomene svoju „Melfoj je Smrtožder“
teoriju.
Hari se pitao da li se Dambldor, gde god bio, vratio na vreme za njihov noćni čas
u ponedeljak, ali pošto nije dobio drukčiju poruku, pojavio se ispred Dambldorove
kancelarije u osam sati, pokucao i dobio odgovor da uđe. Tamo je sedeo Dambldor,
delujući neobično umorno. Ruka mu je po običaju bila crna i izgorela, ali se smešio
kada je ponudio Hariju da sedne. Sito-za-misli je ponovo bilo nasađeno na sto, i
bacalo je srebrnaste iskre svetlosti po tavanici.
– Imao si pune ruke posla dok sam bio odsutan – reče Dambldor. – Čujem da si
prisustvovao Kejtinoj nezgodi.
– Da, gospodine. Kako je ona?
– Još nije dobro, mada je donekle imala sreće. Izgleda da je okrznula ogrlicom tek
najmanji delić površine kože, kroz rupicu u rukavici. Da ju je stavila, ili da ju je
držala u ruci bez rukavice, možda bi umrla istog trenutka. Na sreću, profesor Snejp je
preuzeo sve da spreči brzo širenje kletve...
– Zašto on? – brzo upita Hari. – Što ne Madam Pomfri?
– Drskost – začu se mek glas iz jednog od portreta na zidu, i Fineas Nigelus Blek,
Sirijusov čukundeda, podiže glavu s ruku, na kojima je izgleda bio zaspao. – U moje
vreme ne bih dozvolio učeniku da dovodi u pitanje kako se rade stvari na Hogvortsu.
– Da, hvala, Finease – reče Dambldor ućutkujući ga. – Profesor Snejp zna mnogo
više o Mračnim veštinama od Madam Pomfri, Hari. U svakom slučaju, osoblje Sent
Munga mi na svakih sat vremena šalje izveštaje, i ima nade da će se Kejti s vremenom
potpuno oporaviti.
– Gde ste bili ovog vikenda, gospodine? – upita Hari, uprkos snažnom osećanju da
možda prelazi granicu, a isto osećanje je očigledno imao i Fineas Nigelus, koji samo
tiho prosikta nešto.
– Ne bih sada o tome – reče Dambldor. – Ipak, reći ću ti blagovremeno.
– Hoćete? – reče Hari iznenađeno.
– Da, mislim da hoću – reče Dambldor izvlačeći smeđu bočicu srebrnastih sećanja
iz svoje odore i otpuši je vrhom svog štapića.
– Gospodine – reče Hari oprezno – sreo sam Mandangusa u Hogsmidu.
– A, da, već sam svestan da Mandangus ugrožava tvoje nasleđe svojim lopovskim
ponašanjem – reče Dambldor, malo se namrštivši. – On se krije još otkad si ga napao
ispred Tri metle, i rekao bih da se boji da se suoči sa mnom. Ipak, budi uveren da
neće više krasti stare Sirijusove stvari.
– Taj matori šugavi polutan krade zaostavštinu Blekovih? – reče Fineas Nigelus
razjareno, i oholo iskorači iz rama, bez sumnje otišavši da poseti svoj portret u Ulici
Grimold broj 12.
– Profesore – reče Hari posle kraće pauze – da li vam je profesorka Mek Gonagal
rekla šta sam joj ispričao nakon što se Kejti povredila? O Draku Melfoju?
– Rekla mi je za tvoje sumnje, da – reče Dambldor.
– A da li vi...
– Preduzeću sve potrebne mere da proverim svakog ko može imati veze s
Kejtinom nezgodom – reče Dambldor. – Ali sada me, Hari, zanima naša lekcija.
Hari je bio malo ozlojeđen: ako su njihovi časovi toliko važni, zbog čega je bila
tolika pauza između prvog i drugog časa? Ipak, ne reče ništa više o Draku Melfoju,
već je posmatrao kako Dambldor sipa sveže uspomene u Sito-za-misli, i kako se
kameno korito još jednom uskovitlalo među njegovim dugoprstim šakama.
– Setićeš se, siguran sam, da smo napustili priču o počecima Lorda Voldemora na
mestu gde je privlačni Normalac Tom Ridl napustio svoju ženu, vešticu Meropu, i
vratio se svom porodičnom domu u Malom Hengltonu. Meropa je ostala sama u
Londonu, očekujući dete koje će jednog dana postati Lord Voldemor.
– Kako znate da je bila u Londonu, gospodine?
– Na osnovu svedočenja izvesnog Karaktakusa Berksa – reče Dambldor – koji je,
igrom slučaja, jedan od osnivača iste one radnje iz koje potiče ogrlica o kojoj smo
upravo razgovarali.
On promeša sadržaj Sita-za-misli onako kako ga je Hari i ranije video da čini,
onako kako kopač zlata prosejava sito ispitujući da li u njemu ima zlata. U tom
mućkanju iz srebrnaste mase pomoli se jedan mali starac, sporo se obrćući po Situ-zamisli,
srebrnast kao duh, ali mnogo opipljiviji, sa slamnatom kosom koja mu je sasvim
pokrivala oči.
– Da, dobili smo medaljon pod čudnim okolnostima. Donela ga je mlada veštica,
uoči Božića, pre mnogo, mnogo godina. Rekla je da joj je očajnički potreban novac,
što je bilo, ovaj, očigledno. Bila je sva u ritama i u prilično poodmakloj... ovaj,
videlo se da treba da rodi dete, znate. Rekla je da je medaljon pripadao Sliterinu. Pa,
mi stalno slušamo te priče: „Oh, ovo je pripadalo Merlinu, to je bio njegov omiljeni
čajnik“, ali kad sam ga pogledao, video sam da ima njegov žig, i nakon nekoliko
prostih čini shvatio sam da govori istinu. Naravno, to znači da je bila neprocenjiva.
Ona izgleda nije imala pojma koliko vredi. Bila je srećna da dobije deset galeona za
to. Najbolji posao koji smo ikad napravili!
Dambldor još življe protrese Sito-za-misli i Karaktakus Berks ponovo siđe u
uskovitlanu masu sećanja iz koje je došao.
– Dao joj je samo deset galeona? – reče Hari ogorčeno.
– Karaktakus Berks nije bio čuven po velikodušnosti – reče Dambldor. – I tako
znamo da je, pred kraj svoje trudnoće, Meropa ostala sama u Londonu i da joj je
očajnički bio potreban novac, toliko očajnički da je prodala jedinu dragocenost koju
je imala, medaljon koji je bio deo Mervolodomusovog nasledstva.
– Ali mogla je da izvodi magiju! – reče Hari nestrpljivo. – Mogla je da pribavi
hranu i sve ostalo pomoću magije, zar ne?
– Ah – reče Dambldor – možda je i mogla, ali ja mislim – ponovo nagađam, no
siguran sam da sam u pravu – da je Meropa, kada ju je muž napustio, prestala da
koristi magiju. Mislim da više nije želela da bude veštica. Naravno, moguće je i da su
neuzvraćena ljubav i oskudica koja ju je pratila oslabili njene moći. I to se događa. U
svakom slučaju, kao što ćeš videti, Meropa nije htela da se posluži štapićem čak ni da
bi spasla sopstveni život.
– Nije htela da živi ni radi svog sina?
Dambldor podiže obrve.
– Da li ti to osećaš sažaljenje prema Lordu Voldemoru?
– Ne – reče Hari brzo – ali imala je izbora, zar ne, a ne kao moja majka...
– I tvoja majka je imala izbora – reče Dambldor nežno. – Da, Meropa Ridl je
izabrala smrt uprkos sinu kome je bila potrebna, ali ne sudi prestrogo o njoj, Hari.
Bila je veoma oslabljena dugotrajnim ispaštanjem, i nikad nije posedovala hrabrost
tvoje majke. A sad, molim te, ustani...
– Kuda idemo? – upita Hari kad mu se Dambldor pridruži ispred stola.
– Ovoga puta – reče Dambldor – idemo u moje sećanje. Mislim da će ti biti
dovoljno bogato u detaljima i zadovoljavajuće precizno. Posle tebe, Hari...
Hari se nagnu iznad Sita-za-misli. Licem probi hladnu površinu uspomene, a onda
ponovo poče da pada kroz tminu... Nekoliko sekundi kasnije noge mu dodirnuše čvrsto
tlo, otvori oči i otkri da on i Dambldor stoje u prometnoj starovremskoj londonskoj
ulici.
– Eno me tamo – reče Dambldor veselo, pokazujući ispred njih na visoku figuru
koja je prelazila ulicu ispred konjske zaprege za raznošenje mleka.
Kosa i brada ovog mlađeg Albusa Dambldora bile su kestenjaste. Kad je prešao
na njihovu stranu ulice, stuštio se trotoarom, privlačeći mnoge radoznale poglede
zahvaljujući kitnjastom odelu od tamnoljubičastog somota.
– Lepo odelo, gospodine – reče Hari pre nego što je stigao da se obuzda, ali se
Dambdlor samo prigušeno zakikota dok su pratili njegovo mlađe „ja“ na malom
odstojanju, prolazeći kroz gvozdene kapije u prazno dvorište koje se nalazilo ispred
prilično sumorne, kockaste zgrade okružene visokom ogradom. Popeo se nekoliko
stepenika do ulaznih vrata i jednom pokucao. Nakon nekoliko trenutaka vrata mu
otvori neugledna devojka opasana keceljom.
– Dobar dan. Imam zakazan sastanak s gospođom Kol, koja je, verujem, vaša
nadzornica... –
– Oh – reče zbunjena devojka odmeravajući Dambldorovu ekscentričnu
spoljašnjost. – Ovaj... samo čas... GOSPOĐO KOL! – povika preko ramena.
Hari začu udaljen glas kako nešto odgovora. Devojka se ponovo okrenu
Dambldoru.
– Uđ’te, stiže.
Dambldor zakorači u hodnik s crno-belim pločicama. Mesto je bilo oronulo, ali
besprekorno čisto. Hari i stariji Dambldor pođoše za njim. Pre nego što su se ulazna
vrata zatvorila za njima, u susret im dotrča mršava, uznemirena žena. Lice oštrih crta
bilo je više zabrinuto nego neljubazno, a žena je preko ramena razgovarala s drugom
služavkom idući prema Dambldoru.
– ...i ponesi jod gore Marti, Bili Stabs je čačkao kraste a Eriku Voliju se gnoj cedi
po čaršavima... Povrh svega, ima i varičele – reče ona, ne obraćajući se nikom
posebno, a onda primeti Dambldora i ukipi se, delujući iznenađeno kao da joj je žirafa
zakoračila preko praga.
– Dobar dan – reče Dambldor pružajući joj ruku.
Gospođa Kol samo zinu.
– Zovem se Albus Dambldor. Poslao sam vam pismo tražeći sastanak, i vi ste me
ljubazno pozvali da dođem danas.
Gospođa Kol zatrepta. Očigledno shvativši da Dambldor nije nikakva
halucinacija, ona nemoćno reče: – O, da. Pa... pa onda... bolje uđite u moju sobu.
Dabome.
Ona uvede Dambldora u sobicu koja je bila i dnevna soba i kancelarija. Bila je
oronula kao i hodnik, a nameštaj je bio star i rasparen. Ponudila je Dambldora da
sedne u klimavu stolicu, a sama se smestila iza pretrpanog stola, nervozno ga
merkajući.
– Ovde sam, kao što sam vam i naveo u svom pismu, da bih s vama popričao o
Tomu Ridlu i planovima za njegovu budućnost – reče Dambldor.
– Jeste li vi rođak? – upita gospođa Kol.
– Ne, ja sam nastavnik – reče Dambldor. – Došao sam da pozovem Toma da
pohađa moju školu.
– Koja je to škola?
– Zove se Hogvorts – reče Dambldor.
– A otkud to da ste se zainteresovali za Toma?
– Mislimo da ima sposobnosti koje su nama potrebne.
– Hoćete da kažete da je dobio stipendiju? Otkud? Nikad nije tražio nijednu
stipendiju.
– Pa, njegovo ime zapisano je u školi još od njegovog rođenja...
– Ko ga je prijavio? Njegovi roditelji?
Nema sumnje, gospođa Kol je bila nezgodno pronicljiva žena. Očigledno je i
Dambldor to pomislio, jer Hari vide kako on vadi štapić iz džepa svog plišanog odela
i u isto vreme uzima sasvim prazan list hartije sa stola gospođe Kol.
– Evo – reče Dambldor zamahnuvši jednom štapićem dok joj je dodavao komad
hartije. – Mislim da će ovo sve razjasniti.
Dok je napeto gledala u prazan papir, pogled gospođe Kol za trenutak se zamagli.
– Izgleda da je sve u savršenom redu – reče ona smireno ga vraćajući. Zatim joj
pogled pade na flašu džina i dve čaše koje svakako nisu bile tu nekoliko sekundi
ranije.
– Ovaj... mogu li vas ponuditi čašom džina? – upita ona krajnje uglađenim glasom.
– Hvala vam najlepše – reče Dambldor smeškajući se.
Uskoro postade jasno da gospođa Kol nije početnik u ispijanju džina. Obilato im
nalivši čaše, ona iskapi svoju do kraja. Cokćući usnama, po prvi put se nasmeši
Dambldoru, koji nije oklevao da iskoristi svoje preimućstvo.
– Pitao sam se da li biste mi ispričali nešto o prošlosti Toma Ridla? Mislim da se
rodio ovde, u sirotištu?
– Tako je – reče gospođa Kol, posluživši se ponovo džinom. – Svega se sećam do
detalja, jer sam bila tek počela ovde da radim. Bilo je novogodišnje veče, oštra zima,
padao je sneg, znate. Gadna noć. A ta devojka, ne mnogo starija od mene tada, popela
se posrćući uz ulazne stepenice. Pa, nije bila ni prva ni poslednja. Uveli smo je unutra
i za nepunih sat vremena se porodila. A sat kasnije je umrla.
Gospođa Kol je značajno klimnula glavom i uzela još jedan povelik gutljaj džina.
– Da li je nešto rekla pre nego što je umrla? – upita Dambldor. – Bilo šta o
dečakovom ocu, na primer?
– E pa, igrom slučaja, jeste – reče gospođa Kol, koja se sada, izgleda, sasvim
lepo provodila, sa džinom u ruci i publikom koja željno iščekuje njenu priču.
– Sećam se da mi je rekla: „Nadam se da liči na svog ćaću“ i, neću da lažem,
trebalo je da se nada jer ona nije bila neka lepotica... i još mi je rekla da ga nazovemo
Tom, prema ocu, i Mervolodomos, prema njenom ocu... da, znam, smešno ime, zar ne?
Pitali smo se da li je došla iz cirkusa... i rekla je neka dečakovo prezime bude Ridl. A
ubrzo posle toga je umrla, ne rekavši ni reč više.
– Nazvali smo ga tačno onako kako je rekla, jer je to sirotoj devojci bilo veoma
važno, ali nikakav Tom, ni Mervolodomos, niti Ridl nikad nije došao da ga potraži,
niti bilo kakva rodbina, pa je ostao u sirotištu i otad je ovde.
