Hari Poter i Vatreni Pehar

1. Kuća Zagonetki



Meštani Malog Hengltona još uvek su je zvali „Kuća Ridlovih“, iako
je prošlo mnogo godina otkad je tu živela porodica Ridl¹. Uzdizala
se na bregu koji je nadvisio celo selo, s nekoliko zamandaljenih prozora,
krovom kome su nedostajali crepovi, obrasla bršljanom koji se
neukrotivo širio preko pročelja kuće. Nekad lepo zdanje, možda i najveća
i najveličanstvenija zgrada miljama naokolo, Kuća Ridlovih
sada je bila vlažna, zapuštena i nenastanjena.
Malohengltonci su se mahom slagali da je stara kuća jeziva.
Pre pola veka u njoj se desilo nešto čudno i užasno, o čemu stariji
meštani sela i dan–danas vole da raspravljaju kad im ponestane tema
za ogovaranje. Priča je toliko puta prežvakana i preuveličana, da više
niko nije bio siguran šta je od toga istina. Ipak, svaka verzija priče
počinjala bi od istog mesta: pre pedeset godina, u svitanje lepog letnjeg
jutra, dok je Kuća Ridlovih još uvek bila dobro održavana i impresivna,
služavka je ušla u dnevnu sobu i pronašla sve troje Ridlovih
mrtve.
Služavka je vrišteći strčala nizbrdo u selo i probudila koga god
je stigla.
– Eno, leže tamo izbečenih očiju! Hladni kao led! Još uvek su u
večernjim odelima!
Pozvali su policiju, a ceo Mali Henglton je, u šoku, ključao od
znatiželje i loše prikrivanog uzbuđenja. Niko nije trošio reči pretvarajući
se da tuguje zbog Ridlovih, jer su bili izuzetno neomiljeni.
Postariji gospodin i gospođa Ridl bili su bogati, snobovi i osioni, a
njihov odrasli sin, Tom, sve to čak i više od njih. Meštane je zanimao
jedino identitet njihovog ubice – očigledno, troje naizgled
zdravih ljudi nije moglo umreti prirodnom smrću iste noći.
Te noći je seoska krčma Obešeni čovek imala sjajan promet –
celo selo se okupilo da raspravlja o ubistvima. Kada je kuvarica
porodice Ridl dramatično ušetala do njih i iznenada objavila tihoj
krčmi da je čovek po imenu Frenk Brajs upravo uhapšen, ljudi su
dobili zadovoljštinu za noćno napuštanje svojih ognjišta.
– Frenk! – uzviknulo je nekoliko ljudi. – Nikako!
Frenk Brajs je bio baštovan kod Ridlovih. Živeo je sâm u
oronuloj kolibi na njihovom imanju. Frenk se vratio iz rata s
ukočenom nogom i velikom averzijom prema gužvi i galami, i otad
pa nadalje radio je za Ridlove.
Svi počeše da se utrkuju ko će kuvaricu častiti pićem, ne bi li
čuli što više detalja.
– Uvek sam mislila da je čudak – ispričala je, posle četvrtog
šerija, nestrpljivim meštanima koji su je pomno slušali. – Nekako
neprijateljski. Znam da sam ga nutkala čajem ne jednom, neg’ stotinak
puta. Nikad nije hteo da se meša ni sa kim.
– E pa sad – reče žena za šankom – preživeo je težak rat, taj
Frenk, i voli miran život. To nije razlog da...
– Ama, ko je drugi imao ključ od zadnjih vrata? – zakevta
kuvarica. – Otkad pamtim, rezervni ključ stoji u baštovanovoj kolibi!
Niko sinoć nije razvalio vrata! Nema razbijenih prozora! Bilo je
dovoljno samo da se Frenk ušunja u veliku kuću dok smo svi
spavali...
Seljani razmeniše smrknute poglede.
– Uvek sam mislio da izgleda nekako opako, vala baš –
zahropta čovek za šankom.
– Ako mene pitate, biće da je od rata pošašavio... – reče krčmar.
– Rekoh ti da nikako ne bih želela da se zamerim Frenku, zar
ne, Dot? – reče uzbuđena žena u uglu.
– Kakva užasna narav – složi se Dot, grčevito klimajući glavom.
– Sećam se, kad je bio dete...
Do sledećeg jutra, jedva da je iko u Malom Hengltonu sumnjao
da je Frenk Brajs ubio Ridlove.
Ali u susednom gradu, Velikom Hengltonu, u mračnoj i
sumornoj policijskoj stanici, Frenk je stalno iznova tvrdoglavo
ponavljao da je nevin, i da je jedina osoba koju je video u blizini
kuće na dan smrti Ridlovih bio nepoznati tinejdžer, tamnokos i bled.
Niko drugi u selu nije video takvog dečaka, i policija je bila posve
sigurna da ga je Frenk izmislio.
A onda, baš kada su stvari počele da bivaju vrlo ozbiljne za
Frenka, stigao je izveštaj o telima Ridlovih koji je sve promenio.
Policija nikada nije pročitala čudniji izveštaj. Tim doktora je
pregledao tela, i zaključio da niko od Ridlovih nije otrovan, proboden,
upucan, zadavljen, ugušen niti na bilo koji način (koliko su
mogli da procene) povređen. Zapravo, nastavljalo se u izveštaju,
izgledalo je da su svi Ridlovi savršenog zdravlja – izuzev činjenice
da su svi bili mrtvi. Doktori su ipak primetili (kao da su bili čvrsto
rešeni da nađu nešto što nije u redu s telima) da je svako od Ridlovih
imao užasnut izraz na licu, ali – kako je frustrirana policija izjavila –
ko je još čuo da troje ljudi može biti na smrt preplašeno?
Pošto nije postojao nikakav dokaz da su Ridlovi ubijeni, policija
je bila primorana da pusti Frenka na slobodu. Ridlovi su sahranjeni
u malohengltonskom crkvenom dvorištu, i njihovi grobovi su
neko vreme bili predmet znatiželje. Na sveopšte iznenađenje, i dalje
pod senkom sumnje, Frenk Brajs se vratio u svoju kolibu na imanju
Kuće Ridlovih.
– Što s’ mene tiče, on ih je ubio, i baš me briga šta policija kaže
– izjavila je Dot u Obešenom čoveku. – A da ima iole pristojnosti u
sebi, otiš’o bi odavde, znajući da se znade šta je počinio.
Ali Frenk nije otišao. Ostao je da se brine o bašti sledeće
porodice koja je živela u Kući Ridlovih, i one posle nje – jer nijedna
porodica nije ostajala dugo. Možda je delom bila i Frenkova zasluga
što je svaki novi vlasnik govorio kako se oseća neko zlokobno
zračenje oko kuće, koja je, u odsustvu stanara, oronula.
* * *
Sadašnji vlasnik Kuće Ridlovih, bogataš, niti je živeo u njoj niti ju je
koristio. U selu se pričalo kako je drži samo zbog ’poreskih razloga’,
iako nikome nije bilo sasvim jasno kakvi bi to razlozi mogli biti.
Ipak, bogati vlasnik je nastavio da plaća Frenku za održavanje bašte.
Frenk se bližio svom sedamdeset sedmom rođendanu, i bio je
poprilično gluv, noga mu je bila ukočenija nego ikad, ali su ga po
lepom vremenu i dalje viđali kako se bakće oko cvetnih leja, iako im
se sve više prikradao korov.
Korov nije bio jedini problem s kojim se Frenk borio.
Dečacima iz sela već je prešlo u naviku da ubacuju kamenje kroz
prozore Kuće Ridlovih. Vozili su se biciklima preko travnjaka oko
čijeg se ravnanja Frenk toliko mučio. Jednom ili dvaput provalili su
u oronulu kuću zbog opklade. Znali su da je stari Frenk privržen kući
i imanju, i zabavljalo ih je da ga vide kako ćopa kroz baštu vitlajući
svojim štapom i promuklo urlajući na njih. Frenk je verovao da ga
dečaci maltretiraju zato što, kao i njihovi roditelji, babe i dede, misle
da je on ubica. I kada se jedne avgustovske noći probudio i video da
se nešto vrlo čudno dešava u staroj kući, Frenk je samo pretpostavio
da su dečaci otišli korak dalje u svojim pokušajima da ga kazne.
Frenka je, zapravo, probudila njegova povređena noga. Bolela
ga je jače nego ikad. Ustao je i odšepao niza stepenice u kuhinju, s
namerom da ponovo napuni termofor toplom vodom, kako bi
smanjio ukočenost u kolenu. Kad se nadneo nad sudoperu, puneći
čajnik, pogledao je prema Kući Ridlovih i spazio svetlucanje u
gornjim prozorima. Frenk je odmah shvatio šta se dešava: Dečaci su
opet provalili u kuću, i sudeći po treperavosti svetla, zapalili vatru.
Frenk nije imao telefon, ali je ionako gajio duboko nepoverenje
prema policiji još otkad su ga priveli radi ispitivanja u vezi sa smrću
Ridlovih. Odmah je odložio čajnik i požurio nazad uza stepenice,
brzo koliko mu je povređena noga dozvoljavala. Ubrzo se vratio u
kuhinju, potpuno obučen, i skinuo stari zarđali ključ s klina pored
vrata. Pokupio je štap, koji je stajao oslonjen o zid, i izgubio se u
noći.
Na ulaznim vratima Kuće Ridlovih nije bilo tragova obijanja,
kao ni na prozorima. Frenk hramljući krenu okolo, do zadnje strane
kuće, sve dok ne naiđe na vrata gotovo potpuno skrivena bršljanom,
izvuče stari ključ, stavi ga u bravu i bešumno otvori vrata.
Zatim kroči u kuhinju koja je delovala poput pećine. Dugo,
dugo godina Frenk nije ni kročio u nju. Ipak, iako je bilo veoma
mračno, setio se gde su vrata za hol, i napipao put ka njima, dok mu
se u nozdrve uvlačio miris raspadanja, naćulivši uši ne bi li čuo bilo
kakav zvuk koraka ili glasova odozgo. Dospeo je u hol, koji je bio
malo osvetljeniji, zahvaljujući velikim prozorima s nosačima s obe
strane prednjih vrata, i počeo da se penje uza stepenice, blagosiljajući
prašinu koja se u debelim naslagama skupila na kamenom stepeništu,
jer je prigušivala zvuk njegovih stopala i štapa.
Kad se popeo na sprat, Frenk skrenu desno i istog trenutka vide
gde su uljezi. Vrata na samom kraju bila su odškrinuta, i kroz njih je
sijala treperava svetlost, bacajući zlatan trag preko crnog poda.
Frenk se privlačio sve bliže i bliže, čvrsto stežući svoj štap. Na metar
i nešto od ulaza, kroz uzani prorez mogao je da vidi u sobu.
U kaminu je, kako se sada videlo, bila zapaljena vatra. To ga je
iznenadilo. Zastao je i počeo napregnuto da osluškuje, jer je iz sobe
dopirao neki muški glas: zvučao je stidljivo i plašljivo.
– Ostalo je još malo u flaši, gospodaru, ako ste još gladni.
– Kasnije – reče drugi glas, koji je takođe pripadao muškarcu,
ali je bio čudnovato piskav i hladan poput iznenadnog naleta ledenog
vetra. Nešto u tom glasu učini da se Frenku naježi ono malo proređenih
dlaka iznad vrata. – Pomeri me bliže vatri, Crvorepu.
Frenk okrenu desno uvo ka vratima, ne bi li bolje čuo. Začu se
zveckanje, kao da neko stavlja flašu na čvrstu površinu, a zatim tup,
grebav zvuk povlačenja teške stolice preko poda. Frenk na tren spazi
onižeg čoveka, leđima okrenutog ka vratima, koji je gurao stolicu na
rečeno mesto. Nosio je dug crn plašt, i bio ćelav na temenu. Onda je
opet nestao iz vidokruga.
– Gde je Nagini? – začu se hladni glas.
– N–ne znam, gospodaru – reče prvi glas nervozno. – Mislim
da je otišla da ispita kuću...
– Pomušćeš je pre nego što se povučemo, Crvorepu – reče
drugi glas. – Trebaće mi hrane preko noći. Putovanje me je izuzetno
umorilo.
Namrštenih obrva, Frenk primače svoje zdravo uvo još bliže
vratima, napregnuto osluškujući. Nastade tajac, a zatim čovek po
imenu Crvorep ponovo progovori.
– Gospodaru, smem li pitati koliko dugo ostajemo ovde?
– Nedelju dana – reče hladni glas. – Možda i duže. Ovo mesto
je donekle udobno, a još nije vreme za naš plan. Bilo bi budalasto
delati pre nego što se završi Svetsko prvenstvo u kvidiču.
Frenk ubaci kvrgavi prst u uvo i provrte ga. Bez sumnje, zbog
nagomilanog voska u ušima, čuo je reč „kvidič“, a ta reč uopšte ne
postoji.
– S-svetsko prvenstvo u kvidiču, gospodaru? – reče Crvorep.
(Frenk još žešće pročačka uvo.) – Oprostite, ali ne razumem zašto
bismo čekali kraj svetskog prvenstva?
– Zato, budalo, što u ovom trenutku čarobnjaci iz celog sveta
dolaze u našu zemlju, i svaka šeprtlja iz Ministarstva magije biće na
dužnosti, na oprezu kako bi uočila i najmanji znak neobičnih
događanja, dvaput proveravajući svačiji identitet. Biće opsednuti i
obezbeđenjem, kako Normalci ne bi ništa primetili. Zato čekamo.
Frenk prestade da čisti uvo. Jasno je čuo reči „Ministarstvo magije“,
„čarobnjaci“ i „Normalci“. Bilo je očigledno da svaka od ovih
reči označava nešto tajno, a Frenk je mogao da se seti samo dva soja
ljudi koji govore u šiframa – špijuna i kriminalaca. Frenk još čvršće
steže svoj štap i još pažljivije oslušnu.
– Dakle, vaše gospodstvo je još uvek odlučno? – reče tiho
Crvorep.
– Naravno da sam odlučan, Crvorepu – u hladnom glasu sada
se već razaznavao i ton zlobe.
Nastade kratka pauza, a zatim Crvorep progovori, užurbano
sipajući reči, kao da primorava sebe da to izusti pre nego što mu
nestane hrabrosti.
– To bi se moglo izvesti i bez Harija Potera, gospodaru.
Usledi još jedna pauza, otegnutija, a zatim...
– Bez Harija Potera? – prodahta drugi glas meko. – Ah, vidim...
– Gospodaru, ne kažem ovo zbog brige za dečaka! – reče
Crvorep, cijukavo dižući glas. – Taj dečak mi ništa ne znači, baš
ništa! Ali, ako bismo iskoristili neku drugu vešticu ili čarobnjaka...
bilo kog čarobnjaka... stvar bi mogla da se izvede mnogo brže! Ako
mi dozvolite da vas napustim nakratko – znate da se mogu maskirati
izuzetno ubedljivo – mogao bih da se vratim za manje od dva dana s
prikladnom osobom...
– Mogao bih da iskoristim i drugog čarobnjaka – reče drugi
glas meko. – To je istina...
– Gospodaru, to ima smisla – reče Crvorep, s prizvukom osetnog
olakšanja – bilo bi vrlo teško dočepati se Harija Potera, toliko je
dobro zaštićen...
– I ti se dobrovoljno javljaš da mi dovedeš zamenu? Pitam se ...
možda ti je postalo prenaporno da me neguješ, Crvorepu? Znači li to
da tvoj predlog da odustanemo od plana nije ništa drugo doli pokušaj
da me napustiš?
– Gospodaru! Ja... Ja nemam ni najmanju želju da vas napustim,
nipošto...
– Ne laži me! – prosikta drugi glas. – Umem da prepoznam takve
stvari, Crvorepu! Zažalio si što si mi se uopšte vratio. Gadim ti se.
Vidim kako se trzaš kada me pogledaš, osećam kako se streseš kada
me dodirneš...
– Ne! Moja odanost Vašem gospodstvu...
– Tvoja odanost nije ništa drugo do kukavičluk. Da imaš gde
drugde da odeš, ne bi ni bio ovde. Kako ću preživeti bez tebe, kada
me treba hraniti na svakih nekoliko sati? Ko će da muze Nagini?
– Ali, gospodaru, izgledate mnogo snažnije...
– Lažove – prodahta drugi glas. – Nisam nimalo jači, a nekoliko
dana samoće bilo bi dovoljno da mi oduzme i ovo malo zdravlja
koje sam povratio zahvaljujući tvojoj trapavoj nezi. Tišina!
Crvorep, koji je nešto nepovezano mrmljao, odmah ućuta. Dvetri
sekunde Frenk nije mogao čuti ništa osim pucketanja vatre. Onda
drugi čovek progovori još jedanput, šapatom, gotovo siktanjem.
– Kao što sam ti već objasnio, imam svoje razloge da iskoristim
dečaka, i neću da uzimam nikog drugog. Čekao sam trinaest godina.
Još koji mesec ne znači ništa. Što se tiče obezbeđenja koje dečaka
okružuje, verujem da će moj plan biti delotvoran. Samo još kad bi i
ti, Crvorepu, pokazao malo više hrabrosti – hrabrosti koju ćeš
prikupiti sem ukoliko ne želiš da osetiš pun gnev Lorda Voldemora...
– Gospodaru moj, moram nešto da kažem! – reče Crvorep, sada
već paničnim glasom. – Tokom čitavog našeg putovanja u glavi mi
se vrteo ovaj plan. Gospodaru, nestanak Berte Džorkins neće dugo
ostati neprimećen, i ako nastavimo, ako ja bacim kletvu...
– Ako? – prošaputa drugi glas. – Ako? Ako se budeš pridržavao
plana, Crvorepe, Ministarstvo ne mora ni da sazna da je još neko
nestao. Učinićeš to tiho i bez gužve. Jedino žalim što ne mogu sâm
to da uradim, ali u mom trenutnom stanju... hodi, Crvorepu, još
jedna prepreka je uklonjena, i utrli smo put do Harija Potera. Ne
tražim od tebe da to sâm učiniš. Do tada će nam se već pridružiti i
moj verni sluga...
– Ja sam verni sluga – reče Crvorep, s blagim prizvukom
durenja u glasu.
– Crvorepu, treba mi neko ko ima pameti u glavi, neko čija lojalnost
nikada nije bila poljuljana, a ti, nažalost, ne ispunjavaš
nijedan od zahteva.
– Ja sam vas pronašao – reče Crvorep, s već jasno primetnim
prizvukom durenja u glasu. – Ja sam taj koji vas je pronašao. Doveo
sam vam Bertu Džorkins.
– To je istina – reče drugi čovek očito se zabavljajući – i to je
bio briljantan potez, za koji nisam mislio da si sposoban, Crvorepu –
iako, istini za volju, nisi bio svestan koliko bi mogla da nam koristi
onda kada si je uhvatio, zar ne...
– Pomislio... pomislio sam da bi mogla biti korisna,
gospodaru...
– Lažove – reče drugi glas ponovo, beskrajno uživajući u surovoj
razonodi. – Ipak, ne poričem da su njene informacije bile
neprocenjive. Bez njih nikada ne bih skovao naš plan, i zbog toga
ćeš biti nagrađen, Crvorepu. Dozvoliću ti da izvedeš zadatak od presudnog
značaja za mene, zadatak za koji bi mnogi moji sledbenici
dali desnu ruku da ga izvedu...
– Z–zaista, gospodaru? Kakav...? – Crvorep je opet zvučao
prestrašeno.
– Ah, Crvorepu, ne želiš valjda da ti pokvarim iznenađenje?
Tvoj deo posla dolazi na samom kraju... ali, obećavam, imaćeš čast
da budeš koristan bar koliko i Berta Džorkins.
– Vi... vi... – Crvorepov glas iznenada zazvuča promuklo, kao
da su mu se usta skroz osušila. – Vi... ćete i mene... ubiti?
– Crvorepu, Crvorepu – reče hladni glas medno – zašto bih te
ubio? Ubio sam Bertu zato što sam morao. Nije bila ni za šta posle
mog ispitivanja, već sasvim beskorisna. U svakom slučaju, da se
vratila nazad u Ministarstvo s vestima da je srela tebe na svom
prazničnom odmoru, tamo bi se postavila neugodna pitanja. Čarobnjaci
za koje se veruje da su mrtvi ne bi trebalo da naleću na veštice iz
Ministarstva magije po drumskim krčmama...
Crvorep promrmlja nešto veoma tiho, što Frenk nije mogao
čuti, ali što je, očito, zasmejalo drugog čoveka – bio je to sasvim
kiseo smeh, hladan kao i njegov govor.
– Mogli smo da joj izmenimo pamćenje? Ali moćni čarobnjaci
su u stanju da razbiju i te Memorijske čini, kao što sam već dokazao
dok sam je ispitivao. Bila bi uvreda za njeno pamćenje da ne iskoristimo
informacije koje sam izvukao iz nje, Crvorepu.
Napolju, u hodniku, Frenk iznenada postade svestan da mu je
ruka kojom je stezao štap klizava od znoja. Čovek hladnog glasa
ubio je ženu. Pričao je o tome bez ikakvog kajanja – s veselošću. On
je bio opasan – pravi ludak. I planirao je nova ubistva – taj dečak,
Hari Poter, ko god bio – u opasnosti je...
Frenk je znao šta mora da učini. Sada je kucnuo čas da se ode u
policiju. Išunjaće se iz kuće i uputiti se pravo ka telefonskoj govornici
u selu... ali hladni glas ponovo progovori, i Frenk ostade tamo
gde je i bio, ukopan u mestu, osluškujući iz petnih žila.
– Još jedna kletva... moj verni sluga na Hogvortsu... Hari Poter
mi je dolijao, Crvorepu. To je gotova stvar. Nema više rasprave. Ali
tiho... mislim da čujem Nagini...
I glas drugog čoveka se promeni. Poče da ispušta zvuke kakve
Frenk nikada ranije nije čuo: siktao je i pljuvao kao bez daha. Frenk
pomisli da taj tip sigurno ima nekakav napad.
A onda, Frenk začu kretanje iza sebe, u mračnom hodniku. Osvrnu
se da pogleda iza sebe, i ukoči se od straha.
Po mračnom podu hodnika, nešto je gmizalo prema njemu, a
kada se približilo zraku svetlosti od vatre, on s užasom shvati da je to
divovska zmija, dugačka najmanje dvanaest stopa. Užasnut i
prestravljen, Frenk je zurio u nju dok je njeno valovito telo ostavljalo
širok, krivudav trag u debelom sloju prašine na podu, približavajući
se sve bliže, i bliže – šta bi mogao da učini? Jedini put za bekstvo
bila je soba u kojoj su ona dvojica sedela i kovala planove za
ubistvo, pa ipak, ako ostane tu gde je, zmija će ga sigurno ubiti...
Ali pre nego što je uspeo da se odluči, zmija je već bila kraj
njega, a onda, neverovatno i čudesno, prođe pored njega. Sledila je
pljuckave, siktave zvuke koje je proizvodio hladni glas iza vrata, i za
nekoliko sekundi vrh njenog dijamantski išaranog repa nestade kroz
odškrinuta vrata.
Niz Frenkovo čelo slivao se hladan znoj, a ruka sa štapom je
drhtala. U sobi, hladni glas nastavi da sikće i Frenku pade na pamet
čudna misao, nemoguća misao... Ovaj čovek može da priča sa
zmijama.
Frenk nije mogao da shvati šta se dešava. Više od svega želeo
je da se ponovo nađe u svom krevetu, s termoforom punim tople
vode. Problem je bio u tome što njegove noge izgleda nisu mogle da
se pomere s mesta. Dok je stajao tamo, tresući se i pokušavajući da
zagospodari sobom, hladni glas se iznenada ponovo vrati na
engleski:
– Nagini ima interesantne vesti, Crvorepu – reče.
– Za-zaista, gospodaru? – uzvrati Crvorep.
– Da, zaista – reče glas. – Kako tvrdi Nagini, ispred vrata ove
sobe nalazi se jedan stari Normalac, koji sluša svaku našu reč.
Nije bilo šanse da se Frenk bilo gde sakrije. Začuše se koraci, a
zatim se vrata sobe širom otvoriše.
Pred Frenkom je stajao nizak čovek prosede kose, proćelav, sa
šiljatim nosem i sitnim vodnjikavim očima, a na licu mu se videla
mešavina straha i zbunjenosti.
– Pozovi ga unutra, Crvorepu. Gde su ti maniri?
Hladni glas dopirao je iz drevne fotelje ispred vatre, ali Frenk
nije mogao da vidi govornika. Zmija je, s druge strane, ležala
smotana na istrulelom sagu ispred kamina, kao kakva užasna parodija
psa ljubimca.
Crvorep pokaza Frenku da uđe u sobu. I dalje duboko uzdrman,
Frenk još čvršće zgrabi štap i odšepa preko praga.
Jedini izvor svetlosti u sobi bila je vatra. Bacala je duge, paukolike
senke po zidovima. Frenk je zurio u pozadinu fotelje. Čovek u
njoj bio je izgleda manji čak i od svog sluge, jer Frenk nije mogao u
fotelji da mu vidi ni teme.
– Sve si čuo, Normalče? – upita hladni glas.
– Kako si me to nazvao? – Frenk je bio prkosan jer se sada,
kada je već bio u sobi i kada je došlo vreme za akciju, osećao hrabrije.
Uvek je tako bilo u ratu.
– Zovem te Normalcem – reče glas hladno. – To znači da ti nisi
čarobnjak.
– Ne znam šta podrazumevaš pod čarobnjakom – reče Frenk,
sve sigurnijeg glasa. – Znam samo da sam večeras čuo dovoljno da
zainteresujem policiju, vala baš. Počinio si ubistvo i planiraš još
jedno! A reći ću ti i ovo – dodade, u naletu inspiracije – moja žena
zna da sam ovde, i ako se ne vratim...
– Ti nemaš ženu – reče hladni glas, vrlo tiho. – Niko ne zna da
si ovde. Nikome nisi rekao da dolaziš. Ne laži Lorda Voldemora,
Normalče, jer on zna... on uvek zna...
– Je l’ tako? – odvrati Frenk grubo. – Lord, je li? Pa, nemam visoko
mišljenje o tvojim manirima, moj gospodaru. Zašto se ne
okreneš i ne suočiš se sa mnom licem u lice, kao čovek.
– Ali ja nisam čovek, Normalče – reče hladni glas, sada već
jedva čujan od pucketanja vatre. – Ja sam mnogo, mnogo više od
čoveka. Međutim... zašto da ne? Suočiću se s tobom licem u lice...
Crvorepu, dođi, okreni mi stolicu.
Sluga zacvile.
– Čuo si me, Crvorepu.
Polagano, s mrgodnim izrazom lica, kao da bi radije učinio bilo
šta nego da se približi svom gospodaru i tepihu ispred kamina na
kome je ležala zmija, mali čovek zakorači napred i poče da okreće
stolicu. Kada noge od stolice potkačiše njen tepih zmija podiže svoju
ružnu trouglastu glavu i blago zasikta.
A tada se stolica najzad našla okrenuta tačno ka Frenku, i on
vide šta sedi u njoj. Štap mu ispade na pod uz klepet. On otvori usta i
ispusti krik. Vrištao je tako glasno da nije ni čuo reči koje je stvor u
fotelji izgovorio, dok je podizao štapić. Blesnu zelena svetlost, ču se
užurban zvuk i Frenk Brajs se sruši. Bio je mrtav pre nego što je
udario o pod.
Dve stotine milja dalje, dečak zvani Hari Poter naglo se
probudio.


_________________
¹ Engl.: riddle – zagonetka. (Prim. prev.)

2. Ožiljak



Hari je ležao na leđima, dišući ubrzano, kao da je trčao. Probudio se
iz živopisnog sna šaka čvrsto stisnutih uz lice. Stari ožiljak na njegovom
čelu, u obliku munje, goreo mu je pod prstima, kao da mu je
neko upravo prislonio usijanu žicu na kožu.
On ustade, i dalje držeći jednu ruku na ožiljku, a drugom
posežući u tminu za svojim naočarima, koje su bile na noćnom
stočiću. Stavi ih, i slika njegove spavaće sobe se izoštri, osvetljena
slabom, magličasto-narandžastom svetlošću koja je prodirala kroz
zavese, iza kojih se nalazila ulična lampa.
Hari opet prevuče prstima preko ožiljka. I dalje ga je bolelo.
Upali lampu pored sebe, izvuče se iz kreveta, pređe preko sobe, otvori
orman i pogleda u ogledalo s unutrašnje strane vrata. Mršavi
dečak od četrnaest godina uzvrati mu pogled svetlozelenim očima
koje su začuđeno virile ispod crne neuredne kose. On izbliza pregleda
munjasti ožiljak. Izgledao je normalno, ali je i dalje pekao.
Hari pokuša da se seti šta je sanjao pre nego što se probudio.
Izgledalo je tako stvarno... bila su dvojica ljudi koje je poznavao, i
jedan koga nije... koncentrisao se, mršteći se, pokušavajući da se
seti...
Prikaza mu se bleda slika zamračene sobe... na tepihu pored
kamina beše zmija... niski čovek po imenu Piter, zvani Crvorep... i
hladan piskav glas... glas Lorda Voldemora. Hari oseti kao da mu se
na samu tu pomisao kockica leda spustila pravo u stomak...
On čvrsto zatvori oči i pokuša da se seti kako je Voldemor
izgledao, ali to je bilo nemoguće... znao je samo to da je u trenutku
kada se Voldemorova stolica okrenula, i on, Hari, video šta sedi u
njoj, osetio grč užasa koji ga je probudio... ili je to bio bol u njegovom
ožiljku?
A ko li je bio onaj starac? Jer tamo je definitivno bio neki
starac. Hari ga je video kako pada na zemlju. Sve ga je to zbunjivalo.
Hari šakama pokri lice, zaklonivši pogled na svoju spavaću sobu, u
pokušaju da zadrži sliku one slabo osvetljene prostorije, ali bilo je to
kao da pokušava da zadrži vodu među prstima. Detalji su nestajali,
istom brzinom kojom je pokušavao da ih zadrži... Voldemor i
Crvorep su pričali o nekome koga su ubili, iako Hari nije mogao da
se seti imena... i kovali su zaveru da ubiju još nekoga... njega...
Hari skloni ruke s lica, otvori oči i pogleda po sobi, očekujući
da vidi nešto neobično. Zapravo, u njegovoj sobi nalazio se
pozamašan broj neobičnih stvari. Veliki drveni kovčeg stajao je
otvoren u podnožju kreveta, otkrivajući kazanče, metlu, crnu odoru i
raznovrsne knjige čini. Svici pergamenta prekrivali su slobodan deo
stola, dok je ostatak zauzimao veliki, prazan kavez u kome je obično
sedela njegova snežnobela sova Hedviga. Na podu pored kreveta
ležala je otvorena knjiga. Čitao ju je sinoć, pre nego što je zaspao.
Slike u toj knjizi su se pomerale. Ljudi u svetlonarandžastim
odorama na metlama zujali su unutar i izvan vidokruga, dobacujući
se crvenom loptom.
Hari priđe knjizi, uze je i pogleda kako jedan čarobnjak daje
spektakularan gol probacivanjem lopte kroz obruč visok petnaestak
metara. Onda snažno zalupi knjigu. Čak ni kvidič – po Hariju, najbolji
sport na svetu – nije više mogao da mu odvuče pažnju. Zato
stavi Letenje s Topovima na noćni stočić, priđe prozoru i raširi zavese
ne bi li osmotrio ulicu ispod njega.
Šimširova ulica je izgledala upravo onako kako i priliči otmenoj
ulici u predgrađu u ranim jutarnjim časovima u subotu. Sve zavese
su bile navučene. Koliko je Hari mogao da vidi kroz pomrčinu, nije
bilo živog stvora na vidiku, čak ni mačke.
A ipak... a ipak... Hari se uznemiren vrati u krevet i sede na
njega, ponovo prelazeći prstom preko ožiljka. Nije mu smetao bol.
Hariju nisu bili nepoznati ni bol ni povrede. Jednom je izgubio sve
kosti desne ruke, koje su mu, uz bolove, ponovo izrasle za jednu noć.
Nedugo zatim mu je tu istu ruku probio stopu dugačak otrovni očnjak.
Prethodne godine Hari je pao s leteće metle s visine od petnaestak
metara. Već se navikao na bizarne nezgode i povrede. Bile su
neizbežne ukoliko pohađate Hogvortsku školu za veštičarenje i
čarobnjaštvo i imate dara za upadanje u velike nevolje.
No Harija je brinulo što je poslednji put kad ga je ožiljak zaboleo
to bilo zato što je Voldemor u blizini... ali Voldemor ne može biti
ovde, sada... sama ideja da bi se Voldemor mogao šunjati Šimširovom
ulicom apsurdna je, nemoguća...
Hari pažljivo oslušnu tišinu oko sebe. Da li je potajno očekivao
da čuje škripu stepenika ili šuštanje ogrtača? A zatim blago poskoči
kada njegov rođak Dadli iznenada glasno zahrka u susednoj sobi.
Hari pokuša da razbistri mozak. Ponašao se budalasto: u kući
nema nikoga osim teče Vernona, tetke Petunije i Dadlija, a oni
očigledno spavaju, sanjajući bezbrižne i bezbolne snove.
Hari je Darslijeve najviše voleo dok spavaju. Nije baš imao
neke vajde od njih kad su budni. Teča Vernon, tetka Petunija i Dadli
bili su Harijevi jedini živi rođaci. Oni su bili Normalci
(nečarobnjaci) i prezirali su magiju u bilo kom obliku, što znači da je
Hari u njihovoj kući bio dobrodošao koliko i neka gnjilež. Protekle
tri godine, dok je Hari bio na Hogvortsu, oni su objašnjavali Harijeva
odsustva govoreći svima da pohađa Sent Brutusov popravni zavod
za neizlečive maloletne prestupnike. Savršeno dobro su znali da
Hariju, kao maloletnom čarobnjaku, nije dozvoljeno da koristi magiju
izvan Hogvortsa, ali su i dalje bili spremni da ga okrive za sve
naopako što bi se u kući desilo. Hari nikada nije mogao da im se
poveri, niti da im ispriča bilo šta o svom životu u čarobnjačkom
svetu. Bila mu je smešna i sama pomisao da ode kod njih kad se
probude, požali im se na bol u ožiljku i otkrije im svoje strepnje
zbog Voldemora.
A ipak, Hari je i došao da živi s Darslijevima baš zbog Voldemora.
Da nije bilo Voldemora, Hari ne bi imao na čelu taj ožiljak u
vidu munje. Da nije bilo Voldemora, Hari bi još imao roditelje...
Hari je imao godinu dana kada je Voldemor – najmoćniji
mračni čarobnjak u poslednjem veku, čarobnjak koji je proteklih
jedanaest godina uporno prikupljao snagu – došao u njegovu kuću i
ubio Harijevog oca i majku. Zatim je Voldemor svoj čarobni štapić
uperio u Harija. Bacio je kletvu kojom se, dok je bio u usponu moći,
uspešno otarasio mnogih odraslih čarobnjaka i veštica – i, za divno
čudo, ona nije delovala. Umesto da ubije malog dečaka, kletva se
odbila i pogodila Voldemora. Hari je preživeo bez povreda, osim
malog ožiljka na čelu u obliku munje, a Voldemor je jedva davao
znake života... Ostavši bez svojih moći, jedva preživevši, Voldemor
je pobegao. Strah, u kome je tajno društvo veštica i čarobnjaka
živelo toliko dugo, iščileo je, Voldemorovi sledbenici su se rasturili,
a Hari Poter je postao slavan.
Za Harija je bilo dovoljno iznenađenje to što je na svoj jedanaesti
rođendan otkrio da je čarobnjak. Još je šokantnije bilo otkriće
da svi u skrivenom čarobnjačkom svetu znaju njegovo ime. Kada je
Hari došao na Hogvorts, otkrio je kako se svi za njim okreću, a šapat
ga je pratio kud god pošao. Ali do tada se već navikao na to: krajem
leta krenuće u četvrtu godinu na Hogvortsu. Već je brojao dane do
povratka u zamak.
Ali, od Hogvortsa su ga delile još dve nedelje. Hari baci još
jedan beznadežan pogled po sobi, i primeti rođendanske čestitke koje
mu je dvoje najboljih prijatelja poslalo krajem jula. Šta bi oni rekli
kada bi im pisao i rekao da ga boli ožiljak?
Istog trenutka glavu mu ispuni glas Hermione Grejndžer,
piskav i uspaničen.
– Boli te ožiljak? Hari, to je zaista ozbiljno... Piši profesoru
Dambldoru! A ja ću otići i pogledati Opšte magijske bolesti i
tegobe... Možda tu piše nešto o ožiljcima od kletvi...
Da, to bi bio Hermionin savet: idi pravo kod direktora Hogvortsa,
a u međuvremenu konsultuj knjigu. Hari je zurio kroz prozor
u mastiljavo plavo nebo. Sumnjao je da bi mu knjiga sada bila od velike
pomoći. Koliko zna, on je jedina živa osoba koja je preživela
kletvu poput Voldemorove. Stoga je bila mala verovatnoća da će u
Opštim magijskim bolestima i tegobama naići na simptome slične
svojima. Što se obaveštavanja direktora tiče, Hari nije imao nikakvu
ideju kuda Dambldor odlazi za vreme letnjeg raspusta. Za trenutak
se malo zabavi zamišljajući Dambldora, s dugom srebrnastom bradom,
u dugačkoj čarobnjačkoj odori i sa šiljatom kapom, opruženog
na nekoj plaži, kako utrljava losion za sunčanje na svoj dug kriv nos.
Ipak, gde god se Dambldor zatekao, Hari je bio siguran da bi Hedviga
bila u stanju da ga pronađe. Harijevoj sovi se dotad nijedanput
nije desilo da nekome ne uspe da isporuči pismo, čak i bez adrese.
Ali, šta bi napisao?
Dragi profesore Dambldor,
Izvinite što vas uznemiravam, ali jutros me je zaboleo
ožiljak.
Iskreno vaš,
Hari Poter
Čak i u njegovim mislima, te reči su zvučale glupo.
Zato pokuša da zamisli reakciju svog drugog najboljeg prijatelja,
Rona Vizlija, i za trenutak pred Harijem kao da ispliva
Ronovo dugonoso pegavo lice, zamišljenog izraza.
Boli te ožiljak? Ali... ali Znaš-Već-Ko nikako ne može biti u tvojoj
blizini, zar ne? Mislim... znao bi, je l’ da? Ponovo bi pokušao da
te sredi, zar ne? Ne znam, Hari, možda ožiljci od kletvi uvek malo
peckaju... pitaću tatu...
Gospodin Vizli je bio potpuno kvalifikovan čarobnjak zaposlen
u Odseku za zloupotrebu normalskih predmeta u Ministarstvu magije
ali, koliko je Hariju bilo poznato, nije bio stručnjak za oblast kletvi.
U svakom slučaju, Hariju se nije sviđala ideja da cela porodica Vizli
zna da se on, Hari, unervozio zbog trenutnog bola. Gospođa Vizli bi
napravila veću frku nego Hermiona, a Fred i Džordž, Ronova
šesnaestogodišnja braća blizanci, mogli bi da pomisle kako Hari
počinje da gubi petlju. Vizlijevi su bili Harijeva najomiljenija porodica.
Nadao se da će ga pozvati u goste ovih dana (Ron je spominjao
nešto o Svetskom prvenstvu u kvidiču), i nije želeo da ga tokom te
posete zasipaju radoznalim pitanjima o njegovom ožiljku.
Hari stade da masira čelo pesnicom. On je zapravo želeo (i
skoro se stideo da samom sebi prizna) da ima nekoga – nekoga ko bi
mu bio kao roditelj: odraslog čarobnjaka od koga bi mogao da traži
savet a da se ne oseća glupo, nekoga ko bi brinuo o njemu, ko ima
iskustva s Mračnom magijom...
A onda mu se rešenje ukaza samo od sebe. Bilo je tako jednostavno,
i tako očigledno, nije mogao da veruje da mu je trebalo
tako dugo da se seti – Sirijus.
Hari skoči s kreveta, pohita preko sobe i sede za svoj sto.
Privuče bliže parče pergamenta, umoči svoje orlovsko pero u mastilo,
napisa Dragi Sirijuse, a zatim zastade, razmišljajući kako najbolje
da formuliše svoj problem, još uvek se čudeći kako se odmah
nije setio Sirijusa. Uostalom, možda to i nije toliko iznenađujuće –
na kraju krajeva, tek je pre dva meseca saznao da mu je Sirijus kum.
Postojao je jednostavan razlog za Sirijusovo potpuno odsustvo
iz dotadašnjeg Harijevog života – Sirijus je bio u Askabanu, zastrašujućem
čarobnjačkom zatvoru koji čuvaju stvorenja zvana dementori,
slepe utvare koje isisavaju duše. Došli su na Hogvorts u potrazi
za Sirijusom, kada je ovaj pobegao. Ipak, Sirijus je bio nevin –
ubistva za koja je bio osuđen počinio je Crvorep, Voldemorov sledbenik,
za koga su skoro svi verovali da je sada mrtav. Hari, Ron i
Hermiona su, međutim, znali da nije tako – susreli su se sa Crvorepom
prošle godine. Doduše, u njihovu priču poverovao je jedino
profesor Dambldor.
Tokom čitavog jednog veličanstvenog sata, Hari je verovao da
će konačno napustiti Darslijeve, jer mu je Sirijus ponudio svoj dom,
ali tek kada bude skinuo ljagu sa svog imena. Tu šansu su mu oteli
ispred nosa – Crvorep je zbrisao pre nego što su uspeli da ga odvedu
u Ministarstvo magije, i Sirijus je morao da nestane da bi ostao u
životu. Hari mu je pomogao da umakne na leđima hipogrifa zvanog
Bakbik, i od tada je Sirijus u bekstvu. Čitavo leto Harija je progonila
pomisao na dom koji je mogao imati da Crvorep nije pobegao. Bilo
je dvostruko teže vratiti se Darslijevima sa saznanjem da im je
zamalo zauvek izmakao.
Svejedno, iako Sirijus nije mogao biti s njim, Hari je ipak imao
neke vajde od njega. Zahvaljujući Sirijusu, mogao je da drži svoje
školske stvari kod sebe u spavaćoj sobi. Darslijevi mu to ranije nisu
dozvoljavali. Njihova uobičajena želja da Harija čine što nesrećnijim,
pojačana strahom od njegovih moći, navodila ih je da svakog
leta zaključavaju njegov školski prtljag ispod stepeništa. Ali ovoga
leta su promenili mišljenje kad su saznali da Hari ima kuma, opasnog
ubicu – a Hari je, što mu je baš odgovaralo, zaboravio da im
kaže da je Sirijus nevin.
Otkad se vratio u Šimširovu ulicu, Hari je primio dva pisma od
Sirijusa. Oba su mu bila dostavljena ne po sovama (kao što je običaj
kod čarobnjaka), već po velikim tropskim pticama jarkih boja. Hedviga
nije odobravala te šarene uljeze. Bila je krajnje nevoljna da im
dopusti da piju vodu iz njenog čančeta pre nego što bi ponovo
odletele. Hariju su se, pak, one baš dopadale. Podsećale su ga na
palme i beli pesak, i nadao se da Sirijus, gde god da je (iako Sirijus
to nikad nije spominjao, za slučaj da neko presretne pisma), uživa
tamo. Hariju je, nekako, bilo teško da zamisli da dementori mogu
dugo da izdrže na jakom suncu – možda je to razlog zbog kojeg je
Sirijus otišao na jug. Sirijusova pisma, koja su sada bila skrivena ispod
izuzetno korisne odvaljene daske pod Harijevim krevetom,
zvučala su veselo, i u oba je podsticao Harija da mu se obrati ukoliko
mu ikad zatreba. E pa, sada mu je baš bio potreban...
Harijeva lampa svetlela je sve bleđe, dok se siva svetlost koja
prethodi svitanju polako uvlačila u sobu. Konačno, kada je sunce izašlo
a zidovi njegove spavaće sobe postali zlatni, i kada se iz sobe
teče Vernona i tetke Petunije začulo kretanje, Hari je raščistio sto od
zgužvanih listova pergamenta, i ponovo pročitao pismo koje je već
napisao.
Dragi Sirijuse,
Hvala ti na prethodnom pismu, ona ptica je bila
ogromna, jedva da je mogla da prođe kroz moj prozor.
Stvari ovde teku po običaju. Dadlijeva dijeta ne ide
baš najbolje. Moja tetka ga je juče uhvatila kako švercuje
krofne u svoju sobu. Rekli su da će morati da mu ukinu
džeparac ako nastavi to da radi, pa se on naljutio i bacio
svoj plejstejšn kroz prozor. To je neka vrsta kompjutera na
kome možeš da igraš igrice. Pomalo glupo od njega, sada
više ne može da igra svoju omiljenu igricu Megasakaćenje,
treći deo, da ne bi mislio na klopu.
Ja sam dobro, uglavnom zato što se Darslijevi boje
da se ti možeš pojaviti i sve ih pretvoriti u slepe miševe
ako te ja lepo zamolim da to učiniš.
Ipak, jutros mi se desila čudna stvar. Ožiljak me je
opet zaboleo. Poslednji put kada se to dogodilo bilo je
stoga što je Voldemor bio na Hogvortsu. Ali ne bih rekao
da bi sada mogao da bude u mojoj blizini, zar ne? Da li
znaš mogu li kletve izazvati bolove posle mnogo godina?
Poslaću ovo po Hedvigi kada se vrati, trenutno je
otišla u lov. Pozdravi Bakbika u moje ime.
Hari.
Da, pomisli Hari, to je u redu. Nema smisla ubacivati u pismo
san, nije želeo da izgleda kao da je previše zabrinut. Presavio je pergament
i odložio ga na sto, spremnog za Hedvigu kada se vrati.
Onda je ustao, protegao se i još jedanput otvorio orman. Ne
gledajući u svoj odraz, počeo je da se oblači pre nego što će da siđe
na doručak.

3. Poziv



Dok je Hari stigao u kuhinju, troje Darslijevih već su posedali za sto.
Niko nije ni podigao pogled dok je on ulazio i sedao. Teča
Vernonovo veliko crveno lice bilo je skriveno iza jutarnjeg izdanja
Dejli mejla, a tetka Petunija je sekla grejpfrut na četvrtine, napućivši
usne preko svojih konjastih zuba.
Dadli je izgledao razjareno i nadureno, čak je nekako uspeo da
zauzme više prostora nego obično. To je već samo po sebi dovoljno
govorilo, pošto je on i inače sâm zauzimao celu jednu stranu
četvrtastog stola. Kada je tetka Petunija stavila četvrtinu
nezaslađenog grejpfruta na Dadlijev tanjir, uz primedbu drhtavim
glasom: – Evo ti, Didi, dušo – Dadli ju je mrko pogledao. U njegovom
životu desio se krajnje neprijatan zaokret otkad je, proletos,
došao kući sa svedočanstvom za kraj školske godine.
Teča Vernon i tetka Petunija su, kao i obično, uspeli da nađu
izgovore za njegove loše ocene. Tetka Petunija je oduvek insistirala
na tome da je Dadli veoma nadareno dete koje nastavnici ne razumeju,
dok je teča Vernon insistirao na tome da on „ionako nije želeo
nekog malog pekmezavog štrebera za sina“. Takođe su prešli i preko
optužbi za maltretiranje, napisanih u svedočanstvu: – On je bučan
mali dečko, ali ne bi povredio ni muvu! – rekla je tetka Petunija
plačno.
Međutim, u samom dnu svedočanstva bilo je nekoliko vrlo
dobro sročenih komentara školske bolničarke, za koje čak ni teča
Vernon i tetka Petunija nisu odmah mogli da nađu objašnjenje. Bez
obzira na to što je tetka Petunija cvilela kako Dadli ima krupne kosti,
i da je za njegovu težinu odgovorno bezopasno bebeće salce, te da je
on dečak koji raste i kome treba mnogo hrane, ostala je činjenica da
školski magacini više nisu imali dovoljno velike pantalone za njega.
Školska bolničarka je videla ono što su tetka-Petunijine oči – tako
oštre kada je u pitanju opažanje otisaka prstiju na njenim bleštavim
zidovima i osmatranje dolaženja i odlaženja komšija – jednostavno
odbijale da vide: da je Dadli, daleko od potrebe za dodatnom
hranom, otprilike dostigao veličinu i težinu mladog kita ubice.
I tako – posle mnogo besnih ispada, posle svađa koje su potresale
pod Harijeve spavaće sobe, i mnogo suza tetka Petunije – počeo
je novi režim ishrane. Prepisana dijeta, koju je napisala i poslala
školska medicinska sestra iz Smeltingsa, bila je nalepljena na
frižider, iz koga su izbačene sve Dadlijeve omiljene stvari – gazirana
pića i kolači, čokoladice i hamburgeri – a umesto toga je napunjen
voćem i povrćem i vrstom hrane koju je teča Vernon zvao „zečjom
hranom“. Da bi se Dadli malo bolje osećao, tetka Petunija je insistirala
da cela porodica drži dijetu. Sada je Hariju dala četvrtinu grejpfruta.
Primetio je da je mnogo manji od Dadlijevog. Tetka Petunija
je izgleda smatrala da je najbolji način da podigne Dadlijev moral taj
da se pobrine da makar dobije veću porciju nego Hari.
Ali tetka Petunija nije znala šta je sakriveno ispod odvaljene
daske u podu. Nije imala pojma da se Hari uopšte ne pridržava
dijete. Čim je naslutio da se od njega očekuje da preživi leto na štapićima
šargarepe, Hari je poslao Hedvigu svim svojim prijateljima s
molbom da mu pomognu, i oni su se pokazali i više nego dostojnim
tog zadatka. Hedviga se vratila iz Hermionine kuće s velikom kutijom
pretrpanom slatkišima bez šećera (Hermionini roditelji bili su
zubari). Hagrid, hogvortski čuvar imanja udovoljio mu je poslavši
mu pun džak svojih domaćih mramornih kolačića (Hari ih nije ni
pipnuo, imao je i previše iskustva s Hagridovim kuvanjem).
Gospođa Vizli je pak poslala porodičnu sovu, Erola, s ogromnom
voćnom tortom i raznoraznim pitama. Sirotom Erolu, onako vremešnom
i slabašnom, trebalo je punih pet dana da se oporavi od
puta. A onda je Hari za svoj rođendan (koji su Darslijevi potpuno ignorisali)
primio četiri veličanstvene rođendanske torte, po jednu od
Rona, Hermione, Hagrida i Sirijusa. Hariju su ostale još dve, i stoga
je, željno iščekujući pravi doručak kada se vrati gore u sobu, bez
prigovora počeo da jede svoj grejpfrut.
Teča Vernon je odložio novine, žestoko frknuvši od negodovanja
i pogledao sopstvenu četvrtinu grejpfruta.
– Je l’ to sve? – progunđa on tetka-Petuniji.
Tetka Petunija ga strogo pogleda, i klimnu glavom ka Dadliju,
koji je već pojeo svoju četvrtinu grejpfruta, i osmatrao Harijevu vrlo
ogorčenim pogledom u svojim prasećim očicama.
Teča Vernon duboko uzdahnu, protresajući time svoje velike
guste brkove, i uze svoju kašiku.
Oglasi se zvono. Teča Vernon se pridiže iz stolice i uputi se niz
hodnik. Brz kao munja, dok mu je majka bila zauzeta čajnikom,
Dadli ukrade ostatak teča-Vernonovog grejpfruta.
Hari začu razgovor na vratima, nečiji smeh i teča-Vernonov osoran
odgovor. Onda se ulazna vrata zatvoriše i niz hodnik dopre
zvuk cepanja papira.
Tetka Petunija spusti čajnik na sto i pogleda radoznalo oko
sebe, da vidi kuda je teča Vernon morao da ode. Nije dugo čekala da
to otkrije. Vratio se za manje od minuta. Bio je modar.
– Ti – zaurla na Harija. – U dnevnu sobu. Odmah.
Zbunjen, pitajući se šta je, za ime sveta, ovoga puta navodno
uradio, Hari ustade i pođe za teča-Vernonom iz kuhinje u susednu
sobu. Teča Vernon naglo zatvori vrata iza njih dvojice.
– Pa – reče, marširajući do ognjišta i okrećući se da se suoči s
Harijem, kao da će mu saopštiti da je uhapšen. – Pa!?
Hari je zaista želeo da mu uzvrati: – Pa šta? – ali mu se učini
da ne treba da isprobava živce teča-Vernona ovako rano izjutra,
pogotovo ne sada kada je ovaj već pod izuzetnim stresom usled nedostatka
hrane. Stoga se zadovoljio time da izgleda učtivo zbunjen.
– Ovo je upravo stiglo – reče teča Vernon. Uperi list ružičastog
papira za pisanje ka Hariju. – Pismo. O tebi.
Harijeva zbunjenost se uvećala. Ko bi pisao teča Vernonu o
njemu? Poznaje li Hari ikoga ko šalje pisma preko poštara?
Teča Vernon je zurio u Harija, a onda je pogledao dole u
pismo, i počeo da čita naglas:
Dragi gospodine i gospođo Darsli,
Mi se nikad nismo upoznali, ali sam sigurna da ste
od Harija čuli mnogo o mom sinu Ronu.
Kao što vam je Hari možda rekao, finale Svetskog
prvenstva u kvidiču održava se sledećeg ponedeljka
naveče, i moj muž Artur je upravo uspeo da dobije najbolje
karte preko svojih veza u Odseku za magijske igre i
sportove.
Iskreno se nadam da ćete nam dopustiti da povedemo
Harija na utakmicu, pošto je ovo zaista prilika koja se
javlja jednom u životu. Britanija poslednjih trideset godina
nije bila domaćin prvenstva, i do karata je izuzetno
teško doći. Naravno, bilo bi nam zadovoljstvo da Hari ostane
kod nas do kraja letnjeg raspusta, i da ga bezbedno
ispratimo na voz nazad u školu.
Najbolje bi bilo da nam Hari pošalje vaš odgovor što
je pre moguće, na normalan način, pošto normalski poštar
nikad nije dostavljao pisma na našu kuću, čak nisam sigurna
ni da zna gde je.
Nadam se da ću uskoro videti Harija,
Iskreno Vaša,
Moli Vizli
P.S. Nadam se da sam stavila dovoljno poštanskih
markica.
Teča Vernon je završio sa čitanjem, gurnuo ruku nazad u džep
od košulje, i izvukao još nešto.
– Pogledaj ovo – zareža.
Izvukao je koverat u kome je došlo pismo gospođe Vizli, i Hari
je morao da se upinje da obuzda smeh. Svaki njegov centimetar bio
je pokriven poštanskim markama, osim par kvadratnih centimetara
spreda, u koje je gospođa Vizli sitnim rukopisom zgurala adresu
Darslijevih.
– Pa, znači ipak je stavila dovoljno markica – reče Hari, trudeći
se da zvuči kao da je grešku gospođe Vizli svako mogao da napravi.
Oči njegovog teče blesnuše.
– Poštar je primetio – reče kroz stisnute zube. – Veoma ga je
zanimalo da sazna odakle je ovo pismo došlo, da znaš. Zato je i zazvonio
na vrata. Izgleda da mu se to učinilo smešnim.
Hari ne reče ništa. Drugi ljudi ne bi razumeli zašto teča Vernon
pravi toliku larmu oko viška poštanskih markica, ali Hari je živeo s
Darslijevima dovoljno dugo da bi morao znati koliko su oni osetljivi
u vezi sa svim iole neuobičajenim. Najviše od svega su strahovali da
će neko otkriti da su povezani (ma koliko daleko) s ljudima poput
gospođe Vizli.
Teča Vernon je i dalje zurio u Harija, koji se trudio da održi
neutralan izraz lica. Ukoliko ne učini ili ne kaže nešto glupo, možda
mu predstoji najveći provod u životu. Čekao je da teča Vernon nešto
kaže, ali je ovaj samo nastavio da zuri. Hari odluči da prekine tišinu.
– Pa, mogu li, onda, da idem? – upita.
Blag grč prođe teča-Vernonovim velikim ljubičastim licem.
Brkovi se nakostrešiše. Hari pomisli kako zna šta se dešava iza
brkova: žestoka bitka, pošto su se upravo sukobila dva teča-
Vernonova osnovna instinkta. Dopustiti Hariju da ide usrećilo bi
ovog dečaka, a to je nešto protiv čega se teča Vernon bori već
trinaest godina. S druge strane, dopustiti Hariju da ide kod Vizlijevih
do kraja leta pomoglo bi mu da ga se otarasi dve nedelje ranije nego
što je bilo ko mogao i da se nada, a teča Vernon je mrzeo da mu Hari
boravi u kući. Da bi sebi dao vremena da razmisli, činilo se,
pogledao je ponovo dole u pismo gospođe Vizli.
– Ko je ova žena? – upita buljeći u potpis s odvratnošću.
– Videli ste je – reče Hari. – Ona je majka mog prijatelja Rona,
dočekivala ga je sa Hog... Sa školskog voza, na kraju prošlog
polugodišta.
Umalo nije rekao Hogvorts ekspres, a to je bio siguran način da
isprovocira tečinu plahovitu narav. U domaćinstvu Darslijevih niko
nije naglas spominjao ime Harijeve škole.
Teča Vernon iskrivi svoje ogromno lice, kao da pokušava da se
seti nečeg vrlo neprijatnog.
– Zdepasta žena? – konačno zareža. – Sa gomilom crvenokose
dece?
Hari se namršti. Pomisli kako je smešno da teča Vernon bilo
koga nazove „zdepastim“ kada je njegov sin Dadli postao širi nego
duži.
Teča Vernon opet pregleda pismo.
– Kvidič – promrmlja ispod daha. – Kvidič... kakva je to
koještarija?
Hari oseti drugi napad nerviranja.
– To je sport – reče kratko. – Igra se na met...
– U redu, u redu! – reče teča Vernon glasno. Hari vide, s malim
zadovoljstvom, da njegov teča izgleda blago uspaničeno. Očigledno,
njegovi nervi nisu mogli da podnesu zvuk reči „metla“ u njegovoj
dnevnoj sobi. Stoga potraži spas u ponovnom iščitavanju pisma. Hari
vide kako njegove usne oblikuju reči „pošalje vaš odgovor, što je
pre moguće, na normalan način“. Potom se teča namršti.
– Kako to misli, na normalan način? – procedi on.
– Normalan za nas – i pre nego što je teča stigao da ga zaustavi,
dodade – znaš, sovina pošta. To je normalno za čarobnjake.
Teča Vernon je izgledao zgranuto, kao da je Hari upravo
izrekao odvratnu psovku. Drhteći od besa, on baci nervozan pogled
kroz prozor, kao da očekuje da vidi nekog od komšija uha prislonjenog
uza staklo.
– Koliko puta treba da ti kažem da ne spominješ te neprirodnosti
pod mojim krovom? – prosikta, lica sada već modrog kao
šljiva. – Stojiš tu, u odeći koju smo Petunija i ja stavili na tvoja nezahvalna
leđa...
– Tek pošto je Dadliju dosadila – reče Hari hladno. I zaista, bio
je obučen u duksericu koja mu je bila toliko velika da je morao pet
puta da zavrne rukave da bi bio u stanju da koristi šake, i koja je
padala preko kolena njegovih izuzetno vrećastih farmerki.
– Nećeš sa mnom tako da razgovaraš! – reče teča Vernon,
drhteći od besa.
Ali Hari to više nije mogao da trpi. Prošli su dani kada je bio
primoran da poštuje svako glupo pravilo Darslijevih. Nije držao
Dadlijevu dijetu, i sigurno neće dopustiti teči Vernonu da ga spreči
da ode na Svetsko prvenstvo u kvidiču, ne ako se i on, Hari, nešto
pita o tome.
Hariju se ote dubok, umirujuć uzdah, pa onda reče: – Okej, ne
mogu da gledam Svetsko prvenstvo. Mogu li sada da idem? Imam
pismo za Sirijusa koje hoću da dovršim. Znaš... moga kuma.
Uspeo je. Rekao je čarobne reči. Sada je posmatrao kako se ljubičasta
boja postepeno, u flekama, povlači s teča-Vernonovog lica,
zbog čega je ono izgledalo kao loše promešan sladoled od kupine.
– Ti... njemu pišeš, zar ne? – reče teča Vernon lošom imitacijom
staloženog glasa, ali Hari je video kako se zenice njegovih sitnih
očiju sužavaju od iznenadnog straha.
– Pa da – reče Hari, nonšalantno. – Odavno nije čuo novosti od
mene i, znaš, ako ih ne bude čuo, može pomisliti da nešto nije u
redu.
Tu stade, da bi uživao u utisku koji su ostavile njegove reči.
Gotovo je mogao da vidi zupčanike kako rade ispod teča-Vernonove
guste, tamne, brižljivo počešljane kose. Ukoliko pokuša da spreči
Harija da piše Sirijusu, Sirijus će pomisliti da se s Harijem loše postupa.
Ako kaže Hariju da ne može da ide na Svetsko prvenstvo u
kvidiču, dečak će pisati Sirijusu, i ovaj će onda znati da se s Harijem
loše postupa. Teča Vernon je mogao da učini samo jednu stvar. Hari
je takoreći mogao da vidi kako mu se zaključak postepeno formira u
glavi, baš kao da je veliko brkato lice providno. Hari se trudio da se
ne smeje, da zadrži na licu što je moguće isprazniji izraz. A onda...
– Pa dobro, onda. Možeš ići na to prokleto... to glupo... svetsko
prvenstvo u toj stvarčici. Piši i reci tim – tim Vizlijevima da te pokupe.
Nemam ja vremena da te vozam po celoj zemlji. I možeš tamo
provesti ostatak leta. I možeš reći svom – svom kumu... reci mu...
reci mu da ideš.
– U redu, onda – reče Hari veselo.
Okrenu se i uputi se prema vratima dnevne sobe, boreći se
protiv nagona da poskoči i usklikne. Ide... ide kod Vizlijevih, i moći
će da gleda Svetsko prvenstvo u kvidiču!
Napolju, u hodniku, umalo nije naleteo na Dadlija, koji je vrebao
iza vrata, očito se nadajući da će čuti kako Hari dobija grdnju.
Izgledao je zaprepašćeno kad je video širok osmeh na Harijevom
licu.
– Baš je bio izvrstan doručak, zar ne? – reče Hari. – Osećam se
baš sito, a ti?
Smejući se zapanjenom izrazu na Dadlijevom licu, Hari pođe
preskačući po tri stepenika odjednom, i stušti se natrag u svoju sobu.
Prvo što je video bilo je da se Hedviga vratila. Sedela je u svom
kavezu, zurila u Harija ogromnim ćilibarskim očima i klepećući
kljunom pokazivala da joj nešto smeta. Odmah je postalo očigledno i
šta joj smeta.
– JAO! – reče Hari.
Nešto što je ličilo na malu, sivu pernatu tenisku lopticu tog
trenutka se sudari s Harijevom glavom. Hari stade žustro da trlja
svoju glavu, gledajući naviše da vidi šta ga je klepilo. Vide majušnu
sovu, dovoljno malu da mu stane na dlan, kako nekontrolisano leti
po sobi kao vatrometna raketa. Hari tada shvati da mu je sova bacila
pismo pod noge. On se sagnu, prepozna Ronov rukopis, zatim pocepa
koverat. Unutra je bila u žurbi napisana poruka.
Hari — TATA JE DOBIO KARTE — Irska protiv
Bugarske, ponedeljak uveče. Mama je pisala Normalcima
s molbom da te puste da dođeš. Možda su već dobili
pismo, ne znam koliko je brza normalska pošta. Rekoh, da
ti ovu poruku pošaljem po Prasetu, za svaki slučaj.
Hari je buljio u reč „Prase“, a zatim pogleda ka sićušnoj sovi
koja je sad obletala oko lustera uz tavanicu. Nikada nije video nešto
što manje liči na prase. Možda nije dobro pročitao Ronov rukopis.
Vrati se pismu.
Dolazimo po tebe, svidelo se to Normalcima ili ne,
Ne smeš da propustiš Svetsko prvenstvo, samo mama i
tata misle da je bolje da se pretvaramo da im kao tražimo
dozvolu. Ako kažu DA, pošalji Prase nazad hitno sa
svojim odgovorom, i mi ćemo doći po tebe u nedelju u pet
po podne. Ako kažu NE, pošalji Prase nazad hitno, i mi
ćemo svejedno doći po tebe u nedelju u pet po podne.
Hermiona dolazi danas popodne. Persi je počeo da
radi — u Odseku za međunarodnu magijsku saradnju. Ne
spominji ništa u vezi sa inostranstvom dok si ovde, inače
će te udaviti dosadnom pričom o tome.
Vidimo se uskoro,
Ron
– Smiri se – reče Hari, dok je mala sova preletala iznad njegove
glave, ludački cvrkućući od, Hari je pretpostavljao, ponosa što je
pismo dostavila pravoj osobi. – Dođi ovamo, treba da odneseš moj
odgovor!
Sova doleprša na vrh Hedviginog kaveza. Hedviga je hladno
pogleda, kao da je čika da joj priđe bliže.
Hari zgrabi svoje orlovsko pero još jedanput, dohvati novo
parče pergamenta, i napisa:
Rone, sve je u redu, Normalci kažu da mogu da
dođem. Vidimo se sutra u pet. Jedva čekam.
Hari.
Presavio je nekoliko puta ovu poruku, dok se nije sasvim
smanjila, i na jedvite jade je svezao za nogu majušne sove, dok je
ptičica cupkala u mestu od uzbuđenja. Čim je poruka bila bezbedno
svezana, sova je opet odletela. Prozujala je kroz prozor i nestala iz
vidokruga.
Hari se okrenu Hedvigi:
– Da li si za jedno dugo putovanje? – upita je.
Hedviga dostojanstveno zahukta.
– Možeš li da mi učiniš uslugu i odneseš ovo Sirijusu? – reče,
uzimajući svoje pismo. – Pričekaj, hteo bih da ga najpre završim.
On odvi pergament i žurno dodade post skriptum.
Ako želiš da me kontaktiraš, biću kod mog prijatelja
Rona do kraja leta. Njegov tata nam je nabavio karte za
Svetsko prvenstvo u kvidiču!
Kada je završio, vezao je pismo za Hedviginu nogu. Ona se
držala neobično kruto, kao da je rešena da pokaže kako prava
poštanska sova treba da se ponaša.
– Biću kod Rona kad se vratiš, u redu?– reče joj Hari.
Ona mu štipnu prst u znak naklonosti, a zatim, uz mek i fijukav
zvuk, raširi svoja ogromna krila i odjezdi kroz otvoren prozor.
Hari ju je gledao kako nestaje s vidika, a zatim se podvuče ispod
kreveta, odglavi odvaljenu podnu dasku, i izvuče veliko parče
rođendanske torte. Sedeo je na podu i jeo je, naslađujući se srećom
koja ga je obuzimala. Imao je tortu, a Dadli ništa osim grejpfruta, bio
je vedar letnji dan, već sutra odlazi iz Šimširove ulice, ožiljak je
prestao da ga boli i ide da gleda Svetsko prvenstvo u kvidiču. U
takvom trenutku bilo mu je teško da brine zbog bilo čega – pa čak i
zbog samog Lorda Voldemora.

