Hari Poter i Polukrvni Princ

26. Pećina



Hari je osećao miris soli i slušao nalet talasa. Lagan, prohladan povetarac mrsio
mu je kosu dok je gledao mesečinom osvetljeno more i zvezdano nebo. Stajao je na
visokoj steni od tamnog kamena, dok se pod njim voda penila i komešala. On se
osvrnu preko ramena. Iza njega je bila veoma visoka litica, bezdan, crn i bezličan.
Nekoliko velikih gromada kamena, kao ona na kojoj su stajali Hari i Dambldor,
izgledale su kao da su se u nekom davnom trenutku odlomile od litice. Bio je to
sumoran, okrutan vidik, more i stene, vidik koji nije ublažavalo nijedno drvo, nijedna
travnata ili peščana površina.
– Šta misliš? – upita Dambldor. Zvučao je kao da pita Harija da li je to dobro
mesto za piknik.
– Ovde su dovodili decu iz sirotišta? – upita Hari, koji nije mogao da zamisli
neprijatnije mesto za jednodnevni izlet.
– Ne baš ovde – reče Dambldor. – Na pola puta niz litice iza nas nalazi se selo.
Verujem da su tu dovodili siročad da se nadišu morskog vazduha i posmatraju talase.
Mislim da su samo Tom Ridl i njegove mlađane žrtve pohodili ovo mesto. Nijedan
Normalac nije mogao da dopre do ovih stena sem ako nije posebno dobar planinar, a
ni čamci ne mogu da priđu liticama. Vode oko njih previše su opasne. Verujem da se
Ridl spustio niza stene. Više uz pomoć magije, nego konopaca. A sa sobom je poveo
dvoje dece. Verovatno da bi se naslađivao mučeći ih. Mislim da je i sâmo putovanje
do dole bilo dovoljno za to, a ti?
Hari ponovo pogleda liticu i oseti žmarce.
– Ali njegovo krajnje odredište... i naše... leži malo dalje. Hodi.
Dambldor pozva Harija do same ivice stene, gde se nalazio niz nazubljenih
udubljenja koja su predstavljala oslonac za noge što vodi do stena, napola potopljenih
u vodu, bliže litici. Bio je to opasan spust, i Dambldor se, donekle sputan svojom
sasušenom rukom, kretao polako. Niže stene bile su klizave od morske vode. Hari je
osećao kako ga kapljice hladne slane vode udaraju po licu.
– Lumos – reče Dambldor kada je stigao do stene najbliže samoj litici. Hiljade
tačkica zlatne svetlosti zasja po tamnoj površini vode, nekoliko stopa ispod mesta gde
je on čučao. Crni stenovit zid iza njega takođe je bio osvetljen.
– Vidiš? – reče Dambldor tiho, podigavši svoj štapić malo više. Hari vide procep
u litici u kome se komešala mračna voda.
– Neće ti smetati da se malko pokvasiš?
– Ne – reče Hari.
– Onda skini Nevidljivi ogrtač... nema više potrebe da ga nosiš... pa da zaronimo.
I s iznenadnom spretnošću svojstvenom mnogo mlađem čoveku, Dambldor skliznu
niza stenu, slete u more i poče da pliva, savršenim prsnim stilom, ka tamnom procepu
u steni, držeći svetleći štapić u zubima. Hari strgnu Ogrtač, ugura ga u džep i krenu za
njim. Voda je bila ledena. Harijeva natopljena odeća plutala je oko njega vukući ga
nadole. Duboko udišući vazduh koji mu je ispunjavao nozdrve oštrim mirisom soli i
morske trave, zapliva ka blistavoj, udaljenoj svetlosti koja je sada zalazila dublje u
liticu.
Procep se uskoro otvori u mračan tunel, za koji je Hari znao da će se napuniti
vodom čim nadođe plima. Ljigavi zidovi bili su široki jedva pola metra, i sijali su kao
mokar katran pod promičućim svetlom Dambldorovog štapića. Malo dalje Hari vide
da prolaz skreće ulevo i da se proteže duboko u liticu. Nastavi da pliva za
Dambldorom, dodirujući grube, mokre stene vrhovima utrnulih prstiju.
Zatim je ugledao Dambldora kako se uzdiže iz vode ispred njega, dok su mu se
srebrna kosa i tamna odora presijavale na svetlu. Kada je Hari stigao do tog mesta,
naišao je na stepenice koje vode u veliku pećinu. On se uzvera uz njih, dok mu je voda
curila s natopljene odeće, i izađe na ustajao, leden vazduh, nekontrolisano se tresući.
Dambldor je stajao nasred pećine, visoko podignutog štapića i polako se okretao u
mestu, ispitujući zidove i svod.
– Da, ovo je to mesto – reče Dambldor.
– Otkud znate? – prošaputa Hari.
– Iskusilo je magiju – reče Dambldor prosto.
Hari nije mogao da oceni drhti li od hladnoće koja ga je probila do kostiju, ili od
podjednako neprijatne svesti o bačenim činima. Posmatrao je kako Dambldor
nastavlja da se okreće u mestu, očigledno usredsređen na stvari koje Hari nije mogao
da vidi.
– Ovo je tek pretkomora, ulazna dvorana – reče Dambldor nakon nekoliko
trenutaka. – Moramo da se probijemo u unutrašnjost... sada nam na putu stoje prepreke
Lorda Voldemora, a ne one koje je načinila priroda...
Dambldor je prišao zidu pećine i stao da ga gladi vrhovima pocrnelih prstiju,
mrmljajući reči na čudnom jeziku koji Hari nije razumeo. Dvaput je Dambldor obišao
pećinu, dodirujući crne stene što je više mogao, tu i tamo zastajući, prelazeći prstima
tamo-amo preko neke određene tačke, sve dok najzad nije zastao, pritisnuvši šaku
skroz uza zid.
– Ovde – reče on. – Proći ćemo ovuda. Ulaz je sakriven.
Hari nije pitao Dambldora otkud to zna. Nikada dosad nije video čarobnjaka da
ovako procenjuje stvari, prostim pogledom i dodirom; ali Hari je odavno naučio da su
eksplozije i dim češće znaci neukosti nego stručnosti.
Dambldor se odmaknu od zida pećine i uperi štapić u stenu. Na trenutak se tu
pojavi oivičen lučni prolaz, sijajući belim sjajem, kao da se iza pukotine nalazi jako
svetlo.
– U-u-uspeli ste! – procedi Hari kroz cvokotave zube, ali pre nego što je to izustio
obrisi prolaza su nestali, ostavljajući stenu golu i čvrstu kao i pre. Dambldor se
osvrnu.
– Hari, tako mi je žao, potpuno sam zaboravio – reče. Uperi štapić u Harija i istog
trenutka Harijeva odeća postade topla i suva kao da se sušila kraj rasplamsalog
ognjišta.
– Hvala vam – reče Hari zahvalno, ali Dambldor je već ponovo usmerio svoju
pažnju na čvrst kameni zid pećine. Nije više pokušavao s magijom, već je prosto
stajao i napeto zurio u njega, kao da je na njemu napisano nešto krajnje zanimljivo.
Hari je stajao nepomično. Nije želeo da naruši Dambldorovu koncentraciju.
A onda, nakon dobra dva minuta, Dambldor tiho reče: – O, nije valjda. Tako
sirovo.
– Šta to, profesore?
– Sve mi se čini – reče Dambldor gurnuvši nepovređenu ruku u odoru, iz koje
izvuče kratak srebrn nož kakvim je Hari imao običaj da secka sastojke za napitke – da
moramo da platimo da bismo prošli.
– Platimo? – reče Hari. – Moramo nešto da damo vratima?
– Da – reče Dambldor. – Krv, ukoliko se grdno ne varam.
– Krv?
– Rekoh da je nešto sirovo – reče Dambldor, koji je zvučao prezrivo, čak i
razočarano, kao da je Voldemor ispod standarda koje je Dambldor očekivao. – Ideja
je, kao što si, siguran sam, i sâm shvatio, da tvoj neprijatelj, koga god pola bio, mora
sâm sebe učiniti slabijim ne bi li ušao. Lord Voldemor i dalje nije u stanju da shvati
da postoje stvari mnogo gore od fizičkih povreda.
– Da, ali ipak, ako ih možete izbeći... – reče Hari, koji je u životu već iskusio
dovoljno bola pa nije baš žudeo ponovo da ga oseti.
– Međutim, ponekad je to neizbežno – reče Dambldor zasukavši rukav odore i
otkrivši nadlakticu svoje povređene ruke.
– Profesore! – protestovao je Hari sjurivši se ka Dambldoru kad ovaj podiže nož.
– Ja ću to da uradim, ja sam...
Nije znao šta da kaže... mlađi, zdraviji? Ali Dambldor se samo nasmeja. Video se
srebrn blesak, a zatim crven mlaz. Površina stene beše poprskana tamnim, svetlucavim
kapljicama.
– Veoma si ljubazan, Hari – reče Dambldor, prešavši zatim vrhom svog štapića
preko duboke posekotine koju je načinio na sopstvenoj ruci, te ova istog časa zaraste,
baš kao Melfojeve rane kad ih je Snejp zalečio. – Ali tvoja krv vredi mnogo više od
moje. Ah, čini se da je upalilo, zar ne?
Plamteći srebrni obrisi luka ponovo se pojaviše na zidu, i ovoga puta ne
izbledeše: krvlju poprskana stena unutar tih obrisa prosto nestade, otvarajući prolaz u,
kako se činilo, potpunu tminu.
– Pođi za mnom – reče Dambldor i prođe kroz lučni prolaz, a Hari odmah za njim,
osvetljavajući put sopstvenim štapićem dok je hodao.
Susreše se s jezivim prizorom: stajali su na ivici velikog crnog jezera, toliko
nepreglednog da Hari nije mogao da vidi suprotnu obalu, u pećini koja je bila toliko
visoka da se i tavanica gubila u nedogled. Maglovito zelenkasto svetlo sijalo je negde
daleko, na sredini jezera, kako se činilo. U potpuno mirnoj vodi video se njegov
odraz. Zelenkast sjaj i svetlost iz dva štapića behu jedine stvari koje su probijale
inače somotsko crnilo, mada njihovi zraci nisu prodirali onoliko daleko koliko je Hari
očekivao. Ova tmina je, iz nekog razloga, bila gušća od normalnog mraka.
– Hajde, pođimo – reče Dambldor tiho. – Budi veoma pažljiv da ne zakoračiš u
vodu. Budi uz mene.
On pođe ivicom jezera, a Hari ga je pratio na kratkom odstojanju. Njihovi koraci
po uskom kamenom obodu koji je okruživao vodu proizvodili su ječeće, šljapkave
zvuke. Išli su napred, ali se vidik nije menjao: s jedne strane grub kameni zid, s druge
neograničeno prostranstvo glatkog, staklastog crnila, usred koga se nalazio taj
misteriozni zelenkasti sjaj. Hariju je celo mesto, s tom tišinom koja ga je ispunjavala,
bilo mučno, zastrašujuće.
– Profesore? – reče on najzad. – Mislite li da je horkruks ovde?
– O, da – reče Dambldor. – Da, siguran sam da jeste. Pitanje je samo kako da
dođemo do njega?
– Zar ne bismo... zar ne bismo mogli prosto da probamo s Prizivajućom čini? –
reče Hari, siguran da je u pitanju glup predlog, ali mnogo voljniji da napusti to mesto
što je pre moguće nego što je bio spreman da prizna.
– Svakako da možemo – reče Dambldor zastavši tako naglo da je Hari gotovo
naleteo na njega. – Zašto ti to ne učiniš?
– Ja? Pa... U redu...
Hari to nije očekivao, ali pročisti grlo i glasno reče, isukavši štapić: – Asio
horkruks!
Uz zvuk nalik eksploziji, nešto veoma veliko i bledo izroni iz crne vode nekih
desetak metara od njih. Pre nego što je Hari stigao da vidi šta je u pitanju, ono ponovo
nestade uz veliki pljusak koji načini krupne, duboke talase na površini glatkoj kao
ogledalo. Hari od šoka poskoči unazad i udari u zid. Kad se okrenuo ka Dambldoru,
srce mu je i dalje bubnjalo.
– Šta to bi?
– Mislim da je u pitanju nešto što je spremno da reaguje ukoliko pokušamo tek
tako da zgrabimo horkruks.
Hari još jednom pogleda u vodu. Površina jezera ponovo je bila nalik sjajnom
crnom staklu: talasi su nestali neobično brzo. Harijevo srce je, međutim, još bubnjalo.
– Da li ste znali da će se to dogoditi, gospodine?
– Mislio sam da će se nešto dogoditi ukoliko pokušamo na neki očigledan način
da se dočepamo horkruksa. To je bila veoma dobra ideja, Hari: najjednostavniji način
da otkrijemo s čim se suočavamo.
– Ali mi ne znamo šta je ta stvar bila – reče Hari, pogledavši u zloslutno mirnu
vodu.
– Hoćeš reći, šta su te stvari bile – reče Dambldor. – Sumnjam da je u pitanju
samo jedna. Hoćemo li da produžimo?
– Profesore?
– Da, Hari?
– Mislite li da ćemo morati da uđemo u jezero?
– U njega? Samo ako zbilja ne budemo imali sreće.
– Ne mislite da je horkruks na dnu?
– O, ne... mislim da je horkruks u sredini.
Dambldor pokaza na maglovito zeleno svetlo u sredini jezera.
– Znači da ćemo morati da pređemo preko jezera da bismo došli do njega?
– Da, rekao bih.
Hari ništa ne uzvrati. Misli su mu bile zaokupljene vodenim čudovištima,
džinovskim zmijama, demonima, kelpijima i đavolcima...
– Aha – reče Dambldor, i ponovo zastade. Ovoga puta Hari zaista nalete na njega.
Na trenutak je balansirao na ivici mračne vode, a onda se Dambldorova nepovređena
ruka čvrsto sklopi oko njegove nadlaktice, povukavši ga nazad. – Izvini, Hari, trebalo
je da te upozorim. Molim te, primakni se uza zid; mislim da sam pronašao mesto.
Hari nije imao pojma na šta Dambldor misli. Koliko je mogao da vidi, taj deo
mračnog crnila bio je potpuno nalik svim ostalim delovima, ali činilo se da je
Dambldor osetio da ovde ima nečeg posebnog. Sada nije prelazio rukom preko
kamenog zida, već po vazduhu, kao da očekuje da pronađe i uhvati nešto nevidljivo.
– Oho – veselo reče Dambldor nekoliko trenutaka kasnije. Njegova šaka sklopi se
oko nečega u vazduhu što Hari nije mogao da vidi. Dambldor priđe bliže vodi. Hari je
nervozno posmatrao kako vrhovi Dambldorovih cipela s kopčom staju na samu ivicu
kamenog oboda. Držeći jednu ruku stegnutu u vazduhu, Dambldor drugom podiže
štapić, i njegovim vrhom dodirnu svoju pesnicu.
Istog časa niotkuda se pojavi debeo bakarnozeleni lanac, protežući se iz vodene
dubine do Dambldorove stegnute šake. Dambldor štapićem dodirnu lanac, koji poče
da mu klizi kroz šaku kao zmija, uvijajući se po tlu uz zveket koji je bučno odjekivao
među kamenim zidovima, izvlačeći nešto iz dubine crne vode. Hariju zastade dah kada
avetinjski pramac sićušnog čamca probi površinu vode, sijajući zeleno kao i lanac, i
stade, maltene bez ikakvog talasanja, da pluta prema mestu na obali gde su stajali Hari
i Dambldor.
– Kako ste znali da je tu? – upita Hari zapanjeno.
– Magija uvek ostavlja tragove – reče Dambldor, kada čamac uz mek udar dospe
do obale – ponekad veoma prepoznatljive. Ja sam učio Toma Ridla. Poznajem njegov
stil.
– Da li... da li je ovaj čamac bezbedan?
– O, da, mislim da jeste. Voldemor je morao da stvori sredstvo kojim će preći
preko jezera a da ne razgnevi stvorenja koja je smestio unutra, za slučaj da ikada
poželi da poseti ili uzme svoj horkruks.
– Znači one stvari u vodi nam neće nauditi ako pređemo u Voldemorovom čamcu?
– Moramo da se pomirimo s pretpostavkom da će, u nekom trenutku, one shvatiti
da mi nismo Lord Voldemor. Do sada nam je, međutim, dobro išlo. Dozvolili su nam
da podignemo čamac.
– Ali zašto su nam dozvolili? – upita Hari, koji nije mogao da se otrese prizora
pipaka koji će se izdići iz mračne vode, čim se budu otisnuli od obale.
– Voldemor je verovatno bio prilično uveren da niko ne bi mogao da pronađe
čamac, izuzev veoma moćnog čarobnjaka – reče Dambldor. – Mislim da je bio
spreman da rizikuje ono što, kako se njemu činilo, nije bilo nimalo verovatno da će
iko drugi pronaći, znajući da je napred postavio druge prepreke koje samo on ume da
probije. Videćemo da li je u pravu.
Hari pogleda dole u čamac. Zbilja je bio veoma mali.
– Ne izgleda kao da je napravljen za dvoje ljudi. Hoće li uspeti da nas obojicu
ponese? Hoćemo li biti preteški zajedno?
Dambldor se zakikota.
– Voldemora ne bi brinula težina, već količina magijske moći koja bi prešla preko
jezera. Mislim da je na ovaj čamac bačena čin tako da samo jedan čarobnjak može da
plovi u njemu.
– Ali onda...?
– Ne verujem da se ti računaš, Hari. Maloletan si i nekvalifikovan. Voldemor
nikada ne bi očekivao da jedan šesnaestogodišnjak dospe ovamo: mislim da je malo
verovatno da će se tvoje moći registrovati pored tolikih mojih.
Ove reči nisu nimalo podigle Harijev moral. Možda je Dambldor to znao, jer
dodade: – Voldemorova greška, Hari, Voldemorova greška... starost je budalasta i
zaboravna kad potcenjuje mladost... e, ovoga puta ti pođi prvi i pazi da ne dodirneš
vodu. Dambldor se pomeri u stranu, a Hari se polako uzvera u čamac. I Dambldor uđe,
namota lanac i spusti ga na pod. Zgurali su se jedan uz drugog. Hari nije mogao da
sedne kako treba, već je čučao, a kolena su mu štrčala preko ivice čamca, koji odmah
poče da se kreće. Nije se čulo ništa izuzev svilenog šuškanja pramca koji je sekao
vodu. Čamac je išao bez njihove pomoći, kao da ga neki nevidljiv konopac vuče ka
svetlu u središtu jezera. Uskoro više nisu mogli da vide zidove pećine: kao da se
nalaze na otvorenom moru, samo što nije bilo talasa.
Hari spusti pogled i vide zlatan odraz svog štapića kako svetluca i blešti po
površini crne vode dok su prolazili. Čamac je rezbario duboke brazde po staklastoj
površini, neravnine po mračnom ogledalu...
A onda je Hari vide, belu kao mermer, kako pluta nekoliko centimetara ispod
površine vode.
– Profesore! – reče on, a njegov uplašen glas snažno odjeknu preko tihe vode.
– Hari?
– Mislim da sam video šaku u vodi... ljudsku šaku!
– Da, siguran sam da jesi – reče Dambldor smireno.
Hari se zagleda u vodu, tražeći pogledom nestalu šaku, dok je u grlu osećao blagu
mučninu.
– Znači, ona stvar koja je iskočila iz vode...?
Ali Hari je dobio odgovor pre nego što je Dambldor stigao da mu uzvrati. Svetlost
štapića pređe preko novog dela vode, pokazujući mu, ovoga puta, mrtvog čoveka koji
je ležao licem nagore, nekoliko centimetara od površine: njegove otvorene oči bile su
zamagljene, kao prekrivene paučinom, dok su ga kosa i odora obavijale poput dima.
– Ovde ima leševa! – reče Hari, a glas mu je zvučao mnogo piskavije no inače,
kao da nije njegov.
– Da – reče Dambldor mirno – ali još ne treba da brinemo o njima.
– Još ne? – ponovi Hari skrenuvši naglo pogled s vode da bi pogledao u
Dambldora.
– Dok god samo mirno plutaju ispod nas – reče Dambldor. – Nema razloga da se
plašimo mrtvog tela, Hari, ništa više nego što se plašimo mraka. Lord Voldemor, koji
se, naravno, potajno plaši i jednog i drugog, ne bi se sa mnom složio. Ali tu on ponovo
pokazuje kako mu nedostaje mudrosti. Kad pogledamo u smrt i tminu, plašimo se
nepoznatog, ničeg više.
Hari ništa ne uzvrati. Nije želeo da se raspravlja, ali užasavala ga je i sama
pomisao da oko njih i ispod njih plutaju leševi, za koje, štaviše, nije verovao da su
bezopasni.
– Ali jedan od njih je iskočio – reče on trudeći se da mu glas bude tih i smiren
poput Dambldorovog. – Kada sam pokušao da prizovem horkruks, leš je iskočio iz
jezera.
– Da – reče Dambldor. – Kada budemo uzeli horkruks, siguran sam da neće biti
toliko miroljubivi. Međutim, kao i mnoga druga stvorenja koja borave u hladnoći i
tmini, oni se boje svetlosti i topline, koje ćemo prizvati sebi u pomoć ukoliko bude
potrebno. Vatra, Hari – dodade Dambldor sa smeškom, kao odgovor na Harijev
zbunjen izraz lica.
– A... u redu... – brzo reče Hari. Okrenu glavu da bi pogledao u zelenkast sjaj
prema kojem je čamac i dalje neumoljivo plovio. Sada više nije mogao da se pretvara
da se ne plaši. Veliko crno jezero prepuno mrtvaca... izgledalo mu je kao da je pre
mnogo, mnogo sati susreo profesorku Treloni i dao Ronu i Hermioni feliks felicis...
iznenada zažali što se nije lepše pozdravio sa svima njima... a Džini uopšte nije
video...
– Samo što nismo stigli – reče Dambldor veselo.