Gospođa Kol se ponovo posluži, skoro odsutno, još jednom povelikom dozom
džina. Na jagodicama joj se pojaviše dve ružičaste tufne. Zatim reče: – On je čudan
dečak.
– Da – reče Dambldor. – I mislio sam da bi mogao biti.
– Bio je čudna beba. Gotovo da nije plakao, znate. A onda, kad je malo porastao,
postao je... čudan.
– Kako to mislite? – upita Dambldor ljubazno.
– Pa, on...
Ali gospođa Kol zastade, a u inkvizitorskom pogledu koji je Dambldoru uputila
preko čaše džina nije bilo ničeg maglovitog ni neodređenog:
– On je definitivno dobio mesto u vašoj školi, kažete?
– Definitivno – reče Dambldor.
– I šta god da vam kažem neće uticati na to?
– Neće – reče Dambldor.
– U svakom slučaju ćete ga odvesti odavde?
– U svakom slučaju – ozbiljno reče Dambldor.
Čkiljila je malčice u njega kao da se premišlja može li da mu veruje. Očigledno je
odlučila da može, jer iznenada žurno reče: – Druga deca ga se plaše.
– Mislite, on ih kinji? – upita Dambldor.
– Mora biti da ih kinji – reče gospođa Kol blago se namrštivši – ali teško je
uhvatiti ga na delu. Bilo je nekih slučajeva... ispada...
Dambldor je nije pritiskao, mada se Hariju učinilo da ga je to veoma zanimalo.
Ona uze još jedan gutljaj džina i njeni ružičasti obrazi još više pocrveneše.
– Zec Bilija Stabsa... Mislim, Tom je poricao da je to učinio i ne vidim kako je
mogao, ali ipak, nije se zec sâm obesio o gredu, zar ne?
– Ni ja ne bih to pomislio, nipošto – reče Dambldor tiho.
– Ali da me ubijete, ne znam kako se popeo da to izvede. Samo znam da su se on i
Bili posvađali dan ranije. A onda – gospođa Kol ponovo potegnu džin, ovog puta
prosuvši malo pića po bradi – za vreme letnje ekskurzije... znate, vodimo ih jednom
godišnje u prirodu ili na more... Ejmi Benson i Denis Bišop otad više nisu normalni i
sve što smo ikad uspeli da izvučemo od njih jeste da su otišli u neku pećinu s Tomom
Ridlom. On se kleo da su samo malo istraživali, ali nešto se desilo unutra, sigurna
sam. A bilo je još mnogo stvari, čudnih stvari...
Ponovo je pogledala u Dambldora, i mada su joj obrazi plamteli, pogled joj je bio
bistar.
– Ne mislim da će mnogo njih žaliti što mu vide leđa.
– Shvatate, siguran sam, da ga mi nećemo stalno držati? – reče Dambldor. –
Moraće da se vraća ovamo, makar leti.
– Pa dobro, bolje išta nego ništa – reče gospođa Kol blago štucnuvši. Ustade, a
Harija je zadivilo to što se ona i dalje čvrsto drži na nogama, mada je već iskapila
dve trećine džina. – Pretpostavljam da biste voleli da ga vidite?
– Veoma bih voleo – reče Dambldor, takođe ustajući.
Ona ga povede iz kancelarije uz kameno stepenište, usput deleći uputstva i prekore
pomoćnom osoblju i deci. Siročići su, primeti Hari, bili odeveni u istovetne sivkaste
tunike. Izgledalo je da imaju dobru negu, ali nije se moglo poreći da je sâmo mesto
bilo sumorno za odrastanje.
– Stigli smo – reče gospođa Kol kad su skrenuli na drugi sprat i stali ispred prvih
vrata u dugom hodniku. Ona dvaput pokuca i uđe.
– Tome? Imaš posetu. Ovo je gospodin Damberton – izvinite, Dandarsmor. Došao
je da ti kaže... pa, nek ti sâm kaže.
Hari i dva Dambldora uđoše u sobu a gospođa Kol zatvori vrata za njima. Bila je
to mala soba, golih zidova i ničega u njoj nije bilo osim starog ormana i gvozdenog
krevetskog rama. Dečak je sedeo povrh sive ćebadi, ispruženih nogu, držeći neku
knjigu.
Lice Toma Ridla nije imalo sličnosti s Ispijenima. Meropi se ispunila samrtna
želja. Bio je minijaturno izdanje svog privlačnog oca, visok za jedanaestogodišnjaka,
tamnokos i bled. Oči mu se malo suziše dok je odmeravao Dambldorovu ekscentričnu
spoljašnjost. Zavlada kratak tajac.
– Kako si, Tome? – reče Dambldor krenuvši ka njemu i pružajući mu ruku.
Dečak je oklevao, a onda je prihvati i oni se rukovaše. Dambldor privuče tvrdu
drvenu stolicu i sede pored Ridla kao da su pacijent i posetilac u nekoj bolnici.
– Ja sam profesor Dambldor.
– Profesor? – ponovi Ridl. Delovao je oprezno. – Je l’ to kao „doktor“? Zašto si
ovde? Je l’ te ona dovela da me pregledaš?
On pokaza na vrata kroz koja je gospođa Kol upravo izašla.
– Ne, ne – reče Dambldor smešeći se.
– Ne verujem ti – reče Ridl. – Hoće da me pregledaš, zar ne? Reci mi istinu!
Poslednje tri reči izgovorio je tako zvonkim glasom da je to bilo gotovo šokantno.
Bila je to zapovest, a zvučala je kao da ju je mnogo puta dotad izgovorio. Razrogačio
je oči i upiljio ih u Dambldora, koji nije ništa odgovorio već je samo nastavio
ljubazno da se smeška. Posle nekoliko trenutaka Ridl prestade da zuri u njega, mada
je, ako ništa drugo, delovao opreznije.
– Ko si ti?
– Rekao sam ti. Ja sam profesor Dambldor i radim u školi po imenu Hogvorts.
Došao sam da te pozovem da dođeš u moju školu... tvoju novu školu, ukoliko to budeš
želeo.
Ridlova rekacija bila je krajnje iznenađujuća. On skoči s kreveta i uzmaknu od
Dambldora delujući besno.
– Ne možeš da me prevariš! Ti dolaziš iz ludnice, eto odakle, zar ne? „Profesor“,
dabome, kako da ne... e, pa ja neću da idem tamo, znaš? Ta stara kvočka treba da ide u
ludnicu, nikad ništa nisam učinio maloj Emi Benson, ni Denisu Bišopu, slobodno ih
pitaj, reći će ti!
– Ja ne dolazim iz ludnice – reče Dambldor strpljivo. – Ja sam nastavnik, i ako
ponovo sedneš na mesto, ispričaću ti sve o Hogvortsu. Naravno, ako ne želiš da ideš u
školu, niko te neće prisiljavati...
– Samo neka probaju – podrugljivo se nasmeja Ridl.
– Hogvorts – nastavi Dambldor kao da je prečuo poslednje Ridlove reči – jeste
škola za ljude sa specijalnim sposobnostima...
– Nisam lud!
– Znam da nisi lud. Hogvorts nije škola za ludake. To je škola magije.
Nastade tajac. Ridl se sledi, lice mu postade bezizrazno, ali su mu oči sevale
tamo-amo od jednog do drugog Dambldorovog oka, kao da pokušava da ga uhvati u
laži.
– Magije? – ponovi šapatom.
– Tako je – reče Dambldor.
– To... to što mogu da uradim, to je magija?
– A šta ti to možeš da uradiš?
– Svašta – dahćući reče Ridl. Zarumeneo se od uzbuđenja, a rumenilo mu se
penjalo uz vrat do upalih obraza. Delovao je grozničavo. – Mogu da pomeram stvari
ne dotičući ih. Mogu da nateram životinje da rade ono što hoću a da ih ne dresiram.
Mogu da učinim da se loše stvari dogode onima koji me gnjave. Mogu da ih povredim
ako želim.
Noge su mu drhtale. On se zatetura napred, a onda ponovo sede na krevet,
pognuvši glavu kao da se moli.
– Znao sam da sam drugačiji – prošaputa on kroz svoje drhtave prste. – Znao sam
da sam poseban. Uvek sam znao da tu ima nečega.
– Pa, bio si sasvim u pravu – reče Dambldor, koji se više nije smešio, već je
pomno posmatrao Ridla. – Ti si čarobnjak.
Ridl podiže glavu. Lice mu se preobrazi, preko njega prelete divlja radost, ali, iz
nekog razloga, nije zbog toga nimalo lepše izgledao. Naprotiv, njegove fino izvajane
crte delovale su grublje, a izraz mu beše gotovo zverski.
– Jesi li i ti čarobnjak?
– Da, jesam.
– Dokaži – reče Ridl odjednom istim zapovedničkim tonom kojim je izgovorio
„Reci mi istinu“.
Dambldor začuđeno podiže veđe.
– Ukoliko, kao što pretpostavljam, prihvataš svoje mesto na Hogvortsu...
– Naravno da prihvatam!
– Onda ćeš morati da me oslovljavaš s „profesore“, ili „gospodine“.
U deliću sekunde Ridlov izraz otvrdnu, pre nego što reče, neprepoznatljivo
učtivim glasom: – Žao mi je, gospodine. Ovaj... molim vas, profesore, možete li da mi
pokažete...?
Hari je bio siguran da će ga Dambldor odbiti, da će reći Ridlu da imaju dovoljno
vremena na Hogvortsu za praktičnu nastavu, da se nalaze u zgradi punoj Normalaca i
da stoga moraju biti oprezni. Međutim, na njegovo veliko iznenađenje, Dambldor
izvuče štapić iz džepa sakoa, uperi ga u ofucani orman u uglu i lagano zamahnu
štapićem.
Orman se zapali.
Ridl skoči. Hari nije mogao da mu zameri što je zaurlao od zaprepašćenja i besa.
Mora da su unutra bile sve njegove dragocenosti, ali dok je Ridl krenuo ka
Dambldoru, plamenovi nestadoše ostavljajući orman potpuno netaknutim.
Ridl je zurio čas u orman čas u Dambldora, a onda s pohlepnim izrazom pokaza na
štapić.
– Gde mogu da nabavim jedan ovakav?
– Sve u svoje vreme – reče Dambldor. – Mislim da nešto pokušava da izađe iz
ormana.
I zaista, iz ormana se čulo slabo kloparanje. Po prvi put, Ridl je delovao
prestrašeno.
– Otvori vrata – reče Dambldor.
Ridl je oklevao, a onda ode u drugi kraj sobe i otvori vrata ormana. Na gornjoj
polici, iznad pregrade s pohabanom odećom, mala kartonska kutija tresla se i zveckala
kao da su u njoj zarobljeni besni miševi.
– Izvadi je! – reče Dambldor.
Ridl uze kutijicu koja je podrhtavala. Delovao je krajnje uznemireno.
– Da li je u toj kutiji nešto što ne bi trebalo da imaš? – upita Dambldor.
Ridl uputi Dambldoru dug, bistar i proračunat pogled.
– Da, pretpostavljam da jeste, gospodine – reče najzad bezizražajnim glasom.
– Otvori je – reče Dambldor.
Ridl skide poklopac i izruči sadržaj na krevet ne gledajući ga. Hari, koji je
očekivao nešto uzbudljivije, vide gomilu sitnica: jo-jo, srebrni naprstak i potamnelu
usnu harmoniku, pored ostalog. Čim su se oslobodili kutije, prestali su da podrhtavaju
i mirno su ležali na tankoj ćebadi.
– Vratićeš ih njihovim vlasnicima, uz izvinjenje – reče Dambldor mirno, vrativši
štapić u sako. – Znaću da li si to uradio. I upozoravam te: na Hogvortsu krađe neće
biti tolerisane.
Ridl nije delovao nimalo postiđeno. I dalje je hladno i procenjivački zurio u
Dambldora. Najzad reče, bezbojnim glasom: – Da, gospodine.
– Na Hogvortsu – nastavi Dambldor – učićemo te ne samo da koristiš magiju već i
da je kontrolišeš. Ti si, sigurno nehotice, koristio svoje moći na način koji se ne uči
niti se toleriše u našoj školi. Nisi ni prvi ni poslednji koji je dozvolio da mu se magija
otme iz ruku. Ali, treba da znaš da Hogvorts može i da isključi učenike, a Ministarstvo
magije... da, postoji i Ministarstvo... kazniće prekršioce zakona još surovije. Svi novi
čarobnjaci moraju da prihvate da se, kad ulaze u naš svet, moraju povinovati našim
zakonima.
– Da, gospodine – ponovi Ridl.
Bilo je nemoguće reći o čemu je razmišljao: lice mu je i dalje bilo sasvim
bezizrazno dok je vraćao malu zalihu ukradenih stvarčica u kartonsku kutiju. Kada je
završio, okrenuo se ka Dambldoru i jednostavno rekao: – Nemam novac.
– To se lako može srediti – reče Dambldor izvadivši kožni novčanik iz džepa. – U
Hogvortsu postoji fond za one kojima je potrebna novčana pomoć da bi kupili
udžbenike i uniforme. Možda ćeš morati da kupiš neke polovne knjige čini, ali...
– Gde se kupuju knjige čini? – prekide ga Ridl, koji je uzeo tešku vrećicu s
novcem i ne zahvalivši Dambldoru, i sada je proučavao masivan, zlatan galeon.
– U Dijagon-aleji – reče Dambldor. – Imam spisak knjiga i školske opreme. Mogu
ti pomoći da pronađeš sve...
– Idete sa mnom? – upita Ridl podigavši pogled.
– Svakako, ako...
– Niste mi potrebni – reče Ridl. – Navikao sam da sve sâm obavljam, uvek sâm
idem Londonom. Kako se dolazi u tu Dijagon-aleju... gospodine? – dodade
pokušavajući da ulovi Dambldorov pogled.
Hari pomisli da će Dambldor insistirati da prati Ridla, ali se ponovo iznenadi.
Dambldor dade Ridlu koverat sa spiskom opreme, i objasnivši mu kako tačno da
stigne od sirotišta do Probušenog kotla, reče: – Lako ćeš je uočiti, mada Normalci
oko tebe... to jest nečarobnjački ljudi – neće moći. Potraži barmena Toma... lako ćeš
se setiti, pošto imate isto ime...
Ridl se iznervirano trgnu, kao da pokušava da se reši dosadne mušice.
– Ne sviđa ti se ime „Tom“?
– Ima ih mnogo s imenom Tom – promrmlja Ridl. A onda, kao da ne može da
spreči to pitanje, kao da je ono samo izbilo na površinu, njemu uprkos, upita: – Da li
je i moj otac bio čarobnjak? I on se zvao Tom Ridl, tako su mi rekli.
– Bojim se da ne znam – reče Dambldor nežno.
– Moja majka sigurno nije bila čarobnica, inače ne bi umrla – reče Ridl više sebi
nego Dambldoru. – Mora da je on to bio. Pa... pošto nabavim sve što mi treba... kad
treba da dođem na taj Hogvorts?
– Svi detalji su upisani na drugom komadiću pergamenta u tvojoj koverti – reče
Dambldor. – Poći ćeš sa stanice Kings kros prvog septembra. Tu ti je i vozna karta.