4. Ponovo u Jazbini



Do sutradan u podne Harijev sanduk bio je pun školskih stvari i
svega najvrednijeg što je imao: bili su tu Nevidljivi ogrtač koji je
nasledio od oca, metla koju je dobio od Sirijusa i čarobna mapa Hogvortsa,
koju je prošle godine dobio od Freda i Džordža Vizlija. Ispraznio
je hranu iz svog skrovišta ispod odvaljene daske, dvaput
proverio da nije kojim slučajem zaboravio koju knjigu čini ili pero, i
skinuo sa zida kalendar sa označenim danima do prvog septembra,
na kome je voleo da prekrižuje dane koji su mu preostali do povratka
na Hogvorts.
Atmosfera u Šimširovoj ulici broj četiri bila je izuzetno napeta.
Predstojeći dolazak velikog broja raznih čarobnjaka u njihovu kuću
učinio je Darslijeve nervoznim i krutim. Teča Vernon je delovao
vrlo uzrujano kad ga je Hari obavestio da će Vizlijevi doći sutradan
u pet popodne.
– Nadam se da si im rekao da se pravilno obuku, tim ljudima –
odjednom zareža. – Video sam šta vi sve nosite. Bolje bi im bilo da
se upristoje i da obuku normalnu odeću, ništa više.
Harija obuze nekakav loš predosećaj. Retko kad je video da
gospodin ili gospođa Vizli nose bilo šta što bi Darslijevi nazvali
„normalnim“. Njihova deca bi ponekad tokom raspusta i obukla
odeću Normalaca, ali gospodin i gospođa Vizli nosili su uglavnom
duge odore različitog stepena ofucanosti. Harija nije brinulo šta će
komšije da pomisle, ali pribojavao se da bi Darslijevi mogli biti baš
grubi ukoliko bi se izgled Vizlijevih poklopio s onim kako Darslijevi
zamišljaju čarobnjake u najcrnjem vidu.
Teča Vernon je obukao svoje najbolje odelo. Nekim ljudima to
bi moglo izgledati kao gest dobrodošlice, ali Hari je znao da je to
zato što teča Vernon želi da izgleda impresivno i zastrašujuće. Dadli
je pak izgledao kao da se malčice smanjio. Ali ne zbog toga što je
dijeta konačno delovala, već zbog straha. Dadli je iz prethodnog susreta
s odraslim čarobnjakom izašao s uvijenim prasećim repićem koji
mu je virio iz pantalona, pa su tetka Petunija i teča Vernon morali da
plate da mu se repić ukloni u privatnoj bolnici u Londonu. Zato nije
bilo čudno što je Dadli neprekidno nervozno prelazio rukom preko
stražnjice i postrance hodao po sobi, kako ne bi opet okrenuo istu
metu neprijatelju.
Ručak je prošao takoreći u tišini. Čak se ni Dadli nije bunio
zbog hrane (kozji sir i rendani celer). Tetka Petunija nije ni jela.
Ruke su joj bile prekrštene, usne napućene i izgledalo je kao da
žvaće sopstveni jezik, a zubima zadržava žestoke kletve koje je
čeznula da baci na Harija.
– Dolaze kolima, naravno? – lanu teča Vernon preko stola.
– Ovaj... – zausti Hari da odgovori.
Na to nije mislio. Kako će ga Vizlijevi pokupiti? Više nemaju
auto. Stari ford anglija, koji su ranije imali, trenutno divlje vileni
kroz hogvortsku Zabranjenu šumu. Ali gospodin Vizli je prošle godine
pozajmio kola iz ministarstva. Moguće je da će i ove godine
učiniti isto?
– Rekao bih – odgovori Hari.
Teča Vernon frknu u svoje brkove. Obično bi ga, u ovakvoj
situaciji, teča Vernon upitao kakva kola gospodin Vizli vozi. Bio je
sklon da procenjuje ljude na osnovu toga koliko su im velika i skupa
kola. Ali Hari je sumnjao da bi teča Vernon prihvatio gospodina Vizlija,
čak i da ovaj vozi ferari!
Veći deo popodneva Hari je proveo u svojoj spavaćoj sobi. Nije
mogao podneti da gleda kako tetka Petunija viri kroz mrežaste zavese
na svakih par sekundi, kao da je izdato javno upozorenje o
odbeglim nosorozima. Najzad, u petnaest do pet, Hari je sišao niza
stepenice i stupio u dnevnu sobu.
Tetka Petunija je mahinalno ispravljala zavese. Teča Vernon se
pretvarao da čita novine, ali se njegove sitne oči nisu pomerale, i
Hari je bio siguran da on zapravo napregnuto osluškuje ne bi li čuo
zvuk automobila koji dolazi. Dadli se zgurao u fotelju, držeći svoje
svinjske ručice ispod sebe, čvrsto stisnute uza stražnjicu. Hariju je
teško padala ta napetost, pa stoga napusti sobu i sede na stepenice u
hodniku, očiju uprtih u sat na ruci, dok mu je srce brzo lupalo od
uzbuđenja i nerviranja.
Ali pet sati dođe i prođe. Blago se znojeći u svom odelu, teča
Vernon otvori ulazna vrata, baci pogled uz i niz ulicu, a zatim hitro
ponovo uvuče glavu unutra.
– Kasne! – zagrme na Harija.
– Znam – reče Hari. – Možda je... ovaj... gužva u saobraćaju, ili
nešto slično.
Pet i deset... zatim pet i petnaest... Hari je i sâm počinjao da se
brine. U pola šest, čuo je teču Vernona i tetka Petuniju kako razgovaraju,
mrmljajući, u dnevnoj sobi.
– Nemaju obzira.
– Šta da smo imali nešto zakazano?
– Možda misle da ćemo ih pozvati da ostanu na večeri ako
dođu kasnije.
– E pa, sasvim sigurno nećemo – reče teča Vernon, i Hari začu
kako teča ustaje i počinje da se šetka po dnevnoj sobi. – Uzeće
dečaka i otići, neće se zadržavati. To jest, ukoliko uopšte dođu. Verovatno
su pogrešili dan. Rekao bih da njihova vrsta baš ne ceni
tačnost. Biće da je to, ili voze neku krntiju od kola, koja se slupa...
AAAAAAAAAAAH!
Hari poskoči. Iz susedne prostorije, kroz vrata dnevne sobe,
dopreše uskomešani zvuci uspaničenih Darslijevih. Sledećeg trenutka
Dadli ulete u hodnik, sav užasnut.
– Šta se dogodilo? – reče Hari. – Šta je sad?
Ali Dadli izgleda nije bio u stanju da govori. Šaka i dalje
stegnutih preko guzova, odgega se što je brže mogao, u kuhinju. Hari
požuri u dnevnu sobu.
Iz zazidanog kamina Darslijevih, koji su imali električni kamin
s lažnim ugljem uključen ispred pravog kamina, dopiralo je glasno
treskanje i grebanje.
– Šta je to? – zabezeknuto će tetka Petunija, koja se u međuvremenu
povukla do zida, i sada zurila, prestrašena, prema vatri. – Šta
je to, Vernone?
Ali nedoumica je potrajala samo za trenutak. Iz blokiranog
kamina začuše se glasovi.
– Jao! Frede, ne... idi nazad, idi nazad, desila se neka greška...
reci Džordžu da ne... JAO! Džordže, ne, nema mesta, idi brzo nazad
i reci Ronu...
– Možda Hari može da nas čuje, tata – možda će moći da nas
pusti napolje...
A onda odjeknu glasan tresak pesnica po pločama iza
električnog kamina.
– Hari? Hari, možeš li da nas čuješ?
Darslijevi u tili čas opkoliše Harija kao par gladnih žderavaca.
– Šta je ovo? – riknu teča Vernon. – Šta se dešava?
– Oni... pokušali su da dođu ovamo koristeći flu-prašak – reče
Hari, boreći se protiv lude želje da se nasmeje. – Oni mogu da putuju
uz pomoć vatre... samo, vi ste blokirali kamin... sačekajte...
On priđe kaminu i poče da ih doziva kroz ploče.
– Gospodine Vizli? Čujete li me?
Lupanje prestade. Neko unutar dimnjaka reče: – Psssst!
– Gospodine Vizli, ovde Hari... kamin je blokiran. Nećete moći
tuda da prođete.
– Prokletstvo! – reče glas gospodina Vizlija. – Za ime sveta, zašto
bi neko uopšte hteo da blokira kamin?
– Imaju električnu vatru – objasni Hari.
– Zaista? – reče glas gospodina Vizlija uzbuđeno. – Eklektičnu,
kažeš? S utikačem? Gospode, moram to da vidim... da razmislim...
jao, Rone!
Sada se i Ronov glas pridružio ostalima.
– Šta radimo ovde? Da nije nešto pošlo naopako?
– Oh, ne, Rone – začu se Fredov glas, vrlo sarkastičan. – Ne,
stigli smo tačno tamo gde smo i hteli.
– Da, provodimo se kao nikad dosad – reče Džordž, čiji je glas
zvučao prigušeno, kao da je dečak sabijen uza zid.
– Dečaci, dečaci... – reče gospodin Vizli tiho. – Pokušavam da
smislim šta da radimo... da... to je jedini način... odmakni se, Hari.
Hari se povuče do sofe. Teča Vernon se pak pomerio napred.
– Samo trenutak! – zaurla on na vatru. – Šta ćete tačno da...
BENG.
Zagrađeni kamin se rasprsnu, a električna vatra se razlete po
sobi, izbacujući gospodina Vizlija, Freda, Džordža i Rona u oblaku
krša i raspadnutih parčića. Tetka Petunija vrisnu i pade unazad preko
stočića za kafu. Teča Vernon je prihvati pre nego što je pala na pod i
nemo zinu kad spazi Vizlijeve, koji su svi odreda imali svetlocrvenu
kosu, uključujući Freda i Džordža, koji su bili identični do poslednje
pege.
– Tako je bolje – prodahta gospodin Vizli, otresajući prašinu sa
svoje dugačke zelene odore i ispravljajući naočare. – Ah, vi mora da
ste Harijevi tetka i teča!
Visok, mršav i proćelav, on pođe ka teči Vernonu, ispružene
ruke, ali teča Vernon ustuknu par koraka, vukući za sobom tetka Petuniju.
Teča Vernon nije bio u stanju da izusti ni reč. Njegovo najbolje
odelo bilo je potpuno prekriveno belom prašinom, koja mu se
slegla svuda po kosi i brkovima, i učinila da izgleda kao da je upravo
ostario trideset godina.
– Ovaj... da... izvinite zbog toga – reče gospodin Vizli,
spuštajući ruku i osvrćući se preko ramena, u pravcu raznesenog
kamina. – Ja sam kriv, nije mi palo na pamet da nećemo moći da izađemo
s druge strane. Ja sam priključio vaš kamin na Flu-mrežu, vidite
– samo na jedno popodne, znate, da bismo mogli da pokupimo
Harija. Normalski kamini ne bi trebalo da budu povezani, strogo
govoreći – ali imam korisnu vezu u Kontrolnom centru Flu-mreže, i
on mi je to sredio. Mogu odmah da vam osposobim kamin, ne brinite.
Zapaliću vatru da bih mogao da pošaljem dečake nazad, a onda
vam mogu popraviti i kamin, pre nego što iščeznem.
Hari je mogao da se kladi da Darslijevi nisu razumeli ni jednu
jedinu reč od toga. I dalje su blenuli u gospodina Vizlija, kao gromom
pogođeni. Tetka Petunija se opet pridigla i sakrila iza teče
Vernona.
– Zdravo, Hari! – reče gospodin Vizli vedro. – Da li si
spakovao kovčeg?
– Gore je – reče Hari, uzvraćajući mu osmeh.
– Mi ćemo ga doneti – reče Fred hitro. On i Džordž napustiše
sobu, namigujući Hariju. Oni su znali gde je Harijeva spavaća soba,
pošto su ga jednom spasili iz nje u sitne noćne sate. Hari je posumnjao
da se Fred i Džordž nadaju da će videti Dadlija. Naslušali su se
svačega o njemu od Harija.
– Pa – reče gospodin Vizli, blago klateći ruke dok se trudio da
nađe reči kojima bi prekinuo vrlo neprijatnu tišinu. – Vrlo, ovaj, vrlo
vam je lep dom, ovo ovde.
Pošto je dnevna soba, inače besprekorna, sada bila pokrivena
prašinom i parčićima cigle, Darslijevi nisu baš najbolje primili ovu
primedbu. Međutim, izgledali su previše uplašeno da bi bilo šta
zucnuli.
Gospodin Vizli pogleda oko sebe. Obožavao je sve što ima
veze s Normalcima. Hari primeti da jedva čeka da ode i ispita televizor
i video rikorder.
– Rade na ekeltricitet, zar ne? – reče znalački. – Ah, da, vidim
utikače. Ja sakupljam utikače – dodade on teča-Vernonu. – I baterije.
Imam veliku kolekciju baterija. Moja žena misli da sam lud, ali eto.
Teča Vernon je takođe bio siguran da je gospodin Vizli lud.
Sasvim polako, on se pomeri malčice udesno, gledajući tetka-Petuniju
krajičkom oka, kao da misli da bi gospodin Vizli naglo mogao
da pojuri ka njima i napadne ih.
Iznenada, Dadli se ponovo stvori u sobi. Hari je mogao da čuje
svoj kovčeg kako treska niza stepenice, i znao je da su ti zvuci isterali
Dadlija iz kuhinje. Dadli je išao uza zid, piljeći u gospodina Vizlija
preplašenim očima, i pokušavao da se sakrije iza svojih majke i
oca. Nažalost, teča Vernonov obim, iako sasvim potaman da zakloni
koščatu tetka-Petuniju, nije bio ni izbliza dovoljan da sakrije Dadlija.
– Aaa, ovo je tvoj rođak, zar ne, Hari? – reče gospodin Vizli,
čineći još jedan hrabar pokušaj da uspostavi razgovor.
– Aha – reče Hari – to je Dadli.
On i Ron razmeniše poglede, a onda brzo pogledaše na drugu
stranu. Iskušenje da se zacene od smeha bilo je skoro nepodnošljivo.
Dadli je i dalje stezao zadnjicu, kao da se boji da bi mogla da mu otpadne.
Gospodin Vizli se pak činio zbilja zainteresovan za Dadlijevo
čudnovato ponašanje. Odista, kada je ovaj sledeći put progovorio,
Hari je bio siguran, po tonu njegovog glasa, da gospodin Vizli
smatra Dadlija bar toliko ludim koliko i Darslijevi njega, samo je
gospodin Vizli obuzet sažaljenjem, a ne strahom.
– Lepo provodiš raspust, Dadli? – upita on blago.
Dadli zadrhta. Hari primeti kako rukama još čvršće steže masivnu
stražnjicu.
Fred i Džordž se vratiše u sobu, noseći Harijev školski kovčeg.
Baciše pogled po sobi dok su ulazili, i spaziše Dadlija. Lica im se
razvukoše u identičan, zao osmeh.
– Aha, eto – reče gospodin Vizli. – Pa onda, bolje da se bacimo
na posao.
On zavrnu rukave svoje odore i izvuče čarobni štapić. Hari vide
da se Darslijevi povlače uza zid kao jedan.
– Insendio! – reče gospodin Vizli, uperivši svoj štapić ka rupi u
zidu iza njega.
Iz kamina odmah liznu plamen, veselo pucketajući, kao da gori
već satima. Gospodin Vizli izvuče malu torbicu s konopčićem,
odreši je, uze mrvicu praha iz nje, i baci ga u plamen, koji postade
smaragdnozelen i podiže se uvis više nego ikad.
– Hajde, onda, Frede – reče gospodin Vizli.
– Stižem – reče Fred. – Oh, ne... pričekaj...
Iz Fredovog džepa prosu se kesica s bombonama i sadržaj poče
da se kotrlja u svim pravcima – velike, debele karamele u jarko
obojenim omotačima.
Fred se promuva okolo, trpajući ih nazad u svoje džepove, a
onda veselo mahnu Darslijevima, i zakorači u vatru, govoreći: – Jazbina!
– Tetka Petunija zadrhta i zabrekta. Začu se šištanje i Fred
nestade.
– Dobro, Džordže – reče gospodin Vizli – sad ti i kovčeg.
Hari pomože Džordžu da odnese kovčeg do plamena, i prevrne
ga na stranu kako bi ga lakše držao. Onda, čim se ponovo začu
šištanje, Džordž uzviknu: – Jazbina! – i takođe nestade.
– Rone, ti si na redu – reče gospodin Vizli.
– Vidimo se – reče Ron vedro Darslijevima. Hariju uputi širok
osmeh, a zatim koraknu u vatru, povika: – Jazbina! – i nestade.
Sada su ostali još samo Hari i gospodin Vizli.
– Pa... zdravo onda – reče Hari Darslijevima.
Oni ne rekoše baš ništa. Hari krenu prema vatri, ali baš kad je
došao do ivice ognjišta, gospodin Vizli pruži ruku i zadrža ga.
Gledao je Darslijeve u čudu.
– Hari vam je rekao zbogom – reče. – Zar ga niste čuli?
– Nije važno – promrmlja Hari gospodinu Vizliju. – Iskreno,
baš me briga.
Gospodin Vizli zadrža ruku na Harijevom ramenu.
– Nećete videti svog nećaka do sledećeg leta – reče teči
Vernonu s blagim ogorčenjem. – Sigurno ćete se pozdraviti?
Teča-Vernonovo lice iskrivi se od besa. Sama pomisao da mu
čovek koji mu je upravo razneo pola zida dnevne sobe drži lekciju
pričinjavala mu je neverovatnu patnju.
Ali, gospodin Vizli je i dalje držao svoj čarobni štapić u ruci, te
ga teča Vernon prostreli svojim sitnim očima pre nego što reče, vrlo
odbojno: – Zbogom, onda.
– Vidimo se – reče Hari, zakoračivši jednom nogom u zeleni
plamen, koji je u njemu izazivao prijatan osećaj, poput toplog daha.
U tom trenutku iza njega se začu užasan zvuk gušenja, a tetka Petunija
poče da vrišti.
Hari se okrenu. Dadli više nije stajao pored svojih roditelja.
Klečao je kraj stočića za kafu, gušio se i davio ljubičastom ljigavom
stvari, stopu dugačkom, koja mu je virila iz usta. Posle trenutnog
čuđenja, Hari shvati da je ta, stopu dugačka stvar, zapravo Dadlijev
jezik – i da na podu pored njega leži jarko obojeni papirić od
karamele.
Tetka Petunija se baci na zemlju pored Dadlija, zgrabi kraj
njegovog nadutog jezika i pokuša da mu ga iščupa iz usta. Dadli
poče da se dere i bacaka još više, kao što se i moglo očekivati, pokušavajući
da je se otrese. Teča Vernon je rikao i mahao rukama naokolo,
i gospodin Vizli je morao da se prodere ne bi li ga čuli.
– Ne treba brinuti, mogu ja da ga sredim! – zaurla, krenuvši ka
Dadliju s ispruženim štapićem, ali tetka Petunija zavrišta gore no
ikad i baci se preko Dadlija, štiteći ga od gospodina Vizlija.
– Ne, zaista! – očajno zavapi gospodin Vizli. – To je jednostavan
proces... bila je to karamela... moj sin Fred... pravi
šaljivdžija... ali to su samo Čini rasta... bar mislim da jesu... molim
vas, mogu da ispravim...
Umesto da ih to razuveri, Darslijevi se, naprotiv, još više
uspaničiše. Tetka Petunija je histerično jecala, cimajući Dadlijev
jezik, kao da je rešena da ga iščupa. Dadliju se činilo da se guši usled
udruženog dejstva svog naduvenog jezika i svoje majke, a teča
Vernon, koji je potpuno izgubio kontrolu, zgrabi porcelansku figurinu
sa stočića, i silovito je baci ka gospodinu Vizliju, koji se sagnu,
te se ornament razbi od udarca u razrušeni kamin.
– E pa, stvarno! – reče gospodin Vizli ljutito, vitlajući svojim
čarobnim štapićem. – Pokušavam da pomognem!
Urlajući kao ranjeni nilski konj, teča Vernon zgrabi još jedan
ukras.
– Hari, idi! Samo idi! – povika gospodin Vizli, uperivši štapić u
teču Vernona. – Ja ću ovo da sredim!
Hari nije želeo da propusti zabavu, ali kad teča Vernonova
druga figurina za dlaku promaši njegovo levo uvo, on ipak pomisli
da je, uzimajući sve u obzir, najbolje da situaciju prepusti gospodinu
Vizliju. Koraknu u vatru, osvrćući se preko ramena, dok je izgovarao:
– Jazbina! – gledajući u dnevnu sobu koja nestaje. Poslednje
što je video bilo je kako gospodin Vizli izbija treći ukras iz teča
Vernonove ruke svojim čarobnim štapićem, dok tetka Petunija vrišti
i leži preko Dadlija, a Dadlijev jezik se bacaka okolo kao veliki
ljigavi piton. Već sledećeg trenutka Hari poče ubrzano da se okreće
oko sebe, i dnevna soba Darslijevih nestade mu s vidika u naletu
smaragdnozelenih plamenova.

5. Vizlijevske čarobnjačke ludorije



Hari se okretao sve brže i brže, laktova čvrsto pribijenih uz telo, dok
su kraj njega promicala zamagljena ognjišta, sve dok nije počeo da
oseća mučninu i zatvorio oči. Potom, kada je konačno osetio da
usporava, ispruži ruke i zaustavi se taman na vreme da ne izleti iz
kuhinjske vatre Vizlijevih i ne padne ničice.
– Da li ju je pojeo? – upita Fred uzbuđeno, pružajući ruku da
Harija ponovo podigne na noge.
– Da – reče Hari, uspravljajući se. – Šta to bi?
– Jezivo-velik-jezik-karamela – reče Fred vedro. – Džordž i ja
smo ih izmislili, celo leto smo tražili nekoga na kome ćemo ih
isprobati...
Malom kuhinjom zaori se smeh. Hari pogleda naokolo i vide da
Ron i Džordž sede za izribanim drvenim stolom s dvojicom crvenokosih
ljudi koje Hari dotad nikad nije video, iako je odmah znao ko
bi morali da budu: Bil i Čarli, dva najstarija sina Vizlijevih.
– Kako si, Hari? – reče bliži od njih dvojice, cereći se i
pružajući ogromnu šaku, koju Hari protrese osećajući pod prstima
žuljeve i plikove. On mora da je Čarli, koji se bavi zmajevima u Rumuniji.
Čarli je bio slične građe kao i blizanci, niži i zdepastiji od
Persija i Rona, koji su bili visoki i mršavi. Imao je široko, preplanulo
dobroćudno lice, i toliko pegavo da je izgledao skoro kao da je pocrneo.
Ruke su mu bile mišićave, a na jednoj je imao veliku, sjajnu
opekotinu.
Bil se pridiže, smešeći se, i takođe se rukova s Harijem. Bil je
bio pravo iznenađenje. Hari je znao da radi za čarobnjačku banku
Gringots, da je bio glavešina dečaka na Hogvortsu, i uvek je Bila
zamišljao kao stariju verziju Persija, sitničavog kada se radi o bilo
kakvom kršenju pravila, željnog da svima zapoveda. Međutim, Bil je
bio – ne postoji druga reč za to – kul. Bio je visok i imao dugu kosu
vezanu u konjski rep. Takođe je nosio minđušu, na kojoj je visilo
nešto što je izgledalo kao očnjak. Njegova odeća ne bi delovala
čudno na rok koncertu, osim čizama, za koje je Hari zapazio da su
napravljene, ne od kože, već od zmajeve krljušti.
Pre nego što je iko stigao išta da kaže, začu se blag praskav
zvuk, i gospodin Vizli se stvori, niotkuda, iza Džordžovih leđa.
Izgledao je bešnje no ikad.
– To nije bilo smešno, Frede! – viknu. – Šta si za ime sveta dao
tom normalskom dečaku?
– Nisam mu ništa dao – reče Fred, s još jednim zlobnim osmehom.
– Samo sam je ispustio... sâm je kriv što ju je uzeo i pojeo, ja
mu nisam rekao da to uradi.
– Namerno si je ispustio! – urlao je gospodin Vizli. – Znao si
da će je pojesti, znao si da je na dijeti...
– Koliko mu se naduo jezik?– upita željno Džordž.
– Bio je metar i više dugačak pre nego što su mi njegovi roditelji
dopustili da ga smanjim!
Hari i Vizlijevi opet se glasno nasmejaše.
– To nije smešno! – vikao je gospodin Vizli. – Takvo ponašanje
ozbiljno podriva čarobnjačko-normalske odnose! Proveo sam pola
svog života boreći se protiv zlostavljanja Normalaca, a moji rođeni
sinovi...
– Nismo mu je dali zato što je Normalac! – reče Fred ogorčeno.
– Ne, dali smo mu je zato što je on jedna velika nasilnička kretenčina
– reče Džordž. – Zar nije, Hari?
– Jeste, zaista, gospodine Vizli – reče Hari iskreno.
– Nije u tome stvar! – besneo je gospodin Vizli. – Samo čekajte
da kažem vašoj majci...
– Šta da mi kažeš? – upita glas iza njega.
Gospođa Vizli je upravo ušla u kuhinju. Bila je to niska,
punačka žena vrlo nežnog lica, mada su joj oči trenutno bile sumnjičavo
sužene.
– Oh, zdravo, Hari dušo – reče kada ga vide, i nasmeja se. Onda
ponovo prikova pogled za svog muža. – Šta da mi kažeš, Arture?
Gospodin Vizli je oklevao. Hari je video da ovaj, koliko god se
ljutio na Freda i Džordža, nema zaista nameru da kaže gospođi Vizli
šta se dogodilo. Sve zamuknu dok je gospodin Vizli nervozno posmatrao
svoju suprugu. Zatim se na kuhinjskim vratima pojaviše dve
devojčice, tik iza gospođe Vizli. Jedna, s izuzetno gustom smeđom
kosom i povećim prednjim zubima, bila je Ronova i Harijeva prijateljica
Hermiona Grejndžer. Druga, niska i crvenokosa, bila je
Ronova mlađa sestra Džini. Obe se osmehnuše Hariju, koji im uzvrati
osmeh, zbog čega Džini pocrvene – bila je očarana Harijem još
od njegove prve posete Jazbini.
– Šta da mi kažeš, Arture? – ponovi gospođa Vizli, pretećim
glasom.
– Ma nije to ništa, Moli – promrmlja gospodin Vizli – Fred i
Džordž su... ali ja sam upravo popričao s njima...
– Šta su ovoga puta uradili? – upita gospođa Vizli. – Ako to
ima bilo kakve veze s Vizlijevskim čarobnjačkim ludorijama...
– Zašto ne pokažeš Hariju gde će da spava, Rone? – reče Hermiona
s vrata.
– On zna gde će da spava – reče Ron. – U mojoj sobi, spavao je
tamo prošli...
– Možemo svi tamo da pođemo i vidimo – reče Hermiona
značajno.
– Oh – reče Ron, kapirajući. – U redu.
– Da, poći ćemo i mi – reče Džordž.
– Vi ostanite tu gde ste! – zareža gospođa Vizli.
Hari i Ron se izvukoše iz kuhinje, i zajedno s Hermionom i
Džini uputiše se kroz uski hodnik, pa uz škriputave stepenice, koje
su išle u cik–cak kroz kuću do gornjih spratova.
– Šta su Vizlijevske čarobnjačke ludorije? – upita Hari, dok su
se penjali.
Ron i Džini se nasmejaše, ali ne i Hermiona.
– Mama je pronašla veliki štos narudžbenica dok je čistila Fredovu
i Džordžovu sobu – reče Ron tiho. – Dugačke cenovnike za
stvari koje su izmislili. Šaljive stvari, znaš. Lažni čarobni štapići i
trik slatkiši, svašta. Neverovatno, nisam imao pojma šta su sve
izmislili...
– Godinama smo slušali eksplozije iz njihove sobe, ali nikad
nismo ni pomislili da oni zapravo spravljaju neke stvari – reče Džini
– mislili smo da im se samo dopada buka.
– Samo, većina stvari – pa, dobro, sve zapravo – bila je pomalo
opasna – reče Ron. – Znaš, planirali su da ih prodaju po Hogvortsu
da bi zaradili neke pare, i mama se razbesnela na njih. Rekla je da im
više nije dozvoljeno da ih prave, spalila sve narudžbenice... ionako je
bila ljuta na njih. Nisu dobili baš onoliko O.Č.N.-a koliko je
očekivala.
O.Č.N. su bili Obični čarobnjački nivoi, ispiti koje su hogvortski
učenici polagali s petnaest godina.
– I onda je nastala ta velika frka – reče Džini – pošto mama
hoće da i oni idu u Ministarstvo magije kao tata, a momci su joj rekli
da oni samo žele da otvore prodavnicu šaljivih stvari.
U tom trenutku, vrata na drugom odmorištu se otvoriše, i kroz
njih proviri lice s rožnato uokvirenim naočarima i vrlo iznerviranog
izraza.
– Zdravo, Persi – reče Hari.
– O, zdravo Hari – reče Persi. – Baš sam se pitao ko pravi tu
silnu buku. Pokušavam da radim ovde, znate – treba da završim
izveštaj za ministarstvo – a teško je koncentrisati se kada ljudi nonstop
dumbaraju uza i niza stepenice.
– Mi ne dumbaramo – reče Ron iznervirano. – Mi hodamo.
Izvini ukoliko smo poremetili supertajna istraživanja Ministarstva
magije.
– Na čemu radiš? – reče Hari.
– Na izveštaju namenjenom Odseku za međunarodnu magijsku
saradnju – reče Persi samozadovoljno. – Pokušavamo da standardizujemo
debljinu kazana. Neki od uvoznih su za dlaku pretanki –
šanse da procure povećavaju se skoro tri procenta godišnje...
– To će promeniti svet, taj izveštaj – reče Ron. – Mogli bi dospeti
na naslovnu stranu Dnevnog proroka, rekao bih, ti bušni kazani.
Persi blago porumene.
– Možeš se rugati, Rone – reče gorljivo – ali ukoliko se ne
donese neki međunarodni zakon, tržište će biti preplavljeno izlizanim,
plitkim proizvodima s tankim dnom, što ozbiljno ugrožava...
– Da, da, u redu – reče Ron, zaputivši se ponovo uz stepenice.
Persi zalupi vrata svoje spavaće sobe. Dok su Hari, Hermiona i Džini
pratili Rona još tri sprata naviše, do njih su dopirali uzvici iz kuhinje.
Zvučalo je kao da je gospodin Vizli rekao gospođi Vizli za karamele.
Soba na vrhu kuće, gde je Ron spavao, izgledala je manje-više
isto kao i prošli put kada je Hari bio u njoj: isti posteri Ronovog
omiljenog kvidičkog tima, Čadlijskih topova, vijorili su se na
zidovima i nakrivljenoj tavanici, a akvarijum na prozorskom simsu,
u kome je pre bilo leglo punoglavaca, sad je sadržao samo jednu
izuzetno veliku žabu. Ronov stari pacov Krastica više nije bio tu, ali
njegovu ulogu preuzela je malena siva sova koja je dostavila Ronovo
pismo Hariju u Šimširovu ulicu. Skakutala je gore-dole u malom
kavezu, ludački krešteći.
– Umukni, Prase – reče Ron, provlačeći se između četiri kreveta
stešnjena jedan uz drugi u sobi. – Fred i Džordž su ovde gore s
nama, zato što su Bil i Čarli u njihovoj sobi – reče Hariju. – Persi
ima svoju sobu samo za sebe, zato što mora da radi.
– Ovaj... zašto tu sovu zoveš Prase? – upita ga Hari.
– Zato što je Ron glupak – reče Džini. – Njegovo pravo ime je
Prasvidžen.
– Da, a to uopšte nije glupo ime – reče Ron sarkastično. – Džini
ga je krstila – objasni Hariju. – Ona misli da je cakano. A ja sam
pokušao da ga promenim, ali bilo je prekasno, ne odaziva se ni na šta
drugo. Zato je sada Prase. Moram da ga držim ovde gore, jer
dosađuje Erolu i Hermesu. Zapravo, dosađuje i meni.
Prasvidžen je radosno leteo po svom kavezu, kreštavo hukćući.
Hari je i suviše dobro poznavao Rona da bi ovo shvatio ozbiljno.
Ron je ranije neprekidno gunđao na svog starog pacova, Krasticu, ali
se veoma potresao kada se činilo da ga je Hermionin mačak,
Krukšenks, pojeo.
– Gde je Krukšenks? –upita Hari Hermionu.
– Napolju u bašti, pretpostavljam – reče. – Mnogo voli da juri
baštenske patuljke, nikad ih ranije nije video.
– Persi, znači, uživa u svom poslu? – reče Hari, sedajući na
jedan od kreveta i posmatrajući Čadlijske topove kako uleću i izleću
s postera na tavanici.
– Uživa? – reče Ron smrknuto. – Ne verujem da bi uopšte i
došao kući da ga tata nije naterao. Opsednut je. Nemoj samo da ga
navedeš da priča o svom šefu. Prema gospodinu Čučnju... kao što
sam govorio gospodinu Čučnju... gospodin Čučanj misli da... gospodin
Čučanj mi je govorio... Uskoro će verovatno objaviti svoju
veridbu s gospodinom Čučnjem.
– Da li si se lepo proveo letos, Hari? – upita Hermiona. – Jesi li
dobio naše pakete s hranom i ostalo?
– Da, mnogo vam hvala – reče Hari. – Te torte su mi spasile
život.
– A da li si čuo nešto o...? – poče Ron, ali zaćuta posle Hermioninog
pogleda. Hari je znao da bi Ron hteo da pita za Sirijusa. Ron
i Hermiona su se do te mere upleli pomažući Sirijusu da pobegne iz
Ministarstva magije da su, maltene kao i Hari, bili zabrinuti za
zdravlje njegovog kuma. Međutim, nije baš bila dobra ideja da o
njemu pričaju pred Džini. Niko osim njih i profesora Dambldora nije
znao kako je Sirijus pobegao, niti je verovao u njegovu nevinost.
– Mislim da su prestali da se svađaju – reče Hermiona, da bi
prekinula neprijatnu situaciju, jer je Džini radoznalo prelazila pogledom
s Rona na Harija. – Hoćemo li da siđemo i pomognemo vašoj
mami oko večere?
– Važi – reče Ron. Njih četvoro napustiše Ronovu sobu i siđoše
nazad u prizemlje, gde zatekoše gospođu Vizli samu u kuhinji, i
izuzetno zlovoljnu.
– Ješćemo u bašti – reče dok su ulazili. – Ovde jednostavno
nema dovoljno mesta za jedanaestoro ljudi. Možete li da iznesete
tanjire, devojke? Bil i Čarli postavljaju stolove. Noževe i viljuške,
vas dvojica, molim vas – reče Ronu i Hariju, uperivši štapić u
gomilu krompira u sudoperi, koji poiskakaše iz svojih kora tako brzo
da se odbiše o zidove i plafon.
– Oh, za ime boga – obrecnu se ona, uperivši namah štapić ka
đubrovniku, koji poskoči i poče da se kliza po podu, skupljajući
krompire. – Njih dvojica! – prasnu ona divlje, izvlačeći pri tom šerpe
i tiganje iz kredenca, i Hari je znao da misli na Freda i Džordža. –
Ne znam šta će biti s njima, zaista ne znam. Nemaju nikakvih ambicija,
izuzev da prave što više nevolja...
Ona tresnu o sto velikim bakrenim tiganjem i poče da maše
štapićem po njemu. Kremasti sos isticao je iz vrha njenog štapića
kako je mešala.
– Nije baš da nemaju mozga – nastavi iznervirano, noseći tiganj
do pećnice, koju upali jednim dodirom svog štapića – ali oni ga traće
na gluposti, i ukoliko se uskoro ne dozovu pameti, biće zbilja u pravoj
nevolji. Iz Hogvortsa sam dobila više sova o njima dvojici nego
o svim ostalima zajedno! Ako ovako nastave, završiće pred komisijom
Odseka za nepropisnu upotrebu magije.
Gospođa Vizli taknu svojim štapićem fioku s priborom za jelo,
koja se odmah otvori. Hari i Ron poskočiše kad iz nje uzlete nekoliko
noževa, koji zatim preleteše preko kuhinjskog stola i počeše da
seckaju krompire, koje je đubrovnik upravo vratio u sudoperu.
– Ne znam gde sam pogrešila s njima – reče gospođa Vizli,
odlažući štap i izvlačeći nove tiganje. – Ovako je već godinama,
jedna stvar vuče drugu, a oni neće da poslušaju... OH, NE OPET!
Ona pokupi sa stola štapić, koji ispusti glasan cijuk i pretvori se
u džinovskog gumenog miša.
– Opet jedan od njihovih lažnih štapića! – vikala je. – Koliko
sam im puta rekla da ih ne ostavljaju svuda po kući?
Zgrabila je svoj pravi štapić i okrenula se taman da vidi kako se
sos na ringli dimi.
– Hajde – reče Ron užurbano Hariju, grabeći punu šaku escajga
iz otvorene fioke – idemo da pomognemo Bilu i Čarliju.
Oni ostaviše gospođu Vizli i izađoše kroz zadnja vrata u
dvorište.
Nisu prešli ni dva koraka kad Hermionin krivonogi, riđkasti
mačak Krukšenks dotrča iz bašte bacakajući se, nakostrešenog, visoko
uzdignutog repa, jureći nešto nalik na blatnjavi krompir s nogama.
Hari odmah prepozna baštenskog patuljka. Jedva trideset centimetara
visok, brzo je trupkao svojim rožnatim nogama jureći preko
dvorišta, a onda je uskočio naglavačke u jednu od gumenih čizmi velingtonki,
koje behu razbacane oko vrata. Hari je čuo baštenskog patuljka
kako se ludački kikoće, dok je Krukšenks gurao šapu u čizmu,
pokušavajući da ga se dočepa. U međuvremenu, prolomiše se vrlo
glasni zvuci sudaranja s druge strane kuće. Uzrok meteža pak otkriše
tek kada priđoše bašti i spaziše Bila i Čarlija s isukanim štapovima
kako guraju dva trošna stola da lete preko travnjaka, pri čemu je
svako od njih pokušavao da obori sto onog drugoga. Fred i Džordž
su navijali, Džini se smejala, a Hermiona se šetkala pored živice,
očigledno rastrzana između zabavljenosti i zebnje.
Bilov sto zakači Čarlijev s velikim praskom, i izbi mu jednu
nogu. Začu se čangrljanje odozgo, te svi podigoše pogled i ugledaše
Persijevu glavu kako viri kroz prozor na drugom spratu.
– Hoćete li biti malo tiši? – ječao je.
– Izvini, Pers – reče Bil cereći se. – Kako napreduju kazani?
– Vrlo loše – reče Persi zlovoljno i zalupi prozor. Kikoćući se,
Bil i Čarli usmeriše stolove bezbedno na travu, jedan uz drugi, a
onda, laganim udarcem svog čarobnog štapića, Bil vrati otpalu nogu
na mesto, i stvori stolnjake – niotkuda.
Sve do sedam sati, oba stola su stenjala pod gomilama tanjira
punih sjajnih jela gospođe Vizli, a devetoro Vizlijevih, zajedno s
Harijem i Hermionom, spremali su se da jedu pod vedrim,
tamnoplavim nebom. Za nekoga ko je celog leta živeo na sve bajatijim
tortama ovo je bio raj, i Hari je u početku više slušao nego
govorio, lativši se pite od piletine i svinjetine, kuvanih krompira i
salate.
Na začelju stola, Persi je pričao ocu sve u vezi sa svojim
izveštajem o debljini dna kazana.
– Rekao sam gospodinu Čučnju da će biti gotov do utorka –
reče Persi uobraženo. – To je znatno ranije nego što je očekivao, ali
ja volim da držim sve konce u rukama. Mislim da će mi biti zahvalan
što ću to uraditi u tako kratkom roku. Hoću reći, naš odsek je trenutno
izuzetno zauzet, zbog svih tih priprema za Svetsko prvenstvo.
Jednostavno ne dobijamo dovoljno podrške iz Odseka za magijske
igre i sportove. Ludo Torbar...
– Meni se sviđa Ludo – reče gospodin Vizli blago. – On mi je i
nabavio tako dobre karte za prvenstvo. I ja sam njemu učinio uslugu:
njegov brat Oto upao je u neke nevolje – u vezi sa kosilicom za travu
s natprirodnim moćima – a ja sam izgladio celu stvar.
– Oh, Torbar je dovoljno dopadljiv, naravno – reče Persi nehajno
– ali kako li je uspeo da postane šef odseka... kada ga
uporedim s gospodinom Čučnjem! Ne mogu da zamislim da gospodin
Čučanj izgubi jednog službenika odseka a da i ne pokuša da
otkrije šta mu se desilo. Da li shvataš da Berte Džorkins nema već
više od mesec dana? Otišla je na odmor u Albaniju, i nikad se nije
vratila...
– Da, pitao sam Luda o tome – reče gospodin Vizli, mršteći se.
– On tvrdi da je Berta dosad mnogo puta nestajala – iako, moram
priznati, da je to neko iz moga odseka, zabrinuo bih se...
– O, Berta je beznadežan slučaj, dabome – reče Persi. – Čujem
da su je prebacivali iz odseka u odsek godinama, stvarala im je
mnogo više problema nego što im je koristila... ali, svejedno, trebalo
je da Torbar pokuša da je pronađe. Gospodin Čučanj je lično zainteresovan
– jedno vreme je radila u našem odseku, znaš, i mislim da
ju je gospodin Čučanj baš zavoleo – ali Torbar se samo smeje i govori
da je verovatno pogrešno pročitala mapu i završila u Australiji
umesto u Albaniji. Međutim – Persi ispusti još jedan impresivan
uzdah, i otpi veliki gutljaj vina od starog cveća – imamo i više nego
dovoljno posla u Odseku za međunarodnu magijsku saradnju, i bez
da pronalazimo zaposlene iz drugih odseka. Kao što znaš, treba da
organizujemo još jedan veliki događaj, odmah posle Svetskog
prvenstva.
On značajno pročisti grlo i pogleda ka onom kraju stola gde su
sedeli Hari, Ron i Hermiona. – Znaš o čemu govorim, oče. On nezanatno
povisi glas. – O onom supertajnom događaju.
Ron prevrnu očima i promrmlja Hariju i Hermioni: – Još
otkako je počeo da radi pokušava da nas navede da ga pitamo kakav
je to događaj. Verovatno izložba kazana s debelim dnom.
Na sredini stola, gospođa Vizli se svađala s Bilom oko njegove
minđuše, koja je, kako se činilo, bila novina.
– ... s tim groznim ogromnim očnjakom, zaista, Bile, šta ti na to
kažu u banci?
– Mama, nikoga u banci ne zanima kako se oblačim dok god im
donosim gomile blaga – reče Bil strpljivo.
– A i kosa ti deluje smešno, dušo – reče gospođa Vizli, upirući
nežno u nju svojim štapićem. – Volela bih kada bi mi dopustio da ti
je skratim...
– Meni se dopada – reče Džini, koja je sedela pored Bila. –
Tako si staromodna, mama. A ionako, nije ni upola dugačka kao
kosa profesora Dambldora...
Pored gospođe Vizli, Fred, Džordž i Čarli su vatreno raspravljali
o Svetskom prvenstvu.
– Sigurno će biti Irska – Čarli nerazgovetno promrmlja ustiju
punih krompira. – Pregazili su Peru u polufinalu.
– Ipak, Bugarska ima Viktora Kruma – reče Fred.
– Krum je jedan odličan igrač, dok ih Irska ima čak sedam –
reče Čarli kratko. – Voleo bih, ipak, da se Engleska plasirala. To je
baš bila sramota.
– Šta se dogodilo? – upita Hari željno, žaleći više no ikad zbog
svoje izolovanosti iz čarobnjačkog sveta tokom svog zatočeništva u
Šimširovoj ulici. Hari je bio strastveni ljubitelj kvidiča. Još od svoje
prve godine na Hogvortsu igrao je kao Tragač u kvidičkom timu
kuće Grifindor, i bio vlasnik Vatrene strele, jedne od najboljih trkačkih
metli na svetu.
– Ispala od Transilvanije, trista devedeset prema deset – reče
Čarli smrknuto. – Šokantan učinak. A Vels je izgubio od Ugande,
dok je Škotsku iskasapio Luksemburg.
Gospodin Vizli stvori sveće da bi osvetlio mračnu baštu pre nego
što su počeli da jedu dezert (domaći sladoled od jagode), a kada
su završili, moljci su obletali oko stola u niskom letu, dok je topao
vazduh vonjao mirisom trave i biljke po imenu orlovi nokti. Hari se
osećao izuzetno sitim i pomirenim sa čitavim svetom, dok je posmatrao
nekoliko baštenskih patuljaka kako trčkaraju kroz ružino grmlje,
smejući se ludački, dok su bežali od Krukšenksa.
Ron pažljivo pogleda oko stola, kako bi se uverio da je ostatak
porodice zauzet razgovorom, a zatim vrlo tiho reče Hariju – Pa... da
li si skoro dobio vesti od Sirijusa?
Hermiona se osvrnu oko sebe, pažljivo slušajući.
– Jesam – reče Hari nežno – dvaput. Zvuči okej. Pisao sam mu
prekjuče. Možda mi odgovori dok sam ovde.
Odjednom se seti razloga što je pisao Sirijusu, i za trenutak
samo što ne zausti da se poveri Ronu i Hermioni kako ga je ožiljak
ponovo zaboleo, i o snu koji ga je probudio... ali zaista nije hteo da
ih zabrinjava, bar ne sad, kad se i sâm osećao tako srećnim i
smirenim.
– Pogledaj samo koliko je sati – reče gospođa Vizli iznenada,
pogledavši na svoj ručni sat. – Zaista bi trebalo da ste svi već u krevetu,
ustaćete u cik zore da biste stigli na prvenstvo. Hari, ako mi ostaviš
spisak školskih potrepština, kupiću ti ih sutra u Dijagon-aleji.
Kupovaću svima ostalima. Možda ne bude vremena za to posle Svetskog
prvenstva, poslednji put je utakmica trajala pet dana.
– Au, nadam se da će i ovoga puta! – reče Hari oduševljeno.
– E pa, ja se nadam da neće – reče Persi gotovo pobožno. –
Zadrhtim na pomisao u kakvom stanju bi mi bilo sanduče kada bih
pet dana izostao s posla.
– Da, možda bi neko opet ubacio zmajski izmet, Pers, a? – reče
Fred.
– To je bio uzorak đubriva iz Norveške! – reče Persi, pocrvenevši
u licu. – Nije bilo ništa lično!
– Bilo je lično – Fred prošaputa Hariju, dok su ustajali od stola.
– Mi smo ga poslali.