I zaista, zelenkasti sjaj postajao je sve veći i veći, i za nekoliko minuta čamac
stade, nežno udarivši u nešto što Hari isprva nije mogao da vidi, ali kada je podigao
svoj osvetljeni štapić vide da su stigli do ostrvca od glatke stene na samom središtu
jezera.
– Pazi da ne dodirneš vodu – reče ponovo Dambldor dok je Hari izlazio iz čamca.
Ostrvo nije bilo veće od Dambldorove kancelarije. Na površini pljosnatog tamnog
kamena nije bilo ničega osim izvora one zelenkaste svetlosti, koji je, gledan izbliza,
bio još sjajniji. Hari zaškilji ka njemu. Isprva je pomislio da je u pitanju neka lampa,
ali zatim vide da svetlost dolazi iz kamenog suda prilično nalik Situ-za-misli, koji je
bio uzdignut na postolju.
Dambldor priđe sudu, a Hari krenu za njim. Stojeći jedan kraj drugog, pogledaše u
njega. Posuda je bila puna smaragdne tečnosti koja je ispuštala fosforescentan sjaj.
– Šta je to? – upita Hari tiho.
– Nisam siguran – reče Dambldor. – No nešto što me više brine od krvi i leševa.
Dambldor zavrnu rukav odore na svojoj pocrneloj ruci, i ispruži vrhove izgorelih
prstiju ka površini napitka.
– Gospodine, ne, ne dodirujte...!
– Ne mogu da ga dodirnem – reče Dambldor, uz ovlašni smešak. – Vidiš? Ne
mogu da mu priđem bliže od ovoga. Probaj ti.
Zagledan, Hari gurnu ruku u sud i pokuša da dodirne napitak. Dočekala ga je
nevidljiva barijera koja ga je sprečavala da se približi površini na manje od tri
centimetra. Ma koliko jako gurao, prstima je dodirivao samo čvrst, nepomičan vazduh.
– Skloni mi se s puta, Hari, molim te – reče Dambldor.
On podiže štapić i poče da izvodi komplikovane pokrete iznad površine napitka,
bezglasno mrmljajući. Ništa se ne dogodi, sem što napitak možda malo jače zasja.
Hari je ćutao dok je on to radio, ali posle izvesnog vremena Dambldor skloni štapić i
Hari oseti da može slobodno da govori.
– Mislite da je horkruks unutra, gospodine?
– O, da. – Dambldor se pomnije zagleda u sud. Hari vide naopak odraz njegovog
lica na glatkoj površini zelenog napitka. – Ali kako doći do njega? Ovaj napitak se ne
može dotaći rukom, ne dâ se razdvojiti, ukloniti ili iscrpsti, ne reaguje na čini
Iščezavanja, Preobražavanja, Opčinjavanja, niti se na bilo koji način može promeniti
njegova priroda.
Gotovo odsutno, Dambldor još jednom podiže štapić, zavrte njime po vazduhu, a
zatim uhvati kristalni pehar koji se niotkuda stvorio.
– Mogu samo da zaključim da ovaj napitak treba da se ispije.
– Šta? – reče Hari. – Ne!
– Da, rekao bih da je tako: samo ako ga popijem mogu da ispraznim sud i vidim
šta leži u njemu.
– Ali šta ako... šta ako vas ubije?
– O, sumnjam da je predviđeno da to učini – reče Dambldor olako. – Lord
Voldemor ne bi želeo da ubije osobu koja stigne do ovog ostrva.
Hari nije mogao da poveruje u to. Da li je to opet ona ista Dambldorova sumanuta
odlučnost da u svima vidi samo dobro?
– Gospodine – reče Hari, trudeći se da mu glas bude u granicama normalnog –
gospodine, ipak pričamo o Voldemoru...
– Izvini, Hari. Trebalo je da kažem da ne bi želeo da odmah ubije osobu koja
stigne do ovog ostrva – ispravi se Dambldor. – Želeo bi da je ostavi u životu dovoljno
dugo da otkrije kako je uspela da probije sve njegove odbrambene mere i, najvažnije
od svega, zašto se toliko namerila da isprazni sud. Ne zaboravi da Lord Voldemor
misli da samo on zna za svoje horkrukse.
Hari ponovo zausti da nešto kaže, ali ovoga puta Dambldor podiže ruku
zahtevajući tišinu, neznatno se mršteći ka smaragdnoj tečnosti, i očigledno napregnuto
razmišljajući.
– Bez sumnje – najzad on progovori – ovaj napitak deluje na način koji će me
sprečiti da uzmem horkruks. Možda će me paralizovati, naterati da zaboravim zbog
čega sam došao ovamo, izazvati tako jak bol da mi odvrati pažnju, ili me imobiliše na
neki drugi način. Ukoliko je to slučaj, Hari, tvoj posao biće da se postaraš da
nastavim da pijem, makar morao da mi sipaš napitak u usta koja se opiru. Da li me
razumeš?
Pogledi im se susretoše preko kamenog suda. Oba bleda lica behu obasjana tom
čudnom, zelenom svetlošću. Hari nije progovarao. Da li je zato pozvan da pođe, da bi
na silu mogao da napoji Dambldora napitkom koji može da mu nanese neizdrživ bol?
– Sećaš se – reče Dambldor – uslova pod kojima sam te poveo sa sobom?
Hari je oklevao, gledajući u plave oči koje su postale zelene pri odsjaju svetlosti
iz posude.
– Ali šta ako...?
– Zakleo si se, zar ne, da ćeš poslušati svako naređenje koje ti budem dao?
– Da, ali...
– Upozorio sam te da može biti opasnosti, zar nisam?
– Da – reče Hari – ali...
– Pa, onda – reče Dambldor, ponovo zasukavši rukave i podigavši prazan pehar –
imaš moje naređenje.
– Zašto ja ne popijem napitak umesto vas? – upita Hari očajno.
– Zato što sam ja mnogo stariji, mnogo pametniji, i mnogo manje vredan – reče
Dambldor. – Jednom za svagda, Hari, da li mi daješ reč da ćeš učiniti sve što je u
tvojoj moći da me nateraš da nastavim da pijem?
– Zar ne bi mog....?
– Da li mi je daješ?
– Ali...
– Tvoju reč, Hari.
– Ja... pa dobro, ali...
Pre no što je Hari stigao da nastavi da se buni, Dambldor spusti kristalni pehar u
napitak. Na delić sekunde Hari se ponadao da peharom neće moći da dodirne napitak,
ali kristal, za razliku od svega dosad, utonu u tečnost kao od šale. Kad je čaša bila
ispunjena do vrha, Dambldor je prinese ustima.
– U tvoje dobro zdravlje, Hari.
I iskapi pehar. Hari je užasnut posmatrao, držeći se za rub kamenog suda tolikom
silinom da mu vrhovi prstiju utrnuše.
– Profesore? – reče on zabrinuto kad Dambldor spusti prazan pehar. – Kako se
osećate?
Dambldor odmahnu glavom, sklopivši oči. Hari se pitao da li oseća bol.
Dambldor naslepo gurnu čašu nazad u sud, napuni je, i ponovo iskapi.
U tišini, Dambldor je popio tri pehara puna napitka. A onda, dok je ispijao četvrti,
zatetura se i pade napred na kameni sud. Oči su mu i dalje bile sklopljene, a teško je
disao.
– Profesore Dambldor? – reče Hari s nervozom u glasu. – Da li me čujete?
Dambldor mu ne odgovori. Lice mu se trzalo kao da je duboko usnuo, ali pri tom
sanja užasan san. Stisak njegove ruke oko pehara popusti. Napitak samo što se nije
prosuo iz njega. Hari posegnu napred i zgrabi kristalnu čašu, pridržavši je.
– Profesore, da li me čujete? – ponovi on glasno, a glas mu je odjekivao pećinom.
Dambldor stade da dahće, a zatim progovori glasom koji Hari nije prepoznao, jer
nikada nije čuo Dambldora toliko uplašenog.
– Ne želim... ne teraj me...
Hari se zagleda u prebledelo lice koje je tako dobro poznavao, u kukasti nos i
polumesečaste naočari, ne znajući šta da radi.
– ...ne prija... hoću da prestanem... – jecao je Dambldor.
– Vi... ne možete da prestanete, profesore – reče Hari. – Morate da nastavite da
pijete, sećate se? Rekli ste mi da morate da nastavite da pijete. Evo...
Mrzeći sebe, zgrožen onim što čini, Hari silom prinese pehar nazad
Dambldorovim ustima i nagnu ga, tako da Dambldor iskapi ostatak napitka u njemu.
– Ne... – hroptao je on kada Hari ponovo spusti pehar u sud i dopuni ga. – Ne
želim... neću... pusti me...
– U redu je, profesore – reče Hari, dok mu je ruka drhtala. – Sve je u redu, ja sam
tu...
– Nateraj ga da prestane, učini da prestane – jaukao je Dambldor.
– Da... da, od ovoga će da prestane – slaga Hari. On sasu sadržaj pehara u
Dambldorova otvorena usta.
Dambldor vrisnu. Zvuk je odjekivao nepreglednom dvoranom, preko mrtve crne
vode.
– Ne, ne, ne... ne... ne mogu... ne mogu, ne teraj me, neću da...
– Sve je u redu, profesore, sve je u redu! – reče Hari glasno, a ruke su mu se
toliko tresle da je jedva uspeo da zahvati šesti pehar napitka. Sud je sada bio
poluprazan. – Ništa vam se ne događa, bezbedni ste, to nije stvarno, kunem se da nije
stvarno... uzmite ovo, sada, popijte...
I pokorno, Dambldor popi, kao da mu je Hari ponudio protivotrov, ali nakon što je
iskapio pehar, on pade na kolena nekontrolisano se tresući.
– Za sve sam ja kriv, ja sam kriv – jecao je on – molim te učini da prestane, znam
da sam pogrešio, o, molim te, daj da prestane i više nikada, nikada neću...
– Ovo će učiniti da prestane, profesore – reče Hari, dok mu je glas pucao kada je
sipao sedmu čašu napitka u Dambldorova usta.
Dambldor se skupio kao da je okružen nevidljivim mučiteljima. Njegova
mlatarajuća ruka umalo nije oborila dopunjeni pehar iz Harijevih drhtavih ruku dok je
plakao: – Nemoj da ih povrediš, nemoj da ih povrediš, molim te, molim te, ja sam
kriv, povredi mene umesto njih...
– Evo, popijte ovo, popijte ovo, i biće vam dobro – reče Hari očajno, i Dambldor
ga ponovo posluša, otvorivši usta iako je oči i dalje držao čvrsto sklopljene, tresući
se od glave do pete.
I pade ničice, ponovo vrišteći, lupajući pesnicama o tlo, dok je Hari punio deveti
pehar.
– Molim te, molim te, molim te, nemoj... ne to, ne to, učiniću sve...
– Samo pijte, profesore, samo pijte...
Dambldor je pio kao dete koje umire od žeđi, ali kada je završio, opet stade da
viče kao da mu utroba gori.
– Ne više, molim te, ne više...
Hari zahvati deseti pehar pun napitka i oseti kako kristal grebe po dnu kamenog
suda.
– Samo što nismo završili, profesore, popijte ovo, popijte...
On pridrža Dambldora za ramena i Dambldor ponovo ispi čašu; Hari je ponovo
bio na nogama, dopunjavajući pehar, kada Dambldor poče da vrišti, pateći više no
ikada: – Hoću da umrem! Hoću da umrem! Učini da prestane, učini da prestane, hoću
da umrem!
– Popijte ovo, profesore, popijte ovo...
Dambldor popi, i tek što je završio s ispijanjem, povika: – UBIJ ME!
– Ova... ova će vas ubiti! – dahtao je Hari. – Samo popijte ovo... biće gotovo...
sve će biti gotovo!
Dambldor poče da pije iz pehara, iskapi i poslednju kap, a onda se, uz glasan
hroptaj, prevrnu na lice.
– Ne! – povika Hari, koji je ustao da ponovo dopuni pehar. Umesto toga, baci
pehar u sud, polete ka Dambldoru i podiže ga na svoja leđa. Dambldorove naočari
bile su nakrivljene, usta razjapljena, oči sklopljene. – Ne – reče Hari tresući
Dambldora – ne, niste mrtvi, i sami ste rekli da nije otrov, probudite se, probudite
se... Renervate! – povika on uperivši svoj štapić u Dambldorove grudi; štapić blesnu
crvenim sjajem, ali ništa se ne dogodi. – Renervate... gospodine... molim vas...
Dambldorovi kapci zatreptaše. Hariju srce zaigra.
– Gospodine, da li ste..?
– Vode – zakrešta Dambldor.
– Vode – dahtao je Hari – ...da...
On skoči na noge i zgrabi pehar koji je maločas spuštao u kameni sud. Gotovo da
nije primetio zlatan medaljon koji je ležao ispod njega.
– Agvamenti! – povika on udarivši pehar svojim štapićem.
Pehar se ispuni bistrom vodom. Hari kleknu kraj Dambldora, pridiže mu glavu i
prinese čašu njegovim usnama... ali ona je bila prazna. Dambldor zahropta i poče da
dahće.
– Ali imao sam... čekajte... Agvamenti! – reče Hari ponovo, upirući štapićem u
pehar. Ponovo, na tren, bistra voda zasja u njemu, ali kada ju je prineo Dambldorovim
usnama, voda ponovo nestade.
– Gospodine, pokušavam, pokušavam! – reče Hari očajno, ali nije ni mislio da
Dambldor može da ga čuje, jer se već izvrnuo na stranu i duboko hroptavo udisao, kao
da je u agoniji. – Agvamenti... agvamenti... AGVAMENTI!
Pehar se ponovo punio i praznio. A Dambldor je sve više gubio dah. Uspaničenog
uma, Hari je instinktivno znao koji je jedini način da dođe do vode, jer je Voldemor to
tako isplanirao...
On se baci preko ivice kamena i uroni pehar u jezero, napunivši ga do vrha
ledenom vodom koja nije nestajala.
– Gospodine... evo! – povika Hari i nagrnuvši napred on trapavo proli vodu po
Dambldorovom licu.
Bilo je to najbolje što je uspeo da učini, jer ledena jeza koju oseti po ruci koja
nije držala pehar nije poticala od dodira s vodom. Ljigava bela šaka zgrabila ga je za
zglob, a stvorenje kome je ona pripadala polako ga je vuklo nazad preko stene.
Površina jezera više nije bila glatka kao ogledalo. Uzburkala se, i kud god da pogleda
iz mračne vode izranjale su bele glave i šake, muškarci, žene i deca upalih,
obnevidelih očiju kretali su se ka steni: iz crne vode izdizala se vojska mrtvih.
– Petrifikus totalus! – povika Hari, pokušavajući da se zadrži na glatkoj, mokroj
površini ostrvceta dok je upirao štapić u inferijusa koji ga je zgrabio za ruku: ovaj ga
pusti, padajući unazad u vodu uz pljusak. Hari se podiže na noge. Ali mnogi drugi
inferijusi već su se pentrali na stenu, grabeći njenu klizavu površinu koščatim šakama,
gledajući ga praznim, sleđenim očima, vukući za sobom natopljene rite, kezeći mu se
svojim upalim licima.
– Petrifikus totalus! – ponovo zagrme Hari, uzmičući dok je mahao svojim
štapićem kroz vazduh. Šest ili sedam mrtvaca se sruši, ali mnogo više njih i dalje je
išlo ka njemu. – Impedimenta! Zarobi!
Nekoliko njih se spotače, jedan ili dva behu obmotani konopcima, ali oni koji su
se pentrali na stenu iza njih prosto pređoše preko palih leševa. I dalje vitlajući po
vazduhu štapićem, Hari povika: – Sektumsempra! Sektumsempra!
Ali, mada su se po njihovim mokrim prnjama i ledenoj koži pravili useci, oni nisu
imali krv koju bi prolili: nastavili su da hodaju, neosetljivi, pružajući smežurane šake
ka njemu, i dok je uzmicao oseti kako ga s leđa obuhvataju mršave ruke bez mesa,
hladne kao smrt, i stopala mu napustiše tlo jer su ga podigli i počeli polako, ali
sigurno da ga nose nazad u vodu, gde je znao da nema kud da pobegne, da će se
udaviti, i postati još jedan mrtvi čuvar delića Voldemorove rasparčane duše...
Ali tada kroz tminu buknu plamen: krvavocrven i zlatan, vatreni prsten koji okruži
stenu te se inferijusi, koji su čvrsto držali Harija, zateturaše i padoše. Nisu se
usuđivali da prođu kroz plamen da bi došli do vode. Oni ispustiše Harija. Tresnuo je
o zemlju, okliznuo se o kamen i pao, odravši ruke, ali se zatim ponovo pridigao,
podigavši štapić i gledajući oko sebe.
Dambldor je ponovo bio na nogama, bled kao i inferijusi koji su ih okruživali, ali
viši od svih njih, s plamenom koji mu je igrao u očima. Štapić je uzdigao kao baklju iz
čijeg vrha je kuljao plamen, nalik ogromnom lasu, sve ih okružujući toplinom.
Inferijusi su se međusobno sudarali, slepo pokušavajući da uteknu vatri kojom su
bili zarobljeni...
Dambldor izvadi medaljon s dna kamenog suda i spremi ga u odoru. Bez reči,
pokaza Hariju da dođe pokraj njega. Rastrojeni plamenom, inferijusi izgleda nisu bili
svesni da njihov plen beži, dok je Dambldor vodio Harija nazad do čamca, a vatreni
prsten se pomerao sa njima, oko njih, dok su ih unezvereni inferijusi pratili do ivice
jezera, gde zahvalno skliznuše nazad u svoje crne vode.
Hari, koji je drhtao od glave do pete, na trenutak pomisli da Dambldor neće biti u
stanju da uđe u čamac. Malčice se zateturao dok je to pokušavao. Činilo se da je sav
njegov trud usredsređen na održavanje zaštitnog prstena vatre oko njih. Hari ga zgrabi
i pomože mu da sedne. Kada su se obojica bezbedno ugurali unutra, čamac stade da se
kreće nazad preko tmušne vode, udaljavajući se od stene, i dalje okružen tim vatrenim
krugom, zbog kog se inferijusi, koji su se komešali ispod njih, nisu usuđivali da izađu
na površinu.
– Gospodine – dahćući reče Hari – gospodine, zaboravio sam... na vatru... išli su
na mene, a ja sam se uspaničio...
– Potpuno razumljivo – promrmlja Dambldor. Hari se zabrinuo kada je čuo koliko
mu je glas slabašan.
Stigli su do obale uz tup udarac i Hari iskoči, a zatim se brzo okrenu ka
Dambldoru. Čim je stigao do obale, Dambldor je pustio da mu ruka sa štapićem
padne. Vatreni prsten nestade, ali inferijusi ne izroniše ponovo iz vode. Maleni čamac
ponovo je potonuo u vodu. Zveckajući i čangrljajući, i njegov lanac skliznu nazad u
jezero. Dambldor duboko uzdahnu i nasloni se na zid pećine.
– Slab sam... – reče on.
– Ne brinite, gospodine – reče brže-bolje Hari, zabrinut zbog Dambldorovog
izuzetnog bledila i premorenog držanja. – Ne brinite, ja ću nas vratiti... naslonite se na
mene, gospodine...
I obavijajući Dambldorovu nepovređenu ruku oko svojih ramena, Hari povede
direktora nazad oko jezera, podnoseći najveći deo tereta njegove težine.
– Zaštita je... ipak... bila dobro osmišljena – reče Dambldor slabašno. – Jedan
čovek ne bi mogao sâm da uspe... bio si veoma, veoma dobar, Hari...
– Ne govorite sada – reče Hari uplašen Dambldorovim sve nerazgovetnijim
glasom, i stopalima koja su mu se vukla po zemlji – sačuvajte snagu, gospodine...
uskoro ćemo izaći odavde...
– Prolaz se sigurno ponovo zatvorio... moj nož...
– Nema potrebe, posekao sam se na stenu – reče Hari odlučno – samo mi recite
gde...
– Ovde...
Hari obrisa svoju odranu podlakticu o kamen: pošto je primio danak u krvi, lučni
prolaz se istog časa ponovo otvori. Oni prođoše kroz spoljašnju pećinu i Hari pomože
Dambldoru da uđe nazad u ledenu morsku vodu koja je ispunila procep u litici.
– Sve će biti u redu, gospodine – stalno je iznova ponavljao, više zabrinut zbog
Dambldorovog ćutanja nego zbog njegovog slabašnog glasa. – Samo što nismo izašli...
ja ću nas prebaciti obojicu nazad... ne brinite se...
– Ne brinem se, Hari – reče Dambldor malčice snažnijim glasom, uprkos ledenoj
vodi. – S tobom sam.

27. Toranj pogođen gromom



Kada su se ponovo našli pod zvezdanim nebom, Hari podiže Dambldora na
najbližu stenu, a zatim mu pomože da ustane. Sav natopljen i tresući se, i dalje noseći
Dambldora, Hari se više nego ikada usredsredi na svoje odredište: Hogsmid.
Sklopivši oči, stežući Dambldorovu ruku što je jače mogao, on zakorači napred u taj
osećaj užasne stešnjenosti.
Znao je da mu je uspelo i pre nego što je otvorio oči: miris soli i morski povetarac
su nestali. On i Dambldor su se tresli i cedili se usred mračne Visoke ulice u
Hogsmidu. Na jedan užasan trenutak Harijeva mašta dočara inferijuse koji puze ka
njemu uz ivice radnji, ali on trepnu i vide da je sve nepomično. Sve je bilo mirno, a
tmina potpuna, izuzev nekoliko uličnih svetiljki i upaljenih prozora na spratovima.
– Uspeli smo, profesore! – jedva prošaputa Hari. Upravo je shvatio da ga grudi
strašno probadaju. – Uspeli smo! Uzeli smo horkruks!
