Hari Poter i Vatreni Pehar

26. Drugi podvig



– Rekao si da si već rešio zagonetku jajeta! – reče Hermiona
uvređeno.
– Tiše malo! – reče Hari iznervirano. – Samo još da... da razjasnim
neke stvari, u redu?
On, Ron i Hermiona sedeli su u samom dnu učionice na času
Čini, sami za zasebnim stolom. Danas je trebalo da uvežbavaju čin
suprotnu od Prizivajuće – Uklanjajuću čin. Pošto, kad predmeti
počnu da lete po učionici, lako mogu da se dese gadne nezgode, profesor
Flitvik je svakom učeniku dao po gomilu jastuka na kojima će
vežbati, pošto teorijski gledano jastuci ne bi trebalo nikoga da
povrede ukoliko promaše metu. Bila je to dobra teorija, ali u praksi
nije najbolje funkcionisala. Nevilov nišan je bio tako loš da mu se
neprekidno dešavalo da slučajno natera mnogo teže stvari da lete
preko sobe – kao na primer profesora Flitvika.
– Zaboravi to jaje na trenutak, u redu? – prosikta Hari u trenutku
kada je profesor Flitvik negodujući prozujao pored njih, sletevši
na vrh velikog ormana. – Pokušavam da vam kažem za Snejpa i
Ćudljivka...
Taj čas je bio idealna maska za privatne razgovore, pošto su se
svi odviše zabavljali da bi obraćali pažnju na druge. Hari je čitavih
pola sata šapatom prepričavao svoje dogodovštine od prethodne
večeri.
– Snejp je rekao da je Ćudljivko pretražio i njegovu
kancelariju? – prošaputa Ron, dok su mu oči sijale od znatiželje a on
pokušavao da Ukloni jedan jastuk zamahom štapića (jastuk prolete
kroz vazduh i obori Parvatin šešir). – Šta... misliš li da je Ćudljivko
ovde da bi držao i Snejpa na oku, kao i Karkarofa?
– Pa, ne znam da li ga je Dambldor zamolio da to učini, ali on
to definitivno radi – reče Hari, zamahnuvši štapićem bez mnogo
pažnje, tako da je njegov jastuk, skočivši sa stola, izveo čudan salto.
– Ćudljivko je rekao da je jedini razlog što Dambldor Snejpu dozvoljava
da ostane ovde to što mu je pružio drugu priliku, ili tako nešto...
– Šta? – reče Ron, razrogačivši oči kad je njegov sledeći jastuk
poleteo visoko u vazduh, vrteći se, odbio se od lustera i tresnuo o Flitvikov
sto. – Hari... možda Ćudljivko misli da je Snejp ubacio tvoje
ime u Vatreni pehar!
– Oh, Rone – reče Hermiona, vrteći glavom skeptično – i pre
smo mislili da Snejp pokušava da ubije Harija, pa se ispostavilo da je
spasavao Harijev život, sećaš se?
Ona Ukloni jedan jastuk koji odlete preko sobe i spusti se u
kutiju u koju je trebalo svi da ciljaju. Hari pogleda u Hermionu, zamišljeno...
istina je da mu je Snejp jednom spasao život, ali najčudnije
je to što ga Snejp nesumnjivo prezire, baš kao što je prezirao i Harijevog
oca dok su zajedno išli u školu. Snejp je obožavao da skida
Hariju poene, i nijednom nije propustio priliku da ga kazni, ili predloži
da Harija izbace iz škole.
– Briga me šta Ćudljivko kaže – nastavi Hermiona – Dambldor
nije glup. Imao je pravo kada je verovao Hagridu i profesoru Lupinu,
iako im mnogi drugi ne bi dali posao, dakle zašto ne bi bio u pravu i
za Snejpa, čak iako je Snejp pomalo...
– ... zao – dovrši Ron hitro. – Hajde, Hermiona, a zašto mu
onda svi ovi lovci na Mračne čarobnjake preturaju po kancelariji?
– A zašto se gospodin Čučanj pretvara da je bolestan? – reče
Hermiona, ignorišući Rona. – Zaista je pomalo čudno, zar ne, da ne
može da dođe na Božićni bal, ali može da se šetka ovde usred noći
kad god mu se hoće?
– Ti ne voliš Čučnja zbog onog vilenjaka, Vinki – reče Ron,
poslavši jedan jastuk da jezdi kroz prozor.
– A ti samo želiš da veruješ da Snejp nešto smera – reče Hermiona,
poslavši svoj jastuk uredno u kutiju.
– Ja samo hoću da znam šta je Snejp uradio sa svojom prvom
šansom, ako je sada dobio drugu – reče Hari tmurno, a njegov jastuk,
na njegovo veliko iznenađenje, prelete preko sobe, i savršeno se
spusti povrh Hermioninog.
* * *
Pokoravajući se Sirijusovoj želji da sazna za svaku čudnu stvar koja
se desi na Hogvortsu, Hari mu to veče posla po smeđoj sovi pismo u
kome mu je potanko objasnio kako je gospodin Čučanj provalio u
Snejpovu kancelariju, i Ćudljivkov i Snejpov razgovor. Potom se
Hari usredsredi na najskoriji problem s kojim će se suočiti: da
preživi sat vremena pod vodom dvadeset četvrtog februara.
Ronu se veoma dopadala ideja da Hari ponovo iskoristi Prizivajuću
čin – Hari mu je ranije objasnio šta je ronilačka oprema, i
Ron nije shvatao zašto Hari jednostavno ne bi Prizvao jedan komplet
opreme iz najbližeg normalskog grada. Hermiona je ovaj plan pustila
niz vodu ukazujući im da bi, čak i u krajnje neverovatnom slučaju da
Hari uspe da nauči da rukuje ronilačkom opremom tokom zadatog
sata, sigurno bio diskvalifikovan zbog kršenja Međunarodnog
kodeksa o čarobnjačkoj tajnosti – bilo bi i suviše očekivati da
nijedan Normalac ne primeti ronilačku opremu kako leti kroz polja i
šume do Hogvortsa.
– Naravno, idealno rešenje bilo bi da sebe Preobraziš u podmornicu
ili nešto slično – reče ona. – Kamo sreće da smo dosad već
vežbali Preobražavanje ljudi! Ali mislim da ćemo to početi da učimo
tek u šestom razredu, a pogrešna primena te čini može izazvati gadne
probleme...
– Da, baš i nemam neku želju da se šetam unaokolo s periskopom
koji mi viri iz glave – reče Hari. – Pretpostavljam da bih uvek
mogao da napadnem nekoga pred Ćudljivkom, on bi me odmah
Preobrazio...
– Ipak, ne verujem da bi te pustio da biraš u šta će da te pretvori
– reče Hermiona ozbiljno. – Ne, mislim da ti je najbolja šansa neka
čin.
I tako Hari, misleći kako će se uskoro zasititi biblioteke za ceo
život, ponovo uroni u prašnjave knjižurine tražeći bilo koju čin koja
bi čoveku omogućila da opstane bez kiseonika. Ipak, mada su on,
Ron i Hermiona tražili za vreme pauze za ručak, uveče, pa i preko
vikenda – iako je Hari zatražio od profesorke Mek Gonagal dozvolu
da koristi Zabranjeni odeljak, pa je čak pitao za pomoć i razdražljivu
bibliotekarku koja je ličila na lešinara, Madam Pins – nisu našli ništa
što bi Hariju pomoglo da provede sat vremena pod vodom, i preživi
da bi pričao o tome.
Harija ponovo obuze dobro poznat napad panike, a naročito mu
je bivalo sve teže da se koncentriše na časovima. Jezero, koje je Hari
uvek uzimao zdravo za gotovo kao deo školskog imanja, privlačilo
mu je pogled kad god bi bio blizu prozora u učionici, velika
gvozdenosiva masa hladne vode, čije su mračne i ledene dubine
počinjale da mu izgledaju udaljeno poput Meseca.
Baš kao što je bilo pre nego što se susreo sa šiljorepim, i sada je
vreme proticalo kao da je neko začarao satove da idu superbrzo.
Ostalo je još samo nedelju dana do dvadeset četvrtog februara (još je
bilo vremena)... potom još samo pet dana (svaki čas, samo što nije
naišao na nešto)... tri dana (molim te da nešto pronađem... molim
te...)
Kad su mu preostala još samo dva dana, Hari je ponovo prestao
da jede. Jedina dobra stvar u vezi s doručkom u ponedeljak bio je
povratak njegove smeđe sove koju je poslao Sirijusu. On skinu pergament
s njene noge, razmota ga i pročita najkraće pismo koje mu je
Sirijus ikada napisao.
Pošalji datum sledećeg hogsmidskog vikenda po povratnoj
sovi.
Hari okrenu pergament s druge strane, i pogleda na poleđinu,
nadajući se da će naići još na nešto, ali pergament je bio prazan.
– Vikend posle idućeg – prošaputa Hermiona, koja je pročitala
pismo preko Harijevog ramena. – Evo... uzmi moje pero i odmah
pošalji ovu sovu nazad.
Hari je naškrabao datum na poleđini Sirijusovog pisma,
privezao ga nazad na nožicu smeđe sove, i posmatrao je kako
ponovo uzleće. Šta je očekivao? Savet kako da preživi pod vodom?
Toliko je bio obuzet time da Sirijusu kaže sve o Snejpu i Ćudljivku,
da je potpuno zaboravio da spomene zagonetku jajeta.
– Zašto ga zanima kada je sledeći hogsmidski vikend? – reče
Ron.
– Pojma nemam – reče Hari tupo. Trenutna sreća koja je
zaiskrila u njemu kad je ugledao sovu već je bila zamrla. – Hajdemo...
počinje Briga o magijskim stvorenjima.
Da li je Hagrid pokušavao da se iskupi zbog zadnjerasprskavajućih
skruta, ili je možda, pošto su samo dva skruta
preživela, pokušavao da dokaže da može da uradi sve što i
profesorka Truli-Daska, Hari nije znao, tek, on je nastavio da predaje
njene lekcije o jednorozima otkad se vratio na posao. Ispostavilo se
da je Hagrid znao o jednorozima skoro isto toliko koliko i o čudovištima,
iako je bilo jasno da je razočaran što nemaju otrovne očnjake.
Za taj dan uspeo je da uhvati dva ždrebeta jednoroga. Za razliku
od odraslih jednoroga, ovi su bili kao od čistog zlata. Parvati i
Lavander su podivljale od sreće kada su ih videle, čak je i Pensi
Parkinson morala dobrano da se potrudi da prikrije koliko joj se
dopadaju.
– Lakše ih je uočit’ od odrasli’ – Hagrid reče učenicima. –
Kada napune dve godine, preboje se u srebrno, a rogovi im izrastu s
četir’ godine. Ne pobele dok ne porastu skroz-naskroz, znači oko
sedme godine. Lakoverniji su kad su bepci... dečaci im ne smetaju
mnogo... hajd’, pribliš’te se malko, možete ih pomazit’ ak’ ’oćete...
dajte im malo ovi’ kocki šećera...
– Jesi l’ okej, Hari? – promrmlja Hagrid, pomerivši se u stranu,
dok su ostali uglavnom pohrlili ka bebama jednoroga.
– Aha – reče Hari.
– Samo malkice neurotičan, je l’ da? – reče Hagrid.
– Malko – reče Hari.
– Hari – reče Hagrid, potapšavši ga svojom ogromnom rukom
po ramenu, tako da Harijeva kolena klecnuše pod njenom težinom –
Brinuo bi’ se za te, da nisam vid’o kak’ si sredijo onog šiljorepog,
al’ sad znam da ti možeš sve na šta se nameračiš. Uopšte se ne
brinem. Sve će bidne dobro s tobom. Jesi l’ već prokljuvio svoju zagonetku,
a?
Hari klimnu obuzet sumanutom željom da prizna kako pojma
nema kako da preživi na dnu jezera čitavih sat vremena. Podiže
pogled ka Hagridu – možda je i on morao da uđe ponekad u jezero,
da se brine o stvorenjima u njemu? Napokon, brinuo se i o svima ostalima
na kopnu...
– Ima da pobediš – zareža Hagrid, ponovo tapšući Harija po
leđima, tako da Hari zbilja oseti kako tone nekoliko centimetara u
blatnjavu zemlju. – Siguran sam. Osećam to. Ima da pobediš, Hari.