6. Teleportacioni ključ



Hariju se činilo da je tek legao da spava kada ga razbudi drmusanje
gospođe Vizli.
– Vreme je da se krene, Hari dušo – prošaputa ona, udaljavajući
se da bi probudila Rona.
Hari opipa naokolo tražeći svoje naočare, stavi ih i podiže se u
sedeći položaj. Napolju je i dalje bilo mračno. Ron nešto nerazumljivo
promrmlja dok ga je majka budila. U dnu svog ležaja Hari spazi
dve velike raščupane spodobe kako se dižu iz upetljane ćebadi.
– Već je vreme? – reče Fred ošamućeno.
Obukoše se u tišini, previše sanjivi da bi pričali, a zatim,
zevajući i protežući se, sva četvorica se zaputiše dole u kuhinju.
Gospođa Vizli je mešala sadržaj velikog lonca na peći, dok je
gospodin Vizli sedeo za stolom i proveravao debeo štos velikih
ulaznica od pergamenta. Podiže pogled dok su dečaci ulazili i raširi
ruke kako bi bolje mogli da mu vide odeću. Nosio je nešto što je
ličilo na veliki golferski džemper, kao i vrlo stare farmerice, malčice
prevelike i stegnute debelim kožnim kaišem.
– Šta mislite? – upita, željno čekajući odgovor. – Treba da putujemo
inkognito... ličim li na Normalca, Hari?
– Da – reče Hari, smešeći se – veoma.
– Gde su Bil, Čarli i Per... Per... Persi? – upita Džordž, ne uspevajući
da priguši zevanje.
– Pa, oni se Prebacuju, zar ne? – reče gospođa Vizli, donoseći
veliki lonac do stola i kutlačom sipajući ovsenu kašu u činije. – Zato
mogu i da se uspavaju.
Hari je znao da je Prebacivanje vrlo teško, da je značilo nestajati
s jednog mesta i pojavljivati se istog trenutka na drugom.
– I zato još spavaju? – reče Fred mrgodno, primičući svoju
činiju s kašom bliže sebi. – Zašto i mi ne možemo da se Prebacimo?
– Zato što ste još maloletni i još niste položili test – obrecnu se
gospođa Vizli. – I gde su se dele one dve devojčice?
Ona požuri iz kuhinje, i čuše je kako se penje uza stepenice.
– Moraš da položiš test da bi se Prebacivao? – upita Hari.
– O, da – reče gospodin Vizli, gurajući karte na sigurno mesto u
zadnji džep farmerica. – Odsek magijskog transporta morao je da
kazni nekoliko njih pre neki dan zbog Prebacivanja bez dozvole.
Nije to lako, Prebacivanje, i kada se ne uradi kako valja, može
dovesti do gadnih komplikacija. Ta dvojica o kojima govorim su
probali, i Pričvrljili se.
Svi za stolom, osim Harija, trgoše se.
– Ovaj... Pričvrljili se? – reče Hari.
– Ostavili su jednu polovinu za sobom – reče gospodin Vizli,
sipajući kašikom velike količine melase u svoju kašu. – I stoga su,
naravno, bili zaglavljeni. Nisu mogli da se pomere ni tamo ni ovamo.
Morali su da čekaju da ih Odred za poništavanje efekata slučajne
magije sredi. Bilo je potrebno mnogo papirologije, mogu ti reći,
pored svih tih Normalaca koji su videli delove tela što su ih ovi ostavili
za sobom...
Hariju se odjednom ukaza slika para nogu i jednog oka kako
leže napušteni na trotoaru Šimširove ulice.
– Je li sve bilo u redu? – upita preneraženo.
– O, da – reče gospodin Vizli suvoparno. – Ali su morali da
plate popriličnu kaznu, i ne bih rekao da će ponovo pokušati u skoroj
budućnosti. S Prebacivanjem se ne treba zafrkavati. Ima mnogo starijih
čarobnjaka koji se time ne bakću. Više vole metle – sporije su,
ali bezbednije.
– Ali Bil, Čarli i Persi, svi oni mogu to da urade?
– Čarli je dvaput polagao test – reče Fred cereći se. – Prvi put je
pao, Prebacivši se pet milja južno od mesta gde je hteo, pravo na
leđa neke sirote starice koja je išla u kupovinu, sećate se?
– Pa da, ali je drugi put položio – reče gospođa Vizli,
marširajući nazad u kuhinju, dok su se oni veselo kikotali.
– Persi je položio tek pre dve nedelje – reče Džordž. – Od tada
se svako jutro Prebacuje u prizemlje, samo da pokaže da može.
Začuše se koraci u hodniku, i Hermiona i Džini uđoše u kuhinju,
obe blede i pospane.
– Zašto moramo da ustajemo tako rano? – reče Džini, trljajući
oči i sedajući za sto.
– Moramo malo da pešačimo – reče gospodin Vizli.
– Pešačimo? – Hari je bio iznenađen. – Šta, zar ćemo peške na
Svetsko prvenstvo?
– Ne, ne, to je kilometrima udaljeno – reče gospodin Vizli, osmehujući
se. – Moraćemo samo malčice da pešačimo. Teško je velikoj
grupi čarobnjaka da se okupi a da ne privuče pažnju
Normalaca. Moramo uvek biti vrlo pažljivi kad putujemo, a na manifestaciji
kakva je Svetsko prvenstvo...
– Džordže! – reče gospođa Vizli oštro, i svi poskočiše.
– Šta je? – reče Džordž, nevinim tonom koji nikoga nije
zavarao.
– Šta ti je to u džepu?
– Ništa!
– Nemoj da me lažeš!
Gospođa Vizli uperi svoj čarobni štapić ka Džordžovom džepu
i reče – Asio!
Nekoliko malih, svetlo obojenih predmeta izlete iz Džordžovog
džepa, on pokuša da ih pohvata, ali promaši, i oni uleteše pravo u ispruženu
ruku gospođe Vizli.
– Rekli smo ti da ih uništiš! – reče gospođa Vizli besno, držeći
u ruci ono što je nepogrešivo ličilo na jezivo-velik-jezik-karamele. –
Rekli smo vam da ih se otarasite! Ispraznite džepove, obojica!
Bila je to neprijatna scena, blizanci su očigledno pokušavali da
prokrijumčare iz kuće što je moguće više karamela, i gospođi Vizli
je tek uz pomoć Prizivajućih čini pošlo za rukom da ih sve pronađe.
– Asio! Asio! Asio! – vikala je, a karamele su doletale s raznih
neverovatnih mesta, uključujući postavu Džordžove jakne i zavrnute
nogavice Fredovih farmerki.
– Proveli smo šest meseci praveći ih! – vikao je Fred na svoju
majku, dok je bacala karamele u đubre.
– Oh, sjajan način da utrošite šest meseci! – kreštala je ona. –
Nije ni čudo što niste dobili bolje O.Č.N.-e!
Sve u svemu, atmosfera prilikom odlaska nije bila nimalo prijatna.
Gospođa Vizli je i dalje bila smrknuta kad je poljubila gospodina
Vizlija u obraz, ali ni upola koliko su to bili blizanci, koji su
nabacili rance na leđa i pošli bez reči.
– Pa, lepo se provedite – reče gospođa Vizli – i lepo se ponašajte
– povika, ali se blizanci ne okrenuše, niti odgovoriše. – Poslaću
Bila, Čarlija i Persija oko podneva – reče gospođa Vizli gospodinu
Vizliju, kad se on, Hari, Ron, Hermiona i Džini zaputiše preko
mračnog dvorišta za Fredom i Džordžom.
Bilo je prohladno i mesec je još bio na nebu. Samo je bleda,
zelenkasta nijansa duž horizonta zdesna pokazivala da se približava
dan. Razmišljajući usput o hiljadama čarobnjaka koji hrle na Svetsko
prvenstvo u kvidiču, Hari ubrzano pređe napred kako bi hodao uz
gospodina Vizlija.
– Pa kako onda svi dospeju tamo a da Normalci ništa ne
primete? – upita.
– To je bio veliki organizacioni problem – uzdahnu gospodin
Vizli. – Problem je u tome što se stotinu hiljada čarobnjaka pojavi na
Svetskom prvenstvu, a mi, naravno, nemamo dovoljno veliku
magijsku lokaciju da ih sve smestimo. Postoje mesta u koja
Normalci ne mogu da prodru, ali zamisli da pokušaš da strpaš sto
hiljada čarobnjaka u Dijagon-aleju ili na peron devet i tri četvrtine.
Stoga smo morali da nađemo neko lepo napušteno vresište, i da preduzmemo
što je moguće više antinormalskih mera predostrožnosti.
Celo ministarstvo već mesecima radi na tome. Prvo, naravno,
moramo da rasporedimo dolaske. Ljudi s jeftinijim ulaznicama
moraju da dođu dve nedelje pre početka. Ograničen broj koristi normalski
transport, ali ne sme ih biti previše da im ne bi zakrčili autobuse
i vozove – ne zaboravi da čarobnjaci stižu ovamo iz celog
sveta. Neki se, naravno, Prebacuju, ali moramo da im postavimo
bezbedne punktove gde će se pojaviti, podalje od Normalaca. Mislim
da postoji zgodna šuma u blizini, koju koriste kao mesto odakle se
Prebacuju. Za one koji ne žele, ili ne mogu da se Prebacuju, koristimo
teleportacione ključeve. To su predmeti koji se koriste da prenose
čarobnjake s jednog mesta na drugo u prethodno određeno
vreme. Mogu se prenositi i veće grupe odjednom, ako je potrebno.
Na strateškim mestima širom Britanije postavljeno je preko dve stotine
teleportacionih ključeva, a nama najbliže je na vrhu Brda lasičije
glave, te smo se stoga tamo uputili.
Gospodin Vizli pokaza ispred njih, gde se crno obličje uzdizalo
iza sela Oteri Sent Kečpol.
– Kakvi su to predmeti, ti teleportacioni ključevi? – upita Hari
radoznalo.
– Pa, mogu biti bilo šta – reče gospodin Vizli. – Neupadljive
stvari, očigledno, kako ih Normalci ne bi pokupili i igrali se s
njima... stvari za koje mogu da pomisle da su otpaci...
Pešačili su mračnom, vlažnom stazom koja se diže iznad sela,
samo su njihovi koraci razbijali tišinu. Nebo se polako razdanjivalo:
dok su napredovali prema selu, njegovo mastiljavo crnilo rastvaralo
se u tamnoplavu boju. Hariju su zeble šake i stopala. Gospodin Vizli
je neprekidno proveravao svoj sat.
Dok su se peli uz Brdo lasičije glave nestajalo im je daha, te su
pazili da ga ne rasipaju na pričanje. Povremeno bi nabasali na
skrivene zečje rupe, ili bi se okliznuli o debelo crno busenje trave.
Svaki uzdah izazivao je u Harijevim grudima probadanje, a noge
stadoše da mu otkazuju i pre nego što konačno stiže na ravan teren.
– Auh – dahtao je gospodin Vizli, skidajući naočare i brišući ih
o svoj džemper. – Pa, stigli smo baš na vreme – imamo još deset
minuta...
Hermiona poslednja stiže uzbrdo, zbog grča u boku.
– Sada nam samo još treba teleportacioni ključ – reče gospodin
Vizli, ponovo stavljajući naočare i čkiljeći naokolo. – Neće biti veliki...
hajdemo...
Raštrkaše se i krenuše u potragu. Međutim, nisu tragali ni nekoliko
minuta kada se vazduhom razleže povik.
– Ovamo, Arture! Ovamo, sine, imamo ga!
Dve visoke siluete ocrtavale su se preko zvezdanog neba, s
druge strane brda.
– Amose! – reče gospodin Vizli smešeći se, dok je krupnim
koracima grabio prema čoveku koji je vikao. Ostali pođoše za njim.
Gospodin Vizli pruži ruku čarobnjaku rumenog lica obraslog
gustom smeđom bradom, koji je držao olinjalu staru čizmu u drugoj
ruci.
– Ljudi, ovo je Amos Digori – reče gospodin Vizli. – Radi u
Odseku za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja. Mislim da znate
njegovog sina Sedrika?
Sedrik Digori je bio izuzetno lep dečak, star oko sedamnaest
godina. On je bio kapiten i Tragač u kvidičkom timu kuće Haflpaf,
na Hogvortsu.
– Ćao – reče Sedrik, zagledajući ih.
Svi mu uzvratiše: – Ćao – osim Freda i Džordža, koji samo
klimnuše. Nikad mu nisu sasvim oprostili što je pobedio njihov tim,
Grifindor, u prvom prošlogodišnjem kvidičkom meču.
– Duga šetnja, Arture? – upita Sedrikov otac.
– Ne preterano – odgovori gospodin Vizli. – Mi smo odmah tu,
s druge strane sela. A vi?
– Morali smo da ustanemo u dva, zar ne Sed? Biće mi drago
kad konačno položi test iz Prebacivanja, mogu ti reći. Ipak... ne
žalim se... ne bih propustio Svetsko prvenstvo u kvidiču čak ni da mi
date vreću punu galeona – a toliko i karte koštaju. Međutim,
gledajući tebe, izgleda da sam dobro prošao... – Amos Digori se
dobroćudno zagleda u tri Vizlijeva dečaka, kao i u Harija, Hermionu
i Džini. – Svi su tvoji, Arture?
– Oh, ne, samo crvenokosi – reče gospodin Vizli, upirući
prstom u svoju decu. – Ovo je Hermiona, Ronova prijateljica – i
Hari, još jedan prijatelj...
– Merlinove mi brade – reče Amos Digori, razrogačenih očiju.
– Hari? Hari Poter?
– Ovaj... da – reče Hari.
Hari se već navikao da ga ljudi radoznalo gledaju kad ga
upoznaju, navikao se na njihov pogled koji bi se odmah usmerio
prema ožiljku u obliku munje na njegovom čelu, ali se i dalje osećao
neprijatno.
– Sed mi je pričao o tebi, naravno – reče Amos Digori. – Pričao
nam je kako je igrao protiv tebe prošle godine... Rekao sam mu,
doslovno: „Sed, to je nešto što ćeš pričati svojim unucima, da si...
pobedio Harija Potera!“
Hari nije bio u stanju da smisli odgovor, pa ućuta. Fred i
Džordž se opet namrštiše. Sedrik je izgledao malo postiđeno.
– Hari je pao s metle, tata – promrmlja. – Rekao sam ti... bila je
to nezgoda...
– Da, ali ti nisi pao, zar ne? – grmeo je Amos srdačno, tapšući
svoga sina po leđima. – Uvek je skroman, naš Sed, uvek džentlmen...
ali najbolji je pobedio, siguran sam da bi se i Hari složio sa mnom,
zar ne? Jedan padne s metle, drugi ostane na svojoj, ne treba biti
genije da bi se videlo ko je bolji letač!
– Mora da je već vreme – reče gospodin Vizli brzo, opet
gledajući na sat. – Da li čekamo još nekoga, Amose?
– Ne, Lavgudovi su tamo već nedelju dana, a Fosetovi nisu uspeli
da nabave karte – reče gospodin Digori. – Nema više naših u
ovom okrugu, zar ne?
– Koliko znam, ne – reče gospodin Vizli. – Da, ostao je još
samo minut... bolje da se spremimo...
On pogleda naokolo ne bi li spazio Harija i Hermionu. – Treba
samo da dodirnete teleportacioni ključ, to je sve, makar i prstom...
Teškom mukom, zbog ogromnih ranaca, njih devetoro se okupiše
oko stare čizme koju je držao Amos Digori.
Stajali su u uskom krugu, dok je hladan povetarac duvao preko
brda. Niko nije progovarao. Odjednom Hariju sinu koliko bi ovo
čudno izgledalo Normalcima kada bi slučajno sada naišli... devetoro
ljudi, među njima i dva odrasla čoveka, stežu ofucanu čizmu u
polumraku, čekajući...
– Tri... – promrmlja gospodin Vizli, gledajući i dalje jednim
okom na sat – dva... jedan...
Tog momenta Hari oseti kao da mu neko zabija kuku malo ispod
pupka, da bi je odjednom naglo povukao napred. Stopala mu se
odvojiše od zemlje. Mogao je da oseti Rona i Hermionu pored sebe,
njihova ramena kako udaraju u njegova: zajedno su brzali napred u
vihoru vetra i kovitlacu boja, kažiprst mu se prilepi uz čizmu kao
magnetom privučen, a onda...
Stopala mu udariše u zemlju. Ron se zatetura ka njemu i on
pade. Uz tup zvuk, teleportacioni ključ tresnu o zemlju pored
njegove glave.
Hari pogleda naviše. Gospodin Vizli, gospodin Digori i Sedrik i
dalje su stajali, iako su izgledali iznureno, a svi ostali bili su na
zemlji.
– Teleportacioni u pet i sedam – začu se glas – s Brda lasičije
glave.

7. Torbar i Čučanj



Hari se ispetljao, odvojio od Rona i pridigao na noge. Obreli su se na
nečemu nalik napuštenom magličastom vresištu. Ispred njih su bila
dva naizgled razdražljiva čarobnjaka, jedan je držao veliki zlatan sat,
a drugi debeo svitak pergamenta i pero. Obojica su bili obučeni kao
Normalci, mada vrlo nespretno: čovek sa satom je nosio odelo od
tvida s čizmama do butina, a njegov kolega – kilt i pončo.
– ’Bro jutro, Bazile – reče gospodin Vizli, uzimajući čizmu i
dodajući je čarobnjaku s kiltom, koji je ubaci u veliku kutiju sa
iskorišćenim teleportacionim ključevima. Hari je mogao da vidi stare
novine, praznu limenku od soka i probušenu fudbalsku loptu.
– Zdravo, Arture – reče Bazil iznureno. – Nisi na dužnosti, a?
To je u redu za neke... mi ovde dreždimo celu noć... bolje se sklonite
s puta, imamo veliku grupu iz Crne šume u pet i petnaest. Pričekajte,
dok vam pronađem vaše mesto za kampovanje... Vizli... Vizli... –
proveravao je u spisku na pergamentu. – Oko četvrt milje peške
onamo, prva poljana na koju naiđete. Za tu lokaciju je zadužen gospodin
Roberts. Digori... drugo polje... potraži gospodina Pejna.
– Hvala, Bazile – reče gospodin Vizli, i pokaza ostalima da ga
prate.
Uputiše se preko napuštenog vresišta, ne razaznajući baš put
kroz maglu. Posle dvadesetak minuta, pred njima iskrsnu malena kamena
koliba pored kapije. Iza nje, Hari je jedva razaznavao avetinjska
obličja stotina i stotina šatora uzdignutih uz blagu kosinu velike
livade prema mračnoj šumi na horizontu. Pozdraviše se s Digorijevima
i priđoše vratima kolibe.
Na dovratku je stojao neki čovek i gledao prema šatorima. Hari
odmah primeti da je to jedini pravi Normalac u krugu od nekoliko
ari. Začuvši njihove korake, okrenu se da ih pogleda.
– ’Bro jutro – reče gospodin Vizli vedro.
– ’Bro jutro – reče Normalac.
– Da li ste vi gospodin Roberts?
– Dabome, ja sam – reče gospodin Roberts. – A ko ste vi?
– Vizli... dva šatora, rezervisana pre neki dan?
– Aha – reče gospodin Roberts, proveravajući u spisku
prikačenom na vrata. – Imate mesta tamo pored šume. Samo na jednu
noć?
– Tako je – reče gospodin Vizli.
– Dakle, plaćate sada? – reče gospodin Roberts.
– Da... tako je... naravno – reče gospodin Vizli. Malo se
odmače od kolibe i pozva Harija k sebi. – Pomozi mi, Hari – mrmljao
je, vadeći svežanj normalskih novčanica iz džepa, a zatim poče
da odvaja novčanice. – Ova je... je... deset? Ah, da, vidim mali broj
na njoj... dakle ova je pet?
– Dvadeset – ispravi ga Hari tiho, svestan neprijatne činjenice
da se gospodin Roberts trudi da uhvati svaku reč.
– Ha, da, u pravu si... ne znam, svi ovi parčići papira...
– Vi ste stranci? – primeti gospodin Roberts, kad se gospodin
Vizli vratio s potrebnim novčanicama.
– Stranci? – ponovi gospodin Vizli zbunjeno.
– Niste prvi koji imate problema s novcem – reče gospodin
Roberts, pomno proučavajući gospodina Vizlija. – Dvojica su čak
pokušala da mi plate velikim zlatnicima, veličine radkapni, pre samo
deset minuta.
– Zaista? – reče gospodin Vizli nervozno.
Gospodin Roberts je čeprkao po konzervici, tražeći sitninu za
kusur.
– Nikada nije bilo ovako puno – reče iznenada, ponovo pogledavši
preko magličastog polja. – Stotine rezervacija. Ljudi se obično
samo pojave...
– Ma nemojte? – reče gospodin Vizli, pruživši ruku za kusur,
ali mu ga gospodin Roberts ne dade.
– Dabome – reče zamišljeno. – Ljudi sa svih strana. Gomile
stranaca. I ne samo stranaca. Čudaka, znate? Ima jedan tip koji se
šeta u kiltu i pončou.
– Zar ne bi smeo? – upita gospodin Vizli zabrinuto.
– To je kao neko... ne znam... kao neko okupljanje – reče gospodin
Roberts. – Izgleda da se svi poznaju. Kao velika žurka.
U tom trenutku, pred njih iskrsnu čarobnjak u čakširama,
takoreći niotkuda, odmah pored vrata blizu gospodina Robertsa.
– Obliviate! – reče oštro, upirući čarobnim štapićem u gospodina
Robertsa.
Istog momenta oči gospodina Robertsa se zamutiše, obrve
podigoše i na licu mu se pojavi izraz sanjive bezbrižnosti. Hari je
prepoznao simptome osobe kojoj su upravo izmenili sećanje.
– Mapa kampa za vas – reče gospodin Roberts mirno gospodinu
Vizliju. – I vaš kusur.
– Hvala lepo – reče gospodin Vizli.
Čarobnjak u čakširama otprati ih prema kapiji kampa. Izgledao
je iscrpljeno. Brada mu se plavela od neobrijanih čekinja, a ispod
očiju je imao tamnoljubičaste senke. Kada ih gospodin Roberts više
nije mogao čuti, on promrmlja gospodinu Vizliju: – Imali smo velike
probleme s njim. Treba da dobija Memorijske čini najmanje desetak
puta dnevno da bi bio miran. A Ludo Torbar nimalo ne pomaže.
Kaska okolo i priča o Bladžerkama i Kvaflovima iz sveg glasa, ne
brinući o antinormalskoj bezbednosti. Tako mi svega, biće mi drago
kada se sve ovo završi. Vidimo se kasnije, Arture.
On se Prebaci nazad odakle je i došao.
– Mislila sam da je gospodin Torbar šef Odseka za magijske
igre i sportove? – reče Džini iznenađeno. – Trebalo bi da zna da ne
sme da priča o Bladžerkama u blizini Normalaca, zar ne?
– Trebalo bi – reče gospodin Vizli smešeći se, dok ih je vodio
kroz kapije kampa – ali Ludo je uvek bio pomalo... pa... nonšalantan
što se tiče obezbeđenja. Ali zato nikad ne biste poželeli boljeg šefa
Odseka za Sportove. I on je igrao za reprezentaciju Engleske, znate.
I bio je najbolji Jurišnik kog su Vimburnski obadi ikad imali.
Oni odgacaše preko magličastog polja, između dugih redova
šatora. Većina je delovala gotovo sasvim obično. Njihovi vlasnici su
očigledno pokušavali da ih naprave što sličnije normalskim, ali bi im
se ponešto omaklo, te bi dodavali dimnjake, ulazna zvonca ili vetrokaze.
Međutim, tu i tamo moglo se naići na šatore toliko očigledno
čarobnjačke da Harija nimalo nije iznenađivalo što gospodin Roberts
postaje sumnjičav. Nasred polja stajala je ekstravagantna šatra od
prugaste svile, nalik na minijaturnu palatu, s nekoliko živih paunova
privezanih kod ulaza. Malo dalje prođoše pored šatora koji je imao
tri sprata i nekoliko tornjeva, a još malo iza njega nalazio se šator
kome je prikačena bašta, sve s pojilom za ptice, sunčanim satom i
fontanom.
– Uvek ista priča – reče gospodin Vizli, smešeći se – ne
možemo da odolimo da se ne razmećemo kada se sretnemo. Ah, evo
nas, pogledajte, tu smo.
Upravo behu stigli do same ivice šume, na vrhu poljane, gde se
nalazilo prazno mesto, s malim znakom pobodenim u zemlju, na
kome je pisalo „Vezli“.
– Nismo mogli da nađemo bolje mesto! – reče gospodin Vizli
radosno. – Teren je odmah s druge strane šume, blizu smo da bliže
ne možemo biti. – On skinu ranac s ramena. – U redu – reče
uzbuđeno – magija nije dozvoljena, strogo govoreći, ne dok smo u
ovolikom broju na normalskoj zemlji. Šatore ćemo postavljati ručno!
Ne bi trebalo da bude previše teško... Normalci to stalno rade... evo,
Hari, šta misliš, odakle da počnemo?
Hari nikada u životu nije kampovao. Darslijevi ga nikad nisu
poveli sa sobom ni na kakav odmor, već su ga radije ostavljali s gospođom
Fig, staricom iz komšiluka. Ipak, on i Hermiona brzo
shvatiše gde treba da se postavi većina šipki i klinova. Iako im je
gospodin Vizli u tome više smetao, nego pomagao, pošto se
poprilično uzbudio kad je trebalo da upotrebe malj, ipak su uspeli da
podignu par ofucanih šatora za po dve osobe.
Odmakoše se da bi se divili svojih ruku delu. Niko ne bi pogodio
da ti šatori pripadaju čarobnjacima, pomisli Hari, ali je problem
što će ih, kada dođu Bil, Čarli i Persi, biti desetoro. Izgleda da je i
Hermiona uočila ovaj problem. Zbunjeno je pogledala Harija u trenutku
kad je gospodin Vizli kleknuo i upuzao u prvi šator.
– Bićemo malo stišnjeni – reče on odatle – ali mislim da ćemo
se svi ugurati. Uđite i pogledajte.
Hari se sagnu, prođe kroz zastor i zinu od čuda. Ušao je u starinski,
trosoban stan, sa sve kupatilom i kuhinjom. Da stvar bude čudnija,
bio je namešten u istom stilu kao i stan gospođe Fig: s mnoštvom
heklanih navlaka na rasparenim stolicama, a osećao se i jak
miris mačaka.
– Pa, nije zadugo – reče gospodin Vizli, obrisavši ćelu maramicom,
merkajući četiri kreveta na sprat u spavaćoj sobi. – Pozajmio
sam ovo od Perkinsa iz kancelarije. On ne kampuje više tako često,
sirotan, ima lumbago.
Zatim pokupi prašnjavi čajnik i gvirnu u njega. – Trebaće nam
vode...
– Na mapi koju nam je dao Normalac obeležena je i česma –
reče Ron, koji je pošao za Harijem u šator, nimalo impresioniran
njegovim neverovatnim unutrašnjim proporcijama. – Nalazi se na
drugoj strani polja.
– Pa, zašto ne biste onda ti, Hari i Hermiona otišli i doneli nam
malo vode – reče gospodin Vizli dodajući mu čajnik i par šerpi – a
mi ostali ćemo prikupiti drva za vatru.
– Ali imamo rernu – reče Ron – zašto ne bismo jednostavno...
– Rone, antinormalsko obezbeđenje! – reče gospodin Vizli, dok
mu se lice sijalo od iščekivanja. – Kad pravi Normalci kampuju, oni
kuvaju napolju na vatri, video sam ih!
Posle kratkog obilaska šatora za devojčice, koji je bio malčice
manji od momačkog, iako bez mirisa mačaka, Hari, Ron i Hermiona
se zaputiše kroz kamp s čajnikom i šerpama.
Dok se sunce promaljalo a magla dizala, mogli su da vide grad
od šatora koji se protezao u svim pravcima. Polako su se probijali
kroz redove šatora, željno gledajući unaokolo. Hariju tek tad sinu koliko
veštica i čarobnjaka ima na svetu: nikada, zapravo, nije ni pomišljao
na one iz drugih zemalja.
Njihove kolege kamperi upravo su se budili. Prvo počeše da
ustaju porodice s malom decom. Hari nikada nije video tako mlade
veštice i čarobnjake. Maleni dečak, ne stariji od dve godine, čučao je
ispred velikog šatora u obliku piramide držeći čarobni štapić i njime
veselo čačkao puža u travi, koji se polako nadimao do veličine
salame. Dok su prolazili pored njega, njegova majka užurbano istrča
iz šatora.
– Koliko sam ti puta rekla, Kevine? Ne smeš – da diraš – tatin
– štapić – fuj!
Nagazila je džinovskog puža, koji se rasprsnuo. Njena grdnja se
nastavi dok su se udaljavali, mešajući se s uzvicima dečaka: – Ti
razbila puža! Ti razbila puža!
Malo dalje spaziše dve male veštice, jedva starije od Kevina,
kako jašu metle-igračke, izdignute nad zemljom tek toliko da devojčice
prstićima mogu da dodirnu rosnu travu. Čarobnjak iz
ministarstva ih je već opazio. Dok je jurio pored Harija, Rona i Hermione,
mrmljao je smeteno: – Usred bela dana! Roditelji su se
uspavali, reklo bi se...
Tu i tamo, odrasli čarobnjaci i veštice izlazili su iz šatora i
spremali doručak. Neki su, zaverenički gledajući okolo, pravili vatru
uz pomoć čarobnih štapića. Drugi su kresali šibice sa sumnjičavim
izrazom lica, kao da su sigurni da to neće upaliti. Tri afrička čarobnjaka
su sedela, udubljena u ozbiljan razgovor, i pekla na ražnju iznad
svetloljubičaste vatre nešto nalik na zeca, dok je grupa sredovečnih
američkih veštica veselo tračarila sedeći ispod barjaka posutog
zvezdama i prugama, razapetog između šatora, s natpisom: Institut
veštica iz Salema. Hari bi, tu i tamo, uhvatio delove razgovora na
čudnim jezicima, iz unutrašnjosti šatora pored kojih su prolazili, i
mada nije razumeo nijednu reč, ton tih glasova odavao je uzbuđenje.
– Ovaj... da li me oči varaju, ili je sve pozelenelo? – upita Ron.
Oči ga nisu varale. Zađoše u grupicu šatora koji svi behu
prekriveni debelim slojem deteline, tako da su ličili na mala brdašca
čudnovatog oblika iznikla iz zemlje. Tamo gde su zastori bili dignuti
mogla su se videti ozarena lica. Onda, iza sebe, začuše svoja imena.
– Hari! Rone! Hermiona!
Bio je to Šejmus Finigan, njihov drug iz Grifindora, s četvrte
godine. Sedeo je ispred svog detelinom prekrivenog šatora, zajedno
sa ženom kose boje peska, koja mora da mu je bila majka, i svojim
najboljim prijateljem, Dinom Tomasom, takođe grifindorcem.
– Sviđa vam se dekoracija? – upita Šejmus cereći se, kad su
Hari, Ron i Hermiona prišli da se pozdrave s njim. – Ministarstvo
nije baš oduševljeno.
– Ah, pa zašto da ne pokazujemo svoje boje? – reče gospođa
Finigan. – Da samo vidite šta su Bugari okačili po svojim šatorima.
Navijaćete za Irsku, naravno? – dodade, prodorno posmatrajući Harija,
Rona i Hermionu.
Kada su je uverili da će zaista navijati za Irsku, produžiše,
mada, kao što Ron reče: – Šta drugo i da im kažemo, u njihovom
okruženju.
– Pitam se, šta to Bugari drže na šatorima? – reče Hermiona.
– Hajde da pogledamo – reče Hari, pokazujući na veliku grupu
šatora uzbrdo, gde se bugarska zastava, crveno-zeleno-bela, vijorila
na povetarcu.
Šatori nisu bili prekriveni biljkama, ali su svi bili oblepljeni istim
plakatom, sa slikom vrlo mrzovoljnog lica s gustim crnim
obrvama. Slika se, naravno, pomerala, ali samo je treptala i mrštila
se.
– Krum – reče Ron tiho.
– Šta? – upita Hermiona.
– Krum! – reče Ron. – Viktor Krum, bugarski Tragač!
– Izgleda baš mrzovoljno – reče Hermiona, gledajući oko sebe
gomilu Krumova koji su treptali i mrštili se na njih.
– Baš mrzovoljno? – Ron podiže oči ka nebesima. – Koga je
briga kako izgleda? On je neverovatan. A i strašno mlad, pride. Tek
je napunio osamnaest ili tako nešto. On je genije, čekajte do večeras,
videćete.
Ispred česme na uglu poljane već se formirao mali red. Hari,
Ron i Hermiona stali su u njega, odmah iza dvojice ljudi koji su se
žučno raspravljali. Jedan je bio stari čarobnjak u dugoj spavaćici sa
cvetićima. Drugi je očigledno bio čarobnjak iz ministarstva. U ruci je
držao par prugastih pantalona, i maltene plakao od očajanja.
– Samo ih obuci, Arči, budi dobar momak, ne možeš tako da se
šetaš, Normalac na kapiji već postaje sumnjičav...
– Ovo sam kupio u normalskoj radnji – reče stari čarobnjak
tvrdoglavo. – Normalci ih nose.
– Normalske žene ih nose, Arči, ne muškarci, oni nose ovo –
reče čarobnjak iz Ministarstva, i mahnu prugastim pantalonama.
– Ja to neću obući – reče stari Arči ogorčeno. – Meni prija blag
povetarac u međunožju, hvala lepo.
Hermionu obuze tako nezaustavljiv napad kikotanja da je morala
da izađe iz reda, i vratila se tek kada je Arči zahvatio vodu i
odšetao dalje.
Hodajući sporije, zbog težine vode, uputiše se nazad kroz
kampište. Tu i tamo videli bi poznata lica: druge hogvortske učenike
sa svojim porodicama. Oliver Drvce, bivši kapiten kvidičkog tima
Harijeve kuće koji je upravo napustio Hogvorts, odvuče Harija do
šatora svojih roditelja da ih upozna, ali i da mu saopšti da je upravo
potpisao ugovor za rezervni tim Padlmor junajteda. Zatim ih je
zaustavio Erni Makmilan, haflpafski učenik sa četvrte godine, a
malo dalje su videli Čo Čang, veoma lepu devojčicu koja je igrala
Tragača u timu Rejvenkloa. Ona mahnu i nasmeši se Hariju, koji
prosu dosta vode dok joj je uzvraćao pozdrav. Čisto da bi prekinuo
Rona koji se kezio, Hari brzo pokaza na veliku grupu tinejdžera koje
dotad nikad nije video.
– Šta misliš, ko su? – reče. – Ne idu na Hogvorts, zar ne?
– Verovatno idu u neku stranu školu – reče Ron. – Znam da ih
ima još po svetu, mada nikad nisam upoznao nikoga ko ih je
pohađao. Bil je imao prijatelja u školi u Brazilu, s kojim se dopisivao...
to je bilo pre mnogo godina... hteo je da ide tamo, preko
razmene učenika, ali mama i tata nisu mogli to da mu priušte.
Njegov dopisni prijatelj se strašno naljutio kada je saznao da ne
može da dođe, pa mu je poslao ukleti šešir. Od njega su mu se uši
smežurale.
Hari se nasmeja, ali prećuta čuđenje koje ga je obuzelo kada je
čuo za druge čarobnjačke škole. Pretpostavio je, pošto je video predstavnike
raznih nacionalnosti u kampu, da je glupa i sama pomisao
da je Hogvorts jedina čarobnjačka škola. On baci pogled na Hermionu,
koja uopšte nije bila iznenađena tom informacijom. Nema sumnje
da je u nekoj od knjiga naletela na podatak o drugim čarobnjačkim
školama.
– Nema vas celu večnost – reče Džordž, kada su se konačno
vratili do šatora Vizlijevih.
– Sreli smo neke poznanike – reče Ron, spuštajući vodu. – Još
niste zapalili vatru?
– Tata se zabavlja sa šibicama – reče Fred.
Gospodin Vizli je uzalud pokušavao da upali vatru, iako se
svojski trudio. Po zemlji oko njega bile su razbacane polomljene
šibice, ali se on, izgleda, ludo provodio, dok mu konačno nije uspelo
da zapali šibicu, i odmah je ispusti od iznenađenja.
– Dođite ovamo, gospodine Vizli – reče Hermiona ljubazno,
uzimajući mu kutiju da bi mu pokazala kako se to zapravo radi.
Napokon upališe vatru, mada je prošlo najmanje sat vremena,
pre nego što je bila dovoljno vrela da se na njoj nešto skuva. Ipak,
imali su šta da gledaju dok su čekali. Izgleda da se njihov šator
nalazio pored puta ka uzbrdici, tako da su radnici ministarstva
neprekidno žurno prolazili uzbrdo i nizbrdo, srdačno pozdravljajući
gospodina Vizlija. Gospodin Vizli ih je usput komentarisao,
uglavnom radi Harija i Hermione. Njegova deca su već i suviše znala
o Ministarstvu da bi ih te stvari interesovale.
– To je bio Katbert Mokridž, šef Kancelarije za odnose s goblinima...
evo stiže Gilbert Vimpl, iz Komiteta za eksperimentalne
čini, već duže vreme nosi te rogove... Zdravo, Arni... Arnold
Dobromir, on je Zaboravljač – pripadnik Odreda za poništavanje
efekata slučajne magije, znate već... a ono su Boud i Kreštavko... oni
su Neizrecivi...
– Šta su oni?
– Iz Odeljenja misterija, najstroža tajna, nemam pojma šta oni
rade...
Napokon, vatra je bila spremna, i taman kada su počeli da prže
jaja s kobasicama, Bil, Čarli i Persi se došetaše do njih iz pravca
šume.
– Upravo smo se Prebacili, tata – reče Persi glasno. – Ah,
ručak, odlično!
Već su napola smazali jaja i kobasice iz tanjira kad gospodin
Vizli naglo ustade, mašući i cereći se čoveku koji je koračao ka
njima. – Aha! – reče. – Čovek koji je sve ovo organizovao! Ludo!
Ludo Torbar je bio verovatno najupadljivija osoba koju je Hari
ikad video, uključujući i starog Arčija u cvetnoj spavaćici. Nosio je
dugačku odoru za kvidič sa širokim horizontalnim žuto-crnim
prugama. Grudi mu je ukrašavala ogromna slika obada. Izgledao je
kao čovek moćne građe, pomalo već oronuo. Odora mu je bila
zategnuta oko velikog trbuha, koji sigurno nije imao u danima kada
je igrao kvidič za reprezentaciju Engleske. Nos mu je bio spljeskan
(verovatno mu ga je slomila zalutala Bladžerka, pomisli Hari), ali je
zbog svojih okruglih plavih očiju, kratke plave kose i ružičastog tena
izgledao kao neki prerasli školarac.
– Pozdrav tamo! – veselo odvrati Torbar. Hodao je kao da su
mu prikačili federe na pete, i očigledno je bio u stanju žestokog
uzbuđenja.
– Arture, stari moj – reče zadihano kada je došao do logorske
vatre – kakav dan, a? Kakav dan! Da li smo mogli da tražimo
savršenije vreme? Dolazi noć bez oblaka... i skoro bez problema u
organizaciji... nema baš mnogo posla za mene!
Iza njega projuri grupa već iznurenih čarobnjaka iz
ministarstva, pokazujući na neku magijsku vatru u daljini, koja je
slala ljubičaste varnice dvadeset stopa uvis.
Persi hitro istupi s ispruženom rukom. Očigledno ga to što nije
odobravao način na koji Ludo Torbar upravlja odsekom nije
sprečavalo da pokuša da ostavi dobar utisak.
– Ah, da – reče gospodin Vizli, cereći se. – Ovo je moj sin, Persi,
tek je počeo da radi u ministarstvu... a ovo je Fred... ne, Džordž,
izvini... ovo je Fred... Bil, Čarli, Ron... moja ćerka, Džini... i Ronovi
prijatelji, Hermiona Grejndžer i Hari Poter.
Torbar neprimetno, s malim zakašnjenjem odreagova na spomen
Harijevog imena, i na Hariju već dobro poznat način podiže
pogled ka ožiljku na njegovom čelu.
– Slušajte, svi – nastavi gospodin Vizli – ovo je Ludo Torbar,
znate ko je, njemu treba da zahvalimo za tako dobre karte...
Torbar se ozari i odmahnu rukom, stavljajući im do znanja da
to nije ništa.
– Hoćeš li da se kladimo kako će meč da se završi, Arture? –
reče željno, zveckajući, činilo se, velikom količinom zlata u džepovima
svoje žuto-crne odore. – Već sam se kladio s Rodijem
Pontnerom, koji tvrdi da će Bugarska prva da postigne pogodak –
baš sam mu pružio lepu kvotu, uzimajući u obzir da je napadačka
trojka Irske najjača koju sam video u proteklih nekoliko godina – a
mala Agata Tims je polovinu deonica svoje farme jegulja uložila na
opkladu da će meč trajati bar nedelju dana.
– Pa hajde – reče gospodin Vizli. – Da vidimo... jedan galeon
na pobedu Irske?
– Galeon? – reče Ludo Torbar, naizgled razočarano, ali se brzo
povrati. – U redu, u redu... da li je još neko zainteresovan?
– Malo su mladi da bi se kockali – reče gospodin Vizli. – Moli
se ne bi dopalo...
– Ulažemo trideset sedam galeona, petnaest sikla i tri knuta –
reče Fred, dok su on i Džordž brže-bolje skupljali svoj novac – da će
Irska da pobedi, ali će Viktor Krum da uhvati Skrivalicu. Oh,
ubacićemo pride i lažni čarobni štapić.
– Ne biste smeli da pokazujete gospodinu Torbaru to đubre –
prosikta Persi, ali izgleda da Torbar čarobni štapić nije uopšte smatrao
đubretom; naprotiv, njegovo dečačko lice zasija od uzbuđenja
kad ga uze od Freda, a kada je čarobni štapić ispustio glasan krik i
pretvorio se u gumeno pile, Torbar se gromko nasmeja.
– Odlično! Godinama nisam video nešto toliko ubedljivo! Platio
bih za njega pet galeona!
Persi se zapanjen ukoči, s neodobravanjem.
– Momci – reče gospodin Vizli tiho – ne želim da se kladite...
to vam je cela ušteđevina... vaša majka...
– Ne kvari nam zabavu, Arture! – ječao je Ludo Torbar,
uzbuđeno zveckajući svojim džepovima. – Dovoljno su odrasli da
znaju šta hoće! Kažete da će Irska da pobedi, a Krum će da uhvati
Skrivalicu? Ni u snu, momci, ni u snu... Daću vam odličnu kvotu...
dodaćemo još pet galeona za smešni štapić, onda...
Gospodin Vizli je bespomoćno gledao kako Ludo Torbar
izvlači sveščicu i pero, i zapisuje imena blizanaca.
– Hvala – reče Džordž, uzimajući parče pergamenta koji mu je
Torbar dodao, da bi ga gurnuo u prednji deo svoje odore.
Torbar se izuzetno veselo okrenu ka gospodinu Vizliju. – Bi l’
mi učinio uslugu? Pokušavam da nađem Bartija Čučnja. Moj
bugarski parnjak mi pravi probleme, a ja ne razumem ni reč od
onoga što mi govori. Barti bi mogao to da sredi. On govori jedno sto
pedeset jezika.
– Gospodin Čučanj? – reče Persi, iznenada promenivši stav ukrućenog
žarača, dršćući od uzbuđenja. – On ih govori preko dve stotine!
I sirenski i brbljarski i trolski...
– Svako može da govori trolski – reče Fred zlobno – samo treba
da upireš prstom i mumlaš.
Persi uputi Fredu izuzetno opak pogled i poče besno da
raspiruje vatru, kako bi čajnik što pre proključao.
– Ima li vesti o Berti Džorkins, Ludo? – upita gospodin Vizli
kad se Torbar smestio na travu pored njih.
– Ni reči – reče Torbar nehajno. – Ali pojaviće se ona. Sirota
stara Berta... pamćenje poput bušnog kotla, i nikakav osećaj za
orijentaciju. Izgubila se, verujte mi na reč. Ušetaće se u kancelariju
sredinom oktobra, misleći da je još uvek jul.
– Nije li vreme da nekoga pošalješ da je potraži? – predloži
gospodin Vizli oklevajući, dok je Persi dodavao Torbaru čaj.
– Barti Čučanj mi to neprekidno govori – reče Torbar, nevino
šireći svoje okruglaste oči – ali trenutno zaista ne možemo da priuštimo
nikoga. Oh... mi o vuku! Barti!
Jedan čarobnjak se upravo Prebacio baš pred njihovu logorsku
vatru. Teško da je mogao biti veća suprotnost Ludu Torbaru,
opruženom na travi u svom starom ruhu Obada. Barti Čučanj je bio
uštogljen, uspravan stariji čovek odeven u izuzetno uredno odelo sa
kravatom. Razdeljak na njegovoj kratkoj sedoj kosi je bio skoro
neprirodno prav, a njegovi uski brkovi poput četkice za zube
izgledali su kao da ih je štucovao koristeći lenjir i uglomer. Cipele su
mu bile izuzetno uglancane. Hari odmah shvati zašto ga Persi toliko
idealizuje: Persi je bio veliki pobornik strogog poštovanja pravila, a
gospodin Čučanj je do te mere poštovao pravila normalskog oblačenja
da je lako mogao da prođe kao direktor banke. Hari je verovao
da bi ga čak i teča Vernon prihvatio kao takvog.
– Privuci parče trave, Barti – reče Ludo vedro, tapkajući zemlju
pored sebe.
– Ne, hvala, Ludo – reče Čučanj, s primetnim nestrpljenjem u
glasu. – Svuda sam te tražio. Bugari insistiraju da dodamo još dvanaest
sedišta u gornjoj loži.
– A, znači to bi hteli? – reče Torbar. – Mislio sam da tip hoće
da mu pozajmim pincetu. Pomalo jak akcenat.
– Gospodine Čučanj! – reče Persi bez daha, napola se naklonivši,
zbog čega je ličio na grbavca. – Hoćete li šolju čaja?
– Oh – reče gospodin Čučanj, gledajući u Persija s blagim iznenađenjem.
– Da, hvala ti, Vederbi.
Fred i Džordž se zagrcnuše. Persi, vrlo crven oko ušiju, stade
da petlja oko čajnika.
– O, hteo sam i s tobom da popričam, Arture – reče gospodin
Čučanj, bacajući prodoran pogled na gospodina Vizlija. – Znaš, Ali-
Bašir je spreman za kavgu. Hoće da popriča s tobom o tvom embargu
na leteće ćilime.
Gospodin Vizli duboko uzdahnu. – Baš prošle nedelje, poslao
sam mu sovu s porukom o tome. Rekao sam ne jednom, već stotinu
puta: u registru propisanih predmeta za čaranje tepisi su definisani
kao normalski predmeti, ali da li me je saslušao?
– Sumnjam – reče gospodin Čučanj, prihvatajući šolju od Persija.
– Očajnički pokušava te stvari da izveze ovamo, u Englesku.
– Pa, nikada neće zameniti metle u Britaniji, zar ne? – reče
Torbar.
– Ali-Bašir misli da na tržištu postoji potražnja za porodičnim
vozilima – reče gospodin Čučanj. – Sećam se da je moj deda imao
jedan takav, aksminsterski sag, na koji je moglo da stane dvanaestoro
– ali to je bilo pre nego što su zabranili ćilime, naravno.
Rekao je to kao da želi da odagna svaki tračak sumnje da su svi
njegovi preci strogo poštovali zakon.
– Dakle, imaš posla, Barti? – upita Torbar opušteno.
– Uglavnom – reče gospodin Čučanj suvo. – Organizovati teleportacione
ključeve preko pet kontinenata nije mali poduhvat, Ludo.
– Očekujem da će vam biti drago kada se sve završi – reče gospodin
Vizli.
Ludo Torbar je izgledao zgranuto. – Drago! Ne pamtim kada
sam se ovoliko zabavljao... ipak, nije baš da nemamo čemu da se
radujemo uskoro, Barti, je l’ da?! A?! Ima još mnogo toga da se organizuje,
je l’ da?
Gospodin Čučanj podiže obrve i pogleda Torbara. – Dogovorili
smo se da ništa ne najavljujemo dok se svi detalji...
– Ma, detalji! – reče Torbar, odmahujući rukom kao da tera oblak
muva. – Potpisali su, zar ne? Složili su se, zar ne? Kladim se u
šta hoćeš da će ova deca to već uskoro znati. Mislim, dešava se na
Hogvortsu...
– Ludo, moramo sada da se sastanemo s Bugarima, znaš već –
reče gospodin Čučanj oštro, presecajući Torbareve primedbe. –
Hvala ti na čaju, Vederbi.
On odgurnu svoj nepopijeni čaj ka Persiju i sačeka da se Ludo
digne. Torbar se iskobelja i uspravi na noge, zatim cugnu ostatak
čaja, dok mu je zlato u džepovima veselo zveckalo.
– Vidimo se kasnije! – reče. – Bićete u gornjoj loži sa mnom –
ja sam komentator! – On im mahnu, Barti Čučanj učtivo klimnu glavom,
i obojica se Prebaciše.
– Šta se to događa na Hogvortsu, tata? – upita Fred. – O čemu
su pričali?
– Saznaćete uskoro – reče gospodin Vizli, smešeći se.
– To je poverljiva informacija, dok ministarstvo ne odluči da je
objavi – reče Persi kruto. – Gospodin Čučanj je bio u pravu što je
nije odao.
– Oh, ućuti, Vederbi – reče Fred.
Dok se popodne bližilo kraju, oko kampišta se već osećao dah
uzbuđenja, poput nekog opipljivog oblaka. Do sumraka, ustajali letnji
vazduh već je treperio od uzbuđenja, i dok se tama, poput zastora,
prostirala preko hiljada nestrpljivih čarobnjaka, nestade i poslednji
tračak pretvaranja: ministarstvo se, izgleda, pokorilo neizbežnom, i
prestalo da potiskuje očigledne znakove magije koji sada počeše
posvuda da izbijaju.
Prodavci bi se prebacivali na svakih par stopa sa poslužavnicima
i kolicima punim čudesne robe. Tu su bile svetleće rozete –
zelene za Irsku, crvene za Bugarsku – koje su ciktavo uzvikivale
imena igrača, šiljati zeleni šeširići prekriveni plešućim detelinama,
bugarski šalovi ukrašeni lavovima koji zaista riču, zastave obe zemlje
koje su svirale njihove himne kad bi se njima mahalo. Bilo je
malenih modela Vatrene strele, koji su zaista leteli, i kolekcija figurica
poznatih igrača, koji su se šetali po vašem dlanu, šepureći se.
– Celog leta sam čuvao džeparac za ovo – reče Ron Hariju, dok
su s Hermionom obilazili prodavce, kupujući suvenire. Iako je Ron
već kupio šešir s plešućom detelinom i veliku zelenu rozetu, takođe
je kupio i figuricu Viktora Kruma, bugarskog tragača. Minijaturni
Krum šetao se napred-nazad preko Ronove šake, mršteći se na
zelenu rozetu iznad njega.
– Opa, vidi ove! – reče Hari, žureći ka kolicima punim nečega
što je ličilo na mesingane dvoglede, samo što su bili prekriveni
raznoraznim uvrnutim dugmićima i brojčanicima.
– Omniokulari – reče čarobnjak-prodavac nestrpljivo. – Možete
ponovo pogledati napade... usporiti sve... a puštaju i trenutni komentar,
za slučaj da vam zatreba. Bagatela – deset galeona svaki.
– Da samo nisam kupio ovo – reče Ron, pokazujući na šešir s
plešućom detelinom, željno merkajući omniokulare.
– Tri para – odlučno reče Hari čarobnjaku.
– Ne... nemoj da se trošiš – reče Ron pocrvenevši. Uvek je bio
osetljiv na činjenicu da Hari, koji je nasledio malo blago od svojih
roditelja, ima mnogo više novca od njega.
– Nećeš ništa dobiti za Božić – reče mu Hari, bacajući omniokulare
u njegove i Hermionine ruke. – Bar jedno deset godina.
– Pošteno – reče Ron, cereći se.
– Ooooh, hvala, Hari – reče Hermiona. – A ja ću da nam kupim
par programa, vidi...
Uputiše se nazad ka šatorima, znatno olakšanih kesa s novcem.
Bil, Čarli i Džini takođe su nosili zelene rozete, a gospodin Vizli –
irsku zastavu. Fred i Džordž nisu kupili suvenire, pošto su dali
Torbaru sve svoje zlato.
Negde iz šume, oglasi se dubok, zvonak gong, i odjednom
zelene i crvene svetiljke uliše život drveću, osvetljavajući stazu ka
visoravni.
– Vreme je! – reče gospodin Vizli, podjednako uzbuđen. – Hajde,
idemo!