Dambldor se zatetura i udari o njega. Na trenutak Hari pomisli da je njegovo
neiskustvo u Prebacivanju poremetilo Dambldorovu ravnotežu. A zatim ugleda
njegovo lice, pod dalekim svetlom ulične lampe, bleđe i vlažnije no ikada.
– Gospodine, da li ste dobro?
– Bio sam i bolje – reče Dambldor slabašno, iako su mu se uglovi usana trzali u
neznatan osmeh. – Taj napitak... nije bio baš dobar po zdravlje...
I na Harijev užas, Dambldor pade na zemlju.
– Gospodine... sve je u redu, gospodine, biće vam dobro, ne brinite se...
Očajnički se osvrnu oko sebe tražeći pomoć, ali nije bilo nikog na vidiku, a nije
mogao da smisli ništa sem da mora odmah da odvede Dambldora u bolničko krilo.
– Moramo da vas odvedemo do škole, gospodine... Madam Pomfri...
– Ne – reče Dambldor. – Profesor Snejp... on mi treba... ali mislim... da još ne
mogu daleko da pešačim...
– U redu... slušajte, gospodine... idem da pokucam na vrata, da nađem neko mesto
gde možete da ostanete... a onda mogu da otrčim i dovedem Madam...
– Severusa – reče Dambldor jasno. – Treba mi Severus...
– U redu, onda Snejpa... ali moraću sada da vas ostavim na trenutak kako bih
mogao da...
Međutim, pre nego što je Hari stigao da se pomeri, začuo je trčeće korake. Srce
mu poskoči: neko ih je video, neko je znao da im treba pomoć... i osvrnuvši se, on
spazi Madam Rozmertu kako trči niz mračnu ulicu ka njima u pufnastim papučama s
visokim potpeticama, odevena u svilenu kućnu haljinu s izvezenim zmajevima.
– Videla sam vas kako se Prebacujete dok sam navlačila zavese u spavaćoj sobi!
Hvala nebesima, hvala nebesima, nisam znala šta da... ali šta nije u redu s Albusom?
Ona stade, dahćući, i razrogačenih očiju pogleda dole u Dambldora.
– Povređen je – reče Hari. – Madam Rozmerta, može li da uđe u Tri metle dok ja
odem do škole da mu dovedem pomoć?
– Ne možeš sâm da ideš do tamo! Zar ne shvataš... zar nisi video...?
– Ako mi pomognete da ga pridržim – reče Hari ne slušajući je – mislim da
možemo da ga unesemo unutra...
– Šta se dogodilo? – upita Dambldor. – Rozmerta, šta nije u redu?
– Mračni... Mračni znak, Albuse.
I ona pokaza ka nebu, u pravcu Hogvortsa. Jeza preplavi Harija na pomen tih
reči... on se okrenu i pogleda.
Bio je tu, viseći na nebu iznad škole: plamteća zelena lobanja sa zmijskim
jezikom, beleg koji bi Smrtožderi ostavili za sobom kad god bi ušli u neku zgradu...
kad god bi nekog ubili...
– Kada se pojavio? – upita Dambldor bolno stegnuvši Harijevo rame dok je
pokušavao da ustane.
– Mora da je bilo tek pre nekoliko minuta, nije bio tu kada sam izbacila mačku iz
kuće, ali kad sam se popela...
– Moramo odmah da se vratimo u zamak – reče Dambldor. – Rozmerta – i mada se
malčice teturao, činilo se da u potpunosti drži situaciju pod kontrolom – treba nam
prevoz... metle...
– Imam nekoliko komada iza šanka – reče ona delujući veoma uplašeno. – Da li da
ih donesem...?
– Ne, može i Hari.
Hari odmah podiže štapić.
– Asio, Rozmertine metle.
Sekundu kasnije začuše glasan tresak kada se vrata krčme otvoriše. Dve metle
izleteše na ulicu i dojuriše pored Harija, gde se ukočiše, neznatno se lelujajući u
visini njihovog struka.
– Rozmerta, molim te pošalji poruku u Ministarstvo – reče Dambldor dok je
opkoračivao metlu najbližu njemu. – Može biti da niko unutar Hogvortsa još nije
primetio da nešto nije u redu... Hari, navuci Nevidljivi ogrtač.
Hari izvuče Ogrtač iz džepa i prebaci ga preko sebe pre no što je uzjahao metlu.
Madam Rozmerta se već oteturala nazad u svoju krčmu kad se Hari i Dambldor
otisnuše od zemlje i poleteše. Dok su hitali ka zamku Hari iskosa pogleda u
Dambldora, spreman da ga zgrabi ako slučajno padne, ali izgleda da je prizor
Mračnog znaka delovao kao podsticaj na Dambldora: nagnuo se nisko nad metlu, očiju
uperenih u Mračni znak, dok su mu se duga srebrna brada i kosa vijorili za njim kroz
noćni vazduh. I Hari pogleda ispred sebe u lobanju, i strah ga ispuni kao kakav otrovni
mehur, stežući mu pluća, istisnuvši mu sve druge brige iz glave...
Koliko dugo su bili odsutni? Da li je Ronovoj, Hermioninoj i Džininoj sreći došao
kraj? Da li je neko od njih razlog za pojavu Mračnog znaka iznad škole, ili možda
Nevil, Luna ili neki drugi član DA? A ako jeste... on je bio taj koji im je rekao da
patroliraju hodnicima, on je zahtevao da napuste sigurnost svojih kreveta... hoće li
opet biti odgovoran za smrt prijatelja?
Dok su leteli nad mračnom, vijugavom stazom kojom su ranije prošli, Hari začu
Dambldora kako opet mrmlja nešto na nekom čudnom jeziku, nadjačavajući zvižduk
noćnog vetra u Harijevim ušima. Shvatio je i zašto, kada je osetio kako mu je metla na
trenutak zadrhtala dok je preletao preko graničnog zida školskog zemljišta: Dambldor
je skidao čini koje je sâm bacio oko zamka, kako bi mogli da prolete u punoj brzini.
Mračni znak je sijao direktno iznad astronomskog tornja, najvišeg na zamku. Da li to
znači da je tamo neko ubijen?
Dambldor je već prešao stepenaste bedeme i silazio s metle. Hari slete kraj njega
nekoliko sekundi kasnije i osvrnu se oko sebe.
Bedemi su bili pusti. Vrata prema spiralnom stepeništu koje je vodilo u zamak
behu zatvorena. Nije bilo nikakvog znaka komešanja, borbe na smrt, niti tela.
– Šta to znači? – upita Hari Dambldora, podigavši pogled ka zelenoj lobanji sa
zmijskim jezikom, koja je zlokobno svetlucala iznad njih. – Da li je to pravi Znak? Da
li je neko zaista... profesore?
Pri bledozelenom sjaju Znaka, Hari vide Dambldora kako se hvata za grudi
pocrnelom šakom.
– Idi i probudi Severusa – reče Dambldor tiho, ali jasno. – Reci mu šta se
dogodilo i dovedi ga do mene. Nemoj da radiš ništa drugo, nemoj ni sa kim drugim da
pričaš i nemoj da skidaš Ogrtač. Ja ću te sačekati ovde.
– Ali...
– Zakleo si se da ćeš me slušati, Hari... idi!
Hari požuri ka vratima koja su vodila do spiralnog stepeništa, ali samo što mu se
ruka sklopila oko gvozdene alke na vratima, s druge strane začu trčeće korake. On se
osvrnu ka Dambldoru, koji mu je gestikulirao da se povuče. Hari uzmaknu, isukavši
usput štapić.
Vrata se širom otvoriše i kroz njih neko iskoči i povika: – Ekspeliarmus!
Harijevo telo istog časa postade nepomično i ukočeno, te oseti kako pada unazad
uza zid Tornja, naslonjen kao nestabilna skulptura, ne mogavši ni da se pomeri ni da
progovori. Nije mogao da shvati kako se to dogodilo... Ekspeliarmus nije bila
Zamrzavajuća čin...
A onda, pri svetlosti Znaka, on vide kako Dambldorov štapić leti u luku preko
ivice bedema i shvati... Dambldor je bez reči imobilisao Harija, a ta sekunda, koliko
mu je trebalo da izvede tu čin, koštala ga je prilike da se odbrani.
Stojeći naslonjen na bedeme, veoma bled u licu, Dambldor nije pokazivao nikakve
znake panike ili uznemirenosti. Samo je pogledao u onoga ko ga je razoružao, i rekao:
– Dobro veče, Drako.
Melfoj zakorači ka njemu, brzo se osvrćući da bi se uverio jesu li Dambldor i on
sami. Njegov pogled pade na drugu metlu.
– Ko je još ovde?
– Pitanje koje bih i ja tebi mogao da postavim. Ili možda delaš sam?
Pri zelenkastom sjaju Znaka, Hari vide kako se Melfojeve vodnjikave oči
pomeraju nazad ka Dambldoru.
– Ne – reče on. – Imam podršku. Večeras je vaša škola puna Smrtoždera.
– Vidi, vidi – reče Dambldor, kao da mu Melfoj pokazuje ambiciozno urađen
domaći zadatak. – Zbilja veoma dobro. Pronašao si način da ih uvedeš u školu, jesi li?
– Aha – reče Melfoj, koji je dahtao. – Vama ispred nosa, a da niste ni shvatili!
– Genijalno – reče Dambldor. – A ipak... oprosti mi... gde su oni sada? Čini se
kao da su te ostavili samog.
– Susreli su se s nekima iz vaše straže. Bore se tamo dole. Neće dugo trajati... Ja
sam krenuo u izvidnicu. Ja... imam posao koji moram da obavim.
– Pa, onda moraš da ga obaviš, drago moje momče – reče Dambldor nežno.
Zavlada tajac. Hari je stajao zarobljen u sopstvenom, nevidljivom paralizovanom
telu, zureći u njih dvojicu, napregnuvši uši ne bi li čuo zvuke daleke borbe
Smrtoždera, a ispred njega Drako Melfoj nije radio ništa osim što je zurio u Albusa
Dambldora, koji se, začudo, smeškao.
– Drako, Drako, ti nisi ubica.
– Otkud znate? – odmah će Melfoj.
Činilo se da je shvatio koliko detinjasto te reči zvuče. Hari ga vide kako crveni
pod zelenom svetlošću Mračnog znaka.
– Ne znate vi za šta sam sposoban – reče Melfoj silovitije – ne znate šta sam sve
učinio!
– O, i te kako znam – reče Dambldor blago. – Umalo nisi ubio Kejti Bel i Ronalda
Vizlija. Cele godine si pokušavao da me ubiješ, sve više očajavajući. Oprosti mi,
Drako, ali bili su to bedni pokušaji... toliko bedni, da budem iskren, da sam se zapitao
da li si zaista bio svim srcem iza njih...
– Bio sam svim srcem iza njih! – reče Melfoj ratoborno. – Radio sam na tome cele
godine, i noćas...
Negde u dubini zamka ispod njih, Hari začu prigušen krik. Melfoj se ukruti i
pogleda preko ramena.
– Neko dobrano pruža otpor – reče Dambldor razgovorljivo. – Ali, prekinuo sam
te, pričao si o... da, kako si uspeo da uvedeš Smrtoždere u moju školu što sam,
priznajem, smatrao nemogućim... kako si to uradio?
Ali Melfoj ništa ne reče: i dalje je slušao zvuke onoga što se zbivalo dole, i
delovao paralisano, gotovo kao Hari.
– Možda bi bilo bolje da sâm nastaviš sa svojim poslom – predloži mu Dambldor.
– Šta ako je moja straža osujetila tvoju podršku? Kao što si možda već shvatio,
večeras se ovde nalaze i članovi Reda Feniksa. A uostalom, nije da ti je potrebna
pomoć... ja trenutno nemam štapić... ne mogu da se odbranim.
Melfoj je samo zurio u njega.
– Tako dakle – reče Dambldor nežno kada se Melfoj nije ni pomerio niti
progovorio. – Bojiš se da delaš sve dok ti se ne pridruže.
– Ne bojim se! – zareža Melfoj, iako i dalje nije ni prstom mrdnuo da povredi
Dambldora. – Vi ste taj koji bi trebalo da se plaši!
– Ali zašto? Ne verujem da ćeš me ubiti, Drako. Ubistvo nije tako lako izvodljivo
kao što nevini misle da jeste... stoga, reci mi, dok čekamo na tvoje prijatelje... kako si
ih prokrijumčario ovamo? Čini se da ti je bilo potrebno mnogo vremena da razradiš
kako to da izvedeš.
Melfoj je izgledao kao da suzbija želju da vikne, ili povrati. Progutao je knedlu i
nekoliko puta duboko udahnuo, pogledom streljajući Dambldora, uperivši mu štapić
direktno u srce. A onda, kao da nije mogao da se uzdrži, reče: – Morao sam da
popravim onu polomljenu Nestajuću vitrinu koju već godinama niko nije koristio. Onu
u kojoj je Montagju nestao prošle godine.
– Aaaah.
Dambldorov uzdah je napola bio hroptaj. On sklopi oči na trenutak.
– To je bilo pametno... postoje dve, zar ne?
– Druga je kod Bordžina i Berksa – reče Melfoj – i njih dve formiraju svojevrstan
prolaz između sebe. Montagju mi je rekao da je, dok je bio zarobljen u hogvortskoj
vitrini, bio zarobljen u limbu, ali da je povremeno mogao da čuje šta se događa u
školi, a ponekad šta se događa u radnji, kao da je vitrina putovala između njih, ali
niko nije mogao da ga čuje... sve dok na kraju nije uspeo da se Prebaci napolje, iako
još nije bio položio test. Umalo nije umro tom prilikom. Svi su mislili da je u pitanju
strašno dobra priča, ali sam ja bio jedini koji je shvatio šta to znači... čak ni Bordžin
nije znao... ja sam taj koji je shvatio da se kroz vitrine može ući na Hogvorts, ako bih
uspeo da popravim onu koja je polomljena.
– Vrlo dobro – promrmlja Dambldor. – I tako su Smrtožderi mogli da pređu iz
Bordžina i Berksa u školu da ti pomognu... lukav plan, veoma lukav plan... i to, baš
kao što si rekao, meni ispred nosa...
– Jeste – reče Melfoj, koji je na neki bizaran način uspeo da skupi hrabrost i utehu
iz Dambldorove hvale. – Jeste, baš tako!
– Ali bilo je prilika – nastavi Dambldor – zar ne, kada nisi bio siguran hoćeš li
uspeti da popraviš vitrinu? Te si pribegavao grubim i loše promišljenim merama, kao
što je, na primer, slanje ogrlice s kletvom namenjenom meni, koja bi svakako završila
u pogrešnim rukama... trujući medovinu za koju je postojala tek neznatna šansa da ću
je ja popiti...
– Da, pa, ipak niste shvatili ko stoji iza svega, zar ne? – kezio se Melfoj, dok je
Dambldor malčice skliznuo niz bedeme, očigledno gubeći snagu u nogama, a Hari se
borio bezuspešno, nemo, protiv čini koja ga je vezivala.
– Zapravo jesam – reče Dambldor. – Bio sam siguran da si ti u pitanju.
– Zašto me onda niste zaustavili? – hteo je Melfoj da zna.
– Pokušao sam, Drako. Profesor Snejp te je držao na oku po mojim naređenjima...
– On nije slušao tvoja naređenja, obećao je mojoj majci...
– Naravno da je to ono što bi tebi rekao, Drako, ali...
– On je dvostruki agent, ti glupi starče, on ne radi za tebe, ti samo misliš da je
tako!–
Onda se moramo složiti da se ne slažemo po tom pitanju, Drako. Činjenica je da
ja verujem profesoru Snejpu...
– Pa, onda si pošandrcao! – iskezi se Melfoj. – Nudio mi je silnu pomoć... hteo je
svu slavu za sebe... hteo je da i on učestvuje u svemu... „Šta to radiš? Da li si ti poslao
ogrlicu, to je bilo glupo, mogao si sve da upropastiš...“ Ali ja mu nisam rekao šta sam
radio u Sobi po potrebi, sutra će se probuditi, i sve ima da bude gotovo, a on neće
više biti miljenik Mračnog gospodara, neće biti ništa u poređenju sa mnom, ništa!
– Baš zadovoljavajuće – reče Dambldor blago. – Naravno, svi volimo da nam
priznaju naš mukorpan trud... ali svejedno, mora da si imao nekog saučesnika... nekoga
u Hogsmidu, nekoga ko je mogao da Kejti do... do... aaaah...
Dambldor ponovo sklopi oči i klimnu glavom, kao da će zaspati.
– ...naravno... Rozmerta. Koliko je dugo već pod Kontrolišućom kletvom?
– Najzad si to ukapirao, je li? – rugao se Melfoj.
Začu se još jedan krik ispod njih, glasniji nego prethodni. Melfoj se opet nervozno
osvrnu preko ramena, a zatim ponovo pogleda u Dambldora, koji nastavi: – Dakle,
sirota Rozmerta je bila primorana da čuči u sopstvenom toaletu i dâ tu ogrlicu prvom
hogvortskom učeniku koji uđe u prostoriju bez pratnje? A otrovana medovina... pa,
naravno, Rozmerta je mogla da je otruje umesto tebe pre nego što je poslala bocu
Pužorogu, verujući da je u pitanju moj božićni poklon... da, vrlo zgodno... vrlo
zgodno... siroti gospodin Filč ne bi, naravno, ni pomislio da proveri Rozmertinu
flašu... reci mi, kako si komunicirao s Rozmertom? Mislio sam da smo motrili na sve
metode komunikacije u školi.
– Začarani novčići – reče Melfoj, kao da je primoran da nastavi da govori, iako
mu se ruka sa štapićem gadno tresla. – Ja sam imao jedan, a ona drugi, pa sam mogao
da joj šaljem poruke...
– Zar to nije tajni metod komunikacije grupe koja je sebe zvala Dambldorova
armija, prošle godine? – upita Dambldor. Glas mu je bio normalno pričljiv, ali Hari
vide da je on skliznuo još nekoliko centimetara niza zid dok je to govorio.
– Da, ideju sam dobio od njih – reče Melfoj s izopačenim osmehom. – A ideju da
otrujem medovinu dobio sam isto tako od Blatokrvne Grejndžerove, čuo sam je u
biblioteci kako priča o tome da Filč ne prepoznaje napitke...
– Molim te da ne koristiš tu uvredljivu reč preda mnom – reče Dambldor.
Melfoj se okrutno nasmeja.
– Smeta ti što kažem „Blatokrvna“, a spremam se da te ubijem?
– Da, smeta mi – reče Dambldor. I Hari vide kako mu stopala malčice klize po
podu dok se trudio da ostane uspravan. – Ali što se tiče toga da ćeš me ubiti, Drako,
do sada si imao već nekoliko dugih minuta. Potpuno smo sami. Ja sam nemoćniji nego
što si ikad mogao i da sanjaš da ćeš me zateći, a i dalje ništa ne preduzimaš...
Melfojeva usta se nevoljno iskriviše, kao da je okusio nešto veoma gorko.
– A sada, što se tiče ove noći – nastavi Dambldor – malčice sam zbunjen oko toga
kako se sve dogodilo... znao si da sam napustio školu? Pa, naravno – on odgovori na
sopstveno pitanje – Rozmerta me je videla kako odlazim, obavestila te je koristeći
tvoje genijalne novčiće, siguran sam...
– Tako je – reče Melfoj. – Ali je rekla da si samo otišao na piće, da ćeš se
vratiti...
– Pa, svakako sam popio piće... i vratio sam se... na neki način – promrmlja
Dambldor. – Pa si odlučio da mi postaviš zamku?
– Odlučili smo da stavimo Mračni znak iznad tornja da bismo te naterali da
požuriš ovamo, da vidiš ko je ubijen – reče Melfoj. – I uspelo je!
– Pa... i da i ne... – reče Dambldor. – Ali da li onda treba da razumem kako niko
nije ubijen?
– Neko je mrtav – reče Melfoj, a glas mu se povisi za čitavu oktavu dok je to
govorio. – Jedan od tvojih ljudi... ne znam ko, bilo je mračno... prešao sam preko
tela... trebalo je da te sačekam ovde gore kad se budeš vratio, ali su nam se isprečili
tvoji feniksaši...
– Da, umeju oni to ponekad – reče Dambldor.
Začuše se glasan tresak i povici ispod njih, glasnije no ikad: zvučalo je kao da se
ljudi bore na samom spiralnom stepeništu koje je vodilo do mesta gde su stajali
Dambldor, Melfoj i Hari, a Harijevo srce je nečujno bubnjalo u nevidljivim
grudima... neko je mrtav... Melfoj je prešao preko tela... ali ko je to bio?
– U svakom slučaju, preostalo nam je malo vremena – reče Dambldor. – Stoga
hajde da popričamo o tvojim opcijama, Drako.
– Mojim opcijama! – reče Melfoj glasno. – Stojim ovde sa štapićem... spremam se
da te ubijem...
– Dragi moj momče, hajde da se ne pretvaramo više oko toga. Da si nameravao da
me ubiješ, učinio bi to još kada si me razoružao, a ne bi najpre započinjao ovaj
prijatan razgovor o tome kako je šta učinjeno.
– Ja nemam nikakve opcije! – reče Melfoj, i iznenada postade bled kao i
Dambldor. – Moram to da uradim! Ubiće me! Pobiće mi celu porodicu!
– Cenim težinu tvog položaja – reče Dambldor. – Šta misliš, zašto te nisam suočio
s tim ranije? Zato što sam znao da bi bio ubijen kada bi Lord Voldemor shvatio da
sumnjam na tebe.
Melfoj se trže na pomen tog imena.
– Nisam se usudio da razgovaram s tobom o misiji za koju sam znao da ti je
poverena za slučaj da upotrebi Legilimenciju na tebi – nastavi Dambldor. – Ali sad
najzad možemo da razgovaramo otvoreno... nije napravljena nikakva šteta, nikoga nisi
povredio, iako si imao veliku sreću što su tvoje nehotične žrtve preživele... ja ti mogu
pomoći, Drako.