Ridl klimnu glavom. Dambldor ustade i ponovo mu pruži ruku. Prihvatajući je,
Ridl reče: – Mogu da razgovaram sa zmijama. To sam otkrio kad smo bili na
ekskurziji u prirodi... one mi prilaze, šapuću mi. Je li to normalno za čarobnjaka?
Hari je imao utisak da je pominjanje ove najčudnije moći Ridl namerno sačuvao
za taj trenutak da bi ostavio bolji utisak.
– To je neobično – reče Dambldor posle trenutnog oklevanja – ali nije nečuveno.
Zvučao je nezainteresovano, ali je radoznalo preleteo očima preko Ridlovog lica.
Jedan trenutak su tako stajali, čovek i dečak, zureći jedan u drugog. Zatim se
rukovanje prekide. Dambldor je bio na vratima.
– Do viđenja, Tome. Vidimo se na Hogvortsu.
– Mislim da je ovo sasvim dovoljno – reče sedokosi Dambldor pored Harija, i
nekoliko sekundi kasnije ponovo su bestežinski lebdeli kroz tamu, pre nego što su
sleteli, pravo u njegovu sadašnju kancelariju.
– Sedi – reče Dambldor sletevši pored Harija.
Hari ga posluša, a glava mu je i dalje bila puna utisaka o onom što je upravo
video.
– Mnogo brže je poverovao u to od mene... Mislim, kad ste mu saopštili da je
čarobnjak – reče Hari. – Ja isprva nisam mogao da poverujem Hagridu kad mi je to
rekao.
– Da. Ridl je bio savršeno spreman da poveruje da je on... da upotrebim njegovu
reč... „poseban“ – reče Dambldor.
– Da li ste još tada... znali? – upita Hari.
– Da li sam znao da sam sreo najopasnijeg Mračnog čarobnjaka svih vremena? –
reče Dambldor. – Ne, nisam imao pojma da će izrasti u ono što jeste. Ipak,
zaintrigirao me je. Vratio sam se na Hogvorts nameravajući da pripazim na njega, što
bih i inače uradio budući da je bio usamljen i bez prijatelja, ali sam već tada znao da
to treba da učinim i radi drugih, a ne samo zbog njega.
– Njegove moći, kao što si čuo, bile su iznenađujuće dobro razvijene za tako
mladog čarobnjaka i, što je bilo najinteresantnije i najzlokobnije od svega, već je
otkrio da do izvesne mere može da ih kontroliše i počeo je svesno da ih primenjuje. A
kao što si video, to nisu bili nasumični eksperimenti tipični za mlade čarobnjake, nego
je on već tada koristio magiju protiv drugih ljudi, da ih zaplaši, kazni, da ih kontroliše.
Pričice o zadavljenom zecu i dečaku i devojčici koje je namamio u pećinu bile su
najupečatljivije... Mogu da ih povredim ako želim...
– A bio je i Nemušt – upade mu Hari u reč.
– Da, zaista. Retka sposobnost, koja je, kako se pretpostavlja, povezana s
Mračnim veštinama, mada, kao što znamo, Nemuštih ima i među velikim a dobrim
čarobnjacima. Zapravo, njegova sposobnost da razgovara sa zmijama nije me
onespokojila ni približno koliko njegov očigledan nagon za surovošću, tajnovitošću i
gospodarenjem.
– Vreme nas je ponovo prevarilo – reče Dambldor pokazujući na mračno nebo
kroz prozore. – Ali, pre nego što se rastanemo, hteo bih da ti skrenem pažnju na neke
detalje prizora kome si upravo prisustvovao, jer su tesno povezani sa stvarima koje
ćemo razmatrati na sledećim sastancima.
– Najpre, nadam se da si primetio Ridlovu reakciju kada sam mu pomenuo da još
neko nosi ime „Tom“?
Hari klimnu glavom.
– Tu je ispoljio prezir prema svemu što ga povezuje s drugim ljudima, sa bilo
čime što bi ga učinilo običnim. Čak i tad je želeo da bude drugačiji, različit,
zloglasan. Odbacio je to ime, kao što znaš, nekoliko godina posle ovog razgovora i
stvorio masku „Lorda Voldemora“, iza koje se tako dugo skrivao.
– Verujem da si, takođe, primetio i da je Tom Ridl u velikoj meri već bio
samostalan, tajanstven i, očito, bez prijatelja? Nije želeo ni pomoć ni društvo prilikom
odlaska u Dijagon-aleju. Više je voleo da dela sam. Odrasli Voldemor je isti takav.
Čućeš mnoge njegove Smrtoždere kako tvrde da uživaju njegovo poverenje, da su
lično bliski s njim, čak i da ga razumeju. U zabludi su. Lord Voldemor nikad nije imao
prijatelje, a ne verujem da ih je ikada i želeo.
– I najzad... nadam se da nisi toliko pospan da ne obratiš pažnju na ovo, Hari...
mladi Tom Ridl voleo je da skuplja trofeje. Video si kutiju ukradenih sitnica koje je
sakrio u svojoj sobi. One su oduzete žrtvama njegovog zlostavljanja, to su suveniri,
ako hoćeš, naročito neprijatnih magija. Imaj na umu tu njegovu svrakoliku težnju, jer
će to kasnije postati veoma važno.
– A sad je stvarno vreme da pođeš na spavanje.
Hari ustade. Dok je išao preko sobe, pogled mu privuče mala tabla na kojoj je
prošli put ležao prsten Mervolodomosa Ispijenog, ali sada ga na njoj više nije bilo.
– Da, Hari? – reče Dambldor jer je Hari zastao.
– Nema prstena – reče Hari, osvrćući se. – Ali pomislio sam da možda imate i onu
usnu harmoniku ili tako nešto.
Dambldor mu se smeškao, gvireći preko svojih polumesečastih naočari.
– Vrlo pronicljivo, Hari, ali ona usna harmonika je oduvek bila usna harmonika.
I izgovorivši tu zagonetnu primedbu mahnu Hariju, koji shvati da treba da ode.

14. Feliks felicis



Hari je idućeg jutra najpre imao Herbologiju. Za vreme doručka nije mogao da
ispriča Ronu i Hermioni kakav je čas imao s Dambldorom iz straha da ga neko ne
prisluškuje, ali im je sve ispričao dok su išli preko leje s povrćem prema staklenim
baštama. Žestok vetar koji je duvao tokom vikenda konačno se smirio. Ponovo se
spustila čudna izmaglica i trebalo im je malo više vremena da pronađu pravu staklenu
baštu.
– Baš jeziva pomisao, dečak Znaš-Već-Ko – reče Ron tiho dok su se smeštali oko
jednog od kvrgavih panjeva snargalufa, na kojima je trebalo da rade tokom ovog
polugodišta, i navlačili zaštitne rukavice. – Ali ipak ne shvatam zašto ti Dambldor sve
to pokazuje. Mislim, zaista je zanimljivo, ali čemu sve to služi?
– Pojma nemam – reče Hari ubacujući štitnik za desni. – Ali on kaže da je sve to
važno i da će mi pomoći da preživim.
– Ja mislim da je to fascinantno – reče Hermiona iskreno. – Ima smisla da saznaš
što je moguće više o Voldemoru. Kako ćeš inače da otkriješ njegove slabosti?
– Pa, kako je bilo na poslednjoj Pužorogovoj žurci – upita je Hari muklo kroz
štitnik za desni.
– O, baš je bilo zabavno – reče Hermiona stavljajući zaštitne naočari. – Mislim,
on stalno blebeće o našim čuvenim bivšim učenicima, i otvoreno se ulaguje
Maklagenu zato što ovaj ima dobre veze, ali nam služi baš ukusna jela i upoznao nas
je s Gvenog Džouns.
– Gvenog Džouns? – ponovi Ron razrogačivši oči ispod svojih zaštitinih naočara.
– Onom Gvenog Džouns? Kapitenom Svetoglavskih harpija?
– Baš tom – reče Hermiona. – Lično, mislim da se previše pravi važna, ali...
– Dosta je bilo ćaskanja tamo – reče profesorka Mladica živahno, dolazeći do
njih, strogog pogleda. – Zaostajete, svi su već počeli a Nevil je već izvadio prvu
mahunu!
Osvrnuše se oko sebe. Zaista, tamo je sedeo Nevil, raskrvavljenih usana i s
nekoliko opakih ogrebotina po licu, ali je čvrsto stezao neprijatno pulsirajuću zelenu
stvar veličine grejpfruta.
– U redu, profesorka, počinjemo! – reče Ron, dodajući mirno kad se ona ponovo
okrenula: – Trebalo je da primenimo Prigušujuću čin, Hari.
– Ne, nije trebalo! – smesta reče Hermiona, po običaju delujući iznervirano na
bilo kakav pomen Polukrvnog Princa i njegovih čini. – Hajde... bolje da počnemo...
Ona ih obojicu zabrinuto pogleda; zatim sve troje duboko udahnuše i zaroniše
između divovskih kvrgavih patrljaka biljke koja se nalazila pred njima.
Ona istog časa ožive: na njenom vrhu odjednom izbiše dugačke, bockave lozice i
vinuše se kroz vazduh. Jedna se zaplete u Hermioninu kosu, a Ron je odbi pomoću
baštenskih makaza. Hari je uspeo da uhvati u zamku dve lozice i uveže ih u čvor. U
sredini, između grana nalik pipcima, otvori se ogromna rupa, i Hermiona hrabro
zavuče ruku u nju, ali se rupa sklopi poput zamke oko njenog lakta. Hari i Ron počeše
da vuku iz sve snage granje loze, nateravši rupu da se ponovo otvori, a Hermiona
iščupa ruku, čvrsto držeći između prstiju mahunu istu kao što je Nevilova. Odjednom,
bockave lozice se ponovo sklopiše i čvornovati patrljak ostade da stoji kao neki
bezazlen panj.
– Znaš, ne verujem da ću išta slično gajiti u svojoj bašti kad budem imao svoju
kuću – reče Ron podigavši zaštitne naočare na čelo i brišući znoj s lica.
– Dodaj mi činiju – reče Hermiona držeći pulsirajuću mahunu na vrhovima prstiju
ispružene ruke, što dalje od sebe. Hari joj pruži činiju i ona spusti mahunu u nju s
izrazom gađenja.
– Ne budi gadljiva, iscedi je, najbolje su kad su sveže – reče profesorka Mladica.
– U svakom slučaju – reče Hermiona, nastavljajući prekinuti razgovor kao da ih
drveni patrljak nije maločas napao – Pužorog će praviti božićnu zabavu, Hari, i nema
načina da se ovaj put izmigoljiš, jer me je već pitao da proverim kad si slobodan
uveče da bi je zakazao za veče kada ćeš ti moći da dođeš.
Hari zastenja. Ron, koji je u međuvremenu pokušavao da razbije mahunu u činiji
tako što je stavio obe ruke na nju, a zatim ustao i gnječio je što je jače mogao, ljutito
reče: – A to je još jedna zabava samo za Pužorogove ljubimce, zar ne?
– Samo za Klub pužića, da – reče Hermiona.
Mahuna izlete ispod Ronovih prstiju i pogodi stakleni zid bašte, odskočivši do
potiljka profesorke Mladice i zbacivši joj s glave stari zakrpljeni šešir. Hari pođe da
donese mahunu. Kada se vratio, Hermiona je govorila: – Čuj, nisam ja izmislila ime
„Klub pužića“...
– „Klub pužića“ – ponovi Ron s podsmehom dostojnim Melfoja. – To je baš
jadno. Pa, nadam se da ćeš uživati na zabavi. Što se ne spanđaš s Maklagenom, pa
Pužorog može da vas proglasi za kralja i kraljicu pužića...
– Možemo da povedemo nekog sa sobom – reče Hermiona, koja je iz nekog
razloga tako pocrvenela da joj je lice postalo svetloskerletno – a ja sam htela da
zamolim tebe da pođeš sa mnom. Ali ako misliš da je to toliko glupo, neću da te
gnjavim s tim!
Hari iznenada požele da je mahuna pala malo dalje, da ne mora da sedi tu s njima
dvoma. Neopažen, on uhvati činiju s mahunom i poče da je otvara što je bučnije i
silovitije mogao. Na nesreću, i dalje je čuo svaku reč njihovog razgovora.
– Htela si mene da pozoveš? – reče Ron sasvim drukčijim glasom.
– Da – reče Hermiona ljutito. – Ali ti bi, očigledno, više voleo da se spanđam s
Maklagenom ...
Nastade pauza u kojoj Hari nastavi da lupa mistrijom po elastičnoj mahuni. – Ne,
ne bih – reče Ron sasvim tiho.
Hari promaši mahunu, pogodi činiju i ona se slomi.
– Reparo! – brzo reče ubadajući krhotine štapićem, i činija se ponovo sastavi.
Međutim, zahvaljujući zvuku lomljenja, Hermiona i Ron shvatiše da je Hari pored
njih. Hermiona je izgledala usplahireno i odmah je počela da se zamajava svojim
primerkom Mesožderskog drveća sveta, ne bi li pronašla tačno uputstvo da iscedi
mahune snargalufa. Ron je pak delovao snebivljivo, a opet prilično zadovoljan
sobom.
– Daj to ovamo, Hari – žurno reče Hermiona – ovde piše da treba da ih izbušimo
nečim oštrim...
Hari joj dodade mahunu u činiji, a on i Ron ponovo navukoše zaštitne naočare
preko očiju i još jednom se baciše na patrljak.
Dok se rvao s trnovitom lozom koja se nameračila da ga uguši, Hari pomisli da
nije bio baš mnogo iznenađen. Već je odavno nanjušio da će se ovako nešto dogoditi
pre ili kasnije. Ali nije bio siguran kako se on sâm odnosi prema tome... on i Čo su
sada bili i suviše postiđeni da bi se uopšte pogledali, a kamoli razgovarali. Šta ako
Ron i Hermiona počnu da se zabavljaju, a onda raskinu? Hoće li njihovo prijateljstvo
preživeti? Hari se sećao kako u trećem razredu nekoliko nedelja njih dvoje nisu
razgovarali jedno s drugim, a on sâm nije tada uživao pokušavajući da premosti jaz
među njima. A opet, šta ako ne raskinu? Šta ako postanu kao Bil i Fler, dok svima ne
postane krajnje neprijatno u njihovom prisustvu, pa on ostane po strani zauvek?
– Dolijala si! – vrisnu Ron izvukavši drugu mahunu iz panja baš kad je Hermiona
uspela da razbije prvu, tako da je činija bila puna krtola koje su se koprcale nalik
bledozelenim crvima.
Ostatak časa prošao je bez daljeg pominjanja Pužorogove zabave. Mada je Hari
pomnije pratio dvoje svojih prijatelja idućih nekoliko dana, Ron i Hermiona nisu
delovali drukčije nego inače, osim što su bili učtiviji jedno prema drugom. Hari je
pretpostavljao da treba da sačeka i vidi šta će se desiti pod dejstvom krem-piva u
Pužorogovoj mutno osvetljenoj kancelariji u noći u kojoj će se održati zabava. U
međuvremenu je imao mnogo preče brige.