8. Svetsko prvenstvo u kvidiču



Grčevito stežući suvenire, pod vođstvom gospodina Vizlija, oni se
žurno uputiše u šumu, prateći put osvetljen svetiljkama. Oko sebe su
čuli zvuke i komešanje reklo bi se bar hiljade ljudi, povike i smeh,
isprekidane delove pesama. Atmosfera grozničavog oduševljenja
bila je izuzetno zarazna. Hari se bez prestanka cerekao. Hodali su
kroz šumu dvadesetak minuta, pričajući i glasno se šaleći, sve dok
konačno ne izbiše na drugu stranu, i ne nađoše se u senci džinovskog
stadiona. Iako je Hari mogao da vidi samo delić ogromnih zlatnih
zidova koji su okruživali teren, procenio je da bi između njih moglo
komotno da se smesti deset katedrala.
– Sto hiljada sedišta – reče gospodin Vizli, primetivši zapanjenost
na Harijevom licu. – Operativna grupa ministarstva od pet stotina
čarobnjaka pravila ga je čitavih godinu dana. Na svakom centimetru
su postavljene Normaloodbijajuće čini. Tokom cele protekle godine,
svaki put kad bi se neki Normalac našao bilo gde u blizini ovog
mesta, iznenada bi se setio nekih važnih obaveza i odmah odjurio...
Sirotani – dodade razneženo, vodeći ih ka najbližem ulazu, koji je
već bio okružen rojem veštica i čarobnjaka koji su galamili na sav
glas.
– Prva klasa! – reče veštica iz Ministarstva na ulazu, dok im je
proveravala karte. – Gornja loža! Pravo uza stepenice, Arture, sve do
samog vrha.
Stepenice ka stadionu bile su pokrivene jarkoljubičastim tepisima.
Popeše se uza stepenice zajedno s ostalom ruljom, koja se polako
filtrirala kroz vrata i štandove, s leve i desne strane. Grupica
gospodina Vizlija nastavila je da se penje, dok nisu došli na vrh stepenica
i našli se u maloj loži postavljenoj na najvišoj tački stadiona,
tačno između dve zlatne gol-stative. Dvadesetak ljubičastih i
pozlaćenih stolica bilo je podeljeno u dva reda, i Hari, sedajući u
prednji red s Vizlijevima, pogleda nadole i vide scenu kakvu nije
mogao ni da zamisli.
Stotinak hiljada veštica i čarobnjaka zaposeli su sedišta, stepenasto
raspoređena duž dugog ovalnog terena. Sve je bilo obasjano
misterioznim zlatnim svetlom, koje kao da je izviralo iz samog stadiona.
Teren je, s njihove uzvišene pozicije, izgledao gladak poput somota.
Na oba kraja stadiona stajala su tri gol-obruča, na visini od
petnaestak metara. Tačno preko puta njih, skoro u visini Harijevog
pogleda, nalazila se džinovska tabla. Na njoj se svaki čas pojavljivao
zlatan rukopis, kao da ga je ruka nekog nevidljivog džina ispisivala,
a zatim brisala. Bile su to reklame koje su svetlucale preko terena:
Plava mušica: metla za celu porodicu — bezbedna, pouzdana, s
ugrađenim alarmom protiv provalnika...
Univerzalni magični odstranjivač nereda gospođe Skover: svaka
fleka ima leka!...
Veselokrpa – odeća za Čarobnjake – London, Pariz, Hogsmid...
Hari pogleda preko ramena da vidi ko još deli ložu s njima. Za
sada je bila prazna, sem jednog majušnog stvorenja koje je sedelo na
pretposlednjem sedištu u redu iza njih. Stvorenje, čije su noge bile
toliko kratke da su jedva provirivale sa stolice, nosilo je krpu za brisanje
sudova pripasanu kao togu, dok je lice sakrilo rukama. Ipak, te
duge uši poput onih u slepog miša Hariju su bile čudnovato
poznate...
– Dobi? – reče Hari s nevericom.
Malo stvorenje pogleda nagore i raširi prste, otkrivajući
ogromne smeđe oči i nos iste veličine i oblika povećeg paradajza. To
nije bio Dobi, ali je nesumnjivo bio kućni vilenjak, baš kao i Harijev
prijatelj Dobi. Hari je oslobodio Dobija od njegovih prethodnih vlasnika,
porodice Melfoj.
– Da li me je gospodin upravo nazvao Dobi? – zacijuka vilenjak
radoznalo, kroz prste. Glas mu je bio tanji čak i od Dobijevog,
majušan, drhtav pisak od glasa, i Hari posumnja – iako se to teško
može utvrditi kod kućnih vilenjaka – da bi ovaj mogao biti žensko.
Ron i Hermiona se okrenuše da bi ga osmotrili. Iako su od Harija
mnogo slušali o Dobiju, nikada ga nisu upoznali. Čak se i gospodin
Vizli zainteresovano okrenuo.
– Oprosti – reče Hari vilenjaku – mislio sam da si neko koga
poznajem.
– Ali i ja znajem Dobija, gos’n! – propišta vilenjakinja. Krila je
lice, kao da ju je svetlost zaslepela, iako gornja loža nije bila jarko
osvetljena. – Zovem se Vinki, gospodine – a vi, gos’n... – njene tamnosmeđe
oči raširiše se do veličine tacni kad spaziše Harijev ožiljak
– vi ste sigurno Hari Poter!
– Da, jesam – reče Hari.
– Pa Dobi stalno priča o vama, gos’n! – reče ona, neznatno
spuštajući ruke, s izrazom strahopoštovanja.
– Kako je on? – reče Hari. – Kako mu prija sloboda?
– Ah, gos’n – reče Vinki, vrteći glavom – ah, gos’n, bez
uvrede, gos’n, ali nisam baš sigurna da ste Dobiju učinili uslugu kad
ste ga oslobodili.
– Zašto? – reče Hari, iznenađeno. – Šta nije u redu s njim?
– Sloboda mu je, Dobiju, udarila u glavu, gos’n – reče Vinki
tužno. – Neumesne ideje mu padaju na pamet, gos’n. Ne mož’ da si
nađe nov pos’o, gos’n.
– Zašto ne može? – upita Hari.
Vinki spusti glas za pola oktave i prošaputa: – ’Oće plaćanje za
svoj pos’o, gos’n.
– Plaćanje? – reče Hari tupo. – Pa, zašto ne bi bio plaćen?
Vinki se užasnu na tu pomisao i malčice skupi prste, tako da
opet napola zakloni lice.
– Kućne vilenjake niko ne plaćaju, gos’n! – reče ona prigušenim
cijukom. – Ne, ne, i ne. Kažem ja Dobiju, kažem, idi, nađi si sebi
neku finu porodicu i skrasi se, Dobi. Na pamet mu padaju
raznorazne ludorije, gos’n, koje ne priliče kućnom vilenjaku. Ako
tako nastaviš, Dobi, kaže mu ja, ubrzo će da te izvedu pred Odsek za
regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, k’o nekog običnog
goblina.
– Pa, i red je da se malo zabavi – reče Hari.
– Kućni vilenjaci ne treba da se zabavljadu, Hari Poteru – reče
Vinki odlučno kroz šake. – Kućni vilenjaci radidu šta im se kaže. Ja
uopšte ne volem visinu, Hari Poteru... – ona se okrenu prema ivici
lože i proguta knedlu – ali moj gospodar me pošalje u gornju ložu, i
ja idem tamo, gos’n.
– Zašto te je poslao ovde gore, ako zna da ne voliš visinu? –
reče Hari mršteći se.
– Gospodar... gospodar želi da mu sačuvam mesto, Hari Poteru,
on je vrlo zauzet – reče Vinki, pokazujući glavom na prazno mesto
pored nje. – Vinki želi da bidne natrag u gospodarevom šatoru, Hari
Poteru, ali Vinki radi šta joj se kaže, Vinki je dobar kućni vilenjak.
Ona baci još jedan prestrašen pogled ka ivici lože, a zatim potpuno
sakri oči. Hari se okrenu ka ostalima.
– Znači to je kućni vilenjak? – promrmlja Ron. – Čudnovata
stvorenja, zar ne?
– Dobi je bio još čudniji – reče Hari gorljivo.
Ron izvuče svoje omniokulare i poče da ih isprobava zureći u
gomilu na drugom kraju stadiona.
– Ovo je sumanuto! – reče, čeprkajući dugme za ponavljanje
snimka. – Mogu da namestim da onaj čiča dole opet čačka svoj nos...
i opet... i opet...
Hermiona je u međuvremenu željno listala svoj baršunasti program
s kićankama.
– Utakmici će prethoditi paradiranje maskota timova – pročita
ona naglas.
– Oh, to uvek vredi videti – reče gospodin Vizli. – Nacionalni
timovi dovode stvorenja iz svojih zemalja, znate već, da se malo
razmeću.
U narednih pola sata loža se napunila. Gospodin Vizli se
neprekidno rukovao s ljudima koji su očigledno bili vrlo važni
čarobnjaci. Persi je toliko često skakao na noge da se činilo kao da
pokušava da sedne na ježa. Kada stiže Kornelijus Fadž lično, Persi
se tako duboko pokloni da mu naočare spadoše i razbiše se. Posramljen,
popravi ih čarobnim štapićem i ostade na svom mestu, bacajući
ljubomorne poglede na Harija, koga je Kornelijus Fadž pozdravio
kao starog prijatelja. Oni su se već upoznali, te Fadž očinski stisnu
Harijevu ruku, upita ga kako je, i upozna ga s čarobnjacima koji stajahu
s obe njegove strane.
– Hari Poter, znate već – glasno reče bugarskom ministru,
odevenom u predivnu odoru od crnog somota oivičenu zlatom, koji
kao da nije razumeo ni reč engleskog. – Hari Poter... ma dajte, sigurno
znate ko je on... dečak koji je preživeo Znate-Već-Koga... znate
ko je on...
Bugarski čarobnjak iznenada uoči Harijev ožiljak i poče glasno
i uzbuđeno da toroče, upirući prstom u njega.
– Znao sam da ćemo na kraju doći do toga – reče Fadž Hariju
iscrpljen. – Ja nisam baš jak u stranim jezicima, za to mi je potreban
Barti Čučanj. Ah, vidim da mu njegov kućni vilenjak čuva mesto...
dobar potez, ovi bugarski bilmezi pokušavaju da ugrabe sva najbolja
mesta... ah, evo i Lucijusa!
Hari, Ron i Hermiona se brzo okrenuše. Duž drugog reda
prema tri još prazna sedišta iza gospodina Vizlija kretali su se bivši
vlasnici Dobija, kućnog vilenjaka – Lucijus Melfoj, njegov sin
Drako i žena za koju Hari pretpostavi da je Drakova majka.
Hari i Drako su bili neprijatelji još od svog prvog putovanja u
Hogvorts. Bledunjav, šiljatog lica i gotovo bele kose, Drako je izuzetno
ličio na oca. Majka mu je takođe bila plavokosa, visoka i
mršava, i bila bi prilično zgodna da nije imala izraz lica kao da joj
nešto zaudara ispod nosa.
– Oh, Fadž – reče gospodin Melfoj, pružajući ruku ministru
magije. – Kako ste? Mislim da niste upoznali moju suprugu Narcisu?
Ni našeg sina, Draka?
– Kako ste, kako ste? – reče gospodin Fadž, smešeći se i naklonivši
se gospođi Melfoj. – Dozvolite mi da vas upoznam s gospodinom
Oblansk... Obalonsk... gospodinom... ma, on je bugarski
ministar magije, i svejedno ne razume ni reč od onoga što govorim,
stoga nije ni bitno. I da vidim, koga još... Artura Vizlija znate, rekao
bih?
Beše to napet trenutak. Gospodin Vizli i gospodin Melfoj se
pogledaše, i Hari se živo priseti njihovog poslednjeg susreta. Bilo je
to u knjižari Kitnjavko i Mrljavko, kada su se i potukli. Hladne sive
oči gospodina Melfoja odmeriše gospodina Vizlija, a zatim preleteše
preko sedišta.
– Bože dragi, Arture – reče Lucijus Melfoj svilenim glasom. –
Šta li si sve morao da prodaš da bi nabavio karte u gornjoj loži?
Ovoliko sigurno nisi mogao da dobiješ za svoju kuću?
Fadž, koji ih nije ni slušao, reče: – Lucijus je upravo dao vrlo
velikodušan prilog bolnici Svetog Munga za magijske bolesti i
povrede, Arture. Ovde je kao moj gost.
– Baš... baš lepo – reče gospodin Vizli s vrlo ukočenim
osmehom.
Oči gospodina Melfoja vratiše se na Hermionu, koja malčice
pocrvene, ali nastavi odlučno da ga gleda. Hari je tačno znao zbog
čega se gospodin Melfoj mršti. Melfojevi su se ponosili time što su
Čistokrvni. Drugim rečima, svakoga ko je normalskog porekla, poput
Hermione, smatrali su drugorazrednim. Ipak, u prisustvu ministra
magije gospodin Melfoj se nije usuđivao da bilo šta kaže. Klimnuo
je nadmeno gospodinu Vizliju, i produžio ka svojim sedištima.
Drako uputi Hariju, Ronu i Hermioni prezriv pogled, a zatim se
skrasi između majke i oca.
– Ljigavi kreteni – promrmlja Ron, dok su se on, Hari i Hermiona
ponovo okretali prema visoravni. Sledećeg trenutka, Ludo
Torbar utrča u ložu.
– Svi spremni? – upita, a okruglo lice mu je sijalo kao veliki
uzbuđeni edamer. – Ministre... spremni za početak?
– Spreman kad i ti, Ludo – reče Fadž ležerno.
Ludo izvuče čarobni štapić, uperi ga ka svom grlu i reče –
Sonorus! – a zatim poče da govori, zaglušujući graju na stadionu.
Njegov glas je odjekivao, dopirući do svakog ćoška: – Dame i gospodo...
dobro došli! Dobro došli na finale četiri stotine dvadeset i
drugog Svetskog prvenstva u kvidiču!
Gledaoci su vrištali i tapšali. Hiljade zastava se vijorilo,
pridodajući svoje neusklađene himne opštoj buci. S ogromne table
preko puta njih upravo nestade poslednja poruka (Berti-Botove bombone
svih aroma – rizik sa svakim zalogajem!), i sada je na njoj pisalo
BUGARSKA : NULA, IRSKA : NULA.
– A sada, dozvolite da vam predstavim bez odlaganja...
Maskote bugarske reprezentacije!
Desna tribina, koja je sada već delovala kao ogromna crvena
kocka, zaurla u znak odobravanja.
– Pitam se šta su doveli? – reče gospodin Vizli. Naginjući se
napred iz svoga sedišta. – Aaaaaah! – on iznenada skinu svoje naočare
i obrisa ih žurno o svoju odoru. – Vile!
– Šta su vil...?
Ali stotinu vila već je isklizavalo na teren, kao odgovor na Harijevo
pitanje. Vile su bile žene... najlepše žene koje je Hari ikada
video... osim što nisu bile – nikako nisu mogle biti – ljudska bića.
Ovo je Harija zaintrigiralo na trenutak, dok je pokušavao da pogodi
šta bi tačno mogle da budu, od čega li to njihova koža sija bledim
mesečevim sjajem, ili im se zlatno-bela kosa vijori bez vetra... Ali
onda zasvira muzika, i Hari prestade da brine o tome da li su one
ljudska bića ili nisu – zapravo, prestade da brine o bilo čemu.
Vile počeše da plešu, i Harijev um se potpuno i blaženo isprazni.
Jedino mu je bilo važno da nastavi da gleda vile, jer ako bi
prestale da plešu, strašne stvari bi se dogodile...
I dok su vile plesale sve brže i brže, Harijevim ošamućenim
umom počeše da struje divlje, napola formirane misli. Hteo je da
učini nešto izuzetno impresivno, ovog trena. Činilo se da je skok iz
lože na stadion dobra ideja... ali da li je dovoljno dobra?
– Hari, šta to radiš? – reče Hermionin glas iz daljine.
Muzika prestade. Hari zatrepta. Stajao je jednom nogom na
ivici lože. Pored njega, Ron je stajao u pozi kao da se upravo sprema
da skoči sa skakaonice.
Besni povici ispuniše stadion. Masa nije želela da vile odu. I
Hari je bio među njima. On će, naravno, podržavati Bugarsku, i nejasno
se pitao zašto je prikačio veliku zelenu detelinu na grudi. Ron
je, u međuvremenu, rasejano čupkao deteline sa svog šešira. Gospodin
Vizli se, smeškajući se, nagnu ka Ronu i ote mu šešir iz ruku.
– Trebaće ti ovo – reče on – kada Irska bude rekla svoje.
– Ha? – reče Ron, zureći širom otvorenih usta u vile, koje su se
upravo poređale uz jednu stranu terena.
Hermiona glasno zacokta. Ona se nagnu i povuče Harija nazad
u njegovo sedište. – Zaista! – reče.
– A sada – zagrme glas Luda Torbara – molimo vas da
podignete svoje čarobne štapiće u znak pozdrava... za maskote
irskog nacionalnog tima!
U tom trenutku, nešto nalik na veliku zeleno–zlatnu kometu
ulete na stadion. Ona obiđe jedan krug oko celog stadiona, a zatim se
podeli na dve manje komete, od kojih je svaka išla ka jednoj od
gol–stativa. Iznenada, teren natkrili duga spajajući dve svetlosne
lopte. Gomila je vikala – Uuuuuu – i – Aaaaaaah – kao da gledaju
vatromet. Onda duga nestade, a dve svetlosne kugle se sastaše i
spojiše, formirajući veliku drhtavu detelinu, koja se diže u vazduh
lebdeći nad stadionom. Iz nje stade da kaplje nešto poput zlatne
kiše...
– Sjajno! – povika Ron, dok je detelina preletala iznad njihovih
glava, i dok su iz nje ispadali teški zlatni novčići, odbijajući se o njihove
glave i sedišta. Žmirkajući ka detelini, Hari shvati da je ona
sastavljena od hiljada malih bradatih čovečuljaka u crvenim prslucima,
i da svaki nosi u ruci zelenu ili zlatnu lampu.
– Leprikoni! – reče gospodin Vizli kroz bučni aplauz gomile, u
kojoj su se neki još uvek svađali i preturali oko svojih stolica tražeći
zlatnike.
– Evo ti – veselo povika Ron, gurajući šaku punu zlatnika u
Harijevu ruku. – Za omniokulare! Sada ćeš morati da mi kupiš poklon
za Božić, ha!
Velika detelina se raspade, i leprikoni se stuštiše na teren,
nasuprot vilama i sedoše prekrštenih nogu da gledaju utakmicu.
– A sada, dame i gospodo, pružimo toplu dobrodošlicu –
bugarskoj reprezentaciji u kvidiču! Predstavljam vam – Dimitrova!
Skerletnocrvena figura na metli munjevitom brzinom izjuri na
teren iz donjeg ulaza, dok ju je pratio divlji aplauz bugarskih
navijača.
– Ivanova!
Prozuja i drugi igrač u skerletnoj odori.
– Zograf! Levski! Vulčanov! Volkov! Iiiiiiii – Krum!
– To je on, to je on! – vikao je Ron, prateći Kruma svojim omniokularima.
Hari brzo usmeri svoje.
Viktor Krum je bio mršav, tamnokos, žućkastosivog tena, s velikim
kukastim nosem i gustim crnim obrvama. Izgledao je kao
prerasla ptica grabljivica. Bilo je teško poverovati da ima samo
osamnaest godina.
– A sada, molimo vas, pozdravite – irsku reprezentaciju
kvidiča! – urlao je Torbar. – Predstavljamo ih – Konoli! Rajan! Troj!
Malet! Moran! Kvigli! Iiiii – Linč!
Sedam zelenih mrlja izlete na teren. Hari okrenu mali zupčanik
sa strane svojih omniokulara, i uspori igrače dovoljno da može da
pročita reči Vatrena strela na svakoj od metli, kao i imena igrača,
izvezena srebrom, na njihovim leđima.
– A evo ga i naš sudija, čak iz Egipta, čuveni predsedavajući
čarobnjak Međunarodne kvidičke asocijacije, Hasan Mustafa!
Omanji mršav čarobnjak, potpuno ćelav, ali sa brkovima koji su
mogli da se mere s teča-Vernonovim, u odori od čistog zlata, u tonu
sa stadionom, došeta se na teren. Ispod brkova mu je virila srebrna
pištaljka. Nosio je veliki drveni sanduk pod jednom rukom, a metlu
pod drugom. Hari vrati zupčanik za brzinu na svojim omniokularima
na normalu, pomno posmatrajući Mustafu kako zajahuje metlu i
nogom otvara sanduk – četiri lopte pojuriše u vis: skerletni Kvafl,
dve crne Bladžerke i (Hari ju je ugledao samo na trenutak, pre nego
što je odjurila iz vidokruga), sićušna, krilata Zlatna skrivalica. Uz
oštar pisak svoje pištaljke, Mustafa polete u vazduh za loptama.
– Iiiiiiiiiiiiii KRENULI SU! – vrištao je Torbar. – I sada loptu
ima Malet! Troj! Moran! Dimitrov! Nazad do Maletove! Troj!
Levski! Moran!
Bio je to kvidič kakav Hari nije video. Pritiskao je omniokulare
na oči toliko jako da naočare počeše da mu se usecaju u nos. Brzina
igrača bila je neverovatna – Goniči su se međusobno dobacivali
Kvaflom takvom brzinom da je Torbar jedva imao vremena da izgovara
njihova imena. Hari ponovo okrenu prekidač „usporeno“ na
omniokularima, pritisnu dugme „napad-po-napad“, i sada je sve posmatrao
na usporenom snimku, dok su ljubičasta svetlucava slova
treperila preko sočiva, a graja publike mu dobovala po bubnim
opnama.
– Napadačka formacija sokolove glave – pročita on, gledajući
trojicu irskih Goniča kako proleću jedan uz drugoga, s Trojem u
centru, malčice ispred Maletove i Morana, jurišajući na Bugare. –
Porskovina smicalica – zasvetle na tabli, dok je Troj naizgled leteo
naviše s Kvaflom, odvraćajući bugarskog Jurišnika Ivanovu, i
dobacujući Kvafl Moranu. Jedan od bugarskih Jurišnika, Volkov,
zamahnu iz sve snage svojom malom palicom na Bladžerku u
prolazu, izbacivši je na Moranovu putanju, Moran se sagnu da
izbegne Bladžerku i ispusti Kvafl: Levski ga, proletevši ispod njega,
uhvati...
– TROJ POSTIŽE POGODAK! – grmeo je Torbar, i stadion
zadrhta od gromoglasnog aplauza i povika. – Deset prema nula za
Irsku!
– Šta? – Hari zaurla, divlje zverajući kroz omniokulare. – Ali
Kvafl je kod Levskog!
– Hari, ako ne gledaš normalnom brzinom, propustićeš mnogo
toga! – vikala je Hermiona, koja je pocupkivala gore-dole, mašući
rukama dok je Troj leteo počasni krug oko terena. Hari brzo pogleda
preko svojih omniokulara, i vide da su se leprikoni, koji su dotad igru
posmatrali sa ivica terena, ponovo podigli u vazduh i formirali
ogromnu svetleću detelinu. S druge strane terena vile su ih kiselo
posmatrale.
Besan na sebe, Hari prebaci prekidač za brzinu nazad na
normalu.
Hari je znao dovoljno o kvidiču da bi shvatio kako su irski
Goniči neverovatni. Dejstvovali su kao celina, praveći formacije kao
da čitaju jedan drugome misli, i rozeta na Harijevim grudima
neprekidno je cijukala njihova imena: – Troj – Maletova – Moran! –
U roku od dvadeset minuta, Irska je još dvaput postigla pogodak,
došavši do vođstva od trideset prema nula, izazivajući gromoglasnu
plimu uzvika i aplauza svojih navijača, obučenih u zeleno.
Utakmica je postajala sve brža, ali i brutalnija. Volkov i
Vulčanov, bugarski Jurišnici, bacali su Bladžerke što su jače mogli
ka irskim Goničima i tako ih sprečavali da izvedu neke od svojih najboljih
poteza. Dvaput su bili primorani da se pregrupišu, a onda,
konačno, Ivanova uspe da se probije kroz njihove redove, izbegne
čuvara, Rajana, i postigne prvi pogodak za Bugarsku.
– Prste u uši! – hučao je gospodin Vizli, a vile zaigraše
slavljenički ples. Hari zatvori oči. Želeo je da misli još zadrži na igri.
Posle par sekundi, prihvati rizik i pogleda na teren. Vile su prestale
da igraju, a Bugarska je ponovo bila u posedu Kvafla.
– Dimitrov! Levski! Dimitrov! Ivanova – oh, gospode! – grmeo
je Torbar.
Stotinu hiljada čarobnjaka i veštica ispusti uzdahe pune zebnje
kada dva tragača, Krum i Linč, prozujaše pravo kroz Goniče takvom
brzinom kao da su iskočili iz aviona bez padobrana. Hari je pratio
njihov pad kroz omniokulare, žmirkajući da bi video gde je
Skrivalica...
– Razbiće se! – vrisnu Hermiona tik pored Harija.
Bila je delimično u pravu – u poslednjem trenutku, Viktor
Krum skrenu i polete uvis u spiralnom luku. Linč pak udari u zemlju
s tupim zvukom koji se mogao čuti širom stadiona. Sa irskih sedišta
začu se snažno negodovanje.
– Budala! – kukao je gospodin Vizli. – Krum je folirao!
– I sada je tajm-aut! – vikao je Torbarev glas. – Stručni doktorčarobnjaci
žure na teren da pregledaju Ejdana Linča!
– Biće on u redu, samo su ga malo pokosili! – reče Čarli, ohrabrujući
Džini, koja se, užasnuta, nagnula preko ivice lože. – Što je
Krum i hteo, naravno...
Hari žurno pritisnu dugmiće „premotati“ i „napad-po-napad“ na
svojim omniokularima, pročačka oko prekidača za brzinu, i prisloni
ih nazad na oči.
Ponovo je posmatrao Kruma i Linča kako poniru, na
usporenom snimku. – Vronski finta – rizična diverzija Tragača –
pisalo je sjajnim ljubičastim slovima preko njegovih sočiva. Video je
Krumovo lice izobličeno od usredsređenosti, i kako se izvlači tačno
na vreme, dok se Linč spljeskao, i shvati – Krum uopšte nije video
Skrivalicu, već je samo namamio Linča da ga prati i oponaša. Hari
nikada nije video da neko tako leti. Izgledalo je da se Krum uopšte
ne koristi metlom. S lakoćom se kretao kroz vazduh kao da ni nema
težinu ni oslonac. Hari vrati omniokulare na normalu, i uperi ih u
Kruma. On je kružio visoko iznad Linča, koga su doktor-čarobnjaci
upravo pokušavali da povrate šoljama odgovarajućeg napitka. Usredsredivši
se na Krumovo lice, Hari spazi njegove tamne oči kako
sevaju po zemlji dvadesetak i više metara niže. Koristio je vreme
dok se Linč ne povrati da nesmetano traži Skrivalicu.
Linč se konačno pridiže, uz glasno navijanje zelenih navijača,
zatim uzjaha svoju Vatrenu strelu i odrazi se u vazduh. Njegov
oporavak kao da je Irskoj dao novu snagu. Kada je Mustafa ponovo
dunuo u zviždaljku, irski Goniči stupiše u akciju s veštinom koja nije
mogla da se meri ni sa čim što je Hari video.
Posle još petnaestak brzih i napetih minuta, Irska postiže još deset
pogodaka. Sada su vodili sa sto trideset prema deset, i igra je
postajala sve prljavija.
Kada Maletova još jedanput krenu prema gol-stativama, čvrsto
stežući Kvafl pod miškom, bugarski Čuvar, Zograf, polete joj u susret.
Šta god da se desilo, desilo se tako brzo da Hari nije stigao da
vidi, ali besni povici irskih navijača, i Mustafin dugačak, prodoran
zvižduk, rekoše mu da je faul.
– I Mustafa kažnjava bugarskog čuvara zbog nedozvoljene upotrebe
laktova! – obavesti Torbar bučne gledaoce. – I... da, to je penal
za Irsku!
Leprikoni, koji su se kada je Maletova bila faulirana besno pridigli
u vazduh, poput roja svetlucavih obada, sada se skupiše i
formiraše reči – HA HA HA! – Vile, s druge strane visoravni,
skočiše na noge, besno zabaciše kose i počeše ponovo da plešu.
Kao po komandi, Vizlijevi momci i Hari gurnuše prste u uši, ali
Hermiona, koja nije ni pokušala, uskoro povuče Harija za ruku. On
se okrenu, a ona mu nestrpljivo izvuče prste iz ušiju.
– Pogledaj sudiju! – reče ona, kikoćući se.
Hari pogleda dole prema terenu. Hasan Mustafa je sleteo baš ispred
plešućih vila, i ponašao se zaista čudno. Napinjao je mišiće i
uzbuđeno sukao brkove.
– E pa sad, toga ne sme biti! – reče Ludo Torbar, iako je zvučao
vrlo veselo. – Neka neko ošamari sudiju!
Doktor-čarobnjak dotrča preko terena, prstiju čvrsto nabijenih u
uši, i iz sve snage šutnu Mustafu u potkolenicu. Mustafa iznenada
dođe k sebi. Hari, koji je opet posmatrao kroz omniokulare, primeti
da je ovaj izuzetno posramljen, i da viče na vile, koje su u međuvremenu
prestale da plešu i ponašale se buntovnički.
– I, ukoliko ne grešim, Mustafa zapravo pokušava da izbaci
bugarske maskote! – začu se Torbarev glas. – E pa, to je nešto što do
sada nismo videli... Oh, ovo bi moglo da postane gadno...
I postalo je: bugarski Jurišnici, Volkov i Vulčanov, sleteše
pored Mustafe i počeše žestoko da se svađaju s njim, gestikulirajući
prema leprikonima, koji su sada veselo formirali reči – HIHIHI.
Mustafa pak nije bio impresioniran argumentima Bugara. Pokazivao
je prstom nagore, očigledno im govoreći da se vrate u vazduh, a kada
odbiše, on dvaput kratko pisnu svojom zviždaljkom.
– Dva penala za Irsku! – vikao je Torbar, i gomila bugarskih
navijača zaurla od besa. – Volkovu i Vulčanovu bilo bi bolje da se
vrate na svoje metle... da... eno ih... i Troj uzima Kvafl...
Igra postade još krvožednija. Jurišnici s obe strane bili su nemilosrdni:
Volkov i Vulčanov pogotovu, kao da ne mare da li njihove
palice stupaju u dodir s Bladžerkama ili s ljudima, dok njima grubo
vitlaju kroz vazduh. Dimitrov pojuri pravo ka Moranovoj, koja je
držala Kvafl, skoro je zbacivši s metle.
– Faul! – vikali su irski navijači kao jedan, dižući se poput velikog
zelenog talasa.
– Faul! – odjekivao je magijski pojačan glas Luda Torbara. –
Dimitrov je okrznuo Moranovu – namerno je poleteo da se s njom
sudari – i biće to još jedan penal – da, evo zviždaljke!
Leprikoni su se ponovo digli u vazduh i, ovoga puta, formirali
džinovsku šaku koja je pravila izuzetno bezobrazan gest preko terena,
prema vilama. Na to vile izgubiše kontrolu. Pojuriše preko terena,
i počeše da bacaju nešto poput pregršti vatre prema leprikonima.
Posmatrajući kroz omniokulare, Hari vide da više nisu tako lepe.
Naprotiv, lica im se izdužiše u ptičje glave okrutnih izraza i oštrih
kljunova, dok im iz ramena počeše da izbijaju dugačka, krljuštima
prekrivena krila...
– E, zato, momci – vikao je gospodin Vizli kroz graju gomile
odozdo – nikada ne smete da se zanosite samo lepotom!
Čarobnjaci iz ministarstva navališe na teren, ne bi li razdvojili
vile i leprikone, ali bezuspešno. U međuvremenu, borba koja se
odvijala dole nije se mogla meriti s onom iznad. Hari se okretao na
sve strane, zureći kroz omniokulare, dok je Kvafl prelazio iz ruke u
ruku brzinom metka...
– Levski – Dimitrov – Moran – Troj – Maletova – Ivanova –
opet Moran – Moran – MORAN POGAđA!
Ali zvuci odobravanja irskih navijača bili su jedva čujni zbog
povika vila, eksplozija koje su dolazile iz čarobnih štapića čarobnjaka
iz ministarstva i besnih povika Bugara. Igra se ubrzo nastavi.
Čas je Levski imao Kvafl, čas Dimitrov...
Irski Jurišnik Kvigli zamahnu snažno ka Bladžerki u letu, i hitnu
je iz sve snage ka Krumu, koji nije uspeo dovoljno brzo da se
sagne. Loptica ga svom snagom udari posred lica.
Začu se zaglušujuć roptaj publike. Krumov nos je delovao
slomljeno, krvi je bilo svuda, ali se Hasan Mustafa ne oglasi
zviždaljkom. Bio je smeten i Hari nije mogao ništa da mu prebaci.
Jedna vila ga je gađala vatrom i zapalila mu rep metle.
Hari je poželeo da neko shvati da je Krum povređen. Iako je
Hari navijao za Irsku, Krum je bio najuzbudljiviji igrač na terenu.
Ron je očigledno osećao isto.
– Tajm-aut! Oh, stvarno, ne može tako da igra, pogledajte ga...
– Pogledajte Linča! – zaurla Hari.
Irski tragač iznenada poče da ponire, i Hari je bio siguran da to
nije Vronski finta, ovo je bila prava stvar...
– Video je Skrivalicu! – povika Hari. – Video ju je! Vidi ga
kako ide!
Polovina gledališta shvati šta se dešava, irski navijači se digoše
u ogromnom zelenom talasu, urlajući ime svog Tragača... Ali Krum
mu je bio za petama. Kako je mogao da vidi kuda ide, Hari nije imao
pojma. Kapljice krvi letele su kroz vazduh za njim, ali on gotovo
sustiže Linča, kad se obojica ponovo stuštiše ka zemlji...
– Srušiće se! – vrisnu Hermiona.
– Neće! – zaurla Ron.
– Linč hoće! – viknu Hari.
I bio je u pravu – po drugi put, Linč udari u zemlju neverovatnom
silinom, i istog časa ga pregazi stampedo ljutitih vila.
– Skrivalica, gde je Skrivalica? – brundao je Čarli, nešto dalje u
istom redu.
– Ima je... Krum ju je uhvatio... sve je gotovo! – vikao je Hari.
Krum je, dok mu se crvena odora caklila od krvi iz nosa, nežno
uzleteo, visoko podignute ruke, dok mu je u šaci bio vidljiv zlatni
odblesak.
Na tabli za rezultate je svetlucalo BUGARSKA – STOTINU
ŠEZDESET, IRSKA – STOTINU SEDAMDESET, ali publika
izgleda još nije shvatila šta se dogodilo. Onda, polako, kao kad se
uključi motor kakvog ogromnog džambo-džeta, grmljavina irskih
navijača poče da biva sve glasnija i glasnija, i dostiže vrhunac u
kricima radosti.
– IRSKA JE POBEDILA! – vikao je Torbar, koji je, poput irskih
navijača, bio zatečen naglim krajem meča. – KRUM JE
UHVATIO SKRIVALICU, ALI IRSKA JE POBEDILA – bože
dragi, mislim da niko od nas nije ovo očekivao!
– Zašto je uopšte uhvatio Skrivalicu? – ječao je Ron dok je
skakao gore-dole, tapšući rukama iznad glave. – Rešio je utakmicu u
trenutku kada je Irska bila u vođstvu od sto šezdeset poena, idiot!
– Znao je da ih nikad ne bi stigli – uzvrati mu Hari, pokušavajući
da nadjača buku, takođe glasno aplaudirajući – irski Goniči
bili su previše dobri, hteo je da završi sve pod svojim uslovima,
to je sve...
– Bio je vrlo hrabar, zar ne? – reče Hermiona, naginjući se
napred da vidi Kruma kako sleće, i jato doktor-čarobnjaka koji su
probijali put kroz metež leprikona i vila, još uvek zaokupljenih
tučom, ne bi li došli do njega. – Izgleda da je u lošem stanju...
Hari ponovo stavi omniokulare na oči. Bilo je teško razaznati
šta se dole dešava, zato što su leprikoni razdragano jurcali preko
celog terena, tako da jedva spazi Kruma, okruženog doktor-čarobnjacima.
Izgledao je mrgodniji no ikad, i nije dozvoljavao da ga srede.
Njegovi saigrači se okupiše oko njega, vrteći glavama i delujući
razočarano. Nedaleko odatle, irski igrači su veselo plesali kroz kišu
zlata koju su pravile njihove maskote. Zastave se zavijoriše širom
stadiona, irska himna zatrešta sa svih strana. Vile ponovo poprimiše
svoj uobičajen, lep izgled, iako su izgledale snuždeno i očajno.
– Pa, makar zzmo ze vrlo požžteno borili – reče snuždeni glas
iza Harija. On se okrenu. Bio je to bugarski ministar magije.
– Vi govorite engleski! – reče Fadž zgranuto. – A pustili ste me
da vam ceo dan pantomimišem!
– Pa, bilo je vrlo zzmešno – reče bugarski ministar, sležući
ramenima.
– I dok irski tim obilazi počasni krug, okružen maskotama, pehar
Svetskog prvenstva u kvidiču upravo je donet u gornju ložu! –
grmeo je Torbar.
Harijeve oči naglo zaslepi jaka bela svetlost, a gornja loža blesnu
čarobnim sjajem, kako bi svi na stadionu mogli da vide unutrašnjost
lože. Žmirkajući prema ulazu, on vide dva zadihana čarobnjaka
kako u ložu unose veliki zlatni pehar, koji predadoše Kornelijusu
Fadžu, i dalje uzrujanom zbog toga što je ceo dan koristio jezik
znakova ni zbog čega.
– Hajdemo, jedan veliki aplauz za galantne gubitnike –
Bugarska! – vikao je Torbar.
Sedmorica pobeđenih bugarskih igrača stepenicama se popeše u
ložu. Masa ispod njih aplaudirala je u znak priznanja. Hari je
primetio kako hiljade sočiva omniokulara blešte u njihovom pravcu.
Jedan po jedan, Bugari se poređaše između redova sedišta u
loži, i Torbar poče redom da ih proziva, da bi se rukovali sa svojim
ministrom, a zatim i s Fadžom. Krum, koji je bio poslednji u redu,
baš je bio u gadnom stanju. Njegova dva crna oka spektakularno su
kolutala na krvavom licu. Još uvek je držao Skrivalicu. Hari primeti
da je nesiguran na zemlji. Hodao je jedva primetnim pačjim hodom,
i imao je obla ramena. Ali kada se začu Krumovo ime, ceo stadion
mu uputi velik, zaglušujuć pozdrav.
A zatim dođe na red irski tim. Ejdana Linča su pridržavali Moranova
i Konoli. Drugi pad ga je očigledno ošamutio, a oči su mu delovale
izuzetno unezvereno. Ipak, veselo se cerio dok su Troj i
Kvigli dizali pehar u vis, a masa ispod njih zagrme u znak odobravanja.
Hariju utrnuše ruke od pljeskanja.
Napokon, kad irski tim napusti ložu da bi obišao još jedan
počasni krug na svojim metlama (Ejdan Linč je bio iza Konolija,
čvrsto se držeći oko njegovog struka, još uvek se rasejano cereći),
Torbar uperi svoj čarobni štapić ka svom grlu, i promrmlja –
Utihnus.
– Pričaće se o ovome još godinama – reče promuklo – zaista
neočekivan obrt, to... šteta što nije trajalo duže... ah, da... da,
dugujem vam... koliko?
A Fred i Džordž su se već bili uspentrali preko sedišta, i sada su
stajali ispred Luda Torbara sa širokim osmesima na licima, ispruženih
ruku.

9. Mračni znak



– Nemojte reći majci da ste se kockali – preklinjao je gospodin Vizli
Freda i Džordža, dok su se polako spuštali niza stepenice pokrivene
ljubičastim tepihom.
– Ne brini, tata – reče Fred veselo – imamo velike planove s
ovim novcem, ne želimo da nam ga zapleni.
Na trenutak je izgledalo kao da će gospodin Vizli da ih priupita
kakvi su to veliki planovi ali, kada je bolje razmislio, shvatio je da
ne želi da zna.
Uskoro ih zahvati masa koja je kuljala ka izlazu iz stadiona
prema svojim kampištima. Dok su se vraćali fenjerima osvetljenom
stazom kojom su došli, do njih je dopiralo bučno pevanje, a iznad
glava su im neprekidno proletali leprikoni, cerekajući se i mašući
svojim svetiljkama. Kad najzad stigoše do šatora, nikome više nije
bilo do spavanja i, s obzirom na količinu buke oko njih, gospodin
Vizli se složi da svi popiju poslednju šolju kakaoa pre spavanja.
Nešto kasnije već su veselo raspravljali o utakmici. Gospodin Vizli i
Čarli su se sporečkali oko toga ko je koga laktom faulirao, i tek kada
je Džini zaspala za malenim stolom, i prosula svoj kakao po podu,
gospodin Vizli prekinu razgovor o igri, insistirajući da svi idu na
spavanje. Hermiona i Džini pođoše u susedni šator, a Hari i Vizlijevi
se presvukoše u pidžame i uzveraše se do svojih ležajeva. S druge
strane kampa još su mogli da čuju pesmu i pokoji gromki prasak.
– Oh, što mi je drago što nisam na dužnosti – promrmlja gospodin
Vizli pospano – Ne bi mi prijalo da sada idem i ubeđujem Irce
da prestanu sa slavljem.
Hari koji je bio na gornjem ležaju, poviše Rona, zurio je u
platnenu tavanicu šatora, posmatrao svetlucanja prolazećih leprikona
i iznova zamišljao neke od Krumovih spektakularnih poteza. Bio je
nestrpljiv da sedne na sopstvenu Vatrenu strelu i isproba Vronski
fintu... Oliver Drvce, sa svim svojim dijagramima nikada nije sasvim
uspeo da im objasni kako taj potez treba da izgleda... Hari zamisli
sebe u odori sa svojim imenom na leđima, i zamisli da čuje krike
stotinu hiljada ljudi, dok glas Luda Torbara odjekuje preko stadiona:
– Predstavljam vam... Potera!
Hari nije bio načisto da li je zaista zaspao, ili ne – njegova
maštanja da leti poput Kruma možda su čak prešla i u njegov san –
jedino je znao da je, sasvim iznenada, gospodin Vizli počeo da viče.
– Ustajte! Rone – Hari – hajde, ustajte, ovo je hitno!
Hari se brzo pridiže, i glavom udari o platno.
– Šta bi? – reče.
U magnovenju primeti da nešto nije u redu. Buka iz kampa nije
više bila ista. Pevanje je prestalo. Mogao je da čuje vriske i zvuke
ljudi kako trče.
On skliznu s ležaja, i posegnu za svojom odećom, ali gospodin
Vizli, koji je obukao svoje farmerke preko pidžame, reče: – Nema
vremena, Hari – samo zgrabi jaknu i izađi napolje – brzo!
Hari učini kako mu je rečeno, i požuri da izađe iz šatora, dok
mu je Ron bio za petama.
Pri bledoj svetlosti nekoliko vatri koje su još gorele mogao je
da vidi ljude kako trče u šumu, bežeći od nečega što se kretalo preko
polja prema njima, nečega što je zračilo čudnim bleskovima svetlosti
i ispuštalo zvuke poput puščane paljbe. Ruganje, eksplozije smeha i
pijani povici su im se približavali. Zatim usledi prasak jake zelene
svetlosti, koji osvetli čitav prizor.
Gomila tesno zbijenih čarobnjaka kretala se zajedno, čarobnih
štapića uperenih naviše, marširajući preko polja. Hari začkilji u njihovom
pravcu... izgledalo je kao da nemaju lica... a onda shvati da
na glavama imaju kukuljice, a na licima maske. Visoko iznad njih,
lebdeći u vazduhu, četiri zgrčene figure bile su izvitoperene u
groteskna obličja. Izgledalo je kao da su maskirani čarobnjaci na
zemlji lutkari, a ljudi iznad njih marionete, kojima su lutkari upravljali
pomoću nevidljivih niti. Dve figure su bile vrlo male.
Još neki čarobnjaci priključiše se grupi u maršu, smejući se i
upirući prstima ka lebdećim telima. Šatori su se raspadali i rušili, a
marširajuća gomila se povećavala. Jednom ili dvaput, Hari spazi jednog
od čarobnjaka kako čarobnim štapićem uklanja šator koji mu se
našao na putu. Nekoliko šatora se zapalilo. Vriska je postajala sve
glasnija.
Lebdeći ljudi odjednom izbiše na svetlo, pored šatora u plamenu
i Hari prepozna jednog od njih – gospodina Robertsa, upravnika
kampa. Ostale tri figure ličile su na njegovu ženu i decu.
Jedan od čarobnjaka koji su marširali ispod okretao je gospođu
Roberts naglavačke svojim štapićem: haljina joj spade, otkrivajući
prostrane gaće. Ona se otimala, pokušavajući da se pokrije, dok je
gomila ispod nje vrištala i huktala od radosti.
– To je bolesno – promrmlja Ron, gledajući majušno normalsko
dete, kako se vrti kao čigra dvadesetak metara iznad zemlje, dok mu
se glava mlitavo bacaka levo-desno. – To je zaista bolesno...
Hermiona i Džini žurno dođoše do njih, navlačeći mantile
preko svojih spavaćica, a gospodin Vizli stiže odmah za njima. Istog
trenutka, Bil, Čarli i Persi izađoše iz muškog šatora, potpuno
obučeni, zavrnutih rukava i isukanih štapića.
– Mi idemo da pomognemo Ministarstvu – vikao je gospodin
Vizli kroz svu tu galamu, zavrćući rukave. – Vi pođite – svi skupa, u
šumu i držite se zajedno. Doći ću po vas kada ovo raščistimo!
Bil, Čarli i Persi već su trčali prema grupi koja je marširala.
Gospodin Vizli pohita za njima. Čarobnjaci iz Ministarstva su nadolazili
iz svih pravaca prema izvoru pometnje. Masa ispod porodice
Roberts bila je sve bliže.
– Ajmo – reče Fred, hvatajući Džini za ruku i vukući je prema
šumi. Hari, Ron, Hermiona i Džordž pođoše za njima. Kada su stigli
do drveća, osvrnuše se. Rulja ispod Robertsovih bila je veća no ikad.
Mogli su da vide čarobnjake iz Ministarstva kako pokušavaju da se
probiju kroz nju do maskiranih čarobnjaka u centru, ali uz velike
poteškoće. Činilo se da se boje da upotrebe bilo koju čin koja bi izazvala
pad nekog od Robertsovih.
Šareni fenjeri koji su osvetljavali stazu ka stadionu bili su
pogašeni. Između drveća su promicale mračne siluete. Deca su
plakala. Kroz hladan noćni vazduh oko njih odjekivali su nestrpljivi
povici i uspaničeni glasovi. Hari oseti kako ga guraju tamo-amo ljudi
čija lica nije mogao da vidi. Onda začu Rona kako vrišti od bola.
– Šta se dogodilo? – upita Hermiona nestrpljivo i naglo zastade
tako da Hari udari u nju. – Gde si, Rone? Oh, ovo je glupo – Lumos!
Ona osvetli svoj štapić i uperi njegov tanak snop svetlosti ka
stazi. Ron je ležao ispružen po zemlji.
– Spotakao sam se o koren drveta – reče on ljutito, ponovo se
pridižući na noge.
– Pa, s tolikim stopalima, teško da se ne bi spotakao – reče
otegnuti glas iza njih.
Hari, Ron i Hermiona naglo se okrenuše. Drako Melfoj je stajao
sâm nedaleko od njih, oslanjajući se na drvo, naizgled potpuno
smiren. Prekrštenih ruku, mirno je posmatrao dešavanja u kampu
kroz drveće.
Ron reče Melfoju da uradi nešto što, Hari je bio ubeđen u to,
nikada ne bi smeo da izgovori pred gospođom Vizli.
– Pazi kako se izražavaš, Vizli – reče Melfoj, a blede oči mu
zasvetlucaše. – Bolje bi vam bilo da požurite, zar ne? Ne biste želeli
da nju primete, je l’ tako?
On glavom pokaza ka Hermioni, ali u tom trenutku se iz kampa
začu eksplozija slična bombi, a zeleni blesak na trenutak osvetli
drveće oko njih.
– Šta to treba da znači?– reče Hermiona prkosno.
– Grejndžerova, oni jure Normalce – reče Melfoj. – Bi li i ti
htela da pokazuješ svoje gaćice u vazduhu? Jer, ako želiš, onda ostani...
krenuli su ovamo, a to bi nas sve nasmejalo.
– Hermiona je veštica – zareža Hari.
– Neka ti bude, Poteru – reče Melfoj, cereći se zlobno. – Ako
misliš da oni ne umeju da opaze Blatokrvne, onda ostani gde si.
– Pazi ti kako se izražavaš! – povika Ron. Svi prisutni su znali
da je „Blatokrvni“ vrlo uvredljiv izraz za vešticu ili čarobnjaka normalskog
porekla.
– Nema veze, Rone – reče brzo Hermiona, grabeći Rona za
ruku da ga smiri, kad on krenu prema Melfoju.
Začu se još jedan prasak s druge strane drveća, glasniji od
prethodnih. Nekoliko ljudi u blizini vrisnu.
Melfoj se blago zakikota. – Baš su plašljivi, zar ne? – reče
lenjo. – Pretpostavljam da vam je tatica svima rekao da se sakrijete?
A gde je on – pokušava da spasi Normalce?
– A gde su tvoji roditelji? – reče Hari, sve više besneći. –
Tamo, nose maske, zar ne?
Melfoj se okrenu licem ka Hariju, i dalje se smešeći. – Pa... i da
jesu, ne bih ti rekao, je l’ tako, Poteru?
– Oh, hajdemo – reče Hermiona, gadljivo pogledavši Melfoja –
idemo da nađemo ostale.
– Drži tu tvoju veliku žbunastu glavu nisko, Grejndžerova –
odbrusi Melfoj prezrivo.
– Idemo – ponovi Hermiona, i povuče Harija i Rona nazad uz
stazu.
– Kladio bih se u šta hoćete da njegov tata jeste jedan od
maskiranih! – reče Ron ljutito.
– Pa, uz malo sreće, Ministarstvo će ga uhvatiti! – reče Hermiona
živahno. – Oh, ne mogu da verujem, gde su ostali nestali?
Freda, Džordža i Džini nije bilo na vidiku, iako je na stazi bilo
dosta spodoba, koje su se sve do jedne nervozno okretale preko ramena
u pravcu halabuke koja je dopirala iz kampa.
Grupica tinejdžera u pidžamama žučno se raspravljala malo
niže na stazi. Kada su ugledali Harija, Rona i Hermionu, devojka sa
gustom kovrdžavom kosom okrenu se ka njima i reče brzo: –Où est
Madame Maxime? Nous l’avons perdue...
– Ovaj – šta? – upita Ron.
– Oh... – devojka koja je to izgovorila okrenu mu leđa, i dok su
se udaljavali, čuli su je kako kaže: – ’Ogvorts.
– Bobatons – promrmlja Hermiona.
– Molim? – reče Hari.
– Sigurno pohađaju Bobatons – reče Hermiona. – Znaš već...
Bobatonska magijska akademija... čitala sam o njoj u Studiji o magijskom
obrazovanju u Evropi.
– Oh... da... naravno – reče Hari.
– Fred i Džordž nisu mogli da odmaknu daleko – reče Ron,
izvlačeći štapić i zapalivši ga kao Hermiona, pa poče da čkilji niz
stazu. Hari gurnu ruku u džepove svoje jakne da uzme svoj štapić –
ali njega nije bilo. Jedino što je našao bili su njegovi omniokulari.
– O, ne, ne mogu da verujem... izgubio sam svoj štapić!
– Šališ se?
Ron i Hermiona podigoše svoje štapiće dovoljno visoko da
uskim zracima svetlosti pokriju što veći prostor na zemlji. Hari
pogleda svud oko sebe, ali njegovog štapića nije bilo.
– Možda je ostao u šatoru – reče Ron
– Možda ti je ispao iz džepa dok smo trčali? – nagađala je Hermiona
brižno.
– Da – reče Hari – možda...
Obično se nije odvajao od svog štapića kad god je bio u čarobnjačkom
svetu, i sada kad se našao bez njega u ovakvoj situaciji, osetio
se vrlo ranjivo.
Šuškanje iza njih natera sve troje da poskoče. Vinki, kućna
vilenjakinja, probijala se kroz obližnje grmlje. Kretala se izuzetno
čudno, očigledno s velikim poteškoćama. Kao da ju je neka nevidljiva
sila vukla unazad.
– U okolini ima loših čarobnjaci! – ciknu smeteno, naginjući se
napred kako bi nastavila da trči. – Čoveci visoko – visoko u
vazduhu! Vinki se sklanja s puta!
A zatim nestade među drvećem na drugoj strani staze, dahćući i
cijučući, kao da se bori s nekom nevidljivom silom.
– Šta je s njom? – upita Ron, gledajući radoznalo za Vinki. –
Zašto ne može normalno da trči?
– Kladim se da nije zatražila dozvolu da se sakrije – reče Hari.
Setio se Dobija: svaki put kada bi pokušao da učini nešto što se ne bi
dopalo Melfojevima, bio je primoran da počne da bije samoga sebe.
– Znate, kućni vilenjaci zaista žive u lošim uslovima! – reče
Hermiona besno. – To je ropstvo, eto šta je! Taj gospodin Čučanj ju
je naterao da se popne na sam vrh stadiona, te je bila skroz preplašena,
a sada je drži začaranu, tako da ne može ni da beži, i to baš
sada kada su počeli da ruše i gaze šatore! Zašto neko ne učini nešto
povodom toga?
– Pa, kućni vilenjaci su srećni, zar ne? – reče Ron. – Čuli ste
Vinki na utakmici... ’Kućni vilenjaci ne treba da se zabavljadu’... to
ona voli, da joj se zapoveda...
– Ljudi poput tebe, Rone – poče Hermiona žustro – podržavaju
trule i nepravedne sisteme, samo zato što su previše lenji da...
S ivice šume odjeknu još jedan prasak.
– Hajdemo, samo napred, hoćemo li? – reče Ron, i Hari primeti
kako ovaj baca kratak nervozan pogled ka Hermioni. Možda je i bilo
istine u onome što je Melfoj rekao: možda je Hermiona bila u većoj
opasnosti nego oni. Ponovo krenuše dalje, dok je Hari još uvek preturao
po džepovima, iako je znao da mu štapić nije tamo.
Zalazili su mračnom stazom sve dublje u šumu, i dalje tražeći
Freda, Džordža i Džini. Prošli su pored grupe goblina, koji su
likovali nad vrećom zlata koju su nesumnjivo dobili kladeći se na
rezultat utakmice, i koji se nisu dali omesti dešavanjima u kampu.
Još dalje stazom, naiđoše na potez obasjan srebrnastom svetlošću, i
kada pogledaše kroz drveće, ugledaše tri visoke, prelepe vile kako
stoje na proplanku okružene čoporom mladih čarobnjaka, koji su
pričali izuzetno glasno.
– Ja obrnem oko sto vreća galeona godišnje – urlao je jedan od
njih. – Ja sam zmajoubica Komiteta za zbrinjavanje opasnih
stvorenja.
– Nije tačno, nisi – povika njegov prijatelj – ti si sudopera u
Probušenom kotlu... Ali JA sam lovac na vampire, ubio sam ih oko
devedeset do sada...
Treći mladi čarobnjak, čije su bubuljice bile vidljive čak i pri
prigušenoj, srebrnkastoj svetlosti vila, takođe se ubaci u razgovor: –
Ja treba da postanem najmlađi ministar magije do sada, nego šta.
Hari zahropta od smeha. Prepoznao je bubuljičavog čarobnjaka.
Zvao se Sten Stranputica, i zapravo je bio kondukter u trospratnom
Noćnom viteškom autobusu.
Okrenu se da to kaže Ronu, ali Ronovo lice odjednom se neverovatno
opusti i već sledećeg trenutka on povika: – Da li sam vam
rekao da sam izmislio metlu koja može da odleti do Jupitera?
– Zaista! – reče Hermiona sarkastično, i ona i Hari zgrabiše
čvrsto Rona za ruke, okrenuše ga na suprotnu stranu i odvukoše
dalje. Kada su zvuci vila i njihovih obožavalaca potpuno nestali, već
su bili u samom srcu šume. Izgledalo je da su sasvim sami. Sve je
bilo mnogo tiše.
Hari se osvrnu oko sebe. – Pretpostavljam da bismo mogli ovde
da sačekamo, znate, čućemo izdaleka svakoga ko naiđe.
Jedva da je to izgovorio kada Ludo Torbar iskrsnu pred njima
iza jednog drveta.
Čak i pri nejasnoj svetlosti dvaju štapića, Hari je mogao da
primeti veliku promenu na Torbaru. Više nije delovao veselo i rumeno.
Nije više poskakivao u hodu. Bio je vrlo bled i iznuren.
– Ko je to? – reče, žmirkajući nadole ka njima, pokušavajući da
im razazna lica. – Šta radite ovde, potpuno sami?
Oni se pogledaše iznenađeno.
– Pa – tamo se dešavaju nekakvi neredi – reče Ron.
Torbar je zurio u njega. – Šta?
– U kampu ... neki ljudi su se dočepali porodice Normalaca...
Torbar glasno opsova: – Prokleti bili! – i poprilično smeten,
Prebaci se uz maleno pop.
– Gospodin Torbar ne kontroliše baš situaciju, zar ne? – reče
Hermiona, mršteći se.
– Ali, ipak je bio sjajan Jurišnik – reče Ron, vodeći ih stazom
ka malom proplanku, i sede na busen suve trave podno drveta. – Kad
je on igrao za Vimburnske obade, triput zaredom su osvajali
Šampionat.
On izvadi iz džepa figuricu Kruma, spusti je na zemlju i neko
vreme je posmatrao kako se šetka naokolo. Kao pravi Krum, i igračka
je hodala lakim pačjim hodom i imala zaobljena ramena, a delovala
je manje impresivno na svojim zakrivljenim nožicama, nego
na metli. Hari je osluškivao ima li buke iz kampa. Sve je i dalje bilo
tiho. Možda su neredi okončani.
– Nadam se da su ostali u redu – reče Hermiona posle nekog
vremena.
– Biće oni u redu – reče Ron.
– Zamisli da tvoj tata uhvati Lucijusa Melfoja – reče Hari,
sedajući pored Rona i posmatrajući malu figuru Kruma kako se
dosađuje među opalim lišćem. – Uvek je pričao kako bi voleo da ga
uhvati na delu.
– To bi starom Draku izbrisalo osmeh s lica, sigurno – reče
Ron.
– Siroti Normalci – reče Hermiona nervozno. – Šta ako ne budu
mogli da ih spuste?
– Spustiće ih – Ron je zvučao ohrabrujuće – naći će oni način.
– Potpuno je sumanuto, ipak, uraditi tako nešto, kada je celo
Ministarstvo magije ovde večeras! – reče Hermiona. – Mislim, kako
očekuju da se izvuku? Mislite li da su pili, ili su samo...
Ona naglo prekinu rečenicu i pogleda preko ramena. Hari i Ron
se takođe brzo osvrnuše. Zvučalo je kao da se neko tetura prema njihovom
proplanku. Čekali su, osluškujući zvuk neravnomernih
koraka kroz mračno drveće. Iznenada, koraci naglo utihnuše.
– Hej! – viknu Hari.
Tišina. Hari se pridiže na noge i virnu iza drveta. Bilo je previše
mračno da bi se videlo na daljinu, ali mogao je da oseti kako
neko stoji tik izvan njegovog vidokruga.
– Ko je tamo? – reče.
A onda, bez ikakvog upozorenja, tišinu preseče glas, ni nalik
ičemu što su dotad čuli u šumi. Ne paničan vrisak, već nešto što je
zvučalo kao neka čin.
– MORSMORDR!
I nešto ogromno, zeleno i svetlucavo izroni iz tmine kroz koju
su Harijeve oči pokušavale da prodru: odleprša preko krošnji drveća
a zatim u nebo.
– Šta kog...? – kao bez daha reče Ron, skočivši na noge, zureći
u stvar koja se tu beše stvorila.
U deliću sekunde, Hari pomisli da je to još jedna formacija leprikona.
Onda shvati da je to gigantska lobanja, sastavljena od nečeg
nalik na smaragdne zvezde, iz čijih je usta, poput jezika, štrčala
zmija. Dok su je posmatrali, dizala se sve više i više, ostavljajući za
sobom izmaglicu od zelenog dima, utisnutu na crnom nebu poput
kakvog novog sazvežđa.
Iznenada, svuda po šumi oko njih prolomiše se krici. Hari nije
mogao da shvati zbog čega, ali jedini mogući razlog bila je iznenadna
pojava lobanje, koja se sada uzdigla dovoljno visoko da osvetli
celu šumu, poput jezovitog neonskog znaka. Osmatrao je tamu,
tražeći osobu koja je prizvala lobanju, ali nije video nikoga.
– Ko je tamo? – ponovo se oglasi.
– Hari, hajde, idemo! – Hermiona ga dohvati za jaknu i povuče
ga unazad.
– Šta nije u redu? – reče Hari, zapanjen njenim pobelelim
prestrašenim licem.
– To je Mračni znak, Hari! – zastenja Hermiona, vukući ga iz
sve snage. – Znak Znaš-Već-Koga!
– Voldemorov?
– Hari, hajde!
Hari se okrenu – Ron je žurno grabio svog minijaturnog Kruma
– sve troje pohitaše preko proplanka – ali, tek što pređoše nekoliko
žurnih koraka, niz praskavih zvukova obznani dolazak dvadesetak
čarobnjaka, koji se stvoriše niotkuda i okružiše ih.
Hari se osvrnu oko sebe i u deliću sekunde shvati: svaki od
čarobnjaka imao je isukan štapić, a svaki štapić bio je uperen pravo u
njega, Rona i Hermionu. Ne razmišljajući, on vrisnu: – SAGNITE
SE! – Zatim zgrabi drugo dvoje i povuče ih na zemlju.
– OŠAMUTI! – zagrme je dvadeset glasova – a odmah zatim
zaslepljujući bleskovi počeše da sevaju u nizu, i Hari oseti kako mu
se kosa na glavi vijori, kao da je neki snažan vetar prohujao proplankom.
Dižući glavu za delić centimetra, spazi zrake vatrenocrvene
svetlosti kako lete poviše njih iz čarobnjačkih štapića,
međusobno se ukrštajući, odbijajući se od stabala i nestajući u tami...
– Stanite! – viknu glas koji Hari prepozna. – STANITE! To je
moj sin!
Harijeva kosa prestade da se vijori. On još malo pridiže glavu.
Čarobnjak ispred njega spusti štapić. On se otkotrlja i vide gospodina
Vizlija kako hita ka njima, sav prestrašen.
– Rone, Hari – glas mu je zvučao drhtavo – Hermiona, da li ste
dobro?
– Skloni se s puta, Arture – reče hladan i osoran glas.
Bio je to gospodin Čučanj. On i ostali čarobnjaci iz ministarstva
su im se približavali. Hari se pridiže da im se suprotstavi. Lice gospodina
Čučnja bilo je napregnuto od besa.
– Ko je to učinio? – obrecnu se, streljajući ih svojim oštrim
pogledom. – Ko je od vas prizvao Mračni znak?
– Nismo mi! – reče Hari, pokazujući uvis ka lobanji.
– Mi nismo ništa učinili! – reče Ron, koji je trljao svoj lakat, i
gledao besno u svog oca. – Zašto nas napadate?
– Ne lažite, gospodine! – vikao je gospodin Čučanj. Njegov
štapić je i dalje bio uperen direktno u Rona a oči su mu kolutale: delovao
je pomalo sumanuto. – Otkriveni ste na mestu zločina!
– Barti – prošaputa veštica u dugoj vunenoj odori – oni su deca,
Barti, nikada ne bi bili u stanju da...
– Otkuda se pojavio znak, recite mi vas troje? – brzo će gospodin
Vizli.
– Odande – reče Hermiona dršćući, pokazujući ka mestu odakle
su čuli glas – neko je bio iza drveća... uzvikivao je neke reči... neku
inkantaciju...
– Oh, stajao je tamo, je li? – reče gospodin Čučanj, okrenuvši
svoje iskolačene oči ka Hermioni, a čitavo njegovo lice pokazivalo
je nevericu. – Izgovarao je neku inkantaciju, je li? Izgleda da si
dobro obaveštena kako se Znak priziva, gospođice...
Ali izgleda da nijedan drugi čarobnjak Ministarstva osim gospodina
Čučnja nije smatrao ni izdaleka mogućim da su Hari, Ron ili
Hermiona prizvali lobanju. Naprotiv, na Hermionine reči, svi
ponovo pridigoše štapiće i usmeriše ih u pravcu koji im je pokazala,
škiljeći kroz mračno drveće.
– Zakasnili smo – reče veštica u vunenoj odori, vrteći glavom.
– Dosad su se već sigurno Prebacili.
– Ne bih rekao – reče čarobnjak s ofucanom smeđom bradom.
Bio je to Amos Digori, Sedrikov otac. – Naši Ošamućivači su prošli
baš kroz to drveće... ima šanse da smo ih pogodili...
– Budi oprezan, Amose! – reče nekoliko čarobnjaka u znak
upozorenja, kad gospodin Digori ispravi ramena, podiže svoj štapić,
promaršira preko proplanka i nestade u tami. Hermiona ga je gledala
kako nestaje, prekrivši šakom usta.
Nekoliko sekundi kasnije, začuše gospodina Digorija kako viče.
– Da! Imamo ih! Ima nekoga ovde! U nesvesti! To je... ama...
sto mu muka...
– Uhvatio si nekoga – povika gospodin Čučanj, s krajnjom nevericom.
– Koga? Ko je to?
Čuli su pucketanje grančica, šuškanje lišća, a zatim škriputave
korake i netom gospodin Digori izroni iz drveća. Nosio je sićušno,
mlitavo telo u rukama. Hari je odmah prepoznao krpu za sudove.
Bila je to Vinki.
Gospodin Čučanj se nije pomerio niti je progovorio kad gospodin
Digori spusti Čučnjevu vilenjakinju na tlo ispred njegovih stopala.
Ostali čarobnjaci iz Ministarstva zurili su u gospodina Čučnja.
Gospodin Čučanj ostade ukočen još par sekundi, a oštre oči plamtele
su na njegovom bledom licu, dok je gledao dole u Vinki. Onda kao
da ponovo ožive.
– Ovo... ne... može... biti – reče isprekidano. – Ne...
On brzo obiđe gospodina Digorija i pohita ka mestu gde je ovaj
našao Vinki.
– Nema svrhe, gospodine Čučanj – doviknu gospodin Digori za
njim. – Tamo nema više nikoga.
Ali gospodin Čučanj nije bio spreman da mu poveruje na reč.
Mogli su da ga čuju kako se okreće unaokolo, kao i šuškanje lišća,
dok je preturao po žbunju.
– Zaista neprijatno – reče gospodin Digori mračno, gledajući
naniže u onesvešćeno obličje sirote Vinki. – Kućna vilenjakinja
Bartija Čučnja... Hoću da kažem...
– Okani se toga, Amose – reče gospodin Vizli tiho – ne misliš
valjda ozbiljno da je to uradila ova vilenjakinja? Mračni znak je
čarobnjačko obeležje. To iziskuje čarobni štapić.
– Da – reče gospodin Digori – a ona je imala štapić.
– Šta? – reče gospodin Vizli.
– Evo, pogledaj – gospodin Digori podiže čarobni štapić i
pokaza ga gospodinu Vizliju. – Držala ga je u ruci. To je prekršaj
treće klauzule Kodeksa o korišćenju čarobnih štapića, za početak.
Nijednom neljudskom stvorenju nije dozvoljeno da nosi ili koristi
čarobni štapić.
Baš tada se začu još jedno pop, i Ludo Torbar se Prebaci tik
pored gospodina Vizlija. Zadihan i dezorijentisan, on se okrenu u
mestu, zabuljivši se uvis u smaragdnozelenu lobanju.
– Mračni znak! – dahtao je, skoro pregazivši Vinki, okrenuvši
se upitno ka svojim kolegama. – Ko je to učinio? Da li ste ih uhvatili?
Barti! Šta se dešava?
Gospodin Čučanj se beše vratio praznih šaka. Lice mu je i dalje
bilo mrtvački bledo, a ruke su mu se tresle, zajedno s brkovima,
oštrim poput četkice za zube.
– Gde si bio, Barti? – reče Torbar. – Zašto nisi bio na utakmici?
Tvoja vilenjakinja ti je čuvala mesto... Galopirajućih mi gargojla! –
Torbar upravo spazi Vinki kako leži pored njegovih stopala. – Šta se
njoj dogodilo?
– Bio sam zauzet, Ludo – reče gospodin Čučanj i dalje govoreći
na isti isprekidani način, jedva pomerajući usne. – A moja vilenjakinja
je Ošamućena.
– Ošamućena? Mislite, vi ste je...? Ali zašto?
Preko Torbarevog velikog, sjajnog lica odjednom sinu znak razumevanja.
On pogleda naviše u lobanju, pa dole u Vinki a zatim u
gospodina Čučnja.
– Ne! – reče. – Vinki? Da prizove Mračni znak? Ne bi znala
kako! Morala bi da ima štapić, za početak!
– Pa i imala ga je – reče gospodin Digori. – Našao sam je kako
drži jedan u ruci, Ludo. Ako mislite da je to u redu, gospodine
Čučanj, mislim da bi trebalo da čujemo šta ona ima da kaže u svoju
odbranu.
Čučanj nikakvim znakom ne pokaza da je čuo gospodina Digorija,
ali je gospodin Digori izgleda ćutnju prihvatio kao znak odobravanja.
On podiže svoj štapić, uperi ga u Vinki i reče: – Renervate!
Vinki se neznatno promeškolji. Njene velike smeđe oči se otvoriše,
i ona nekoliko puta rasejano trepnu. Dok su je čarobnjaci
ćutke posmatrali, ona se drhteći pridiže i sede. Primeti stopala gospodina
Digorija, i lagano, tresući se, podiže oči ka njegovom licu.
Zatim, još laganije, pogleda u nebo. Hari je mogao da vidi dvostruki
odraz lebdeće lobanje u njenim ogromnim, staklastim očima. Ona se
prenu, mahnito pogleda po prepunom proplanku i poče prestrašeno
da jeca.
– Vilenjakinjo! – reče gospodin Digori strogo. – Znaš li ko sam
ja? Ja sam član Odseka za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja!
Vinki poče da se klati napred-nazad po zemlji, dahćući. Harija
to podseti na Dobija, u trenucima prestrašenosti i neposlušnosti.
– Kao što vidiš, vilenjakinjo, nedavno je neko ovde prizvao
Mračni znak – reče gospodin Digori. – A tebe su pronašli nekoliko
trenutaka kasnije, odmah ispod njega! Objašnjenje, molim!
– Ja-ja-ja to ne raditi, gos’n! – Vinki će iznenađeno. – Ja ne
znam to kako, gos’n!
– Našli su te s čarobnim štapićem u ruci! – zakevta gospodin
Digori, mašući njime ispred nje. I kada zelena svetlost lobanje koja
je ispunjavala proplanak obasja štapić, Hari ga prepozna.
– Hej, to je moje! – reče.
Svi na proplanku ga pogledaše.
– Molim lepo? – reče gospodin Digori skeptično.
– To je moj štapić! – reče Hari. – Ispustio sam ga!
– Ispustio si ga? – ponovi gospodin Digori u neverici. – Da li je
to priznanje? Bacio si ga pošto si prizvao Znak?
– Amose, seti se s kim razgovaraš! – reče gospodin Vizli, vrlo
ljutito. – Da li je verovatno da Hari Poter prizove Mračni znak?
– Ovaj... naravno da ne – promrmlja gospodin Digori. – Oprostite
mi... zaneo sam se...
– Nisam ga ispustio ovde, u svakom slučaju – reče Hari,
pokazujući palcem prema drveću ispod lobanje. – Primetio sam da
mi nedostaje čim smo ušli u šumu.
– Dakle – reče gospodin Digori, mršteći se dok se ponovo
okretao ka Vinki, koja mu se šćućurila ispod stopala. – Našla si ovaj
štapić, je li, vilenjakinjo? I pokupila si ga da bi se malo zabavila s
njim, zar ne?
– Ja ne radila magiju s njim, gos’n! – zacijuka Vinki, a suze joj
potekoše niz obe strane spljeskanog i kvrgavog nosa. – Ja sam... ja
sam ... Ja sam si ga samo pokupila, gos’n! Ja ne pravila Mračni znak,
ja ne znala kako!
– Nije bila ona! – reče Hermiona. Izgledala je vrlo nervozno,
govoreći pred ovoliko čarobnjaka iz Ministarstva, a ipak odlučno. –
Vinki ima majušan, piskav glas, a glas koji smo mi čuli da priziva
čin bio je mnogo dublji! – Ona se osvrnu ka Hariju i Ronu, očekujući
njihovu podršku. – Nije uopšte zvučalo kao Vinki, zar ne?
– Ne – reče Hari, vrteći glavom. – Definitivno nije zvučalo kao
vilenjak.
– Da, bio je to ljudski glas – reče Ron.
– Pa, uskoro ćemo videti – zareža gospodin Digori, ne delujući
nimalo dirnuto. – Postoji jednostavan način da otkrijemo koju je
poslednju čin čarobni štapić izveo, vilenjakinjo, jesi li to znala?
Vinki se tresla i mahnito odmahivala glavom, dok su joj uši
landarale, a onda gospodin Digori opet podiže sopstveni štapić, da bi
prislonio njegov vrh na vrh Harijevog štapića.
– Prior inkantato! – zagrme gospodin Digori.
Hari ču Hermionin nagli, prestrašen uzdah kad iz tačke gde su
se dva štapića spojila poče da se diže gigantska lobanja sa zmijskim
jezikom, ali bila je to samo bleda senka zelene lobanje visoko iznad
njih. Izgledalo je da je napravljena od gustog zelenog dima: pravi
pravcati duh čini.
– Deletrijus! – povika gospodin Digori, i dimna lobanja se
rasprši u pramen dima.
– Dakle – reče gospodin Digori s notom nekakvog divljačkog
trijumfa, gledajući odozgo u Vinki, koja se još uvek grčevito tresla.
– Ja to ne uradi! – zacvile ona, prestrašeno kolutajući očima. –
Jok ja, jok ja, ja ne zna kako! Ja jedna dobar vilenjak, ja ne koristi
štapiće, ja ne zna kako!
– Uhvaćena si na delu, vilenjakinjo! – dreknu gospodin Digori.
– Uhvaćena s okrivljenim štapićem u ruci!
– Amose – reče gospodin Vizli glasno – samo razmisli... vrlo
malo čarobnjaka zna kako da izvede tu čin... gde je mogla to da
nauči?
– Možda Amos nagoveštava – reče gospodin Čučanj, ispunjavajući
svaki slog hladnim gnevom – da ja rutinski podučavam svoje
sluge kako da prizovu Mračni znak?
Nastupi neprijatna tišina.
Amos Digori je delovao prestrašeno. – Gospodine Čučanj...
ne... nikako...
– Maločas samo što niste optužili dvoje ljudi na ovom proplanku
za koje je najmanje verovatno da bi prizvali taj znak! – zakevta
gospodin Čučanj. – Harija Potera... i mene! Pretpostavljam da
ste upoznati sa dečakovom pričom, Amose?
– Naravno... svi je znaju – promrmlja gospodin Digori, krajnje
posramljen.
– A verujem da se sećate mnogih dokaza koje sam pružio,
tokom svoje duge karijere, da prezirem i ne podnosim ni Mračne
veštine niti one koji ih praktikuju? – Gospodin Čučanj je sada već
vikao, ponovo zakolutavši očima.
– Gospodine Čučanj, ja... ja nikada nisam ni rekao da ste vi imali
nešto s tim! – mrmljao je Amos Digori, crveneći ispod svoje
ofucane smeđe brade.
– Ako optužujete moju vilenjakinju, onda optužujete i mene,
Digori! – urlao je gospodin Čučanj. – Gde bi inače mogla da nauči
kako da ga prizove?
– Ona... mogla je to da pokupi bilo gde...
– Upravo tako, Amose – reče gospodin Vizli – Mogla je negde
da pokupi... Vinki? – reče on nežno, okrećući se prema vilenjakinji,
ali se ona prenu, kao da je viknuo na nju. – Gde si tačno našla Harijev
štapić?
Vinki je tako jako uvrtala ivicu svoje krpe za brisanje sudova
da ova poče da se para pod njenim prstima.
– Ja... ja ga nalazila... nalazila ga tam’, gos’n... – prošaputa ona
– tam’, u drveću, gos’n...
– Vidiš, Amose? – reče gospodin Vizli. – Ko god da je prizvao
Znak, mogao je da se Prebaci odmah pošto je to učinio, ostavljajući
Harijev štapić za sobom. Pametno, dabome, da ne koristi sopstveni
štapić, koji bi ga mogao izdati. A Vinki je imala tu nesreću da naiđe
na štapić trenutak kasnije i pokupi ga.
– Ali onda je ona bila na metar i nešto odstojanja od pravog
krivca! – reče gospodin Digori nestrpljivo. – Vilenjakinjo, jesi li
videla nekoga?
Vinki poče da se trese više no ikada. Njene ogromne oči su
skakale s gospodina Digorija na Luda Torbara, pa na gospodina
Čučnja.
Zatim proguta knedlu i reče: – Ja ne videla nikog... nikog...
– Amose – reče gospodin Čučanj kratko – potpuno sam svestan
da bi ti, u normalnim uslovima, želeo da odvedeš Vinki u svoj Odsek
radi ispitivanja. Ipak, molim te, dozvoli mi da se ja pobrinem za nju.
Gospodinu Digoriju se taj predlog nije baš svideo, ali je Hariju
bilo jasno da je gospodin Čučanj tako važan član Ministarstva da se
ovaj ne usuđuje da ga odbije.
– Budi siguran da će biti kažnjena – dodade gospodin Čučanj
hladno.
– G-g-gospodaru... – mucala je Vinki, gledajući naviše ka gospodinu
Čučnju očima punim suza. – G-g-gospodaru, m-m-molim
vas...
Gospodin Čučanj joj uzvrati pogled, lice mu se nekako izoštri, i
svaka bora se još dublje ureza na njemu. Pogled mu beše nemilosrdan.
– Vinki se večeras ponašala nemoguće – reče lagano. – Rekao
sam joj da ostane u šatoru. Rekao sam joj da ostane tamo dok ne
rešim problem. I otkrivam sada da me nije poslušala. Ovo znači
odeću!
– Ne! – kreštala je Vinki, prostirući se preko nogu gospodina
Čučnja. – Ne, gospodaru! Ne odeću, ne odeću!
Hari je znao da je jedini način da se kućni vilenjak oslobodi, taj
da mu se dâ neka odora. Bilo je srceparajuće gledati kako se Vinki
grčevito drži za svoju krpu za brisanje sudova, i jeca kraj nogu gospodina
Čučnja.
– Ali bila je prestrašena! – besno prasnu Hermiona, ljutito
gledajući u gospodina Čučnja. – Vaša vilenjakinja se boji visine, a
oni čarobnjaci pod maskama su levitirali ljude! Ne možete je kriviti
što je želela da im se skloni s puta!
Gospodin Čučanj ustuknu jedan korak, oslobađajući se dodira
vilenjakinje, gledajući je kao da je kakva trulež što zagađuje njegove
preglancane cipele.
– Nemam nikakve koristi od kućnog vilenjaka koji krši moje
naredbe – reče hladno, gledajući ka Hermioni. – Nemam nikakve
koristi od sluškinje koja zaboravlja šta priliči njenom gospodaru i
njegovoj reputaciji.
Vinki je plakala tako glasno da su njeni jecaji odjekivali
proplankom.
Nastupi neprijatna tišina, koju prekinu gospodin Vizli tiho
izustivši: – Pa, mislim da ću sada odvesti moje nazad do šatora, ako
dozvolite. Amose, štapić nam je rekao sve što je mogao – može li
Hari da ga dobije nazad, molim...
Gospodin Digori uruči Hariju štapić, a ovaj ga strpa u džep.
– Hajdemo, vas troje – reče gospodin Vizli tiho. Ali, Hermiona
očigledno nije htela ni da se makne. Oči su joj i dalje bile uprte u uplakanu
vilenjakinju. – Hermiona! – reče gospodin Vizli nestrpljivije.
Ona se okrenu i pođe za Harijem i Ronom preko proplanka, pa kroz
drveće.
– Šta će se desiti sa Vinki? – upita Hermiona čim su napustili
čistinu.
– Ne znam – reče gospodin Vizli.
– Kako se samo ophode prema njoj! – reče Hermiona ljutito. –
Gospodin Digori joj se sve vreme obraća sa ’vilenjakinjo’... i gospodin
Čučanj! Zna da ona to nije uradila, i opet će da je šutne! Ne
tiče ga se koliko je bila uplašena, ili uznemirena – kao da nije ljudsko
biće!
– Pa, i nije – reče Ron.
Hermiona se okrenu ka njemu: – To ne znači da nema osećanja,
Rone, odvratno je kako...
– Hermiona, slažem se s tobom – reče gospodin Vizli brzo,
klimajući u znak saglasnosti – ali sada nije trenutak da raspravljamo
o pravima vilenjaka. Hoću da se vratimo u šator što pre možemo. Šta
je bilo s ostalima?
– Izgubili smo ih u mraku – reče Ron. – Tata, zašto su se svi toliko
uzbudili oko te lobanje?
– Objasniću vam sve čim se vratimo u šator – reče gospodin
Vizli sav napet.
Ali kada su stigli do ivice šume, usporiše.
Tamo se već okupila poveća grupa preplašenih čarobnjaka i
veštica, i čim spaziše gospodina Vizlija kako ide prema njima,
mnogi među njima pođoše mu u susret. – Šta se tamo dešava? – Ko
ga je prizvao? – Arture, nije valjda on?
– Naravno da nije on – reče gospodin Vizli nestrpljivo. – Ne
znamo ko je to bio, izgleda da se Prebacio. A sad, izvinite, molim
vas, hoću da odem na spavanje.
On provede Harija, Rona i Hermionu kroz gomilu pa nazad do
kampa. Sve beše utihnulo: ni traga od maskiranih čarobnjaka, iako se
nekoliko uništenih šatora još dimilo.
Čarli je već pomolio glavu iz muškog šatora.
– Tata, šta se dešava? – dozva ih on kroz tminu. – Fred, Džordž
i Džini stigli su bez teškoća, ali ostali...
– Evo ih sa mnom – reče gospodin Vizli i uđe u šator, a Hari,
Ron i Hermiona uđoše za njim.
Bil je sedeo za malim kuhinjskim stolom uvezujući čaršavom
ruku koja je poprilično krvarila. Čarli je imao veliku poderotinu na
košulji, a Persiju je krvario nos. Fred, Džordž i Džini su izgledali
čitavi, mada potreseni.
– Da li ste ih uhvatili, tata? – upita Bil oštro. – Osobe koje su
prizvale Znak?
– Ne – reče gospodin Vizli. – Našli smo kućnu vilenjakinju
Bartija Čučnja kako drži Harijev štapić u ruci, ali i dalje ne znamo
ko je zapravo prizvao Znak.
– Šta? – rekoše Bil, Čarli i Persi u glas.
– Harijev štapić? – reče Fred.
– Vilenjakinju gospodina Čučnja? – reče Persi, kao gromom
pogođen.
Uz malu pomoć Harija, Rona i Hermione, gospodin Vizli im
objasni šta se desilo u šumi. Kada su završili priču, Persi se prkosno
isprsi.
– Pa, gospodin Čučanj ima pravo što hoće da se otarasi takvog
vilenjaka! – reče. – Beži, mada joj je izričito naređeno da ostane...
sramoti ga pred celim Ministarstvom... kako bi to izgledalo da su je
izveli pred Odsek za regulaciju i kontrolu...
– Ona nije ništa učinila; samo je bila na pogrešnom mestu u pogrešno
vreme! – obrecnu se Hermiona na Persija, koga to zaista iznenadi.
Hermiona se uvek dobro slagala s Persijem – bolje, svakako,
nego ostali.
– Hermiona, čarobnjak na položaju gospodina Čučnja ne može
dozvoliti da njegova kućna vilenjakinja naokolo divlja s čarobnim
štapićem! – reče Persi nadmeno, ponovo se pribravši.
– Ona nije divljala! – vikala je Hermiona. – Samo ga je pokupila
sa zemlje!
– Slušajte, može li neko da mi objasni šta je, u stvari, ta lobanja?
– reče Ron nestrpljivo. – Nije nikoga povredila... zašto onda
tolika frka?
– Rekla sam ti, to je simbol Znaš-Već-Koga, Rone – reče Hermiona,
pre nego što je iko drugi stigao da odgovori. – Čitala sam o
tome u Usponu i padu Mračnih veština.
– I nije bio viđen proteklih trinaest godina – reče gospodin
Vizli tiho. – Naravno da su se ljudi uspaničili... kao da su ponovo
videli Znate-Već-Koga.
– Ne razumem – reče Ron, mršteći se. – Mislim... to je još uvek
samo oblik na nebu...
– Rone, kad god bi Znaš-Već-Ko i njegovi sledbenici nekog
ubili, slali bi Mračni znak u vazduh – reče gospodin Vizli. – Kakav
je užas to izazivalo... nemate pojma, previše ste mladi. Zamislite da
se vraćate kući, i vidite Mračni znak kako lebdi iznad vaše kuće,
odmah znate šta ćete unutra naći... – gospodin Vizli se trgnu. – Najgora
noćna mora za svakog... najveća...
Za tren sve utihnu.
Zatim Bil, skidajući čaršav s ruke da pregleda ranu, reče: – Pa,
svakako nam nije pomogao večeras, ko god da ga je prizvao.
Preplašio je Smrtoždere u trenutku kada su ga opazili. Svi su se Prebacili
pre no što smo se primakli dovoljno da im skinemo maske.
Ipak, uhvatili smo Robertsove pre nego što su udarili o zemlju. Trenutno
im prepravljaju pamćenje.
– Smrtožderi? – reče Hari. – Šta su Smrtožderi?
– Tako su se nazivali sledbenici Znaš-Već-Koga – reče Bil. –
Mislim da smo večeras videli ono što je ostalo od njih – barem one
koji su uspeli da izbegnu Askaban.
– Ne možemo dokazati da su to bili oni, Bile – reče gospodin
Vizli. – Iako verovatno jesu – dodade beznadežno.
– Da, kladim se da jesu! – reče Ron iznenada. – Tata, sreli smo
Draka Melfoja u šumi, i on nam je maltene rekao da je njegov tata
jedna od tih ludaja sa maskama! A svi znamo da su Melfojevi bili uz
Znate-Već-Koga!
– Ali zašto bi Voldemorovi sledbenici... – poče Hari. Svi se
trgoše – kao i većina čarobnjačkog sveta, Vizlijevi su uvek
izbegavali da izgovore Voldemorovo ime. – Izvinite – reče Hari
brzo. – Zašto bi sledbenici Znate-Već-Koga levitirali Normalce?
Mislim, u čemu je poenta?
– Poenta? – ponovi gospodin Vizli, nasmejavši se šuplje. –
Hari, to je njihovo shvatanje zabave. U vreme Znate-Već-Koga, polovina
ubistava Normalaca bila je počinjena zabave radi. Pretpostavljam
da su večeras popili pokoju, i nisu mogli a da nas ne podsete
da ih ima još dosta na slobodi. Za njih je to bilo jedno lepo malo
ponovno okupljanje – završi on s gađenjem.
– Ali, ako su to zaista bili Smrtožderi, zašto su se Prebacili kad
su videli Mračni znak? – upita Ron. – Trebalo bi da ih je obradovalo
što ga vide, zar ne?
– Mućni glavom, Rone – reče Bil. – Ako su to zaista bili Smrtožderi,
onda su se zaista mnogo trudili da ne završe u Askabanu, sad
kad je Znaš-Već-Ko izgubio svoju moć, te su pričali svakakve laži o
tome kako ih je on terao da ubijaju i muče ljude. Kladim se da bi ga
se uplašili više nego bilo ko od nas kad bi se vratio. Kada je izgubio
moć, poricali su da su ikad imali bilo kakve veze s njim, i vratili su
se svojim uobičajenim životima... Ne verujem da bi on bio zadovoljan
njima, a ti?
– Dakle... taj što je prizvao Mračni znak, ko god bio... – reče
Hermiona polagano – da li je to učinio da bi pokazao svoju podršku
Smrtožderima, ili da ih uplaši?
– Tvoje nagađanje je dobro koliko i naše, Hermiona – reče gospodin
Vizli. – Ali... samo su Smrtožderi znali kako da ga prizovu.
Iznenadilo bi me da osoba koja je to učinila nije i sama jednom bila
Smrtožder, ako nije i sada... Čujte, vrlo je kasno, i ako vaša majka
čuje šta se dogodilo, razboleće se od brige. Odspavajmo ovih nekoliko
sati, pa ćemo probati da uhvatimo rani jutarnji teleportacioni
ključ za odlazak odavde.
Hari se vrati na svoj ležaj dok mu je sve brujalo u glavi. Znao je
da treba da se oseća iscrpljeno, bilo je skoro tri ujutro, ali bio je sasvim
budan – sasvim budan i zabrinut.
Pre tri dana – činilo se da je prošlo mnogo više, ali prošlo je tek
tri dana – probudio se s gorućim ožiljkom. A večeras, prvi put posle
trinaest godina, znak Lorda Voldemora pojavio se na nebu. Šta sve
to znači?
Setio se pisma što ga je napisao Sirijusu, pre nego što je napustio
Šimširovu ulicu. Da li ga je Sirijus već primio? Kada će da odgovori?
Hari leže, piljeći gore u platno, ali mu nikakve fantazije o
letenju nisu dolazile da ga uspavaju, i prošlo je još mnogo vremena
nakon što je Čarlijevo hrkanje ispunilo šator dok Hari nije konačno
utonuo u san.