– Ne, ne možeš – reče Melfoj, dok mu se ruka sa štapićem gadno tresla. – Niko ne
može. Rekao mi je da to uradim, ili će me ubiti. Nemam izbora.
– Ne može te ubiti ako si već mrtav. Pređi na pravu stranu, Drako, i moći ćemo da
te sakrijemo potpunije no što možeš i da zamisliš. Štaviše, mogu da pošaljem članove
Reda večeras kod tvoje majke, da i nju skrijemo. Niko ne bi bio iznenađen da čuje
kako si poginuo u pokušaju da me ubiješ... oprosti mi, ali Lord Voldemor to verovatno
i očekuje. Niti bi Smrtožderi bili iznenađeni da smo zarobili i ubili tvoju majku...
najzad, to bi i oni sami učinili. Tvoj otac je trenutno na sigurnom u Askabanu... Kada
dođe vreme, moći ćemo i njega da zaštitimo... pređi na pravu stranu, Drako... ti nisi
ubica...
Melfoj se zagleda u Dambldora.
– Ali već sam dovde došao, zar ne? – reče on polako. – Mislili su da ću poginuti u
pokušaju, ali evo me... a ti si u mojoj moći... ja sam onaj sa štapićem... prepušten si
meni na milost i nemilost.
– Ne, Drako – reče Dambldor tiho. – Sada je moja milost bitna, a ne tvoja.
Melfoj ne progovori. Usta su mu bila otvorena, a ruka sa štapićem još se tresla.
Hariju se učini da ju je malčice spustio...
Ali iznenada se začuše gromoviti koraci uza stepenice, i trenutak kasnije Melfoj bi
odgurnut u stranu kada četvoro ljudi u crnim odorama ulete kroz vrata koja su vodila
do bedema. I dalje paralisan, netremice zureći, Hari s užasom vide četvoro stranaca:
činilo se da su Smrtožderi dobili bitku dole.
Zdepast čovek s čudnim nakrivljenim kezom astmatično se zakikota.
– Dambldor sateran u ćošak! – reče on, okrenuvši se krupnoj ženi koja je izgledala
kao da mu je sestra, koja se veselo smeškala. – Dambldor bez štapića, Dambldor sam!
Odlično izvedeno, Drako, odlično izvedeno!
– Dobro veče, Amikuse – reče Dambldor smireno, kao da čoveku želi
dobrodošlicu na čajanku. – A doveo si i Alekto... očaravajuće...
Žena se ljutito zakikota.
– Misliš da će ti tvoje male šale pomoći i na samrti, je li? – podsmehivala se ona.
– Šale? Ne, ne, ovo su maniri – uzvrati Dambldor.
– Učini to – reče stranac koji je stajao najbliže Hariju, krupan, krakat čovek sa
zamršenom sivom kosom i brkovima, čija je crna smrtožderska odora delovala
neprijatno tesno. Govorio je na način kakav Hari nikad dotad nije čuo: hrapavim
lavežom od glasa. Hari je mogao da omiriše moćnu mešavinu prašine, znoja i
nepogrešivog zadaha krvi koja je dopirala iz pravca tog tipa. Njegove prljave šake
imale su dugačke žućkaste nokte.
– Jesi li to ti, Fenrire? – upita Dambldor.
– Tako je – prograkta ovaj. – Da li ti je drago što me vidiš, Dambldore?
– Ne, ne mogu reći da jeste...
Fenrir Suri se iskezi pokazavši šiljate zube. Krv mu je tekla niz bradu, i on polako,
opsceno, obliza usne.
– Ali znaš koliko ja volim decu, Dambldore.
– Da li treba da shvatim kako sada napadaš čak i kad nije pun mesec? To je
krajnje neuobičajeno... počeo si toliko da žudiš za ljudskim mesom da se ne možeš
zadovoljiti jednom mesečno?
– Tako je – reče Suri. – To te preneražava, je li, Dambldore? Plaši te?
– Pa, ne mogu se pretvarati da mi nije pomalo odvratno – reče Dambldor. – I da,
pomalo sam šokiran što je Drako pozvao baš tebe, od svih ostalih, i to u školu gde
borave njegovi prijatelji...
– Nisam – dahtao je Melfoj. Nije gledao u Surog, činilo se da ne želi čak ni da ga
osmotri. – Nisam znao da će i on doći...
– Nizašta ne bih propustio put u Hogvorts, Dambldore – promuklo je govorio Suri.
– Ne dok god ima grla koja se mogu rastrgnuti... ukusno, ukusno...
I on podiže žuti nokat, kojim stade da čačka prednje zube, kezeći se Dambldoru.
– Mogao bih tebe da uzmem kao desert, Dambldore...
– Ne – reče četvrti Smrtožder oštro. Imao je grubo lice brutalnog izgleda. – Dobili
smo naređenja. Drako mora to da učini. Sada, Drako, i to brzo.
Melfoj je pokazivao manje odlučnosti nego ikad. Delovao je užasnuto dok je zurio
u Dambldorovo lice, koje je bilo čak bleđe i niže nego inače, jer je još više skliznuo
niza zid bedema.
– Ako mene pitate, taj ionako neće još dugo – reče čovek s iskrivljenim licem,
praćen dahtavim kikotom svoje sestre. – Vidite ga... Šta ti se dogodilo, Dambi?
– O, slabija otpornost, sporiji refleksi, Amikuse – reče Dambldor. – Ukratko,
starost... jednog dana će se to možda desiti i tebi... ako budeš imao sreće...
– Šta to znači, šta to znači? – povika Smrtožder, iznenada postavši agresivan. –
Uvek isti, je l’ da, Dambi, pričaš i ništa ne radiš, ništa! Ne znam čak ni zašto se
Mračni gospodar trudi da te ubije! Hajde, Drako, učini to!
Ali u taj čas se začuše novi zvuci komešanja ispod njih, i glas povika: – Blokirali
su stepenice... Redukto! REDUKTO!
Harijevo srce zaigra: znači ovo četvoro nisu u potpunosti eliminisali one koji su
im se suprotstavljali, već su se samo probili kroz bitku do vrha tornja i, po onome što
je čuo, stvorili barijeru za sobom...
– Sada, Drako, brzo! – reče ljutito čovek brutalnog lica.
Ali Melfojeva ruka je tako gadno drhtala da je jedva mogao da nišani.
– Ja ću – zareža Suri krenuvši ka Dambldoru ispruženih ruku i iskeženih zuba.
– Rekao sam ne! – povika čovek brutalnog izraza lica. Zatim usledi blesak
svetlosti i vukodlak beše odbačen s puta. Udario je u bedem i zateturao se, delujući
mahnito. Harijevo srce je tako jako bubnjalo da mu se činilo nemogućim da niko ne
može da ga čuje kako tu stoji, zarobljen Dambldorovom čini.... kada bi samo mogao
da se pomeri, mogao bi da nanišani kletvu ispod Ogrtača...
– Drako, učini to, ili se pomeri u stranu da jedan od nas... – zakrešta žena, ali baš
u tom trenu vrata bedema se ponovo otvoriše i na njima stajaše Snejp, stežući štapić u
ruci dok je osmatrao scenu svojim crnim očima, od Dambldora naslonjenog na zid, do
četiri Smrtoždera, uključujući i razgnevljenog vukodlaka, i Melfoja.
– Imamo problem, Snejpe – reče dežmekasti Amikus, čiji su pogled i štapić bili
fiksirani na Dambldora – čini se da dečak nije u stanju...
Ali neko drugi takođe izgovori Snejpovo ime, posve nežno.
– Severuse...
Taj zvuk uplaši Harija više od bilo čega što je iskusio tokom cele te večeri. Po
prvi put, Dambldor je preklinjao.
Snejp ništa ne reče, već kroči napred i grubo odgurnu Melfoja s puta. Troje
Smrtoždera povukoše se unazad bez reči. Čak je i vukodlak delovao zaplašeno.
Snejp je na trenutak zurio u Dambldora, a na strogim crtama njegovog lica
pojaviše se odbojnost i mržnja.
– Severuse... molim te...
Snejp podiže svoj štapić i uperi ga direktno u Dambldora.
– Avada kedavra!
Mlaz zelene svetlosti pokulja iz vrha Snejpovog štapića i pogodi Dambldora
pravo u grudi. Hari nije mogao da izbaci urlik užasa iz grla. Tih i nepomičan, bio je
prisiljen da gleda kako Dambldor biva odbačen u vazduh: na delić sekunde činilo se
da visi ispod svetleće lobanje, a zatim polako pade naniže, poput velike krpene lutke,
preko bedema i izvan pogleda.

28. Prinčev beg



Hari se oseti kao da je i sâm bačen kroz prostor: to se nije dogodilo.... nije moglo
da se dogodi...
– Izlazite odavde, brzo – reče Snejp.
On zgrabi Melfoja za kragnu i prisili ga da izađe kroz vrata pre svih. Suri i debeli
brat i sestra krenuše za njima, uzbuđeno dahćući. Kada su nestali kroz vrata, Hari
shvati da može ponovo da se kreće. Ono što ga je sada držalo paralizovanog uza zid
nije bila magija, već užas i šok. On zbaci Nevidljivi ogrtač u stranu dok je Smrtožder
brutalnog lica, poslednji koji je napustio vrh tornja, nestajao kroz vrata.
– Petrifikus totalus!
Smrtožder se presamiti kao da je pogođen nečim teškim u leđa, i pade na tlo, krut
kao voštana figura, ali jedva da je udario o pod, a Hari ga već preskoči i potrča niza
zamračeno stepenište.
Užas je razdirao Harijevo srce... mora da dođe do Dambldora i mora da uhvati
Snejpa... te dve stvari bile su, nekako, povezane... mogao bi da izmeni ono što se
dogodilo ako ih zadrži obojicu na istom mestu... Nemoguće da je Dambldor umro...
On preskoči poslednjih deset stepenika spiralnog stepeništa i stade tamo gde je
sleteo, uzdignutog štapića: jedva osvetljen hodnik bio je prepun prašine. Pola tavanice
se urušilo a pred njim je besnela bitka, no čak i dok je pokušavao da razazna ko se s
kim bori čuo je taj mrski glas kako viče: – Gotovo je, vreme je da idemo! – i video
Snejpa kako nestaje iza ugla na udaljenom kraju hodnika. Izgleda da su se on i Melfoj
probili kroz bitku nepovređeni. Kada je Hari jurnuo za njima, jedan od boraca se
izdvoji iz bitke i polete na njega: beše to vukodlak, Suri. Bio je na Hariju pre nego što
je Hari stigao da podigne štapić: on pade na leđa, prljave umršene kose preko lica, i
dok mu je miris znoja i krvi ispunjavao nozdrve i usta, osećao je vreo pohlepan dah na
svome grlu...
– Petrifikus totalus!
Hari oseti kako Suri pada na njega. Uz neizmeran trud on odgurnu vukodlaka sa
sebe na pod, baš kada zrak zelene svetlosti polete ka njemu. On se sagnu i potrča
glavom napred u borbu. Njegova stopala ugaziše u nešto gnjecavo i klizavo na podu i
on se zatetura. Dva tela su ležala licem nadole u barici krvi, ali nije imao vremena da
to pobliže ispita. Hari je sada video crvenu kosu kako poput plamena leti ispred
njega: Džini se borila sa zdepastim Smrtožderom Amikusom, koji je bacao kletvu za
kletvom ka njoj, a ona ih je izbegavala. Amikus se kikotao, uživajući u tome: –
Krucio... Krucio... ne možeš doveka plesati, lepoti...
– Impedimenta! – povika Hari.
Njegova kletva pogodi Amikusa u grudi: ovaj bolno zaskviča kao svinja, polete i
udari u suprotan zid, zatim skliznu niz njega i nestade s vidika iza Rona, profesorke
Mek Gonagal i Lupina, koji su se svako ponaosob borili sa po jednim Smrtožderom:
iza njih, Hari vide Tonks kako se bori s ogromnim plavokosim čarobnjakom čije su
kletve letele u svim pravcima, da bi se rikošetirale o zidove oko njih, lomeći kamenje,
razbijajući obližnje prozore...
– Hari, odakle si se ti stvorio? – viknu Džini, ali nije imao vremena da joj
odgovori. On spusti glavu i potrča napred, za dlaku izbegavši eksploziju koja je
prasnula iznad njegove glave, sve ih zasipajući komadićima zida: Snejp ne sme da
pobegne, mora da sustigne Snejpa...
– Evo ti na! – povika profesorka Mek Gonagal, i Hari spazi Smrtožderku Alekto
kako beži niz hodnik s rukama iznad glave, dok joj je brat bio za petama. Hari pojuri
ka njima, ali spotače se o nešto i sledećeg časa je ležao preko nečijih nogu: osvrnuvši
se, vide Nevilovo bledo, okruglo lice prislonjeno uz pod.
– Nevile, da li si...?
– Dob’ sam – promrmlja Nevil držeći se za stomak. – Hari... Snejp i M’lfoj...
protrčal’ ov’da...
– Znam, za njima sam! – reče Hari, naciljavši s poda kletvu u pravcu ogromnog
plavokosog Smrtoždera koji je izazivao najveći haos: čovek zaurla od bola kada ga
čin pogodi u lice. On se okrenu, zatetura, a zatim pojuri za bratom i sestrom
Smrtožderima.
Hari se pridiže s poda i poče da trči niz hodnik ne mareći za eksplozije koje su
dopirale iza njega, krike drugih da se vrati, i nemi zov silueta na tlu, čiju sudbinu još
nije znao...
On skrenu za ćošak, patika klizavih od krvi. Snejp je imao ogromnu prednost... da
li je moguće da je već ušao kroz vitrinu u Sobi po potrebi, ili je Red preduzeo korake
da je obezbedi, onemogućivši Smrtožderima odstupnicu u tom pravcu? Dok je hitao
sledećim praznim hodnikom, nije mogao da čuje ništa izuzev bata sopstvenih stopala i
bubnjanja vlastitog srca, ali zatim spazi krvav otisak stopala koji je pokazivao da je
barem jedan od odbeglih Smrtoždera krenuo ka ulaznim vratima... možda je Soba po
potrebi zaista blokirana...
On zađe iza još jednog ćoška i kraj njega prolete kletva; on skoči iza oklopa koji
eksplodira; video je brata i sestru Smrtoždere kako trče niz mermerne stepenice ispred
i nišane urocima ka njemu, ali samo su pogodili nekoliko veštica s perikama u portretu
na međuspratu, koje vrišteći otrčaše u susedne slike. Dok je preskakao olupinu
oklopa, Hari začu još povika i vriske. Činilo se da su se probudili i ostali stanovnici
zamka...
On pohita ka prečici, nadajući se da će preteći brata i sestru i približiti se Snejpu i
Melfoju, koji su do sada sigurno već stigli do terena oko zamka. Setivši se da preskoči
nestajući stepenik na pola puta niza skrivene stepenice, on izlete iza tapiserije na dnu i
potrča niz hodnik u kom se nalazila grupica unezverenih haflpafovaca u pidžamama.
– Hari! Čuli smo buku, a neko je rekao nešto o Mračnom znaku... – poče Erni
Makmilan.
– Sklanjaj mi se s puta! – povika Hari, oborivši dva dečaka u stranu dok je žurio
ka međuspratu i ostatku mermernog stepeništa. Ulazna hrastova vrata bila su
razvaljena; na kamenim pločama bilo je krvavih mrlja, a nekoliko uplašenih učenika
stajalo je uza zid, jedno ili dvoje još uvek sklupčani s rukama preko lica. Džinovski
grifindorski peščanik pogodila je kletva, i rubini su još uvek ispadali iz njega, uz
glasan zveket, po kamenim pločama hodnika...
Hari prelete preko Ulazne dvorane i istrča na mračno imanje. Jedva je razaznao tri
siluete kako trče preko travnjaka u pravcu kapija, iza kojih će moći da se Prebace...
behu to, kako mu se učinilo, ogroman plavokosi Smrtožder i, malko ispred njega,
Snejp i Melfoj...
Hladan noćni vazduh parao je Harijeva pluća dok je mahnito trčao za njima. Video
je blesak svetlosti u daljini, koji je na trenutak osvetlio one koje je lovio. Nije znao
šta je to bilo, ali nastavio je da trči, još uvek predaleko da bi ih dobro nanišanio
kletvom...
Još jedan blesak, povici, uzvratna paljba zraka svetlosti, i Hari shvati: Hagrid je
izašao iz kolibe i pokušava da zaustavi Smrtoždere da ne pobegnu, i mada je svakim
udisajem kidao sebi pluća, a u grudima ga je probadalo i peklo kao vatra, Hari potrča
još brže kada mu neželjeni glasić u glavi reče: ne Hagrida... ne i Hagrida...
Nešto silovito pogodi Harija pri dnu leđa i on pade napred, licem udarivši u
zemlju, a krv mu pokulja iz obe nozdrve: znao je, dok se još uvek okretao, sa štapićem
na gotovs, da ga sustižu brat i sestra koje je pretekao svojom prečicom...
– Impedimenta! – povika on dok se okretao, čučnuvši uz mračno tle, i nekim
čudom njegova kletva pogodi jedno od njih, koje se zatetura i pade, spotičući ono
drugo. Hari skoči na noge i nastavi da trči za Snejpom...
A onda najzad vide Hagridov ogroman obris, pri svetlu mladog meseca koji se
iznenada pomolio iza oblaka. Plavokosi Smrtožder nišanio je kletvu za kletvom na
čuvara lovišta, ali Hagridova neizmerna snaga, i očvrsla koža koju je nasledio od
svoje džinovske majke izgleda da su ga štitili. Snejp i Melfoj su pak i dalje trčali.
Uskoro će biti iza kapije, i moći će da se Prebace...
Hari prolete kraj Hagrida i njegovog protivnika, nanišani Snejpova leđa i povika
– Ošamuti!
Promašio je. Zrak crvene svetlosti prozuja pored Snejpove glave. Snejp povika: –
Beži, Drako! – I okrenu se. S udaljenosti od dvadesetak metara, on i Hari osmotriše
jedan drugog pre nego što istovremeno podigoše štapiće.
– Kruci...
Ali Snejp je odbio čin, gurnuvši Harija unazad pre no što je mogao da je završi.
Hari se prevrnu i ponovo podiže na noge kada ogromni Smrtožder iza njega povika: –
Insendio! – Hari začu eksploziju i razigrana narandžasta svetlost sve ih preplavi:
Hagridova koliba je gorela.
– Feng je unutra, ti zli...! – zagrme Hagrid.
– Kruc... – povika Hari po drugi put nišaneći siluetu pred sobom, osvetljenu
razigranim plamenovima, ali Snejp opet blokira čin. Hari ga vide kako se zlobno kezi.
– Nema vajde da bacaš Neoprostive kletve, Poteru! – povika on preko zvuka
komešanja plamena, Hagridovih urlika i divljačkog kevtanja zarobljenog Fenga. –
Nemaš ni petlje, ni sposobnosti...
– Zarob... – zagrme Hari, ali Snejp odbi čin gotovo lenjim trzajem ruke.
– Uzvrati mi! – zaurla Hari na njega. – Uzvrati, ti kukavički...
– Kukavicom si me nazvao, je li, Poteru? – povika Snejp. – Tvoj otac me nikada
ne bi napao sem ukoliko ih nije bilo četvorica na jednog; kako bi njega zvao, pitam
se?
– Ošamu...
– Opet si osujećen, i bićeš, iznova i iznova, sve dok ne naučiš da držiš jezik za
zubima a um zatvoren, Poteru! – kezio se Snejp, ponovo odbivši kletvu. – Hajde sada!
– povika on ogromnom Smrtožderu iza Harija. – Vreme je da nestanemo, pre nego što
se pojavi Ministarstvo...
– Impedi...
Ali pre no što je uspeo da dovrši taj urok Harija pogodi neizdrživ bol: on se
presamiti u travi, začu nekoga kako vrišti, sigurno će umreti od ove agonije, Snejp će
ga mučiti do smrti ili ludila...
– Ne! – zagrme Snejpov glas i bol prestade naglo kao što je i otpočeo. Hari je
ležao sklupčan na tamnoj travi, stežući štapić i dahćući. Negde iznad njega Snejp je
vikao: – Jeste li zaboravili na naša naređenja? Poter pripada Mračnom gospodaru...
ostavićemo ga! Idite! Idite!
I Hari oseti kako zemlja podrhtava pod njegovim licem kada se brat i sestra i
ogromni Smrtožder povinovaše tom nalogu, i potrčaše ka kapiji. Hari ispusti
neartikulisan krik besa: u tom trenutku, nije ga bilo briga da li će živeti ili umreti;
nateravši se ponovo na noge, on stade slepo da tumara ka Snejpu, čoveku koga je sada
mrzeo koliko i samog Voldemora...
– Sektum...
Snejp zamahnu štapićem i kletva je po ko zna koji put bila odbijena. Ali Hari je
sada bio na tek nekoliko stopa od njega, i najzad je jasno mogao da vidi Snejpov izraz
lica. Više se nije zlobno cerio ili kezio: razbuktali plamenovi sada su pokazivali lice
puno besa. Sabravši svu svoju moć koncentracije, Hari pomisli: – Levi...
– Ne, Poteru! – zavrišta Snejp. Začu se glasno TRAS i Hari polete unazad, ponovo
iz sve snage tresnuvši o tlo, i ovoga puta mu štapić izlete iz ruke. Mogao je da čuje
Hagrida kako viče i Fenga kako zavija dok mu se Snejp približavao i gledao naniže,
gde je on ležao, razoružan i bespomoćan kao što je i Dambldor bio. Snejpovo bledo
lice, osvetljeno kolibom koja je buktila, beše ispunjeno mržnjom baš kao što je bilo i
pre nego što je prokleo Dambldora.
– Usuđuješ se da koristiš moje sopstvene čini protiv mene? Ja sam taj koji ih je
izmislio... ja, Polukrvni Princ! A ti bi da okreneš moje tvorevine protiv mene, kao i
tvoj gadni otac, je li? Ne bih rekao... ne!