Kejti Bel je i dalje bila u Sent Mungovoj bolnici, bez šanse da skoro izađe, što je
značilo da obećavajućem grifindorskom timu, koji je Hari tako brižljivo trenirao od
septembra, nedostaje Gonič. Stalno je odlagao da zameni Kejti, u nadi da će se ona
vratiti, ali već se primicala njihova utakmica protiv Sliterina i on je najzad morao da
se pomiri s tim da se ona neće vratiti na vreme da zaigra u timu.
Hari nije mogao da zamisli da ponovo isprobava sve kandidate iz kuće. Jednom
posle časa Preobražavanja, uz poražavajuć osećaj koji nije imao mnogo veze s
kvidičem, on satera Dina Tomasa u ćošak. Najveći deo razreda već je bio otišao,
mada je nekoliko cvrkutavih žutih ptičica i dalje kružilo učionicom, sve same
Hermionine tvorevine; niko drugi nije uspeo niotkuda da prizove ni jedno jedino pero.
– Da li si još zainteresovan da igraš Goniča?
– Šta? Da, naravno... – reče Din ushićeno. Preko Dinovog ramena Hari primeti
kako je Šejmus Finigan zalupio knjige i bacio ih u torbu, izgledajući kiselo. Jedan od
razloga zbog kojih Hari nije hteo da pita Dina da igra bio je taj što je znao da se
Šejmusu to neće svideti. A opet, morao je da uradi ono što je najbolje za tim, a Din je
nadigrao Šejmusa kad su imali prijemni trening.
– Pa dobro, primljen si u tim – reče Hari. – Večeras je trening, u sedam.
– Važi se! – reče Din. – Fala, Hari! Bogami, jedva čekam da kažem Džini!
On izjuri iz učionice, ostavljajući Harija i Šejmusa same, a neprijatan trenutak
dodatno oteža ptičji izmet koji pade Šejmusu na glavu baš u trenutku kad jedan od
Hermioninih kanarinaca prozuja iznad njih.
Šejmus nije bio jedini nezadovoljan zamenom za Kejti. U dnevnom boravku bilo
je mnogo gunđanja zbog činjenice da je Hari sad izabrao dvojicu svojih drugara iz
razreda u tim. Pošto je Hari tokom školovanja trpeo i gora ogovaranja, nije se
naročito brinuo, ali pritisak je svejedno bio i suviše velik i pretio je da ugrozi pobedu
u predstojećoj utakmici protiv Sliterina. Ako Grifindor pobedi, Hari je znao da će
cela kuća zaboraviti da su ga ikad kritikovali i kleti se da su oduvek znali kako je to
sjajan tim. A ako izgube... pa, pomisli Hari zajedljivo, istrpeo je i mnogo gora
ogovaranja...
Hari nije imao razloga da žali zbog svog izbora kad je te večeri video Dina kako
leti. Lepo se uskladio sa Džini i Demelzom. Dva Jurišnika, Piks i Kut, svaki put su bili
sve bolji. Jedini problem bio je Ron.
Hari je sve vreme znao da je Ron nedosledan igrač koji gubi živce i nema
samopouzdanja, a na nesreću, što se više približavao prvi meč ove sezone, to su više
na videlo izlazile njegove stare nesigurnosti. Pošto je primio šest golova, od kojih je
većinu postigla Džini, njegova tehnika postajala je sve žešća, dok najzad nije tresnuo
Demelzu Robins, koja mu je prilazila, posred usta.
– To je bilo slučajno, žao mi je, Demelza, zaista mi je žao! – povika Ron za njom
kad je počela da krivuda uzmičući ka tlu, dok joj je krv kapala na sve strane. – Samo
sam se...
– Uspaničio – reče Džini ljutito, sletevši pored Demelze i zagledajući joj oteklu
usnu. – Rone, budalo jedna, vidi šta si joj uradio!
– Ja ću to da sredim – reče Hari slećući pored dve devojke, a zatim uperi štapić u
Demelzina usta i uskliknu: – Episki! – A ti, Džini, nemoj da nazivaš Rona budalom,
nisi ti kapiten...
– Pa, ti si bio prezauzet da ga sâm nazoveš budalom, a mislila sam da bi neko to
morao da učini...
Hari se jedva uzdrža da se ne nasmeje.
– U vazduh, svi, hajdemo...
Sve u svemu, bio je to jedan od najgorih treninga u čitavom polugodištu, ali Hari
je ipak smatrao da iskrenost nije najbolja strategija, sad kad se utakmica već
primakla.
– Dobri ste bili, svi, mislim da ćemo da slistimo Sliterin – reče bodreći ih, a
Goniči i Jurišnici napustiše svlačionicu delujući zadovoljni sobom.
– Igrao sam kao vreća zmajeve balege – reče Ron šupljim glasom kad su se vrata
zalupila za Džini.
– Ne, nisi – reče Hari strogo. – Ti si najbolji Čuvar kojeg sam testirao, Rone.
Jedini problem su tvoji živci.
Nastavio je neumorno da ga ohrabruje celim putem do zamka, i dok su stigli do
drugog sprata, Ron je izgledao neznatno veselije. Ali kada je Hari gurnuo tapiseriju da
bi krenuli svojom uobičajenom prečicom do grifindorskog tornja, nađoše se iznenada
oči u oči s Dinom i Džini, koji su bili čvrsto zagrljeni i ljubili se tako snažno kao da
su prilepljeni superlepkom.
Hari oseti kako se nešto ogromno i prekriveno krljuštima budi u njegovom
stomaku, zarivajući mu kandže iznutra. Krv mu udari u mozak tako da iz njega iščeze
svaka druga misao osim užasne potrebe da nekim urokom pretvori Dina u žele. Boreći
se s tim iznenadnim suludim porivom, začu Ronov glas kao iz neke daljine.
– Ej!
Din i Džini se razdvojiše i okrenuše ka njima.
– Šta je? – upita Džini.
– Ne želim da zatičem rođenu sestru kako se javno ljubaka!
– Hodnik je bio prazan dok vi niste upali unutra! – reče Džini.
Din je delovao postiđeno. Brzo se nacerio Hariju, koji mu nije uzvratio, a
novorođeno čudovište u njemu urlikalo je da treba smesta da isključi Dina iz tima.
– Ovaj... ajde, Džini – reče Din – idemo nazad u dnevni boravak...
– Idi ti! – reče Džini. – Hoću da porazgovaram s mojim dragim bratom!
Din ode, ne delujući kao da mu je žao što napušta taj prizor.
– Tako dakle – reče Džini zabacivši dugu riđu kosu s lica i besno gledajući u Rona
– hajde da ovo raščistimo jednom zauvek. Tebe se ne tiče s kim izlazim ili šta s kim
radim, Rone...
– Nego šta nego me se tiče! – reče Ron, podjednako razljućen. – Misliš da volim
da slušam kako mi drugi govore da je moja sestra...
– Šta? – povika Džini, izvukavši štapić. – Šta to?
– Nije mislio ništa loše, Džini – reče Hari automatski, mada je ono čudovište
odobravajuće rikalo na Ronove reči.
– Naravno da je mislio! – reče ona planuvši na Harija. – Samo zato što se on
nikad u životu ni s kim nije ljubakao, samo zato što je najlepši poljubac koji je on ikad
dobio bio od naše tetke Mjurijel...
– Zaveži! – zaurla Ron, a njegovo lice, umesto rumeno, postade gotovo
kestenjasto.
– Ne, neću! – vrisnu Džini, sad već van sebe. – Videla sam te s Flegmom, kako
očekuješ da te poljubi u obraz svaki put kad je vidiš, što je baš bedno! Kad bi i sâm
malo izlazio i ljubakao se, ne bi ti toliko smetalo što svi drugi to rade!
Sada je i Ron izvukao štapić. Hari brzo stade između njih.
– Bulazniš! – zagrme Ron pokušavajući da nacilja Džini preko Harija, koji je sada
stajao ispred nje raširenih ruku. – To što ja ne radim to javno, ne znači...!
Džini poče podrugljivo da vrišti pokušavajući da odgurne Harija.
– Ljubio si se s Prasvidženom, je li? Ili možda držiš sliku tetke Mjurijel skrivenu
pod jastukom?
– Ti...
Ispod Harijeve leve ruke prolete zrak narandžaste svetlosti i za nekoliko
centimetara promaši Džini. Hari gurnu Rona uza zid.
– Ne budi glup...
– Hari se ljubakao s Čo Čang – povika Džini, koja je sada bila na ivici suza. – A
Hermiona s Viktorom Krumom, samo se ti ponašaš kao da je to nešto odvratno, Rone,
i to zato što si neiskusan kao neki dvanaestogodišnjak!
I rekavši to, odjuri kao vihor. Hari brzo pusti Rona, koji je na licu imao ubilački
izraz. Obojica su stajali tu, teško dišući, sve dok se Gospođa Noris, Filčova mačka,
nije pojavila iza ćoška, i prekinula napetost.
– Ajmo – reče Hari kad začu prigušene Filčove korake.
Odjuriše uza stepenice, pa kroz hodnik na sedmom spratu. – Hej, sklanjaj se! –
zareža Ron na devojčicu koja prestrašeno poskoči i ispusti teglicu punoglavaca.
Hari jedva da je primetio zvuk razbijenog stakla. Osećao se dezorijentisanim,
ošamućenim, kao da je gromom pogođen. To je zbog toga što je ona Ronova sestra –
reče u sebi. – Ne dopada ti se što se ljubi s Dinom zato što je ona Ronova sestra...
Ali mu duboko u svesti iskrsnu prizor istog tog pustog hodnika u kome se on ljubi
sa Džini umesto... čudovište u njegovom stomaku poče da prede... a zatim spazi Rona
kako iskače iza zavese tapiserije i izvlači štapić prema Hariju, uzvikujući nešto poput
„izdaja poverenja“... „mislio sam da si mi drug“...
– Misliš da se Hermiona stvarno ljubakala s Krumom? – iznenada ga upita Ron
dok su se približavali Debeloj Dami. Hari se trže, nečiste savesti, i prestade da mašta
o hodniku u koji Ron ne bi upadao, u kome bi on i Džini bili potpuno sami...
– Šta? – reče on zbunjeno. – Oh... ovaj...
Pošten odgovor bio bi „da“, ali on nije želeo da ga izgovori. Ipak, izgleda da je
Ron na osnovu Harijevog pogleda shvatio sve najgore.
– Mirođija – reče on smrknuto Debeloj Dami, i oni se kroz rupu u portretu
uspentraše u dnevni boravak.
Nijedan od njih dvojice nije više spominjao ni Džini ni Hermionu. U stvari, jedva
da su progovorili jedan s drugim te večeri i ćutke su otišli na spavanje, svako obuzet
svojim mislima.
Hari je dugo ležao budan, gledajući u baldahin na stubovima kreveta i pokušavao
da uveri sebe kako su njegova osećanja prema Džini krajnje bratska. Živeli su, zar ne,
čitavo leto kao brat i sestra, igrali kvidič, zadirkivali Rona i ismejavali Bila i
Flegmu? Poznaje Džini već godinama... prirodno je da se postavlja zaštitnički...
prirodno je što želi da pazi na nju... što hoće da polomi Dinu sva rebra zato što je
ljubi... ipak... moraće da kontroliše to svoje naročito bratsko osećanje...
Ron glasno zahrka.
Ona je Ronova sestra, prebaci Hari sebi oštro. Ronova sestra. Stoga je
nedostupna. Nije hteo ni zbog čega da rizikuje svoje drugarstvo s Ronom. Udari
jastuk da ga namesti u što udobniji položaj i pokuša da zaspi, ne dozvoljavajući sebi
da misli na bilo šta u vezi sa Džini.
Idućeg jutra Hari se probudio pomalo ošamućen i zbunjen nizom snova u kojima
ga je Ron ganjao jurišničkom palicom, ali je do sredine dana shvatio da bi drage volje
pravog Rona zamenio tim Ronom iz svog sna, jer je ovaj ne samo ignorisao Dina i
Džini već se i prema zbunjenoj i osetljivoj Hermioni ophodio ledeno i s podrugljivom
nehajnošću. Pogotovo što je izgledalo da je, preko noći, Ron postao preosetljiv i
spreman da se okomi na svakog, kao kakav zadnjerasprskavajući skrut. Hari je proveo
čitav dan pokušavajući da spreči sukob između Rona i Hermione, ali bez uspeha.
Najzad se Hermiona odvoji od njih i ode na spavanje vrlo ljuta, a Ron oholo pođe u
mušku spavaonicu ljutito opsovavši nekoliko preplašenih prvaka samo zato što su
gledali u njega.
Na Harijevo zaprepašćenje, Ronova osionost nije splasnula ni sledećih dana. A
što je još gore, podudarila se sa sve katastrofalnijim učinkom na mestu Čuvara, što ga
je činilo još agresivnijim, tako da za vreme poslednjeg treninga pred subotnju
utakmicu nije uspeo da odbrani ni jedan jedini gol koji su Goniči pucali, ali se zato
toliko izdirao na svakoga da je na kraju rasplakao Demelzu Robins.
– Zaveži i ostavi je na miru – povika Piks, koji je imao dve trećine Ronove visine,
ali, doduše, i tešku palicu.
– DOSTA! – zaurla Hari, koji vide kako Džini mrko gleda u Ronovom pravcu i,
setivši se da ona ume savršeno da izvodi Šišmišoslinavu kletvu, odlete do nje da bi
intervenisao pre nego što se stvari otmu kontroli. – Pikse, idi i spakuj Bladžerke,
Demelza, saberi se, stvarno si dobro igrala danas. Rone... – sačekao je dok ostatak
tima nije bio izvan dometa, pre nego što je to izgovorio – ti si mi najbolji drug, ali ako
nastaviš da postupaš s drugima ovako, izbaciću te iz tima.
Na trenutak je pomislio da će ga Ron udariti, ali desi se nešto mnogo gore. Ron
kao da klonu na svojoj metli. Iz njega iščeze svaka borbenost i on reče: – Odustajem.
Baš sam patetičan.
– Nisi patetičan, i nećeš da odustaneš! – ražesti se Hari drmusajući Rona za odoru.
– Možeš da odbraniš sve što hoćeš kad si u formi, ali imaš nekih mentalnih smetnji!
– Je l’ me to nazivaš mentolom?
– Da, može biti!
Za trenutak su se besno gledali, a onda Ron umorno pognu glavu.
– Znam da nemaš vremena da nađeš drugog Čuvara, pa ću igrati sutra, ali ako
izgubimo, a hoćemo, odlazim iz tima.
Ništa što je Hari govorio nije pomagalo. Pokušao je da poradi na Ronovom
samopouzdanju za vreme večere, ali je on bio i suviše zaokupljen namćorastim i
nabusitim čarkama s Hermionom da bi išta primetio. Hari je nastavio da pokušava i
uveče, u dnevnom boravku, a njegovo ubeđenje da će čitav tim biti žestoko oslabljen
ako Ron ode podrivala je i činjenica da je ostatak tima sedeo šćućuren u udaljenom
uglu i jasno gunđajući zbog Rona, pri tom mu upućujući opake poglede. Najzad pokuša
da ga ponovo razljuti, u nadi da će to izazvati u Ronu prkos i naterati ga da bolje
brani, ali takva strategija, izgleda, nije uspevala nimalo bolje od bodrenja. Ron je i
ovoga puta otišao u krevet utučen i bez nade.