10. Nevolja u Ministarstvu



Gospodin Vizli ih je probudio posle samo nekoliko sati sna. Upotrebio
je magiju da spakuje šatore, i oni napustiše kamp najbrže što su
mogli, prolazeći pored gospodina Robertsa, koji je stajao na vratima
svoje kolibe. Gospodin Roberts je imao čudan, zblanut izraz na licu,
i otpozdravio im je tihim glasom: – Srećan Božić.
– Biće on sasvim u redu – reče gospodin Vizli tiho, dok su koračali
prema vresištu. – Ponekad kad osobi promene pamćenje to je
privremeno dezorijentiše... a naterali su ga da zaboravi nešto zaista
veliko.
Dok su se približavali mestu gde su držali teleportacione
ključeve, čuli su nestrpljive glasove, a kada dođoše do njega, naiđoše
na mnoštvo čarobnjaka i veštica okupljenih oko Bazila, čuvara teleportacionih
ključeva. Gurali su se, pokušavajući da se što više i što
pre udalje od kampa. Gospodin Vizli žurno popriča sa Bazilom. Oni
se priključiše redu i, pre nego što je sunce izašlo, uspeše da uhvate
jednu staru automobilsku gumu za Brdo Lasičije glave. Prošli su
nazad kroz Oteri Sent Kečpol, i krenuli prema Jazbini pri bledoj jutarnjoj
svetlosti, ne pričajući mnogo jer su bili iscrpljeni i čeznuli za
doručkom. Čim su zamakli za ćošak svoje ulice, a Jazbina postala
vidljiva, orošenom stazom odjeknu jecaj.
– Oh, hvala nebesima, hvala nebesima!
Gospođa Vizli, koja ih je očigledno čekala u dvorištu ispred
kuće, pojuri ka njima, još uvek u papučama, lica prebledelog i
iznurenog, sa savijenim primerkom Dnevnog proroka čvrsto stegnutim
u šaci. – Arture – brinula sam – toliko sam brinula...
Ona se baci gospodinu Vizliju oko vrata, a Dnevni prorok joj
ispade iz mlitave ruke na zemlju. Hari primeti naslov: PRIZORI
UŽASA NA SVETSKOM PRVENSTVU U KVIDIČU, s
treperećom, crno-belom fotografijom Mračnog znaka iznad vrhova
drveća.
– Dobro ste – promrmlja gospođa Vizli potreseno, puštajući
gospodina Vizlija iz zagrljaja i zureći u sve njih zakrvavljenim
očima – živi ste... oh, dečaci...
I na iznenađenje svih prisutnih, ona zgrabi Freda i Džordža i
privuče ih u tako čvrst zagrljaj, da im se glave sudariše.
– Jao! Mama, daviš nas...
– Vikala sam na vas pre nego što ste otišli! – reče gospođa
Vizli, počinjući da jeca. – Samo sam na to mislila! Šta da vas je
Znate-Već-Ko uhvatio, i da poslednja stvar koju ste ikad čuli od
mene bude to da ne dobijate dovoljno O.Č.N.-a? Oh, Frede...
Džordže...
– Hajde, de, Moli, svi smo savršeno dobro – reče gospodin
Vizli umirujuće, odvajajući je od blizanaca i vodeći je nazad ka kući.
– Bile – dodade on tiho – pokupi te novine, hoću da vidim šta piše u
njima...
Pošto su se svi zgurali u malenu kuhinju, i kada je Hermiona
pripravila gospođi Vizli šolju vrlo jakog čaja, u koji je gospodin
Vizli insistirao da sipa malčice Ogdenovog starog vatroviskija, Bil
pruži novine svome ocu. Gospodin Vizli pregleda naslovnu stranu
dok mu je Persi virio preko ramena.
– Znao sam – reče gospodin Vizli potišteno. – Brljotine
Ministarstva... počinioci nisu privedeni... labavo obezbeđenje...
Mračni čarobnjaci pobegli pre nego što su identifikovani... nacionalna
sramota... Ko je ovo napisao? Ah... naravno... Rita Skiter.
– Ta žena je baš uzela na zub Ministarstvo magije! – reče Persi
besno. – Prošle nedelje je govorila kako traćimo vreme sitničareći
oko debljine kazana, umesto da istrebljujemo vampire! Kao da u
dvanaestom paragrafu Uputstava za tretman nečarobnjačkih
poluljudi ne piše izričito...
– Učini nam uslugu, Pers – reče Bil, zevajući – i ućuti.
– I mene pominju – reče gospodin Vizli, razrogačivši oči iza
svojih naočara kad stiže do kraja članka u Dnevnom proroku.
– Gde? – zbunjeno procedi gospođa Vizli, zagrcnuvši se dok je
pila čaj s viskijem. – Da sam to videla, znala bih da ste živi!
– Ne poimence – reče gospodin Vizli. – Čujte ovo: ’Ukoliko su
prestrašeni čarobnjaci i veštice, koji su bez daha čekali vesti na ivici
šume, očekivali ohrabrenje od Ministarstva magije, grdno su se
razočarali. Predstavnik Ministarstva se pojavio ubrzo posle nestanka
Mračnog znaka tvrdeći da niko nije povređen, ali je odbio da
oda više informacija. Da li će ova izjava biti dovoljna da umiri glasine
o tome kako je nekoliko tela uklonjeno iz šume, sat vremena kasnije,
ostaje da se vidi.’ Oh, zaista – zavapi gospodin Vizli, dodajući
novine Persiju. – Niko i nije bio povređen, šta je onda trebalo da
kažem? Glasine o tome kako je nekoliko tela uklonjeno iz šume... pa,
sada kada je to pušteno u štampu, sigurno će i biti glasina.
On duboko uzdahnu. – Moraću da odem do kancelarije, Moli,
da ovo izgladim.
– Poći ću s tobom, oče – reče Persi značajno. – Gospodinu
Čučnju će biti potreban svaki čovek. A moći ću i lično da mu predam
moj izveštaj o kazanima.
On pompezno izađe iz kuhinje.
Gospođa Vizli je izgledala krajnje uznemireno. – Arture, trebalo
bi da si na odmoru! Ovo nema nikakve veze s tvojim radnim
mestom, sigurno će moći ovo da srede i bez tebe!
– Moram da idem, Moli – reče gospodin Vizli – samo sam pogoršao
stvari. Samo ću da se presvučem u službenu odoru i krećem...
– Gospođo Vizli – reče Hari iznenada, ne mogavši da se kontroliše
– da nije stigla Hedviga s pismom za mene?
– Hedviga, dušo? – reče gospođa Vizli rasejano. – Ne... ne,
uopšte nije stizala nikakva pošta.
Ron i Hermiona znatiželjno pogledaše u Harija.
Hari im oboma uputi značajan pogled i reče: – Da li bi bilo u
redu da odem i strpam svoje stvari u tvoju sobu, Rone?
– Da... i ja bih to isto – odmah odgovori Ron. – Hermiona?
– Da – reče ona brzo, i njih troje izađoše iz kuhinje i popeše se
uza stepenice.
– Šta je posredi, Hari? – reče Ron čim su zatvorili vrata tavana
za sobom.
– Ima nešto što vam nisam rekao – reče Hari. – U nedelju
ujutru, ponovo me je probudio bol u ožiljku.
Ronove i Hermionine reakcije bile su skoro istovetne onima koje
je Hari zamišljao u svojoj spavaćoj sobi u Šimširovoj ulici. Hermiona
se prenerazi i, pominjući gomilu referentnih knjiga, poče
odmah da predlaže kome da se obrati, od Albusa Dambldora, do
Madam Pomfri, hogvortske glavne medicinske sestre.
Ron je izgledao kao gromom pogođen. – Ali... on nije bio tamo,
zar ne? Znaš-Već-Ko? Mislim... poslednji put kada te je boleo ožiljak
on je bio na Hogvortsu, zar ne?
– Siguran sam da nije bio u Šimširovoj ulici – reče Hari. – Ali
sanjao sam ga... njega i Pitera... znate, Crvorepa. Ne mogu svega da
se setim, ali kovali su zaveru da ubiju... nekoga.
Na tren je hteo da izusti „mene“, ali nije mogao da dopusti sebi
da prestraši Hermionu više nego što je već bila prestrašena.
– Bio je to samo san – reče Ron ohrabrujuće. – Samo noćna
mora.
– Ali, da li je samo to? – reče Hari, okrećući se da pogleda kroz
prozor ka sve svetlijem nebu. – To je uvrnuto, zar ne... ožiljak me
zaboli, i tri dana kasnije, Smrtožderi su u pohodu, a Voldemorov
znak je opet na nebu.
– Ne – govori – njegovo – ime! – prosikta Ron kroz stisnute
zube.
– Sećate se šta je profesorka Treloni rekla? – nastavi Hari, ignorišući
Rona. – Na kraju prošle godine?
Profesorka Treloni bila je njihova nastavnica Predskazivanja na
Hogvortsu.
Prestrašen izraz Hermioninog lica iščeznu pred prezrivim frktajem
koji je ispustila. – Oh, Hari, nećeš valjda da pridaješ pažnju
svemu što ta stara prevarantkinja kaže?
– Nisi bila tu – reče Hari. – Nisi je čula. Ovoga puta bilo je
drugačije. Rekao sam ti, pala je u trans – i to pravi. I rekla je da će
Mračni gospodar opet ustati... veći i snažniji no ikada... i da će mu to
uspeti jer će mu se njegov sluga vratiti... i te noći je Crvorep
pobegao.
Nasta tišina u kojoj se Ron odsutnog uma poigravao rupom u
svojoj posteljini, s naštampanim slikama Čadlijskih topova.
– Zašto si se raspitivao da li je Hedviga stigla, Hari – upita Hermiona.
– Da li očekuješ pismo?
– Rekao sam Sirijusu za ožiljak – reče Hari sležući ramenima. –
Očekujem njegov odgovor.
– Dobro si se toga setio! – reče Ron, a lice mu se razvedri. –
Kladim se da će Sirijus znati šta da radimo!
– Nadao sam se da će mi brzo odgovoriti – reče Hari.
– Ali mi ne znamo ni gde je Sirijus... mogao bi biti u Africi, ili
tako negde, zar ne? – reče Hermiona pribrano. – Hedviga ne može da
pređe takav put za nekoliko dana.
– Da, znam – reče Hari, ali osetio je kao da ima kamen u stomaku
dok je kroz prozor gledao u nebo bez Hedvige.
– Hajdemo na partiju kvidiča u vrtu, Hari – reče Ron. – Hajde –
tri na tri, Bil, Čarli i Džordž će igrati... možeš da isprobaš Vronski
fintu...
– Rone – reče Hermiona stavljajući mu tonom do znanja kako
ne smatra da je dovoljno brižan. – Hari nije raspoložen da igra kvidič
sada... zabrinut je i umoran... svi bi trebalo da idemo u krevet...
– Naravno da želim da igram kvidič – reče Hari naglo. –
Sačekaj, da uzmem svoju Vatrenu strelu.
Hermiona napusti sobu, mrmljajući nešto što je zvučalo kao
„dečaci“.
* * *
Naredne nedelje ni gospodin Vizli ni Persi nisu često boravili u kući.
Napuštali su je svakog jutra pre nego što bi ostatak porodice ustao, i
vraćali se svake noći dobrano posle večere.
– Tamo je potpuno rasulo – rekao im je Persi važno, u nedelju
uveče pre nego što će da krenu za Hogvorts. – Gasio sam vatre cele
nedelje. Ljudi neprekidno šalju Drekavce, a vi, naravno, znate da
ukoliko ih odmah ne otvorite ta pisma eksplodiraju. Sto mi je
prekriven tragovima paljevine, a moja najbolja pera su ugljenisana.
– Zašto svi šalju Drekavce? – upita Džini, dok je lepila svoj
primerak Hiljadu magičnih trava i gljiva činotejpom, na tepihu ispred
kamina u dnevnoj sobi.
– Žale se na bezbednost na Svetskom prvenstvu – reče Persi. –
Hoće nadoknadu za svoju uništenu imovinu. Mandangus Flečer traži
nadoknadu za svoj dvanaestosobni šator s ugrađenim džakuzijem, ali
ja sam ga prozreo. Znam pouzdano da je spavao ispod ogrtača razapetog
preko nekoliko štapova.
Gospođa Vizli baci pogled na veliki zidni sat u uglu. Hariju se
dopadao taj sat. Bio je potpuno beskoristan ukoliko ste želeli da
saznate koliko je sati, ali inače vrlo informativan. Imao je devet zlatnih
kazaljki, i svaka od njih je na sebi imala ugravirano ime po jednog
člana porodice Vizli. Na licu sata nisu se nalazile brojke, već
opisi trenutnih lokacija članova porodice. Bili su tu kuća, škola i
posao, ali i izgubljen, bolnica, zatvor, a na mestu gde bi na normalnom
satu bio broj dvanaest, pisalo je smrtna opasnost.
Osam kazaljki trenutno je pokazivalo na kuću, ali kazaljka gospodina
Vizlija, koja je bila najduža, još uvek je pokazivala na posao.
Gospođa Vizli uzdahnu.
– Od vremena Znate-Već-Koga nije bilo potrebe da vaš otac ide
u kancelariju vikendom – reče. – Teraju ga da radi i suviše naporno.
Propašće mu večera ukoliko uskoro ne dođe kući.
– Pa, otac oseća da treba da se iskupi za svoju grešku s utakmice,
zar ne? – reče Persi. – Istini za volju, bilo je malčice budalasto
davati takve izjave za javnost bez prethodnog konsultovanja sa šefom
svog Odseka...
– Da se nisi usudio da kriviš svoga oca za ono što je ta
bezobzirna žena, Skiterova, napisala! – planu gospođa Vizli.
– I da tata ništa nije rekao, stara Rita bi onda napisala da je
sramota što niko iz Ministarstva nije komentarisao – reče Bil, koji je
igrao šah sa Ronom. – Rita Skiter nikada nikoga ne hvali. Sećaš se
kada je intervjuisala sve razbijače kletvi iz Gringotsa i nazvala me
„dugokosim bilmezom“?
– Pa, dušo, kosa ti i jeste malo predugačka – reče gospođa Vizli
nežno. – Ako bi mi samo dopustio da...
– Ne, mama.
Po prozoru dnevne sobe šibala je kiša. Hermiona se zadubila u
Standardnu knjigu čini za četvrti razred, koju je gospođa Vizli
kupila Hermioni, Hariju i Ronu, svakom po jednu, u Dijagon-aleji.
Čarli je zašivao svoj vatrostalni kalpak. Hari je glancao svoju
Vatrenu strelu, dok mu je komplet za servisiranje metli, koji mu je
Hermiona poklonila za trinaesti rođendan, stajao otvoren kraj nogu.
Fred i Džordž su sedeli u najudaljenijem uglu, s perima u rukama,
pričajući šapatom, glava nagnutih nad listom pergamenta.
– Šta vas dvojica smerate? – upita gospođa Vizli oštro kada joj
pogled pade na blizance.
– Domaći zadatak – reče Fred nesigurno.
– Ne budite smešni, još uvek ste na raspustu – reče gospođa
Vizli.
– Da, pa malčice smo okasnili – reče Džordž.
– Da kojim slučajem ne sastavljate novu narudžbenicu, momci?
– upita gospođa Vizli strogo. – Da ne pomišljate da ponovo počnete
s Vizlijevskim čarobnjačkim ludorijama?
– Eh, mama – reče Fred, podižući pogled ka njoj, s bolnim
izrazom na licu. – Ako bi se Hogvorts ekspres sutra slupao, a Džordž
i ja poginuli, kako bi se osećala kada bi znala da je poslednje što smo
od tebe čuli bilo neosnovane optužbe?
Svi se nasmejaše, čak i gospođa Vizli.
– Oh, vaš otac stiže! – reče ona naglo, gledajući ponovo ka
satu.
Kazaljka gospodina Vizlija iznenada se prebacila s posao na
putovanje, sekundu kasnije drhtavo se zaustavila na kuća, zajedno s
ostalima, i oni čuše kako ih doziva iz kuhinje.
– Dolazim, Arture! – odgovori gospođa Vizli, žurno izlazeći iz
sobe.
Nekoliko trenutaka kasnije gospodin Vizli uđe u toplu dnevnu
sobu noseći sebi večeru na poslužavniku. Izgledao je potpuno
iscrpljeno.
– E pa, ovo je zaista ulje na vatru – reče gospođi Vizli dok je
sedao u fotelju pored vatre i neraspoloženo se igrao s donekle
smežuranim karfiolom. – Rita Skiter je njuškala cele nedelje tražeći
još neke brljotine Ministarstva da izvesti o njima. A sada je otkrila
da je sirota stara Berta nestala, tako da će to sutra biti na naslovnoj
strani Proroka. Rekao sam Torbaru odavno da treba da pošalje
nekoga da je potraži.
– Gospodin Čučanj to govori već nedeljama – reče Persi hitro.
– Čučanj ima sreće što Rita nije saznala za Vinki – reče gospodin
Vizli razdražljivo. – Imali bi naslova za celu nedelju kad bi
otkrili da je njegov kućni vilenjak pronađen sa štapićem koji je
prizvao Mračni znak.
– Mislio sam da su se svi složili da vilenjak, iako neodgovoran,
ipak nije prizvao Znak? – reče Persi žustro.
– Ako mene pitate, gospodin Čučanj ima sreće što niko u
Dnevnom proroku ne zna kako je zao prema vilenjacima! – reče Hermiona
ljutito.
– Čekaj malo, Hermiona! – reče Persi. – Tako visok zvaničnik
Ministarstva poput gospodina Čučnja zaslužuje potpunu poslušnost
od svojih slugu...
– Od svojih robova, hoćeš reći! – reče Hermiona, povisivši ton.
– Jer, on ne plaća Vinki, zar ne?
– Mislim da bi bilo najbolje da odete gore i proverite da li ste
sve spakovali! – reče gospođa Vizli, prekidajući raspravu. – Hajdete,
sada, svi vi...
Hari spakova svoj komplet za servisiranje metli, prebaci
Vatrenu strelu preko ramena i pope se uza stepenice s Ronom. Kiša
je još glasnije dobovala po krovu, praćena glasnim fijukanjem i
jecajima vetra, da ne pominjemo sporadično zavijanje akrepa koji je
živeo na tavanu. Kada su ušli u sobu Prasvidžen je ponovo počeo da
hukće i leprša po svom kavezu. Prizor poluspakovanih kovčega zarazio
ga je, izgleda, grozničavim uzbuđenjem.
– Turi mu malo kolačića za sove – reče Ron, bacajući kutiju
Hariju – možda će ga to ućutkati.
Hari ugura par kolačića za sove kroz rešetke Prasvidženovog
kaveza, a zatim se okrenu ka svom kovčegu. Hedvigin kavez je stajao
odmah do njega, još uvek prazan.
– Prošlo je više od nedelju dana – reče Hari, gledajući u Hedviginu
pustu ljuljaškicu. – Rone, ne misliš da su možda uhvatili
Sirijusa, a?
– Ne, ta vest bi onda bila u Dnevnom proroku – reče Ron. –
Ministarstvo bi želelo da pokaže kako je bar nekoga uhvatilo, zar ne?
– Da, pretpostavljam...
– Vidi, evo stvarčica koje ti je mama kupila u Dijagon-aleji.
Podigla je nešto zlata iz tvoje riznice, za tebe... i oprala ti sve čarape.
On sruči gomilu paketa na Harijev poljski krevet i baci kesu s
novcem i gomilu čarapa pored njih. Hari poče da raspakuje kupljene
stvari. Pored Standardne knjige čini za četvrti razred, od Mirande
Sovuljage, imao je pregršt novih pera, tuce rolni pergamenta i
dopune za komplet za pravljenje napitaka – već mu je ponestajalo
kičme ribe-škorpiona i esencije beladone. Upravo je trpao donji veš
u svoj kazan kad Ron uzviknu s gađenjem.
– Šta bi to trebalo da bude?
Držao je nešto što je Hariju ličilo na dugu, bordo somotsku
haljinu. Imala je pomalo plesnivu čipkanu kragnu na okovratniku i
identične čipkane manžetne.
Začu se kucanje na vratima, i gospođa Vizli uđe noseći gomilu
sveže opranih hogvortskih odora.
– Evo vam – reče, sortirajući ih na dve gomile. – I pazite da ih
spakujete kako treba, da se ne bi izgužvale.
– Mama, dala si mi Džininu novu haljinu – reče Ron,
pokazujući joj je.
– Naravno da nisam – reče gospođa Vizli. – To je za tebe.
Svečana odora.
– Šta? – reče Ron, delujući užasnuto.
– Svečana odora! – ponovi gospođa Vizli. – Piše na tvom školskom
spisku da treba da imate svečane odore ove godine... odore za
zvanične prilike.
– Mora da se šališ – reče Ron s nevericom. – Ja to neću da
nosim, nema šanse.
– Svi ih nose, Rone! – reče gospođa Vizli pomalo iznervirano.
– Sve su takve! Tvoj otac ima nekoliko komada za svečane proslave!
– Radije ću ići gologuz, nego to da obučem – reče Ron
tvrdoglavo.
– Ne budi šašav – reče gospođa Vizli – moraš imati svečanu
odoru, piše ti na spisku! Kupila sam jednu i za Harija... pokaži mu,
Hari.
Pomalo sa zebnjom, Hari otvori poslednji paket na svom
poljskom krevetu. Ipak, nije bilo toliko loše kao što je očekivao:
njegova svečana odora uopšte nije imala čipku. Zapravo, bila je
manje-više ista kao njegova školska odora, osim što je bila tamnozelena,
umesto crna.
– Mislila sam da će ti istaći boju očiju, dušo – reče gospođa
Vizli razdragano.
– Pa, ta je u redu! – reče Ron ljutito, gledajući u Harijevu
odoru. – Zašto ja nisam dobio takvu?
– Zato što... pa, tebi sam morala da kupim polovnu, a izbor nije
bio baš veliki! – reče gospođa Vizli, crveneći.
Hari skrenu pogled. On bi drage volje podelio sve pare iz svog
gringotskog trezora s Vizlijevima, ali je znao da ih oni nikada ne bi
uzeli.
– Nikada je neću obući – reče Ron tvrdoglavo. – Nikada.
– Fino – obrecnu se gospođa Vizli. – Idi go. A ti, Hari,
obavezno ga tada slikaj. Nebesa znaju da bi mi prijalo da se malo
nasmejem.
Ona izađe iz sobe, zalupivši vrata. Začu se čudan grcav zvuk
iza njih. Prasvidžen se davio, gutajući preveliki kolačić za sove.
– Zašto je sve što ja imam đubre? – reče Ron besno, jurnuvši
preko sobe da otčepi Prasvidženov kljun.

11. U Hogvorts ekspresu



Kada se Hari probudio sledećeg jutra, u vazduhu se nedvosmisleno
osećala sumornost kraja raspusta. Dok je oblačio farmerice i majicu,
teška kiša se i dalje rasprskavala o prozorska stakla. Presvući će se u
svoje školsko ruho u Hogvorts ekspresu.
Silazeći na doručak on, Ron, Fred i Džordž upravo stigoše do
prvog sprata kad se gospođa Vizli pojavi u dnu stepeništa, zlovoljnog
izgleda.
– Arture! – dozva ona uza stepenice – Arture! Hitna poruka iz
Ministarstva!
Hari se pribi uza zid kada gospodin Vizli projuri pored njih u
naopačke navučenoj odori i nestade s vidika. Kada Hari i ostali
uđoše u kuhinju, videše gospođu Vizli kako žurno pretura po
fiokama na komodi. – Imam ovde negde pero! – i gospodina Vizlija
kako nagnut nad vatrom priča sa...
Hari čvrsto zatvori oči i ponovo ih otvori, kako bi se uverio da
funkcionišu kako treba.
Glava Amosa Digorija stajala je usred plamena, poput velikog
bradatog jajeta. Pričala je veoma brzo, ne obazirući se na varnice koje
su letele oko nje i plamenove koji su joj lizali uši.
– ... normalske komšije su čule eksplozije i viku, pa su pozvale
one kako-se-zvaše – mile cajce. Arture, moraš doći ovamo...
– Evo! – reče gospođa Vizli bez daha, gurajući gospodinu Vizliju
u ruke parče pergamenta, bočicu mastila i očerupano pero.
– ... prava sreća da sam čuo za to – reče glava gospodina Digorija
– Došao sam malo ranije u kancelariju da pošaljem nekoliko
sova, i zatekao momke iz Nepropisne upotrebe magije kako kreću
tamo – ako se Rita Skiter dočepa ovoga, Arture...
– Šta kaže Ludooki, šta se desilo? – upita gospodin Vizli,
odvrćući zapušač bočice mastila, umačući pero i spremajući se da
hvata beleške.
Glava gospodina Digorija prevrnu očima. – Kaže da je čuo
uljeze u svom dvorištu. Kaže da su se šunjali prema kući, ali su ih
iznenadile njegove kante za đubre.
– A šta su kante za đubre uradile? – upita gospodin Vizli, škrabajući
mahnito.
– Pravile paklenu buku i ispaljivale đubre na sve strane, koliko
znam – reče gospodin Digori. – Jedna od njih je očigledno i dalje
letela naokolo kada su se mili cajci pojavili...
Gospodin Vizli zahropta. – A šta je s uljezom?
– Arture, znaš već Ludookog – reče glava gospodina Digorija,
ponovo prevrćući očima. – Zar bi se neko šunjao po njegovom dvorištu
usred noći? Verovatnije je da se sada jedna vrlo preplašena
mačka, prekrivena korama krompira, šunja po okolini. Ali, ako se
Odeljenje za nepropisnu upotrebu magije dokopa Ludookog, ugasio
ga je – pomisli na njegov dosije – moramo da ga izvučemo sa što
manjom optužnicom, u vezi s nečim iz tvog odseka... šta bi mogao
da dobije za eksplozivne kante za đubre?
– Možda samo opomena – reče gospodin Vizli, i dalje pišući
veoma brzo, nabranih obrva. – Ludooki nije koristio svoj čarobni
štapić? Nije zapravo nikoga napao?
– Kladim se da je iskočio iz kreveta i počeo da baca kletve na
sve što može da domaši kroz prozor – reče gospodin Digori – ali
moraće dobrano da se potrude da bi to dokazali, pošto nema žrtava.
– U redu, krenuo sam – reče gospodin Vizli, ugura pergament
sa svojim beleškama u džep i ponovo izjuri iz kuhinje.
Glava gospodina Digorija okrenu se ka gospođi Vizli.
– Izvini zbog ovoga, Moli – reče malo mirnije – što vas
uznemiravam ovako rano i tako to... ali Artur jedini može da izvuče
Ludookog, a Ludooki je trebalo danas da počne svoj novi posao.
Zašto je morao baš sinoć da počne da...
– Nema veze, Amose – reče gospođa Vizli. – Siguran si da
nećeš malo tosta pre nego što odeš?
– Oh, pa daj – reče gospodin Digori.
Gospođa Vizli uze parče tosta s puterom sa gomile na kuhinjskom
stolu, stavi ga u mašice za vatru i ubaci ga u usta gospodina
Digorija.
– Hfala – reče on prigušenim tonom, a zatim nestade uz tiho
pop.
Hari je čuo gospodina Vizlija kako se žurno pozdravlja s
Bilom, Čarlijem, Persijem i devojčicama. Kroz pet minuta vratio se
u kuhinju, sada u propisno obučenoj odori, provlačeći češalj kroz
kosu.
– Bolje da požurim... želim vam lepo polugođe, momci – reče
gospodin Vizli Hariju, Ronu i blizancima, navlačeći plašt preko ramena
i pripremajući se da se Prebaci. – Moli, da li ćeš moći da
odvedeš decu do stanice Kings kros?
– Naravno – reče ona. – Sve će biti u redu, samo se ti pobrini za
Ludookog.
Čim je gospodin Vizli iščezao, Bil i Čarli uđoše u kuhinju.
– Da li je neko rekao Ludooki? – upita Bil. – Šta taj sada
sprema?
– Tvrdi da je neko pokušao da mu provali u kuću sinoć – reče
gospođa Vizli.
– Ludooki Ćudljivko? – reče Džordž zamišljeno, mažući
marmeladu na tost. – Zar to nije onaj ludak...
– Tvoj otac ima vrlo visoko mišljenje o Ludookom Ćudljivku –
reče gospođa Vizli strogo.
– Da, pa tata sakuplja i utikače za struju, zar ne? – reče Fred
tiho kad je gospođa Vizli izašla iz sobe. – Svaka ptica svome jatu...
– Ćudljivko je bio veliki čarobnjak u svoje vreme – reče Bil.
– On je i stari Dambldorov prijatelj, je li tako? – reče Čarli.
– Pa, ni Dambldor nije baš neko koga biste mogli nazvati normalnim,
zar ne? – reče Fred. – Mislim, znam da je on genije i sve
to...
– A ko je Ludooki? – upita Hari.
– Penzionisan je, a nekada je radio za Ministarstvo – reče Čarli.
– Upoznao sam ga jednom, kada me je tata vodio sa sobom na
posao. – On je bio Auror, jedan od najboljih... Lovac na Mračne
čarobnjake – dodade videvši Harijev zblanut pogled. – Polovina
ćelija u Askabanu napunjena je zahvaljujući njemu. Ipak, stekao je
mnogo neprijatelja... uglavnom u porodicama ljudi koje je uhvatio...
a čujem i da postaje paranoičan pod stare dane. Nikome više ne veruje.
Svuda vidi Mračne čarobnjake.
Bil i Čarli odlučiše da ih isprate do stanice Kings kros, ali Persi,
pomno se izvinjavajući, reče da zaista mora da ide na posao.
– Trenutno ne bih mogao da opravdam nove izostanke s posla –
reče. – Gospodin Čučanj je baš počeo da se oslanja na mene.
– Znaš šta, Persi? – reče Džordž ozbiljno. – Kladim se da će ti
uskoro čak zapamtiti i ime.
Gospođa Vizli je preko telefona u seoskoj pošti naručila tri
obična normalska taksija da ih odvezu do Londona.
– Artur je pokušao da pozajmi službena kola iz Ministarstva za
nas – došapnu gospođa Vizli Hariju, dok su stajali u kišom okvašenom
dvorištu, posmatrajući taksiste kako guraju šest teških hogvortskih
kovčega u svoja kola. – Ali nije bilo slobodnih... oh, gospode,
ne deluju mi baš srećno, a tebi?
Hari nije želeo da kaže gospođi Vizli da normalski taksisti ne
prevoze baš često uzbuđene sove, a Prasvidžen je pravio zaglušujuću
buku. A nije bilo od velike pomoći ni to što je nekoliko Dr Filibasterovih
nesagorevajućih mokropalećih vatrometa neočekivano
prasnulo kada se Fredov kovčeg slučajno otvorio, nateravši vozača
da vrisne od straha i bola dok mu se Krukšenks kandžama uspinjao
uz nogu.
Put je bio neudoban, svi su bili zgurani na zadnjim sedištima
taksija, zajedno sa svojim kovčezima. Krukšenksu je trebalo dosta
vremena da se oporavi od vatrometa, i dok su stigli do Londona,
Hari, Ron i Hermiona bili su žestoko izgrebani. Zaista im je laknulo
kada su izašli na Kings krosu, iako je kiša besomučno padala sve
jače, te su se skroz skvasili noseći svoje kovčege preko prometne
ulice do stanice.
Hari se dosad već navikao da prelazi na peron devet i tri
četvrtine. Bio je to jednostavan prolazak kroz naizgled čvrstu pregradu
koja je razdvajala stanice devet i deset. Nezgodno je bilo što je
to trebalo uraditi neprimetno, kako se ne bi privukla pažnja
Normalaca. Danas su to radili u grupama: Hari, Ron i Hermiona
(najupadljiviji, budući da su bili u pratnji Prasvidžena i Krukšenksa)
pošli su prvi. Naslonili su se ležerno na barijeru, ćaskajući
bezbrižno, i postrance skliznuli kroz nju... i dok su to činili, peron
devet i tri četvrtine se materijalizovao pred njima.
Hogvorts ekspres, sjajna skerletnocrvena parna lokomotiva već
je bila tu i ispuštala oblake pare, kroz koju su mnogi hogvortski
učenici i roditelji delovali kao mračni duhovi. Prasvidžen se
raskokodakao u odgovor na hučanje mnoštva sova kroz maglu. Hari,
Ron i Hermiona pođoše da nađu sedišta, i uskoro su već stavljali
svoj prtljag u kupe na samoj sredini voza. Onda skoknuše nazad do
perona, da se pozdrave s gospođom Vizli, Bilom i Čarlijem.
– Možda ću vas sve videti skorije nego što mislite – reče Čarli,
cereći se, dok je grlio Džini.
– Zašto? – upita Fred zainteresovano.
– Videćete – reče Čarli. – Samo nemojte reći Persiju da sam to
spomenuo... to je uostalom ’poverljiva informacija, dok Ministarstvo
ne odluči da je objavi’.
– Da, čak bih i ja voleo da se vratim na Hogvorts ove godine –
reče Bil, s rukama u džepovima, gledajući skoro žalostivo ka vozu.
– Zašto? – upita Džordž nestrpljivo.
– Imaćete zanimljivu godinu – reče Bil, sa sjajem u očima. –
Možda čak i odvojim malo vremena da dođem i vidim deo toga...
– Deo čega? – upita Ron.
Ali u tom trenutku sirena zapišta, i gospođa Vizli ih odgura ka
vratima voza.
– Hvala vam što ste nas primili, gospođo Vizli – reče Hermiona,
pošto su se ukrcali, zatvorili vrata i nagnuli kroz prozor da
popričaju s njom.
– Da, hvala vam na svemu, gospođo Vizli – reče Hari.
– Oh, bilo mi je zadovoljstvo, dušice – reče gospođa Vizli. –
Pozvala bih vas za Božić, ali... pa, pretpostavljam da ćete svi hteti da
ostanete na Hogvortsu, zbog... svih tih stvari koje će se dešavati.
– Mama! – reče Ron rasrđeno. – Šta to vas troje znate, a mi ne?
– Saznaćete večeras, pretpostavljam – reče gospođa Vizli,
smešeći se. – Biće vrlo uzbudljivo... znate, zaista mi je drago što su
promenili pravila...
– Koja pravila? – upitaše Hari, Ron, Fred i Džordž uglas.
– Sigurna sam da će vam profesor Dambldor reći... dakle, lepo
se ponašajte, u redu? U redu, Frede? I ti, Džordže?
Parni klipovi glasno prosiktaše, i voz polako krenu.
– Reci nam šta se dešava na Hogvortsu! – povika Fred kroz
prozor, dok su se gospođa Vizli, Bil i Čarli polako udaljavali. – Koja
to pravila menjaju?
Ali gospođa Vizli se samo nasmeši i mahnu im. Pre no što je
voz zašao za ugao, ona, Bil i Čarli već su se Prebacili.
Hari, Ron i Hermiona se vratiše u svoj kupe. Gusta kiša koja se
razlivala po prozorima otežavala je gledanje kroz njih. Ron otvori
kovčeg, izvuče svečanu bordo odoru i prebaci je preko Prasvidženovog
kaveza, da priguši njegovo hučanje.
– Torbar je hteo da nam kaže šta se dešava na Hogvortsu – progunđa
on, sedajući pored Harija. – Na Svetskom prvenstvu, sećate
se? Ali moja rođena majka neće da mi kaže. Pitam se šta je...
– Psst! – prošaputa Hermiona iznenada, pritiskajući prstom
usne i pokazujući na susedni kupe. Hari i Ron oslušnuše, i začuše
poznati razvučeni glas kako dopire kroz otvorena vrata.
– ... otac je čak razmišljao i da me pošalje u Durmstrang. Radije
nego na Hogvorts, znate. Vidite, poznaje direktora. Pa, znate
njegovo mišljenje o Dambldoru... čovek je takav ljubitelj Blatokrvnih...
a Durmstrang ne prima takav ološ. Ali majci se nije dopala
ideja da idem u školu tako daleko. Otac kaže da Durmstrang ima
mnogo prihvatljiviji pristup Mračnim veštinama. Durmstranški učenici
ih zaista i uče, a ne samo glupe metode odbrane od njih, kao mi...
Hermiona ustade, otšunja se do vrata kupea i zatvori ih,
blokirajući Melfojev glas.
– Dakle, misli da bi mu Durmstrang više odgovarao, je li? –
reče ona ljutito. – Volela bih da je tamo i otišao, onda ne bismo morali
da ga trpimo.
– Durmstrang je još jedna čarobnjačka škola? – upita Hari.
– Da – reče Hermiona prezrivo – i ima užasnu reputaciju.
Prema Studiji o magijskom obrazovanju u Evropi, posebno podstiče
Mračne veštine.
– Mislim da sam čuo za nju – reče Ron nesigurno. – Gde je? U
kojoj zemlji?
– Pa, niko ne zna, zar ne? – reče Hermiona, podižući obrve.
– Ovaj... a zašto? – reče Hari.
– Po tradiciji, postojalo je veliko rivalstvo između magijskih
škola. Durmstrang i Bobatons vole da skrivaju svoje lokacije, kako
niko ne bi mogao da im ukrade tajne – reče Hermiona kao da je to
opštepoznato.
– Ma daj, mani me se – reče Ron, smejući se. – Durmstrang
mora da je otprilike iste veličine kao i Hogvorts, kako ćeš onda da
sakriješ veliki prljavi zamak?
– Ali Hogvorts jeste sakriven – reče Hermiona iznenađeno – svi
to znaju... pa, u svakom slučaju, svi koji su pročitali Istoriju
Hogvortsa.
– To jest, samo ti? – reče Ron. – Nastavi, kako sakriti mesto
poput Hogvortsa?
– Omađijan je – reče Hermiona. – Normalac kad ga pogleda
vidi samo plesnivu staru ruševinu sa znakom na ulazu na kome piše
OPASNOST, NE ULAZITE, NIJE BEZBEDNO.
– Dakle, Durmstrang bi posmatraču sa strane takođe izgledao
kao ruševina?
– Možda – reče Hermiona, sležući ramenima – ali možda postoje
Normaloodbijajuće čini, kao što ih je imao stadion za Svetsko prvenstvo.
I da bi sprečili strane čarobnjake da ga pronađu, verovatno
su ga načinili Neobeleživim...
– Šta reče?
– Pa, možete začarati zgradu tako da bude nemoguće da se ona
označi na mapi, zar ne?
– Ovaj... ako ti tako kažeš – reče Hari.
– Ali mislim da bi Durmstrang morao da bude na dalekom
severu – reče Hermiona zamišljeno. – Negde gde je vrlo hladno,
pošto su im krzneni ogrtači deo uniformi.
– Ah, pomislite samo na pogodnosti – reče Ron sanjareći. –
Bilo bi tako lako gurnuti Melfoja s glečera i prikazati to kao nesrećan
slučaj... šteta što ga njegova majka toliko voli...
Dok se voz kretao dalje ka severu, kiša je postajala sve jača i
jača. Nebo je bilo toliko mračno, a prozori toliko zamagljeni da su
do podneva već bile upaljene svetiljke. Kolica s hranom prođoše
kroz hodnik, i Hari kupi veliku gomilu kazanskih kolača da ih
podele.
Tokom popodneva, obišlo ih je nekoliko njihovih prijatelja,
uključujući Šejmusa Finigana, Dina Tomasa i Nevila Longbotoma,
izuzetno zaboravnog dečaka okruglastog lica, koga je odgojila
njegova baka, ugledna i zastrašujuća veštica. Šejmus je još uvek
nosio svoju irsku rozetu. Nešto njene magije je izgleda iščilelo: rozeta
je i dalje govorila: – Troj – Maletova – Moran! – ali tananim i
iscrpljenim glasom. Posle sat i po ili više, Hermiona, umorna od beskrajne
priče o kvidiču, ponovo se udubila u Standardnu knjigu čini
za četvrti razred i počela da uči Prizivajuću čin.
Nevil je ljubomorno slušao razgovor ostalih, koji su se prisećali
utakmice s prvenstva.
– Baka nije htela da ide – reče on potišteno. – Nije htela da kupi
karte. Svejedno, zvuči sjajno.
– Bilo je – reče Ron. – Vidi ovo, Nevile...
On pročeprka po svom kovčegu dignutom na rešetke za prtljag,
i izvuče minijaturnu figuru Viktora Kruma.
– Oh, auu – reče Nevil zavidno, kad Ron ubaci figuru u
njegovu bucmastu ruku.
– Videli smo ga i izbliza – reče Ron. – Bili smo u gornjoj loži...
– Po prvi i poslednji put u tvom životu, Vizli.
Na vratima se pojavio Drako Melfoj. Iza njega su stajali Kreb i
Gojl, njegovi ogromni pajtaši siledžije, koji su izgledali kao da su
tokom leta porasli bar za stopu svaki. Očigledno su čuli njihov
razgovor kroz vrata kupea, koja su Din i Šejmus ostavili odškrinuta.
– Ne sećam se da smo te pozvali da nam se pridružiš, Melfoje –
reče Hari hladno.
– Vizli... šta je to? – reče Melfoj, upirući ka Prasvidženovom
kavezu. Sa strane je visio rukav Ronove odore, landarajući u ritmu
kretanja voza, s vrlo vidljivom plesnivom čipkom na rukavu.
Ron pokuša da skloni odoru, ali je Melfoj bio i suviše brz za
njega. Zgrabio je rukav i povukao.
– Vidite ovo! – reče Melfoj u ekstazi, pridižući Ronovu odoru i
pokazujući je Krebu i Gojlu. – Vizli, nisi valjda mislio da nosiš ovo,
je li? Mislim... bile su vrlo pomodne oko 1890. godine...
– Jedi balegu, Melfoje! – reče Ron, poprimivši istu boju kao i
svečana odora koju je otimao iz Melfojevog stiska. Melfoj se podrugljivo
smejao na sav glas. Kreb i Gojl su se glupavo kikotali.
– Dakle... hoćeš li se prijaviti, Vizli? Da pokušaš da doneseš
malo slave porodičnom imenu? A i novac nije za bacanje, znaš...
mogao bi sebi da priuštiš neku pristojnu odoru ako bi pobedio...
– O čemu to pričaš? – obrecnu se Ron.
– Hoćeš li da se prijaviš? – ponovi Melfoj. – Pretpostavljam da
ti hoćeš, Poteru? Nikada ne propuštaš priliku da se razmećeš, zar ne?
– Ili objasni o čemu pričaš ili odlazi, Melfoje – reče Hermiona
iznervirano, gledajući ga preko Standardne knjige čini za četvrti
razred.
Melfojevo bledo lice raširi se u osmeh.
– Nemojte mi reći da ne znate? – reče on, obradovan. – Imaš
oca i brata u Ministarstvu, a ne znaš? Gospode, moj otac mi je to
rekao odavno... čuo je od Kornelijusa Fadža lično. Ali ipak, otac je
stalno u kontaktu s ljudima u vrhu Ministarstva... možda je tvoj otac
na previše niskom položaju da bi za to znao, Vizli... da... verovatno
ne razgovaraju o važnim stvarima u njegovom prisustvu...
Ponovo se nasmejavši, Melfoj klimnu Krebu i Gojlu, i njih
trojica nestadoše.
Ron se pridiže na noge i zalupi vrata kupea tako jako da se
staklo rasprslo.
– Rone! – reče Hermiona prekorno, i izvuče svoj čarobni štapić,
pa promrmlja: – Reparo! – i komadići stakla poleteše uvis, stapajući
se najpre u jednu celinu, a zatim nazad u vrata.
– Pa... izvrće sve, tako da izgleda da on sve zna a mi ništa... –
zareža Ron. – Otac je stalno u kontaktu s ljudima u vrhu
Ministarstva... Tata može da dobije unapređenje kad hoće... samo,
njemu se dopada tamo gde je...
– Naravno da mu se dopada – reče Hermiona tiho. – Ne dopusti
Melfoju da te iznervira, Rone...
– On! Mene da iznervira! Nije nego! – reče Ron, uzimajući
jedan od preostalih kazanskih kolača i smrvi ga u šaci.
Ronovo loše raspoloženje zadržalo se sve do kraja putovanja.
Nije mnogo pričao dok su se presvlačili u školske odore, i još se
durio kada je Hogvorts ekspres napokon usporio i konačno se zaustavio
u potpunoj tmini stanice Hogsmid.
Kad su se vrata voza otvarila začula se potmula grmljavina iznad
njihovih glava. Hermiona umota Krukšenksa u svoj ogrtač, a Ron
prebaci svoju svečanu odoru preko Prasvidžena dok su napuštali voz,
glava pognutih i očiju stisnutih zbog pljuska. Kiša je sada padala
tako gusto i silovito, da se činilo kao da se kofe ledeno hladne vode
neprekidno prazne nad njihovim glavama.
– Zdravo, Hagride! – povika Hari, videvši džinovsku siluetu na
samom kraju perona.
– Sve u redu, Hari? – zagrme u znak odgovora Hagrid, mašući.
– Će se vidimo na gozbi, ak’ se ne podavimo!
Prvaci su po tradiciji dolazili do hogvortskog zamka
preplovivši jezero s Hagridom.
– Uh, ne bi mi prijalo da prelazim preko jezera po ovakvom
vremenu – reče Hermiona energično, drhteći dok su se lagano
provlačili s ostalom ruljom mračnim peronom ispred stanice, gde ih
je čekalo stotinu kočija bez konja. Hari, Ron, Hermiona i Nevil zahvalno
se uspeše u jednu od njih, vrata se zatvoriše uz tresak, i nekoliko
trenutaka kasnije, uz jak trzaj, duga povorka kočija poče da klopara
i šljapka putem ka hogvortskom zamku.