Hari skoči prema svom štapiću. Snejp ga pogodi urokom i on odlete nekoliko
metara dalje u mrak, izvan vidika.
– Ubij me, onda – prodahta Hari, koji uopšte nije osećao strah, već samo bes i
prezir. – Ubij me kao što si i njega ubio, ti kukavice...
– NEMOJ... – vrisnu Snejp, a lice mu iznenada postade mahnito, neljudsko, kao da
je u bolovima, kao i pas koji je kevtao i zavijao zarobljen u gorućoj kući iza njih –
...DA ME ZOVEŠ KUKAVICOM!
I on štapićem raseče vazduh: Hari oseti kako ga nešto belo i usijano, nalik biču,
udara po licu, te polete unazad na zemlju. Svetlaci mu nagrnuše na oči i na trenutak mu
sav dah iščile iz tela, a zatim začu lepet krila iznad sebe i nešto ogromno zakloni
zvezde: Bakbik je poleteo na Snejpa, koji se zatetura unazad dok su ga zasecale
njegove kandže oštre kao brijač. Dok se Hari pridizao u sedeći položaj, još uvek
osećajući vrtoglavicu od poslednjeg sudara sa zemljom, on vide Snejpa kako trči što
brže može, i ogromnu zver kako leti za njim, krešteći kako je Hari nikada nije čuo da
krešti...
Hari se uz napor pridiže, ošamućeno se osvrćući u potrazi za štapićem, nadajući se
da će opet moći da pojuri za njima, ali dok je prstima petljao po travi, bacajući
grančice u stranu, znao je da će biti prekasno. I naravno, dok je pronašao svoj štapić i
okrenuo se, video je samo hipogrifa kako kruži oko kapije. Snejp je uspeo da se
Prebaci čim je zašao izvan granica škole.
– Hagride – promrmlja Hari, i dalje van sebe, osvrćući se naokolo. – HAGRIDE?
On se zatetura ka zapaljenoj kući i vide kako iz plamena izranja ogromna silueta
noseći Fenga na leđima. Ispustivši zahvalan usklik, Hari pade na kolena. Svaki delić
tela mu je drhtao, telo ga je celo bolelo, a svaki udisaj bolno probadao.
– Jesi l’ dobro, Hari? Je l’ sve u redu? Pričaj sa mnom, Hari...
Hagridovo ogromno, čupavo lice lelujalo se pred Harijem zaklanjajući zvezde.
Hari je mogao da namiriše spaljeno drvo i pseću dlaku. On ispruži ruku i oseti
Fengovo umirujuće toplo i živo telo kako drhti kraj njega.
– Dobro sam – prodahta Hari. – A ti?
– Neg’ šta, neg’ sam dobro... treba malčice viš’ od tog’ da se mene dokrajči.
Hagrid stavi šake Hariju ispod pazuha i podiže ga takvom silinom da njegova
stopala na tren napustiše tlo, pre no što ga Hagrid ponovo postavi uspravno. Mogao je
da vidi krv kako teče niz Hagridov obraz, iz duboke rasekotine ispod njegovog oka,
koje je sve brže oticalo.
– Trebalo bi da ugasimo tvoju kuću – reče Hari – čin je Agvamenti...
– Znao sam da ide neš’ tak’o – promumla Hagrid, podiže oprljen, ružičast
kišobran na cvetiće, i reče: – Agvamenti!
Mlaz vode polete iz vrha kišobrana. Hari podiže ruku sa štapićem, koja je bila
teška kao olovo, pa i on promrmlja: – Agvamenti! – On i Hagrid nastaviše zajedno da
polivaju kuću vodom sve dok nisu ugasili i poslednji plamen.
– Nije tol’ko loše – reče Hagrid pun nade nekoliko minuta kasnije, gledajući u
zadimljenu ruševinu. – Niš’a š’o Dambldor neće moć’ da popravi...
Hari oseti kidajući bol u stomaku na pomen tog imena. U tišini i mirnoći, obuze ga
užas.–
Hagride...
– Baš sam veziv’o nožice nekol’cini drvobrižnika ka’ sam ih čuo kak’ dolaze –
reče Hagrid tužno, još uvek zureći u svoju uništenu kolibu. – Biće da su skroz-naskroz
sagoreli, sirotani maleni...
– Hagride...
– Ali š’a je sve to bilo, Hari? Samo sam vid’o onije Smrtoždere kak’ trče iz
pravca zamka, al’ š’a je kog vraga Snejp tražijo sas njima? Gde je sad pa on nest’o...
je l’ ih i on jurio?
– On... – Hari pročisti grlo. Bilo je suvo od panike i dima. – Hagride, on je
ubio....
– Ubijo? – reče Hagrid glasno, zureći odozgo u Harija. – Snejp ubijo? O čemu ti
to, Hari?
– Dambldora – reče Hari. – Snejp je ubio... Dambldora.
Hagrid ga samo pogleda, a ono malo lica što mu je bilo vidljivo beše tupo, kao da
ne shvata.
– Š’a sa Dambldorom, Hari?
– Mrtav je. Snejp ga je ubio...
– Ne govori to – reče Hagrid grubo. – Snejp da ubije Dambldora... ne budi glup,
Hari. Š’a ti bi da tak’ govoriš?
– Video sam kako se to dogodilo.
– Nisi mog’o.
– Video sam, Hagride.
Hagrid odmahnu glavom. Na licu mu se ogledala neverica, ali pomešana sa
saosećanjem, i Hari je znao da Hagrid misli kako je on pretrpeo udarac u glavu, da je
zbunjen, možda zbog posledica neke kletve...
– Ono š’o se sigurno zbilo je da je Dambldor naredijo Snejpu da pođe sas ti
Smrtožderi – reče Hagrid samouvereno. – Valjda mora da održi svoju varku. Čuj, ajd’
da te vratimo nazad u školu. Idemo, Hari...
Hari nije pokušavao da se raspravlja niti da objašnjava. I dalje se nekontrolisano
tresao. Hagrid će ionako uskoro i sâm saznati... Kada su usmerili korak nazad ka
zamku, Hari vide da je mnogo prozora sada osvetljeno: mogao je jasno da zamisli
prizor unutra, dok ljudi idu iz sobe u sobu, govoreći jedni drugima kako su Smrtožderi
ušli, kako je Znak zasjao nad Hogvortsom, kako mora da je neko ubijen...
Ulazna hrastova vrata pred njima stajala su otvorena, bacajući svetlost na put i
travnjak. Polako, nesigurno, ljudi u kućnim haljinama silazili su niza stepenice,
nervozno se osvrćući u potrazi za nekim znakom Smrtoždera koji su pobegli u noć.
Harijev pogled je, međutim, bio fiksiran za tlo u podnožju najvišeg tornja. Zamišljao
je kako vidi crno, sklupčano obličje što leži dole u travi, iako je zaista bio predaleko
da bi išta slično mogao da vidi. Međutim, dok je bez reči zurio u mesto gde je mislio
da leži Dambldorovo telo, vide nekoliko ljudi kako polako kreću tamo.
– Š’a to svi glede? – upita Hagrid dok su on i Hari prilazili ulazu u zamak, s
Fengom koji im se pribio što je mogao bliže uz noge. – Š’a to leži na travi? – dodade
Hagrid oštro, zaputivši se smesta ka astronomskom tornju, gde se okupila grupica
ljudi. – Vi’iš to, Hari? Odma’ u podnožju tornja? Baš ispod Znaka... bokca mu... ne
misliš da je neko bačen...?
Hagrid zaćuta, jer je ta pomisao očigledno bila i suviše užasna da bi je naglas
izgovorio. Hari je išao uz njega, osećajući bolove u licu i nogama, tamo gde su ga
raznorazne čini pogodile u poslednjih pola sata, iako je bio čudnovato izmešten iz
svega toga, kao da se to desilo nekom drugom. Ono što je bilo stvarno i neizbežno bio
je taj užasan osećaj da ga nešto steže u grudima...
On i Hagrid kretali su se kao u snu kroz žamoreću gomilu sve do samog pročelja,
gde su zapanjeni učenici i nastavnici ostavili prazan prostor.
Hari začu Hagridov jecaj bola i šoka, ali ovaj nije prestao da hoda. Išao je polako
napred sve dok nije došao do mesta gde je Dambldor ležao, i čučnuo kraj njega.
Hari je znao da nema nade, još od trenutka kada je Svezujuća kletva kojom ga je
Dambldor držao popustila, znajući da je to moglo da se desi samo ako je onaj ko ju je
bacio bio mrtav. Ali ipak, ničim nije bio pripremljen na ovaj ovde prizor u kome ga
vidi kako leži, raširenih udova, slomljen: najveći čarobnjak od svih koje je Hari ikada
sreo, ili će sresti.
Dambldorove oči bile su zatvorene. Da nije bilo čudnog ugla pod kojim su mu
ležale ruke i noge, izgledao bi kao da spava. Hari pruži ruku, ispravi polumesečaste
naočari na krivom nosu i svojim rukavom obrisa kap krvi koja mu se slivala niz usta.
Zatim se zagleda u mudro staro lice i pokuša da pojmi ogromnu i nespoznatljivu istinu:
da Dambldor više nikada neće progovoriti s njim, da više nikada neće moći da mu
pomogne...
Masa iza Harija je žamorila. Nakon dugog, dugog vremena, postade svestan da
kleči na nečem tvrdom, te spusti pogled.
Medaljon koji su uspeli da ukradu nekoliko sati ranije, ispao je iz Dambldorovog
džepa. Otvorio se, možda usled sile kojom je udario o tlo. I mada više nije mogao da
oseti veći šok, niti veći užas ili tugu no što ih je već osećao, Hari je znao, dok ga je
uzimao, da nešto nije u redu...
On stade da okreće medaljon u rukama. Ovaj nije bio ni izbliza veliki kao
medaljon koji se sećao da je video u Situ-za-misli, niti je na njemu bilo ikakvih
oznaka, ni traga kitnjastom slovu S koje je trebalo da predstavlja Sliterinov znak.
Štaviše, u njemu se nije nalazilo ništa osim parčeta ispresavijanog pergamenta koji je
bio tesno zguran na mesto gde je trebalo da se nalazi portret.
Automatski, ne razmišljajući o tome šta radi, Hari izvuče komadić pergamenta,
otvori ga, i pročita pod svetlošću mnogobrojnih štapića koji su sada bili upaljeni iza
njega:
Mračnom gospodaru
Znam da ću biti mrtav mnogo pre nego što ovo pročitaš ali želim da znaš da
sam ja taj koji je otkrio tvoju tajnu.
Ukrao sam pravi horkruks i nameravam da ga uništim što pre budem mogao.
Suočavam se sa smrću u nadi da ćeš, kada sretneš sebi ravnog, biti ponovo
smrtan.
R. A. B.
Hari nije znao šta ta poruka znači, niti ga se ticalo. Samo je jedno bilo važno: ovo
nije bio horkruks. Dambldor je oslabio sebe ispijajući onaj užasni napitak ni zbog
čega. Hari zgužva pergament u ruci, a oči stadoše da ga peku od suza kad iza njega
Feng poče da zavija.

29. Feniksova tužbalica



– Dođ’ vamo, Hari...
– Ne.
– Ne mo’š da ostaneš ovdi, Hari... hajd’, sad...
– Ne.
Nije želeo da napusti Dambldorovo uzglavlje, nije želeo da se bilo gde pomeri.
Hagridova ruka na njegovom ramenu je drhtala. A zatim drugi glas reče: – Hajde Hari.
Mnogo manja i toplija šaka ga uhvati za ruku i povuče ga naviše. On se povinova
njenom pritisku bez razmišljanja. Tek kada je slepo krenuo kroz gomilu, shvatio je, po
tragu cvetnog mirisa, da ga Džini odvodi u zamak. Okruživali su ga nerazaznatljivi
glasovi, jecaji i povici su parali noć, ali Hari i Džini su išli dalje, uza stepenice do
Ulazne dvorane: lica su se lelujala po ivicama Harijevog vidokruga, ljudi su piljili u
njega, šaputali, pitali se, a kada su se zaputili ka mermernom stepeništu, grifindorski
rubini zasijaše na podu kao kapi krvi.
– Idemo u bolničko krilo – reče Džini.
– Nisam povređen – reče Hari
– Naređenja Mek Gonagalove – reče Džini. – Svi su tamo, Ron i Hermiona, i
Lupin i svi...
U Harijevim grudima ponovo se probudi strah: zaboravio je na nepomična tela
koja je ostavio za sobom.
– Džini, ko je još mrtav?
– Ne brini, niko od nas.
– Ali Mračni znak... Melfoj je rekao da je zakoračio preko tela...
– Zakoračio je preko Bila, ali sve je u redu, živ je.
Međutim, po tonu njenog glasa, Hari je znao da nešto nije u redu.
– Jesi li sigurna?
– Naravno da sam sigurna... on je... malko je razbucan, ništa više. Suri ga je
napao. Madam Pomfri kaže da više... više neće izgledati kao pre... – Džinin glas
malko zadrhta. – Ne znamo kakve će sve posledice zaista biti... mislim, pošto je Suri
vukodlak, ali nije u tom trenutku bio preobražen.
– Ali ostali... bilo je još tela na zemlji...
– Nevil je u bolničkom krilu, ali Madam Pomfri misli da će se potpuno oporaviti,
a profesor Flitvik je bio onesvešćen, ali je u redu, samo je malko potresen. Insistirao
je da ode gore da se postara za rejvenkloovce. I jedan Smrtožder je mrtav, pogodila
ga je Ubitačna kletva koju je onaj ogromni plavokosi ispaljivao na sve strane... Hari,
da nismo imali tvoj feliks-napitak, mislim da bismo svi bili pobijeni, ali čini se da nas
je sve za dlaku promašivalo...
Oni dođoše do bolničkog krila: gurnuvši vrata, Hari vide Nevila kako leži,
očigledno usnuo, u krevetu kraj vrata. Ron, Hermiona, Luna, Tonks i Lupin skupili su
se oko drugog kreveta, na suprotnom kraju bolničkog odeljenja. Kada su začuli da se
vrata otvaraju, svi podigoše pogled. Hermiona potrča ka Hariju i zagrli ga. I Lupin
krenu ka njemu, delujući zabrinuto.
– Hari, jesi li dobro?
– Dobro sam... kako je Bil?
Niko mu ne odgovori. Hari pogleda preko Hermioninog ramena i vide
neprepoznatljivo lice kako leži na Bilovom jastuku, toliko gadno iskidano i rasečeno,
da je delovalo groteskno. Madam Pomfri mu je natapala rane nekom zelenom mašću
oštrog mirisa. Hari se setio kako je Snejp s lakoćom zacelio Melfojeve rane od
Sektumsempre svojim štapićem.
– Zar ih ne možete popraviti nekom čini, ili tako nešto? – upita on bolničarku.
– Nijedna čin neće delovati na ove rane – reče Madam Pomfri. – Pokušala sam
sve što znam, ali nema leka za ujed vukodlaka.
– Ali nije ugrizen za vreme punog meseca – reče Ron, koji je zurio u bratovljevo
lice kao da bi nekako mogao da ga isceli pogledom. – Suri se nije preobrazio, pa Bil
sigurno neće biti... pravi...?
On nesigurno pogleda u Lupina.
– Ne, ne verujem da će Bil biti pravi vukodlak – reče Lupin – ali to ne znači da
neće biti određene kontaminacije. To su uklete rane. Mala je verovatnoća da će ikada
u potpunosti zarasti, a... a Bil bi u budućnosti mogao da poprimi neke vučje osobine.
– Ipak, Dambldor će možda znati nešto što bi upalilo – reče Ron. – Gde je on? Bil
se borio s tim manijacima po Dambldorovom naređenju, Dambldor mu toliko duguje,
ne može da ga ostavi u ovakvom stanju...
– Rone... Dambldor je mrtav – reče Džini.
– Ne! – Lupin je mahnito gledao čas u Džini, čas u Harija, kao da se nada da će joj
Hari možda protivurečiti, ali kada Hari to ne učini, Lupin se sruči u stolicu kraj
Bilovog kreveta, rukama prekrivši lice. Hari nikada ranije nije video da je Lupin
izgubio kontrolu. Osećao se kao da je neželjeni posmatrač nečeg ličnog, nepristojnog.
Okrenuo se i umesto njega pogledao u Rona, razmenivši s njim nemi pogled kojim je
potvrdio ono što je Džini rekla.
– Kako je umro? – prošaputa Tonks. – Kako se to dogodilo?
– Snejp ga je ubio – reče Hari. – Bio sam prisutan, sve sam video. U povratku smo
stigli do astronomskog tornja, jer se tamo nalazio Znak... Dambldoru nije bilo dobro,
bio je slab, ali mislim da je shvatio da je u pitanju zamka čim je čuo nečije korake
kako trče uza stepenice. Učinio me je nepokretnim, nisam ništa mogao da uradim, bio
sam pod Nevidljivim ogrtačem... a onda je Melfoj došao kroz vrata i Razoružao ga...
Hermiona šakama poklopi usta, a Ron zahropta. Lunine usne zadrhtaše.
– ...došli su još neki Smrtožderi... a onda Snejp... i Snejp je to uradio. Avadu
Kedavru. – Hari nije mogao da nastavi.
Madam Pomfri briznu u plač. Niko nije obratio pažnju na nju izuzev Džini, koja
prošaputa: – Psst! Slušajte!
Gutajući suze, Madam Pomfri prisloni prste na usta, razrogačenih očiju. Negde
napolju u tmini, Feniks je zapevao, na način kakav Hari nikada nije čuo, potresnu
tužbalicu zastrašujuće lepote. I Hari oseti, kao što je i pre osećao kada je u pitanju
pesma Feniksa, da se muzika nalazi unutar njega, a ne izvan: kao da je njegova
sopstvena tuga magijom pretvorena u pesmu koja je odjekivala preko imanja i kroz
prozore zamka.
Nije znao koliko su svi zajedno stajali tu, slušajući, ni zašto se činilo da im taj
zvuk njihovog tugovanja malo olakšava bol, ali izgledalo je kao da su se tek mnogo,
mnogo kasnije vrata bolničkog krila ponovo otvorila, i profesorka Mek Gonagal ušla u
odeljenje. Kao i svi ostali, nosila je tragove nedavne borbe: na licu je imala
ogrebotine, a odora joj je bila poderana.
– Moli i Artur su se zaputili ovamo – reče ona, a magija muzike kao da se prekinu.
Svi se prenuše kao da se bude iz transa, ponovo se okrećući da pogledaju Bila, ili da
protrljaju oči, zavrte glavom. – Hari, šta se dogodilo? Po Hagridovoj priči, ti si bio s
profesorom Dambldorom kada je... kada se to dogodilo. On kaže da je profesor Snejp
bio umešan u neku...
– Snejp je ubio Dambldora – reče Hari.
Zurila je u njega na trenutak, a zatim stade zabrinjavajuće da se zanosi. Madam
Pomfri, koja se izgleda malo pribrala, pritrča, niotkuda stvorivši stolicu, koju zatim
gurnu pod Mek Gonagalovu.
– Snejp – ponovi Mek Gonagalova padajući u stolicu. – Svi smo se pitali.... ali on
mu je verovao... uvek... Snejp... ne mogu da poverujem...
– Snejp je bio veoma vešt Oklumens – reče Lupin netipično oštrim glasom. –
Oduvek smo to znali.
– Ali Dambldor se kleo da je on na našoj strani! – prošaputa Tonks. – Oduvek sam
mislila da Dambldor zna nešto o Snejpu što mi ne znamo...
– Oduvek je nagoveštavao da ima neoboriv dokaz zašto veruje Snejpu –
promrmlja profesorka Mek Gonagal brišući uglove svojih suznih očiju maramicom
obrubljenom tartanom. – Mislim... sa Snejpovom prošlošću... naravno da su se ljudi
pitali... ali bi im Dambldor eksplicitno odgovarao da je Snejpovo pokajanje potpuno
iskreno... nije želeo da čuje ni reč protiv njega!
– Voleo bih da znam šta mu je Snejp rekao da bi ga ubedio – reče Tonks.
– Ja znam – reče Hari, i svi se okrenuše da ga pogledaju. – Snejp je Voldemoru
preneo informacije zbog kojih je Voldemor krenuo na moje mamu i tatu. A onda je
Snejp rekao Dambldoru kako tada nije shvatio šta radi, da mu je stvarno žao što je to
učinio, da mu je žao što su mrtvi.
– A Dambldor je poverovao u to? – reče Lupin s nevericom. – Dambldor je
poverovao Snejpu da mu je žao što je Džejms mrtav? Snejp je mrzeo Džejmsa...
– A nije mislio ni da je moja majka išta vrednija – reče Hari – zato što je bila iz
normalske porodice... „Blatokrvna“, tako ju je zvao...
Niko nije upitao Harija odakle sve to zna. Svi su se činili izgubljenim od užasnog
šoka i u pokušaju da svare čudovišnu istinu onoga što se zbilo.
– Ja sam kriva za sve – iznenada reče profesorka Mek Gonagal. Delovala je
dezorijentisano, uvrćući svoju mokru maramicu u rukama. – Moja krivica. Ja sam
poslala Filijusa da večeras ode po Snejpa, ja sam ga pozvala da dođe i da nam
pomogne! Da nisam upozorila Snejpa šta se događa, on nikada ne bi udružio snage sa
Smrtožderima. Ne verujem da je znao da su oni tu pre nego što mu je Filijus rekao,
mislim da nije znao da dolaze.
– Nisi ti kriva, Minerva – reče Lupin odlučno. – Svi smo želeli pojačanje, bilo
nam je drago što smo mislili da je Snejp na putu da nam se pridruži...
– Znači, kada se priključio borbi, pridružio se Smrtožderima? – upita Hari, koji je
želeo da sazna svaki detalj Snejpove dvoličnosti i sramote, grozničavo prikupljajući
još razloga da ga mrzi, da se zakune na osvetu.
– Ne znam kako se sve tačno dogodilo – reče profesorka Mek Gonagal rastrojeno.