Hari je dugo ležao budan u tami. Nije želeo da izgubi predstojeću utakmicu. Ne
samo što je to bila njegova prva utakmica na mestu kapitena već je bio čvrsto rešio da
potuče Draka Melfoja u kvidiču, kad već ne može da dokaže svoje sumnje u pogledu
njega. Pa ipak, ako Ron bude igrao kao na poslednjih nekoliko treninga, njihove šanse
da pobede prilično su slabe...
Kad bi mogao išta da učini da se Ron malo sabere... da ga natera da igra u
najboljoj formi... da učini nešto što će obezbediti da Ron ima takav dan u kome mu
sve polazi za rukom...
I odjednom, u naglom i veličanstvenom naletu inspiracije, ukaza mu se odgovor.
Sledećeg jutra, doručak je bio uzbudljiv kao i uvek: sliterinci su siktali i glasno
zviždali kad god bi neki član grifindorskog tima ušao u Veliku salu. Hari pogleda u
tavanicu i vide čisto, bledoplavo nebo. Dobar znak.
Grifindorski sto, koji se sastojao od čvrste, zbijene mase crvene i zlatne boje,
razveseli se kad Hari i Ron priđoše stolu. Hari se nasmeja i mahnu im. Ron napravi
nejasnu grimasu i odmahnu glavom.
– Razvedri se, Rone! – reče Lavander. – Znam da ćeš briljirati!
Ron ju je ignorisao.
– Čaj? – upita ga Hari. – Kafa? Sok od bundeve?
– Bilo šta – reče Ron snuždeno, uzevši skroman zalogaj tosta.
Nekoliko minuta kasnije, Hermiona, kojoj je toliko dosadilo Ronovo neprijatno
ponašanje da nije ni sišla na doručak s njima, zastade na putu do stola.
– Kako se vas dvojica osećate? – upita oprezno, uperivši pogled u Ronov potiljak.
– Fino – reče Hari, sav zaokupljen donošenjem soka od bundeve Ronu. – Evo ti,
Rone. Popij to.
Taman je prineo čašu usnama kad mu Hermiona oštro dobaci:
– Nemoj da piješ to, Rone!
I Hari i Ron je pogledaše.
– Zašto ne? – upita Ron.
Hermiona je sada zurila u Harija kao da ne veruje svojim očima.
– Upravo si mu sipao nešto u sok.
– Molim? – upita Hari.
– Čuo si me. Videla sam te. Upravo si sipao nešto u Ronovu čašu. I imaš bočicu u
ruci, baš sad!
– Ne znam o čemu govoriš – reče Hari, brže-bolje smestivši bočicu u džep.
– Rone, upozoravam te, nemoj to da piješ! – ponovo reče Hermiona, sva
uzbuđena, ali Ron podiže čašu, iskapi je i reče: – Prestani da mi naređuješ, Hermiona.
Ona je izgledala zaprepašćeno. Nagnuvši se toliko nisko da je samo Hari mogao
da je čuje, ona prosikta: – Zbog toga bi trebalo da te izbace iz škole. Nikad ne bih
poverovala da se služiš tim stvarima, Hari!
– Ko mi kaže – uzvrati joj on. – Jesi li još nekog Zbunila u poslednje vreme?
Ona odjuri pored stola, što dalje od njih. Hari ju je bez žaljenja posmatrao kako
odlazi. Hermiona nikad nije shvatala koliko je kvidič ozbiljna stvar. Zatim pogleda
Rona koji je oblizivao usne.
– Već je vreme – reče Hari bezbrižno.
Dok su koračali prema stadionu, ledena trava krckala im je pod nogama.
– Dobro je što je ovako lepo vreme, zar ne? – primeti Hari.
– Da – reče Ron koji je bio bled i izgledao kao da je bolestan.
Džini i Demelza već su bile obukle kvidičke dresove i čekale su ih u svlačionici.
– Uslovi su idealni – reče Džini ignorišući Rona. – Znaš šta je novo? Onaj
sliterinski Gonič, Vejsi... juče ga je Bladžerka udarila u glavu za vreme treninga, i
previše ga boli da bi igrao! I još bolje... Melfoj se takođe razboleo!
– Šta? – reče Hari, okrenu se i zagleda u nju. – Bolestan je? Šta mu fali?
– Nemam pojma, ali to je sjajno za nas – reče Džini žustro. – Umesto njega igra
Harper. On je s moje godine, i pravi je kreten.
Hari joj uzvrati neodređenim osmehom, ali dok je navlačio svoj skerletni dres
misli su mu odlutale daleko od kvidiča. Melfoj je jednom već bio izjavio da ne može
da igra zato što je povređen, ali tom prilikom se postarao da se cela utakmica odloži,
kako bi se odigrala po onom vremenu koje više odgovara sliterincima. Zašto je sada
jedva dočekao da tako olako prepusti svoje mesto zameni? Da li je stvarno bolestan,
ili se pretvara?
– Nisu tu čista posla, zar ne – reče on poluglasno Ronu. – Melfoj da ne igra?
– Ja bih to nazvao srećom – reče Ron ne uzbuđujući se mnogo. – A ni Vejsija
nema, on je njihov najbolji golgeter, nisam mislio da... hej! – reče iznenada, ukočivši
se dok je navlačio golmanske rukavice i upilji se u Harija.
– Šta?
– Ja... ti... – Ron spusti glas. Izgledao je istovremeno preplašen i uzbuđen. – Moj
sok od bundeve... nisi valjda...?
Hari podiže obrve, ali ne reče ništa osim: – Pa, počinjemo kroz pet minuta, bolje
da obuješ čizme.
Odšetaše do terena gde je masa klicala i zviždala. Na jednom kraju stadiona
talasala se čvrsta masa crvene i zlatne boje. Na drugom kraju bilo je more zelene i
srebrnaste. Mnogi haflpafovci i rejvenkloovci takođe su navijali. U tom silnom urlanju
i pljeskanju Hari je jasno mogao da razabere riku famoznog lavljeg šešira Lune
Lavgud.
Hari priđe Madam Bućkuriš, sudiji, koja je stajala spremna da oslobodi loptice iz
sanduka.
– Kapiteni, rukujte se – reče ona, a nov kapiten Sliterina, Urkhart, gotovo zdrobi
Harijevu ruku. – Uzjašite metle. Na zvižduk... tri.... dva... jedan...
Začu se zvižduk, i Hari i ostali snažno se odraziše od smrznute zemlje i vinuše se
uvis. Hari je leteo po obodu terena tražeći Skrivalicu i držeći na oku Harpera, koji je
leteo cik-cak, daleko ispod njega. Zatim neki glas koji je bio drastično drukčiji od
uobičajenog komentatorskog tona poče da prenosi.
– Pa evo ih, i mislim da smo svi iznenađeni što vidimo tim koji je Poter sastavio
ove godine. Mnogi su mislili da će Ronald Vizli, ako se ima u vidu njegova
neujednačena igra na mestu Čuvara u prošloj sezoni, možda biti izbačen iz tima, ali
blisko prijateljstvo s kapitenom naravno pomaže...
Te reči sliterinski navijači pozdraviše ruganjem i aplauzom, a Hari izvi vrat iznad
metle i pogleda prema podijumu komentatora. Tamo je stajao visok, mršav plavokos
dečak prćastog nosa i govorio pravo u magični megafon, koji je nekad pripadao Liju
Džordanu. Hari prepozna Zaharija Smita, haflpafskog igrača koji mu je bio izrazito
antipatičan.
– A evo i prvog pokušaja sliterinaca da postignu gol, Urkhart se ustremio ka golu
i...
Hariju se prevrnu stomak.
– ...Vizli ga je odbranio, dobro, valjda mora nekad i njemu da se posreći...
– Tako je, Smite, zaista mu se posrećilo – promrmlja Hari, nacerivši se za sebe
dok je uranjao među Goniče, pretražujući pogledom svuda naokolo ne bi li zapazio
neki tračak neuhvatljive Skrivalice.
Nakon pola sata igre, Grifindor je već vodio sa šezdeset prema nula, pošto je Ron
izveo nekoliko spektakularnih odbrana, neke samim vrhovima prstiju, dok je Džini
postigla četiri od šest grifindorskih golova. To je uticalo da Zaharije prestane glasno
da se pita jesu li dvoje Vizlijevih u timu samo zato što su Hariju dragi, i umesto toga
se ustremio na Piksa i Kuta.
– Naravno, Piks nije ni približno građen za Jurišnika – reče Zaharije s
neodobravanjem – obično su malo mišićaviji...
– Gađaj ga Bladžerkom! – dobaci Hari Kutu kad ovaj prolete pored njega, ali Kut,
široko se kezeći, izabra da sledeću Bladžerku nacilja u Harpera, koji je upravo
prolazio pored Harija iz suprotnog pravca. Hariju je bilo milo da čuje prigušeno tras
koje je značilo da je Bladžerka pogodila metu.
Izgledalo je da Grifindor ne može da pogreši. Stalno su postizali golove, a na
drugom kraju Ron je s očiglednom lakoćom stalno iznova uspevao da odbrani svoj
gol. Sada se već i smeškao, a kada mu je masa zaklicala posle jedne naročito dobro
odbranjene lopte, zapevavši u horu omiljenu staru pesmicu Vizli je naš car , pretvarao
se da im s visine diriguje.
– Misli da je danas nešto naročito, zar ne? – začu se neki sarkastičan glas, a Hari
samo što ne spade s metle kad se Harper iz sve snage namerno sudari s njim. – Tvoj
izrod od druga...
Madam Bućkuriš bila je okrenuta leđima i, mada su grifindorci dole ljutito
vrištali, u trenutku kad se okrenula Harper je već bio odmaglio. Osećajući bol u
ramenu, Hari pojuri za njim, odlučivši da uzvrati udarac...
– I mislim da je sliterinski igrač Harper video Skrivalicu! – reče Zaharije Smit u
megafon. – Da, zaista je video nešto što Poter nije!
Smit je zaista idiot, pomisli Hari, zar nije primetio da su se sudarili? Ali sledećeg
trenutka, stomak mu se prevrnu... Smit je bio u pravu, a Hari je pogrešio. Harper nije
slučajno poleteo gore: primetio je nešto što Hari nije. Skrivalica je brzala visoko
iznad njih, jarko svetlucajući na bistrom plavom nebu.
Hari ubrza. Vetar mu je toliko jako zviždao u ušima da je zaglušio svaki zvuk
Smitovog komentara i buku gomile, ali Harper je i dalje bio ispred njega, a Grifindor
je vodio samo sto poena. Ako Harper uhvati tu lopticu, Grifindor je izgubio... a sad je
Harper bio samo nekoliko desetina centimetara daleko od nje, ispružene ruke...
– Ej, Harperu! – zaurla Hari očajnički. – Koliko ti je Melfoj platio da dođeš
umesto njega?
Nije znao zašto je to rekao, ali Harper se od iznenađenja trgnuo; spetljao se oko
Skrivalice, pustio da mu isklizne između prstiju i bacio se, ali mimo nje. Hari se iz
sve snage okomi na sićušnu, lepršavu lopticu i uhvati je.
– TO! – vrisnu Hari, okrenuvši se i pohita nazad na tlo držeći Skrivalicu visoko u
ruci. Kad je gomila navijača shvatila šta se desilo, začu se takva galama da skoro
zaguši zvuk pištaljke koja je označila kraj igre.
– Džini, gde si krenula? – povika Hari, koji se odjednom nađe zarobljen u
vazduhu, u grupnom zagrljaju s ostatkom tima, ali Džini projuri pored njih i s moćnim
treskom se sudari s komentatorovim podijumom. Dok je gomila vrištala i smejala se,
grifindorski tim se spusti pored polomljenih dasaka ispod kojih se Zaharije jedva
micao. Hari je čuo Džini kako se bezbrižno obraća srditoj profesorki Mek Gonagal: –
Zaboravila sam da prikočim, profesorka, žao mi je...
Smejući se, Hari se oslobodi ostatka tima i zagrli Džini, ali je odmah pusti.
Izbegavajući njen pogled, on umesto toga potapša razdraganog Rona po leđima, a
grifindorski tim, zaboravivši svako neprijateljstvo, napusti teren s rukom u ruci,
pobedonosno pesnicama mlateći po vazduhu i mašući navijačima.
U svlačionici je vladala pobednička atmosfera.
– Žurka u dnevnom boravku, kaže Šejmus! – viknu veselo Din. – Ajdemo, Džini,
Demelza!
Ron i Hari ostadoše poslednji u svlačionici. Baš su hteli da krenu kad uđe
Hermiona. U rukama je obrtala grifindorski šal i izgledala potišteno ali odlučno.
– Hoću da porazgovaram s tobom, Hari. – Ona duboko udahnu. – Nisi smeo to da
uradiš. Čuo si Pužoroga, to je nedozvoljeno.
– Šta ćeš da radiš, da nas prijaviš? – upita Ron.
– O čemu vas dvoje pričate? – reče Hari okrenuvši se da okači odoru da ga ne bi
videli kako se ceri.
– Savršeno dobro znaš o čemu govorimo! – reče Hermiona piskavo. – Sipao si
napitak sreće u Ronov sok jutros za doručkom! Feliks felicis!
– Ne, nisam – reče Hari okrenuvši se ka njima.
– Jesi, Hari, i zato je sve bilo kako treba: sliterinci su promašivali, a Ron je
branio bez greške!
– Nisam mu ga sipao! – reče Hari sada se već veselo cerekajući. On izvuče ruku iz
džepa i izvadi bočicu koju je Hermiona videla u njegovog ruci tog jutra. Bila je puna
zlatnog napitka, a čep je i dalje bio čvrsto zapečaćen voskom. – Hteo sam da Ron
misli da sam to uradio, pa sam se pretvarao da sipam kad si ti naišla. – On pogleda u
Rona. – Sve si odbranio jer si se osećao srećnim. Sâm si to uspeo!
On ponovo vrati napitak u džep.
– Stvarno nije bilo ničega u soku od bundeve? – upita Ron, zapanjen. – Ali, vreme
je bilo baš dobro... a Vejsi nije mogao da igra... časna reč, nisi mi sipao napitak
sreće?
Hari odmahnu glavom. Ron je zinuo u njega, a onda se okrenuo Hermioni
imitirajući njen glas.
– Sipao si feliks felicis u Ronov sok jutros, zato je sve odbranio! Vidiš! Mogu da
odbranim golove bez ičije pomoći, Hermiona!
– Nikad nisam rekla da ne možeš... Rone, i ti si mislio da ti ga je sipao!
Ali Ron je već prošao pored nje i izašao s metlom preko ramena.
– Ovaj... – reče Hari prekidajući iznenadnu tišinu. Nije očekivao da će se njegov
plan tako loše završiti. – ... hoćemo li... hoćemo li da pođemo gore na zabavu?
– Idi ti! – reče Hermiona trepćući da sakrije suze. – Trenutno mi je muka od Rona,
ne znam više šta je trebalo da uradim...
I ona takođe izjuri iz svlačionice.
Hari je lagano koračao travnjakom prema zamku kroz gomilu koja mu je izvikivala
čestitke, ali osećao se pomalo izneverenim. Bio je siguran da će Ron, ako dobiju ovu
utakmicu, odmah da se pomiri s Hermionom. Nije znao kako da objasni Hermioni da
je ona povredila Rona time što se ljubila s Viktorom Krumom, pogotovo ne sad kad je
toliko vremena prošlo od tog događaja.