12. Tročarobnjački turnir



Kroz kapije, ukrašene kipovima krilatih veprova, pa uz vijugavi put,
kočije su tandrkale, opasno se naginjući na vetru koji je pretio da
postane uragan. Prislonjen uz prozor, Hari je mogao da vidi kako
Hogvorts postaje sve bliži, a njegovi mnogobrojni prozori bili su
zamagljeni i svetlucali su ispod guste zavese kiše. Munje su sevale
nebom kada se njihova kočija zaustavila ispred velikih ulaznih vrata
od hrastovine koja su se nalazila na vrhu kamenog stepeništa. Deca
koja su bila u kočijama ispred njih već su hitala kamenim stepenicama
u zamak. Hari, Ron, Hermiona i Nevil iskočiše iz kočije i
takođe pojuriše uza stepenice, gledajući nagore tek kada su se već
našli na sigurnom u pećinskoj, bakljama obasjanoj Ulaznoj dvorani,
s njenim veličanstvenim mermernim stepeništem.
– Bokca mu – reče Ron, tresući glavom i šaljući kapljice na sve
strane – ako se ovako nastavi, jezero će poplaviti. Skroz sam mokar
– AAAH!
U tom trenutku veliki crveni balon pun vode pade s tavanice na
Ronovu glavu i raspuknu se. Sav natopljen i ošamućen, Ron se
otetura postrance naletevši na Harija, baš kada i druga vodena
bomba pade – za dlaku promašivši Hermionu, i rasprsnu se pred
Harijevim nogama šaljući talas hladne vode preko patika u njegove
čarape. Deca oko njih počeše da vrište i da se guraju, trudeći se da se
sklone s linije paljbe – Hari podiže pogled, i vide Pivsa, poltergajsta,
kako lebdi dvadesetak stopa iznad njih, tog omalenog čoveka u
šeširu pokrivenom zvoncima i s narandžastom leptirmašnom, kako
grči svoje zlobno lice koncentrišući se da ponovo nanišani.
– PIVSE! – povika jedan besni glas. – Pivse, silazi dole
ODMAH!
Profesorka Mek Gonagal, zamenica direktora i glavešina
Grifindorske kuće upravo je dotrčala iz Velike sale. Ona se okliznu
na mokar pod i zgrabi Hermionu za vrat, kako bi se zaustavila da ne
padne. – Jao... oprostite, gospođice Grejndžer...
– U redu je, profesorka! – prodahta Hermiona, masirajući svoje
grlo.
– Pivse, silazi dole ODMAH! – povika profesorka Mek Gonagal,
ispravljajući svoj šiljati šešir i zureći uvis kroz svoje naočare s
četvrtastim okvirom.
– Ništa ne radim! – cerekao se Pivs, ispuštajući vodenu bombu
na nekoliko devojaka s pete godine, koje počeše da vrište i uleteše u
Veliku salu. – Već su mokre, je li? Mali mokraći! Jeeeeeeee! – i nacilja
još jednu bombu na grupicu drugaka koji su upravo pridošli.
– Pozvaću direktora! – razvika se profesorka Mek Gonagal. –
Upozoravam te, Pivse...
Pivs isplazi jezik, pobaca preostale vodene bombe u vazduh i
odzuja uz mermerne stepenice, mahnito se kikoćući.
– Pa, mičite se, onda! – oštro reče profesorka Mek Gonagal
pokisloj gomili. – U Veliku salu, hajdemo!
Hari, Ron i Hermiona se klizajući odgegaše kroz Ulaznu dvoranu
pa kroz dupla vrata na desnoj strani, Ron besno mrmljajući sebi
u bradu dok je sklanjao mokru kosu sa lica.
Velika sala je i dalje bila u uobičajenom fantastičnom izdanju,
dekorisana za gozbu povodom početka školske godine. Zlatni tanjiri
i pehari presijavali su se pod svetlošću stotina i stotina sveća, koje su
lebdele u vazduhu iznad stolova. Četiri dugačka stola, za svaku kuću
po jedan, bili su krcati raspričanim učenicima. Na samom kraju Sale,
osoblje je sedelo za petim stolom, okrenuto ka đacima. Ovde je bilo
mnogo toplije. Hari, Ron i Hermiona prošli su pored sliterinaca, rejvenkloovaca
i haflpafovaca, i seli među ostale grifindorce na udaljenijoj
strani Velike sale, pored Skoro Obezglavljenog Nika, grifindorskog
duha. Bisernobeo i proziran, Nik je te večeri bio obučen u
svoj uobičajeni dublet, s naročito visokim nabranim okovratnikom,
koji je služio dvojnoj svrsi: da izgleda ekstrasvečano i da obezbedi
da mu se glava ne klati previše na delimično presečenom vratu.
– Dobro veče – reče on, osmehujući im se.
– Ko kaže? – reče Hari, skidajući patike da ih isprazni od vode.
– Nadam se da će požuriti s Razvrstavanjem, umirem od gladi.
Na početku svake školske godine novi učenici razvrstavani su u
školske kuće, ali nesrećnom igrom slučaja, Hari nije prisustvovao
nijednoj toj ceremoniji, osim na prvoj godini, kada je i sâm
Razvrstan. Zato se sada vrlo obradovao tome.
U tom trenutku, uzbuđen glas ga pozva sa začelja: – Zdravo,
Hari!
Bio je to Kolin Krivej, trećak za koga je Hari bio neka vrsta
heroja.
– Ćao, Koline – reče Hari obazrivo.
– Hari, pogodi šta ima? Pogodi šta ima, Hari? Moj brat kreće u
školu! Moj brat Denis!
– Ovaj... dobro – reče Hari.
– Zaista je uzbuđen! – reče Kolin, maltene skakućući gore-dole
na sedištu. – Samo se nadam da će biti u Grifindoru! Držaćeš mu
palčeve, a, Hari?
– Ovaj... da, svakako – reče Hari i okrenu se nazad ka Hermioni,
Ronu i Skoro Obezglavljenom Niku. – Braća i sestre obično idu
u iste kuće, zar ne? – reče. Imao je na umu Vizlijeve, koji su svi sedmoro
bili u Grifindoru.
– Oh, ne, ne uvek – reče Hermiona. – Bliznakinja Parvati Petil
je u Rejvenklou, a one su identične, pomislio bi da će biti zajedno,
zar ne?
Hari pogleda ka stolu osoblja. Činilo se da je tamo više praznih
mesta nego inače. Hagrid se, naravno, još uvek probijao preko jezera
s prvacima. Profesorka Mek Gonagal verovatno je nadgledala
čišćenje i sušenje poda Ulazne dvorane, ali bila je tu još jedna prazna
stolica, a on nije mogao da prokljuvi ko nedostaje.
– Gde je novi nastavnik Odbrane od Mračnih veština? – upita
Hermiona, koja je takođe gledala u profesore.
Dosada nisu imali profesora Odbrane od Mračnih veština koji
je izdržao duže od tri semestra. Harijev najomiljeniji bio je profesor
Lupin, koji je dao ostavku prethodne godine. Odmerio je sto za osoblje
uzduž i popreko. Nije bilo novih lica.
– Možda nisu nikoga uspeli da nađu! – reče Hermiona
zabrinuto.
Hari pogleda sto pažljivije. Sićušni profesor Flitvik, profesor
Čini, sedeo je na velikoj gomili jastuka pored profesorke Mladice,
nastavnice Herbologije, čiji je šešir bio nakrivljen preko njene
raščupane sede kose. Ona je razgovarala s profesorkom Sinistrom sa
odeljenja za Astronomiju. Sa druge strane profesorke Sinistre bio je
Snejp, žutog lica, kukastog nosa, masne kose, majstor Napitaka –
Hariju najneomiljenija osoba na Hogvortsu. Harijev prezir prema
Snejpu bio je gotovo isti kao Snejpova mržnja prema njemu, mržnja
koja se, ukoliko je to bilo moguće, povećala prošle godine kada je
Hari pomogao Sirijusu da pobegne tik ispred Snejpovog prevelikog
nosa – Snejp i Sirijus bili su neprijatelji još od svojih školskih dana.
Sa Snejpove druge strane bilo je prazno sedište, za koje je Hari
pretpostavio da pripada profesorki Mek Gonagal. Pored njega, i u
samom centru stola, sedeo je profesor Dambldor, direktor, u veličanstvenoj
tamnozelenoj odori prošaranoj mnoštvom zvezdica i
polumeseca, i čije su duga srebrnkasta kosa i brada sijale pod
svetlošću sveća. Vrhovi Dambldorovih dugih, tankih prstiju behu
spojeni, i na njih je naslonio svoju bradu, zureći u tavanicu kroz
naočare u obliku polumeseca, kao da je izgubljen u mislima. Hari
takođe baci pogled ka tavanici. Ona je bila začarana da prikazuje
nebo iznad njih, i Hari nikad dotad nije video da izgleda tako oblačno.
Njome su se vijorili crni i ljubičasti oblaci i, kada se još jedan
grom oglasio, razgranata munja blesnu po njoj.
– Oh, požurite – zakuka Ron pored Harija. – Mogao bih da pojedem
hipogrifa.
Nije sasvim to ni izgovorio kad se vrata Velike sale otvoriše, i
svi zanemeše. Profesorka Mek Gonagal je predvodila dugačak red
prvaka do kraja Sale. To što su Hari, Ron i Hermiona bili mokri nije
bilo ništa u poređenju s izgledom ovih prvaka. Kao da su preplivali,
a ne preplovili preko jezera. Većina je drhtala od hladnoće ili
nervoze dok su se ređali uza sto za osoblje, licem okrenuti ka ostatku
škole – svi, osim najmanjeg dečaka u grupi, dečaka s kosom mišje
boje, umotanog u nešto što Hari prepozna kao Hagridov kaput od
krtičje kože. Kaput mu je bio toliko veliki, da se činilo da je ogrnut
crnom krznenom cirkuskom šatrom. Iz okovratnika je izvirivalo
njegovo maleno lice, gotovo bolno uzbuđeno. Kada je i on stao u
vrstu sa svojim prestrašenim vršnjacima, opazio je Kolina Kriveja,
pokazao mu palčeve i usnama objasnio: – Upao sam u jezero! –
Izgledao je neverovatno radostan zbog toga.
Profesorka Mek Gonagal je sada postavila tronožac na zemlju
ispred prvaka a na njega neverovatno star, prljav i zakrpljen čarobnjački
šešir. Prvaci su zurili u njega. Kao i svi ostali. Na trenutak, nastupi
tišina. Zatim se poderotina blizu oboda raširi poput usta i šešir
poče da peva:
Pre hiljadu godina il’ više,
Kada bejah tek sašiven ja,
Četiri slavna maga življaše,
Za čija se imena jošte dobro zna:
Hrabri Grifindor, s vresišta divljeg,
Mudra Rejvenklo, iz doline puste,
Slatka Haflpaf, iz ravnice življe,
Lukavi Sliterin, iz močvare guste.
Delili su istu želju, nadu, san,
Skovali su skupa vrlo smeo plan,
Da poduče čarobnjake mlade,
Tako Hogvortska škola nastade.
Tad svako od četiri osnivača
Sopstvenu kuću zače, jer svaki od
Njih druge osobine htede da ojača
Za svoj budući učenički rod.
Kod Grifindora, najhrabriji
Više no drugi behu cenjeni;
Za Rejvenklo najmudriji
đaci uvek behu njeni;
Haflpafova je marljive
za svoju kuću birala
A kod moći gladnog Sliterina
Ambicija bi pobeđivala.
Za života birali su
Iz mase miljenike svoje,
Ali kako odabrati zaslužne,
Kad osnivači prestanu da postoje?
Sa glave svoje skinuvši me,
Način je pronašao Grifindor
Znanje mi uliše osnivači,
Da meni prepuste izbor!
Stavite me na glavu sad,
Jer niti grešim, niti lažem,
U um ću da vam zavirim,
I gde pripadate da vam kažem!
Kad Šešir za razvrstavanje završi pesmicu, Velikom salom prolomi
se aplauz.
– To nije pesma koju je pevao kada je nas razvrstavao – reče
Hari, tapšući sa svima ostalima.
– Svake godine peva drugu pesmu – reče Ron. – Mora da je to
strašno dosadan život, zar ne, biti šešir? Pretpostavljam da cele godine
smišlja sledeću pesmicu.
Profesorka Mek Gonagal razmota veliki svitak pergamenta.
– Kada prozovem vaše ime, stavićete Šešir i sesti na stolicu –
reče prvacima. – Kada Šešir objavi u kojoj ste kući, otići ćete i sesti
za vaš sto.
– Akerli, Stjuart!
Dečak istupi, vidno drhteći od glave do pete, podiže Šešir za
razvrstavanje, stavi ga i sede na stolicu.
– Rejvenklo! – povika Šešir.
Stjuart Akerli skinu šešir i požuri ka sedištu za rejvenkloovskim
stolom, gde su mu svi aplaudirali. Hari na tren vide Čo, rejvenkloovsku
Tragačicu, kako bodri Stjuarta Akerlija dok je sedao. Za
trenutak, oseti čudnu želju da se i sâm priključi rejvenkloovskom
stolu.
– Badok, Malkolm!
– Sliterin!
Sto na drugom kraju sale eksplodira od pokliča. Hari je video
Melfoja kako aplaudira Badoku kad ovaj pristupi sliterincima. Hari
se pitao zna li Badok da je kuća Sliterin izrodila više Mračnih čarobnjaka
i veštica no ijedna druga. Dok je Malkolm Badok sedao, Fred i
Džordž ga izviždaše.
– Brenstoun, Eleonora!
– Haflpaf!
– Koldvel, Oven!
– Haflpaf!
– Krivej, Denis!
Maleni Denis Krivej jedva se dotetura, saplićući se o Hagridov
kaput od krtičje kože, upravo u trenutku kada se sâm Hagrid ušunjao
u Salu kroz vrata iza nastavničkog stola. Dvaput viši od običnih
ljudi, i barem triput širi, Hagrid je sa svojom dugom, divljom
ukovrdžanom kosom i bradom izgledao pomalo zastrašujuće – što je
bio pogrešan utisak, jer su Hari, Ron i Hermiona znali da je Hagrid
zapravo vrlo pitome naravi. Kad sede pri kraju stola za osoblje, on
im namignu, i usmeri pogled ka Denisu Kriveju koji je stavljao Šešir
za razvrstavanje. Poderotina na obodu širom se otvori...
– Grifindor! – povika Šešir.
Hagrid zapljeska zajedno s grifindorcima kad Denis Krivej,
blistajući od sreće, skinu Šešir, smesti ga nazad na stoličicu i požuri
da se pridruži svom bratu.
– Koline, upao sam! – reče on piskavo, bacajući se na prazno
sedište. – Bilo je fenomenalno! A nešto iz vode me je zgrabilo i uguralo
nazad u čamac!
– Sjajno! – reče Kolin, podjednako uzbuđen. – Verovatno je to
bila džinovska sipa, Denise!
– Auu! – reče Denis, kao da niko, ni u najluđim snovima ne bi
poželeo ništa više od toga da bude bačen u olujno, uzburkano, desetine
metara duboko jezero, a zatim da ga iz njega izbaci džinovsko
morsko čudovište.
– Denise! Denise! Vidiš li onoga dečaka tamo? Onoga s crnom
kosom i naočarima? Vidiš li ga? Znaš li ko je to, Denise?
Hari skrenu pogled, zureći iz sve snage u Šešir za razvrstavanje,
koji je trenutno Razvrstavao Emu Dobs.
Razvrstavanje se nastavilo. Dečaci i devojčice s različitim nijansama
straha na licima prilazili su, jedno po jedno, malenom tronošcu,
a red je polako postajao sve manji, pošto je profesorka Mek
Gonagal već prozivala one na „L“.
– O, požurite malo – ječao je Ron, trljajući svoj stomak.
– E pa, Rone, Razvrstavanje je mnogo važnije od hrane – reče
Skoro Obezglavljeni Nik kada Madli Laura postade haflpafovka.
– Naravno da jeste, ako si mrtav – obrecnu se Ron.
– Nadam se da će ovogodišnja klasa grifindoraca opravdati
očekivanja – reče Skoro Obezglavljeni Nik, aplaudirajući Mek Donald
Natali, koja se priključila grifindorskom stolu. – Ne bismo želeli
da prekinemo niz pobeda, zar ne?
Grifindor je osvajao školski šampionat poslednje tri godine
zaredom.
– Pričard, Grejam!
– Sliterin!
– Kverk, Orla!
– Rejvenklo!
I konačno, s Vitbi Kevinom (–Haflpaf!–), Razvrstavanje se završi.
Profesorka Mek Gonagal pokupi Šešir i tronožac i odnese ih.
– Već je krajnje vreme – reče Ron, grabeći nož i viljušku i
gledajući s iščekivanjem u svoj zlatni tanjir.
Profesor Dambldor beše već ustao. Smešio se učenicima, ruku
raširenih u znak dobrodošlice.
– Imam samo jednu reč da vam kažem – reče, a njegov duboki
glas odzvoni Salom. – Navalite.
– Tako je, tako je! – rekoše Hari i Ron glasno, dok su se prazne
posude magijski punile pred njihovim očima.
Skoro Obezglavljeni Nik žalostivo je posmatrao kako Hari, Ron
i Hermiona pune svoje tanjire.
– Aaah, ’vako j’ b’lje – reče Ron, usta punih krompir-pirea.
– Imate sreće što večeras uopšte ima gozbe, znate – reče Skoro
Obezglavljeni Nik. – Nešto ranije bilo je nevolje u kuhinjama.
– Zašto? Š’a se do’odilo? – upita Hari, preko pozamašnog
parčeta šnicle.
– Pivs, naravno – reče Skoro Obezglavljeni Nik, odmahujući
glavom, koja se opasno klimala. On pridiže svoju kragnu malo više
uz vrat. – Uobičajena rasprava, znate. Hteo je da prisustvuje gozbi –
što je potpuno isključeno, znate kakav je, potpuno necivilizovan, ne
može da pogleda tanjir sa hranom a da ga ne baci. Održali smo savet
duhova: Debeli Fratar bio je za to da mu se pruži prilika, ali – vrlo
mudro, po mom mišljenju – Krvavi Baron je povukao crtu.
Krvavi Baron je bio sliterinski duh, suvonjava i tiha utvara
prekrivena srebrnkastim mrljama krvi. On je bio jedina osoba na Hogvortsu
koja je zaista mogla da kontroliše Pivsa.
– Da, i činilo nam se da je Pivs zbog nečega besan – reče Ron
smrknuto. – Pa šta je to uradio u kuhinjama?
– Ah, uobičajeno – reče Skoro Obezglavljeni Nik, sležući ramenima.
– Pravio rusvaj i lom. Šerpe i tiganji na sve strane. Sve
poplavljeno supom. Prestrašio kućne vilenjake gotovo na smrt...
Klang. Hermiona je upravo prevrnula svoj zlatni pehar. Sok od
bundeve se ravnomerno prosu preko stolnjaka, isflekavši više od
metra belog platna u narandžasto, ali Hermiona nije pridavala pažnju
tome.
– Ovde postoje kućni vilenjaci? – reče ona, zureći užasnuto u
Skoro Obezglavljenog Nika. – Ovde, na Hogvortsu?
– Naravno – reče Skoro Obezglavljeni Nik, iznenađen njenom
reakcijom. – Najveći broj u nekom zdanju uopšte, u čitavoj Britaniji,
rekao bih. Preko stotinu.
– Nikada nisam videla nijednog! – reče Hermiona.
– Pa, teško da oni danju uopšte napuštaju kuhinju, zar ne? –
nastavi Skoro Obezglavljeni Nik. – Izlaze noću da malo počiste...
pobrinu se oko kamina i tako to... Mislim, i ne treba da ih vidiš, je l’
da? Po tome se i poznaje dobar kućni vilenjak, po tome što i ne znaš
da je tu.
Hermiona je buljila u njega.
– Ali, plaćaju ih? – reče ona. – Daju im godišnje odmore, zar
ne? I... i bolovanja, i penzije, i sve ostalo?
Skoro Obezglavljeni Nik se tako grohotom nasmeja da mu
okovratnik skliznu i glava mu se otkači, viseći na par centimetara
duhovske kože i mišića koji su je još vezivali za vrat.
– Bolovanja i penzije? – reče on, gurajući svoju glavu nazad na
ramena i učvrstivši je opet okovratnikom. – Kućni vilenjaci ne žele
bolovanja i penzije!
Hermiona pogleda na svoj jedva načet tanjir sa hranom, a zatim
odloži nož i viljušku na njega i odgurnu ga što dalje od sebe.
– Oh, ajde, ’Ermiona – reče Ron, slučajno poprskavši Harija
delićima svog jorkširskog pudinga. – Uups izvini, ’Ari... – On
proguta zalogaj. – Nećeš im obezbediti bolovanja time što ćeš da se
izgladnjuješ!
– Robovska snaga – reče Hermiona, dišući teško kroz nos. –
Eto ko je napravio ovu večeru. Robovska snaga.
I ona odbi da pojede ijedan zalogaj više.
Kiša je i dalje bubnjala po visokim, mračnim prozorima. Još
jedan tresak groma protrese prozore, a olujna tavanica blesnu, osvetljavajući
zlatne tanjire u kojima su ostaci prvog jela nestajali, i
bivali istog trena zamenjeni pudingom.
– Pita s melasom, Hermiona! – reče Ron, namerno usmeravajući
miris pite ka njoj. – I kolači, vidi! Čokoladna torta!
Ali Hermiona mu uputi pogled koji je toliko podsećao na profesorku
Mek Gonagal, da on odustade.
Kada su slistili i pudinge, i kada su i poslednje mrvice nestale s
tanjira, ostavljajući ih čiste kao suza, Albus Dambldor se ponovo
pridiže na noge. Žamor koji je ispunjavao Salu odmah prestade, tako
da su se čuli samo zavijanje vetra i dobovanje kiše.
– Dakle! – reče Dambldor, smeškajući im se svima. – Sada
kada smo svi siti i dobro napojeni – (– Uf! – frknu Hermiona) –
moram još jednom da zamolim za vašu pažnju, dok vam dâm nekoliko
obaveštenja.
– Gospodin Filč, domar, zamolio me je da vam kažem da je
lista zabranjenih predmeta unutar zamka ove godine proširena, kako
bi joj se priključili vrišteći jo-joi, zubati frizbiji i sverazbijajući bumeranzi.
Potpuni spisak sastoji se od nekih četiri stotine trideset sedam
predmeta, rekao bih, i može se videti u kancelariji gospodina Filča,
ukoliko bilo ko bude želeo da ga pogleda.
Uglovi Dambldorovih usana zaigraše.
On nastavi: – Kao i uvek, želeo bih da vas podsetim da je Šuma
na školskom imanju zabranjena za učenike, kao i selo Hogsmid, za
sve ispod treće godine.
– Takođe, moja tužna dužnost je i da vas obavestim da ove godine
neće biti održano školsko prvenstvo u kvidiču.
– Šta? – Hari se prenu. On potraži pogledom Freda i Džordža,
svoje drugare – članove kvidičkog tima. Oni su bezglasno otvarali
usta ka Dambldoru, očigledno previše zaprepašćeni da bi govorili.
Dambldor nastavi: – To je zbog događaja koji će početi u oktobru,
trajati tokom cele školske godine, i oduzimati mnogo vremena i
energije nastavnicima – ali sam siguran da ćete u njemu neizmerno
uživati. Imam veliko zadovoljstvo da objavim da će se ove godine na
Hogvortsu...
Ali u tom trenutku začu se zaglušujuća grmljavina, i vrata Velike
sale uz tresak se otvoriše.
Na vratima je stajao čovek, naslonjen na dugačak štap i ogrnut
u crn putni plašt. Sve glave u Velikoj sali okrenuše se ka strancu,
iznenada obasjanom razgranatom munjom što je blesnula preko
tavanice. On spusti svoju kapuljaču, otrese grivu prosede kose, a
zatim se uputi ka nastavničkom stolu.
Prilikom svakog drugog njegovog koraka salom je odjekivalo
tupo klank. On dođe do ivice gornjeg stola, okrenu se nadesno i
teškim koracima odšepa ka Dambldoru. Još jedan blesak munje
pređe preko tavanice. Hermioni zastade dah.
Munja je obasjala čovekovo lice, istakavši njegov jasan reljef, i
to je bilo lice kakvo Hari dotad nije imao prilike da vidi. Izgledalo je
kao da ga je izdeljao od trošnog drveta neko ko je imao samo bledu
ideju o tome kako bi ljudska lica trebalo da izgledaju, i ko nije baš
vešt s dletom. Svaki pedalj kože izgledao je kao da je prekriven
ožiljcima. Usta su mu bila nalik dijagonalnoj poderotini, a nedostajalo
mu je veliko parče nosa. Ali oči su bile te koje su ovog čoveka,
više od svega, činile tako zastrašujućim.
Jedno je bilo malo, tamno i prodorno. Drugo je bilo krupno, okruglo
kao novčić, i drečave jarkoplave boje. Plavo oko se neprekidno
pomeralo, bez treptanja, i okretalo se gore-dole i levo-desno, sasvim
nezavisno od normalnog oka – a zatim se izvrnulo naopako,
gledajući u unutrašnjost čovekove glave, tako da su svi mogli da
vide njegovu beonjaču.
Stranac priđe Dambldoru. Ispruži ruku, podjednako prošaranu
ožiljcima kao i njegovo lice, i Dambldor se rukova s njim, mrmljajući
reči koje Hari nije mogao da čuje. Izgledalo je da se o nečemu
raspituje kod stranca, koji se bez smeška rukovao s njim i odgovarao
ispod glasa. Dambldor klimnu glavom, i pokaza čoveku prazno
mesto sa svoje desne strane.
Stranac sede, protrese svoju grivu tamnosede kose, kako bi je
sklonio s lica, privuče tanjir s kobasicama ka sebi, a zatim ga pridiže
ka onome što je ostalo od njegovog nosa i omirisa ga. Potom izvuče
mali nož iz svog džepa, probode njime kobasicu i poče da jede.
Normalno oko bilo mu je fiksirano na kobasice, dok je plavo oko i
dalje neumorno kružilo po svojoj duplji, osmatrajući Veliku salu i
učenike.
– Dozvolite da vam predstavim našeg novog nastavnika Odbrane
od Mračnih veština – reče Dambldor veselo, dok mu je glas
odzvanjao u mrtvoj tišini. – Profesora Ćudljivka.
Bilo je uobičajeno da se novi članovi osoblja pozdrave
aplauzom, ali niko od osoblja i učenika ovoga puta nije zatapšao, osim
Dambldora i Hagrida. Obojica su aplaudirali iz sve snage, ali je
zvuk tapšanja jezivo odjekivao u tišini, pa i oni prestadoše relativno
brzo. Svi ostali su izgleda bili previše opčinjeni Ćudljivkovim bizarnim
izgledom da bi bili u stanju da učine išta drugo osim da zure u
njega.
– Ćudljivko? – Hari promrmlja Ronu. – Ludooki Ćudljivko?
Onaj kome je tvoj tata otišao da pomogne jutros?
– Mora da je taj – reče Ron tihim, zapanjenim glasom.
– Šta mu se dogodilo? – prošaputa Hermiona. – Šta mu se
desilo s licem?
– Pojma nemam – došapnu joj Ron, fascinirano posmatrajući
Ćudljivka.
Ćudljivko je delovao kao da ga se uopšte nije ticala ne baš topla
dobrodošlica s kojom je dočekan. Ignorišući kriglu soka od bundeve,
on posegnu u svoj putni ogrtač, izvuče pljosku i povuče veliki cug iz
nje. Dok je podizao ruku s pljoskom da bi cugnuo, njegov ogrtač se
odiže desetak centimetara od zemlje, i Hari vide, ispod stola, nekoliko
centimetara izrezbarene drvene noge, koja se završavala u stopalu
s kandžama.
Dambldor se ponovo nakašlja.
– Kao što sam rekao – reče on, smešeći se gomili učenika pred
njim, koji su svi do jednog i dalje opčinjeno gledali u Ludookog
Ćudljivka – u narednih nekoliko meseci imaćemo čast da budemo
domaćini veoma uzbudljivog događaja, događaja koji se nije
održavao više od jednog veka. Veliko mi je zadovoljstvo da vas
obavestim da će se ove godine na Hogvortsu odvijati Tročarobnjački
turnir.
– ŠALITE se! – reče Fred Vizli glasno.
Napetost koja je ispunjavala Veliku salu još od Ćudljivkovog
dolaska naglo se prekinu.
Skoro svi se nasmejaše, a i Dambldor se zakikota u znak
priznanja.
– Ne šalim se, gospodine Vizli – reče on – mada, kada ste već
spomenuli, čuo sam jedan odličan vic preko leta, o trolu, babarogi i
leprikonu koji su otišli u krčmu i...
Profesorka Mek Gonagal glasno pročisti grlo.
– Ovaj... ali sada verovatno nije najbolji trenutak... ne... – reče
Dambldor. – Gde sam ono stao? Ah, da, Tročarobnjački turnir... pa,
neki od vas možda ne znaju šta sve podrazumeva ovaj turnir, tako da
se nadam da će mi oni koji znaju oprostiti što ću to ukratko objasniti.
– Tročarobnjački turnir je prvi put održan pre nekih sedam stotina
godina, kao prijateljsko nadmetanje između tri najveće evropske
škole čarobnjaštva – Hogvortsa, Bobatonsa i Durmstranga. Svaku je
predstavljao šampion kojeg je škola sama izabrala, a sva tri šampiona
su se takmičila u tri magijska zadatka. Škole su na smenu bile
domaćini turnira, jednom u svakih pet godina, pošto je to najbolji
način uspostavljanja veza između mladih veštica i čarobnjaka različitih
nacionalnosti – to jest sve dok se danak u smrti nije toliko
povećao da je turnir ukinut.
– Danak u smrti? – prošaputa Hermiona zabrinuto. Ali njenu
zabrinutost nije delila većina učenika u Sali: mnogi od njih su
uzbuđeno šaputali međusobno, a i Hari kao da je bio zainteresovaniji
da sazna više o tom turniru, nego da brine o nekim životima
izgubljenim pre koju stotinu godina.
– Tokom proteklih vekova bilo je nekoliko pokušaja da se
turnir obnovi – nastavi Dambldor – ali nisu bili previše uspešni.
Ipak, naši odseci za međunarodnu magijsku saradnju i magijske igre
i sportove prosudili su da je sada pravo vreme za još jedan pokušaj.
Celo leto smo naporno radili kako bismo se osigurali da se nijedan
šampion ne nađe u smrtnoj opasnosti.
– Glavešine Bobatonsa i Durmstranga dolaze u oktobru, sa
svojim užim izborom takmaca, a odabir tri šampiona će se održati za
Noć veštica. Nepristrasni sudija će odlučiti koji su učenici najdostojniji
da se takmiče za Tročarobnjački kup, donesu slavu svojoj školi i
dobiju hiljadu galeona novčane nagrade.
– Ja ću da se oprobam! – prosikta Fred Vizli sa dna stola, dok
mu je lice blistalo entuzijazmom od pomisli na mogućnost tolike
slave i bogatstva. On nije bio jedini koji je sebe zamišljao kao hogvortskog
šampiona. Za stolovima svake od kuća Hari je video
učenike kako fascinirano zure u Dambldora, ili žustro šapuću nešto
svojim susedima. Ali tada Dambldor ponovo progovori, i cela Sala
se ponovo utiša.
– Iako znam da ste svi veoma nestrpljivi da prenesete Tročarobnjački
kup u Hogvorts – reče on – direktori škola učesnica, zajedno s
Ministarstvom magije, složili su se da ove godine uvedu starosnu
granicu za učesnike. Samo punoletni učenici – što će reći, oni od
sedamnaest godina ili više – moći će da se prijave. Ovo je –
Dambldor neznatno povisi glas jer je nekoliko učenika počelo glasno
da se zgražava, a Vizlijevi blizanci delovali su besno – mera predostrožnosti
za koju mislimo da je neophodna, ako se uzme u obzir
da će zadaci na turniru i dalje biti teški i opasni, ma šta preduzeli, i
da je malo verovatno da će učenici razreda nižih od šestog i sedmog
moći da se izbore s njima. Lično ću se postarati da nijedan maloletni
učenik ne prevari našeg nepristrasnog sudiju da ga izabere za hogvortskog
šampiona. – Njegove svetloplave oči zasvetlucaše kad se
nakratko zaustaviše na buntovničkim licima Freda i Džordža. –
Stoga vas molim da ne traćite svoje i naše vreme prijavljujući se
ukoliko ste mlađi od sedamnaest godina.
– Delegacije Bobatonsa i Durmstranga doći će u oktobru i ostati
s nama veći deo godine. Znam da ćete se svi potruditi da boravak
naših inostranih gostiju bude što prijatniji dok su s nama, i da ćete
pružiti svesrdnu podršku hogvortskom šampionu, kada on, ili ona,
bude izabran. A sada je već kasno, a ja znam koliko vam je svima
važno da budete odmorni i spremni kada sutra ujutro krenete na
časove. Vreme je za spavanje! Baj-baj!
Dambldor ponovo sede i okrenu se da popriča s Ludookim
Ćudljivkom. Začu se škripanje i treskanje kad učenici počeše da
ustaju i u grupicama izlaze kroz dvostruka vrata u Ulaznu dvoranu.
– Ne mogu to da učine! – reče Džordž Vizli, koji se nije
priključio gomili što se kretala prema vratima, već je stajao i gledao
u Dambldora. – Mi ćemo napuniti sedamnaest u aprilu, zašto da i mi
ne pokušamo?
– Neće me sprečiti da se prijavim – reče Fred tvrdoglavo,
takođe se mršteći ka nastavničkom stolu. – Šampioni će moći da
rade razne stvari koje inače ne bi mogli. Plus hiljadu galeona
nagrade!
– Da – reče Ron, izgubljenog pogleda. – Da, hiljadu galeona...
– Hajdemo – reče Hermiona – ostaćemo poslednji ovde ako se
ne pomerite.
Hari, Ron, Hermiona, Fred i Džordž krenuše ka Ulaznoj dvorani
dok su blizanci diskutovali na koji način bi Dambldor mogao da
spreči one koji nisu navršili sedamnaestu da se ne prijave na turnir.
– A ko je taj nepristrasni sudija koji će odlučiti ko su šampioni?
– reče Hari.
– Pojma nemam – reče Fred – ali toga ćemo morati da nasamarimo.
Mislim da će par kapi Napitka za starenje biti dovoljno,
Džordže...
– Ipak, Dambldor zna da nisi punoletan – reče Ron.
– Da. Ali ne odlučuje on o tome ko će biti šampion, je li tako? –
reče Fred prepredeno. – Meni se čini da će taj sudija odabrati najbolje
iz svake škole bez obzira na to koliko godina imaju. Dambldor
samo pokušava da nas spreči da se prijavimo.
– Pa ipak, ljudi su ginuli! – reče Hermiona zabrinutim glasom
kad su prošli kroz vrata skrivena iza tapiserije i krenuli uz još jedno,
uže stepenište.
– Da – reče Fred rasejano – ali to je bilo pre mnogo godina, zar
ne? Uostalom, gde je zabava ako nema malo rizika? Hej, Rone, šta
ako uspemo da zaobiđemo Dambldorovu zabranu? Da li bi se
prijavio?
– Šta misliš? – Ron upita Harija. – Bilo bi sjajno prijaviti se,
zar ne? Ali pretpostavljam da bi oni hteli nekog starijeg... ne znam
da li smo dovoljno naučili...
– Ja sigurno nisam – začu se Nevilov sumoran glas iza Freda i
Džordža. – Mada bi moja baka verovatno želela da se okušam, ona
uvek priča kako treba da doprinesem ugledu porodice. Verovatno ću
morati da – uuuups...
Nevilovo stopalo propade kroz stepenik na sredini stepeništa.
Na Hogvortsu je bilo mnogo takvih trik-stepeništa, i većina starijih
učenika već je bila navikla da ih preskače, ali Nevilovo pamćenje
bilo je do zla boga loše. Hari i Ron ga uhvatiše ispod pazuha i
izvukoše mu nogu, dok je metalni oklop na vrhu stepeništa škripao i
čangrljao, smejući se piskutavo.
– Ućuti, ti – reče Ron, zalupivši mu vizir dok su prolazili pored
njega.
Popeli su se do ulaza u grifindorski toranj koji je bio sakriven
iza velikog portreta debele gospođe dame u ružičastoj svilenoj
haljini.
– Lozinka? – reče ona, dok su se oni približavali.
– Koještarija – reče Džordž – jedan asistent mi je to rekao dok
smo bili dole.
Portret se pomeri u stranu, otkrivši rupu u zidu, kroz koju se svi
uspuzaše. Pucketava vatra grejala je veliki ovalni dnevni boravak
pun mekanih fotelja i stočića. Hermiona mrko pogleda plamenove
koji su veselo plesali, i Hari je ču kako je promrmljala „robovska
radna snaga“ pre nego što im požele laku noć i nestade kroz vrata
ka ženskim spavaonicama.
Hari, Ron i Nevil se uspeše uz poslednje, spiralno stepenište, i
konačno stigoše do sopstvene spavaonice na samom vrhu tornja. Pet
kreveta s tamnocrvenim baldahinima bilo je smešteno uza zidove,
svaki sa zasebnim kovčegom u podnožju za svog vlasnika. Din i Šejmus
su se već spremali za spavanje. Šejmus je prikačio svoju irsku
rozetu za naslon kreveta, a Din je obesio poster Viktora Kruma iznad
svog noćnog stočića, odmah pored svog starog postera fudbalskog
kluba Vest Hem.
– Sumanuto – uzdahnu Ron, vrteći glavom ka potpuno nepomičnim
fudbalerima.
Hari, Ron i Nevil se uvukoše u pidžame, a potom u krevete.
Neko – kućni vilenjak, bez sumnje – postavio je posude za grejanje
kreveta između čaršava. Bilo je izuzetno udobno ležati u krevetu i
slušati oluju kako besni napolju.
– Možda ću i pokušati, znaš – reče Ron sanjivo iz mraka – ukoliko
Fred i Džordž pronađu način da... Turnir... nikad se ne zna, zar
ne?
– Pretpostavljam da ne... – Hari se okrenu u krevetu, dok mu se
niz sjajnih novih slika vrteo u glavi... Kao, prevario je nepristrasnog
sudiju da on, Hari, ima sedamnaest godina... Postao je hogvortski
šampion... Stoji na terenu, ruku podignutih u znak trijumfa pred celom
školom, koja aplaudira i vrišti... Upravo je osvojio pobedu na
Tročarobnjačkom turniru... Čoino lice se posebno izdvaja u
zamagljenoj masi, lice koje sija od divljenja...
Hari se zacereka u svoj jastuk, radostan što Ron ne može da
vidi ono što on može.

13. Ludooki Ćudljivko



Oluja se izduvala do sledećeg jutra, mada je tavanica u Velikoj sali i
dalje bila turobna: teški oblaci kalajnosive boje još su se nadvijali
nad njima za doručkom, dok su Hari, Ron i Hermiona proučavali
raspored časova. Nekoliko sedišta dalje, Fred, Džordž i Li Džordan
su raspravljali o magijskim metodama uz čiju bi pomoć mogli da
izgledaju starije i o tome kako izblefirati sudiju na Tročarobnjačkom
turniru.
– Danas nije loše... napolju smo celo jutro – reče Ron, koji je
prstom prelazio preko kolone označene s ponedeljak na svom
rasporedu – Herbologija s haflpafovcima i Briga o magijskim
stvorenjima... prokletstvo, i dalje smo sa sliterincima...
– Dvočas Predskazivanja popodne – jauknu Hari, gledajući u
raspored. Predskazivanje je bio njegov najneomiljeniji predmet posle
Napitaka. Profesorka Treloni je neprekidno predskazivala Harijevu
smrt, što je njega izuzetno iritiralo.
– Trebalo je da odustaneš od tog predmeta, kao ja, zar ne? –
reče Hermiona oštro, mažući puter na tost. – Onda bi učio nešto
smisleno, kao što je Aritmantija.
– Vidim, ponovo jedeš – reče Ron, posmatrajući Hermionu
kako dodaje poveću količinu džema na tost s puterom.
– Shvatila sam da postoje bolji načini da se zauzmem za prava
vilenjaka – reče Hermiona nadmeno.
– Da... a i ogladnela si – reče Ron cereći se.
Začu se naglo šuštanje iznad njih, i stotine sova ulete noseći
jutarnju poštu. Hari instinktivno podiže pogled, ali u gomili smeđih i
sivih ptica nije bilo ni traga beloj. Sove su kružile oko stolova,
tražeći osobe na koje su adresirana pisma i paketi. Velika smeđežućkasta
sova sjuri se ka Nevilu Longbotomu i ostavi mu paket u
krilu – Nevil je skoro uvek nešto zaboravljao da zapakuje. Na
drugom kraju sale, orlovska sova sletela je na rame Draku Melfoju,
noseći nešto nalik na njegovu uobičajenu pošiljku slatkiša i kolača
od kuće. Pokušavajući da ignoriše potmulo osećanje razočaranja u
stomaku, Hari se vrati svojoj kaši. Da li je moguće da se nešto desilo
Hedvigi, te da Sirijus čak nije ni dobio njegovo pismo?
Njegova zabrinutost trajala je sve dok ne stigoše do vlažnog
obraslog putića koji vodi ka staklenoj bašti, a tu ga dočeka profesorka
Mladica. Upravo je pokazivala razredu najružnije biljke koje je
Hari ikada video. Zapravo, više su ličile na ogromne crne puževe
koji vire iz zemlje, nego na biljke. Svaka se pomalo migoljila i imala
veliki broj krupnih, sjajnih oteklina, naizgled punih tečnosti.
– Buboničke cevke – reče im profesorka Mladica živahno. –
Treba im ceđenje. Sakupićete gnoj...
– Sakupićemo šta? – upita Šejmus Finigan s gađenjem.
– Gnoj, Finigane, gnoj – reče profesorka Mladica. – A on je
izuzetno dragocen, stoga ga ne rasipajte. Kao što sam rekla, sakupljaćete
gnoj u ove bočice. Nosite rukavice od zmajeve krljušti,
pošto taj bubonički gnoj ume da izazove čudne stvari po koži ako
nije razblažen.
Cediti buboničke cevke bilo je odvratno, ali na čudan način i
prijatno. Čim bi otok pukao, pokuljala bi velika količina guste
žutozelene tečnosti, koja je jako mirisala na benzin. Hvatali su je u
flašice koje im je profesorka Mladica pokazala, i do kraja časa sakupili
su nekoliko litara.
– Ovo će usrećiti Madam Pomfri – reče profesorka Mladica, zapušivši
poslednju flašicu pampurom. – Odlično sredstvo za
tvrdoglavije oblike akni, taj buboničkocevski gnoj. Sprečiće učenike
da pribegavaju očajničkim merama kako bi se otarasili bubuljica.
– Kao sirota Eloiza Midžen – reče Hana Abot, haflpafovka,
prigušenim glasom. – Pokušala je da baci kletvu na svoje.
– Šašava devojka – reče profesorka Mladica, vrteći glavom. –
Ali, Madam Pomfri je na kraju uspela da joj ponovo prikači nos.
Iz zamka, s druge strane vlažne poljane, odjeknu zvonjava, označavajući
kraj časa, i razredi se razdvojiše: haflpafovci krenuše uz
kamene stepenice na čas Preobražavanja, a grifindorci u suprotnom
pravcu, niz travnati brežuljak ka Hagridovoj maloj brvnari, na ivici
Zabranjene šume.
Hagrid je stajao ispred kolibe držeći ruku na svom ogromnom
lovačkom hrtu, Fengu. Na zemlji pokraj njegovih nogu stajalo je
nekoliko otvorenih drvenih sanduka, a Feng je cvileo i vukao svoju
ogrlicu, očigledno znatiželjan da ispita njihov sadržaj izbliza. Kad su
prišli bliže, do ušiju im dopre čudnovat čangrljav zvuk, presecan
nečim što je zvučalo poput malih eksplozija
– ’Bro jutro! – reče Hagrid, cereći se Hariju, Ronu i Hermioni.
– Bolje da vi sačekamo sliterince, oni ne bi ’teli da ovo propuste...
zadnjerasprskavajući skruti!
– Šta reče? – zapanji se Ron.
Hagrid upre prstom ka sanducima.
– Fuuuuj! – proskiča Lavander Braun, odskočivši unazad.
„Fuuuuj“ je, po Harijevom mišljenju, najbolje opisivalo zadnjerasprskavajuće
skrute. Izgledali su kao deformisani jastozi bez
oklopa, užasno bledi i ljigavi, s nožicama koje su virile na svakojakim
čudnim mestima, i bez vidljive glave. Bilo ih je po stotinak u
svakom od sanduka, dugačkih oko petnaestak centimetara, a svi su
puzali jedni preko drugih, slepo udarajući u ivice kutija. Ispuštali su
vrlo jak zadah trule ribe. Često bi iz njihovih zadnjih krajeva izbile
varnice, praćene malim puf, odbacujući skrute po nekoliko centimetara
uvis.
– Tek se izlegli – reče Hagrid ponosno – tak’ da ćete moć’ sami
da i’ uzgajate! Mislijo sam da napravimo jedan mali projektić od
toga!
– A zašto bismo mi želeli da ih uzgajamo? – upita jedan hladan
glas.
Upravo su stigli sliterinci. To je izgovorio Drako Melfoj. Kreb i
Gojl su se odobravajuće kikotali na njegove reči.
Hagrida je ovo pitanje zaprepastilo.
– Mislim, šta oni rade? – upita Melfoj. – Koja je korist od njih?
Hagrid otvori usta da odgovori, očigledno pomno razmišljajući.
Nekoliko sekundi trajao je tajac, a onda on progovori grubo: – To vi
je vaša sledeća lekcija, Melfoj. Danas ih samo ’ranite. E pa, sa’ će da
isprobavamo na njima par različiti’ stvarčica – nikada ih dosad nisam
imao, ne znajem š’a bi mogli da jedu – će da probamo s jajima i
žabljom džigericom i parčićima belouške – samo im davajte pomalo,
da probaju.
– Prvo gnoj, a sada ovo – promrmlja Šejmus.
Samo je duboka privrženost Hagridu naterala Harija, Rona i
Hermionu da uzmu pune šake gnjecave žablje džigerice i ubace ih u
sanduke, u pokušaju da namame zadnjerasprskavajuće skrute. Hari
nije mogao da potisne sumnju da je sve to besmisleno, pošto se
činilo da skruti nemaju usta.
– Jao! – vrisnu Din Tomas, posle desetak minuta. – Uhvatio me
je!
Hagrid požuri do njega, gledajući radoznalo.
– Jedan kraj mu je eksplodirao! – reče Din ljutito, pokazujući
Hagridu opekotinu na svojoj ruci.
– Ah, da, ume to da se desi kad grunu – reče Hagrid, klimajući
glavom.
– Fuuuuj! – reče Lavander Braun ponovo. – Fuuuj, Hagride, šta
mu je ta šiljata stvarčica?
– Ah, pa neki od nji’ imaju žaoke – reče Hagrid strasno
(Lavander brzo izvuče ruku iz sanduka). – Rek’o bih da su to mužjaci...
ženke imaju neku sisaljku na stomacima... Mislim da služi za
srkanje krvi.
– Pa, sada stvarno vidim zašto pokušavamo da ih održimo u
životu – reče Melfoj sarkastično. – Ko ne bi želeo kućne ljubimce
koji mogu da opeku, ubodu i ugrizu odjednom?
– To što nisu preterano lepi ne znači da ne mogu da budu korisni
– obrecnu se Hermiona. – Zmajska krv je neverovatno čudotvorna,
ali ipak ne bi poželeo da ti zmaj bude kućni ljubimac, zar ne?
Hari i Ron se nasmešiše Hagridu, koji im se krišom osmehnu
ispod svoje gusto obrasle brade. Hagridova najveća želja bila je da
ima zmaja kućnog ljubimca – što su Hari, Ron i Hermiona znali vrlo
dobro – čak je nakratko i imao zmaja u vreme kada su bili na prvoj
godini, i to opakog norveškog šiljkoleđog zmaja po imenu Norbert.
Hagrid je prosto obožavao čudovišna stvorenja – što smrtonosnija, to
bolje.
– Pa, skruti su makar mali – reče Ron, dok su se uspinjali
prema zamku na ručak, sat vremena kasnije.
– Sada jesu – reče Hermiona ogorčeno – ali čim Hagrid bude
prokljuvio čime se hrane, pretpostavljam da će dostići dužinu od dva
metra.
– Pa, to neće ni biti važno, ako se ispostavi da leče morsku bolest,
ili nešto slično, zar ne? – reče Ron, prevejano joj se cereći.
– Savršeno dobro znaš da sam to rekla da bih ućutkala Melfoja
– reče Hermiona. – Zapravo mislim da je u pravu. Najbolje bi bilo
sve ih izgaziti, pre nego što počnu da nas napadaju.
Seli su za grifindorski sto i poslužili se jagnjećim kotletima i
krompirom. Hermiona poče da jede tako brzo da se Hari i Ron zapiljiše
u nju.
– Ovaj... je l’ ovo neka nova vrsta demonstracija za prava
kućnih vilenjaka? – reče Ron. – Ješćeš dok ne povratiš?
– Ne – reče Hermiona, s onoliko dostojanstva koliko je mogla
da skupi s ustima punim prokelja. – Samo žurim da stignem u
biblioteku.
– Šta? – reče Ron u neverici. – Hermiona... tek smo prvi dan
ovde! Još nismo dobili ni domaći!
Hermiona slegnu ramenima i nastavi da trpa hranu u usta kao
da nije jela danima. Zatim skoči na noge, rekavši: – Vidimo se za
večerom! – i odjuri velikom brzinom.
Kada je zvono oglasilo početak popodnevnih časova, Hari i
Ron krenuše ka Severnom tornju, gde su, od vrha uskih spiralnih stepenica,
srebrne merdevine vodile kroz kružni otvor na plafonu u
sobu u kojoj živi profesorka Treloni.
Iz kamina se širio poznati miris slatkastog parfema koji im zagolica
nozdrve čim su izronili s vrha merdevina. Kao i uvek, zavese
su bile navučene. Ovalna soba kupala se u crvenkastom svetlu brojnih
lampi prekrivenih šalovima i maramama. Hari i Ron prođoše
kroz gomilu zauzetih tapaciranih stolica i taburea koji su zakrčili
sobu, i sedoše za mali okrugli sto.
– Dobar dan – reče magloviti glas profesorke Treloni odmah
iza Harija, nateravši ga da poskoči.
Vrlo mršava, s ogromnim naočarima zbog kojih su joj oči delovale
prevelike za njeno lice, profesorka Treloni je škiljila ka Hariju s
tragičnim izrazom koji bi nabacila kad god bi ga ugledala.
Uobičajena količina đinđuva, lančića i ogrlica presijavala se na njoj
pri svetlosti vatre.
– Nečim si obuzet, dušo – reče ona žalostivo Hariju. – Moje unutrašnje
oko vidi kroz tvoje hrabro lice u unutrašnjost tvoje zabrinute
duše. I nažalost, moram reći da tvoje brige nisu bez osnova. Vidim
pred tobom teška vremena, avaj... izuzetno teška... plašim se da će se
stvar od koje strepiš zaista obistiniti... možda i pre nego što misliš...
Njen glas pređe gotovo u šapat. Ron poče da prevrće očima ka
Hariju, koji mu, okamenjen, uzvrati pogled. Profesorka Treloni
prođe pored njih i zauze mesto u velikoj fotelji ispred vatre, okrenuta
ka razredu. Lavander Braun i Parvati Petil, koje su se duboko divile
profesorki Treloni, već su sedele na tabureima tik uz nju.
– Dušice moje, vreme je da uzmemo u obzir zvezde – reče ona.
– Kretanja planeta i mistična znamenja koja se na osnovu toga
otkrivaju samo onima koji su upućeni u korake velikog nebeskog
plesa. Ljudska sudbina može se otkriti iz planetarnih zračenja, koja
se ukrštaju...
Ali Harijeve misli su odlutale. Mirišljava vatra uvek ga je činila
sanjivim i previše umornim da bi razmišljao, a trabunjanja profesorke
Treloni o predviđanju sudbine nikad mu nisu držala pažnju,
iako nije mogao da ne razmišlja o onome što mu je upravo rekla. –
Plašim se da će se stvar od koje strepiš zaista obistiniti...
Ali Hermiona je u pravu, pomisli Hari iznerviran, profesorka
Treloni je zaista stara prevarantkinja. On trenutno ne strepi ni od
čega... sem, naravno, ako se ne računaju njegovi strahovi da je
Sirijus uhvaćen... ali šta bi profesorka Treloni mogla da zna? On je
odavno zaključio da su njena predviđanja sudbine samo gomila
nasumičnih nagađanja i izazivanje jeze, ništa više.
Osim, naravno, onomad, na kraju prošle godine, kada je predvidela
da će se Voldemor ponovo uzdići... a i sâm Dambldor je lično
potvrdio da je trans bio autentičan, kada mu ga je Hari opisao...
– Hari! – promrmlja Ron.
– Šta je?
Hari se osvrnu: ceo razred je buljio u njega. On se uspravi. Bio
je malčice zadremao, izgubljen u vrućini i svojim mislima.
– Rekoh, dušice, da si očigledno rođen pod kobnim uticajem
Saturna – reče profesorka Treloni, neznatno nagoveštavajući glasom
da joj se ne sviđa to što ne obraća pažnju na njene reči.
– Rođen pod... čime, izvinite? – upita Hari.
– Saturnom, dušice, planetom Saturn! – odgovori mu profesorka
Treloni, definitivno rasrđena što ga te novosti nisu uplašile. –
Govorila sam da je Saturn očigledno bio u jakoj poziciji moći na nebesima
u trenutku tvog rođenja... tvoja tamna kosa... tvoja nesrećna
pozicija... tragični gubici u ranoj mladosti... mislim da sam u pravu
ako kažem, dušice, da si rođen sredinom zime?
– Ne – reče Hari – rođen sam u julu.
Ron žurno pretvori svoj smeh u kikotavi kašalj.
Pola sata kasnije, svako od njih je dobio komplikovanu kružnu
kartu i pokušavao da popuni pozicije planeta u trenutku svog
rođenja. Bio je to dosadan posao, koji je zahtevao mnogo konsultovanja
satnica planeta i proračunavanje uglova.
– Ja ovde imam dva Neptuna – reče Hari posle izvesnog
vremena, mršteći se na svoj list pergamenta – to ne može biti tačno,
zar ne?
– Aaah – reče Ron, imitirajući mistično šaputanje profesorke
Treloni – kada se dva Neptuna pojave na nebu, to je siguran znak da
će se roditi patuljak s naočarima, Hari...
Šejmus i Din, koji su radili u blizini, glasno se zacerekaše, ali
očigledno ne dovoljno glasno da priguše uzbuđeno cijukanje
Lavander Braun: – Oh, profesorka, pogledajte! Čini mi se da imam
jednu nepredviđenu planetu! Auuu, koja je to, profesorko?
– To je Uran, dušice – reče profesorka Treloni, gvireći ka karti.
– Mogu li i ja da ti pogledam Uran, Lavander? – upita Ron.
Na njegovu nesreću, profesorka Treloni ga je čula, što ju je
možda i nateralo da im zada obiman domaći na kraju časa.
– Detaljna analiza toga kako će na vas uticati planetarna
kretanja u narednom mesecu, s izvodima iz vaše lične zvezdane
karte – obrecnu se ona, zvučeći više kao profesorka Mek Gonagal
nego kao njeno vlastito vazdušasto-paperjasto ja – i da sve bude
gotovo do sledećeg ponedeljka, bez ikakvih izgovora!
– Prokleti stari šišmiš – reče Ron ogorčeno, kad se priključiše
gomili koja se spuštala niza stepenice nazad ka Velikoj sali na
večeru. – To će nam oduzeti ceo vikend, to će nam...
– Toliko mnogo za domaći? – Hermiona ih je veselo sustigla. –
Profesorka Vektor nama nije dala ništa!
– E pa, ura za profesorku Vektor – reče Ron dureći se.
Stigoše do Ulazne dvorane prepune ljudi koji su stajali u redu
za večeru. Upravo su stali na kraj reda kad začuše snažan glas iza
sebe.
– Vizli! Hej, Vizli!
Hari, Ron i Hermiona se okrenuše. Melfoj, Kreb i Gojl stajali
su iza njih, sva trojica očigledno izrazito zadovoljna zbog nečega.
– Šta je? – reče Ron kratko.
– Tvoj tata je u novinama, Vizli! – reče Melfoj, vitlajući
primerkom Dnevnog proroka, i govoreći vrlo glasno, kako bi ga svi
u prepunoj Ulaznoj dvorani čuli. – Čuj ovo!
NOVE GREŠKE MINISTARSTVA MAGIJE
Čini se da nevolje u Ministarstvu magije još nisu gotove,
piše Rita Skiter, specijalni dopisnik. Nedavno optuženo za
nedovoljnu kontrolu mase na Svetskom prvenstvu u
kvidiču, i dalje nesposobno da objasni nestanak jedne od
svojih veštica, Ministarstvo je doživelo još jednu sramotu
juče posle ludorija Arnolda Vizlija, iz Odseka za zloupotrebu
normalskih predmeta.
Melfoj podiže pogled.
– Zamisli, čak mu ni ime nisu potrefili, Vizli, kao da je potpuni
nikogović, zar ne? – zagrakta on.
Svi u Ulaznoj dvorani pretvoriše se u uvo. Melfoj ispravi novine
lakim potezom i nastavi:
Arnold Vizli, koji je pre dve godine optužen za posedovanje
letećeg automobila, juče je bio umešan u čarku s nekoliko
normalskih čuvara zakona (’policajaca’) u vezi s velikim
brojem visokoagresivnih kanti za đubre. Gospodin
Vizli je izgleda pohitao u pomoć „Ludookom“ Ćudljivku,
ostarelom bivšem Auroru koji se povukao iz Ministarstva
kada više nije mogao da razluči rukovanje od pokušaja
ubistva. Ne iznenađuje stoga što je, po dolasku do visokoobezbeđene
kuće gospodina Ćudljivka, gospodin Vizli
otkrio da je gospodin Ćudljivko još jednom digao lažnu
uzbunu. Gospodin Vizli je bio primoran da nekolicini izmeni
sećanja pre nego što je uspeo da pobegne
policajcima, ali je odbio da odgovori na pitanja Dnevnog
proroka zbog čega je umešao Ministarstvo u takvu nečasnu
i potencijalno sramotnu scenu.
– A tu je i slika, Vizli! – reče Melfoj, presavijajući novine i
podižući ih. – Slika tvojih roditelja ispred vaše kuće – ako to možeš
nazvati kućom! Tvoja majka bi mogla malčice da smrša, zar ne?
Ron se tresao od besa. Svi su zurili u njega.
– Nosi se, Melfoje – reče Hari. – Hajdemo, Rone...
– O, da, ti si odseo kod njih ovog leta, zar ne, Poteru? – iskezi
se Melfoj. – Reci mi, da li je njegova majka zaista toliko debela, ili
je to samo zbog fotografije?
– A šta je s tvojom majkom, Melfoje? – reče Hari, dok je zajedno
s Hermionom grabio Rona za odoru, sprečavajući ga da se baci
na Melfoja. – Taj njen izraz lica, kao da joj je balega pod nosem? Da
li je oduvek tako izgledala, ili je to samo zato što si ti bio s njom?
Melfojevo bledo lice neznatno porumene. – Da se nisi usudio
da vređaš moju majku, Poteru.
– Onda začepi svoju veliku gubicu – reče Hari, okrećući se na
drugu stranu.
BENG!
Nekoliko prisutnih vrisnu – Hari oseti kako ga nešto belo, usijano
okrznu po licu – on gurnu ruku u odoru, tražeći svoj čarobni
štapić, ali pre nego što ga je dotakao, začu drugo glasno BENG, i
hroptavi povik koji odjeknu Ulaznom dvoranom.
– VALA NEĆEŠ, SINKO!
Hari se okrenu. Profesor Ćudljivko je ćopao niz mermerno stepenište.
Njegov štapić je bio isukan i pokazivao je u pravcu
snežnobele lasice koja je drhtala na kamenom podu, tačno tamo gde
je Melfoj do maločas stajao.
Nasta stravična tišina u Ulaznoj dvorani. Niko sem Ćudljivka
nije se micao. Ćudljivko se okrenu i pogleda u Harija – ili makar
njegovo normalno oko pogleda u Harija: ono drugo je očigledno
gledalo u unutrašnjost njegove glave.
– Da li te je pogodio? – zareža Ćudljivko. Glas mu je bio dubok
i čegrtav poput šljunka.
– Ne – reče Hari – promašio je.
– OSTAVI GA! – povika Ćudljivko.
– Da ostavim... šta? – reče Hari, zabezeknut.
– Ne ti, on! – zareža Ćudljivko, pokazujući palcem preko svog
ramena ka Krebu, koji se upravo ukočio, u pokušaju da pokupi belu
lasicu. Izgleda da je Ćudljivkovo pokretljivo oko bilo magično i da
je moglo da vidi kroz njegov potiljak.
Ćudljivko poče da hramlje ka Krebu, Gojlu i lasici, koja
prestrašeno cijuknu i poče da beži u pravcu podruma.
– Neće moći! – grmeo je Ćudljivko, upirući ponovo štapićem u
lasicu – koja polete deset stopa uvis, pade uz pljesak na pod, a zatim
ponovo odskoči nagore.
– Ne volim ljude koji napadaju protivnika kad im je okrenut
leđima – režao je Ćudljivko, dok je laaica odskakivala sve više i
više, cvileći od bola. – Uraditi tako nešto je baš smrdljiva,
kukavička, loša stvar...
Lasica je letela kroz vazduh, dok su joj se noge i rep bespomoćno
klatili.
– Da-to-više-nikada-nisi-uradio – reče Ćudljivko, izgovarajući
svaku reč u trenutku kada bi lasica udarila o kameni pod i ponovo
odskočila.
– Profesore Ćudljivko! – reče preneraženi glas iza njega.
Profesorka Mek Gonagal silazila je niz mermerne stepenice
ruku punih knjiga.
– Zdravo, profesorka Mek Gonagal – reče Ćudljivko smireno,
odbacujući lasicu još više.
– Šta... šta to radite? – upita profesorka Mek Gonagal, prateći
očima lasicu koja je poskakivala kroz vazduh.
– Podučavam – reče Ćudljivko.
– Podu... Ćudljivko, da li je to učenik? – kriknu profesorka
Mek Gonagal, a knjige joj ispadoše iz ruku.
– Aha – reče Ćudljivko.
– Ne! – povika profesorka Mek Gonagal, trčeći niza stepenice i
izvlačeći svoj štapić. Trenutak kasnije, s glasnim praskom, Drako
Melfoj se ponovo pojavi na podu, sav ugruvan, dok mu je ravna
plava kosa padala preko sada neverovatno ružičastog lica. On se
pridiže na noge, tresući se.
– Ćudljivko, mi nikada ne koristimo Preobražavanje kao način
kažnjavanja! – reče profesorka Mek Gonagal slabašno. – Zasigurno
vam je profesor Dambldor to rekao?
– Moguće je da je to spomenuo, da – reče Ćudljivko, češkajući
bezbrižno bradu – ali mislio sam da bi dobar, oštar šok...
– Mi dajemo kaznenu nastavu, Ćudljivko! Ili porazgovaramo s
glavešinom kuće onoga ko je nešto zgrešio!
– Učiniću tako onda – reče Ćudljivko, zureći u Melfoja s velikom
netrpeljivošću.
Melfoj, čije su blede oči i dalje suzile od bola i poniženja,
pogleda zlokobno ka Ćudljivku i promrmlja nešto od čega su samo
reči – moj otac – bile razumljive.
– O, je li? – reče Ćudljivko tiho, istupajući par koraka dok je
tupo klank njegove drvene noge odjekivalo kroz dvoranu. – E pa,
znam ja tvog oca odavno, dečače... reci mu da Ćudljivko drži njegovog
sina na oku... reci mu to u moje ime... nego, glavešina tvoje kuće
bio bi Snejp, je li?
– Da – reče Melfoj odsečno.
– Još jedan stari prijatelj – zareža Ćudljivko. – Baš sam hteo
malo da proćaskam sa starim Snejpom... hajde, ti... – i on zgrabi
Melfoja za mišicu i odvuče ga ka tamnicama.
Profesorka Mek Gonagal je nekoliko trenutaka zgranuto gledala
za njima, a zatim mahnu svojim štapićem ka popadalim knjigama,
koje se podigoše u vazduh, a zatim pohrliše natrag u njeno naručje.
– Nemojte da mi se obraćate – reče Ron tiho Hariju i Hermioni,
kada su, nekoliko minuta kasnije, seli za grifindorski sto okruženi sa
svih strana uzbuđenim žamorom o onome šta se upravo dogodilo.
– Zašto da ne? – reče Hermiona iznenađeno.
– Zato što bih hteo da to zauvek utisnem u sećanje – reče Ron,
zatvorenih očiju i radosnog izraza lica. – Drako Melfoj, čudesna
poskakujuća lasica...
Hari i Hermiona se nasmejaše a Hermiona poče da stavlja goveđe
pečenje u njihove tanjire.
– Ipak, mogao je zaista da povredi Melfoja – reče ona. – Dobro
je što ga je profesorka Mek Gonagal zaustavila...
– Hermiona! – reče Ron besno, ponovo naglo otvorivši oči. –
Upropastićeš mi najbolje trenutke života!
Hermiona nestrpljivo frknu i poče opet da jede punom brzinom.
– Nemoj mi reći da se večeras vraćaš u biblioteku? – reče Hari,
posmatrajući je.
– Moram – reče Hermiona kroz puna usta. – Imam toliko toga
da uradim.
– Ali rekla si nam da vam profesorka Vektor...
– Nije ništa u vezi sa školom – reče ona. U roku od pet minuta
slistila je sve sa svog tanjira i otišla.
Nije se takoreći ni udaljila, kad njeno mesto zauze Fred Vizli. –
Ćudljivko! – reče on. – Baš je kul!
– I više nego kul – reče Džordž, sedajući nasuprot Fredu.
– Superkul – reče najbolji prijatelj blizanaca, Li Džordan, skliznuvši
na mesto pored Džordža. – Imali smo čas kod njega danas
popodne – reče on Hariju i Ronu.
– Kako je bilo? – upita Hari nestrpljivo.
Fred, Džordž i Li razmeniše značajne poglede.
– Nikada do sada nisam doživeo takav čas – reče Fred.
– On to zna, čoveče – reče Li.
– Zna šta? – reče Ron, naginjući se napred.
– Zna kako je biti napolju i činiti to – reče Džordž
impresionirano.
– Činiti šta? – reče Hari.
– Boriti se protiv Mračnih veština – reče Fred.
– On je sve video – reče Džordž.
– Neverovatno – reče Li.
Ron uroni u svoju torbu, tražeći raspored časova.
– Nemamo ga sve do četvrtka! – reče razočaranim glasom.