– Sve je tako zbunjujuće... Dambldor nam je rekao da će napustiti školu na nekoliko
sati i da bi trebalo da patroliramo hodnicima, za svaki slučaj... Remus, Bil i
Nimfadora trebalo je da nam se pridruže... i tako smo patrolirali. Sve je izgledalo
mirno. Svaki tajni prolaz koji je vodio iz škole bio je pokriven. Znali smo da niko ne
može da doleti, na svakom ulazu u zamak stajale su moćne čini. I dalje ne znam kako
su Smrtožderi mogli da uđu...
– Ja znam – reče Hari, i ukratko objasni sve o paru Nestajućih vitrina i magijskom
prolazu koji formiraju. – Ušli su kroz Sobu po potrebi.
On gotovo protiv svoje volje pogleda Rona, a zatim Hermionu, koji su izgledali
očajno.
– Zabrljao sam, Hari – reče Ron sumorno. – Uradili smo kao što si nam i rekao:
proverili smo Banditovu mapu i nismo mogli da nađemo Melfoja na njoj, pa smo
pomislili kako mora da je u Sobi po potrebi, te smo Džini, Nevil i ja sišli da motrimo
na nju... ali je Melfoj uspeo da prođe pored nas.
– Izašao je iz Sobe nekih sat vremena nakon što smo počeli da držimo stražu –
reče Džini. – Bio je sam, stezao je onu užasnu sasušenu ruku i...
– Njegovu Ruku slave – reče Ron. – Pruža svetlost samo onome ko je drži, sećaš
se?
– U svakom slučaju – nastavi Džini – mora da je proveravao da li je bezbedno da
pusti Smrtoždere napolje, jer čim nas je video bacio je nešto u vazduh, i sve je
postalo potpuno crno...
– Peruanski „Instant prašak za trenutni mrak“ – reče Ron ogorčeno. – Fredov i
Džordžov. Moram da popričam s njima o tome kome sve dopuštaju da kupuje njihove
proizvode.
– Sve smo pokušali... Lumos, Insendio – reče Džini. – Ništa nije moglo da probije
tamu. Mogli smo samo da napipamo put iz hodnika, a u međuvremenu smo čuli ljude
kako jurcaju kraj nas. Melfoj je očigledno mogao da vidi zbog te svoje Ruke, te ih je
vodio, ali mi se nismo usuđivali da bacamo kletve ili nešto slično da ne bismo
pogodili jedni druge, a kada smo najzad došli do hodnika u kome je bilo svetla, oni su
već bili nestali.
– Na svu sreću – reče Lupin promuklo – Ron, Džini i Nevil naleteli su na nas
gotovo odmah nakon toga, i rekli nam šta se dogodilo. Pronašli smo Smrtoždere
nekoliko minuta kasnije, kad su se zaputili u pravcu astronomskog tornja. Melfoj
očigledno nije očekivao da toliko ljudi bude na oprezu, ili se makar čini da je
potrošio svoju zalihu mraka u prahu. Izbila je borba, oni su se raštrkali a mi pojurili
za njima. Jedan od njih, Gibon, odvojio se i pošao uza stepenice tornja...
– Da postavi Znak? – upita Hari.
– Biće da je tako, da, mora da su to već unapred dogovorili pre nego što su
napustili Sobu po potrebi – reče Lupin. – Ali mislim da se Gibonu nije svidela ideja
da tamo sâm čeka Dambldora, jer je strčao niza stepenice da se priključi borbi, pa ga
je pogodila Ubitačna kletva koja je upravo promašila mene.
– Znači, ako je Ron nadzirao Sobu po potrebi sa Džini i Nevilom – reče Hari
okrenuvši se ka Hermioni – da li si ti bila...?
– Ispred Snejpove kancelarije, da – prošaputa Hermiona, očiju blistavih od suza –
sa Lunom. Veoma dugo smo stajale ispred i ništa se nije dogodilo... nismo znale šta se
zbiva tamo gore, Ron je poneo sa sobom Banditovu mapu... bila je skoro ponoć kada
je profesor Flitvik dotrčao u tamnicu. Vikao je nešto o Smrtožderima u zamku, mislim
da čak nije ni primetio da smo Luna i ja tu, samo je uleteo kod Snejpa u kancelariju i
čule smo ga kako kaže Snejpu da mora poći s njim, da pomogne, a onda smo čuli
glasan udarac i Snejp je istrčao iz svoje sobe, video nas i... i...
– Šta? – nestrpljivo reče Hari.
– Bila sam tako glupa, Hari! – reče Hermiona piskavim šapatom. – Rekao je da se
profesor Flitvik onesvestio i da bi trebalo da uđemo i postaramo se za njega dok on...
dok on ode da pomogne u borbi sa Smrtožderima...
Ona pokri lice od stida i nastavi da govori kroz prste, pa joj je glas bio prigušen.
– Ušle smo u njegovu kancelariju da vidimo možemo li da pomognemo profesoru
Flitviku, i zatekle ga onesvešćenog na podu... i, oh, sada je sve toliko očigledno,
Snejp mora da je Ošamutio Flitvika, ali mi to nismo shvatile, Hari, nismo shvatile,
samo smo pustile Snejpa da ode!
– Niste vi krive – reče Lupin odlučno. – Hermiona, da nisi poslušala Snejpa i
sklonila mu se s puta, verovatno bi ubio i tebe i Lunu.
– A onda je otišao gore – reče Hari, koji je u glavi zamišljao Snejpa kako trči uz
mermerno stepenište, dok se njegova crna odora vijori za njim kao i uvek, i izvlači
štapić ispod ogrtača dok se penje – i pronašao mesto gde ste se svi vi borili...
– Bili smo u nevolji, gubili smo – reče Tonks tihim glasom. – Gibon je bio mrtav,
ali ostali Smrtožderi bili su spremni da se bore do smrti. Nevil je bio povređen, Suri
je rascepao Bila... sve je bilo mračno... kletve su letele na sve strane... mali Melfoj je
nestao, mora da je skliznuo kraj nas, uza stepenice ka tornju... a za Melfojem je
potrčalo još nekoliko njih, ali je jedan od njih blokirao stepenice nekom kletvom...
Nevil je potrčao ka njima i bio odbačen u vazduh...
– Niko od nas nije mogao da se probije – reče Ron – a onaj ogromni Smrtožder i
dalje je ispaljivao kletve na sve strane, odbijale su se o zidove i za dlaku nas
promašivale...
– A onda se Snejp obreo tu – reče Tonks – a zatim je nestao...
– Videla sam ga kako trči ka nama, ali me je onda zamalo promašila kletva tog
ogromnog Smrtoždera i ja sam se sagnula i izgubila konce onog što se dešava – reče
Džini.
– Ja sam ga video kako trči pravo kroz tu prokletu barijeru kao da je nema – reče
Lupin. Pokušao sam da ga pratim, ali bio sam odbačen unazad, baš kao i Nevil...
– Mora da je znao neku čin koju mi nismo – prošaputa Mek Gonagalova. –
Uostalom... bio je nastavnik Odbrane od Mračnih veština... samo sam pretpostavila da
mu se žurilo da stigne Smrtoždere koji su pobegli u toranj...
– I jeste – reče Hari divljački – ali da im pomogne, a ne da ih zaustavi... i kladim
se da ne biste mogli da prođete kroz tu barijeru ukoliko nemate Mračni beleg... a šta
se desilo kada je sišao nazad?
– Pa, veliki Smrtožder je ispalio kletvu od koje se pola tavanice urušilo, ali je
time takođe i raskinuo kletvu koja je blokirala stepenice – reče Lupin. – Svi smo
potrčali napred... ili makar oni koji su još bili na nogama... a onda su Snejp i dečak
izronili iz prašine... naravno, niko ih nije napao...
– Samo smo ih pustili da prođu – reče Tonks šupljim glasom – mislili smo da ih
Smrtožderi jure... a sledećeg trena ostali Smrtožderi i Suri su se vratili, i ponovo smo
se borili... učinilo mi se da sam čula Snejpa kako nešto viče, ali ne znam šta...
– Povikao je: „Gotovo je“ – reče Hari. – Obavio je ono što je nameravao.
Svi zaćutaše. Foksova tužbalica i dalje je odjekivala mračnim imanjem. Dok je
muzika treperila u vazduhu, nepozvane, neželjene misli ugnezdiše se u Harijevom
umu... da li su već sklonili Dambldorovo telo iz podnožja tornja? Šta će sada biti s
njim? Gde će ga položiti? On čvrsto stegnu pesnice u džepovima. Na zglobovima
svoje desne šake osećao je malen hladan oblik lažnog horkruksa.
Vrata bolničkog krila se otvoriše, od čega svi poskočiše: gospodin i gospođa Vizli
išli su kroz odeljenje, a Fler tik iza njih, s užasnutim izrazom na svom prelepom licu.
– Moli... Arture... – reče profesorka Mek Gonagal skočivši i požurivši da ih
pozdravi. – Tako mi je žao...
– Bile – prošaputa gospođa Vizli projurivši kraj profesorke Mek Gonagal kada je
videla Bilovo unakaženo lice. – O, Bile!
Lupin i Tonks žurno ustadoše i povukoše se kako bi gospodin i gospođa Vizli
mogli da priđu bliže krevetu. Gospođa Vizli se nagnu nad svojim sinom i pritisnu usne
na njegovo krvavo čelo.
– Rekoste da ga je Suri napao? – rasejano upita gospodin Vizli profesorku Mek
Gonagal. – Ali nije se preobrazio? Šta to onda znači? Šta će biti s Bilom?
– Još ne znamo – reče profesorka Mek Gonagal, bespomoćno gledajući u Lupina.
– Verovatno će doći do izvesne zatrovanosti, Arture – reče Lupin. – Ovo je čudan
slučaj, možda čak i jedinstven... ne znamo kakvo bi njegovo ponašanje moglo da bude
kada se probudi...
Gospođa Vizli uze pomadu užasnog mirisa od Madam Pomfri i stade da vida
Bilove rane.
– A Dambldor... – reče gospodin Vizli. – Minerva, da li je istina... da li je
stvarno...?
Kada je profesorka Mek Gonagal klimnula glavom, Hari oseti kako se Džini
pomera pokraj njega i pogleda je. Njene blago sužene oči bile su fiksirane na Fler,
koja je zurila nadole u Bila sleđenog izraza lica.
– Dambldora više nema – prošaputa gospodin Vizli, ali gospođa Vizli je videla i
čula samo svog najstarijeg sina. Ona poče da jeca, a suze su joj kapale na Bilovo
unakaženo lice.
– Naravno, nije važno kako izgleda... st-stvarno nije važno... ali bio je veoma
zgodan m-momak... uvek veoma zgodan... i t-trebalo je da se venča!
– A šta bi to trrrebalo da snači? – iznenada glasno reče Fler. – Kako to mislite,
thrrrebalo je da se fenča?
Gospođa Vizli podiže svoje uplakano lice, delujući preneraženo.
– Pa... samo to da...
– Fi mislite da Bil neće fiše hteti da me ošeni? – htela je da zna Fler. – Mislite da,
sbog ofih ujeda, on me fiše neće foleti?
– Ne, nisam to...
– Jer ’oće! – reče Fler uspravljajući se u punoj visini, zabacivši svoju dugu grivu
srebrne kose. – Biće potrrrebno mnogo fiše od jednog fukodlaka da Bil prrrestane da
me foli!
– Pa, da, sigurna sam – reče gospođa Vizli – ali sam mislila da možda... pošto je...
kako je on...
– Mislili ste da ja fiše neću ’teti da se udam sa njega? Il’ ste se mošta tome
nadali? – reče Fler, besno raširivši nozdrve. – Šta mene briga kako on isgleda? Ja sam
dofoljno sgodna za nas oboje, sar ne! Ofi ošiljci samo pokazuju koliko je moj muš
hrabar! I ja ću to da rrradim! – dodade ona žustro, gurnuvši gospođu Vizli u stranu, i
otimajući joj pomadu.
Gospođa Vizli ustuknu nazad ka svom mužu i posmatraše kako Fler vida Bilove
rane s krajnje čudnim izrazom na licu. Niko ništa ne reče. Hari se nije usuđivao da se
pomeri. Kao i svi ostali, očekivao je eksploziju.
– Naša pratetka Mjurijel – reče gospođa Vizli nakon duge pauze – ima veoma lepu
tijaru... goblinske izrade... i sigurno bih mogla da je ubedim da ti je pozajmi da nosiš
na venčanju. Ona mnogo voli Bila, znaš, a tijara bi ti se divno slagala s kosom.
– Hfala fam – reče Fler kruto. – Sigurrrna sam da će to biti difno.
A onda, u tren oka, pre nego što je Hari uopšte stigao da vidi kako se to dogodilo,
dve žene su odjednom plakale i grlile jedna drugu. Potpuno zbunjen, pitajući se da li
je ceo svet pošandrcao, on se okrenu: Ron je izgledao preneraženo kao i Hari, a Džini
i Hermiona su razmenjivale iznenađene poglede.
– Vidiš! – reče jedan napregnuti glas. Tonks je streljala Lupina pogledom. – Ona i
dalje želi da se uda za njega, iako je ujeden! Nije je briga!
– To je drugačije – reče Lupin, gotovo ne pomerajući usne, iznenada delujući
veoma napeto. – Bil neće biti pravi vukodlak. Slučajevi su potpuno...
– Ali ni mene nije briga, nije me briga! – reče Tonks, zgrabivši prednji deo
Lupinove odore, tresući ga. – Rekla sam ti milion puta...
I značenje Tonksinog patronusa i mišje boje kose, kao i razlog što je potrčala da
pronađe Dambldora kada je čula glasine da je Suri nekoga napao, sve iznenada
postade savršeno jasno Hariju. Ipak nije Sirijus taj u koga se Tonks zaljubila...
– A ja sam tebi rekao milion puta – reče Lupin odbijajući da je pogleda, zureći u
pod – da sam i suviše star za tebe, i suviše siromašan... i suviše opasan...
– Od početka ti govorim da zaista ideš u idiotsku krajnost s tim, Remuse – reče
gospođa Vizli preko Flerinog ramena, dok ju je tapšala po leđima.
– Ne ponašam se idiotski – reče Lupin smireno. – Tonks zaslužuje nekog mladog i
čitavog.
– Ali ona želi tebe – reče gospodin Vizli s blagim smeškom. – A, uostalom,
Remuse, ni mladi i čitavi ljudi ne ostaju takvi zauvek. – On tužno pokaza na svog sina
koji je ležao između njih.
– Ovo... nije trenutak da o tome raspravljamo – reče Lupin izbegavajući svačiji
pogled dok se uznemireno osvrtao oko sebe. – Dambldor je mrtav...
– Dambldor bi bio srećniji od bilo koga kada bi znao da će na svetu biti malčice
više ljubavi – reče profesorka Mek Gonagal odsečno, baš kada se bolnička vrata
ponovo otvoriše, i Hagrid uđe u sobu.
Ono malo lica što mu nije bilo zaklonjeno kosom i bradom beše mokro i
naduveno. Drhtao je od plača, s ogromnom tufnastom maramicom u ruci.
– U-učinijo sam to, profesorka – grcao je on. – P-premestijo sam ga. Profesorka
Mladica je vrnula dečicu nazad na spavanje. Profesor Flitvik je prileg’o, al’ kaže da
će za tili čas da s’ oporavi, a profesor Pužorog kaže da j’ Ministarstvu javljeno.
– Hvala ti, Hagride – reče profesorka Mek Gonagal, odmah ustavši i okrenuvši se
ka grupici oko Bilovog kreveta. – Moraću da se vidim s onima iz Ministarstva čim
budu stigli. Hagride, molim te reci glavešinama kuća... Pužorog može da predstavlja
Sliterin... da želim smesta da ih vidim u mojoj kancelariji. Volela bih da nam se i ti
pridružiš.
Kada je Hagrid klimnuo glavom, okrenuo se i odgegao iz sobe, ona spusti pogled
na Harija.
– Pre nego što se sastanem s njima, želela bih kratko da porazgovaram s tobom,
Hari. Ako bi bio ljubazan da pođeš za mnom...
Hari ustade, promrmlja: – Vidimo se uskoro – Ronu, Hermioni i Džini, i pođe za
profesorkom Mek Gonagal niz bolničko odeljenje. Hodnici su bili pusti, i jedini zvuk
koji se čuo beše udaljena Feniksova pesma. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je
Hari postao svestan da se nisu zaputili u kancelariju profesorke Mek Gonagal, već u
Dambldorovu, a još nekoliko sekundi pre nego što je shvatio da je, naravno, ona
zamenik direktora... očigledno je sada postala direktor... znači da je soba iza gargojla
sada njena...
U tišini su se popeli uz pokretno spiralno stepenište i ušli u kružnu kancelariju.
Nije znao šta je očekivao: da će soba možda biti u crnini, ili čak da će možda
Dambldorovo telo ležati ovde. Zapravo, kancelarija je izgledala gotovo identično kao
kada su je on i Dambldor napustili pre samo nekoliko sati: srebrni instrumenti su se
uvijali i dimili na svojim stočićima vretenastih nožica, Grifindorov mač je sijao pod
mesečinom u svojoj staklenoj vitrini, Šešir za razvrstavanje bio je na polici iza stola.
Ali Foksovo postolje bilo je prazno. On je i dalje zapévao svoju tužbalicu iznad
imanja. A jedan nov portret pridružio se redovima mrtvih direktora i direktorki
Hogvortsa... Dambldor je dremao u zlatnom ramu iznad stola, sa svojim
polumesečastim naočarima nataknutim na zakrivljeni nos, delujući mirno i bezbrižno.
Pošto je ovlaš pogledala u taj portret, profesorka Mek Gonagal načini čudan
pokret, kao da se čeliči, a zatim obiđe oko stola da bi pogledala u Harija, lica
napregnutog i izboranog.
– Hari – reče ona – želela bih da znam šta ste ti i profesor Dambldor radili
večeras kada ste napustili školu.
– Ne mogu to da vam kažem, profesorka – reče Hari. Očekivao je to pitanje, i već
je imao spreman odgovor. Baš mu je ovde, u ovoj prostoriji, Dambldor rekao da ne
poverava sadržaje njihovih časova nikome izuzev Ronu i Hermioni.
– Hari, moglo bi da bude važno – reče profesorka Mek Gonagal.
– I jeste – reče Hari – veoma je važno, ali on nije želeo da bilo kome kažem.
Profesorka Mek Gonagal ga prostreli pogledom.
– Poteru – (Hari primeti naglo korišćenje njegovog prezimena) – budući da je
profesor Dambldor mrtav, mislim da moraš da shvatiš kako se situacija donekle
promenila...
– Ne bih rekao – reče Hari sležući ramenima. – Profesor Dambldor mi nikada nije
rekao da prestanem da poštujem njegova naređenja ako on umre.
– Ali...
– Ipak, postoji jedna stvar koju bi trebalo da znate pre nego što Ministarstvo dođe
ovamo. Madam Rozmerta je pod Kontrolišućom kletvom, ona je pomagala Melfoju i
Smrtožderima, tako su se ogrlica i otrovana medovina...
– Rozmerta – reče profesorka Mek Gonagal s nevericom, ali pre nego što je mogla
da nastavi, začu se kucanje na vratima i profesori Mladica, Flitvik i Pužorog uđoše u
prostoriju praćeni Hagridom, koji je još neutešno plakao, dok se njegovo ogromno
telo treslo od žalosti.
– Snejp! – izlete Pužorogu, koji je delovao najviše potresen, bled i oznojan. –
Snejp! Ja sam ga učio! Mislio sam da ga poznajem!
Ali pre nego što je iko od njih mogao da odgovori na to, oštar glas progovori
visoko sa zida: čarobnjak žućkastog lika s kratkom crnom kragnom upravo je ušetao u
svoje prazno platno.
– Minerva, ministar će biti ovde za nekoliko trenutaka, upravo se Prebacio iz
Ministarstva.
– Hvala ti, Everarde – reče profesorka Mek Gonagal, i brzo se okrenu ka svojim
nastavnicima.
– Hoću da porazgovaram s vama o tome šta će biti s Hogvortsom pre nego što on
dođe ovamo – reče ona užurbano. – Lično, nisam ubeđena da škola treba da bude
otvorena iduće godine. Smrt direktora od ruke našeg kolege užasna je mrlja na istoriji
Hogvortsa. To je strahotno.
– Sigurna sam da bi Dambldor želeo da škola ostane otvorena – reče profesorka
Mladica. – Ja smatram da, ako makar jedan učenik želi da se vrati, škola treba da
ostane otvorena zbog njega.
– Ali, hoćemo li imati ijednog učenika posle ovoga? – reče Pužorog brišući
znojavo čelo svilenom maramicom. – Roditelji će hteti da zadrže decu kod kuće, i ne
mogu reći da ih krivim. Lično ne verujem da smo u većoj opasnosti na Hogvortsu nego
drugde, ali ne možete očekivati od majki da tako misle. Neće dati da im se porodice
razdvajaju, što je sasvim prirodno.
– Slažem se – reče profesorka Mek Gonagal – A u svakom slučaju, nije istina da
Dambldor nije zamislio situaciju u kojoj bi škola mogla da bude zatvorena. Kada je
Dvorana tajni ponovo otvorena, on je razmatrao mogućnost zatvaranja škole... a
moram priznati da je meni ubistvo profesora Dambldora mnogo potresnije nego
pomisao da Sliterinovo čudovište živi neotkriveno u utrobi zamka...
– Moramo da konsultujemo nadzorni odbor – reče profesor Flitvik piskavim
glasićem. Imao je veliku modricu na čelu, ali je inače delovao nepovređen uprkos
svom kolapsu u Snejpovoj kancelariji. – Moramo da sledimo ustanovljene procedure.
Ne treba donositi odluku na brzinu.
– Hagride, ti nisi ništa rekao – reče profesorka Mek Gonagal. – Kakvi su tvoji
stavovi, treba li Hogvorts da ostane otvoren?