Hari jednostavno nije mogao da natera sebe da skine taj srećni,
samouvereni osmeh s Hagridovog lica. Pretvarajući se da je
zainteresovan za mlade jednoroge, on mu uzvrati usiljenim osmehom,
i krenu napred da ih pomazi, zajedno s ostalim đacima.
* * *
Uveče uoči drugog podviga, Hari se osećao kao da je zarobljen u
noćnoj mori. Čak i kad bi uspeo da nađe odgovarajuću čin, bio je
sasvim svestan da bi imao velikih problema da je savlada preko noći.
Kako je mogao da dozvoli da mu se ovo dogodi? Zašto nije ranije
počeo da radi na odgonetanju jajeta? Zašto je dopustio da mu misli
lutaju na časovima – šta ako je nekad neki nastavnik spomenuo kako
treba da se diše pod vodom?
Dok je sunce napolju zalazilo, on, Ron i Hermiona sedeli su u
biblioteci, grozničavo prelazeći stranu po stranu knjige o činima,
skriveni jedno od drugoga ogromnim hrpama knjiga na stolu pred
sobom. Harijevo srce bi poskočilo svaki put kada bi video reč
„voda“ na nekoj stranici, ali najčešće bi to bilo samo: Uzmite dva
decilitra vode, kilogram iseckanih listova mandragore i
daždevnjaka...
– Ne verujem da se to uopšte i može izvesti – začu se Ronov
ravnodušan glas s druge strane stola. – Nema ničega. Ničega. Najbliže
što smo našli bila je ona stvar za isušivanje bara i jezeraca, ona
Sušna čin, ali nije ni izbliza toliko moćna da isuši ovoliko jezero.
– Mora da postoji nešto – promrmlja Hermiona, približivši
sveću k sebi. Oči su joj bile toliko umorne da se sasvim nadnela nad
sitan tekst u Starodrevnim i zaboravljenim mađijama i čarolijama,
tako da joj je nos bio tek na nekoliko centimetara od stranice. –
Nikad ne bi zadali podvig koji je neizvodljiv.
– E pa jesu – reče Ron. – Hari, samo siđi do jezera sutra, znaš, i
gurni glavu unutra, vikni siren-ljudima da ti vrate to što su ti drpili i
vidi da li će ti ga izbaciti napolje. To je sve što možeš da uradiš,
druže.
– Postoji način da se to uradi! – reče Hermiona iznervirano. –
Mora da postoji!
Činilo se da nedostatak informacija u biblioteci prima kao ličnu
uvredu: dotad je nikad nije izneverila.
– Znam šta je trebalo da uradim – reče Hari, odmarajući se, lica
položenog preko Drskih trikova za lukave tipove. – Trebalo je da
naučim da budem animagus kao Sirijus.
– Da, mogao bi da se pretvoriš u zlatnu ribicu kad god poželiš!
– reče Ron.
– Ili žabu – zevnu Hari. Bio je iscrpljen.
– Treba da prođu godine da se postane animagus, a i onda moraš
da se registruješ i sve ostalo – reče Hermiona nerazgovetno, sada
žmirkavo prelazeći preko sadržaja Uvrnutih čarobnjačkih dilema i
njihovih rešenja. – Profesorka Mek Gonagal nam je to rekla, seti se...
moraš da se registruješ u Odeljenju za nepropisnu upotrebu magije...
da prijaviš u koju se životinju pretvaraš, i njena obeležja, kako ne bi
mogao da zloupotrebiš svoju moć...
– Hermiona, šalio sam se – reče Hari iznureno. – Znam da do
sutra ujutru nemam nikakve šanse da se pretvorim u žabu ...
– Oh, ovo nije ni od kakve koristi – reče Hermiona, zalupivši
Uvrnute čarobnjačke dileme. – Ko za ime sveta želi da mu dlačice u
nosu rastu u uvojcima?
– Meni ne bi smetalo – reče glas Freda Vizlija. – Bila bi to sjajna
tema za razgovor, zar ne?
Hari, Ron i Hermiona podigoše pogled. Fred i Džordž upravo
su izronili iza polica s knjigama.
– Šta vas dvojica radite ovde? – upita Ron.
– Tražimo tebe – reče Džordž. – Mek Gonagalova te traži,
Rone. I tebe, Hermiona.
– Zašto? – reče Hermiona, delujući iznenađeno.
– Pojma nemam... mada, delovala je sumorno – reče Fred.
– Mi treba da vas odvedemo do njene kancelarije – reče
Džordž.
Ron i Hermiona pogledaše u Harija, koji oseti kako mu stomak
tone. Da li profesorka Mek Gonagal namerava da izgrdi Rona i Hermionu?
Možda je primetila koliko vremena provode pomažući mu,
umesto da on sâm prokljuvi kako da izvede sledeći podvig?
– Videćemo se gore u dnevnom boravku – reče Hermiona
Hariju, ustajući da krene s Ronom... oboje su delovali veoma zabrinuto.
– Ponesi što više knjiga sa sobom, važi?
– Nego šta – reče Hari uznemireno.
Do osam sati, Madam Pins je pogasila sve lampe i došla da
istera Harija iz biblioteke. Teturajući se pod teretom knjiga, jer je
poneo koliko god je mogao, Hari se vrati u grifindorski dnevni
boravak, odvuče sto u ćošak i nastavi da pretražuje. U Vragolastoj
magiji za blesave vešce nije bilo ničega... Niti u Vodiču kroz srednjovekovno
čarobnjaštvo... ni pomena o podvodnim istraživanjima u
Antologiji čini osamnaestog veka, niti u Užasnim stanovnicima dubina,
ni u Moćima koje niste ni znali da imate i šta da radite s njima
sad kad ste se opametili.
Krukšenks se ušunja u Harijevo krilo i sklupča se, potmulo predući.
Dnevni boravak se polako praznio. Ljudi su neprekidno prilazili
da mu požele sreću za sledeće jutro, veselim, sigurnim
glasovima poput Hagridovog, svi očigledno uvereni da će on izvesti
još jednu zapanjujuću predstavu kao onu tokom prvog podviga. Hari
nije mogao da im odgovori, samo bi klimnuo glavom, osećajući se
kao da mu je loptica za golf zastala u grlu. Od deset sati do ponoći
bio je sâm u sobi s Krukšenksom. Pretražio je sve preostale knjige, a
Ron i Hermiona se još nisu vratili.
Gotovo je, reče on sebi. Ne možeš ti to. Moraćeš da siđeš do
jezera ujutru, i da kažeš sudijama...
Zamišljao je sebe kako objašnjava da ne može da izvede podvig.
Zamislio je Torbara izbečenog od iznenađenja, Karkarofov
zadovoljan, žutozub osmeh. Već je mogao da čuje Fler Delaker kako
govori: – Snala sam... on je prefiše mlad, on je samo mali dešak. –
Video je Melfoja kako maše svojim bedževima POTER SMRDI ispred
gomile, video je Hagridovo potišteno lice, s izrazom neverice...
Zaboravljajući da mu je Krukšenks u krilu, Hari naglo ustade.
Krukšenks besno prosikta čim se dočekao na noge, uputi Hariju
zgađen pogled i odšunja se, visoko uzdignutog četkastog repa, ali
Hari je već žurio uza spiralne stepenice ka svojoj spavaonici... ima
da zgrabi svoj Nevidljivi ogrtač, i da se vrati u biblioteku, ostaće
tamo čitavu noć ako treba...
– Lumos – prošaputa Hari petnaest minuta kasnije, dok je
otvarao vrata biblioteke.
Šunjao se između polica s osvetljenim vrhom štapića, skidajući
s njih još knjiga – knjiga čarolija i čini, knjiga o sirenama i vodenim
čudovištima, knjiga o poznatim čarobnjacima i vešticama, o magijskim
izumima, o bilo čemu što bi sadržalo i najmanji osvrt na
preživljavanje pod vodom. Odneo ih je do stola, a zatim se bacio na
posao, pretražujući ih uskim zrakom svog štapića, povremeno
gledajući na svoj sat...
Jedan ujutru... dva ujutru... jedini način na koji je mogao da
izdrži bio je taj da sebi neprestano ponavlja: – Sledeća knjiga... u
sledećoj... sledećoj...
* * *
Sirena na slici u kupatilu za asistente se smejala. Hari je plutao kao
pampur u penušavoj vodi pored njene stene dok je ona držala
Vatrenu strelu visoko iznad njegove glave.
– Dođi i uzmi je! – kikotala se vragolasto. – Hajde, skoči!
– Ne mogu – dahtao je Hari, pokušavajući da zgrabi Vatrenu
strelu, i boreći se da ne potone. – Daj mi je!
Ali ona ga je samo bolno bockala drškom od metle, smejući mu
se.
– To boli... beži... jao...
– Hari Poter se mora probuditi, gos’n!
– Prestani da me guraš...
– Dobi mora da gura Hari Potera, gos’n, on se mora probuditi!
Hari otvori oči. I dalje je bio u biblioteci. Nevidljivi ogrtač mu
je spao s glave dok je spavao, a lice mu je bilo slepljeno uz stranice
knjige Gde ima štapića, ima i šanse. On se pridiže, i stade da
namešta svoje naočari, trepćući usled jake sunčeve svetlosti.
– Hari Poter mora da požuri! – cijukao je Dobi. – Drugi podvig
počinje kroz deset minuta, i Hari Poter...
– Deset minuta? – kriknu Hari. – Deset... deset minuta?
On pogleda na svoj sat. Dobi je bio u pravu. Bilo je devet i
dvadeset. Hariju se učini kako mu se ogroman teret sručio s grudi
pravo u stomak.
– Požuri, Hari Poteru! – cijukao je Dobi, vukući Harija za
rukav. – Vi treba da si kod jezera s ostalim šampionima, gos’n!
– Prekasno je, Dobi – reče Hari beznadežno. – Neću da izvedem
ovaj podvig, ne znam kako...
– Hari Poter će uraditi podvig! – proskviča vilenjak. – Dobi je
znao da Hari Poter nije pronašao pravu knjigu, pa je Dobi to uradio
umesto njega!
– Šta? – reče Hari. – Ali ti i ne znaš šta je drugi podvig...
– Dobi znaje, gos’n! Hari Poter mora ići u jezero i naći svoga
Vizija...
– Da nađem moga šta?
– ... i da povrati svoga Vizija od siren-ljudi!
– Šta je Vizi?
– Vaš Vizi, gos’n, vaš Vizi... Vizi koji je Dobiju dao njegov
džemper!
Dobi prstom pokaza na skupljeni kestenjasti džemper koji je
sada nosio preko svog šortsa.
– Šta? – prodahta Hari. – Ima... imaju Rona?
– Stvar koja će Hariju Poteru najviše da nedostaje, gos’n! –
cičao je Dobi. – Al’ posle tog sata...
– ... šanse neće biti veće – odrecitova Hari, zureći, užasnut, u
vilenjaka. – Prekasno je, nestalo je, vratiti se neće... Dobi... šta treba
da uradim?
– Trebate da pojedete ovo, gos’n! – zaskviča vilenjak, gurnu
ruku u džep svoga šortsa i izvuče komad nečega što je ličilo na
sluzave, sivkastozelene pacovske repove. – Pre no što zaronite,
gos’n... uzmite škrgorov!
– Kako to deluje? – upita Hari, zureći u škrgorov.
– Omogućiće Hariju Poteru da diše pod vodom, gos’n!
– Dobi – reče Hari mahnito – slušaj... da li si siguran u vezi s
ovim?
Nije sasvim zaboravio da je prošli put kad je Dobi pokušao da
mu „pomogne“, završio bez ijedne koščice u svojoj desnoj ruci.
– Dobi je sasvim siguran, gos’n! – reče vilenjak iskreno. – Dobi
čuje stvari, gos’n, on je kućni vilenjak, on se šeće svuda po zamku
dok loži kamine i čisti patose, Dobi je čuo profesorku Mek Gonagal i
profesora Ćudljivka u zbornici kako pričaju o sledećem podvigu...
Dobi ne može da dopusti da Hari Poter izgubi svoga Vizija!
Harijeve sumnje se razvejaše. Skočivši na noge, on strgnu
Nevidljivi ogrtač sa sebe, gurnu ga u torbu, zgrabi škrgorov i stavi ga
u džep, zatim izjuri iz biblioteke s Dobijem za petama.