14. Neoprostive kletve



Sledeća dva dana prošla su bez većih incidenata, ne računajući
Nevila, koji je istopio svoj šesti kazan na času Napitaka. Profesor
Snejp, koji je izgleda spoznao nove nivoe osvetoljubivosti tokom
leta, sada je Nevilu propisao kaznene časove, i Nevil se s njih vratio
u stanju nervne rastrojenosti, pošto je bio primoran da raskomada
puno bure rogatih žaba.
– Znate zašto je Snejp tako loše raspoložen, zar ne? – reče Ron
Hariju dok su posmatrali Hermionu kako podučava Nevila Čistećim
činima, kako bi otklonio žablje iznutrice ispod svojih noktiju.
– Da – reče Hari. – Ćudljivko.
Bila je javna tajna da je Snejp zapravo priželjkivao posao profesora
Odbrane od Mračnih veština, i da nije uspeo da ga dobije
četvrtu godinu zaredom. Snejp nije podnosio nijednog od njihovih
prethodnih profesora Odbrane od Mračnih veština, što je i javno
pokazivao – ali se činilo da je zazirao od ispoljavanja otvorenog
neprijateljstva prema Ludookom Ćudljivku. Zaista, kad god bi ih
Hari video zajedno – u vreme obroka, ili kada bi se mimoišli na hodniku
– imao je jasan utisak da Snejp izbegava Ćudljivkov pogled,
bilo magičnog bilo običnog oka.
– Rekao bih da ga se Snejp pomalo plaši, znaš – reče Hari
zamišljeno.
– Zamisli kada bi Ćudljivko pretvorio Snejpa u rogatu žabu –
reče Ron, zamagljenog pogleda – i bacakao ga svuda po tamnici...
Grifindorski četvrtaci toliko su se radovali prvom času kod
Ćudljivka da su poranili odmah posle ručka i poređali se ispred
njegove učionice pre nego što se zvono i oglasilo.
Jedina osoba koja je nedostajala bila je Hermiona, koja se pojavila
netom pred početak časa.
– Bila sam u...
– ... biblioteci. – Hari dovrši rečenicu umesto nje. – Požuri, inače
nećemo naći dobra mesta.
Oni se sjuriše ka stolicama tačno ispred profesorovog stola,
izvukoše svoje primerke udžbenika Mračne sile: Vodič za
samozaštitu, i sačekaše, neobično tihi. Uskoro začuše Ćudljivkove
prepoznatljive čangrljave korake kako se približavaju hodnikom, i
on uđe u učionicu, čudnovat i zastrašujuć kao i uvek. Videli su vrh
njegove drvene noge s kandžama kako mu viri ispod odore.
– Možete slobodno da ih odložite – zareža on, teturajući se do
svog stola i sedajući – te knjige. Neće vam trebati.
Oni vratiše udžbenike u torbe, a Ron je delovao naročito
uzbuđeno.
Ćudljivko izvuče dnevnik, protrese svoju dugu grivu šućmurastosive
kose, sklanjajući je sa svog izobličenog i ožiljcima
izbrazdanog lica, i poče da ih proziva poimence, prelazeći preko
spiska svojim normalnim okom, dok mu je magično oko kolutalo
okolo, fiksirajući svakog učenika dok bi se on ili ona odazivali.
– U redu, dakle – reče on, kada se i poslednja osoba izjasnila
kao prisutna – primio sam pismo od profesora Lupina u vezi s ovim
razredom. Čini se da ste prilično temeljno obradili osnove
suočavanja sa Mračnim stvorenjima – prešli ste bauke, crvenokape,
hinkipanke, grindila, kape i vukodlake, je li tako?
Začu se potvrdan žamor.
– Ali, u zaostatku ste – velikom zaostatku – u rukovanju
kletvama – reče Ćudljivko. – Zato sam ja ovde, da vam u celosti objasnim
šta sve čarobnjaci mogu da urade jedni drugima. Imam
godinu dana da vas naučim kako da se obračunavate s Mračnim...
– Šta, zar ne ostajete? – izlete Ronu.
Ćudljivkovo magično oko se obrnu da bi pogledalo u Rona.
Ron je izgledao izuzetno uplašeno, ali posle nekoliko trenutaka
Ćudljivko se nasmeši – po prvi put ga Hari vide takvog. Osmeh je
još više istakao izobličenost njegovog lica prepunog ožiljaka, ali je
svejedno bilo olakšanje znati da i on ponekad radi stvari koje su prijateljske,
poput smeškanja. Činilo se da je i Ronu laknulo.
– Biće da si ti sin Artura Vizlija, je li? – reče Ćudljivko. – Tvoj
otac me je izvukao iz škripca pre neki dan... da, ostajem samo
godinu dana. Specijalna usluga Dambldoru... godinu dana, i onda
nazad u moju mirnu penziju.
On se grubo nasmeja, a zatim pljesnu svojim izobličenim
šakama.
– Dakle – s neba pa u rebra. Kletve. Ima ih mnogo, sve su različitih
jačina i oblika. E pa sad, sudeći po Ministarstvu magije, trebalo
bi da vas učim protivkletvama, i da to bude to. Ne bi trebalo da
vam pokazujem kako nezakonite Mračne kletve izgledaju sve dok ne
budete na šestoj godini. Do tada, navodno, niste dovoljno odrasli da
biste se nosili s tim. Ali, profesor Dambldor ima visoko mišljenje o
vašim živcima, i smatra da možete to da podnesete, a ja kažem da što
pre saznate protiv čega se borite, to bolje. Kako ćete se braniti protiv
nečega što dosad niste ni videli? Čarobnjak koji će da baci nezakonitu
kletvu neće vas prethodno obavestiti šta se sprema da uradi. Niti
će vam je lepo i uljudno baciti u lice. Morate biti spremni. Morate
budno da pazite i budete na oprezu. Morali biste to da odložite, gospođice
Braun, dok ja pričam.
Lavander poskoči i pocrvene. Upravo je, pod klupom,
pokazivala Parvati svoj završeni horoskop. Očigledno je
Ćudljivkovo magično oko moglo da vidi i kroz čvrsto drvo, a ne
samo kroz njegovu glavu.
– Dakle, da li neko od vas zna za koje kletve se dobija najveća
kazna po čarobnjačkim zakonima?
Nekoliko ruku nesigurno se podiže u vazduh, uključujući
Ronovu i Hermioninu. Ćudljivko pokaza na Rona, iako je njegovo
magično oko i dalje bilo fiksirano na Lavander.
– Ovaj – reče Ron nesigurno – tata mi je pričao o jednoj... da li
je to možda Kontrolišuća kletva, ili tako nešto?
– A da – reče Ćudljivko u znak priznanja. – Tvoj otac bi trebalo
za tu da zna. Pričinjavala je Ministarstvu mnogo problema svojevremeno,
ta Kontrolišuća kletva.
Ćudljivko se teško pridiže na svoje rasparene noge, otvori fioku
stola i izvuče staklenu teglu. U njoj su gmizala tri velika, crna pauka.
Hari oseti kako se Ron neznatno trže pored njega; Ron je mrzeo
paukove.
Ćudljivko posegnu u teglu, uhvati jednog od paukova i podiže
ga na dlanu kako bi ga svi videli.
Zatim uperi svoj štapić u njega i promrmlja: – Imperio!
Pauk skoči s Ćudljivkove ruke na tananu svilenkastu nit i poče
da se klati napred-nazad, kao da je na trapezu. Kruto je istezao
nožice, a zatim izvede skok unazad, prekidajući nit i slećući na sto,
gde poče da se okreće u krugovima. Ćudljivko trgnu štapom, a pauk
se diže na dve zadnje noge i poče nepogrešivo da stepuje.
Svi su se smejali – svi osim Ćudljivka.
– Mislite da je to smešno, je li? – zareža on. – Svidelo bi vam
se, je li, kada bih to vama uradio?
Smeh gotovo trenutno zamre.
– Potpuna kontrola – reče Ćudljivko tiho, dok se pauk ponovo
sklupčao u lopticu i počeo da se prevrće. – Mogao bih da ga nateram
da skoči kroz prozor, da se udavi, skoči na grlo nekoga od vas...
Ron se naglo strese.
– Pre mnogo godina, mnoge veštice i čarobnjaci bili su pod
vlašću Kontrolišuće kletve – reče Ćudljivko i Hari je znao da priča o
danima u kojima je Voldemor bio svemoćan. – Bio je to veliki posao
za Ministarstvo, pokušavali su da otkriju ko je bio primoran da se
ponaša kao zloća, a ko se tako ponašao svojom voljom.
– Protiv Kontrolišuće kletve može se boriti, a naučiću vas i
kako, ali potrebna je prava snaga karaktera, a to nemaju svi. Bolje je
izbegavati da vas pogode njome, ako ikako možete. STALNIM
OPREZOM! – podviknu on i svi poskočiše.
Ćudljivko pokupi pauka akrobatu i vrati ga nazad u teglu. – Zna
li još neko neku drugu nezakonitu kletvu?
Hermionina ruka ponovo polete u vazduh, kao i, na Harijevo
iznenađenje, Nevilova. Jedini čas na kome se Nevil dobrovoljno
javljao bila je Herbologija, koja je ujedno bila predmet koji mu je
išao najbolje. Nevil je bio iznenađen sopstvenom smelošću.
– Da? – reče Ćudljivko, dok se njegovo magično oko okretalo
nadesno, kako bi fiksiralo Nevila.
– Ima i ona... Bolna kletva – reče Nevil, tananim ali razgovetnim
glasom.
Ćudljivko je gledao pomno u Nevila, ovoga puta s oba oka.
– Ti se prezivaš Longbotom? – reče, dok njegovo magično oko
skliznu naniže kako bi još jednom proverilo u dnevniku.
Nevil nervozno klimnu glavom, ali Ćudljivko ga ne upita ništa
više. Okrećući se ka odeljenju, on ponovo posegnu u teglu i uze
drugog pauka, te ga stavi na sto gde ovaj ostade nepomičan,
očigledno previše uplašen da bi se pokrenuo.
– Bolna kletva – reče Ćudljivko. – Trebalo bi da je malo veći
kako biste shvatili u čemu je stvar – reče on upirući štapićem u
pauka. – Engordžio!
Pauk se nadu. Sada je bio veći od tarantule. Prestavši da se
pretvara, Ron odgurnu svoju stolicu unazad, što je dalje mogao od
Ćudljivkovog stola.
Ćudljivko ponovo podiže svoj štapić, usmeri ga ka pauku i
promrmlja: – Krucio!
Istog trenutka, paukove noge se priljubiše uz telo. Kotrljao se i
užasno trzao, klateći se levo-desno. Nije ispustio nikakav zvuk, ali
Hari je bio siguran da bi, da ima glas, vrištao iz sve snage. Ćudljivko
nije hteo da skloni svoj štapić, i pauk poče da se trese i grči još
jače...
– Prekinite! – vrisnu Hermiona.
Hari se osvrnu ka njoj. Ona nije gledala u pauka, već u Nevila, i
Hari, prateći njen pogled, vide da su Nevilove ruke zgrčene na stolu
ispred njega, zglobovi pobeleli, a oči širom raširene i užasnute.
Ćudljivko podiže svoj štapić. Paukove noge se opustiše, ali
nastavi da se trza.
– Reducio – promrmlja Ćudljivko, i pauk se skupi u svoju
pravu veličinu. On ga vrati nazad u teglu.
– Bol – reče Ćudljivko blago. – Ne treba vam uvrtanje palčeva
niti noževi da biste nekoga mučili, ako umete da izvedete Bolnu
kletvu... i ona je svojevremeno takođe bila vrlo popularna.
– U redu... zna li neko još koju?
Hari se okrenu oko sebe. Po izrazima lica pogodi da se svi
pitaju šta će se desiti s preostalim paukom. Hermionina ruka blago
zadrhta kad se, po treći put, podiže uvis.
– Da? – reče Ćudljivko, gledajući u nju.
– Avada kedavra – prošaputa Hermiona.
Nekoliko prisutnih se s nelagodom okrenu ka njoj, uključujući i
Rona.
– Ah – reče Ćudljivko, dok su mu se isečena usta krivila u još
jedan blag osmeh. – Da, poslednja i najgora. Avada kedavra... Ubitačna
kletva.
On spusti ruku u teglu i, kao da zna šta mu sledi, treći pauk
poče uspaničeno da beži po dnu tegle, pokušavajući da izbegne
Ćudljivkove prste, ali ga ovaj uhvati i stavi na sto. Pauk poče besomučno
da juri preko drvene površine.
Ćudljivko podiže štapić i Hari se naglo strese od lošeg
predosećaja.
– Avada kedavra! – zagrme Ćudljivko.
Blesnu zaslepljujuća zelena svetlosti i začu se iznenadan zvuk
kao da je nešto veliko, nevidljivo, proletelo kroz vazduh – i pauk se
istog trenutka prući na leđa, netaknut, ali nesumnjivo mrtav. Neke
devojčice prigušeno vrisnuše. Ron se beše bacio unazad i zamalo
pao sa svog mesta kad je pauk kliznuo ka njemu.
Ćudljivko baci mrtvog pauka sa stola na pod.
– Nije baš lepo – reče smireno. – Nije ni prijatno. Niti postoji
protivkletva. Nemoguće je blokirati je. Samo je jedna osoba do sada
uspela da je preživi, i ona sedi tačno ispred mene.
Hari oseti kako crveni dok ga je ćudljivko gledao (i to s oba
oka). Mogao je da oseti kako se i ostali okreću ka njemu. Hari je
zurio u praznu tablu kao da je fasciniran njome, ali je zapravo nije
video...
Znači tako su umrli njegovi roditelji... baš kao i taj pauk. Da li
ni njih, kao ni pauka, niko nije ni dirnuo? Da li su jednostavno videli
blesak zelene svetlosti i čuli ubrzan galop smrti, pre nego što im je
život iščileo iz tela?
Hari je u protekle tri godine stalno iznova zamišljao smrt svojih
roditelja, još otkad je saznao da su ubijeni, otkad je saznao šta se
dogodilo te noći: kako je Crvorep odao boravište njegovih roditelja
Voldemoru, koji ih je pronašao u njihovoj kućici. Kako je Voldemor
prvo ubio Harijevog oca. Kako je Džejms Poter pokušao da ga zadrži,
dok je vikao svojoj ženi da uzme Harija i beži... kako je Voldemor
onda krenuo za Lili Poter, rekao joj da se pomeri u stranu, da bi
mogao da ubije Harija... kako ga je ona molila da ubije nju umesto
Harija, odbijajući da se skloni od svog sina... te je Voldemor i nju
ubio, pre nego što je uperio štapić u Harija...
Hari je znao sve detalje zato što je čuo glasove svojih roditelja,
prošle godine kada se borio protiv dementora – jer se u tome
sastojala užasna moć dementora: da primoraju žrtvu da ponovo
preživljava najgore uspomene iz svog života, i da se utopi, bespomoćna,
u sopstvenom očaju...
Ćudljivko je ponovo govorio, iz velike daljine, kako se činilo
Hariju. Uz ogroman trud Hariju pođe za rukom da se ponovo vrati u
sadašnjost, i poče da sluša šta to Ćudljivko priča.
– Avada kedavra je kletva za koju je potrebna velika magijska
moć – mogli biste svi sada da uperite svoje štapiće u mene i izgovorite
te reči, ali sumnjam da bi mi i krv iz nosa potekla. Ali to nije
važno. Ja nisam ovde da bih vas naučio kako to da radite.
– Dakle, ako protivkletva ne postoji, zašto vam ovo
pokazujem? Zato što morate da znate. Morate da shvatite ono što je
najgore. Ne želite da se nađete u situaciji da se suočite s time.
STALNI OPREZ! – zagrme on, i ceo razred ponovo poskoči.
– E, sada... te tri kletve – Avada kedavra, Kontrolišuća i Bolna
– poznatije su kao Neoprostive kletve. Praktikovanje bilo koje od
njih na drugom ljudskom biću dovoljno je da dobijete doživotnu
robiju u Askabanu. S tim treba da se suočite. Ja moram da vas
naučim kako da se protiv toga borite. Treba vam priprema. Treba
vam naoružanje. Ali, pre svega, morate uvežbati da budete na stalnom,
neprekidnom oprezu. Izvadite pera... zapišite ovo...
Ostatak časa proveli su hvatajući beleške o svakoj od Neoprostivih
kletvi. Niko nije progovorio dok nije zvonilo – ali kada ih
je Ćudljivko pustio, i kada su izašli iz učionice, priča pokulja iz njih
poput bujice. Većina je o kletvama pričala s divljenjem: – Da li si
video kako se trzao?... – A kada ga je ubio – samo tako!
Pričaju o lekciji, pomisli Hari, kao da je neka spektakularna
predstava, ali njemu to nije izgledalo nimalo zabavno – a izgleda ni
Hermioni.
– Požurite – reče ona napeto Hariju i Ronu.
– Nećeš valjda opet do proklete biblioteke? – reče Ron.
– Ne – reče Hermiona kratko, pokazujući ka jednom od sporednih
prolaza. – Nevil.
Nevil je stajao sâm, nasred hodnika, piljeći u zid naspram njega
istim, užasnutim, razrogačenim pogledom koji je imao kada je
Ćudljivko demonstrirao Bolnu kletvu.
– Nevile? – poče Hermiona blago.
Nevil se osvrnu oko sebe.
– Oh, zdravo – reče on, glasom mnogo piskavijim nego inače. –
Zanimljiva lekcija, zar ne? Pitam se šta ima za večeru, umirem...
umirem od gladi, a vi?
– Nevile, da li ti je dobro? – upita Hermiona.
– Oh, da, dobro sam – promrmlja on, istim neprirodnim
piskutavim glasom. – Vrlo zanimljiva večera... hoću reći lekcija... šta
ima za jelo?
Ron preneraženo pogleda Harija.
– Nevile, šta...
Utom se iza njih začu čudan zveketav zvuk, a kada su se
okrenuli, videše profesora Ćudljivka kako šepa prema njima. Sve
četvoro zanemeše, gledajući ga obazrivo, ali kada je progovorio,
njegovo mumlanje beše mnogo tiše i nežnije.
– U redu je, sinko – reče on Nevilu. – Zašto ne dođeš do moje
kancelarije? Hajde... možemo da popijemo po šolju čaja...
Nevil se još više preplaši na pomen čaja s Ćudljivkom. Stoga
nije smeo ni da se pomeri, a kamoli progovori.
Ćudljivko okrenu svoje magično oko ka Hariju. – Ti si dobro,
Poteru?
– Da – reče Hari, skoro prkosno.
Ćudljivkovo plavo oko neznatno zadrhta u svojoj duplji dok je
odmeravalo Harija.
Zatim on reče: – Morate to da znate. Možda je to surovo, ali
morate da znate. Nema svrhe pretvarati se... pa... hajdemo, Longbotome,
imam par knjiga koje bi te mogle zanimati.
Nevil uputi molećiv pogled ka Hariju, Ronu i Hermioni, ali oni
ne rekoše ništa, te on, nemajući kud, dopusti da ga Ćudljivko
odvuče, spustivši mu izobličenu ruku na rame.
– Šta to bi? – upita Ron, posmatrajući Nevila i Ćudljivka kako
zalaze za ugao.
– Ne znam – uzvrati mu Hermiona zamišljeno.
– Ipak, kakvo predavanje, a? – reče Ron Hariju dok su kretali
ka Velikoj sali. – Fred i Džordž su bili u pravu, zar ne? On se zaista
razume u ovo, Ćudljivko, je l’ da? Kako je samo izveo Avadu kedavru,
način na koji je pauk umro, samo je otegao pa...
Ali Ron zaneme primetivši izraz na Harijevom licu, i nije više
progovarao sve dok nisu došli do Velike sale, gde je samo rekao
kako bi te večeri trebalo da počnu da rade na proricanjima za profesorku
Treloni, pošto će to trajati satima.
Hermiona se nije priključila Harijevom i Ronovom razgovoru
za večerom, samo je besno i užurbano jela, a zatim ponovo otišla u
biblioteku. Hari i Ron su otišli nazad do grifindorskog tornja, a onda
Hari, koji ni o čemu drugom nije mislio tokom večere, ponovo
pokrenu temu Neoprostivih kletvi.
– Zar ne bi Ćudljivko i Dambldor imali nevolje s
Ministarstvom kada bi tamo znali da smo gledali te kletve? – upita
Hari dok su se približavali Debeloj Dami.
– Da, verovatno – reče Ron. – Ali Dambldor je uvek sve radio
na svoj način, zar ne, a i Ćudljivko upada u nevolje već godinama,
rekao bih. Prvo napada, a onda postavlja pitanja – pogledaj mu samo
kante za smeće. Koještarija.
Debela Dama se pomeri napred, otkrivši ulaznu rupu, i oni se
popeše do grifindorskog dnevnog boravka, koji beše bučan i pun
ljudi.
– Da odemo po stvari za Predskazivanje? – upita Hari.
– Pre’pos’avljam da bi trebalo – zahropta Ron.
Popeše se do spavaonice da pokupe knjige i mape, i zatekoše
tamo Nevila, samog, kako sedi na krevetu i čita. Izgledao je mnogo
smirenije nego na kraju Ćudljivkovog predavanja, iako još ne sasvim
normalno. Oči su mu bile poprilično crvene.
– Jesi li dobro, Nevile? – upita ga Hari.
– O, da – reče Nevil – dobro sam, hvala. Upravo čitam knjigu
koju mi je profesor Ćudljivko pozajmio...
On podiže knjigu: Magične mediteranske vodene biljke i njihove
svojstvenosti.
– Očigledno je profesorka Mladica rekla profesoru Ćudljivku
da sam zaista dobar iz Herbologije – reče Nevil. U njegovom glasu
zatreperi neznatna nota ponosa, koju je Hari dotad retko mogao da
čuje. – Mislio je da će mi se ovo svideti.
Reći Nevilu šta je profesorka Mladica rekla, pomisli Hari, bio
je vrlo taktičan način da se Nevil razveseli, jer je Nevil retko mogao
da čuje da je dobar u bilo čemu. To je nešto što bi profesor Lupin
uradio.
Hari i Ron ponesoše svoje primerke Otkrivanja budućnosti u
glavnu sobu, pronađoše sto i počeše da rade na proricanjima za
sledeći mesec. Sat vremena kasnije nisu bili daleko odmakli, iako im
je sto bio prekriven parčićima pergamenata s ciframa i simbolima, a
Hariju se smutilo u glavi kao da su ga ošamutili mirisi iz ognjišta
profesorke Treloni.
– Pojma nemam šta ovo treba da znači – reče on zureći u dug
niz proračuna.
– Znaš – reče Ron, čija se kosa u međuvremenu zalizala zbog
čestog provlačenja prstiju kroz nju od nerviranja – mislim da je
vreme za stari dobri rezervni plan za Predskazivanja.
–Šta... da sve izmislimo?
– Aha – reče Ron, razgrnuvši gomilu išaranih beleški na stolu,
umoči pero u mastilo i poče da piše.
– Sledećeg ponedeljka – primeti on, dok je piskarao – vrlo je
verovatno da ću navući kašalj, usled nepovoljne konjunkcije Marsa i
Jupitera. – On podiže pogled ka Hariju. – Znaš ti nju – samo ubaci
mnogo patnje, i ona će to glatko progutati.
– U redu – složi se Hari, zgužva svoj prvi pokušaj sastava i prebaci
ga preko glava brbljivih prvaka pravo u vatru kamina. – Okej...
u ponedeljak, ja ću biti u opasnosti od... ovaj... opekotina.
– Pa i hoćeš – reče Ron tmurno – u ponedeljak ćemo ponovo da
radimo sa skrutima. Okej, utorak, ja ću... paaa...
– Izgubiti dragi predmet – reče Hari, koji je prelistavao
Otkrivanje budućnosti tražeći ideje.
– Ta ti je dobra – potvrdi Ron, zapisujući je. – Usled... hmm...
uticaja Merkura. Zašto tebi neko za koga si mislio da ti je prijatelj ne
bi zabio nož u leđa?
– Da... kul... – reče Hari, beležeći to – jer... Venera je u dvanaestoj
kući.
– A u sredu ću, mislim, izvući deblji kraj u tuči.
– Au, ja sam hteo da ubacim tuču. Dobro, ja ću izgubiti
opkladu.
– Da, kladićeš se da ću ja pobediti u tuči...
Nastavili su da izmišljaju proricanja (koja su postajala sve tragičnija)
u narednih sat vremena, dok se glavna soba oko njih praznila
kako su ljudi odlazili na spavanje. Krukšenks se u međuvremenu
dogegao do njih, s lakoćom uskočio u praznu stolicu, i nedokučivim
pogledom gledao u Harija, kako bi ga možda Hermiona gledala kad
bi znala da ne radi domaći kako treba.
Gledajući oko sebe po sobi, pokušavajući da smisli nesreću koju
još nije upotrebio, Hari primeti Freda i Džordža kako sede zajedno
uza zid nasuprot njemu, pribijenih glava i isukanih pera, i čitaju
nešto napisano na listu pergamenta. Bilo je vrlo neobično videti
Freda i Džordža skrivene u ćošku kako rade u tišini. Obično su voleli
da dižu galamu, da budu usred zbivanja i u centru pažnje. Bilo je
nečeg tajnovitog u načinu na koji su petljali s tim listom pergamenta,
što Harija podseti na to kako su sedeli zajedno i nešto pisali još u
Jazbini. Tada je mislio da je to još jedan formular za Vizlijevske
čarobnjačke ludorije, ali izgleda da ovoga puta nije bilo tako. Da
jeste, sigurno bi uvukli i Lija Džordana u tu šalu. Pitao se da li to
ima nekakve veze s prijavljivanjem za Tročarobnjački turnir.
Dok ih je Hari posmatrao, Džordž odmahnu glavom ka Fredu,
nešto precrta perom i reče, vrlo tihim glasom, koji svejedno zazveča
polupraznom sobom: – Ne... to zvuči kao da ga optužujemo.
Moramo biti pažljivi...
Onda se Džordž okrenu i vide Harija kako ga posmatra. Hari se
naceri, i brzo se vrati svojim predviđanjima – nije želeo da Džordž
pomisli kako ih prisluškuje. Nedugo zatim, blizanci uviše pergament
u svitak, poželeše im laku noć i pođoše u krevet.
Desetak minuta pošto su Fred i Džordž otišli, rupa koju je portret
pokrivao otvori se i Hermiona se uspuza u dnevni boravak, noseći
naramak pergamenata u jednoj ruci i kutiju čiji je sadržaj zveckao pri
svakom njenom koraku u drugoj. Krukšenks se protegli, predući.
– Zdravo! – reče ona – Upravo sam završila!
– I ja sam! – uzvrati joj Ron trijumfalno, bacajući pero.
Hermiona sede, spuštajući stvari koje je nosila u praznu fotelju,
i privuče k sebi Ronova proricanja.
– Nemaš baš dobar mesec pred sobom, je li? – reče ona sarkastično,
dok joj se Krukšenks sklupčao u krilu.
– Ah, pa makar sam upozoren – zevnu Ron.
– Izgleda da ćeš se dvaput udaviti – reče Hermiona.
– Oh, hoću li? – upita Ron bacivši pogled na svoja predviđanja.
– Bolje da promenim jedno od njih u to da će me pregaziti pobesneli
hipogrif.
– Ne misliš li da je malo očigledno da si ovo izmislio? – upita
Hermiona.
– Kako se usuđuješ! – poče Ron, pretvarajući se da je zapanjen.
– Radili smo ovde kao kućni vilenjaci!
Hermiona podiže obrve.
– To se samo tako kaže – reče Ron brzo.
Hari takođe spusti pero, pošto je upravo završio proricanje sopstvene
smrti odrubljivanjem glave.
– Šta je u kutiji? – upita on, upirući prstom u nju.
– Čudi me da to pitaš – reče Hermiona, uputivši Ronu pakostan
pogled. Ona skinu poklopac i pokaza im sadržaj kutije.
Unutra je bilo pedesetak bedževa, svaki različite boje, ali svi s
istim natpisom: U.B.Lj.U.V.
– Ubljuv? – reče Hari uzimajući jedan bedž i razgledajući ga. –
Šta je to?
– Ne ubljuv – reče Hermiona nestrpljivo. To je U-B-Lj-U-V.
Skraćenica za (u)druženje (b)oraca za (lj)udska prava (u)groženih
(v)ilenjaka.
– Nikad čuo – reče Ron.
– Naravno da nisi – reče Hermiona odsečno – tek sam ga
osnovala.
– Je li? – Ron je bio blago iznenađen. – Koliko imate članova?
– Pa, ako se vas dvojica učlanite, tri – reče Hermiona.
– I ti misliš da bismo hteli da se šetamo naokolo noseći bedževe
na kojima piše ’ubljuv’, je li? – reče Ron.
– U-B-Lj-U-V! – reče Hermiona žustro. – Htela sam da stavim
(z)austavite (n)ečuveno (z)lostavljanje (n)aših (b)ližnjih (m)agijskih
(s)tvorenja i (z)auzmite se za (p)romenu u (nj)ihovom (z)akonskom
(s)tatusu – ali nije moglo da stane. Zato je ovo naslov našeg
manifesta.
Ona zavitla snopom pergamenata ka njima. – Istraživala sam to
temeljno u biblioteci. Porobljavanje vilenjaka datira vekovima
unazad. Ne mogu da verujem da niko dosad nije nešto preduzeo povodom
toga.
– Hermiona... načulji uši – reče Ron glasno. – Oni. To. Vole.
Oni vole da budu porobljeni!
– Naši kratkoročni ciljevi – reče Hermiona, govoreći čak glasnije
od Rona, i pretvarajući se da nije čula ni reč – jesu da
obezbedimo kućnim vilenjacima poštene nadnice i uslove za rad.
Naši dugoročni ciljevi uključuju promenu zakona o nekorišćenju
čarobnih štapića, i pokušaj da ubacimo vilenjaka u Odsek za regulaciju
i kontrolu magijskih stvorenja, pošto su skandalozno
nezastupljeni.
– A kako ćemo da uradimo sve to? – upita Hari.
– Počećemo s regrutovanjem članova – reče Hermiona veselo.
– Mislila sam, recimo, dva sikla za učlanjenje – to je za kupovinu
bedža – a od prihoda ćemo sponzorisati našu kampanju letaka. Ti ćeš
biti blagajnik, Rone – gore imam lonče za prikupljanje priloga – a ti
Hari, ti si sekretar, zato bi možda želeo da zapisuješ sve što sada govorim,
kao zapisnik s našeg prvog sastanka.
Nastade pauza dok ih je Hermiona gledala sa smeškom, i Hari
sede, čas razdražen Hermionom, čas zabavljen izrazom na Ronovom
licu. Tišinu nije prekinuo Ron, koji je ionako izgledao kao da je
privremeno zblanut, već nežno kuc, kuc na prozoru. Hari pogleda
preko sada već praznog dnevnog boravka, i vide snežnu sovu osvetljenu
mesečinom kako sedi na prozorskom simsu.
– Hedviga! – povika on, iskoči iz stolice i pojuri preko sobe
kako bi otvorio prozor.
Hedviga ulete unutra, napravi krug po sobi i slete na sto, baš na
Harijeva predviđanja.
– Bilo je i vreme! – reče Hari, žureći za njom.
– Donela je odgovor! – reče Ron uzbuđeno, pokazujući uprljan
list pergamenta privezan za Hedviginu nogu.
Hari ga žurno odveza i sede da ga pročita, a Hedviga mu slete
na koleno, meko hučući.
– Šta kaže? – upita Hermiona bez daha.
Pismo je bilo vrlo kratko, i izgleda da je bilo naškrabano u velikoj
žurbi. Hari ga pročita naglas:
Hari,
Odmah polećem ka severu. Ove novosti o tvom
ožiljku su poslednje u seriji čudnih glasina koje su doprle
i do mene. Ako te ponovo zaboli, idi pravo do Dambldora
– priča se da je izvukao Ludookog iz penzije, što znači da
on ume da tumači te znakove, iako niko drugi to ne čini.
Bićemo u kontaktu uskoro. Sve najbolje Ronu i Hermioni.
Otvori četvore oči, Hari.
Sirijus
Hari pogleda naviše ka Ronu i Hermioni, koji mu uzvratiše
pogled.
– Poleće na sever? – prošaputa Hermiona. – Vraća se?
– Koje to znake Dambldor tumači? – reče Ron zbunjeno. –
Hari... šta se zbiva?
Jer Hari se upravo udario pesnicom u čelo, izbacujući Hedvigu
iz krila.
– Nije trebalo da mu kažem! – reče Hari besno.
– O čemu ti to? – reče Ron iznenađeno.
– To ga je navelo da pomisli kako treba da se vrati! – reče Hari,
lupajući pesnicom o sto, te Hedviga slete na naslon Ronove stolice,
hukćući ogorčeno. – Vraća se jer misli da sam u nevolji! A sa mnom
je sve u redu! A za tebe nemam ništa – obrecnu se Hari na Hedvigu,
koja je klepetala kljunom u znak iščekivanja – moraćeš u sovarnik
ukoliko hoćeš hranu.
Hedviga ga ozlojeđeno pogleda i odlete kroz otvoren prozor,
ćušnuvši ga u prolazu raširenim krilima po glavi.
– Hari – poče Hermiona umirujućim glasom.
– Idem na spavanje – reče Hari kratko. – Vidimo se ujutru.
Gore u spavaonici on navuče pidžamu i leže u svoj krevet s
baldahinom, ali ni izdaleka nije osećao umor.
Ako bi se Sirijus vratio i bio uhvaćen, bila bi to njegova, Harijeva
krivica. Zašto nije držao jezik za zubima? Nekoliko sekundi
bola, i on je morao da se izbrblja... da je samo imao zrnce pameti da
to zadrži za sebe...
Ubrzo ču Rona kako ulazi u spavaonicu, ali mu se ne obrati.
Dugo je Hari ležao zureći u taman baldahin na krevetu. Spavaonica
je sasvim utihnula i, da je bio manje preokupiran, Hari bi po
odsustvu Nevilovog uobičajenog hrkanja zaključio da nije jedini koji
leži budan.