Hari nije primetio Hermionu na grifindorskoj slavljeničkoj zabavi, koja je bila u
punom jeku kad je stigao. Njegov dolazak pozdraviše poklicima i aplauzom, i uskoro
ga je okružila gomila ljudi koji su mu čestitali. Što pokušavajući da se otrese braće
Krivej, koji su hteli da analiziraju utakmicu udarac po udarac, što zbog velike grupe
devojčica koje su ga okružile, smešeći se i na njegove najbezveznije komentare i
trepćući okicama, prošlo je neko vreme pre nego što je stigao da potraži Rona. Najzad
se ispetljao od Romilde Vejn, koja mu je nonšalantno nagoveštavala da bi volela da
pođe na Pužorogovu božićnu zabavu s njim. Dok se probijao prema stolu s pićem
naleteo je pravo na Džini, kojoj je pigmejska pufna Arnold sedeo na ramenu, i na
Krukšenksa, koji joj je pun nade mjaukao za petama.
– Tražiš Rona? – upita ona zlobno se smeškajući. – Eno ga tamo, prljavi licemer.
Hari pogleda u ugao gde mu je pokazala. Tamo je, pred celom sobom, stajao Ron,
tako tesno pripijen uz Lavander Braun da je bilo teško reći koje su čije ruke.
– Izgleda kao da će joj pojesti lice, zar ne? – reče Džini razočarano. – Ali
pretpostavljam da tek treba da usavrši tehniku. Dobro si igrao, Hari.
Ona ga potapša po ruci. Hari ponovo oseti da mu se nešto uzdiže u stomaku, ali
ona odmah zatim krenu da uzme još malo krem-piva. Krukšenks je tapkao za njom,
merkajući Arnolda svojim žutim očima.
Hari se okrenu od Rona, koji nije imao nameru da skoro izroni na videlo, taman na
vreme da vidi kako se rupa u portretu zatvara. S osećanjem nelagode pomisli da je
video grivu kovrdžave smeđe kose kako nestaje s vidika.
On polete napred, skrenu u stranu da bi izbegao Romildu Vejn i otvori portret
Debele Dame. Spoljašnji hodnik izgledao je pust.
– Hermiona?
Pronašao ju je u prvoj nezaključanoj učionici u koju je zavirio. Sedela je za
katedrom, sama, ako se ne računa mali prsten cvrkutavih žutih ptica koje su joj kružile
oko glave, koje je upravo prizvala ni iz čega. Hari nije mogao da se ne divi njenoj
veštini izvođenja čini, čak i u ovakvom trenutku.
– O, zdravo, Hari – reče ona lomnim glasom. – Samo sam vežbala.
– Da... one su... ovaj... stvarno su dobre... – reče Hari.
Nije imao pojma šta da joj kaže. Samo se pitao ima li i najmanje šanse da nije
primetila Rona, da je samo napustila sobu zato što je na zabavi bilo previše gužve,
kad ona reče, neprirodno piskavim glasom: – Izgleda da Ron baš uživa u proslavi.
– Ovaj... stvarno? – reče Hari.
– Ne pretvaraj se da ga nisi video – reče Hermiona. – Nije se baš krio, zar ne...
Vrata iza njih se naglo otvoriše. Na Harijev užas, pojavi se Ron, smejući se, i
vukući Lavander za ruku.
– Oh – reče, zastavši kad primeti Harija i Hermionu.
– Opa! – reče Lavander i umače iz sobe kikoćući se. Vrata za njom se s treskom
zatvoriše.
Nastade užasna, prodorna tišina. Hermiona je zurila u Rona, koji je odbijao da
gleda u nju, već reče, s čudnom mešavinom razmetljivosti i nelagodnosti: – Ćao, Hari!
Pitao sam se kuda si izašao!
Hermiona skliznu sa stola. Majušno jato zlatnih ptičica nastavi da cvrkuće kružeći
oko njene glave, tako da je ona sama izgledala kao neka čudna, perjana maketa
sunčevog sistema.
– Ne bi trebalo da ostavljaš Lavander da te čeka napolju – reče ona tiho. – Pitaće
se kuda si nestao.
Ona polako odšeta uzdignute glave prema vratima. Hari pogleda u Rona, kome
laknu što se ništa gore nije desilo.
– Opunjo! – razleže se krik s dovratka.
Hari se obrnu i vide Hermionu kako upire štapić u Rona, s ludačkim izrazom:
malo jato ptičica stušti se kao kiša debelih zlatastih metaka pravo na Rona, koji ciknu
i pokri lice rukama, ali ga ptice napadoše, kljuckajući ga i grabeći kandžama svaki
komadić mesa koji su mogle da dosegnu.
– Skidajihsmene! – urlao je, ali Hermiona, uz poslednji osvetnički besan pogled,
grubo otvori vrata i nestade kroz njih. Hariju se učini da je čuo jecaj pre nego što su
se zalupila.

15. Neraskidivi zavet



Sneg se ponovo kovitlao oko zaleđenih prozora. Približavao se Božić. Hagrid je
već bez ičije pomoći doneo uobičajenih dvanaest božićnih jelki za Veliku salu.
Venčići zelenike i šljokica uvijeni su oko ograde stepenica, večnoplamteće sveće
svetlucale su iz vizira oklopa, a velike grane imele bile su raspoređene na pravilnim
rastojanjima duž hodnika. Velike grupe devojčica pokušavale su da se skupe ispod
grančica imele kad god bi Hari prošao pored njih, što je dovodilo do povremene
blokade hodnika. Srećom, Harijeva česta noćna lutanja omogućila su mu da izuzetno
dobro upozna tajne prolaze u zamku, te je između časova bez pô muke mogao da se
kreće putanjama gde nije bilo imele.
Ron, kome bi ranije neophodnost tih zaobilaznica možda bila razlog da bude
ljubomoran, samo se gromko smejao na sve to. Mada se Hariju mnogo više dopadao
taj novi Ron, nasmejan i šaljiv, nego ćudljiv, agresivan tip koga je trpeo poslednjih
nekoliko nedelja, ovaj bolji Ron imao je svoju cenu. Najpre, Hari je morao da se nosi
s učestalim prisustvom Lavander Braun, koja je izgleda smatrala izgubljenim svaki
trenutak u kome se ne ljubi s Ronom. I drugo, Hari je ponovo bio u ulozi najboljeg
prijatelja dve osobe koje izgleda nisu imale nameru nikad više da progovore jedna s
drugom.
Ron, na čijim su šakama i podlakticama i dalje bile ogrebotine i posekotine od
napada Hermioninih ptica, govorio je ozlojeđeno, kao da se brani.
– Nema razloga da se buni – reče on Hariju. – I ona se ljubakala s Krumom. Sad je
otkrila da neko hoće sa mnom da se ljubaka. Pa, ovo je slobodna zemlja. Nisam učinio
ništa loše.
Hari mu ne odgovori, samo se pretvarao da je zaokupljen knjigom koju je trebalo
da pročitaju do časa Čini idućeg jutra (U potrazi za kvintesencijom). Rešen, kao i
uvek, da ostane prijatelj i s Ronom i s Hermionom, provodio je mnogo vremena držeći
jezik za zubima.
– Nikad ništa nisam obećao Hermioni – mrmljao je Ron. – Mislim, u redu, išao
bih na Pužorogovu božićnu zabavu s njom, ali nikad nije rekla... samo kao prijatelji...
ja sam slobodan igrač...
Hari okrenu stranicu Kvintesencije, svestan da ga Ron posmatra. Ronov glas se
utiša i pretvori se u mrmljanje, jedva čujno od glasnog pucketanja vatre, mada je Hari
mislio da je ponovo razaznao reči „Krum!“ i „nema razloga da se buni“.
Hermionin raspored bio je tako gust da je Hari mogao s njom da razgovara tek
uveče, kad je Ron ionako bio tako čvrsto priljubljen uz Lavander da nije ni
primećivao šta Hari radi. Hermiona je odbijala da sedi u dnevnom boravku kad je
Ron tamo, pa bi joj se Hari obično pridružio u biblioteci, što je značilo da su se
njihovi razgovori odvijali šapatom.
– Ima pravo da se ljubi s kim god hoće – reče Hermiona, dok se bibliotekarka,
Madam Pins, šunjala duž polica iza njih. – Nije me ni najmanje briga.
Podiže pero i tako besomučno dodade tačku na slovo „i“ da probi rupu u
pergamentu. Hari ništa ne reče. Činilo mu se da će izgubiti glas od silnog ćutanja. Još
više se zadubi u Viši nivo spravljanja napitaka i nastavi da prati beleške o
večnotrajnim eliksirima, povremeno zastajući da dešifruje Prinčeve korisne dopune
teksta Ispičuture Gnjaveža.
– Uzgred – reče Hermiona posle nekoliko trenutaka – moraš da budeš oprezan.
– Poslednji put ti kažem – progovori Hari pomalo promuklim šapatom posle
četrdeset pet minuta ćutanja – neću da vratim tu knjigu, više sam naučio od Polukrvnog
Princa nego od Snejpa i Pužoroga tokom...
– Ne govorim o tom tvom glupom takozvanom Princu – reče Hermiona, opako
pogledavši njegov udžbenik kao da joj je učinio nešto nažao. – Govorim o onome
ranije. Bila sam u ženskom toaletu malo pre nego što sam došla ovamo i zatekla tuce
devojaka, uključujući Romildu Vejn, koje su smišljale kako da ti podmetnu ljubavni
napitak. Sve očekuju da će te ubediti da ih povedeš na Pužorogovu zabavu, i izgleda
da su pokupovale Fredov i Džordžov ljubavni napitak, koji, bojim se, najverovatnije
deluje...
– Što im ga onda nisi zaplenila? – upita je Hari. Delovalo mu je čudno što je u tom
ključnom trenutku Hermionu napustila njena manija za održavanjem reda.
– Nisu imale napitak kod sebe u toaletu – reče Hermiona prezrivo. – Samo su
diskutovale o taktici. A pošto sumnjam da čak ni Polukrvni Princ – ona ponovo opako
pogleda knjigu – nije mogao da smisli protivotrov za tuce različitih ljubavnih napitaka
uzetih odjednom, moraćeš prosto već sada da pozoveš nekog da ide s tobom... to će
zaustaviti sve druge koje misle da još imaju šanse. Zabava je sutra uveče, i one
postaju očajne.
– Ne želim nijednu da pozovem – promrmlja Hari, koji je i dalje pokušavao da ne
misli na Džini više nego što mora, uprkos činjenici da mu je upadala u snove na način
zbog kog je bio duboko zahvalan što Ron ne ume da primenjuje Legilimenciju.
– Pa, pazi šta piješ, pošto se Romilda Vejn izgleda svojski nameračila na tebe –
reče Hermiona strogo.
Ona razvi dugačak svitak pergamenta na kome je pisala sastav iz Aritmantije, i
nastavi da grebe perom. Hari ju je posmatrao, ali misli su mu lutale.
– Čekaj malo – reče lagano. – Mislio sam da je Filč zabranio da se unosi bilo šta
iz Vizlijevskih čarobnjačkih ludorija?
– A ko je ikad obraćao pažnju na to što Filč zabranjuje? – upita ga Hermiona, i
dalje usredsređena na svoj sastav.
– Ali mislio sam da sve sove pretresaju? Pa kako su onda te devojke unele
ljubavni napitak u školu?
– Fred i Džordž im ga šalju zamaskirane u parfeme i napitke protiv kašlja – reče
Hermiona. – To je deo njihove redovne sovinske isporuke.
– Znaš mnogo o tome.
Hermiona ga pogleda onako opako kao što je upravo pogledala i njegov primerak
Višeg nivoa spravljanja napitaka. – Sve je pisalo na poleđini bočica koje su pokazali
Džini i meni letos – reče ona hladno. – Ja ne idem naokolo stavljajući napitke ljudima
u piće... niti se pretvaram da to činim, što je podjednako loše...
– Ma dobro, mani sad to – reče Hari brzo. – Suština je da su uspeli da prevare
Filča, zar ne? Te devojke unose neke supstance u školu, upakovane u nešto drugo! Pa
što onda i Melfoj ne bi uneo ogrlicu u školu...
– O, Hari... nemoj ponovo o tome...
– Što da ne? – bio je uporan Hari.
– Slušaj – uzdahnu Hermiona. – Detektori tajnovitosti otkrivaju čini, kletve i
prikrivanja čini. Oni služe da otkrivaju Mračne čarolije i Mračne predmete. Mogli bi
da otkriju moćnu kletvu, kao onu na toj ogrlici, za tili čas. Ali nešto što je samo
stavljeno u pogrešnu flašicu ne bi registrovali... a, uostalom, ljubavni napici nisu ni
mračni ni opasni...
– Lako je tebi da kažeš – promrmlja Hari, misleći na Romildu Vejn.
– ...tako da bi na Filču bilo da prokljuvi je li nešto napitak protiv kašlja, ili nije, a
on i nije neki čarobnjak; sumnjam da može da razlikuje jedan napitak od...
Hermiona stade kao ukopana. I Hari je to isto čuo. Neko se kretao između mračnih
polica za knjige iza njih. Sačekaše, i trenutak kasnije lešinarski lik Madam Pins pojavi
se iza ugla, upalih obraza, kože kao pergament i dugog povijenog nosa neumoljivo
osvetljenog svetiljkom koju je nosila.
– Biblioteka se zatvara – reče ona. – Molim vas da sve što ste pozajmili vratite u
ispravnom... šta si uradio toj knjizi, ti, izopačeni dečače?
– To nije knjiga iz bibilioteke, već moja – reče Hari naglo, zgrabivši svoj
primerak Višeg nivoa spravljanja napitaka sa stola u trenutku kad se ona bacila da
mu je otme svojom grabljivom šakom.
– Upropašćena! – siktala je. – Obesvećena! Ukaljana!
– To je samo knjiga po kojoj je neko pisao! – reče Hari, izvlačeći je iz njenog
stiska.
Ona ga pogleda kao da će ga ščepati; Hermiona, koja je naglo spakovala svoje
stvari, zgrabi Harija za ruku i izgura ga napolje ispred sebe.
– Zabraniće ti da koristiš biblioteku ako ne budeš pazio. Što si morao da nosiš tu
glupu knjigu?
– Nisam ja kriv što je ona luda k’o struja, Hermiona. Ili bi više volela da je čula
kako ti omalovažavaš Filča? Uvek sam mislio da možda ima nečeg među njima...
– O, ha, ha...
Uživajući u tome što ponovo mogu da pričaju normalno, prođoše kroz puste,
lampama osvetljene hodnike natrag u dnevni boravak, svađajući se oko toga da li su
Filč i Madam Pins tajno u ljubavnoj vezi.
– Tričarije – reče Hari Debeloj Dami, jer je to bila nova, praznična lozinka.
– I ja tebi – reče Debela Dama cereći se nevaljalo, i pomeri se da ih pusti.
– Ćao, Hari! – reče Romilda Vejn u trenutku kada se popeo kroz rupu u portretu. –
Voliš li škrgovodicu?