– Dobi bi trebalo da je u kuhinjama, gos’n! – ciknu Dobi kada
su izbili u hodnik. – Primetiće da Dobija nema... srećno, gos’n Hari
Poteru, srećno!
– Vidimo se kasnije, Dobi! – povika Hari, i strča niz hodnik, pa
niza stepenice, preskačući po tri stepenika odjednom.
U Ulaznoj dvorani bilo je nekoliko zakasnelih učenika, koji su
svi do jednog upravo napuštali Veliku salu posle doručka i kretali se
ka velikim dvokrilnim hrastovim vratima kako bi posmatrali drugi
podvig. Zurili su u Harija koji je protrčao pored njih, a zatim oborio
Kolina i Denisa Kriveja dok je skakao niz kamene stepenice, i najzad
istrčao na sunčan, ali ipak hladnjikav školski teren.
Dok je jurcao preko travnjaka, video je da su sedišta, koja su u
novembru bila raspoređena oko zmajskog obora, sada poređana na
suprotnoj obali, načičkana po tribinama koje su bile pretrpane i
ogledale se u površini jezera. Uzbuđena graja gomile čudnovato je
odzvanjala preko vode, dok je Hari trčao punom brzinom oko druge
strane jezera, prema sudijama, koji su sedeli za zlatom prekrivenim
stolom na obali. Sedrik, Fler i Krum bili su pored sudijskog stola,
posmatrajući Harija kako dotrčava ka njima.
– Evo... me... – dahtao je Hari, a onda prikoči u blatu, i slučajno
isprlja Flerinu odoru.
– Gde si bio dosad? – reče zapovednički, negodujući glas. –
Podvig samo što nije počeo!
Hari se osvrnu. Persi Vizli je sedeo za sudijskim stolom – gospodin
Čučanj je opet bio sprečen da dođe.
– De, de, Persi! – reče Ludo Torbar, koji je delovao kao da mu
je kamen spao sa srca čim je spazio Harija. – Pusti ga da dođe do
daha!
Dambldor se nasmeši Hariju, ali Karkarof i Madam Maksim
uopšte nisu delovali zadovoljno što ga vide... po izrazima njihovih
lica bilo je očigledno da su mislili da se neće pojaviti.
Hari se sagnu, držeći ruke na kolenima, pokušavajući da dođe
do daha. Sa strane ga je probadalo kao da mu je neko zario nož među
rebra, ali sada nije bilo vremena da razmišlja o tome. Ludo Torbar je
već prolazio pored šampiona, raspoređujući ih duž obale na rastojanju
od po deset stopa. Hari je bio na samom kraju, pored Kruma, koji
je nosio kupaće gaće i držao svoj štapić u pripravnosti.
– Sve u redu, Hari? – prošaputa Torbar, pomerajući Harija još
par stopa dalje od Kruma. – Znaš šta ćeš da uradiš?
– Da – prodahta Hari, masirajući svoja rebra.
Torbar ga lagano stisnu za rame, i vrati se do sudijskog stola.
Uperi štapić ka svom grlu, baš kao što je učinio i na Svetskom prvenstvu,
i reče: – Sonorus! – a njegov glas zagrme preko tamne vode
ka gledalištu.
– Pa, svi naši šampioni su spremni za drugi podvig, koji će
početi na moj znak. Imaju tačno jedan sat da vrate ono što im je uzeto.
Na tri, onda. Jedan... dva... tri!
Pištaljka glasno odjeknu kroz hladan vazduh bez daška vetra.
Tribine zatreštaše od pokliča i aplauza. Ne okrećući se da vidi šta ostali
šampioni rade, Hari izu svoje cipele i čarape, izvuče škrgorov iz
džepa, strpa ga u usta i poče da gaca kroz jezero.
Jezero je bilo tako hladno da je osećao kako ga peče po koži na
nogama, kao da ide kroz vatru a ne kroz ledenu vodu. Dok je gazio
sve dublje i dublje, njegova natopljena odora vukla ga je naniže. Sad
mu je voda bila preko kolena, a njegova utrnula stopala svaki čas bi
kliznula preko mulja i pljosnatog, ljigavog kamenja. Žvakao je škrgorov
što je jače i brže mogao. Bio je neprijatno ljigav i gumenkast,
kao pipci od hobotnice. Kada je uronio do struka u ledenu vodu, stao
je, progutao ga, i čekao da se nešto dogodi.
Čuo je smeh u gomili, i znao je da sigurno izgleda glupavo,
tako šetajući po jezeru a ne pokazujući nikakav znak magijske moći.
Deo tela koji mu još nije bio mokar sav se naježio. Napola utonuo u
hladnu vodu, dok mu je okrutni povetarac podizao kosu, Hari naglo
poče da drhti. Izbegavao je da gleda u pravcu tribina. Smeh je postajao
sve jači, a čuli su se i zvižduci i rugalice sliterinaca...
Onda, sasvim iznenada, Hari oseti kao da mu je preko usta i
nosa prebačen nevidljiv jastuk. Pokušavao je da diše, ali mu se od
toga vrtelo u glavi. Pluća su mu bila prazna, i on iznenada oseti prodoran
bol s obe strane vrata...
Hari stavi ruke oko vrata, i oseti dva velika procepa tik ispod
ušiju, kako landaraju na hladnom vazduhu... imao je škrge. Ne zastajkujući
da razmisli, on učini jedino što mu se činilo razumnim – baci
se u vodu.
Prvi gutljaj ledene jezerske vode delovao mu je kao dodir
života. Prestalo je da mu se vrti u glavi. On udahnu još jedan veliki
gutljaj vode i oseti kako mu nežno prolazi kroz škrge, šaljući
kiseonik ka mozgu. Ispruži šake ispred sebe i zagleda se u njih. Pod
vodom su bile zelene i avetinjske, i postale su opnaste. On se okrenu
i pogleda u svoje bose noge – izdužile su se, a nožni prsti su mu
takođe bili spojeni opnama: izgledao je kao da su mu izrasla peraja.
Ni voda mu više nije delovala ledeno... naprotiv, bila je prijatno
hladna, i vrlo lagana... Hari ponovo zapliva, diveći se koliko daleko i
kojom brzinom ga njegova perajolika stopala odbacuju kroz vodu, a
zapazio je i da sad mnogo bolje vidi, kao i da uopšte više ne mora da
trepće. Uskoro je otplivao toliko daleko ka sredini jezera da više nije
video dno. Okrenuo se i zaronio u dubinu.
Dok je jezdio nad čudnim, mračnim i maglovitim pejzažem,
tišina mu je pritiskala uši. Mogao je da vidi samo desetak stopa oko
sebe, tako da su, dok je jurio kroz vodu, novi prizori iznenada izranjali
iz tmine pred njim: čitave šume lelujave, zapletene, crne trave,
široke ravne površine blata prekrivene tupim, sjajnim kamenjem.
Plivao je sve dublje i dublje ka sredini jezera, širom otvorenih očiju,
zu-reći kroz jezivu sivkastu vodu oko sebe ka senkama malo dalje od
njega, gde je voda postajala neprozirna.
Sitne ribe su titrale kraj njega kao srebrne strele. Jednom ili
dvaput mu se učinilo da vidi nešto veliko kako se kreće ispred njega,
ali kad bi se približio otkrio bi da je to samo veliki, pocrneli panj, ili
gusto upletena travuljina. Nije bilo ni traga ostalim šampionima,
sirenama, Ronu – niti, hvala bogu, džinovskoj sipi.
Pred njim se, dokle god mu je pogled sezao, prostirao svetlozeleni
jezerski korov dubok pola metra, poput poljane veoma zarasle
trave. Hari je, ne trepćući, zurio ispred sebe pokušavajući da razazna
oblike kroz tamu... a onda, bez ikakvog upozorenja, nešto ga zgrabi
za članak.
Hari izvi svoje telo i vide grindila, malog rogatog vodenog demona,
kako viri iz trave, obavijajući svoje dugačke prste čvrsto oko
Harijeve noge, iskeženih šiljatih očnjaka – Hari brzo gurnu svoju
opnastu šaku u unutrašnjost svoje odore i poče da pretura, tražeći
svoj štapić – ali pre nego što je stigao da ga ščepa, još dva grindila
izroniše iz jezerske trave, i zgrabiše Harijevu odoru, pokušavajući da
ga povuku ka dnu.
– Relašio! – povika Hari, ali nikakav zvuk ne izađe iz njegovih
usta...već samo veliki mehur, a njegov štapić, umesto da ispaljuje
varnice na grindila, stade da ih šiba nečim što je ličilo na mlaz
ključale vode, jer gde god bi ga uperio po njihovoj zelenoj koži bi se
pojavljivale paprenocrvene opekotine. Hari izvuče svoj članak iz
grindilovog stiska i zapliva što je jače mogao, povremeno bacajući
još mlazeva vrele vode preko ramena, nasumično. Tu i tamo osetio
bi kako ga neki od grindila ponovo hvata za nogu, a tada bi počeo da
se rita iz sve snage. Najzad oseti kako mu se stopalo sudara s rogatom
lobanjom i, osvrnuvši se, ugleda ošamućenog grindila kako
pluta, razrokih očiju, dok su njegovi saplemenici besno pretili Hariju
stisnutim pesnicama, i vraćali se nazad u travuljinu.
Hari malo uspori, vrati štapić u odoru i osvrnu se oko sebe,
ponovo osluškujući. Iznova napravi pun kolut pod vodom, dok ga je
tišina pritiskala po bubnim opnama jače no ikad. Znao je da je sada
verovatno još dublje u jezeru, ali ništa se nije pomeralo osim talasaste
trave.
– Kako se snalaziš?
Hari pomisli da ga je strefila srčka. Hitro se okrenu, i vide
Jecajuću Mirtu kako pluta lelujajući se ispred njega, gledajući ga
prodorno kroz svoje debele biserne naočare.
– Mirta! – pokuša Hari da vikne, ali ponovo ništa ne izađe iz
njegovih usta osim veoma velikog mehura. Jecajuća Mirta se čak
nasmeja.
– Trebalo bi da probaš tamo da odeš! – reče ona, upirući
prstom. – Ja neću poći s tobom... ne dopadaju mi se, uvek me jure
kad se previše približim...
Hari podiže palac u znak zahvalnosti, i ponovo krenu, pazeći da
pliva iznad travuljine kako bi izbegao neka druga grindila koja
možda tamo vrebaju.
Plivao je, kako mu se činilo, dobrih dvadesetak minuta. Sada je
prolazio kroz nepregledna prostranstva crnog blata, koje bi se
preteće uskovitlalo dok je brzao kroz vodu. Onda, napokon, začu delić
jezive siren-pesme:
Sat vremena imaćeš opet da ga nađeš,
I to što ti uzesmo za se da povratiš...
Hari zapliva još brže, i uskoro vide veliku stenu kako izranja iz
blatnjave vode ispred njega. Po njoj su bili oslikani siren-ljudi: nosili
su koplja, i jurili nešto nalik na džinovsku sipu. Hari prepliva stenu,
prateći siren-pesmu.
...već pola vremena je prošlo, stoga požuri
Da ono što išteš ne bi dole ostalo da truli...
Odjednom iz tmine, sa svih strana, poče da se pomalja blok
grubih kamenih građevina prekrivenih algama. Tu i tamo, na mračnim
prozorima, Hari bi spazio lica... lica koja nisu imala nikakve
sličnosti sa slikom sirene u kupatilu za asistente...
Siren-ljudi imali su sivkastu kožu i dugu, divlje razbarušenu,
tamnozelenu kosu. Oči su im bile žute, kao i njihovi polomljeni zubi,
a oko vrata su nosili masivne niske belutaka. Zlobno su posmatrali
Harija dok je plivao pored njih. Jedan ili dvojica izroniše iz svojih
pećina ne bi li ga bolje osmotrili, mlatarajući po vodi svojim moćnim,
srebrnim ribljim repovima, grčevito stežući koplja u rukama.
Hari ubrza, gledajući oko sebe, i uskoro obitavališta postadoše
još brojnija. Oko nekih su bile bašte s travuljinom, čak je ispred jednih
vrata video i kućnog ljubimca – grindila privezanog za kočić.