15. Bobatons i Durmstrang



Rano sledećeg jutra, Hari se probudio s potpuno skovanim planom u
glavi, kao da je njegov usnuli mozak radio na njemu celu noć. On
ustade, obuče se pri bledoj svetlosti zore, napusti spavaonicu ne
budeći Rona, i siđe nazad u opusteli dnevni boravak. Tu uze list
pergamenta sa stola, na kome je još uvek stajao njegov domaći iz
Predskazivanja, i napisa sledeće pismo:
Dragi Sirijuse,
Pretpostavljam da sam samo uobrazio da me je boleo
ožiljak, bio sam poluusnuo kad sam ti prošli put pisao.
Nema potrebe da se vraćaš, ovde je sve kako i treba da
bude. Ne brini za mene, osećam da mi je glava sasvim u redu.
Hari
On se zatim uspentra i izađe kroz rupu iza portreta, prođe utihnulim
zamkom (jedino ga je nakratko zadržao Pivs, koji je pokušao
da mu ispusti veliku vazu na glavu nasred hodnika na četvrtom
spratu) i najzad stiže do sovarnika, smeštenog na vrhu zapadnog
tornja.
Sovarnik je bio kružna kamena soba, dosta hladna i izložena
promaji, pošto nijedan prozor nije imao stakla. Pod je bio potpuno
prekriven slamom, sovljim izmetom i ispljunutim kosturima miševa i
voluharica. Stotine i stotine sova svih mogućih vrsta tu su se
ugnezdile na stalcima koji su se uzdizali do samog vrha tornja:
gotovo sve behu usnule, iako je tu i tamo poneko okruglo oko boje
ćilibara zurilo u Harija. On spazi Hedvigu ugneždenu između sove
kukuvije i neke smeđe, te požuri do nje, klizeći pomalo po izmetom
zamazanom podu.
Trebalo mu je malo vremena da je probudi i natera je da ga
pogleda, pošto se neprekidno vrpoljila na postolju, pokazujući mu
svoj rep. Očigledno je još uvek bila besna zbog njegove sinoćne
nezahvalnosti. Ipak, kada je Hari predložio da, pošto je ona previše
umorna, možda zamoli Rona da mu pozajmi Prasvidžena, ona ga
udostoji da ispruži nogu i dopusti mu da priveže pismo za nju.
– Samo ga nađi, važi? – reče Hari gladeći je po leđima dok ju je
prenosio u rukama do jedne od rupa na zidu. – Pre nego što to učine
dementori.
Ona mu gricnu prst, možda malčice jače no što bi to inače
uradila, ali ipak meko zahukta da bi ga umirila. Zatim raširi krila i
odlete u pravcu izlazećeg sunca. Hari ju je posmatrao kako nestaje s
vidika s poznatim osećajem nelagodnosti u dnu stomaka. Bio je
uveren da će mu Sirijusov odgovor ublažiti brige umesto da ih
poveća.
* * *
– To je bila laž, Hari – oštro reče Hermiona za doručkom, kada je
njoj i Ronu saopštio šta je uradio. – Ti nisi umislio da te je boleo
ožiljak, i to vrlo dobro znaš.
– Pa šta? – reče Hari. – Neće se on vraćati u Askaban zbog
mene.
– Mani se toga – odvrati Ron strogo Hermioni kad je zaustila
da se još malo svađa i, po prvi put, Hermiona mu udovolji i zaćuta.
Narednih nekoliko nedelja Hari se trudio najbolje što može da
ne brine o Sirijusu. Istina, nije mogao a da se ne osvrće oko sebe s
iščekivanjem, svakog jutra kada su sove dolazile s poštom, niti da
kasno noću pre nego što zaspi spreči sebe da zamišlja strašne prizore
Sirijusa opkoljenog dementorima u nekoj mračnoj londonskoj ulici,
ali je u međuvremenu pokušavao da odagna misli od svog kuma.
Priželjkivao je da se i dalje bavi kvidičem. Ništa više ne prija zabrinutom
umu nego dobar, naporan trening. S druge strane, časovi su
postajali sve teži i zahtevniji no ikada, naročito Odbrana od Mračnih
veština.
Na njihovo iznenađenje, profesor Ćudljivko najavi da će bacati
Kontrolišuću kletvu na svakog đaka ponaosob, kako bi demonstrirao
njenu moć i video mogu li da se odupru njenom dejstvu.
– Ali... ali rekli ste da je to protivzakonito, profesore – reče
Hermiona nesigurno, dok je Ćudljivko potezom štapića razmeštao
stolove, ostavljajući veliki prazan prostor na sredini sobe. – Rekli
ste... da je njeno isprobavanje na drugom ljudskom biću...
– Dambldor želi da vas naučim kakav je to osećaj – reče
Ćudljivko, okrenuvši svoje magično oko ka Hermioni, fiksirajući je
jezivim pogledom bez treptaja. – Ako bi radije želela da je naučiš na
teži način, kada je neko baci na tebe da bi mogao potpuno da te Kontroliše
– u redu, što se mene tiče. Puštam te. Hajde, idi.
On uperi jedan od svojih izobličenih prstiju ka vratima. Hermiona
odjednom poprimi izrazito ružičastu boju i promrmlja nešto o
tome kako nije mislila da ode. Hari i Ron se naceriše jedan drugome.
Znali su da bi Hermiona radije pojela gnoj buboničkih cevki nego da
propusti tako važnu lekciju.
Ćudljivko poče redom da izvodi učenike i da baca Kontrolišuću
kletvu na njih. Hari je gledao kako, jedan po jedan, njegovi drugovi
iz razreda pod njenim uticajem rade najneverovatnije stvari. Din Tomas
je tri puta obišao učionicu cupkajući i pevajući državnu himnu.
Lavander Braun je imitirala vevericu. Nevil je izveo niz zadivljujućih
gimnastičkih vratolomija što sigurno ne bi mogao u normalnom
stanju. Niko, izgleda, nije uspeo da se odupre kletvi, koja je
delovala sve dok je Ćudljivko ne bi skinuo.
– Poteru – zareža Ćudljivko – ti si sledeći.
Hari iskorači nasred učionice, u prostor koji je Ćudljivko
raščistio od klupa. Ćudljivko podiže štapić, uperi ga ka Hariju i reče:
– Imperio.
Bilo je to najdivnije osećanje. Hari oseti kako pluta, dok mu se
iz glave nežno brišu sve misli i brige, ne ostavljajući ništa do nejasnu
radost. Stajao je tamo, neverovatno opušten, svestan, kao kroz maglu,
da ga svi posmatraju.
A onda začu glas Ludookog Ćudljivka, kako odjekuje u nekoj
dalekoj komori njegovog praznog uma: Skoči na sto... skoči na sto...
Hari poslušno savi kolena, spremajući se na skok.
Skoči na sto...
Ipak, zašto?
Još jedan glas se probudi u dubini njegovog mozga. Zaista bi
bilo glupo da to učiniš, reče glas.
Skoči na sto...
Ne, mislim da neću, hvala lepo, reče drugi glas, malo odlučnije...
ne, zaista ne želim da...
Skoči! ODMAH!
Odmah zatim Hari oseti znatan bol. U isti mah je skočio i pokušao
da spreči sebe da skoči – a rezultat je bio da se strmoglavo
razbio o sto, obarajući ga i, sudeći po osećaju u nogama, polomio
obe čašice na kolenima.
– E, tako je već bolje! – grmeo je Ćudljivkov glas, i Hari odjednom
oseti kako mu iz glave nestaje osećaj praznine. Seti se tačno šta
se dešavalo, a bol u kolenima postade dvostruko jači.
– Pogledajte samo, svi vi... Poter se borio! Borio se protiv toga,
a maltene se i izborio! Probaćemo ponovo, Poteru, a vi ostali, obratite
pažnju – gledajte mu u oči, tu ćete primetiti – vrlo dobro, Poteru,
zaista vrlo dobro! Tebe neće moći tako lako da Kontrolišu!
– Sudeći po njegovoj priči – mrmljao je Hari, dok je, sat
vremena kasnije, šepajući izlazio iz kabineta Odbrane od Mračnih
veština (Ćudljivko je insistirao da iskušava Harija još četiri puta zaredom,
sve dok Hariju nije uspelo da se sasvim odupre kletvi) –
čovek bi pomislio da će nas sve ovde napasti svakog trenutka.
– Da, znam – reče Ron, koji je poskakivao svaki drugi korak.
On je imao mnogo više poteškoća s tom kletvom od Harija, iako ga
je Ćudljivko uveravao da će ti sporedni efekti nestati do ručka. – Koliko
je samo paranoičan... – Ron baci nervozan pogled preko ramena
kako bi proverio da li je Ćudljivko zaista van čujnog dometa, a zatim
nastavi: – Nije ni čudo što su u Ministarstvu jedva čekali da ga se
otarase, jesi ga čuo dok je pričao Šejmusu šta je uradio veštici koja
mu je prvog aprila viknula BU iza leđa? I kada ćemo stići da pročitamo
kako da se odupremo Kontrolišućoj kletvi, uz sve ostalo što imamo
da radimo?
Svi četvrtaci su primetili da se od njih traži mnogo više rada u
ovom polugođu. Profesorka Mek Gonagal im je objasnila zbog čega
je to tako, nakon što je razred bio glasno negodovao zbog količine
domaćih zadataka iz Preobražavanja koje im je zadala.
– Sada ulazite u vrlo značajno razdoblje vašeg magijskog
obrazovanja! – rekla im je, dok su joj oči opasno svetlucale iza
četvrtastih naočara. – Sve se više bližite običnim čarobnjačkim
nivoima...
– Ali mi ne polažemo O.Č.N. sve do pete godine! – reče Din
Tomas ogorčeno.
– Možda i ne polažete, Tomase, ali veruj mi, treba vam sva
neophodna priprema! Gospođica Grejndžer ostaje jedina osoba u
ovom razredu kojoj je uspelo da pretvori ježa u pristojno jastuče za
igle. Podsetila bih te da se tvoje jastuče za igle, Tomase, i dalje sklupča
od straha ako mu se bilo ko približi s iglom!
Hermiona, koja je ponovo poprimila izrazito ružičastu boju,
kao da se trudila da ne deluje previše samozadovoljno.
Hari i Ron su se ludo zabavljali kada im je profesorka Treloni
na sledećem času Predskazivanja saopštila da su dobili najviše ocene
za domaće zadatke. Pročitala je naglas delove njihovih predviđanja,
pohvalivši ih za hrabro prihvatanje predstojećih im užasa – ali je ta
radost namah splasnula kada ih je zamolila da isti domaći ponove
predskazujući događaje za sledeći mesec: već su počele da im ponestaju
katastrofične ideje.
U međuvremenu im je profesor Bins, duh koji je predavao
Istoriju magije, zadao da pišu nedeljne sastave na temu goblinskih
pobuna u osamnaestom veku. Profesor Snejp ih je terao da istražuju
protivotrove. Ovo su shvatili sasvim ozbiljno, pošto je natuknuo da
će možda otrovati nekog od njih pre Božića, da vidi deluje li njegov
protivotrov. Profesor Flitvik ih je zamolio da pročitaju tri dodatne
knjige kao pripremu za lekcije o Prizivajućim činima.
Čak je i Hagrid pridodao nove obaveze gomili poslova koje su
već dobili da urade. Zadnjerasprskavajući skruti rasli su neverovatnim
tempom, ako se uzme u obzir da niko još nije otkrio šta zapravo
jedu. Hagrid je bio oduševljen i, kao deo njihovog „projekta“, predložio
je da dolaze do njegove kolibe svako drugo veče, kako bi
proučavali skrute i beležili svako neprirodno ponašanje.
– Ja neću – reče Drako Melfoj glatko kad je Hagrid izneo taj
predlog, tonom Deda Mraza koji izvlači posebno veliku igračku iz
svog džaka. – Dovoljno je što viđam ova pogana stvorenja tokom
časova, hvala lepo.
Hagridu nestade osmeh s lica.
– Radićeš š’a ti se kaže – zagrme on – il’ ću se ugledam na profesora
Ćudljivka... Čujem da od tebe ispada sasvim fina lasica,
Melfoje.
Grifindorci počeše da urlaju od smeha. Melfoj pocrvene od
besa, ali je sećanje na Ćudljivkovu kaznu očigledno i dalje bilo
dovoljno bolno da ga spreči da im odgovori. Posle časa, Hari, Ron i
Hermiona se vratiše u zamak u dobrom raspoloženju: gledati Hagrida
kako ume da odbrusi Melfoju bilo je posebno zadovoljstvo,
pogotovo posle svega što je Melfoj činio prethodne godine da Hagrid
bude otpušten.
Kada stigoše do Ulazne dvorane nisu mogli dalje zbog velike
gužve, učenika koji su se rojili oko velikog natpisa u dnu mermernog
stepeništa. Ron, najviši od njih troje, pope se na prste kako bi bacio
pogled preko glava ispred i glasno im pročita natpis:
TROČAROBNJAČKI TURNIR
Delegacije iz Bobatonsa i Durmstranga
doći će u 6 sati u petak 30. oktobra.
Časovi će se završiti pola sata ranije.
– Sjajno! – uskliknu Hari. – Poslednji čas u petak su Napici!
Snejp neće imati vremena da nas sve potruje!
Učenici će vratiti svoje torbe i knjige u spavaonice,
a zatim se okupiti ispred zamka da pozdrave
naše goste pre gozbe dobrodošlice.
– Još samo nedelju dana! – reče Erni Makmilan iz Haflpafa,
izranjajući iz gomile, dok su mu oči sijale. – Pitam se da li Sedrik
zna? Mislim da ću otići da mu kažem...
– Sedrik? – ponovi Ron tupo, kada je Erni otrčao.
– Digori – reče Hari. – Verovatno se prijavljuje za turnir.
– Taj idiot da bude hogvortski šampion? – reče Ron, dok su se
probijali kroz brbljivu gomilu ka stepeništu.
– On nije idiot, već ga ti ne voliš jer je pobedio Grifindor u
kvidiču – reče Hermiona. – Čula sam da je zaista dobar učenik – a uz
to je i asistent.
Rekla je to kao da hoće da preseče svaku dalju raspravu.
– Tebi se on sviđa samo zato što je zgodan – reče Ron
zajedljivo.
– Izvini, ali meni se ljudi ne dopadaju samo zato što su zgodni!
– reče Hermiona ogorčeno.
Ron se tobož glasno nakašlja, zvukom koji je neobično zazvučao
kao „Lokhart!“.
Pojava natpisa u Ulaznoj dvorani ostavila je neverovatan utisak
na stanovnike zamka. Tokom iduće nedelje, gde god Hari pošao
pričalo se samo o jednoj temi: o Tročarobnjačkom turniru. Glasine
su se širile od jednog učenika do drugog poput zaraznih bacila: ko će
se sve nadmetati za hogvortskog šampiona, šta će se sve dešavati na
turniru, po čemu se učenici iz Bobatonsa i Durmstranga razlikuju od
njih samih.
Hari je takođe primetio da se zamak naročito temeljno čisti.
Nekoliko musavih portreta je oribano, na veliko nezadovoljstvo njihovih
stanovnika, koji su sedeli zgrčeni u svojim ramovima, mrmljajući
namršteno i trzajući se kada bi osetili svoja sveža ružičasta
lica. Oklopi odjednom zasijaše i počeše da se kreću bez škripe, a
domar Argus Filč bio je tako bezobziran prema svakom učeniku koji
bi zaboravio da obriše cipele pre ulaska da je nekoliko devojčica s
prve godine zaplašio do histerije.
I drugi članovi osoblja bili su neobično napeti.
– Longbotome, molila bih te da ne otkrivaš ni pred kim iz
Durmstranga da ne umeš da izvedeš ni najjednostavniju Promenljivu
čin! – kevtala je profesorka Mek Gonagal posle jedne izuzetno teške
lekcije, tokom koje je Nevil slučajno presadio sopstvene uši na jedan
kaktus.
Kada su izjutra, tridesetog oktobra, sišli na doručak, otkrili su
da je Velika sala preko noći ponovo ukrašena. Sa zidova su visili
ogromni svileni barjaci, svaki je predstavljao po jednu hogvortsku
kuću – crveni sa zlatnim lavom – Grifindor, plavi s bronzanim orlom
– Rejvenklo, žuti s crnim jazavcem – Haflpaf, a zeleni sa srebrnom
zmijom – Sliterin. Iza nastavničkog stola, najveći barjak imao je hogvortski
grb: lava, orla, jazavca i zmiju, združene oko velikog slova
H.
Hari, Ron i Hermiona primetiše Freda i Džordža za grifindorskim
stolom. Opet su, što je bilo čudno, sedeli podalje od ostalih i
razgovarali prigušenim tonom. Ron ih povede ka njima.
– Baš je pravi bedak – govorio je Džordž Fredu smrknuto. – Ali
ako neće lično da razgovara s nama, moraćemo ipak da mu
pošaljemo pismo. Ili ćemo mu ga tutnuti u ruku, ne može večito da
nas izbegava.
– Ko vas izbegava? – upita Ron sedajući pored njih.
– Nažalost, ne ti – reče Fred, ljutit zbog prekida.
– Šta je bedak? – upita Ron Džordža.
– Imati brata njuškala poput tebe – reče Džordž.
– Da nemate možda vas dvojica neke ideje za Tročarobnjački
turnir? – upita Hari. – Razmišljate li o tome da se prijavite?
– Pitao sam Mek Gonagalovu kako se biraju šampioni, ali ona
nije htela ništa da kaže – reče Džordž ogorčeno. – Samo mi je rekla
da ućutim i počnem s Preobražavanjem mog rakuna.
– Pitam se kakvi će biti zadaci? – reče Ron zamišljeno. – Znaš,
kladim se da bismo mi mogli da ih izvedemo, Hari, mi smo već
radili neke prilično opasne stvari...
– Ali niste pred komisijom sudija – reče Fred. – Mek Gonagalova
kaže da šampioni dobijaju poene na osnovu toga koliko su
dobro uradili zadatke.
– Ko su sudije? – upita Hari.
– Pa, glavešine škola učesnica uvek su u žiriju – reče Hermiona,
i svi se okrenuše ka njoj, prilično iznenađeni – jer su sva trojica
bili povređeni za vreme turnira 1792, kada je aždaja koju je trebalo
da uhvate šampioni pobegla i počela da besni.
Primetila je da je svi gledaju i rekla, uz svoj uobičajeni uzdah
nestrpljenja što niko osim nje nije pročitao sve te knjige: – Sve piše
u Istoriji Hogvortsa. Iako, naravno, ni ta knjiga nije sasvim
pouzdana. Precizniji naslov bio bi Obrađena istorija Hogvortsa. Ili
Izuzetno pristrasna i selektivna istorija Hogvortsa, koja zataškava
sramotne aspekte te škole.
– O čemu pričaš? – reče Ron, iako Hari pomisli kako zna šta
sledi.
– O kućnim vilenjacima! – reče Hermiona glasno, potvrđujući
Harijeve sumnje. – Nijedanput, na preko hiljadu strana, Istorija Hogvortsa
ne pominje da svi mi učestvujemo u represiji nad stotinom
robova!
Hari zavrte glavom, i usredsredi se na kajganu. Odsustvo entuzijazma
kod njega i Rona nije umanjilo Hermioninu rešenost da traži
pravdu za kućne vilenjake. Istina, obojica su platila po dva sikla za
bedž U.B.Lj.U.V.–a, ali to su učinili samo da bi je ućutkali. Međutim,
praktično su proćerdali sikle; ako išta, učinili su da je Hermiona
posle toga postala još glasnija. Od tada je sve više gnjavila Harija i
Rona, prvo da nose značke, zatim da ubeđuju druge da to isto čine, a
takođe bi svake večeri kružila po grifindorskom dnevnom boravku
saterujući ljude u ćošak i mašući im lončetom za prikupljanje priloga
pod nosom.
– Da li shvatate da vam grupa čarobnjačkih stvorenja, koja su
neplaćena i porobljena, menja čaršave, pali vatru, čisti učionice i
kuva hranu? – žustro je govorila bez prestanka.
Neki, poput Nevila, odmah su davali pare samo da bi Hermiona
prestala da ih mrko gleda. Nekoliko ih je bilo mlako zainteresovano
za to što ona ima da kaže, ali nisu bili radi da se aktivnije uključe u
kampanju. Mnogi su celu stvar smatrali šalom.
Ron prevrnu očima ka tavanici, koja ih je sve obasjavala jesenjom
sunčevom svetlošću, a Fred se naglo zainteresova za svoju
slaninu (obojica blizanaca odbila su da kupe bedž U.B.Lj.U.V.-a).
Džordž se pak nagnu ka Hermioni.
– Slušaj, da li si ikada bila dole u kuhinjama, Hermiona?
– Ne, naravno da nisam – reče Hermiona odsečno – čisto sumnjam
da je učenicima dozvoljeno da...
– E pa, mi jesmo – reče Džordž, pokazujući na Freda – mnogo
puta, da mažnjavamo hranu. Upoznali smo ih, i oni su srećni. Misle
da imaju najbolji posao na svetu...
– To je zato što su neobrazovani i što su im mozgovi isprani! –
poče Hermiona žustro, ali se njene reči izgubiše u naglom fijukanju
iznad njih, koje je objavljivalo dolazak poštanskih sova. Hari odmah
podiže pogled, i vide Hedvigu kako leti prema njemu. Hermiona naglo
prestade da priča: ona i Ron su gledali u Hedvigu s iščekivanjem,
a ona doleprša na Harijevo rame, skupi krila i, sva iscrpljena, ispruži
nogu.
Hari skinu Sirijusov odgovor i ponudi Hedvigi kožure od svoje
slanine, koje ona zahvalno pojede. Onda, uverivši se da su se Fred i
Džordž sasvim udubili u raspravu o Tročarobnjačkom turniru, Hari
šapatom pročita Sirijusovo pismo Ronu i Hermioni.
Dobar pokušaj, Hari,
Vratio sam se u zemlju i dobro sam sakriven. Hoću
da me obaveštavaš o svemu što se događa na Hogvortsu.
Ne koristi Hedvigu, stalno menjaj sove, i ne brini za mene,
samo pazi na sebe. Ne zaboravi šta sam ti rekao za tvoj
ožiljak.
Sirijus
– Zašto da stalno menjaš sove? – upita Ron tiho.
– Hedviga bi privukla previše pažnje – reče odmah Hermiona. –
Ona se ističe. Snežna sova koja se stalno vraća svuda gde se on
krije... mislim, to nisu domaće ptice, zar ne?
Hari smota pismo i gurnu ga u svoju odoru, pitajući se da li je
sada zabrinut manje ili više nego pre. Pretpostavljao je da to što se
Sirijus vratio u zemlju a da ga nisu uhvatili ipak nešto znači. Takođe,
nije mogao da porekne da mu prija saznanje da je Sirijus sada mnogo
bliže. Makar neće morati dugo da čeka na odgovor svaki put kad
bude pisao.
– Hvala, Hedviga – reče on, milujući je. Ona huknu pospano,
načas umoči svoj kljun u njegov pehar sa sokom od pomorandže, a
zatim ponovo odlete, očigledno očajnički željna dobrog dugog sna u
sovarniku.
Tog dana se u vazduhu osećao prijatan dah iščekivanja. Niko
nije baš obraćao pažnju na predavanja, pošto ih je sve mnogo više
zaokupljao dolazak ljudi iz Bobatonsa i Durmstranga predstojeće
večeri. Čak je i čas Napitaka bio podnošljiviji nego inače jer je trajao
pola sata kraće. Kada je zvono zazvonilo ranije nego inače, Hari,
Ron i Hermiona požuriše do grifindorskog tornja, ostaviše torbe i
knjige, kao što im je naloženo, navukoše ogrtače i ponovo pohitaše
dole u Ulaznu dvoranu.
Glavešine kuća postrojavale su učenike.
– Vizli, ispravi šešir – obrecnu se profesorka Mek Gonagal na
Rona. – Gospođice Petil, izvadite tu smešnu stvar iz svoje kose.
Parvati se namršti i skinu velikog ukrasnog leptira s kraja svoje
pletenice.
– Pođite za mnom, molim – reče profesorka Mek Gonagal – prvaci
napred... bez guranja...
Oni se spustiše u koloni jedan po jedan niz ulazne stepenice i
poređaše se ispred zamka. Bilo je hladno, vedro veče: smrkavalo se i
beli, naizgled providan mesec već je sijao nad Zabranjenom šumom.
Stojeći između Rona i Hermione u četvrtom redu sleva, Hari vide
kako Denis Krivej drhti od iščekivanja među ostalim prvacima.
– Skoro će šest – reče Ron, pogledavši na sat, a zatim se
zagleda niz drum koji je vodio do ulazne kapije. – Šta misliš, kako
će doći? Vozom?
– Sumnjam – reče Hermiona.
– Kako onda? Metlama? – stade da nagađa Hari, gledajući ka
zvezdanom nebu.
– Ne bih rekla... ne s tolike daljine...
– Teleportacioni ključ? – nadoveza se Ron. – Ili bi mogli da se
Prebace... možda je tamo odakle oni dolaze maloletnicima dozvoljeno
to da rade?
– Ne možeš da se Prebaciš na hogvortsko zemljište, koliko puta
moram to da ti kažem? – reče Hermiona gubeći strpljenje.
Uzbuđeno su osmatrali sve mračniju okolinu, ali ništa se nije
pomeralo. Sve je bilo mirno, tiho i isto kao uvek. Hariju poče da biva
hladno. Želeo je da požure... možda strani učenici pripremaju dramatičan
ulazak... seti se šta je gospodin Vizli rekao u kampu pre Svetskog
prvenstva u kvidiču: – Uvek ista priča, ne možemo da odolimo
da se ne razmećemo kada se sretnemo...
A onda se Dambldor oglasi iz poslednjeg reda, gde je stajao s
ostalim nastavnicima – Dabome! Ukoliko se ne varam, delegacija iz
Bobatonsa se približava!
– Gde su? – željno uzviknuše učenici, gledajući svaki u drugom
pravcu.
– Tamo! – povika jedan šestak, pokazujući ka šumi.
Nešto veliko, mnogo veće od metle – možda čak i od stotinu
metli – brzalo je preko tamnoplavog neba ka zamku, neprekidno se
povećavajući.
– To je zmaj! – vrisnu jedna prvakinja, potpuno gubeći glavu.
– Ne budi glupa... to je leteća kuća! – reče Denis Krivej.
Denisova pretpostavka bila je bliža istini... dok je džinovski
crni oblik prelazio iznad vrhova drveća Zabranjene šume, svetla s
prozora zamka ga obasjaše i oni videše džinovsku, pastelnoplavu
kočiju s konjima, veličine poveće kuće, kako leti ka njima, dok je
kroz vazduh vuče tuce zlatastih krilatih konja, belih repova i grive,
svaki veličine slona.
Prva tri reda učenika povukoše se unazad čim kočija poče da se
spušta još niže, slećući neverovatnom brzinom – a onda, uz strašan
tresak od koga Nevil poskoči unazad i ugazi stopalo jednog sliterinskog
petaka – konjska kopita, veća od tanjira, dodirnuše zemlju.
Sekundu kasnije, kočija se spusti na tlo, poskakujući na svojim
ogromnim točkovima, dok su zlatni konji zabacivali svoje velike
glave i kolutali ogromnim, vatrenocrvenim očima.
Hari je jedva stigao da zapazi grb na vratima kočije (dva
ukrštena zlatna čarobna štapića, a iz svakog izleću po tri zvezde), pre
nego što se ona otvoriše.
Iz kočije iskoči dečak u svetloplavoj odori, sagnu se napred, stade
da petlja oko nečega na podu kočije i razvuče nekoliko zlatnih
stepenika. Zatim učtivo odskoči unazad. Hari vide kako iz kočije
izranja sjajna crna cipela s visokom potpeticom – cipela veličine
dečjih sanki – za kojom odmah zatim izađe najveća žena koju je
ikada u životu video. Veličina kočije i konja istog trena je postala
jasna. Nekoliko ljudi zahropta od iznenađenja.
Hari je video samo još jednu osobu u svom životu veliku kao
ova žena, a to je bio Hagrid; činilo mu se da nema ni centimetra razlike
u njihovoj visini. Ipak – možda baš zbog toga što se bio navikao
na Hagrida – ova žena (koja je sada, iz podnožja stepenica, gledala
gomilu što ju je iščekivala razrogačenih očiju) delovala je još neprirodnije
velika. Kada je iskoračila na svetlost koja je dopirala iz
Ulazne dvorane, ispostavilo se da ima lepo lice, maslinast ten, velike
sjajne crne oči i pomalo kljunast nos. Kosa joj je bila skupljena u sjajnu
nisku punđu. Bila je obučena u crni saten od glave do pete, a oko
njenog vrata i debelih prstiju šljaštilo je mnoštvo božanstvenih opala.
Dambldor poče da tapše. Učenici takođe zapljeskaše, mnogi
stojeći na prstima, ne bi li bolje videli tu ženu.
Njenim licem razli se graciozan osmeh, i ona došeta do Dambldora,
ispruživši mu svetlucavu ruku. Dambldor, iako i sâm visok,
jedva da je trebalo da se sagne da bi joj ruku poljubio.
– Moja draga Madam Maksim – reče on. – Dobrodošli u
Hogvorts.
– Dambli-dorre – reče Madam Maksim, dubokim glasom. –
Nadam se da ste frlo dopro?
– U odličnoj formi, zahvaljujem – reče Dambldor.
– Moji učenici – reče Madam Maksim, nehajno mahnuvši
ogromnom rukom iza sebe.
Hari, čija je pažnja bila potpuno usmerena na Madam Maksim,
sada primeti da je dvanaestak dečaka i devojčica – sve, reklo bi se,
stariji tinejdžeri – izašlo iz kočije i stalo iza Madam Maksim. Drhtali
su, što nije bilo za čuđenje budući da su im odore bile od fine svile, a
niko od njih nije nosio ogrtač. Nekoliko ih je glave obmotalo
šalovima i maramama. Po onome što je Hari mogao da vidi (stajali
su u ogromnoj senci Madam Maksim), posmatrali su Hogvorts sa
zebnjom na licima.
– Da li je Karkarof feć tošao? – upita Madam Maksim.
– Trebalo bi da stigne svakog časa – reče Dambldor. – Da li
biste želeli da ga sačekate ovde i pozdravite ga, ili biste više voleli
da uđete unutra i da se malčice ugrejete?
– Da se ugrejemo, rekla bih – reče Madam Maksim. – Ali
konji...
– Nastavnik koji nam predaje Brigu o magijskim stvorenjima
biće presrećan da se pobrine za njih – reče Dambldor – čim reši malu
situaciju koja je iskrsla s nekim drugim njegovim... ovaj...
štićenicima.
– Skrutima – promrmlja Ron Hariju, cereći se.
– Moji pastuvi zahtefaju... ofaj... energično rukofanje – reče
Madam Maksim, kao da sumnja da je bilo koji nastavnik Brige o
magijskim stvorenjima dorastao tom zadatku. – Oni su frlo jaki...
– Uveravam vas da je Hagrid sasvim dorastao poslu – reče
Dambldor smešeći se.
– Frlo dopro – reče Madam Maksim, lako se naklonivši. –
Hoćete li molim fas obafestiti teg ’Agrida da konji piju isključivo
škotski fiski?
– Biće sređeno – reče Dambldor, takođe se naklonivši.
– Dođite – reče Madam Maksim zapovednim tonom svojim
učenicima, i hogvortska masa se razdvoji kako bi propustila nju i
njene učenike da prođu uz kamene stepenice.
– Šta misliš koliki će tek biti durmstranški konji? – reče Šejmus
Finegan, nagnuvši se preko Lavander i Parvati da bi se obratio
Hariju i Ronu.
– Pa, ako budu veći od ovih ovde, čak ni Hagrid neće moći da
se pobrine za njih – reče Hari. – To jest, ako ga već nisu napali
njegovi skruti. Pitam se šta je s njima?
– Možda su pobegli – reče Ron pun nade.
– Oh, ne govori to – reče Hermiona, zadrhtavši. – Zamisli ih
samo kako divljaju unaokolo...
Stajali su, neznatno drhteći, i čekali da stigne durmstranška delegacija.
Većina učenika je s nadom piljila u nebo. Narednih nekoliko
minuta tišinu je razbijalo samo hroptanje i dumbaranje ogromnih
konja Madam Maksim. A onda...
– Čujete li nešto? – reče iznenada Ron.
Hari oslušnu; začuše glasan i neobično jeziv zvuk koji im se
približavao iz tmine: prigušeno kotrljanje i sisanje, kao da se
ogromni usisivač kreće po rečnom koritu...
– Jezero! – povika Li Džordan, pokazujući nadole ka njemu. –
Pogledajte jezero!
S njihove pozicije na vrhu travnjaka, koji je nadvisivao imanje,
imali su jasan pogled na glatku crnu površinu vode – samo što ta
površina sada uopšte nije bila glatka. Nešto se komešalo duboko u
središtu jezera. Na površini su se stvarali veliki mehuri, talasi su zapljuskivali
blatnjavu obalu – a zatim se stvori vrtlog, na samoj
sredini jezera, kao da je s njegovog dna upravo izvučen džinovski
zapušač...
Iz srca vrtloga poče da se izdiže nešto nalik na dugačak, crni
stub... a onda Hari primeti užad...
– To je jarbol! – reče on Ronu i Hermioni.
Polako i veličanstveno, brod se izdizao iz vode, svetlucajući na
mesečini. Delovao je poput kostura, kao neka vaskrsla olupina, a
prigušena, maglovita svetla koja su se pomaljala kroz brodske prozore
izgledala su kao avetinjske oči. Konačno, uz glasan pljusak,
brod potpuno izroni, poskakujući po uzburkanoj vodi, i poče da jedri
ka obali. Nekoliko trenutaka kasnije čuli su pljusak sidra bačenog u
plićak, i tup udarac daske koja je spuštena na obalu.
Ljudi su se iskrcavali. Mogli su da vide njihove siluete kako
prolaze ispred svetala koja su dopirala kroz brodske prozore. Svi su
bili, primetio je Hari, građeni naizgled kao Kreb i Gojl... ali kada su
se približili, koračajući uz travnjake ka svetlu koje je dopiralo iz
Ulazne dvorane, video je da izgledaju kršno zahvaljujući tome što
nose ogrtače od neke vrste ofucanog, zamršenog krzna. Čovek koji
ih je vodio ka zamku nosio je drugu vrstu krzna: elegantno i
srebrnkasto, poput njegove kose.
– Dambldore! – povika on srdačno, dok se peo uz brdo. – Kako
si, dragi moj prijatelju, kako si?
– Prosto cvetam, hvala vam, profesore Karkarof – odgovori
Dambldor.
Karkarof je imao meden, uljani glas. Kada je zakoračio na
svetlost koja je dopirala kroz vratnica zamka, videli su da je visok i
mršav poput Dambldora, ali je njegova seda kosa bila kratka, a
jareća bradica (koja se završavala malom kovrdžom) nije sasvim
skrivala njegovu relativno nejaku bradu. Kada je dospeo do Dambldora,
rukovao se s njim koristeći obe svoje šake.
– Dragi stari Hogvorts – reče on, gledajući naviše ka zamku i
smešeći se. Zubi su mu bili prilično požuteli, i Hari primeti da
njegov osmeh nije zahvatao i njegove oči, koje su i dalje bile hladne
i okrutne. – Kako je dobro biti ovde, baš dobro... Viktore, dođi ovamo,
gde je toplije... ne smeta ti, Dambldore? Viktor ima malu prehladu
glave...
Karkarof dade znak jednom svom učeniku da priđe. Dok je
dečak prolazio, Hari u trenutku primeti istaknut, zakrivljen nos i
guste crne obrve. Nije mu bio potreban udarac u ruku koji mu je Ron
uputio, niti šapat u uvu, da bi prepoznao taj profil.

16. Vatreni pehar



– Ne mogu da verujem! – reče Ron, usplahirenim glasom, dok su se
hogvortski učenici peli nazad uza stepenice, iza durmstranške delegacije.
– Krum, Hari! Viktor Krum!
– Nebesa, Rone, on je samo igrač kvidiča – reče Hermiona.
– Samo igrač kvidiča? – dodade Ron, kao da ne može da poveruje
svojim ušima. – Hermiona – on je jedan od najboljih Tragača na
svetu! Nisam imao pojma da još uvek ide u školu!
Dok su ponovo prolazili kroz Ulaznu dvoranu s ostatkom hogvortskih
učenika, krećući se ka Velikoj sali, Hari je video Lija
Džordana kako skakuće gore-dole na vrhovima prstiju, ne bi li što
bolje video Krumov potiljak. Nekoliko devojčica iz šestog razreda u
hodu je grozničavo preturalo po svojim džepovima: – Oh, ne mogu
da verujem, nemam nijedno pero pri sebi... Misliš da bi mi se potpisao
karminom na šešir?
– Zaista – reče Hermiona nadmeno dok su prolazili pored devojaka,
koje su se sada prepirale oko karmina.
– Ja ću mu uzeti autogram, ako ikako mogu – reče Ron – da
nemaš možda pero, Hari?
– Jok, sva su mi gore, u torbi – reče Hari.
Odšetali su do grifindorskog stola i seli. Ron se pobrinuo da
sedne na onu stranu koja gleda ka vratima, jer su Krum i njegovi
drugari s Durmstranga i dalje stajali pred njima, očigledno neodlučni
gde da sednu. Učenici iz Bobatonsa izabrali su da sednu za rejvenkloovski
sto. Gledali su po Velikoj sali sa sumornim izrazima lica.
Troje njih i dalje je grčevito stezalo svoje šalove i marame oko
glava.
– Nije toliko hladno – iznervirano primeti Hermiona dok ih je
posmatrala. – Zašto nisu poneli ogrtače?
– Ovamo! Dođite da sednete ovamo! – prošišta Ron. – Ovamo!
Hermiona, pomeri se malo, napravi mesta...
– Šta?
– Prekasno – reče Ron ogorčeno.
Viktor Krum i njegove durmstranške kolege smestili su se za
sliterinski sto. Hari je zapazio da su Melfoj, Kreb i Gojl vrlo samozadovoljni
zbog toga. Dok ih je posmatrao, Melfoj se nagnuo da
popriča s Krumom.
– Da, tako je, ulaguj mu se, Melfoje – reče Ron oštro. – Kladim
se da ga je Krum već prozreo... kladim se da mu se ljudi stalno
ulizuju... šta misliš gde će da spavaju? Mogli bismo da mu ponudimo
mesto u našoj spavaonici, Hari... meni ne bi smetalo da mu ustupim
krevet, ja bih mogao da spavam na pomoćnom ležaju.
Hermiona frknu.
– Izgledaju mnogo veselije od bobatonsovaca – reče Hari.
Durmstranški učenici upravo su skidali svoja teška krzna i
zainteresovano zagle-dali zvezdanu crnu tavanicu. Neki od njih su
pridizali zlatne tanjire i pehare i ispitivali ih, očigledno
impresionirani.
Kod stola za osoblje, domar Filč je dodavao stolice. Nosio je
svoj plesnivi stari frak u čast prilike. Hari se iznenadi kada vide da je
Filč dodao četiri stolice, po dve sa svake Dambldorove strane.
– Ali samo je dvoje ljudi više – reče Hari. – Zašto Filč stavlja
četiri stolice? Ko još dolazi?
– A? – odvrati Ron nezainteresovano. I dalje je čežnjivo gledao
u Kruma.
Kada su svi učenici ušli u Salu i seli za stolove, ušlo je osoblje,
poređalo se uz glavni sto i zauzelo svoja mesta. Poslednji u nizu bili
su profesor Dambldor, profesor Karkarof i Madam Maksim. Kada se
njihova direktorka pojavila, učenici iz Bobatonsa skočiše na noge.
Nekoliko hogvortskih učenika se nasmeja. Bobatonska delegacija
nije se obazirala na to, i niko se nije vratio na mesto dok Madam
Maksim nije sela s Dambldorove leve strane. Dambldor je pak nastavio
da stoji, a u Velikoj sali nastade tajac.
– Dobro veče, dame i gospodo, duhovi i, naročito, gosti – reče
Dambldor, gledajući naokolo ka stranim učenicima. – Veliko mi je
zadovoljstvo da vam poželim dobrodošlicu na Hogvorts. Nadam se i
verujem da će vam boravak ovde biti i prijatan i zadovoljavajuć.
Jedna od devojčica iz Bobatonsa, koja je još uvek stezala šal
oko svoje glave, oglasi se nečim nalik podrugljivom smehu.
– Niko te ne tera da ostaneš! – prošaputa Hermiona, narogušivši
se ka njoj.
– Turnir će zvanično biti otvoren na kraju gozbe – reče
Dambldor. – Sada vas sve pozivam da jedete, pijete i osećate se kao
kod kuće!
On sede, i Hari primeti kako se Karkarof odmah nagnuo napred
i upustio se s njim u razgovor.
Posude pred njima se počeše puniti hranom po običaju. Kućni
vilenjaci u kuhinji očigledno su se potrudili. Izbor jela bio je bogatiji
nego što je Hari ikada video, uključujući i neke đakonije koje su
definitivno bile strane.
– Šta je to? – upita Ron, upirući prstom ka velikom sudu punom
nekakve čorbe od ljuskara koja je stajala pored velikog pudinga s
odreskom i bubrezima.
– Bujabes – reče Hermiona.
– Nazdravlje – uzvrati Ron.
– To je francusko – reče Hermiona. – Jela sam ga na raspustu
pretprošlog leta, vrlo je dobro.
– Verovaću ti na reč – reče Ron, posluživši se crnim pudingom.
Velika sala je delovala krcatija nego inače, iako je u njoj bilo
jedva dvadesetak učenika više. Možda zbog toga što su se njihove
raznobojne uniforme izdvajale spram crnih hogvortskih odora. Sada,
kada su skinuli krzna, ispostavilo se da durmstranški učenici nose
odore krvavocrvene boje.
Hagrid se uvuče postrance u Salu, kroz vrata iza stola za osoblje,
dvadesetak minuta posle početka gozbe. On sede na svoje
mesto pri kraju stola i mahnu Hariju, Ronu i Hermioni rukom koja je
bila sva u zavojima.
– Skruti lepo napreduju, Hagride? – obrati mu se Hari.
– Prosto cvetaju – odazva se Hagrid veselo.
– Da, kladim se da je tako – reče Ron tiho. – Izgleda da su konačno
našli hranu koja im se dopada, zar ne? Hagridove prste.
U tom trenutku, jedan glas reče: – Isfinite, da li jedete taj
bujabes?
Bila je to devojka iz Bobatonsa koja se nasmejala tokom
Dambldorovog govora. Konačno je skinula svoj šal. Duga, ravna
srebrnastoplava kosa padala joj je maltene do struka. Imala je velike,
tamnoplave oči, i vrlo bele, ravne zube.
Ron pocrvene. Zurio je u nju, otvorio usta da odgovori, ali ne
ču se ništa sem tihog klokotanja.
– Ne, uzmi ga – reče Hari, odgurnuvši posudu ka devojčici.
– Zafršili ste s tim?
– Da – reče Ron bez daha. – Da, bilo je izvrsno.
Devojka pokupi posudu i odnese je pažljivo do rejvenkloovskog
stola. Ron je i dalje piljio u nju, kao da je to prva devojka
koju vidi u životu. Hari poče da se smeje. Taj zvuk je izgleda Rona
malo povratio.
– Ona je vila! – reče on promuklo Hariju.
– Naravno da nije! – reče Hermiona zajedljivo. – Ne vidim da
iko drugi bulji u nju kao idiot!
Ali nije bila sasvim u pravu u vezi s tim. Dok je devojčica
prolazila kroz Salu, mnoge dečačke glave su se okretale, a neki od
njih bi na trenutak zanemeli, baš kao Ron.
– Kažem ti, to nije normalna devojčica! – reče Ron, naginjući
se postrance, kako bi mogao bolje da je vidi. – Ne prave ih takve na
Hogvortsu!
– Prave ih sasvim fino na Hogvortsu – reče Hari, bez razmišljanja.
Čo Čang je sedela samo nekoliko mesta dalje od devojke sa
srebrnkastom kosom.
– Kada vam se obojici oči vrate natrag u duplje – primeti Hermiona
oštro – moći ćete da vidite ko je upravo stigao.
Pokazivala je ka stolu za osoblje. Dve preostale prazne stolice
upravo su bile popunjene. Ludo Torbar je sada sedeo s druge strane
profesora Karkarofa, dok je gospodin Čučanj, Persijev šef, bio pored
Madam Maksim.
– Šta oni rade ovde? – reče Hari iznenađeno.
– Pa oni su organizovali Tročarobnjački turnir, zar ne? – reče
Hermiona. – Pretpostavljam da su hteli da budu tu da vide njegov
početak.
Kada je stiglo drugo jelo, primetili su veliki broj nepoznatih
pudinga. Ron je pomno ispitivao čudnu vrstu bledog želea od mleka,
a zatim ga pažljivo pomerio par centimetara udesno, kako bi bio
jasno vidljiv s rejvenkloovskog stola. Međutim, devojčica koja je
ličila na vilu se, izgleda, već bila zasitila, i nije došla da ga pokupi.
Kada su se zlatni tanjiri ispraznili, Dambldor ponovo ustade. U
Sali je zavladala prijatna napetost. Hari neznatno zadrhta od
uzbuđenja, pitajući se šta sledi. Nekoliko sedišta dalje od njih, Fred i
Džordž su se naginjali napred, zureći u Dambldora s velikom
koncentracijom.
– Kucnuo je čas – reče Dambldor, smešeći se moru ka njemu
okrenutih lica. – Tročarobnjački turnir samo što nije počeo. Želeo
bih da vam uputim koju reč objašnjenja pre nego što unesemo
kovčeg...
– Šta? – promrmlja Hari.
Ron slegnu ramenima.
– ... samo da bismo razjasnili proceduru po kojoj ćemo raditi
ove godine. Ali najpre mi dozvolite da predstavim, onima koji ih još
ne znaju, gospodina Bartemijusa Čučnja, šefa Odseka za međunarodnu
magijsku saradnju – tu se začu površan učtiv aplauz – i gospodina
Luda Torbara, šefa Odseka za magijske igre i sportove.
Začu se mnogo glasniji aplauz za Torbara nego za Čučnja,
možda zbog toga što se već bio proslavio kao Jurišnik, ili jednostavno
zato što je delovao mnogo prijatnije. On im otpozdravi
veselim mahanjem. Bartemijus Čučanj se nije smešio niti je mahnuo
kada je njegovo ime najavljeno. Sećajući ga se u njegovom urednom
odelu na Svetskom prvenstvu u kvidiču, Hari ga je nalazio prilično
čudnim u čarobnjačkoj odori. Njegovi brkovi poput četkice za zube i
oštar razdeljak izgledali su veoma neobično pored Dambldorove
duge sede kose i brade.
– Gospoda Torbar i Čučanj neumorno su radili poslednjih
nekoliko meseci oko priprema za Tročarobnjački turnir – nastavi
Dambldor – i pridružiće se meni, profesoru Karkarofu i Madam
Maksim u komisiji koja će procenjivati trud šampiona.
Na pomen reči „šampioni“, đaci još više naćuljiše uši.
Možda je Dambldor primetio da su se iznenada umirili, jer se
nasmešio rekavši: – Kovčeg, moliću lepo, gospodine Filč.
Filč, koji je neprimećen čučao u udaljenom kutku Sale, sada
pristupi Dambldoru noseći veliki drveni kovčeg optočen draguljima.
Izgledao je veoma staro. Učenici koji su to posmatrali zažamoriše od
uzbuđenog interesovanja. Denis Krivej se čak popeo na stolicu da
bolje vidi kovčeg, ali pošto je bio malecak, njegova glava jedva je
izvirivala iznad drugih.
– Gospodin Čučanj i gospodin Torbar već su proučili uputstva
za zadatke s kojima će se šampioni suočiti ove godine – reče
Dambldor, dok je Filč pažljivo spuštao kovčeg na sto ispred sebe – i
izvršili neophodne pripreme za svaki izazov ponaosob. Biće tri zadatka,
raspoređena tokom čitave školske godine, kojima ćemo testirati
šampione na razne načine... njihovo magijsko znanje i veštinu – njihovu
smelost – njihovu moć dedukcije – i, naravno, njihove sposobnosti
snalaženja u opasnosti.
Na ovu poslednju reč salu ispuni tako savršena tišina da se
činilo kao da niko ne diše.
– Kao što znate, na turniru će se takmičiti tri šampiona –
nastavi Dambldor smireno – po jedan iz svake škole učesnice. Oni će
biti ocenjivani po tome koliko dobro izvrše svaki od podviga na
turniru, a šampion s najvećim zbirom poena posle trećeg podviga osvojiće
Tročarobnjački kup. Šampione će izabrati nepristrasni
sudija... Vatreni pehar.
Dambldor tada izvadi svoj štapić, i njime triput kucnu po poklopcu
kovčega. Poklopac se polako otvori, uz škripu. Dambldor je
posegao unutra i izvukao veliki, grubo istesan drveni pehar. Bio bi
potpuno nezanimljiv da nije bio do vrha pun razigranih plavo-belih
plamenova.
Dambldor je zatvorio kovčeg i pažljivo smestio pehar na njega,
gde su ga jasno videli svi u Sali.
– Oni koji žele da se prijave za šampiona moraće čitko da napišu
svoje ime i školu na listu pergamenta, i da ga ubace u pehar –
reče Dambldor. – Potencijalni šampioni imaju dvadeset četiri časa da
se prijave. Sutra uveče, na Noć veštica, pehar će izbaciti imena troje
za koje prosudi da su najdostojniji da predstavljaju svoje škole.
Večeras će pehar biti postavljen u Ulaznu dvoranu, gde će biti dostupan
svima koji budu želeli da se takmiče.
– Da bismo se osigurali da nijedan maloletni učenik ne poklekne
pred iskušenjem – reče Dambldor – ja ću povući Starosnu crtu
oko Vatrenog pehara kada on bude postavljen u Ulaznu dvoranu.
Niko mlađi od sedamnaest godina neće moći da pređe tu liniju.
– Naposletku, želim da naglasim svima koji žele da se takmiče
da se ne treba olako prijavljivati za ovaj turnir. Kada Vatreni pehar
izabere šampiona, on ili ona su obavezni da učestvuju u turniru do
samog kraja. Ubacivanjem svog imena u pehar sklapate obavezujuć
magijski ugovor. Kada jednom postanete šampion neće biti predomišljanja.
Stoga, pre nego što ubacite svoje ime u pehar, budite sasvim
sigurni da ste svim srcem spremni da učestvujete. Mislim da je sada
vreme za spavanje. Laku noć vam želim, svima.
– Starosna crta! – reče Fred Vizli, sa sjajem u očima, dok su svi
zajedno išli preko Sale ka vratima Ulazne dvorane. – Pa, nju će biti
lako prevariti napitkom za starenje, zar ne? A kad ti je ime jednom
ubačeno u pehar, sve je u redu – on ne zna imaš li sedamnaest ili ne!
– Ali ne verujem da bilo ko ispod sedamnaest ima šanse da ga
izaberu – reče Hermiona – mi jednostavno nismo naučili dovoljno...
– Govori u svoje ime – reče Džordž odsečno. – Pokušaćeš da se
prijaviš, zar ne, Hari?
Hari načas pomisli na Dambldorovo insistiranje da niko ispod
sedamnaest ne bi trebalo da se prijavi, ali onda mu se u glavi ponovo
javi divan prizor u kome osvaja Tročarobnjački kup... pitao se koliko
bi se Dambldor ljutio kada bi neko ispod sedamnaest uspeo da
pronađe način da pređe preko Starosne crte...
– Gde li je on? – reče Ron, koji nije čuo ni reč njihovog razgovora,
već je gledao kroz gužvu da vidi šta se desilo s Krumom. –
Dambldor nije rekao gde će ljudi iz Durmstranga da spavaju, zar ne?
Ali istog trenutka dobi odgovor na svoje pitanje: upravo su
prolazili pored sliterinskog stola, a Karkarof tek što se probio do
svojih učenika.
– Nazad na brod, onda – rekao je. – Viktore, kako se osećaš?
Da li si dovoljno jeo? Da li da zatražim malo kuvanog vina iz
kuhinja?
Hari vide Kruma kako odmahuje glavom dok je navlačio svoja
krzna.
– Profesore, ja bih hteo malo vina – reče jedan od durmstranških
dečaka pun nade.
– Nisam ga tebi ponudio, Poljakofe – obrecnu se Karkarof, naglo
izgubivši svoj topli očinski ton. – Primećujem da si opet isflekao
hranom svoju odoru, odvratni dečače...
Karkarof se okrenu i povede učenike ka vratima, došavši do
njih u istom trenutku kad i Hari, Ron i Hermiona. Hari zastade da bi
ih propustio da prvi prođu.
– Hvala ti – reče Karkarof nehajno, okrznuvši ga pogledom.
A onda se Karkarof ukoči. Ponovo okrenu glavu ka Hariju, i
poče da zuri u njega kao da ne može da poveruje sopstvenim očima.
Iza svog direktora, durmstranški učenici takođe se ukipiše. Karkarofove
oči su polako klizile uz Harijevo lice, a zatim se zaustaviše na
njegovom ožiljku. Durmstranški učenici su takođe radoznalo zurili u
Harija. Krajičkom oka, Hari primeti po izrazima njihovih lica kako
konačno počinju da shvataju. Dečak s hranom na svojoj odori gurnu
devojčicu pored sebe i otvoreno uperi prst u Harijevo čelo.
– Da, to je Hari Poter – reče režeći glas iza njih.
Profesor Karkarof se naglo okrete. Tamo iza stajao je Ludooki
Ćudljivko, snažno se oslanjajući na svoj štap, i netremice gledao
svojim magičnim okom u durmstranškog direktora.
Boja nestade s Karkarofovog lica dok ga je Hari posmatrao.
Stravičan izraz pomešanog besa i straha ocrta mu se na licu.
– Ti! – reče on, buljeći u Ćudljivka kao da nije siguran da ga
zaista vidi.
– Ja – reče Ćudljivko tmurno. – I ukoliko nemaš šta da kažeš
Poteru, Karkarofe, možda bi želeo da se pomeriš. Preprečio si prolaz.
To je bilo tačno. Polovina učenika u Sali već je čekala iza njih,
gledajući jedni drugima preko ramena kako bi videli šta je uzrok
zastoja.
Bez ijedne reči, profesor Karkarof povuče svoje učenike za
sobom. Ćudljivko ga je posmatrao kako nestaje iz vidokruga,
fiksirajući njegova leđa svojim magičnim okom, s izrazom izuzetne
nenaklonosti na svom unakaženom licu.
* * *
Pošto je sledećeg dana bila subota, većina učenika je kasno doručkovala.
Hari, Ron i Hermiona pak nisu bili jedini koji su ustali
mnogo ranije nego što to inače čine vikendom. Kad su se spustili do
Ulazne dvorane, videli su kako se dvadesetak ljudi šetka njom, neki
od njih su jeli tost, a svi su ispitivali Vatreni pehar. On je bio
smešten u samom centru dvorane, na stolici na kojoj je obično stajao
Šešir za razvrstavanje. Na podu je bila nacrtana tanka zlatna linija,
praveći krug od tri metra naokolo.
– Da li se neko prijavio dosad? – željno upita Ron jednu devojčicu
s treće godine.
– Svi iz Durmstranga – odgovori ona. – Ali još nisam videla
nikog iz Hogvortsa.
– Kladim se da su se neki prijavili noćas, pošto smo svi mi
otišli na spavanje – reče Hari. – Ja bih tako uradio da sam mogao...
ne bih hteo da me svi gledaju. Šta ako ti pehar odmah ispljune ime
nazad?
Neko se nasmeja iza Harija. Okrenuvši se, on vide Freda,
Džordža i Lija Džordana kako žure niza stepenice, sva trojica vidno
uzbuđeni.
– Uradili smo to – reče Fred trijumfalnim šapatom Hariju, Ronu
i Hermioni. – Upravo smo ga popili.
– Šta? – reče Ron.
– Napitak za starenje, šupljoglavi – reče Fred.
– Svako po kap – reče Džordž, veselo trljajući ruke. – Treba da
budemo samo nekoliko meseci stariji.
– Podelićemo tih hiljadu galeona između sebe, ukoliko jedan od
nas trojice pobedi – reče Li, cereći se od uva do uva.
– Nisam sigurna da će ovo uspeti, znate – reče Hermiona
opominjućim glasom. – Sigurna sam da je Dambldor mislio na ovo.
Fred, Džordž i Li su je ignorisali.
– Spremni? – reče Fred drugoj dvojici, drhteći od uzbuđenja. –
Hajdemo, onda – ja ću prvi...
Hari je posmatrao, fasciniran, dok je Fred vadio iz džepa list
pergamenta na kome je bilo ispisano Fred Vizli – Hogvorts. Fred je
došao sve do ivice linije i stao tamo, njišući se na stopalima, poput
gnjurca koji se priprema za skok s visine od trideset metara. Onda,
dok su oči svih prisutnih u dvorani bile uprte u njega, duboko
udahnu i prekorači liniju.
Na delić sekunde, Hari pomisli da mu je uspelo – Džordž je sigurno
to pomislio, pošto je trijumfalno uskliknuo i skočio za Fredom
– ali sledećeg trenutka začuo se glasan prašteći zvuk, i blizanci su
izbačeni iz zlatnog kruga kao ispaljeni iz ogromnog topa. Bolno su
sleteli, deset stopa dalje, na hladan kameni pod, a da zlo bude veće,
začu se glasno pucketanje i obojici izrastoše identične, duge bele
brade.
Ulazna dvorana poče da odzvanja od smeha. Čak su se i Fred i
Džordž pridružili smehu, kada su se pridigli na noge i dobro osmotrili
brade jedan drugome .
– Upozorio sam vas – reče dubok, zvučan glas, i svi se
okrenuše da vide profesora Dambldora, koji je izlazio iz Velike sale.
On osmotri Freda i Džordža, dok su mu oči svetlucale. – Predlažem
da obojica odete do Madam Pomfri. Ona se već brine oko gospođice
Foset, iz Rejvenkloa, i oko gospodina Samersa iz Haflpafa, jer su
oboje rešili da malčice ostare. Mada, moram reći, njihove brade nisu
ni izdaleka tako dobre kao vaše.
Fred i Džordž krenuše ka bolničkom krilu, u pratnji Lija Džordana
koji je zavijao od smeha, a Hari, Ron i Hermiona, takođe se
likujuće kikoćući, uđoše da doručkuju.
Dekoracija u Velikoj sali toga jutra se promenila. Pošto je bila
Noć veštica, oblak živih šišmiša lepršao je oko začarane tavanice,
dok su stotine izrezbarenih bundeva virile iz svakog ćoška. Hari ih
povede do Dina i Šejmusa, koji su razgovarali o hogvortskim učenicima
koji su imali sedamnaest godina a preko kojih bi mogli da se
prijave.
– Kruže glasine da je Vorington jutros rano ustao i prijavio se –
reče Din Hariju. – Onaj veliki tip iz Sliterina koji liči na lenjivca.
Hari, koji je igrao kvidič protiv Voringtona, zatrese glavom u
znak gađenja. – Ne možemo da imamo sliterinskog šampiona!
– A svi haflpafovci pričaju o Digoriju – reče Šejmus prezrivo. –
Ali ja sumnjam da bi on rizikovao svoj naočit izgled.
– Slušajte! – reče naglo Hermiona.
Ljudi su se veselili u Ulaznoj dvorani. Svi se okrenuše na
svojim mestima i videše Anđelinu Džonson kako ulazi u Salu,
smešeći se pomalo postiđeno. Visoka tamnoputa devojka koja je igrala
Jurišnika u grifindorskom kvidičkom timu, Anđelina, priđe im,
sede i reče: – Pa, učinila sam to! Upravo sam se prijavila!
– Šališ se! – reče Ron, delujući impresionirano.
– Dakle imaš sedamnaest godina? – upita Hari.
– Naravno da ima. Ne vidiš joj bradu, zar ne? – reče Ron.
– Proslavila sam rođendan prošle nedelje – reče Anđelina.
– Pa, drago mi je da se neko iz Grifindora prijavio – reče Hermiona.
– Zaista se nadam da ćeš pobediti, Anđelina!
– Hvala, Hermiona – reče Anđelina nasmešivši joj se.
– Da, bolje ti nego lepotan Digori – reče Šejmus, izmamivši
preke poglede nekolicine haflpafovaca koji su prolazili pored njihovog
stola.
– Dakle, šta ćemo danas da radimo? – upita Ron Harija i Hermionu,
kada su završili s doručkom i krenuli ka izlazu iz Velike sale.
– Još nismo bili da posetimo Hagrida – reče Hari.
– Važi – reče Ron – sve dok nam ne zatraži da priložimo par
prstiju skrutima.
Na Hermioninom licu odjednom se pojavi izraz velikog
uzbuđenja.
– Upravo sam shvatila – još nisam pitala Hagrida da se priključi
U.B.Lj.U.V.-u! – reče ona veselo. – Pričekajte me, hoćete li, dok
skoknem gore i uzmem bedževe?
– Šta je s njom? – reče Ron u očajanju, kad Hermiona ustrča uz
mermerne stepenice.
– Hej, Rone – reče Hari iznenada. – Eno tvoje drugarice...
Učenici iz Bobatonsa prolazili su kroz ulazne kapije iz dvorišta,
a među njima i devojčica-vila. Okupljeni oko Vatrenog pehara ustuknuše
da ih propuste, promatrajući ih znatiželjno.
Madam Maksim uđe u dvoranu za svojim učenicima i organizova
ih u red. Jedan po jedan, bobatonski učenici su prelazili
preko Starosne crte i ubacivali svoje listove pergamenta u plavo-bele
plamenove. Kako bi koje ime dodirnulo vatru, postajalo je nakratko
crveno i izbacivalo varnice.
– Šta misliš, šta će biti s onima koji ne budu izabrani? – promrmlja
Ron Hariju, dok je vila-devojka ubacivala svoj pergament u
Vatreni pehar. – Hoće li se vratiti u školu, ili će ostati ovde da posmatraju
turnir?
– Pojma nemam – reče Hari. – Ostaće ovde, pretpostavljam...
Madam Maksim ostaje ovde kao sudija, zar ne?
Kada su svi bobatonski učenici predali svoja imena, Madam
Maksim ih izvede iz dvorane nazad na školsko imanje.
– A gde oni onda spavaju? – pitao se Ron, pomerajući se ka
ulaznim vratima i zureći za njima.
Glasan čangrljav zvuk iza njih najavi Hermionin povratak s
kutijom bedževa U.B.Lj.U.V.-a.
– O, dobro, požuri – reče Ron, i pođe skakućući niz kamene
stepenike, držeći oči prikovane na leđima vile-devojke, koja je sada
bila na pola travnjaka s Madam Maksim.
Kada su se približili Hagridovoj kolibi na rubu Zabranjene
šume, misterija bobatonskog prenoćišta bila je rešena. Džinovska,
pastelnoplava kočija u kojoj su došli bila je parkirana oko dvesta
metara od Hagridovih ulaznih vrata, i učenici su se upravo peli u nju.
Slonovski leteći konji koji su vukli kočiju sada su pasli u oboru sklepanom
uz nju.
Hari zakuca na Hagridova vrata, i istog trena mu odgovori Fengovo
duboko lajanje.
– I bilo j’ vreme! – reče Hagrid, kada je širom otvorio vrata i
video ko kuca. – Mislijo sam da ste zaboravili gdi živim!
– Bili smo vrlo zauzeti, Hag... – započe Hermiona, ali onda
umuknu, gledajući nagore ka Hagridu, očigledno ostavši bez reči.
Hagrid je nosio svoje najbolje (i vrlo užasno) čupavosmeđe
odelo, s kariranom žuto-narandžastom kravatom. No, to ipak nije
bilo ono najgore. Očigledno je pokušao da ukroti svoju kosu, koristeći
velike količine nečega što je izgledalo kao mašinsko ulje. Sada
mu je frizura bila zalizana u dve gomile – možda je pokušao da veže
konjski rep poput Bila, ali je otkrio da ima previše kose. Takav
izgled nimalo nije priličio Hagridu. Za trenutak, Hermiona je buljila
u njega, a onda, očigledno odlučivši da ne komentariše, primeti: –
Ovaj... a gde su skruti?
– Vani, kod leje s bundevicama – uzvrati Hagrid veselo. –
Postaju sve golemiji, već su maltene po metar dugački. Jedini problem
je š’o su počel’ da se ubijaju međ’ sobom.
– Oh, ne, zbilja? – reče Hermiona, uputivši prekoran pogled
Ronu – koji je, zureći u Hagridovu čudnu frizuru, upravo otvorio
usta da nešto kaže o njoj – da se uzdrži.
– Aha – reče Hagrid tužno. – Al’ je to u redu, znaš, sada sam i’
poubacivao u odvojene kutije. Ostalo ih je jošte barem dva’estak.
– Pa da, srećom – reče Ron. Hagrid nije uočio sarkazam.
Hagridova koliba sastojala se iz jedne sobe, u čijem je ćošku
bio džinovski krevet prekriven krpenim jorganom. Isti toliki, ogroman
drveni sto i stolica stajali su ispred ognjišta, ispod velikog broja
suvih šunki i mrtvih ptica koje su visile s tavanice. Seli su za sto dok
je Hagrid pristavio čaj, i uskoro su se upustili u još jednu diskusiju o
Tročarobnjačkom turniru. Hagrid je delovao uzbuđen koliko i oni.
– Čekajte vi – reče, cereći se. – Samo čekajte. Će da vidite neke
stvarčice kak’e dosad niste videli. Prvi podvig... ah, al’ ne bih smeo
da rečem.
– Hajde, Hagride! – podsticali su ga Hari, Ron i Hermiona, ali
on samo zavrte glavom, cereći se.
– Neću da vam gi pokvarim – reče Hagrid. – Al’ će da bude
spektakularno, kad vam kažem. Ti šampioni ima baš da se pomuče.
Nisam mislijo da ću doživet’ da gledam kako se Tročarobnjački
turnir ponovo igra!
Posle svega, ručali su skupa s Hagridom, iako nisu mnogo jeli –
Hagrid je spremio nešto za šta je tvrdio da je govedina, ali kada je
Hermiona u svom tanjiru našla veliku kandžu, ona, Hari i Ron
malčice izgubiše apetit. Zabavljali su se pokušavajući da navedu
Hagrida da im kaže kakvi će zadaci biti na turniru, nagađajući koji
od prijavljenih imaju najveće šanse da budu izabrani za šampione, i
pitajući se da li su se Fred i Džordž već otarasili svojih brada.
Sredinom popodneva poče da pada laka kišica. Bilo je vrlo
ugodno sedeti pored vatre, slušati nežno dobovanje kapi po prozoru,
i posmatrati Hagrida kako krpi čarape i svađa se s Hermionom oko
kućnih vilenjaka – pošto je odlučno odbio da se učlani u U.B.Lj.U.V.
kada mu je pokazala svoje bedževe.
– Učinila bi im medveđu uslugu, Hermiona – reče ozbiljno,
pokušavajući da udene debeli žuti konac u masivnu iglu od kosti. –
U nji’ovoj prirodi je da se brinu za ljude, to im se dopada, razumeš?
Učinila bi i’ nesrećnim kad’ bi im oduzela njihov posao, i uvredila
ak’ bi pokušala da ih platiš.
– Ali Hari je oslobodio Dobija, i on je bio presrećan zbog toga!
– reče Hermiona. – A uz to smo čuli da sad traži i platu!
– Da, pa u svakoj vrsti imaš par ludaja. Ne kažem da tu i tamo
nema pokoj’ vilenjak koj’ bi prihvatijo slobodu, al’ nikad nećeš sve
da ih ubediš da to učine – ne, nema vajde, Hermiona.
Hermiona je delovala izuzetno iznervirano, i nabila je kutiju s
bedževima natrag u džep svog ogrtača.
Do pola pet već je počelo da se smrkava, i Ron, Hari i Hermiona
rešiše da se vrate nazad u zamak na gozbu za Noć veštica – i, što
je još važnije, na proglašenje školskih šampiona.
– Poći ću s vami – reče Hagrid, odlažući svoje krpljenje. –
Samo mi dajte sekundu.
Hagrid ustade, pređe preko sobe do plakara s fiokama pored
kreveta i poče da traži nešto u njemu. Nisu obraćali previše pažnje
na njega, sve dok do njihovih nozdrva nije počeo da dopire izuzetno
jak smrad.
Kašljući, Ron upita: – Hagride, šta je to?
– A? – reče Hagrid, okrećući se s velikom flašom u ruci. – Zar
vam se ne dopada?
– Da li je to losion posle brijanja? – reče Hermiona, pomalo
prigušenim glasom.
– Ovaj... kolonjska voda – promrmlja Hagrid. On pocrvene. –
Možda je malko previše – reče grubo. – Sa’ ću da je sperem,
sačekajte...
On se istetura iz kolibe, i oni ga videše kako se žustro pere u
buretu s vodom ispod prozora.
– Kolonjska voda? – reče Hermiona u čudu. – Hagride?
– A šta je s kosom i tim odelom? – upita Hari tiho.
– Pogledajte! – reče Ron naglo, pokazujući kroz prozor.
Hagrid se upravo ispravio i okrenuo. Ako je maločas i bio pocrveneo,
to nije bilo ništa u poređenju s onim što mu se desilo u tom
trenutku. Pridižući se na noge vrlo oprezno, kako ih Hagrid ne bi
video, Hari, Ron i Hermiona proviriše kroz prozor i videše da su
Madam Maksim i bobatonski učenici upravo istupili iz svoje kočije,
očigledno se takođe uputivši na gozbu. Nisu mogli da čuju šta Hagrid
govori, ali on je razgovarao s Madam Maksim zamagljenih očiju
i zanesenog izraza kakav je Hari dosad samo jednom video na njemu
– i to onda kada je gledao u bebu zmaja, Norberta.
– Ide s njom prema zamku! – reče Hermiona ogorčeno. – Mislila
sam da je trebalo da nas sačeka?
I ne osvrnuvši se ka svojoj kolibi, Hagrid je koračao preko poljane
s Madam Maksim, dok su ih bobatonski učenici pratili, trčkarajući
kako bi držali ritam njihovih ogromnih koraka.
– Sviđa mu se! – reče Ron s nevericom. – Pa, ako na kraju budu
imali decu, uspostaviće svetski rekord – kladim se da bi svaka njihova
beba bila teška tonu.
Oni se sami uputiše iz kolibe i zatvoriše vrata za sobom. Napolju
je bilo iznenađujuće mračno. Još više se umotavši u svoje
ogrtače, oni se zaputiše preko strmih travnjaka.
– O, to su oni, vidi! – prošaputa Hermiona.
Durmstranška delegacija išla je prema zamku iz pravca jezera.
Viktor Krum je koračao uz Karkarofa, a ostali durmstranški učenici
zaostajali su za njima. Ron je uzbuđeno posmatrao Kruma, ali Krum
se nije ni osvrnuo kada je došao do ulazne kapije, tik ispred Hermione,
Rona i Harija, već je jednostavno prošao kroz nju.
Kada su ušli u svećama osvetljenu Veliku salu, ona je bila
gotovo puna. Vatreni pehar bio je pomeren: sada je stajao ispred
Dambldorove prazne stolice na nastavničkom stolu. Fred i Džordž –
sveže izbrijani – izgleda da su dobro podnosili svoje razočaranje.
– Nadam se da će biti Anđelina – reče Fred, dok su Hari, Ron i
Hermiona sedali.
– I ja! – reče Hermiona bez daha. – Pa, uskoro ćemo saznati!
Gozba za Noć veštica trajala je naizgled duže nego inače.
Možda zato što im je to bila druga gozba u dva dana, Hariju se ekstravagantno
pripremljena hrana nije svidela onoliko koliko mu se
inače dopadala. Kao i ostali u Sali, sudeći po neprekidnom istezanju
vratova, nestrpljivim izrazima na svakom licu, vrpoljenju i ustajanju
kako bi se videlo da li je Dambldor završio sa jelom, Hari je jednostavno
želeo da se tanjiri isprazne, i da čuje ko su izabrani
šampioni.
Napokon, zlatni tanjiri se vratiše u prvobitno, neubrljano stanje.
Buka unutar Sale poče da se pojačava, ali gotovo trenutno zamre čim
Dambldor ustade. Profesor Karkarof i Madam Maksim delovali su
napeto i u iščekivanju, baš kao i svi ostali. Ludo Torbar se smeškao i
namigivao učenicima. Gospodin Čučanj je pak delovao sasvim
nezainteresovano, skoro kao da mu je dosadno.
– Pa, pehar je maltene spreman da donese odluku – reče
Dambldor. – Procenjujem da mu treba još jedan minut. Sada, kada
budu prozvana imena šampiona, zamolio bih ih da dođu do vrha
Sale, prođu pored stola za osoblje, i pređu u sledeću odaju... – on
pokaza na vrata iza stola za osoblje – ... gde će dobiti prva uputstva.
On izvadi svoj štapić i zamahnu njime kao da nešto raščišćava.
Istog časa, sve sveće osim onih unutar izrezbarenih bundeva se ugasiše,
i svi prisutni se nađoše u polutmini. Vatreni pehar sada je sijao
jače od ičeg drugog u celoj sali, dok je svetlucavo i sjajno plavičasto
belilo plamenova bilo skoro bolno za oči. Svi su posmatrali,
iščekujući... nekoliko ljudi je neprestano gledalo na sat...
– Svakog trenutka će – prošaputa Li Džordan, dva sedišta dalje
od Harija.
Plamenovi unutar pehara najednom ponovo postadoše crveni.
Iz njega zaiskriše varnice. Sledećeg trenutka, plameni jezik zapara
vazduh, i iz njega izlete nagorelo parče pergamenta – na šta cela
soba ispusti uzdah iznenađenja.
Dambldor uhvati parče pergamenta i pogleda ga, ispruživši
ruku, kako bi mogao lakše da ga pročita pri svetlosti plamenova, koji
su ponovo postali plavo-beli.
– Šampion Durmstranga – čitao je jakim, jasnim glasom – biće
Viktor Krum.
– To i nije iznenađenje! – vikao je Ron, dok se salom prolamao
buran aplauz. Hari vide kako Viktor Krum ustaje od sliterinskog
stola, i povijen kreće prema Dambldoru. Skrenuo je desno, prošao
pored nastavničkog stola i nestao kroz vrata u susednoj odaji.
– Bravo Viktore! – grmeo je Karkarof, tako glasno da su svi
mogli da ga čuju, čak i kroz aplauz. – Znao sam da si sposoban za
to!
Pljeskanje i žamor zamreše. Sada je opet pažnja svih bila koncentrisana
na pehar, koji je, nekoliko sekundi kasnije, ponovo pocrveneo.
Iz njega izlete drugo parče pergamenta, praćeno
plamenovima.
– Šampion Bobatonsa – reče Dambldor – jeste Fler Delaker!
– To je ona, Rone! – povika Hari, kad devojka koja je podsećala
na vilu graciozno ustade, zamahnu svojom srebrnkastoplavom
kosom i prođe između rejvenkloovskog i haflpafskog stola.
– Oh, vidi, svi su razočarani – reče Hermiona nadglasavajući se
s bukom, i pokazujući glavom ka ostatku bobatonske delegacije.
„Razočarani“ je bilo blago rečeno, pomisli Hari. Dve devojke koje
nisu bile izabrane briznuše u plač, jecajući s glavama u rukama.
Kada je i Fler Delaker nestala u susedoj odaji, ponovo nastupi
tišina, ali ovoga puta tišina beše toliko napeta od uzbuđenja da je
skoro mogla da se okusi. Sledeći je hogvortski šampion...
I Vatreni pehar ponovo postade crven. Iz njega počeše da kuljaju
varnice. Vatreni jezičci se podigoše visoko, a iz njihovog vrha
Dambldor izvuče treći list pergamenta.
– Hogvortski šampion je – viknu on – Sedrik Digori!
– Ne! – reče Ron glasno, ali ga ne ču niko sem Harija.
Oduševljenje za susednim stolom bilo je preveliko. Svi haflpafovci
skočiše na noge, vrišteći i treskajući, dok je Sedrik prolazio pored
njih, široko se cereći, i zaputio se ka odaji iza nastavničkog stola. I
zaista, aplauz za Sedrika je trajao toliko dugo da je prošlo dosta
vremena pre nego što je Dambldor uspeo da ih natera da ga ponovo
slušaju.
– Sjajno! – reče Dambldor veselo, kad je najzad graja zamrla. –
Dakle, sada imamo tri šampiona. Siguran sam da mogu da računam
na sve vas, uključujući i ostale učenike iz Bobatonsa i Durmstranga,
da šampionima pružite svaki gram podrške koji uspete da skupite.
Navijajući za svog šampiona, doprinećete na vrlo značaj...
Ali Dambldor naglo prestade da govori, i svima postade jasno
šta ga je omelo.
Vatra u peharu ponovo je postala crvena. Iz njega su letele varnice.
Dug plamen naglo polete u vazduh, a na njemu je bilo još jedno
parče pergamenta.
Automatski, činilo se, Dambldor ispruži svoju dugu ruku i
zgrabi pergament. Podiže ga i zapilji se u ime napisano na njemu.
Nastade duga pauza, tokom koje je Dambldor samo zurio u list u
svojoj ruci, a svi u sobi su zurili u Dambldora. A onda Dambldor
pročisti grlo, i pročita:
– Hari Poter.