Hermiona ga pogleda preko ramena, u stilu „šta-sam-ti-rekla?“
– Ne, hvala – reče Hari brzo. – Ne volim je naročito.
– Pa, uzmi onda ovo – reče Romilda gurajući mu kutiju u ruke. – Čokoladni
kazančići, imaju vatroviski unutra. Baka mi ih je poslala, ali mi se ne dopadaju.
– O... u redu... hvala – reče Hari, koji nije mogao da smisli šta drugo da kaže. –
Ovaj... upravo sam pošao...
On požuri za Hermionom, a glas mu utihnu.
– Rekla sam ti – reče Hermiona kratko. – Što pre nekog pozoveš, pre će te ostaviti
na miru i moći ćeš...
Ali, lice joj iznenada postade bezizrazno. Upravo je primetila Rona i Lavander
kako sede u istoj fotelji, isprepletani u zagrljaju.
– Pa, laku noć, Hari – reče Hermiona, mada je bilo tek sedam sati uveče, i ode u
devojačku spavaonicu bez reči.
Hari pođe na spavanje tešeći se da treba da se izbori još samo s jednim danom
časova, plus Pužorogovom zabavom, posle čega on i Ron mogu zajedno da otputuju u
Jazbinu. Sada je izgledalo nemoguće da će se Ron i Hermiona pomiriti pre nego što
počne raspust, ali će im odvajanje možda, nekako, dati vremena da se smire i razmisle
o svom ponašanju...
Ali nije se mnogo nadao tome, a još manje posle časa Preobražavanja sledećeg
dana. Upravo su se upustili u izuzetno tešku oblast ljudskog preobražavanja. Radeći
ispred ogledala, morali su da menjaju boju svojih obrva. Hermiona se neljubazno
narugala Ronovom katastrofalnom prvom pokušaju, tokom kojeg je nekako uspeo da
sebi napravi spektakularno duge povijene brkove. Ron joj se osvetio, verno ali surovo
imitirajući Hermionu kako skače gore-dole na stolici svaki put kad profesorka Mek
Gonagal postavi pitanje, što je Lavander i Parvati bilo beskrajno zabavno, a od čega
Hermiona ponovo samo što nije zaplakala. Istrčala je iz učionice čim je zazvonilo,
zaboravivši pola svojih stvari. Hari, procenivši da je njoj sada teže nego Ronu, zgrabi
Hermionine ostavljene stvari i pođe za njom.
Najzad joj je ušao u trag kad se pojavila na izlazu iz ženskog toaleta na spratu
niže. Pratila ju je Luna Lavgud, koja ju je odsutno tapšala po leđima.
– O, zdravo, Hari – reče Luna. – Znaš li da ti je jedna obrva svetložuta?
– Ćao, Luna. Hermiona, zaboravila si stvari...
On izvadi njene knjige.
– O, da – reče Hermiona kao da se guši, uze stvari i brzo se okrenu da prikrije
činjenicu da je upravo brisala oči svojom pernicom. – Hvala, Hari... Pa, bolje da
krenem...
I ona odjuri ne dajući vremena Hariju da joj kaže nešto utešno, mada, priznade on
sebi, nije ni mogao da smisli šta.
– Malo je uznemirena – reče Luna. – Isprva sam pomislila da je u pitanju Jecajuća
Mirta, ali ispostavilo se da je Hermiona. Pričala je nešto o Ronu Vizliju...
– Da, posvađali su se – reče Hari.
– On ponekad priča smešne stvari, zar ne? – reče Luna dok su zajedno išli
hodnikom. – Ali ume da bude i pomalo neljubazan. Primetila sam to prošle godine.
– Valjda – reče Hari. Luna je ispoljavala svoj uobičajeni talenat da izgovara
neprijatne istine; nikad nije sreo nikog nalik njoj. – Dakle, lepo ti je prošlo ovo
polugodište?
– Da, bilo je okej – reče Luna. – Malo sam bila usamljena bez DA. Džini je,
doduše, baš fina. Pre neki dan, na času Preobražavanja, ućutkala je dvojicu dečaka
koji su me zvali „Lujka“...
– Šta kažeš na to da pođeš na Pužorogovu zabavu sa mnom večeras?
Hariju te reči izleteše pre nego što je uspeo da ih zaustavi. Čuo je sebe kako ih
govori, kao da ih izgovara neki neznanac.
Luna ga iznenađeno pogleda svojim prodornim očima.
– Na Pužorogovu zabavu? S tobom?
– Da – reče Hari. – Treba da povedemo još po jednog gosta, pa sam mislio da bi
ti možda... ovaj... – hteo je da joj jasno stavi do znanja da su njegove namere savršeno
nevine. – Mislim, samo kao drugovi, znaš. Ali ako ne želiš...
Već se upola ponadao da neće želeti.
– O, ne. Baš bih volela da pođemo kao drugari – reče Luna sijajući od sreće, kako
je nikad ranije nije video da sija. – Niko me nikad nije pozvao na zabavu kao
drugaricu! Jesi li zato obojio obrvu, radi te zabave? Treba li i ja da obojim moju?
– Ne – reče Hari odlučno. – To je bila greška. Hermiona će to morati da mi sredi.
Dakle, vidimo se u Ulaznoj dvorani u osam.
– AHA! – dreknu neki glas iznad njih i oboje skočiše. Upravo su, ne opazivši ga,
prošli ispod Pivsa, koji je naglavce visio s jednog svećnjaka i zloćudno se cerio.
– Proter zove Lujku da idu na žurku! Proter vole Lujku! Proter voooooooooole
Luuuuuuuuujku!
I on brzo prozuja dalje, gačući i vrišteći: – Proter voli Lujku!
– Drago mi je što će sve ovo da ostane među nama – reče Hari. I zaista, za tili čas
je cela škola saznala da Hari Poter vodi Lunu Lavgud na Pužorogovu zabavu.
– Mogao si da povedeš bilo koju! – reče Ron s nevericom dok su večerali. – Bilo
koju! A izabrao si Lujku Lavgud?
– Ne zovi je tako, Rone – obrecnu se Džini, zastavši pored Harija dok je išla
prema drugaricama. – Stvarno mi je milo što je vodiš, Hari, baš je uzbuđena.
I ona produži duž stola da sedne sa Dinom. Hari je pokušavao da bude zadovoljan
jer je Džini milo što on vodi Lunu na zabavu, ali mu to baš nije polazilo za rukom. Na
drugom kraju stola, Hermiona je sedela sama, igrajući se paprikašem. Hari vide kako
je Ron potajno posmatra.
– Mogao bi da joj se izviniš – otvoreno mu predloži Hari.
– Šta, pa da me napadne još jedno jato kanarinaca – promrmlja Ron.
– Što si morao da je imitiraš?
– Podsmevala se mojim brkovima!
– I ja sam, to je bilo nešto najgluplje što sam video.
Ali Ron ga izgleda nije slušao. Lavander je upravo stigla s Parvati. Uguravši se
između Harija i Rona, Lavander se obisnu Ronu oko vrata.
– Ćao, Hari – reče Parvati koja se, kao i on, dosađivala i bila pomalo postiđena
zbog ponašanja ovo dvoje.
– Ćao – reče Hari. – Kako si? Ostaješ na Hogvortsu, dakle? Čuo sam da su
roditelji želeli da odeš.
– Uspela sam da ih odgovorim od toga, bar nakratko – reče Parvati. – Ta stvar s
Kejti ih je stvarno prestravila, ali pošto se ništa nije desilo od... o, ćao, Hermiona!
Parvati se srdačno nasmeši. Hariju se činilo da je grize savest zbog toga što se
smejala Hermioni na Preobražavanjima. Okrenuo se i video da se i Hermiona smeši
što je mogla srdačnije. Devojčice ponekad umeju da budu čudne.
– Ćao, Parvati! – reče Hermiona potpuno ignorišući Rona i Lavander. – Ideš li na
Pužorogovu zabavu večeras?
– Nisam pozvana – reče Parvati neveselo. – A baš bih volela, izgleda da će biti
stvarno dobro... ti ideš, zar ne?
– Da, nalazim se s Kormakom u osam pa...
Začu se zvuk kao da je neko skinuo zapušač na lavabou i Ronovo lice izroni na
površinu. Hermiona se ponašala kao da nije ništa videla ni čula.
– ... pa ćemo zajedno da idemo na zabavu.
– Kormak? – reče Parvati. – Misliš, Kormak Maklagen?
– Tako je – reče Hermiona slatkim glasom. – Onaj koji je umalo – ona naglasi tu
reč – postao grifindorski Čuvar.
– Znači, vi se zabavljate? – upita Parvati razrogačivši oči.
– O... da... zar nisi znala? – reče Hermiona vrlo se ne-hermionski kikoćući.
– Nije valjda! – reče Parvati delujući uzbuđeno što čuje taj trač. – Opa! Tebi se
baš sviđaju igrači kvidiča, zar ne? Najpre Krum, sada Maklagen...
– Volim samo stvarno dobre igrače kvidiča – ispravi je Hermiona, i dalje se
smešeći. – Pa, vidimo se... moram da idem, da se spremim za zabavu...
Ona ode. Lavander i Parvati istog časa pribiše glave i počeše da raspravljaju o
ovom novom obrtu, pretresajući sve što su ikad čule o Maklagenu, i sve što su ikad
pretpostavljale o Hermioni. Ron je delovao čudno bezizrazno, i ne reče ništa. Hari
nastavi u tišini da razmišlja o dubinama do kojih devojke mogu da potonu u želji da se
osvete.
Kad je te večeri u osam stigao u Ulaznu dvoranu, zatekao je tamo neuobičajeno
veliki broj devojaka koje su vrebale i gledale ga ozlojeđeno dok je prilazio Luni.
Obukla je komplet srebrnih odora sa šljokicama, što je izazvalo podsmešljiv kikot
posmatrača, ali je inače izgledala sasvim lepo. Hariju je, u svakom slučaju, bilo drago
što je skinula svoje minđuše od rotkvica, ogrlicu od pampura za krem-pivo i
avetinjske naočare.
– Ćao – reče on. – Hoćemo li da krenemo?
– O, da – reče ona veselo – gde je ta zabava?
– U Pužorogovoj kancelariji – reče Hari vodeći je mermernim stepenicama što
dalje od silnog domunđavanja i zurenja. – Jesi li čula da treba da dođe i neki vampir?
– Rufus Skrimdžer? – upita Luna.
– Ovaj... šta? – upita Hari zbunjeno. – Misliš ministar magije?
– Da, on je vampir – veselo reče Luna misleći najozbiljnije. – Tata je napisao
dugačak članak o tome kada je Skrimdžer preuzeo dužnost od Kornelijusa Fadža, ali
ga je neko iz Ministarstva sprečio da to objavi. Očito nisu želeli da se sazna istina!
Pošto nije smatrao baš verovatnim da je Rufus Skrimdžer vampir, ali je navikao
da Luna ponavlja bizarne vesti svog oca kao da su činjenice, Hari joj nije odgovorio.
Već su bili nadomak Pužorogove kancelarije i smeh, muzika i glasan razgovor
postajali su sa svakim korakom sve bučniji.
Da li zato što je tako sazidana, ili zato što je Pužorog upotrebio neki magičan trik
da je učini takvom, njegova kancelarija bila je mnogo prostranija nego običan
nastavnički kabinet. Tavanica i zidovi bili su ukrašeni smaragdnim, krvavocrvenim i
zlatnim zavesama, te je izgledalo kao da se nalaze u prostranom šatoru. Soba je bila
krcata i sparna i kupala se u crvenoj svetlosti iz zlatom ukrašene lampe koja je visila
sa sredine tavanice, u kojoj su lepršale prave vilice, svaka poput blistave mrljice
svetlosti. Iz udaljenog ugla dopiralo je glasno pevanje u pratnji nečeg nalik na
mandoline. Iznad nekoliko starijih veštaca s lulama zadubljenih u razgovor dizala se
izmaglica od duvanskog dima, a kućni vilenjaci su se skičeći probijali kroz šumu
kolena, sakriveni pod teškim srebrnim poslužavnicima s hranom koje su nosili, tako da
su ličili na pokretne stočiće.
– Hari, dečko moj! – istopi se Pužorog čim su se Hari i Luna provukli kroz vrata i
ušli. – Dođi, dođi, ima toliko sveta s kojim bih želeo da te upoznam!
Pužorog je nosio plišani šešir s kićankom koji je bio u tonu s njegovim
smokingom. Uhvativši Harija za ruku tako čvrsto da je mogao i da se Prebaci s njim,
Pužorog ga smišljeno uvede na zabavu. Hari stisnu Luninu ruku i povuče je za sobom.
– Hari, voleo bih da upoznaš Eldreda Vorpla, mog nekadašnjeg učenika, autora
Krvne braće: moj život s vampirima... i, naravno, njegovog prijatelja Sangvinija.
Vorpl, sićušan čovek s naočarima, zgrabi Harijevu šaku i oduševljeno se rukova s
njim. Vampir Sangvini, koji je bio visok i izgledao bolešljivo zbog velikih tamnih
kolutova ispod očiju, samo klimnu glavom. Izgledao je kao da se prilično dosađuje.
Bučna grupica devojčica stajala je blizu njega, delujući radoznalo i ushićeno.
– Hari Poter, prosto sam oduševljen! – reče Vorpl kratkovido gvireći u Harijevo
lice. – Baš pre neki dan rekoh profesoru Pužorogu: Gde je ta biografija Harija
Potera na koju svi toliko čekamo?
– Ovaj – reče Hari – stvarno?
– Skroman si, baš kao što te je Horacije opisao! – reče Vorpl. – Nego, ozbiljno...
– ponašanje mu se naglo promeni i postade poslovno – bio bih oduševljen da je lično
napišem... ljudi žude da saznaju više o tebi, naprosto žude! Ako si voljan da mi daš
nekoliko intervjua, od po, recimo, četiri ili pet sati, mogli bismo za nekoliko meseci
da završimo knjigu. A tebi to ne bi predstavljalo skoro nikakav napor. Uveravam te...
pitaj Sangvinija ako ne veruješ... Sangvini, stani ovde! – dodade Vorpl iznenada se
uozbiljivši kad vide da se vampir približava obližnjoj grupi devojčica, prilično
pohlepnog pogleda. – Evo, uzmi malo paštete – reče Vorpl, zgrabi pašteticu od
vilenjaka koji je prolazio tuda i strpa je Sangviniju u ruku pre nego što se ponovo
posvetio Hariju.
– Dragi moj dečače, nemaš pojma koliko bi zlata mogao da zgrneš...
– Definitivno nisam zainteresovan – reče Hari strogo – a baš sam primetio
drugaricu, izvinite.
On povuče Lunu za sobom u gomilu. Zaista je upravo video dugu grivu smeđe kose
kako nestaje između dveju dama koje su ličile na članice Čudnih sestara.
– Hermiona! Hermiona!
– Hari! Tu si, hvala bogu! Ćao, Luna!
– Šta ti je? – upita Hari, jer je Hermiona bila vidno razbarušena, kao da se upravo
iskobeljala iz čestara đavolje zamke.