Siren-ljudi su sada izranjali sa svih strana znatiželjno ga posmatrajući
i pokazujući na njegove opnaste šake i škrge, i ćaskali
međusobno pokrivši usta šakama. Hari požuri iza ćoška, i zateče vrlo
čudan prizor.
Ispred kuća koje su zajedno formirale nešto nalik na sirensku
verziju seoskog trga, plutala je čitava gomila siren-ljudi. Hor sirenljudi
pevao je u sredini, dozivajući šampione k sebi, a iza njih se
uzdizala grubo obrađena statua: džinovsko siren-biće isklesano u kamenu.
Četvoro ljudi bilo je čvrsto svezano za rep kamenog
siren–bića.
Ron je bio vezan između Hermione i Čo Čang. Tu je bila i devojčica
koja nije izgledala starije od osam godina, s oblacima
srebrnaste kose koji uveriše Harija da je u pitanju bila sestra Fler
Delaker. Sve četvoro su izgleda bili u dubokom snu. Glave su im se
klatile na ramenima, a iz usta su im izlazili tanušni mlazevi
mehurića.
Hari požuri ka taocima, napola očekujući da siren-ljudi spuste
svoja koplja i krenu na njega, ali oni ne učiniše ništa. Konopci od
travuljine koji su vezivali taoce za statuu bili su debeli, ljigavi i veoma
jaki. Na tren pomisli na nožić koji mu je Sirijus poklonio za
Božić – koji je bio bezbedno zaključan u njegovom sanduku u
zamku, pola kilometra dalje, koji mu sad nije bio ni od kakve koristi.
On se osvrnu oko sebe. Mnogi siren-ljudi koji su ga okruživali
nosili su koplja. On hitro otpliva ka siren-čoveku dvometrašu s
dugom zelenom bradom i ogrlicom od očnjaka ajkule, i pokuša pantomimom
da zatraži koplje na pozajmicu. Siren-čovek se nasmeja i
zavrte glavom.
– Mi ne pomažemo – reče on grubim, promuklim glasom.
– Ma HAJDE! – reče Hari besno (ali samo mehurići izroniše iz
njegovih usta), i pokuša da istrgne koplje iz ruku siren-čoveka, ali
ovaj ga samo povuče nazad ka sebi, i dalje vrteći glavom i smejući
se.
Hari se obrnu naokolo. Nešto oštro... bilo šta...
Dno jezera bilo je prekriveno kamenjem. On zaroni, zgrabi
jedan izrazito nazubljen i vrati se do statue. Poče da seče konopce
koji su vezivali Rona, i posle nekoliko minuta napornog rada, oni
popustiše. Ron poče da pluta, u nesvesti, nekoliko centimetara od
dna jezera, klateći se usled strujanja vode.
Hari se osvrnu oko sebe. Nije bilo nijednog šampiona na
vidiku. Šta misle? Zašto ne požure? On se okrenu nazad ka Hermioni,
podigavši nazubljeni kamen i poče da reže i njene veze...
Istog trena, zgrabi ga nekoliko pari snažnih sivih ruku.
Šestorica siren-ljudi odvlačili su ga od Hermione, vrteći svojim zelenokosim
glavama i smejući se.
– Uzmi svog taoca – reče mu jedan od njih. – Ostale ostavi...
– Nema šanse! – reče Hari ljutito, ali iz njegovih usta izađoše
samo dva velika mehura.
– Tvoj zadatak je da vratiš svog prijatelja... ostavi ostale...
– Ona mi je takođe prijatelj! – povika Hari, pokazujući ka Hermioni,
dok mu je iz usta izlazio ogroman srebrnast mehur, bez ikakvog
zvuka. – A ne želim ni oni da umru!
Čoina glava bila je na Hermioninom ramenu. Mala srebrnokosa
devojčica bila je sablasno zelena i bleda u licu. Hari se trudio da se
izbori sa siren-ljudima, ali oni su se smejali glasnije no ikad, držeći
ga čvrsto. Hari se divljački osvrtao. Gde li su ostali šampioni? Da li
će imati vremena da iznese Rona na površinu, i da se vrati po Hermionu
i ostale? Da li će moći ponovo da ih pronađe? On baci pogled na
svoj sat da vidi koliko mu je vremena ostalo – ali on je prestao da
radi.
Ali siren-ljudi oko njega počeše uzbuđeno da pokazuju iznad
njegove glave. Hari pogleda uvis i vide Sedrika kako pliva ka njima.
Oko glave mu se nalazio ogroman mehur, zbog čega mu je lice delovalo
čudnovato široko i rastegnuto.
– Bio sam se izgubio! – pokaza on ustima, delujući panično. –
Fler i Krum dolaze!
Osećajući neverovatno olakšanje, Hari je posmatrao Sedrika
kako izvlači perorez iz džepa i seče Čoine veze. On je podiže uvis i
otpliva izvan vidika.
Hari se osvrnu oko sebe, čekajući. Gde su Fler i Krum?
Vremena je bilo sve manje, a sudeći po pesmi, taoci će biti
izgubljeni po isteku jednog sata...
Siren-ljudi počeše uzbuđeno da vrište. Oni koji su držali Harija
popustiše stisak, zureći iza sebe. Hari se okrenu i vide nešto
čudovišno kako seče vodu i kreće se prema njima: ljudsko telo u
kupaćim gaćama, s glavom ajkule... bio je to Krum. Delovalo je kao
da se Preobrazio – ali loše.
Čovek-ajkula otpliva pravo do Hermione i poče da grize njene
veze: problem je bio u tome što su Krumovi zubi bili postavljeni pod
takvim uglom da nije mogao da zagrize ništa manje od delfina, i
Hari je bio posve siguran da će, ako ne bude pazio, Krum pocepati
Hermionu na dva dela. Jurnuvši ka njemu, Hari udari Kruma iz sve
snage u rame i pridiže nazubljeni kamen. Krum ga zgrabi i poče da
seče Hermionine veze. U roku od nekoliko sekundi, oslobodio ju je:
zatim zgrabi Hermionu oko struka i, ne pogledavši za sobom, poče
hitro da izranja ka površini.
– Šta sada? – očajnički je razmišljao Hari. Kada bi samo bio
siguran da Fler dolazi... Ali od nje i dalje nije bilo ni traga ni glasa...
Nije mu preostalo ništa drugo...
On zgrabi kamen koji je Krum ispustio, ali siren-ljudi sada okružiše
Rona i devojčicu, odmahujući glavama ka njemu.
Hari isuka svoj štapić. – Sklanjajte se s puta!
Iz njegovih usta izleteše samo mehurići, ali mu se činilo da su
ga siren-ljudi razumeli, pošto su iznenada prestali da se smeju.
Žućkaste oči bile su im prikovane za Harijev štapić, a oni sami delovali
su uplašeno. Jeste da su mnogobrojniji, ali po izrazima na njihovim
licima, Hari je video da se u magiju razumeju koliko i
džinovska sipa.
– Imate vremena dok izbrojim do tri! – povika Hari. Iz njegovih
usta prasnu mlaz mehurića, ali on podiže tri prsta kako bi se uverio
da su shvatili poruku. – Jedan... – (on spusti jedan prst) – dva... – (on
spusti drugi)...
Oni se razbežaše. Hari jurnu napred i poče da reže konopce koji
su vezivali devojčicu za statuu. Najzad je i ona bila oslobođena. On
zgrabi devojčicu oko struka, a Rona za okovratnik njegove odore, i
odrazi se sa dna jezera.
Sve je išlo vrlo sporo. Više nije mogao da se koristi svojim
opnastim šakama kako bi se otisnuo uvis. Mahao je perajima iz sve
snage, ali Ron i Flerina sestra bili su kao dva džaka puna krompira,
koji su ga vukli naniže... on fiksira svoj pogled ka površini, iako je
znao da je izvesno još uvek veoma duboko, voda iznad njega bila je
izuzetno mračna...
Siren-ljudi su se dizali uporedo s njim. Mogao je da ih vidi
kako s lakoćom plivaju posmatrajući ga kako se muči kroz vodu... da
li će ga povući nazad u dubinu kada istekne vreme? Da nisu možda
ljudožderi? Harijeve noge grčile su se od napora da nastavi da pliva.
Ramena su ga užasno bolela pošto je vukao sa sobom Rona i
devojčicu...
Udisao je s velikim naporom. Ponovo je osećao bol u vratu...
ponovo postajao svestan koliko je mokra voda u njegovim ustima...
ipak, tama se razilazila... video je svetlost dana iznad sebe...
On poče još jače da se rita perajima, i otkri da su ona ponovo
postala stopala... voda mu je prodirala kroz usta u pluća... počelo je
da mu se vrti u glavi, ali znao je da su svetlost i vazduh samo desetak
stopa iznad njega... mora da stigne tamo... mora...
Hari poče da mlatara nogama tako brzo i snažno da mu se
činilo kao da mu mišići urlaju u znak protesta; osećao je kao da mu
je i mozak natopljen, nije mogao da diše, trebalo mu je kiseonika,
morao je nastaviti da ide, nije smeo da stane...
A onda oseti kako glavom razdvaja površinu jezera: predivan,
hladan vazduh peckao ga je po mokrom licu. Gutao ga je, osećajući
se kao da nikada dotad nije kako treba disao i, dahćući, on izvuče
Rona i devojčicu sa sobom. Svuda oko njega iz vode su izranjale divlje,
zelenokose glave, ali su mu se smešile.
Publika na tribinama pravila je ogromnu buku: činilo se da su
svi na nogama, da viču i vrište. Hariju se činilo da oni misle kako su
Ron i devojčica mrtvi, ali nisu bili u pravu... oboje su otvorili oči:
devojčica je delovala uplašeno i zbunjeno, ali je Ron samo ispljunuo
veliku količinu vode, trepnuo od prejake svetlosti, okrenuo se Hariju
i rekao: – Mokro je, zar ne? – Zatim je spazio Flerinu sestru. – Što si
nju poveo?
– Fler se nije pojavila. Nisam mogao da je ostavim – dahtao je
Hari.
– Hari, bilmezu jedan – reče Ron – nisi valjda ozbiljno shvatio
onu pesmu, zar ne? Dambldor ne bi dopustio da se bilo ko od nas
udavi!
– Ali pesma je rekla...
– Samo da bi obezbedili da se vratite u određenom vremenskom
roku! – reče Ron. – Nadam se da nisi traćio vreme izigravajući
junačinu!
Hari se osećao glupo i ozlojeđeno. Ronu je sve bilo potaman:
on je spavao, nije osetio kako je jezivo dole u jezeru, u okruženju
siren-ljudi naoružanih kopljima, koji su delovali više nego kadri da
ubiju.
– Hajde – reče Hari kratko – pomozi mi oko nje, ne bih rekao
da ume baš dobro da pliva.
Oni povukoše Flerinu sestru kroz vodu, plivajući ka obali,
odakle su ih posmatrale sudije, u pratnji dvadesetak siren-ljudi koji
su ličili na nekakvu počasnu gardu i pevali svoje užasne kričave
pesme.
Hari je video Madam Pomfri kako jurca oko Hermione, Kruma,
Sedrika i Čo, koji su bili umotani u debelu ćebad. Dambldor i Ludo
Torbar su se smešili Hariju sa obale, dok su se njih dvojica plivajući
približavali, ali Persi, koji je delovao vrlo bledo i nekako mnogo
mlađe nego inače, pojuri im kroz vodu u susret. U međuvremenu je
Madam Maksim pokušavala da obuzda Fler Delaker, koja je bila
potpuno histerična, i borila se iz sve snage da se vrati u vodu.
– Gabrijela! Gabrijela! Da li je šifa? Da li je pofrećena?
– U redu je! – pokuša Hari da joj kaže, ali bio je toliko iscrpljen
da je jedva mogao da priča, a kamoli da viče.
Persi zgrabi Rona i odvuče ga ka obali (Čibe, Persi, u redu
sam!); Dambldor i Torbar su izvlačili Harija iz vode. Fler se oslobodila
stiska Madam Maksim, i grlila je svoju sestru.
– Bili su to grindilofci... napali su me... Oh, Gabrijela, mislila
sam... mislila sam...
– Ej vi, dolazite ovamo – reče glas Madam Pomfri. Ona zgrabi
Harija i odvuče ga do Hermione i ostalih, umota ga u ćebe tako
čvrsto da se osećao kao da je u ludačkoj košulji, i silom ga natera da
popije vruć napitak. Para mu pokulja iz ušiju.