Hagrid, koji je tokom celog ovog razgovora nečujno plakao u svoju veliku tufnastu
maramicu, podiže naduvene crvene oči i zagrakta: – Pojma nemam, profesorka... to
treba da si odluče glaveš’ne kuća i direktorka...
– Profesor Dambldor je oduvek cenio tvoje mišljenje – reče profesorka Mek
Gonagal nežno – baš kao i ja.
– Pa, ja ostajem – reče Hagrid, dok su mu krupne suze i dalje tekle iz uglova očiju
u zamršenu bradu. – Ovdi mi je dom, živim ovdi još otkako sam im’o trinaes’ godina.
A ak’ ima dece koj’ bi ’teli da i’ podučavam, ima to i da radim Al’... ne znadem...
Hogvorts bez Dambldora...
On proguta knedlu i ponovo nestade iza svoje maramice, te zavlada tajac.
– Dobro onda – reče profesorka Mek Gonagal bacajući pogled kroz prozor ka
zemljištu, proveravajući da li se ministar približava – onda moram da se složim s
Filijusom da je najbolje da konsultujemo nadzorni odbor, koji će doneti konačnu
odluku.
– A sada, što se tiče vraćanja učenika kućama... Postoje razlozi zašto bi to trebalo
da obavimo pre, a ne kasnije. Mogli bismo da sredimo da Hogvorts ekspres dođe već
sutra, ako je neophodno...
– A šta je s Dambldorovom sahranom? – najzad progovori Hari.
– Pa... – reče profesorka Mek Gonagal, izgubivši malo oštrine kad joj glas
zadrhta. – Ja... ja znam da je Dambldorova želja bila da bude ostavljen da počiva
ovde, na Hogvortsu...
– Onda će tako i biti, zar ne? – upita Hari žustro.
– Ako Ministarstvo to bude smatralo prikladnim – reče profesorka Mek Gonagal.
– Nijedan drugi direktor ni direktorka nisu...
– Nijedan drugi direktor ili direktorka nisu dali više za ovu školu – zareža Hagrid.
– Hogvorts bi trebalo da bude Dambldorovo poslednje konačište – reče profesor
Flitvik.
– Apsolutno – reče profesorka Mladica.
– A u tom slučaju – reče Hari – ne bi trebalo da šaljete učenike kućama sve dok
sahrana ne bude gotova. Želeće da se oproste i da mu kažu...
Poslednja reč mu zastade u grlu, ali profesorka Mladica dovrši rečenicu umesto
njega.
– Zbogom.
– Dobro rečeno – ciknu profesor Flitvik. – Zbilja dobro rečeno! Naši učenici bi
trebalo da mu odaju poštu, to je jedino prikladno. Možemo da organizujemo prevoz
kućama nakon toga.
– Slažem se – zakevta profesorka Mladica.
– Pretpostavljam da... slažem se... – reče Pužorog, prilično uzrujanim glasom, dok
Hagrid ispusti prigušen jecaj u znak pristanka.
– Dolazi – reče profesorka Mek Gonagal iznenada, gledajući dole na imanje. –
Ministar... a po svemu sudeći, doveo je sa sobom čitavu delegaciju...
– Mogu li da odem, profesorka? – odmah reče Hari.
Nije imao nikakvu želju da večeras vidi Rufusa Skrimdžera, niti da ga ovaj
ispituje.
– Možeš – reče profesorka Mek Gonagal – i to brzo.
Ona odjuri do vrata i otvori mu ih. On se sjuri niza spiralno stepenište i odjuri
napuštenim hodnikom. Ostavio je Nevidljivi ogrtač na vrhu astronomskog tornja, ali to
mu nije bilo važno. U hodnicima nije bilo nikog ko bi ga video da prolazi, čak ni
Filča, ni Gospođe Noris, niti Pivsa. Nije sreo ni žive duše sve dok nije skrenuo u
hodnik koji vodi do grifindorskog dnevnog boravka.
– Da li je istina? – prošaputa Debela Dama dok joj je prilazio. – Da li je stvarno
istina? Dambldor... mrtav?
– Da – reče Hari.
Ona stade da jeca i, ne sačekavši lozinku, otvori se da ga propusti.
Kao što je Hari i očekivao, dnevni boravak je bio krcat. Čim se popeo kroz rupu
iza portreta, soba se utiša. Video je Dina i Šejmusa kako sede u obližnjoj grupici: to
je značilo da spavaonica mora da je prazna, ili barem gotovo prazna. Ne progovorivši
ni sa kim, nikoga ne pogledavši, Hari prođe pravo duž sobe i kroz vrata ka muškim
spavaonicama.
Kao što se i nadao, Ron ga je čekao, i dalje potpuno obučen, sedeći na krevetu.
Hari sede na svoj krevet s baldahinom i, na trenutak, njih dvojica su se samo gledali.
– Pričaju o zatvaranju škole – reče Hari.
– Lupin je i rekao da hoće – reče Ron.
Zavlada tišina.
– Dakle? – reče Ron veoma tihim glasom, kao da misli da bi i nameštaj mogao da
ih prisluškuje. – Da li ste ga pronašli? Da li ste ga uzeli? Horkruks?
Hari odmahnu glavom. Sve što se zbilo oko tog crnog jezera sada mu se činilo kao
stari košmar. Da li se to stvarno zbilo pre samo nekoliko sati?
– Niste ga uzeli? – reče Ron, delujući pokunjeno. – Nije bio tamo?
– Ne – reče Hari. – Neko ga je već uzeo i ostavio lažni na njegovo mesto.
– Već ga je uzeo...?
Bez reči, Hari izvuče lažni medaljon iz svog džepa, otvori ga i dodade Ronu. Cela
priča je mogla i da sačeka... noćas to nije važno... ništa nije bilo važno izuzev kraja,
kraja njihove besmislene avanture, kraja Dambldorovog života...
– R.A.B. – prošaputa Ron – ali ko je to?
– Pojma nemam – reče Hari, ležući na svoj krevet potpuno obučen, tupo zureći
uvis. Nije osećao nikakvu radoznalost povodom R.A.B.-a: sumnjao je da će ikada
više osećati znatiželju. Dok je tu ležao, iznenada je postao svestan da na imanju oko
škole vlada tišina. Foks je prestao da peva.
I znao je, ne znajući odakle to zna, da je Feniks nestao, da je napustio Hogvorts
zauvek, baš kao što je Dambldor napustio školu, napustio ovaj svet... napustio Harija.

30. Bela grobnica



Sva predavanja su obustavljena, a ispitivanja odložena. Neke učenike su roditelji
žurno izvukli s Hogvortsa u narednih nekoliko dana... bliznakinje Petil su otišle pre
doručka sutradan ujutro posle Dambldorove smrti, a Zaharija Smita je iz zamka
ispratio njegov nadmeni otac. Šejmus Finigan je pak odbio da pođe sa svojom majkom
kući. Nadvikivali su se i svađali u Ulaznoj dvorani, sve dok se njegova majka nije
složila da sme da ostane na sahrani. Šejmus je rekao Hariju i Ronu da je imala
poteškoće da pronađe krevet u Hogsmidu, jer su mnogi čarobnjaci i veštice nagrnuli u
selo, spremajući se za poslednji oproštaj od Dambldora.
Kasno po podne uoči sahrane, bledoplava kočija veličine kuće, koju je vuklo
dvanaest džinovskih krilatih beličastih konja, sletela je s neba na ivicu šume,
izazvavši uzbuđenje među mlađim učenicima koji je nikada dotad nisu videli. Hari je
posmatrao kroz prozor kako je divovska zgodna žena maslinaste kože i crne kose sišla
niza stepenice kočije i bacila se u Hagridovo naručje koje ju je spremno čekalo. U
međuvremenu je u zamku već boravila delegacija zvaničnika Ministarstva, uključujući
i ministra magije lično. Hari je pažljivo izbegavao kontakt s njima. Bio je siguran da
će ga, pre ili kasnije, ponovo zamoliti da objasni Dambldorov poslednji izlet izvan
Hogvortsa.
Hari, Ron, Hermiona i Džini neprestano su bili zajedno. Predivno vreme kao da
im se rugalo. Hari je mogao da zamisli kako bi bilo da Dambldor nije umro, te da
mogu sve ovo vreme da provedu zajedno na samom kraju školske godine, kad Džini
završi s ispitima, a pritisak domaćih zadataka nestane... i sat za satom je odlagao da
kaže ono što je znao da će morati da kaže, znajući da je ispravno da tako postupi, jer
bilo mu je i suviše teško da se odrekne svog najvećeg izvora utehe.
Posećivali su bolničko krilo dvaput dnevno: Nevila su već otpustili, ali je Bil
ostao pod brižnom negom Madam Pomfri. Njegovi ožiljci bili su i dalje grozni.
Zapravo, sada je donekle ličio na Ludookog Ćudljivka, mada, hvala nebesima, s obe
noge i oba oka, ali mu se ličnost nimalo nije promenila. Činilo se da je samo razvio
veliku sklonost prema sasvim živim odrescima mesa.
– ...tako da je sfa srrreća da se šeni sa mnom – reče Fler veselo, nameštajući
Bilove jastuke – jer Brrrritanci ufek prrrepeku sfoje meso, to sam odufek goforrrila.
– Moraću, valjda, da se pomirim s tim da će se stvarno oženiti njome – uzdahnu
Džini kasnije te večeri, kada su ona, Hari, Ron i Hermiona seli kraj otvorenog prozora
grifindorskog dnevnog boravka, gledajući napolje preko sumračno osvetljenog imanja.
– Nije ona toliko loša – reče Hari. – Ali je zato ružna – dodade brže-bolje, kada
Džini sumnjičavo podiže obrve, te se ona nevoljno zakikota.
– Pa, pretpostavljam da, ako mama može da je podnese, mogu i ja.
– Da li je umro još neko koga poznajemo? – upita Ron Hermionu, koja je listala
Večernji prorok.
Hermiona se trže osetivši usiljenu okrutnost u njegovom glasu.
– Ne – reče prekorno, previjajući novine. – Još traže Snejpa, ali nema mu ni
traga...
– Naravno da nema – reče Hari, koji bi se razbesneo svaki put kada bi se dotakli
te teme. – Neće pronaći Snejpa sve dok ne pronađu Voldemora, a pošto za sve ovo
vreme nisu uspeli to da urade...
– Idem u krevet – zevnu Džini. – Nisam se dobro naspavala još otkako... pa...
dobro bi mi došlo malo sna.
Ona poljubi Harija (Ron zajedljivo okrenu glavu u stranu), mahnu drugim dvoma i
zaputi se ka ženskoj spavaonici. Čim su se vrata zatvorila za njom, Hermiona se nagnu
ka Hariju s krajnje hermionskim izrazom lica.
– Hari, pronašla sam nešto jutros, u biblioteci...
– R.A.B.? – reče Hari, uspravivši se u sedištu.
Nije osećao kao što je, inače, ranije često osećao, uzbuđenje, radoznalost, želju da
razotkrije neku misteriju. Prosto je znao da mora da dovrši zadatak i otkrije istinu o
pravom horkruksu pre nego što nastavi dalje mračnim i vijugavim putem koji ga čeka,
putem kojim su se on i Dambldor zaputili zajedno, a koji će sada morati da pređe sam.
Tamo negde postoje možda čak četiri horkruksa, i svaki će morati da bude nađen i
uklonjen kako bi se stvorila mogućnost da Voldemor bude ubijen. Neprekidno je
recitovao te reči u sebi, kao da će time uspeti da ih približi sebi: medaljon... šolja...
zmija... nešto što je pripadalo Grifindoru ili Rejvenkloovoj... medaljon... šolja...
zmija... nešto što je pripadalo Grifindoru ili Rejvenkloovoj...
Ova mantra je pulsirala u Harijevom umu kada bi noću zaspao, te su mu snovi bili
prepuni šolja, medaljona i misterioznih predmeta koje nije uspevao da dohvati, iako
se Dambldor nudio da pomogne Hariju, pružajući mu merdevine od konopca koje su
se pretvarale u zmije istog časa kada bi krenuo da se penje...
Jutro posle Dambldorove smrti pokazao je Hermioni poruku u medaljonu i, mada
nije odmah prepoznala inicijale koji možda pripadaju nekom opskurnom čarobnjaku o
kome je čitala, od tada je jurcala u biblioteku malo češće no što je neophodno nekom
ko nije imao nikakve domaće zadatke.
– Ne – reče ona – trudim se, Hari, ali ništa nisam pronašla... postoji nekoliko ne
preterano poznatih čarobnjaka s tim inicijalima – Rozalinda Antigona Bangs... Rupert
„Astalosekač“ Brukstenton... ali se oni ni po čemu ne uklapaju. Sudeći po toj poruci,
osoba koja je ukrala horkruks poznavala je Voldemora, a ja ne mogu da pronađem ni
najmanji dokaz da su Bangsova ili Astalosekač imali ikakve veze s njim... ne,
zapravo, u pitanju je... pa, Snejp.
Delovala je nervozno pri samom pomenu tog imena.
– Šta s njim? – upita Hari sumorno, ponovo se pogrbivši u stolici.
– Pa, ispalo je da sam donekle bila u pravu za celu tu stvar oko Polukrvnog Princa
– reče ona obazrivo.
– Moraš li da mi to nabijaš na nos, Hermiona? Šta misliš, kako se sada osećam
zbog toga?
– Ne... ne... Hari, nisam tako mislila! – reče ona užurbano, osvrćući se da proveri
da ih niko ne čuje. – Samo se ispostavilo da sam bila u pravu rekavši da je Ajlin Princ
nekad bila vlasnica knjige. Vidiš... ona je bila Snejpova majka!
– Pa i videlo se da je bila ružna – reče Ron. Hermiona ne obrati pažnju na njega.
– Prebirala sam po starim Prorocima, i tamo je bilo sićušno obaveštenje da se
Ajlin Princ udaje za čoveka po imenu Tobija Snejp, a kasnije obaveštenje da je
rodila...
– ...ubicu – procedi Hari.
– Pa... da – reče Hermiona. – Tako... tako da sam donekle bila u pravu. Snejp
mora da se ponosio što je bio „polu Princ“, vidiš? Prema onome što je pisalo u
Proroku, Tobija Snejp je bio Normalac.
– Aha, to se uklapa – reče Hari. – Naglasio je svoju čistokrvnu stranu kako bi
mogao da se druži s Lucijusom Melfojem i ostalima... isti je kao Voldemor.
Čistokrvna majka, normalski otac... obojica su se stideli svojih roditelja, pokušavali
pomoću Mračnih veština da uteruju ljudima strah, dali sami sebi impresivna nova
imena... Lord Voldemor... Polukrvni Princ... kako je Dambldor mogao to da previdi..?
On zaćuta, gledajući kroz prozor. Nije mogao da prestane da razmišlja o
Dambldorovom neoprostivom poverenju u Snejpa... ali, kao što ga je Hermiona sada
nenamerno podsetila, i on, Hari, bio je podjednako zavaran... uprkos sve većoj
opakosti tih naškrabanih čini, on je odbijao da poveruje išta loše o dečaku koji je bio
tako pametan, koji mu je toliko pomogao...
Pomogao... to je sada bila gotovo neizdrživa pomisao...
– Još ne kapiram zašto te nije prijavio što si koristio tu knjigu – reče Ron. – Mora
da je znao odakle sve to izvlačiš.
– Znao je – reče Hari ogorčeno. – Znao je kada sam upotrebio Sektumsempru.
Nije mu uopšte trebala Legilimencija... možda je znao čak i pre toga, pošto je Pužorog
svima pričao koliko sam sjajan u Napicima... nije trebalo da ostavi svoj stari
udžbenik na dnu onog plakara, zar ne?
– Ali zašto te nije prijavio?
– Mislim da nije želeo sebe da dovede u vezu s knjigom – reče Hermiona. – Ne
verujem da bi se Dambldoru mnogo dopalo da je saznao. A čak i kad bi se Snejp
pretvarao da nije njegova, Pužorog bi odmah prepoznao njegov rukopis. Uostalom,
knjiga je ostavljena u Snejpovoj staroj učionici, a kladim se da je Dambldor znao da
se njegova majka prezivala „Princ“.
– Trebalo je da pokažem knjigu Dambldoru – reče Hari. – Sve vreme mi je
pokazivao kako je Voldemor bio zao još dok je bio u školi, a ja sam imao dokaz da je
i Snejp takođe bio...
– „Zao“ je previše jaka reč – reče Hermiona tiho.
– Ti si ta koja mi je sve vreme govorila kako je knjiga opasna!
– Pokušavam da kažem, Hari, kako previše svaljuješ krivicu na sebe. Ja sam
mislila da Princ ima gadan smisao za humor, ali nikada ne bih pogodila da je on
potencijalni ubica...
– Niko od nas ne bi pogodio da će Snejp... znaš već – reče Ron.
Zavlada tajac, svako od njih bio je izgubljen u sopstvenim mislima, ali je Hari bio
siguran da i oni, kao on, misle o sledećem jutru, kada će Dambldorovo telo biti
položeno u grob. Hari nikada nije prisustvovao sahrani. Kada je Sirijus umro, nije
bilo tela koje bi sahranili. Nije znao šta da očekuje, i malčice se brinuo šta će videti,
kako će se osećati. Pitao se da li će mu se Dambldorova smrt činiti stvarnijom kada se
sahrana završi. Iako je bilo trenutaka kada je ta užasavajuća činjenica pretila da ga
preplavi, postojali su periodi prazne otuđenosti kada mu je, uprkos činjenici da niko u
celom zamku nije pričao ni o čemu drugom, i dalje bilo teško da poveruje da je
Dambldor zauvek otišao. Istini za volju, nije, kao što je bio slučaj sa Sirijusom,
očajnički tragao za nekim izlazom, nekim načinom da se Dambldor vrati... on u džepu
potraži hladan lanac lažnog horkruksa, koji je sada nosio svuda sa sobom, ne kao
talisman, već kao podsetnik koliko ga je koštao i šta mu je još ostalo da učini.
Hari je sledećeg jutra ustao rano da bi se spakovao; Hogvorts ekspres će krenuti
sat vremena nakon sahrane. Kada je sišao, zatekao je suzdržano raspoloženje u
Velikoj sali. Svi su obukli svoje najbolje odore i niko se nije činio mnogo gladan.
Profesorka Mek Gonagal ostavila je stolicu nalik prestolu usred stola za osoblje
praznu. I Hagridova stolica bila je prazna: Hari je pomislio kako ovaj nije u stanju da
se suoči s doručkom. Ali Snejpovo mesto je bez pompe zauzeo Rufus Skrimdžer. Hari
je izbegavao pogled njegovih žućkastih očiju dok su ove pregledale Salu. Hari je imao
neprijatan osećaj da Skrimdžer traži baš njega. U Skrimdžerovoj sviti Hari spazi
crvenu kosu i naočare s rožnatim ramom Persija Vizlija. Ron ničim ne pokaza da je
svestan Persijevog prisustva, izuzev što je viljuškom ubadao komadiće usoljene ribe s
neuobičajenom žestinom.
Tamo za stolom sliterinaca, Kreb i Gojl su zajedno nešto mrmljali. Tako ogromni
momci izgledali su čudnovato usamljeno bez visoke, blede figure Melfoja između njih,
koji bi ih muštrao. Hari nije mnogo razmišljao o Melfoju. Njegova mržnja bila je
rezervisana za Snejpa, ali nije zaboravio strah u Melfojevom glasu, tamo na vrhu
tornja, niti činjenicu da je ovaj spustio štapić pre nego što su ostali Smrtožderi stigli.
Hari nije verovao da bi Melfoj ubio Dambldora. I dalje je prezirao Melfoja zbog
njegove opčinjenosti Mračnim veštinama, ali se sada s njegovom nenaklonošću
izmešala sićušna kap sažaljenja. Gde je Melfoj sada, pitao se Hari, i šta li ga
Voldemor tera da radi pod pretnjom da će ubiti njega i njegove roditelje?
Harijeve misli prekinu Džini, koja ga munu u rebra. Profesorka Mek Gonagal je
ustala i sumoran žamor u Sali odmah zamre.
– Uskoro će biti vreme – reče ona. – Molim vas da pođete za svojim glavešinama
kuća napolje na imanje. Grifindorci, pođite sa mnom.
Izađoše iza svojih klupa u gotovo potpunoj tišini. Hari spazi Pužoroga na čelu reda
sliterinaca, kako nosi veličanstvenu smaragdnozelenu odoru izvezenu srebrom. Nikada
nije video profesorku Mladicu, glavešinu haflpafovaca, da izgleda tako čisto. Na
njenom šeširu nije bilo nijednog busena, a kada su stigli do Ulazne dvorane, zatekoše
Madam Pins kako stoji kraj Filča, ona prekrivena debelim crnim velom koji joj je
padao do kolena, a on s kravatom i u prastarom crnom odelu koje je zaudaralo na
naftalin.
Zaputili su se, primeti Hari kada je zakoračio na kamene stepenice ispred ulaznih
vrata, ka jezeru. Toplina sunca milovala mu je lice dok je u tišini išao za profesorkom
Mek Gonagal ka mestu gde je stotine stolica bilo poređano u redovima. U sredini
između njih nalazio se prolaz: napred je stajao mermerni sto, prema kome su bile
okrenute sve stolice. Bio je to najlepši dan tog leta.