– O, upravo sam pobegla... ovaj, upravo sam ostavila Kormaka – reče ona. –
Ispod imele – objasni ona, pošto je Hari i dalje ispitivački gledao u nju.
– Tako ti i treba kad si došla s njim – reče joj on oštro.
– Mislila sam da bi on najviše iznervirao Rona – reče tiho. – Jedno vreme sam se
premišljala i da povedem Zaharija Smita, ali mi se učinilo da bi, u globalu...
– Razmišljala si o Smitu? – reče Hari revoltiran.
– Da, i počinjem da žalim što nisam njega izabrala; u poređenju s Maklagenom i
Grop je pravi džentlmen. Hajdemo ovuda, moći ćemo da vidimo kad naiđe, toliko je
visok...
Njih troje se probiše do druge strane prostorije, zgrabivši usput po pehar
medovine, prekasno shvativši da profesorka Treloni tamo stoji sama.
– Zdravo – reče Luna učtivo profesorki Treloni
– Dobro veče, draga – reče profesorka Treloni, s teškoćom se usredsredivši na
Lunu. Hari oseti kako profesorka ponovo bazdi na šeri. – Nisam te odavno videla na
mojim časovima...
– Ne, ove godine idem kod Firenzija – reče Luna.
– O, naravno – reče profesorka Treloni cerekajući se ljutito i pripito. – Kod
Kljuseta, kako volim da ga zovem. Čovek bi pomislio da bi Dambldor, sad kad sam se
vratila u školu, mogao da se otarasi tog konja? Ali ne... delimo časove... to je uvreda,
iskreno govoreći, uvreda. Da li znaš...
Profesorka Treloni je izgledala i suviše nacvrckano da bi prepoznala Harija.
Iskoristivši njeno besomučno otrcavanje Firenzija, Hari priđe bliže Hermioni i reče: –
Da raščistimo nešto. Planiraš li da kažeš Ronu da si bila umešala prste u trening za
izbor Čuvara?
Hermiona iznenađeno podiže obrve.
– Stvarno misliš da bih se spustila toliko nisko?
Hari je pogleda prekorno.
– Hermiona, ako možeš da pozoveš Maklagena da izađe s tobom...
– Postoji razlika – reče Hermiona gordo. – Nemam nikakve planove da kažem
Ronu šta se možda desilo, ili nije, na testiranju za Čuvare.
– Dobro – reče Hari vatreno. – Zato što bi ponovo pukao, pa bismo izgubili
sledeću utakmicu...
– Kvidič! – reče Hermiona ljutito. – Je li to jedino za šta dečaci mare? Kormak
me nijednom nije pitao nešto o meni, ne, samo je blebetao o Sto veličanstvenih
odbrana Kormaka Maklagena, non-stop, otkad... o ne, evo ga, dolazi!
Izgubila se tako brzo kao da se Prebacila. U jednom trenutku bila je tu, u sledećem
je skliznula između dve veštice koje su se grohotom smejale i iščezla.
– Vide li Hermionu? – upita Maklagen probijajući se kroz gomilu nešto kasnije.
– Ne, žao mi je – reče Hari i brzo se okrenu da se pridruži Luninom razgovoru,
zaboravivši na tren s kim ona razgovara.
– Hari Poter! – reče profesorka Treloni dubokim, vibrantnim tonom, primetivši ga
sad prvi put.
– O, zdravo – reče Hari nimalo oduševljeno.
– Dragi moj dečače! – reče ona izrazito zanosećim šapatom. – Glasine! Priče!
Izabrani! Naravno, ja to odavno znam... znamenja nikad nisu bila dobra, Hari... ali
zašto nisi nastavio Predskazivanja? Jer je tebi, više no ikome, predmet tih
proročanstava od najvećeg značaja.
– Ah, Sibil, svi mi mislimo da je naš predmet najvažniji – začu se prodoran glas i
Pužorog se pojavi s druge strane profesorke Treloni, vrlo crven u licu, malo
nakrivljenog somotskog šešira i sa čašom medovine u jednoj i ogromnim kolačem od
jabuka u drugoj ruci. – Ali mislim da nikad nisam sreo nekog ko je do te mere rođeni
talenat za Napitke! – reče Pužorog posmatrajući Harija nežnim, premda zakrvavljenim
pogledom. – Instinktivan, znaš... kao njegova majka. Sreo sam samo još nekoliko
osoba s takvim sposobnostima, kad ti kažem, Sibil... pa, čak ni Severus...
I na Harijev užas, Pužorog ispruži ruku i, kao niotkuda, privuče Snejpa ka njima.
– Prestani da se kriješ, dođi i pridruži nam se, Severuse! – štucao je Pužorog
veselo. – Baš sam pričao kako Hari izuzetno pravi napitke! Nešto od toga je i tvoja
zasluga, naravno, pet godina si ga učio!
Uhvaćen u zamku, dok ga je Pužorog rukom držao za ramena, Snejp pogleda naniže
niza svoj povijen nos u Harija, a crne oči mu se suziše.
– Čudno, nikad nisam imao utisak da sam Potera uspeo da naučim bilo čemu.
– Pa, dakle, reč je o urođenoj sposobnosti! – povika Pužorog. – Trebalo je da
vidiš šta je napravio na prvom času: Rastvor žive smrti – nikad ga još nijedan učenik
nije bolje napravio u prvom pokušaju, mislim čak ni ti, Severuse...
– Stvarno? – reče Snejp tiho, i dalje upirući pogled u Harija, koji oseti laganu
uznemirenost. Najmanje od svega je želeo da Snejp počne da istražuje uzrok njegove
novootkrivene briljantnosti u Napicima.
– Podseti me koje još predmete slušaš, Hari? – upita Pužorog.
– Odbranu od Mračnih veština, Čini, Preobražavanja, Herbologiju...
– Ukratko, sve predmeti koji se traže za Aurora – reče Snejp s jedva primetnim
podsmehom.
– Da, pa to bih želeo da budem – reče Hari prkosno.
– I bićeš, i to veliki! – grunu Pužorog.
– Mislim da ne bi trebalo da postaneš Auror, Hari – reče Luna neočekivano. Svi
pogledaše u nju. – Aurori su deo Truli-očnjak zavere, mislila sam da svi to znaju. Oni
rovare iznutra da sruše Ministarstvo magije koristeći kombinaciju Mračnih čarolija i
bolesti desni.
Hari izbaci pola medovine kroz nos naglo se zacenivši od smeha. Stvarno, vredelo
je dovesti Lunu, samo zbog ovoga. Izvukavši glavu iz pehara, kašljući, skroz zaliven
ali i dalje se cerekajući, vide nešto što je moglo još više da ga oraspoloži: Argus Filč
vukao je za uvo Draka Melfoja idući prema njima.
– Profesore Pužorog – brektao je Filč, drhtavih vilica, a buljave oči su mu
manijački sijale pred još jednim otkrivenim nestašlukom: – Pronašao sam ovog
dečaka kako se skriva u hodniku na spratu. Tvrdi da je pozvan na zabavu, ali da je
malo okasnio. Da li ste ga pozvali?
Melfoj se iščupa iz Filčovog stiska, izgledajući besno.
– U redu, nisam pozvan! – reče ljutito. – Pokušavao sam da se ušunjam, jesi li sad
zadovoljan?
– Ne, nisam! – reče Filč, ali je ova tvrdnja potpuno odudarala od radosti na
njegovom licu. – Ne piše ti se dobro, zaista! Zar direktor nije jasno rekao da
zabranjuje noćno smucanje, sem ukoliko nemaš dozvolu, a?
– U redu je, Arguse, u redu je – reče Pužorog mahnuvši mu rukom. – Božić je, i
nije zločin što želi da dođe na zabavu. Ovoga puta napravićemo izuzetak i zaboraviti
na kaznu. Drako, možeš da ostaneš.
Filčov izraz jarosnog razočaranja bio je sasvim predvidljiv: ali zašto, pitao se
Hari posmatrajući ga, Melfoj izgleda podjednako nesrećan? I zašto Snejp gleda u
Melfoja kao da je i ljut i... da li je moguće... pomalo zaplašen?
Ali pre nego što je Hari do kraja registrovao sve je što video, Filč se okrenuo i
odvukao se dalje mrmljajući sebi u bradu. Melfoj nabaci osmeh na lice i stade da
zahvaljuje Pužorogu na njegovoj velikodušnosti, a Snejpov izraz ponovo postade
zagonetno ravnodušan.
– Nije to ništa, neka – reče Pužorog odmahujući na Melfojevo zahvaljivanje. –
Uostalom, poznavao sam tvog dedu...
– Uvek je govorio o vama s velikim poštovanjem, gospodine – reče Melfoj brzo. –
Rekao je da ste najbolji majstor Napitaka koga je ikad poznavao...
Hari je zurio u Melfoja. Nije ga toliko interesovalo njegovo ulizivanje. Imao je
prilike da ga gleda kako to radi sa Snejpom. Činjenica je da je Melfoj, zbilja,
izgledao pomalo bolesno. Posle dugo vremena prvi put je Melfoja video izbliza. I
primetio je da ima tamne podočnjake, a da mu je koža vidno sivkaste nijanse.
– Hteo bih da porazgovaram s tobom, Drako – iznenada reče Snejp.
– Ma daj, Severuse – reče Pužorog ponovo štucnuvši – Božić je, ne budi
prestrog...
– Ja sam glavešina njegove kuće i ja odlučujem hoću li i koliko biti strog – reče
Snejp osorno. – Za mnom, Drako.
Oni odoše, Snejp napred, a Melfoj za njim, ozlojeđen. Hari je za trenutak
neodlučno stajao, a onda reče: – Vraćam se brzo, Luna... ovaj... toalet.
– U redu – reče ona razdragano, a njemu se, dok je brzao kroz gužvu, učini da je
čuo kako nastavlja raspravu o Truli-očnjak zaveri s profesorkom Treloni, koja je
delovala istinski zainteresovano.
Kad se izvukao sa zabave, bilo mu je lako da izvadi Nevidljivi ogrtač iz džepa i
prebaci ga preko sebe, jer je hodnik bio potpuno pust. Malo teže mu je bilo da
pronađe Snejpa i Melfoja. Hari se stoga sjuri niz hodnik, a bat njegovih koraka
prikrivali su muzika i glasan razgovor, koji su se i dalje razlegali iz Pužorogove
kancelarije iza njega. Možda je Snejp odveo Melfoja u svoju kancelariju u
tamnicama... ili ga sprovodi natrag u sliterinski dnevni boravak... Za svaki slučaj,
Hari je prislanjao uvo uza svaka vrata u hodniku sve dok nije, trgnuvši se od
uzbuđenja, povirio kroz ključaonicu poslednje učionice u hodniku i začuo glasove.
– ...ne smeš sebi da dozvoliš greške, Drako, jer ako te isključe...
– Nemam nikakve veze s tim, u redu?
– Nadam se da govoriš istinu, jer ono je bilo podjednako nespretno izvedeno i
glupo. A već sumnjaju da si ti umešan.
– Ko me sumnjiči? – ljutito reče Melfoj. – Poslednji put kažem, nisam to uradio, u
redu? Ta devojka Bel mora da ima nekog neprijatelja, ko zna zbog čega... Ne gledajte
me tako! Znam šta radite, nisam glup, ali neće upaliti... mogu da vas sprečim!
Posle kraćeg zastoja Snejp tiho reče: – Ah... tetka Belatriks te je učila
Oklumenciji, vidim. Kakve to misli pokušavaš da prikriješ od svog gospodara,
Drako?
– Ništa ja ne pokušavam da prikrijem od njega, samo ne želim da se vi petljate u
to!
Hari još više pritisnu uvo uz ključaonicu... Zbog čega Melfoj ovako razgovara sa
Snejpom, Snejpom prema kome je uvek gajio poštovanje, čak i simpatije?
– Dakle, zbog toga me izbegavaš ovog polugodišta? Bojiš se da se ne umešam?
Shvataš li, da je bilo ko drugi odbio da dođe u moju kancelariju posle mojih
ponovljenih poziva, Drako...
– Pa bacite me onda na kaznenu nastavu! Prijavite me Dambldoru! – rugao se
Melfoj.
Nastupi još jedna pauza. A onda Snejp reče: – Savršeno dobro znaš da ne želim da
uradim nijednu od te dve stvari.
– Onda bi bilo bolje da prestanete da me zivkate u svoju kancelariju!
– Slušaj me – reče Snejp, govoreći tako tiho da je Hari morao da prisloni uvo
skroz uz ključaonicu da bi čuo. – Pokušavam da ti pomognem. Zakleo sam se tvojoj
majci da ću te štititi. Zakleo sam se Neraskidivim zavetom, Drako...
– Onda ćete izgleda morati da ga prekršite, pošto mi ne treba vaša zaštita! To je
moj zadatak, on mi ga je dao i ja ga izvršavam. Imam plan i on će uspeti, samo mi
treba malo više vremena nego što sam mislio!
– Koji je tvoj plan?
– Ne tiče vas se!
– Ako mi kažeš šta pokušavaš da učiniš, mogu da ti pomognem...
– Imam svu pomoć koja mi je potrebna, hvala, nisam sam!
– Večeras si sasvim izvesno bio sâm, što je krajnje glupo, da lutaš hodnicima bez
straže ili nečije potpore. To su elementarne greške...
– Poveo bih Kreba i Gojla da ih niste stavili na kaznenu nastavu!
– Spusti ton! – procedi Snejp, jer je Melfoj povisio glas od uzbuđenja. – Ako tvoji
prijatelji Kreb i Gojl nameravaju ovoga puta da polože O.Č.N. iz Odbrane od
Mračnih veština, moraće da rade malo marljivije nego što...
– Zar je to uopšte važno? – reče Melfoj. – Odbrana od Mračnih veština... sve je to
kao šala, gluma zapravo! Kao da je bilo kome od nas potrebno da se štiti od Mračnih
veština...
– Ta gluma je od presudnog značaja za uspeh, Drako! – reče Snejp. – Šta misliš,
gde bih bio svih ovih godina da nisam znao kako da glumim? A sad me dobro slušaj!
Postaješ neoprezan, tumaraš naokolo noću, dozvoljavaš da te uhvate, pa još ako se
oslanjaš na pomoćnike kao što su Kreb i Gojl...
– Nisu jedini, imam i druge ljude na svojoj strani, i to bolje!
– Pa zašto mi se onda ne poveriš, ja hoću...
– Znam ja šta vi hoćete! Hoćete da prisvojite moju slavu!
Ponovo nastupi tajac, a zatim Snejp hladno reče: – Govoriš kao dete. Sasvim
razumem da su te očevo hapšenje i zatvaranje potresli, ali...
Hari jedva da je imao sekundu da se sabere. Čuo je Melfojeve korake s druge
strane vrata i hitro se sklonio s puta, baš kad su se ona naglo otvorila. Melfoj žurno
ode niz hodnik, prođe pored otvorenih vrata Pužorogove kancelarije, skrenu iza
udaljenog ćoška i izgubi se iz vida.
Jedva se usuđujući da diše, Hari ostade čučeći kad se Snejp lagano pomoli iz
učionice. S nedokučivim izrazom, Snejp se vrati na zabavu. Hari ostade na podu,
skriven ispod ogrtača, dok mu je mozak grozničavo radio.