– Hari, sjajno! – povika Hermiona. – Uspeo si, pronašao si
način, sâm samcijat!
– Pa... – reče Hari. Rekao bi joj za Dobija, ali upravo je
primetio da ga Karkarof posmatra. On je bio jedini sudija koji nije
napustio sto. Jedini sudija koji nije pokazivao znake zadovoljstva i
olakšanja što su Hari, Ron i Flerina sestra stigli nazad živi i zdravi. –
Da, tako je – reče Hari, neznatno podigavši glas, kako bi ga Karkarof
čuo.
– Imaš fodenu bubu u kosi, Hermonina – reče Krum.
Hari je imao utisak da Krum skreće pažnju na sebe. Možda da
bi je podsetio da ju je upravo spasao iz jezera, ali Hermiona nestrpljivo
otrese bubu iz kose i reče: – Ipak, dobrano si prekoračio vremenski
rok, Hari... da li ti je dugo trebalo da nas nađeš?
– Ne... brzo sam vas našao...
Hari se osećao sve gluplje. Sad, kad je izašao iz vode, izgledalo
mu je savršeno jasno da Dambldorove mere predostrožnosti ne bi
dozvolile da dođe do smrti taoca samo zato što se njihov šampion
nije pojavio. Zašto jednostavno nije zgrabio Rona i otišao? Prvi bi se
vratio... Sedrik i Krum nisu gubili vreme brinući se za bilo koga
drugog, nisu ozbiljno shvatili siren-pesmu...
Dambldor je čučao na obali, udubljen u razgovor sa, činilo se,
poglavarkom siren-ljudi, osobito divljom i naizgled krvožednom
ženkom. Ispuštao je iste škriputave zvuke kakve su siren-ljudi pravili
kada su bili izvan vode. Očigledno, Dambldor je govorio sirenskim
jezikom. Napokon se uspravio, vratio svojim kolegama sudijama i
rekao: – Mislim da bismo mogli malo da se posavetujemo pre nego
što damo ocene.
Sudije se zbiše jedni uz druge i počeše da se domunđavaju.
Madam Pomfri je otišla da spase Rona iz Persijevog stiska. Odvela
ga je do Harija i ostalih, dala mu ćebe i malo bibernog Živni-sad
napitka, a zatim krenu po Fler i njenu sestru. Fler je imala mnogo
posekotina na licu i rukama, a odora joj je bila iscepana, ali ona nije
marila za to, niti je dozvolila Madam Pomfri da je sredi.
– Pasite na Gabrijelu – reče joj ona, a zatim se okrenu Hariju. –
Spasio si je – reče ona bez daha. – Šak iako ona nije bila tfoj talac.
– Da – reče Hari, koji bi sada više voleo da je ostavio sve tri devojčice
kod statue.
Fler se sagnu, poljubi Harija dvaput u svaki obraz (osetio je
kako mu lice gori, i ne bi ga iznenadilo da para opet počne da mu
izlazi na uši), a zatim reče Ronu: – A ti... i ti si pomogao...
– Aha – reče Ron, pun nade – da, pomalo...
Fler spopade i njega, i poljubi ga. Hermiona je izgledala besno,
ali utom se pored njih zaori magično pojačan glas Luda Torbara, od
kojeg svi poskočiše, a masa na tribinama najednom se utiša.
– Dame i gospodo, doneli smo odluku. Siren-poglavarka
Merkus nam je rekla šta se tačno dogodilo na dnu jezera, i stoga smo
odlučili da podelimo sledeće ocene, od jedan do pedeset,
šampionima...
– Gospođicu Fler Delaker, koja je pokazala da ume sjajno da
primenjuje Glavobalonsku čin, napali su grindili dok se približavala
svom cilju, te nije uspela da povrati svog taoca. Dajemo joj dvadeset
pet poena.
S tribina se začu aplauz.
– Zaslušujem nulu – reče Fler promuklo, vrteći svojom predivnom
glavom.
– Gospodin Sedrik Digori, koji je takođe koristio Glavobalonsku
čin, bio je prvi koji se vratio sa svojim taocem, iako se vratio
minut posle vremenskog limita od sat vremena. – Haflpafovci iz
mase počeše da kliču iz sve snage. Hari vide Čo kako upućuje
Sedriku pogled pun divljenja. – Stoga mu dodeljujemo četrdeset
sedam poena.
Hariju se noge odsekoše. Ako je Sedrik prekoračio vremenski
limit, on ga je prekoračio još i više.
– Gospodin Viktor Krum nije do kraja primenio Preobražavajuću
čin, koja je ipak bila delotvorna, i bio je drugi po redu
koji se vratio sa svojim taocem. Dodeljujemo mu četrdeset poena.
Karkarof snažno i nadmeno zatapša.
– Gospodin Hari Poter je vrlo efikasno primenio škrgorov –
nastavi Torbar. – Vratio se poslednji, i dobrano prekoračio vremenski
limit od jednog sata. Međutim, siren-poglavarka nas je
obavestila da je gospodin Poter bio prvi koji je stigao do taoca, a da
je zadržavanje prilikom njegovog povratka izazvala njegova odlučnost
da sve taoce vrati bezbedno na površinu, a ne samo svog.
Ron i Hermiona pogledaše Harija poluogorčeno,
polusaosećajno.
– Većina sudija – na ovo Torbar uputi Karkarofu vrlo opak
pogled – smatra da to pokazuje jake moralne standarde i zaslužuje
maksimalan broj poena. Ipak... rezultat gospodina Potera je četrdeset
pet poena.
Harijev stomak poskoči – sada je delio prvo mesto sa
Sedrikom. Ron i Hermiona su iznenađeno zurili u Harija, a potom se
nasmejaše i počeše da aplaudiraju iz sve snage, zajedno s publikom.
– Eto ti, Hari! – povika Ron pokušavajući da nadglasa masu. –
Ipak nisi ispao kreten... pokazao si jake moralne standarde!
I Fler je tapšala iz sve snage, ali Krum uopšte nije delovao
srećno. Ponovo je pokušao da uvuče Hermionu u razgovor, ali ona je
bila previše zauzeta bodrenjem Harija, da bi ga slušala.
– Treći i konačan podvig održaće se u sumrak dvadeset
četvrtog juna – nastavi Torbar. – Šampioni će biti obavešteni o
svemu tačno mesec dana pre događaja. Hvala vam svima za vašu
podršku šampionima.
Gotovo je, pomisli Hari ošamućeno, kad Madam Pomfri poče
da odvodi šampione i taoce nazad u zamak, kako bi se presvukli u
suvu odeću... gotovo je, pregurao je sve... sada ne mora da brine ni o
čemu do dvadeset četvrtog juna...
Kad sledeći put bude u Hogsmidu, odlučio je, dok je koračao
kamenim stepenicama natrag ka zamku, ima da kupi Dobiju po par
čarapa za svaki dan u godini.

27. Povratak Šaponje



Jedna od najboljih stvari posle drugog podviga bila je ta što su svi
bili željni da čuju detalje o svemu što se odigralo u jezeru, što je značilo
da će makar jednom i Ron biti u centru pažnje zajedno s Harijem.
Hari je primetio kako se Ronova verzija događaja neznatno
menja kad god je ponovo prepričava. Na početku, pričao je ono što
je bilo istinito. U svakom slučaju poklapalo se s Hermioninom
pričom – Dambldor je sve taoce uspavao začaranim snom u
kancelariji profesorke Mek Gonagal, najpre ih sve ubedivši da će biti
sasvim bezbedni i da će se probuditi čim ponovo budu izašli iz vode.
Nedelju dana kasnije, međutim, Ron je pripovedao uzbudljivu priču
o otmici, kojom prilikom se borio goloruk protiv pedeset teško
naoružanih siren-ljudi koji su morali da ga pretuku skoro namrtvo
kako bi ga svezali.
– Ali bio sam sakrio svoj štapić u rukav – uveravao je on Padmu
Petil, kojoj se Ron izgleda mnogo više dopadao sad kad je bio u
centru pažnje, i koja je nastojala da zapodene razgovor s njim svaki
put kada bi ga srela u hodniku. – Mogao sam da savladam one sirenidiote
svakog trenutka, da sam hteo.
– Šta bi im uradio, hrkao na njih? – bocnu ga Hermiona. Ljudi
su je toliko zadirkivali zbog toga što je ona bila stvar koja bi najviše
nedostajala Viktoru Krumu da je postala pomalo razdražljiva.
Ronu se uši zacrveneše, te se nakon toga ipak vrati na prvu
verziju događaja sa začaranim snom.
Kako je mart odmicao, vreme je postajalo sve suvlje, ali od
opakog vetra bi im promrzli šake i lica svaki put kad izađu napolje.
Bilo je zastoja u pošti; sove su neprestano kasnile jer bi ih vetar
oduvao s njihovog puta. Smeđa sova koju je Hari poslao Sirijusu s
datumom sledećeg hogsmidskog vikenda pojavila se tokom doručka
u petak ujutro a polovina perja štrčala joj je pod pogrešnim uglom.
Hari jedva da joj je skinuo Sirijusov odgovor a ona je odletela,
očigledno se plašeći da će je ponovo poslati napolje.
Sirijusovo pismo bilo je kratko kao i prethodno.
Budi kod kapije na kraju puta koji vodi iz Hogsmida
(iza Derviša i Bengsa) u subotu popodne u dva sata.
Ponesi hrane što više možeš.
– Nije se valjda vratio u Hogsmid? – reče Ron s nevericom.
– Deluje tako, zar ne? – reče Hermiona.
– Ne mogu da verujem – reče Hari nervozno. – Šta ako ga
uhvate...
– Ipak, dosad im je izmicao, zar ne? – reče Ron. – A nije baš ni
da se dementori još motaju naokolo.
Hari presavi pismo, razmišljajući. Da bude iskren prema sebi,
zaista želi ponovo da vidi Sirijusa. On se zaputi na poslednji popodnevni
čas – dvočas Napitaka – mnogo raspoloženiji nego inače kad
bi silazio niza stepenice u tamnice...
Melfoj, Kreb i Gojl stajali su zbijeni ispred učionice sa
družinom sliterinskih devojčica koje je predvodila Pensi Parkinson.
Svi su gledali u nešto što Hari nije mogao da vidi, i svi do jednog su
se razdragano kikotali. Pensino prćasto lice ushićeno je virilo iza
Gojlovih širokih leđa, dok su se Hari, Ron i Hermiona približavali.
– Eno ih, eno ih! – kikotala se ona, i grupica sliterinaca se
raspade. Hari vide da Pensi u rukama drži časopis – Veštičji
nedeljnik. Pokretna slika na naslovnoj strani pokazivala je kovrdžavu
vešticu kako se iskeženo smeje i svojim štapićem pokazuje na veliku
biskvit-tortu.
– Možda će te nešto odavde zainteresovati, Grejndžerova! –
reče Pensi naglas, i baci magazin ka Hermioni, koja ga uhvati, delujući
preneraženo. U tom trenutku, vrata podrumske tamnice se otvoriše
i Snejp ih sve utera unutra.
Hermiona, Hari i Ron se, po običaju, uputiše ka stolu u dnu.
Kada im je Snejp okrenuo leđa, da bi napisao na tabli listu sastojaka
potrebnih za današnji napitak, Hermiona užurbano prelista časopis
ispod klupe. Najzad, negde pri sredini, Hermiona nađe ono što je
tražila. Hari i Ron se nagnuše bliže. Harijeva fotografija u boji stajala
je iznad kratkog teksta nazvanog
TAJNI LJUBAVNI JADI HARIJA POTERA
Iako je, možda, izuzetan dečak koji se razlikuje od drugih –
ipak je i on samo dečak koji prolazi kroz uobičajene muke
adolescencije, piše Rita Skiter. Lišen ljubavi još od vremena
tragične smrti svojih roditelja, četrnaestogodišnji Hari
Poter je pomislio da je utehu pronašao u svojoj stalnoj devojci
na Hogvortsu, devojčici normalskog porekla, Hermioni
Grejndžer. Nije ni slutio da će uskoro pretrpeti još jedan
emocionalni udarac u životu već prepunom ličnih gubitaka.