Neobična skupina raznih ljudi već je popunila polovinu stolica: ofucani i doterani,
stari i mladi. Hari većinu nije prepoznao, ali bilo ih je nekoliko koje je uspeo da
prepozna, uključujući i članove Reda Feniksa: Kingslija Okovgroma, Ludookog
Ćudljivka, Tonks, čija se kosa nekim čudom vratila u jarkoružičastu boju, Remusa
Lupina, s kojim se držala za ruke, gospodina i gospođu Vizli, Bila, koga je Fler
pridržavala, u pratnji Freda i Džordža, koji su nosili sakoe od crne zmajske kože. Tu
je zatim bila Madam Maksim, koja je sama zauzimala dve i po stolice, Tom, krčmar iz
Probušenog kotla, Arabela Fig, Harijeva komšinica Poruga, kosmati basista iz
čarobnjačkog benda Čudne sestre, Erni Sudarski, vozač Noćnog viteškog autobusa,
Madam Aljkavuša, iz prodavnice odora u Dijagon-aleji, i neki ljudi koje je Hari znao
samo iz viđenja, kao što je bio barmen iz Veprove glave i veštica koja je gurala kolica
u Hogvorts ekspresu. I duhovi iz zamka su bili tu, jedva vidljivi pri jarkom suncu,
razaznatljivi samo kada bi se pomerali, nematerijalno trepereći na osunčanom
vazduhu.
Hari, Ron, Hermiona i Džini poređaše se na stolicama pri samom kraju reda pored
jezera. Ljudi su međusobno šaputali. Sve je zvučalo kao lahor u travi, ali je ptičja
pesma bila neuporedivo glasnija. Masa ljudi je rasla. Uz strašan nalet naklonosti
prema oboma, Hari vide Lunu kako pomaže Nevilu da sedne. Od cele DA, samo su se
oni odazvali Hermioninom pozivu one noći kada je Dambldor umro, a Hari je znao i
zašto: oni su ti kojima je DA najviše nedostajala... verovatno jedini koji su redovno
proveravali svoje novčiće u nadi da će biti još neki sastanak...
Kornelijus Fadž prođe pokraj njih ka prvim redovima, očajnog izraza lica, po
običaju nervozno vrteći u rukama zeleni polucilindar. Hari zatim prepozna Ritu Skiter,
koja je, razbesneo se kada je video, držala svesku u ruci s crvenim kandžama. A
zatim, uz još gori trzaj besa, spazi Dolores Ambridž, s neubedljivim izrazom žalosti
na žabolikom licu, s crnom somotskom mašnom navrh njenih tamnosivih kovrdža. Ona
se trže na prizor kentaura Firenzija, koji je kao čuvar stajao pored vode, i zatim žurno
odjuri na sedište što dalje od njega.
I osoblje je najzad selo. Hari je primetio da Skrimdžer deluje smrknuto i
dostojanstveno, u prednjem redu s profesorkom Mek Gonagal. Pitao se da li je
Skrimdžeru ili bilo kome od ovih važnih ljudi zaista žao što je Dambldor mrtav. Ali
zatim začu muziku, čudnu, nezemaljsku muziku, i potpuno zaboravi na svoju zlovolju
prema Ministarstvu, osvrćući se oko sebe u potrazi za njenim izvorom. Nije bio
jedini: mnoge glave su se okretale, pomalo zabrinuto tražeći otkud dopire.
– Onamo – šapnu Džini Hariju na uvo.
I on ih ugleda, u bistroj, zelenoj, suncem osvetljenoj vodi, nekoliko centimetara od
površine, i užasno ga podsetiše na inferijuse. Bio je to hor siren-ljudi koji su pevali na
čudnom jeziku koji nije razumeo, dok su im se bleda lica talasala, a ljubičasta kosa
vijorila svuda oko njih. Od te muzike Hariju se naježi kosa na potiljku, a ipak nije bila
neprijatna. Veoma jasno je govorila o gubitku i očajanju. Dok je gledao dole u
pomamna lica pevača, on oseti da je makar njima žao zbog Dambldorove smrti. A
zatim ga Džini opet munu i on se osvrnu.
Hagrid je polako išao kroz prolaz između stolica. Tiho je plakao, lica sjajnog od
suza, a u njegovim rukama, Hari je to znao, obmotano ljubičastim somotom ukrašenim
zlatnim zvezdama, nalazilo se Dambldorovo telo. Na taj prizor, oštar bol prođe kroz
Harijevo grlo: na trenutak mu se činilo da ta čudna muzika i spoznaja da je
Dambldorovo telo tako blizu oduzimaju svu toplinu tom danu. Ron je bio prebledeo i
u šoku. U Džinino i Hermionino krilo brzo su kapale krupne suze.
Nisu mogli jasno da vide šta se dešava napred. Hagrid je izgleda pažljivo položio
telo na mermernu ploču. Onda se povukao između redova, bučno izduvavajući nos,
nalik zvuku trube, što privuče skandalizovane poglede nekih prisutnih, uključujući,
primeti Hari, Dolores Ambridž... ali Hari je znao da Dambldoru ne bi smetalo.
Pokušao je da uputi Hagridu prijateljski gest dok je ovaj prolazio pored njega, ali su
Hagridove oči bile toliko naduvene da je bilo čudo što uopšte vidi kuda ide. Hari se
osvrnu ka zadnjem redu, kuda se Hagrid zaputio, i shvati šta ga tamo vodi, jer se tamo,
odeven u sako i pantalone veličine manje nadstrešnice, nalazio džin Grop, pognute
velike ružne glave veličine stene, smiren, gotovo čovekolik. Hagrid sede kraj svog
polubrata, a Grop snažno potapša Hagrida po glavi, te mu noge od stolice utonuše u
zemlju. Harija spopade fantastičan, trenutan poriv da se nasmeje. Ali zatim muzika
prestade, i on se opet okrenu licem napred.
Sićušan čupav čovek u običnoj crnoj odori ustao je i sada je stajao ispred
Dambldorovog tela. Hari nije mogao da čuje šta govori. Preko stotina i stotina glava
do njih su doletale čudne reči. „Plemenitost duha“... „intelektualni doprinos“...
„veličina srca“... ništa od toga nije mnogo značilo. To je imalo vrlo malo veze s
Dambldorom kojeg je Hari poznavao. Iznenada se setio nekoliko Dambldorovih reči
koje je voleo da uputi skupinama: „papan“ „čudotarije“, „čvarak“ i „cinculiranje“, i
ponovo je morao da suzbije osmeh... šta ga je spopalo?
Začu se nežan zvuk talasa i on vide da su se i siren-ljudi probili na površinu da bi
slušali. Setio se kako je Dambldor čučao na ivici jezera pre dve godine, veoma blizu
mesta gde je Hari sada sedeo, pričajući na sirenskom s poglavicom siren-ljudi. Bilo
je toliko toga što ga nikada nije upitao, toliko toga što je trebalo da mu kaže...
A onda, bez upozorenja, obuze ga ta strašna istina, potpunija i neporecivija nego
što je dotad bila. Dambldor je mrtav, nema ga više... on stegnu hladan medaljon u ruci
tako jako da ga je zabolelo, ali nije mogao da spreči vrele suze da mu ne poteku iz
očiju: on odvrati pogled od Džini i ostalih, i zagleda se u jezero, ka Šumi, dok je
čovečuljak u crnom nastavljao da truća... među drvećem nastupi komešanje. I kentauri
su došli da iskažu poštovanje. Nisu izašli na otvoreno, ali ih Hari vide kako stoje
potpuno mirno, napola skriveni u senkama, posmatrajući čarobnjake, s lukovima
obešenim preko slabina. I Hari se seti svog prvog košmarnog puta u Šumu, kada se
prvi put susreo s nečim što je tada bio Voldemor, kako se suočio s njim, i kako su on i
Dambldor nedugo potom raspravljali o vođenju borbe koja se gubi. Važno je, rekao je
Dambldor, boriti se iznova i iznova, i nastaviti s borbom, jer samo se tako može
odagnati zlo, iako se nikada ne može potpuno uništiti...
I Hari jasno shvati, dok je sedeo tu, pod vrelim suncem, kako su se ljudi kojima je
bilo stalo do njega celog života postavljali ispred njega, jedan za drugim, njegova
majka, njegov otac, njegov kum, i najzad Dambldor, svi odlučni da ga zaštite. Ali sada
je svršeno s tim. Nije mogao da dopusti da se bilo ko drugi postavi između njega i
Voldemora. Moraće zauvek da napusti iluziju koju je trebalo da izgubi još kada je
imao godinu dana: da zaklon roditeljskog naručja znači da ga ništa ne može povrediti.
Iz ovog košmara nema buđenja, nikakvog utešnog šapata koji će mu u mraku reći da je
bezbedan, da je sve to samo plod njegove mašte. Poslednji i najveći od svih njegovih
zaštitnika je umro i sada je sâm, samotniji no što je ikada bio.
Najzad je čovečuljak u crnom završio s pričom i vratio se na mesto. Hari je čekao
da neko drugi ustane. Očekivao je govore, verovatno od ministra, ali niko se ne
pomeri.
A zatim nekoliko ljudi vrisnu. Jarki, beli plamenovi buknuše oko Dambldorovog
tela i ploče na kojoj je ležalo: dizali su se sve više i više, zaklonivši telo. Beli dim se
spiralno kovitlao kroz vazduh, praveći čudne oblike. Hari na jedan, srceparajuć
trenutak pomisli da je video Feniksa kako veselo leti ka plavetnilu neba, ali sledećeg
trenutka vatra nestade. Umesto nje nalazila se bela mermerna grobnica, unutar koje je
bilo Dambldorovo telo i ploča na kojoj je prethodno počivao.
Začu se još nekoliko uzvika zaprepašćenja kad pljusak strela polete kroz vazduh,
ali one padoše malo dalje od mase ljudi. Bila je to, znao je Hari, kentaurska počast:
on ih vide kako se okreću i nestaju među hladnim drvećem. Isto tako, siren-ljudi
polako potonuše nazad u zelenu vodu i nestadoše s vidika.
Hari pogleda u Džini, Rona i Hermionu: Ronovo lice bilo je stisnuto, kao da ga
sunčeva svetlost zaslepljuje. Hermionino lice beše mokro od suza, ali Džini nije više
plakala. Ona uzvrati Hariju pogled s istom žustrinom koju je video kada ga je zagrlila
nakon osvajanja prvenstva u kvidiču za vreme njegovog odsustva, i u tom trenutku je
znao da se savršeno razumeju, i da, kada joj bude rekao šta namerava, ona neće reći:
„Budi pažljiv“, niti: „Ne čini to“, već će prihvatiti njegovu odluku, jer ništa manje ne
bi od njega očekivala. I tako se on ohrabri da kaže ono što je znao da joj mora reći još
otkako je Dambldor umro.
– Džini, slušaj – reče on veoma tiho, dok je žagor oko njih postajao sve glasniji a
ljudi polako ustajali. – Ne mogu više da budem s tobom. Moramo da prestanemo da se
viđamo. Ne možemo da budemo zajedno.
Ona reče, uz čudnovato iskrivljen osmeh: – To je iz nekog glupog, plemenitog
razloga, zar ne?
– Ovih poslednjih nekoliko nedelja sa tobom bilo je... kao nešto iz nečijeg tuđeg
života – reče Hari. – Ali ja ne mogu... mi ne možemo... sada mi predstoje stvari koje
moram sâm da uradim.
Nije zaplakala, samo je gledala u njega.
– Voldemor koristi ljude koji su bliski njegovim neprijateljima. Već te je jednom
iskoristio kao mamac, a to je bilo samo zato što si sestra mog najboljeg prijatelja.
Zamisli u kolikoj bi opasnosti bila ako bismo nastavili s ovim. On će znati, otkriće.
Pokušaće preko tebe da dopre do mene.
– Šta ako me nije briga? – reče Džini žustro.
– Mene je briga – reče Hari. – Šta misliš kako bih se osećao da je ovo tvoja
sahrana... i da sam ja kriv za sve...
Ona skrenu pogled s njega i zagleda se u jezero.
– Nikada nisam stvarno digla ruke od tebe – reče ona. – Ne zaista. Uvek sam se
nadala... Hermiona mi je rekla da najpre malo upoznam život, da možda prvo izlazim s
nekoliko drugih momaka, da se malčice opustim u tvojoj blizini, jer ranije nikada
nisam bila u stanju da pričam ako si ti u sobi, sećaš se? A ona je mislila da bi me
možda više primećivao kada bih bila malo više... ja.
– Pametna devojka, ta Hermiona – reče Hari, pokušavši da se nasmeje. – Samo mi
je žao što te nisam ranije pitao. Mogli smo da dobijemo više vremena... meseci...
možda i godina...
– Ali ti si bio previše zauzet spasavanjem čarobnjačkog sveta – reče Džini, napola
se smejući. – Pa... ne mogu reći da sam iznenađena. Znala sam da će se ovo desiti na
kraju. Znala sam da se nećeš osećati srećnim ukoliko ne pođeš u lov na Voldemora.
Možda si mi se zato toliko i dopao.
Hari nije mogao da podnese da sve to sluša, niti je mislio da će istrajati u svojoj
odlučnosti ukoliko nastavi da sedi kraj nje. Ron je sad, primeti on, držao Hermionu i
gladio je po kosi, dok mu je ona jecala na ramenu, a i njemu su suze tekle s vrha
njegovog dugačkog nosa. Uz gest očajanja, Hari ustade, okrenu leđa Džini i
Dambldorovoj grobnici i pođe oko jezera. Kretanje mu je bilo mnogo podnošljivije
od sedenja u mestu: baš kao što će mu što skoriji polazak da pronađe horkrukse i ubije
Voldemora više prijati od odugovlačenja da to učini...
– Hari!
On se okrenu. Rufus Skrimdžer je hitro hramao ka njemu obalom, oslonjen o štap.
– Nadao sam se da ćemo moći da popričamo... da li ti smeta ako malko pođem s
tobom?
– Ne – reče Hari nezainteresovano, i ponovo krenu.
– Hari, ovo je užasna tragedija – reče Skrimdžer tiho – ne mogu ti reći koliko sam
bio zgrožen kada sam čuo za to. Dambldor je bio veoma veliki čarobnjak. Imali smo
mi svoje razmirice, kao što i sâm znaš, ali niko ne zna bolje od mene...
– Šta želite? – upita Hari odsečno.
Skrimdžer je delovao iznervirano, ali, kao i pre, brže-bolje nabaci izraz žalosnog
razumevanja.
– Ti si, naravno, skrhan – reče on. – Znam da si bio veoma blizak s Dambldorom.
Mislim da si mu možda bio i najdraži učenik kojeg je ikada imao. Veza između vas
dvojice...
– Šta želite? – ponovi Hari, zastavši.
I Skrimdžer stade, nasloni se na štap i zagleda se u Harija, sada prepredenog
izraza lica.
– Priča se da si bio s njim kada je napustio školu one noći kada je umro.
– Ko to priča? – upita Hari.
– Neko je ošamutio jednog Smrtoždera na vrhu tornja nakon što je Dambldor
umro. Tamo su, osim toga, bile dve metle. Ministarstvo ume da sabere dva i dva,
Hari.
– Drago mi je što to čujem – reče Hari. – Pa, kuda sam ja išao s Dambldorom i šta
smo radili moja je stvar. On nije želeo da iko zna za to.
– Takva lojalnost je vredna divljenja, naravno – reče Skrimdžer, koji je izgleda s
velikim poteškoćama obuzdavao srdžbu – ali Dambldora više nema, Hari. Nema ga.
– On će napustiti ovu školu zauvek tek kada ovde ne bude više onih koji su mu
odani – reče Hari smeškajući se uprkos samom sebi.
– Moj dragi dečače... čak ni Dambldor ne može da se vrati iz...
– Ne kažem da može. Vi to ne biste razumeli. Ali ja nemam šta da vam kažem.
Skrimdžer je oklevao, a zatim reče tonom koji je očigledno trebalo da bude
delikatan: – Ministarstvo može da ti ponudi sve vrste zaštite, znaš, Hari. Bilo bi mi
drago da stavim nekoliko Aurora u tvoju službu...
Hari se nasmeja.
– Voldemor želi da me lično on ubije, i Aurori ga u tome neće sprečiti. Zato sam
vam zahvalan na ponudi, ali ne hvala.
– Dakle – reče Skrimdžer, sada ledenim glasom – zahtev koji sam ti uputio za
Božić...
– Kakav zahtev? A, da... onaj gde ja treba da kažem celom svetu kako obavljate
divan posao, u zamenu za...
– ...za dizanje kolektivnog morala! – obrecnu se Skrimdžer.
Hari ga je na trenutak odmeravao.
– Da li ste već pustili Stena Stranputicu na slobodu?
Skrimdžer poprimi gadnu nijansu ljubičaste, veoma nalik teča-Vernonu.
– Vidim da si...
– Dambldorov čovek, skroz-naskroz – reče Hari. – Tako je.
Skrimdžer ga je streljao pogledom još koji trenutak, a zatim se okrenu i othrama
bez ijedne reči. Hari je mogao da vidi Persija i ostatak delegacije Ministarstva kako
ga čekaju, nervozno bacajući poglede na jecajućeg Hagrida i Gropa, koji su još bili na
svojim sedištima. Ron i Hermiona su brzali prema Hariju, mimoišavši se sa
Skrimdžerom. Hari se okrenu i polako produži dalje, čekajući da ga sustignu, što oni
najzad i učiniše pod senkom bukovog drveta, pod kojom su sedeli u neka srećnija
vremena.
– Šta je Skrimdžer želeo? – prošaputa Hermiona.
– Isto što je hteo i za Božić – slegnu Hari ramenima. – Želeo je da mu dam
poverljive informacije o Dambldoru i da budem nova maskota Ministarstva.
Ron se na trenutak borio sa samim sobom, a zatim glasno reče Hermioni: – Čuj,
pusti me da se vratim i mlatnem Persija!
– Ne – reče ona odlučno, zgrabivši ga za ruku.
– Osećaću se bolje!
Hari se nasmeja. Čak se i Hermiona malčice iskezila, iako joj je osmeh izbledeo
čim je pogledala ka zamku.
– Ne mogu da podnesem pomisao da se možda nikada nećemo vratiti – reče ona
nežno. – Kako mogu da zatvore Hogvorts?
– Možda i neće – reče Ron. – Ovde nismo u većoj opasnosti nego kod kuće, zar
ne? Sada je svuda isto. Čak bih rekao da je na Hogvortsu bezbednije, unutra ima više
čarobnjaka da ga brane. – Šta ti misliš, Hari?
– Ja se ne vraćam, čak ni ako bude i dalje otvoren – reče Hari.
Ron zinu, ali Hermiona tužno reče: – Znala sam da ćeš to reći. Ali šta ćeš onda da
radiš?
– Vratiću se kod Darslijevih, još samo jednom, jer bi Dambldor želeo da to
učinim – reče Hari. – Ali biće to kratka poseta, a onda zauvek odlazim.
– Ali kuda ćeš ići ako se ne vratiš u školu?
– Mislio sam da se vratim u Godrikovu dolinu – promrmlja Hari. Ta ideja mu se
vrzmala po glavi još od noći Dambldorove smrti. – Za mene je sve počelo tamo, cela
ta priča. Prosto imam osećaj da moram tamo da odem. A mogu i da posetim grob
svojih roditelja, to bih voleo.
– A šta onda? – upita Ron.
– Onda moram da pronađem ostale horkrukse, zar ne? – reče Hari, gledajući u
odraz Dambldorove bele grobnice na vodi, s druge strane jezera. – To je nešto što je
on želeo da učinim, zato mi je i ispričao sve o njima. Ako je Dambldor bio u pravu...
a siguran sam da jeste... ima ih još četiri, ko zna gde. Moram da ih pronađem i sve ih
uništim, a zatim moram da odem po sedmi deo Voldemorove duše, onaj deo koji je još
u njegovom telu, a ja sam taj koji će ga ubiti. A ako usput sretnem Severusa Snejpa –
dodade on – tim bolje po mene, tim gore po njega.
Zavlada dug tajac. Masa ljudi se gotovo razišla, dok bi retki zaostali u širokom
krugu zaobilazili monumentalnu figuru Gropa, koji je milovao Hagrida, čiji su žalosni
jauci i dalje odjekivali preko vode.
– Mi ćemo biti uz tebe, Hari – reče Ron.
– Šta?
– U kući tvoje tetke i teče – reče Ron. – A zatim idemo s tobom, kud god pošao.
– Ne... – reče Hari brzo. Nije računao s tim, mislio je da će oni shvatiti kako se
sâm upušta u ovo veoma opasno putovanje.
– Već si nam jednom rekao – progovori Hermiona tiho – kako je vreme da
odustanemo ako to želimo. Imali smo vremena za to, zar ne?
– Bićemo s tobom, šta god da se desi – reče Ron. – Ali, druže, moraćeš da dođeš
u kuću mojih mame i tate pre nego što bilo šta uradimo, čak i pre odlaska u Godrikovu
dolinu.
– Zašto?
– Bilovo i Flerino venčanje, sećaš se?
Hari ga pogleda, preneražen. Pomisao da nešto tako normalno kao što je venčanje
još postoji delovala mu je neverovatno, a ipak divno.
– Aha, ne bismo smeli to da propustimo – reče najzad.
Njegova šaka se automatski sklopi oko lažnog horkruksa, ali uprkos svemu, uprkos
mračnom i vijugavom putu koji mu je predstojao, uprkos njegovom konačnom susretu
s Voldemorom, za koji je znao da će morati da se desi, bilo za mesec dana, godinu, ili
deset, oseti kako mu je srce zaigralo na pomisao da mu je preostao još jedan
poslednji, veličanstveni dan mira u kome će uživati s Ronom i Hermionom.

Poglavlja

1. Njihov premijer
2. Preljin sokak
3. Testament i nećkanje
4. Horacije Pužorog
5. Preterana Flegma
6. Drakovo skretanje
7. Klub pužića
8. Snejpov trijumf
9. Polukrvni Princ
10. Kuća Ispijenih
11. Hermionina ispomoć
12. Srebro i opal
13. Zagonetka Ridl
14. Feliks felicis
15. Neraskidivi zavet
16. Veoma leden Božić
17. Puževsko sećanje
18. Rođendanska iznenađenja
19. Vilenjačke uhode
20. Zahtev Lorda Voldemora
21. Nesaznatljiva soba
22. Posle sahrane
23. Horkruksi
24. Sektumsempra
25. Prisluškivanje proročice
26. Pećina
27. Toranj pogođen gromom
28. Prinčev beg
29. Feniksova tužbalica
30. Bela grobnica