Izgleda da gospođica Grejndžer, obična ali ambiciozna
devojčica, ima istančan ukus za poznate čarobnjake,
koji sâm Hari ne može da zadovolji. Međutim otkako
je na Hogvorts došao Viktor Krum, bugarski Tragač i junak
poslednjeg Svetskog prvenstva u kvidiču, gospođica
Grejndžer se poigrava emocijama oba dečaka. Krum, koji
ne krije svoja osećanja prema prevrtljivoj gospođici Grejndžer,
već ju je pozvao da ga poseti u Bugarskoj tokom
letnjeg raspusta, i insistira da ’nikad dosad nije ovako
nešto osećao ni prema jednoj drugoj devojčici’.
Ipak, izgleda da prirodni šarm gospođice Grejndžer
nije ono što je zaintrigiralo ove nesrećne dečake.
– Ona je zbilja ružna – kaže Pensi Parkinson, lepa i
živahna učenica sa četvrte godine – ali moguće je da je
napravila ljubavni napitak, pošto je prava sveznalica.
Mislim da joj to tako polazi za rukom.
Ljubavni napici su, naravno, zabranjeni na Hogvortsu,
i Albus Dambldor bi bez sumnje trebalo da ispita
ove tvrdnje. U međuvremenu, oni koji Hariju Poteru žele
sve najbolje mogu se jedino nadati da će, sledeći put, svoje
srce pokloniti nekoj dostojnijoj kandidatkinji.
– Rekao sam ti! – prosikta Ron na Hermionu, dok je ona zurila
u članak. – Rekao sam ti da se ne zameraš Riti Skiter! Napravila je
od tebe neku... neku bludnicu!
Hermiona više nije delovala preneraženo, već prasnu u smeh.
– Bludnicu? – ponovi ona pošto se okrenula ka Ronu, tresući se
od potisnutih kikotaja.
– Tako ih moja mama zove – promrmlja Ron, a uši mu ponovo
pocrveneše.
– Ako je to najbolje što Rita može da uradi, onda ona gubi svoj
dar – reče Hermiona i baci Veštičji nedeljnik na praznu stolicu pored
sebe, još uvek se kikoćući. – Kakva gomila đubreta.
Ona pogleda u sliterince, koji su svi do jednog pomno posmatrali
nju i Harija s druge strane učionice, kako bi videli da li ih je
članak uznemirio. Hermiona im uputi sarkastičan osmeh, i mahnu
im. Zatim ona, Hari i Ron počeše da vade sastojke koji će im biti potrebni
za pravljenje Napitka pronicljivosti.
– Ipak je tu nešto čudno – reče Hermiona deset minuta kasnije,
držeći svoj tučak nad činijom skarabej-buba. – Kako je Rita Skiter
mogla da zna...?
– Da zna šta? – reče Ron brzo. – Nisi valjda pravila ljubavne
napitke, je li?
– Ne budi glup – obrecnu se Hermiona, ponovo počevši da lupka
po svojim bubama. – Ne, samo... kako je saznala da me je Viktor
pitao da ga posetim preko letnjeg raspusta?
Hermiona pocrvene u licu dok je to govorila, i odlučno izbegnu
Ronov pogled.
– Šta? – reče Ron, ispustivši svoj tučak uz glasan tresak.
– Pitao me je odmah pošto me je izvukao iz jezera – promrmlja
Hermiona. – Čim se otarasio svoje ajkuline glave. Madam Pomfri
nam je oboma dala po ćebe i onda me je on odvukao dalje od sudija,
kako nas ne bi čuli, i pitao me da li bih možda, ukoliko ne radim
ništa preko leta, htela da...
– A šta si ti rekla? – upita Ron, koji je već podigao tučak i
njime udarao o svoj sto, dobrih dvadesetak centimetara od svoje činije,
jer je gledao u Hermionu.
– I zaista je rekao da nikada ništa slično nije osećao ni prema
kojoj drugoj – nastavi Hermiona, toliko se zacrvenevši da je Hari
maltene mogao da oseti toplotu koja zrači iz njenog pravca – ali
kako je Rita Skiter mogla da ga čuje? Ona nije bila tu... ili možda
jeste? Možda i ona ima Nevidljivi ogrtač, možda se ušunjala na
imanje kako bi posmatrala drugi podvig...
– A šta si ti rekla? – ponovi Ron, udarajući svojim tučkom tako
jako da je ulubio sto.
– Pa, bila sam previše zauzeta gledajući da li ste ti i Hari dobro
da bih...
– Ma koliko vaš lični život nesumnjivo bio fascinantan, gospođice
Grejndžer – reče jedan ledeni glas iza njih – moram vas
zamoliti da o njemu ne raspravljate na mojim časovima. Deset poena
manje za Grifindor.
Snejp se prišunjao njihovom stolu dok su razgovarali. Ceo
razred je sada gledao u njih. Melfoj iskoristi priliku da blesne svojom
značkom POTER SMRDI preko tamnice ka Hariju.
– Ah... čitate časopis ispod klupe, pride? – dodade Snejp,
zgrabivši primerak Veštičjeg nedeljnika. – Još deset poena manje za
Grifindor... oh, pa naravno... – Snejpove crne oči zasijaše kada osmotri
članak Rite Skiter. – Poter mora da sakuplja isečke o sebi...
Tamnica zaječa od smeha sliterinaca, a Snejpova tanka usta
iskriviše se u neprijatan osmeh. Na Harijev bes, on poče da čita
članak naglas.
– Tajni ljubavni jadi Harija Potera... bože, bože, Poteru, šta te
sada muči? Iako je, možda, izuzetan dečak koji se razlikuje od
drugih...
Hari je sada osećao kako njegovo lice gori. Snejp bi zastao na
kraju svake rečenice kako bi dopustio sliterincima da se od srca nasmeju.
Članak je zvučao deset puta gore kada ga je Snejp čitao.
– ...oni koji Hariju Poteru žele sve najbolje, mogu se jedino
nadati da će, sledeći put, svoje srce pokloniti nekoj dostojnijoj kandidatkinji.
Zbilja dirljivo – naceri se Snejp podrugljivo, a potom uvi
časopis u rolnu dok su se sliterinci i dalje smejali. – Pa, mislim da bi
bilo najbolje da vas troje razdvojim, kako biste svoju pažnju usmerili
na napitke, umesto na svoje zamršene ljubavne živote. Vizli, ti ostani
ovde. Gospođice Grejndžer, vi pored gospođice Parkinson. Poteru –
idi za onaj sto ispred katedre. Miči se. Smesta.
Sav besan, Hari ubaci sastojke i svoju torbu u kotlić, i odvuče
ga do prednjeg dela tamnice, do praznog stola. Snejp ga je pratio,
zatim sede za svoj sto i poče da posmatra Harija kako prazni svoj
kotao. Rešen da ne gleda u Snejpa, Hari nastavi da gnječi svoje
skarabej-bube, zamišljajući da svaka ima Snejpovo lice.
– Sva ova medijska pažnja udarila ti je u tvoju ionako veliku
glavu, Poteru – reče Snejp tiho kada se ostatak razreda smirio.
Hari mu ne odgovori. Znao je da Snejp pokušava da ga isprovocira,
to je dosad već mnogo puta radio. Bez sumnje se nadao nekom
izgovoru da oduzme okruglih pedeset poena Grifindoru pre isteka
časa.
– Možda živiš u iluzijama da je čitav čarobnjački svet lud za tobom
– nastavi Snejp, tako tiho da ga niko drugi nije mogao čuti
(Hari nastavi da sitni svoje skarabeje, iako ih je već pretvorio u vrlo
fini prah) – ali mene se ne tiče koliko ti se puta slika pojavila u novinama.
Za mene, Poteru, ti nisi ništa više nego opaki mali dečak koji
veruje da je iznad bilo kakvih pravila.
Hari sasu bube u prahu u svoj kotlić i poče da secka korenje
đumbira. Ruke su mu pomalo drhtale od besa, ali je spustio pogled,
kao da ne čuje šta mu Snejp priča.
– Stoga te pošteno upozoravam, Poteru – nastavi Snejp,
mekšim i opasnijim glasom – bio ti superpoznata ličnost ili ne... ako
te još jednom uhvatim da si mi provalio u kancelariju...
– Nisam bio ni blizu vaše kancelarije! – reče Hari besno, zaboravljajući
na svoju lažnu gluvoću.
– Ne laži me – prosikta Snejp, kad su se njegove nedokučive
oči susrele s Harijevim. – Iseckana koža drekavca. Škrgorov. I jedno
i drugo potiče iz mojih ličnih zaliha, i znam ko ih je ukrao.
Hari je zurio u Snejpa, odlučan da i ne trepne, niti da deluje kao
da je kriv. Istini za volju, nije ukrao nijednu od te dve stvari od Snejpa.
Hermiona je uzela seckanu kožu drekavca još dok su bili u
drugom razredu – trebala im je za višesokovni napitak – i mada je
Snejp tada posumnjao na Harija, nikad to nije uspeo da dokaže. Dobi
je, naravno, ukrao škrgorov.
– Ne znam o čemu govorite – Hari hladno slaga.
– Nisi bio u krevetu one noći kad su mi provalili u kancelariju!
– prosikta Snejp. – Znam to, Poteru! Iako se možda i Ludooki
Ćudljivko pridružio klubu tvojih obožavalaca, ja neću tolerisati tvoje
ponašanje! Još jedna noćna šetnja do moje kancelarije, Poteru, i
platićeš mi!
– U redu – reče Hari hladno, ponovo se vrativši svom korenu
od đumbira – imaću to na umu ako me ikad spopadne želja da uđem
tamo.
Snejpu se oči zacakliše. Zavukao je ruku u svoju crnu odoru. U
jednom sumanutom trenu, Hari pomisli da će Snejp da izvuče svoj
štapić i baci kletvu na njega – a onda vide da Snejp vadi malu
kristalnu bočicu potpuno prozirnog napitka. Hari se zagleda u njega.
– Znaš li šta je ovo, Poteru? – reče Snejp, a oči mu ponovo
opasno zasijaše.
– Ne – reče Hari, ovoga puta potpuno iskreno.
– To je veritaserum... serum istine, toliko jak da bi tri kapi bile
dovoljne da celom ovom razredu ispričaš svoje najintimnije tajne –
reče Snejp zlobno. – Ipak, korišćenje ovog napitka pod strogom je
kontrolom Ministarstva. Ali, ukoliko ne budeš pazio šta radiš, može
se desiti da mi se ruka omakne – on neznatno protrese kristalnu
bočicu – baš iznad tvog večernjeg soka od bundeve. A onda,
Poteru... onda ćemo otkriti jesi li bio u mojoj kancelariji ili nisi.
Hari ne reče ništa. Ponovo se usredsredi na svoj koren od
đumbira, uze nož i nastavi da ga secka. Uopšte mu se nije dopadala
pomisao na taj napitak istine, niti je mislio da bi se Snejp ustručavao
da mu sipne malčice toga u sok. Jedva se obuzda da ne zadrhti na
samu pomisao šta bi sve moglo da mu izleti iz usta, ukoliko bi Snejp
to zaista učinio... osim što bi uvalio u probleme gomilu ljudi – Hermionu
i Dobija, za početak – bilo je još toliko drugih stvari koje je
krio... kao što je činjenica da je i dalje u kontaktu sa Sirijusom... i –
stomak mu se prevrnu na ovu pomisao – šta oseća prema Čo... On
presu seckani koren od đumbira u svoj kotao, i zapita se ne bi li trebalo
da se ugleda na Ćudljivka i počne da pije samo iz sopstvene
čuturice.
Neko pokuca na vrata tamnice.
– Uđite – reče Snejp uobičajenim glasom.
Ceo razred se osvrnu kada se vrata otvoriše. Na njih uđe profesor
Karkarof. Svi su ga posmatrali dok je išao ka Snejpovom stolu.
Ponovo je uvrtao svoju bradicu kažiprstom, i izgledao iznervirano.
– Moramo da popričamo – reče Karkarof iznenada, kada je
došao do Snejpa. Bio je toliko rešen da niko ne čuje ono što ima da
kaže, da je jedva i otvarao usne, nalik kakvom prilično lošem
trbuhozborcu. Hari je prikovao pogled za koren đumbira, napregnuto
osluškujući.
– Pričaću s tobom posle časa, Karkarofe... – promrmlja Snejp,
ali ga Karkarof prekinu.
– Hoću da pričam s tobom sada, kad ne možeš da pobegneš,
Severuse. Izbegavaš me u poslednje vreme.
– Posle časa – obrecnu se Snejp.
Pretvarajući se da diže mericu ka svetlu kako bi video da li je
sipao dovoljno oklopnikove žuči, Hari uspe krišom da ih obojicu
iskosa pogleda. Karkarof je delovao izuzetno zabrinuto, a Snejp
ljutito.
Karkarof je obletao oko Snejpovog stola sve do kraja dvočasa.
Činilo se da nema nameru da dozvoli Snejpu da zbriše na kraju časa.
Radoznao da čuje šta to Karkarof ima da kaže, Hari namerno obori
svoju bočicu oklopnikove žuči dva minuta pred kraj časa, što mu je
dalo izgovor da se sagne ispod svog kotla i počne da briše pod, kad
ostatak razreda bučno krenu ka izlazu.
– Šta je tako hitno? – čuo je Snejpa kako sikće na Karkarofa.
– Ovo – reče Karkarof, i Hari, provirujući preko ivice svog kotlića,
vide kako Karkarof zavrće levi rukav na odori, i pokazuje Snejpu
nešto na unutrašnjoj strani podlaktice.
– Pa? – reče Karkarof, i dalje se trudeći da ne pomera svoje
usne. – Vidiš li? Nikad nije bio ovako jasan, još od...
– Sklanjaj to! – zareža Snejp, prelazeći svojim crnim očima
preko učionice.
– Ali sigurno si primetio... – poče Karkarof sada već razdraženim
glasom.
– Pričaćemo o tome kasnije, Karkarofe! – prosikta Snejp. –
Poteru! Šta to radiš?
– Čistim s poda žuč od oklopnika, profesore – reče Hari nevino,
uspravljajući se i pokazujući Snejpu vlažnu krpu koju je držao u ruci.
Karkarof se naglo okrenu i išeta iz tamnice. Delovao je i zabrinuto
i besno. Pošto nije želeo da ostane nasamo s izuzetno ljutitim
Snejpom, Hari nabaca svoje knjige i sastojke nazad u torbu i izjuri
velikom brzinom, žureći da ispriča Ronu i Hermioni ono čemu je upravo
prisustvovao.
* * *
Oni izađoše iz zamka sutradan u podne, dok je nad školskim imanjem
sijalo bledunjavo srebrnasto sunce. Vreme je bilo blaže nego što
je bilo tokom cele godine, i dok su došli do Hogsmida sve troje su
poskidali ogrtače i prebacili ih preko ramena. Hrana koju im je
Sirijus poručio bila je u Harijevoj torbi: prokrijumčarili su dvanaest
pilećih bataka, veknu hleba i flašu soka od bundeve, koje su uzeli
tokom ručka.
Otišli su u radnju Veselokrpa – odeća za čarobnjake, da kupe
poklon za Dobija, gde su se zabavljali biranjem najgroznijih čarapa
koje su mogli da nađu, uključujući par sa svetlećim srebrnim i zlatnim
zvezdama, i jedan par koji bi počeo da vrišti na sav glas kad bi
postao previše smrdljiv. A zatim se, u pola jedan, zaputiše Visokom
ulicom, pored Derviša i Bengsa, a potom ka ivici sela.
Hari nikada dotad nije išao u tom pravcu. Vijugava staza ih je
vodila ka divljim predelima oko Hogsmida. Tu su kolibe bile sve
ređe, a njihove bašte sve veće. Odšetali su se do podnožja planine u
čijoj je senci ležao Hogsmid. Potom, kad skrenuše iza jednog ugla,
videše kapiju na kraju staze. Oslonjen prednjim šapama na ogradu,
čekajući ih, tamo se nalazio ogroman, ofucan crni pas koji je u ustima
držao novine, i koji im je delovao poznato...
– Zdravo, Sirijuse – reče Hari, kad stigoše do njega.
Crni pas željno omirisa Harijevu torbu, potom jednom mahnu
repom, i okrenu se, hitajući dalje od njih preko žbunastog terena,
koji se uspinjao kako bi se spojio s kamenim podnožjem planine.
Hari, Ron i Hermiona preskočiše ogradu i krenuše za njim.
Sirijus ih je odveo do samog podnožja planine, gde je zemljište
bilo prekriveno stenama i kamenjem. Njemu je bilo lako da ide, na
sve četiri šape, ali Hari, Ron i Hermiona su uskoro ostali bez daha.
Pratili su Sirijusa uzbrdo, penjući se uz planinu. Gotovo pola sata su
se peli uza strmu, vijugavu i kamenu stazu prateći Sirijusov razmahan
rep, znojeći se na suncu, dok su se kaiševi torbe usecali Hariju u
ramena.
Zatim Sirijus najzad nestade s vidika, i kada dođoše do mesta
gde je iščezao, videše uzan procep u steni. Provukoše se kroz njega, i
nađoše se u hladnjikavoj, poluosvetljenoj pećini. U samom dnu
pećine, privezan konopcem koji je bio obmotan oko jedne velike
stene, nalazio se Bakbik, hipogrif. Napola sivkast konj, napola
džinovski orao, Bakbik ih okrznu svojim okrutnim narandžastim
očima. Sve troje mu se nakloniše, i nakon što ih je zapovednički posmatrao
nekoliko trenutaka, Bakbik kleknu na svoja ptičja kolena, i
dopusti Hermioni da mu priđe i pomazi njegov pernati vrat. Hari je
pak gledao u crnog psa, koji se upravo pretvorio u njegovog kuma.
Sirijus je nosio iscepanu sivu odoru, istu onu koju je nosio
otkad je napustio Askaban. Njegova crna kosa bila je duža nego što
je bila onda kada se pojavio iz plamena, i ponovo je bila neuredna i
umršena. Izgledao je veoma mršavo.
– Piletina! – reče on promuklo, pošto je iz usta izvadio stare
brojeve Dnevnog proroka i bacio ih na pod pećine.
Hari otvori torbu i dodade mu smotuljak s batacima i hlebom.
– Hvala – reče Sirijus, razmotavši ga, zgrabi jedan batak, sede
na pod pećine i poče zubima da kida velike komade. – Uglavnom
sam živeo od pacova. Ne smem previše da kradem iz Hogsmida.
Privukao bih pažnju.
On se naceri Hariju, ali mu Hari nevoljno uzvrati osmeh.
– Šta radiš ovde, Sirijuse? – reče on.
– Ispunjavam svoju kumovsku dužnost – reče Sirijus, glođući
pileću kost na vrlo pseći način. – Ne brini za mene, pretvaram se da
sam ljupki pas-lutalica.
I dalje se cerio, ali kada je video uznemirenost na Harijevom
licu, reče malo ozbiljnije: – Hoću da budem u blizini. Tvoje poslednje
pismo... pa, recimo samo da stvari postaju sumnjivije. Krao sam
novine svaki put kada bi ih neko bacio, i po svemu sudeći, nisam
jedini koji je zabrinut.
On pokaza glavom prema požutelim brojevima Dnevnog proroka
na podu pećine, a Ron ih uze i rasklopi.
Hari je pak nastavio da zuri u Sirijusa. – Šta ako te uhvate? Šta
ako te neko vidi?
– Vas troje i Dambldor ste jedini u ovom kraju koji znaju da
sam animagus – reče Sirijus, sležući ramenima, i nastavljajući
halapljivo da jede batak.
Ron gurnu Harija i dodade mu Dnevne proroke. Bila su dva
broja. U prvom se isticao krupan naslov Misteriozna bolest
Bartemijusa Čučnja, a na drugom: I dalje nema ni traga ni glasa od
veštice iz Ministarstva – Ministar magije se lično angažovao.
Hari pogleda članak o Čučnju. Određeni delovi rečenica kao da
su mu sami upadali u oči: ... nije viđen u javnosti još od novembra...
kuća naizgled potpuno napuštena... Bolnica Sv. Munga za magijske
bolesti i povrede odbila da komentariše... Ministarstvo odbija da
potvrdi glasine o ozbiljnoj bolesti...
– Pišu kao da je na samrti – reče Hari polako. – Ali nemoguće
je da je toliko bolestan ako je uspeo da dođe dovde...
– Moj brat je Čučnjev lični asistent – obavesti Ron Sirijusa. –
On tvrdi da Čučanj pati od premorenosti.
– Doduše, zaista je delovao bolesno poslednji put kada sam ga
video izbliza – reče Hari polako, i dalje čitajući članak. – One noći
kad je pehar izbacio moje ime...
– Stigla ga je zaslužena kazna zato što je otpustio Vinki, zar ne?
– reče Hermiona hladno. I dalje je mazila Bakbika, koji je krckao
Sirijusove pileće kosti. – Kladim se da je sada zažalio što ju je
otpustio, kladim se da sad oseća kakva je razlika kada nema nikog da
brine o njemu.
– Hermiona je opsednuta kućnim vilenjacima – promrmlja Ron
Sirijusu, uputivši Hermioni prezriv pogled.
No Sirijus je delovao zainteresovano. – Čučanj je otpustio svog
kućnog vilenjaka?
– Da, na Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče Hari, i upusti se
u priču o pojavi Mračnog znaka, i o Vinki koju su pronašli kako
grčevito drži Harijev štapić u svojoj ruci, i o besu gospodina Čučnja.
Kada je Hari završio, Sirijus je ponovo bio na nogama, i počeo
nervozno da šetka levo-desno po pećini. – Da vidim da li sam ovo
dobro razumeo – reče on posle nekog vremena, izvlačeći novi batak
iz torbe. – Prvi put ste videli vilenjakinju u gornjoj loži. Čuvala je
mesto za Čučnja, je l’ tako?
– Tako je – rekoše Hari, Ron i Hermiona uglas.
– Ali Čučanj se nije pojavio na utakmici?
– Ne – reče Hari. – Mislim da je kasnije rekao kako je bio previše
zauzet.
Sirijus je koračao po pećini u mrtvoj tišini. Potom reče: – Hari,
jesi li proveravao svoje džepove da vidiš da li ti je štapić tu nakon
što si napustio gornju ložu?
– Ovaj... – Hari se zamisli. – Ne – reče on konačno. – Nisam
imao potrebe da ga koristim dok nismo došli do šume. A kada sam
gurnuo ruku u džep, u njemu su se nalazili samo moji omniokulari –
on je zurio u Sirijusa. – Misliš li da je onaj ko je prizvao Mračni
znak, ko god bio, morao da mi ukrade štapić u gornjoj loži?
– Moguće je – reče Sirijus.
– Vinki nije ukrala Harijev štapić! – povika Hermiona
negodujući.
– Vilenjakinja nije bila sama u loži – reče Sirijus, nabravši
obrve dok je nastavljao da šeta. – Ko je još sedeo iza tebe?
– Gomila ljudi – reče Hari. – Neki bugarski ministri... Kornelijus
Fadž... Melfojevi...
– Melfojevi! – reče Ron iznenada, tako glasno da mu je glas
odjekivao po celoj pećini, a Bakbik nervozno zabaci glavu. – Kladim
se da je u pitanju Lucijus Melfoj!
– Još neko? – upita Sirijus.
– Niko – reče Hari.
– Da, bio je, gore je bio i Ludo Torbar – podseti ga Hermiona.
– Oh, da...
– Ja ne znam ništa o Torbaru, osim da je nekad bio Jurišnik za
Vimburnske obade – reče Sirijus, i dalje koračajući. – Kakav je on?
– U redu je – reče Hari. – Stalno se nudi da mi pomaže oko
podviga na Tročarobnjačkom turniru.
– Ma nemoj? – reče Sirijus, još se više namrštivši. – Pitam se
zašto to radi?
– Kaže da me je zavoleo – reče Hari.
– Hmm – reče Sirijus zamišljeno.
– Videli smo ga u šumi baš pre nego što se Mračni znak pojavio
na nebu – reče Hermiona Sirijusu. – Sećate se? – reče potom Hariju i
Ronu.
– Da, ali nije ostao u šumi, zar ne? – reče Ron. – Čim smo mu
rekli za nerede, odmah je otišao u kamp.
– Otkud znaš? – Hermiona se obrecnu. – Otkud znaš gde se
Prebacio?
– Ma daj – reče Ron skeptično – pokušavaš li da kažeš da je
Ludo Torbar prizvao Mračni znak?
– Verovatnije je da je on to uradio, nego Vinki – reče Hermiona
tvrdoglavo.
– Rekao sam vam – reče Ron, uputivši Sirijusu značajan pogled
– rekao sam vam da je opsednuta kućnim...
Ali Sirijus podiže ruku da ućutka Rona. – Kada je prizvan
Mračni znak, i kada su našli kućnog vilenjaka s Harijevim štapićem,
šta je Čučanj uradio?
– Otišao da pogleda u žbunje – reče Hari – ali tamo nije bilo
nikoga drugog.
– Naravno – promrmlja Sirijus, šetkajući se gore-dole – naravno,
pokušao bi to da prikači svakom drugom, osim svojoj kućnoj
vilenjakinji... a onda ju je otpustio?
– Da – reče Hermiona besnim glasom – otpustio ju je, samo
zato što nije ostala u svom šatoru i dopustila da je pregaze...
– Hermiona, prekini već jednom s tim kućnim vilenjakom! –
reče Ron.
Ali Sirijus zavrte glavom i reče: – Ona je bolje prokljuvila
Čučnja nego ti, Rone. Ako želiš da znaš kakav je neki čovek, bolje
pogledaj kako se ophodi s onima koji su inferiorniji od njega, a ne sa
sebi ravnima.
On pređe rukom preko svog neobrijanog lica, očigledno
napregnuto razmišljajući. – Sve ovo odsustvovanje Bartija Čučnja...
toliko se namučio da bi bio siguran da će mu njegov kućni vilenjak
sačuvati sedište na Svetskom prvenstvu u kvidiču, a onda se nije čak
ni potrudio da se pojavi. Toliko naporno radi da ponovo obnovi
Tročarobnjački turnir, a onda i tu prestane da dolazi... to ne liči na
Čučnja. Ako je ijedan dan izostao s posla pre ovoga, poješću Bakbika
sa sve perjem.
– Ti poznaješ Čučnja? – reče Hari.
Sirijusovo lice se smrači. Iznenada je opet delovao preteće kao
one noći kad ga je Hari prvi put sreo, one noći dok je Hari još uvek
verovao da je Sirijus ubica.
– Oh, znam ja Čučnja i te kako – reče on tiho. – On je taj koji je
izdao naređenje da me pošalju u Askaban – bez suđenja.
– Šta? – rekoše Ron i Hermiona u glas.
– Mora da se šališ! – reče Hari.
– Ne, ne šalim se – reče Sirijus, uzevši još jedan veliki zalogaj
piletine. – Čučanj je nekada bio šef Odseka za sprovođenje magijskih
zakona, zar niste to znali?
Hari, Ron i Hermiona zavrteše glavama.
– Pričalo se da će on biti sledeći ministar magije – reče Sirijus.
– On je veliki čarobnjak, taj Barti Čučanj, vrlo moćan što se magije
tiče... i gladan moći. Oh, nije nikada bio Voldemorov pristaša – reče
on, pročitavši izraz na Harijevom licu. – Ne, Barti Čučanj je uvek
otvoreno istupao protiv Mračne strane... ma, ne biste vi to razumeli...
previše ste mladi...
– To je i moj tata rekao na Svetskom prvenstvu – reče Ron, s
prizvukom srdžbe u glasu. – Isprobajte nas, šta vas košta?
Preko Sirijusovog mršavog lica blesnu osmeh. – U redu, isprobaću
vas...
On još jednom pređe preko pećine, pa nazad, a potom reče: –
Zamislite da je Voldemor sada izuzetno moćan. Ne znate ko su
njegovi sledbenici, ne znate ko radi za njega, a ko ne. Znate da može
da kontroliše ljude tako što ih nagoni da rade užasne stvari bez oklevanja.
Bojite se za sebe, svoju porodicu, svoje prijatelje. Svake
nedelje stižu vesti o umiranju, o nestancima, o mučenju...
Ministarstvo magije je u rasulu, ne znaju šta da rade, pokušavaju sve
to da sakriju od Normalaca, ali u međuvremenu i Normalci umiru.
Svuda užas... panika... zabuna... eto, tako je nekada bilo.
– E pa, u takvim vremenima kod nekih ljudi dolazi do izražaja
ono najbolje, a kod drugih najgore. Moguće je da su Čučnjevi principi
bili dobri na početku – ne bih znao. Brzo je napredovao u
Ministarstvu, i počeo je da nalaže vrlo oštre mere protiv Voldemorovih
sledbenika. Aurorima su data nova ovlašćenja – ovlašćenja
da nekog ubiju umesto da ga zarobe, na primer. A ja nisam bio jedini
koga su odveli pravo kod dementora bez suđenja. Čučanj je na nasilje
uzvratio nasiljem, i odobrio korišćenje Neoprostivih kletvi protiv
osumnjičenih. Čini mi se da je postao neumoljiv i okrutan poput
mnogih na Mračnoj strani. I on je imao sledbenike, da znate, mnogi
su smatrali da je to što radi ispravno, a mnoge veštice i čarobnjaci
hteli su da ga postave za ministra magije. Kada je Voldemor nestao,
izgledalo je kao da je pitanje vremena kada će Čučanj dobiti taj
posao. Ali, onda se desilo nešto zbilja nesrećno... – Sirijus se
sumorno nasmeši. – Čučnjev rođeni sin uhvaćen je s grupom Smrtoždera
koji su uspeli da se izvuku i ne odu u Askaban. Očigledno su
pokušavali da pronađu Voldemora i vrate ga na vlast.
– Uhvatili su Čučnjevog sina? – uzbuđeno procedi Hermiona.
– Aha – reče Sirijus, bacivši pileću kost Bakbiku, potom kleknu
na zemlju pored vekne hleba, koju prelomi napola. – Baš gadan
udarac za starog Bartija, rekao bih. Trebalo je da provodi više
vremena kod kuće s porodicom, zar ne? Trebalo je da, s vremena na
vreme, dolazi kući ranije s posla... da bolje upozna svog sina.
On poče da guta velike komade hleba.
– A da li je njegov sin bio Smrtožder? – upita Hari.
– Pojma nemam – reče Sirijus, i dalje proždirući hleb. – Bio
sam u Askabanu kada su ga doveli. Ovo su uglavnom stvari koje
sam saznao tek nakon što sam pobegao. Tog momka su zaista uhvatili
u društvu ljudi za koje bih bio spreman da se zakunem da su Smrtožderi
– ali možda je jednostavno bio na pogrešnom mestu u pogrešno
vreme, baš kao i onaj kućni vilenjak.
– Da li je Čučanj pokušao da oslobodi svog sina? – prošaputa
Hermiona.
Sirijus se zasmeja, mada je taj smeh više ličio na lavež. –
Čučanj da oslobodi svog sina? Mislio sam da si ga barem ti prokljuvila,
Hermiona? On je otklanjao sve što je pretilo da mu ukalja
reputaciju, ceo svoj život posvetio je tome da postane ministar magije.
Videla si kako je otpustio svog vernog kućnog vilenjaka zbog
toga što ga je to stvorenje na neki način povezivalo s Mračnim
znakom – zar ti to ne govori kakav je on? Čučnjevi očinski nagoni
jedva da su ga naterali da svom sinu obezbedi suđenje, ali je i ono,
po svemu sudeći, bilo samo izgovor da Čučanj pokaže koliko mrzi
tog momka... A onda ga je poslao pravo u Askaban.
– Predao je rođenog sina dementorima? – upita Hari tiho.
– Tako je – reče Sirijus, i sada nije delovao nimalo veselo. –
Video sam kada su ga dementori dovodili, posmatrao ga kroz rešetke
svoje ćelije. Nije izgledao stariji od devetnaest godina. Ubacili su ga
u ćeliju blizu moje. Plakao je, tražeći svoju majku sve dok nije pao
mrak. Onda se pak ućutao na par dana... svi se na kraju ućute... sem
kada cvile u snu...
Na trenutak, samrtnički pogled u Sirijusovim očima postade
naglašeniji nego ikad, kao da su se iza njih spustile roletne.
– Dakle, još uvek je u Askabanu? – reče Hari.
– Ne – reče Sirijus tupo. – Ne, više nije tamo. Umro je godinu
dana nakon što su ga tamo doveli.
– Umro je?
– Nije bio jedini – reče Sirijus ogorčeno. – Većina tamo poludi,
a mnogi od njih prestanu da jedu pred kraj. Izgube volju za životom.
Uvek si mogao da primetiš kad se nekom bliži kraj, pošto su dementori
to mogli da osete pa bi se uzbudili. Taj momak je delovao
prilično bolešljivo i kad je stigao. Pošto je Čučanj bio važan član
Ministarstva, njemu i njegovoj ženi bila je dozvoljena poseta na
samrtnoj postelji. Tada sam poslednji put video Bartija Čučnja, kako
napola pridržava svoju ženu pored moje ćelije. Zapravo, i ona je
nedugo zatim umrla. Od bola. Kopnila je kao i taj momak. Čučanj
nikada nije došao da preuzme telo svog sina. Dementori su ga
sahranili ispred tvrđave, gledao sam ih kako to čine.
Sirijus baci u stranu komad hleba koji je upravo podigao ka ustima,
i umesto toga uze flašu soka od bundeve i iskapi je.
– I tako, stari Čučanj je izgubio sve baš kada je mislio da je uspeo
– nastavi on, brišući usta nadlanicom. – Jednog trenutka junak,
predodređen da postane ministar magije... a već sledećeg sin mu je
mrtav, žena mrtva, porodično ime obeščašćeno i, kako sam čuo nakon
što sam pobegao, popularnost mu je strašno opala. Kad je taj
momak umro, ljudi su mu postali malo naklonjeniji i počeli da se
pitaju kako je tako fin mladić iz ugledne porodice uspeo tako duboko
da zabrazdi. Zaključak je bio da njegov otac nikada nije mnogo
brinuo o njemu. Stoga je najviši položaj pripao Kornelijusu Fadžu, a
Čučanj je skrajnut, u Odsek za međunarodnu magijsku saradnju.
Nastupi dug tajac. Hari se prisećao kako je Čučanj izbečio oči
kada je pogledao u svog neposlušnog kućnog vilenjaka, u šumi za
vreme Svetskog prvenstva u kvidiču. To je, dakle, razlog zašto je
Čučanj onako reagovao kada su našli Vinki ispod Mračnog znaka.
To mu je prizvalo uspomene na sina, na stari skandal i na nezadovoljstvo
Ministarstva.
– Ćudljivko kaže da je Čučanj opsednut hvatanjem Mračnih
čarobnjaka – reče Hari Sirijusu.
– Da, čuo sam da mu je to postala prava manija – reče Sirijus,
klimajući glavom. – Ako mene pitaš, on i dalje misli da može da
povrati staru popularnost ukoliko uhvati još jednog Smrtoždera.
– A onda se ušunjao da bi preturao po Snejpovoj kancelariji! –
reče Ron likujuće, gledajući u Hermionu.
– Da, i to nema nikakvog smisla – reče Sirijus.
– Naravno da ima! – reče Ron uzbuđeno.
Ali Sirijus zavrte glavom. – Slušaj, ako Čučanj hoće da
proverava Snejpa, zašto se onda ne pojavljuje da sudi na turniru? To
bi mu bio sjajan izgovor da redovno posećuje Hogvorts i da ga drži
na oku.
– Znači, misliš da Snejp ipak nešto smera? – upita Hari, ali ga
Hermiona prekinu.
– Slušajte, briga me šta vi kažete, Dambldor veruje Snejpu...
– Ma daj, Hermiona – reče Ron nestrpljivo – znam da je
Dambldor genije i sve to, ali to ne znači da neki vrlo pametan
Mračni čarobnjak ne bi mogao da ga prevari...
– A zašto je onda Snejp spasao život Hariju u prvoj godini?
Zašto ga jednostavno nije pustio da umre?
– Pojma nemam... možda je mislio da će ga Dambldor
izbaciti...
– Šta ti misliš, Sirijuse? – upita Hari glasno, a Ron i Hermiona
prestadoše da se svađaju, kako bi ga saslušali.
– Mislim da oboje imate pravo – reče Sirijus, gledajući zamišljeno
u Rona i Hermionu. – Još otkad sam saznao da Snejp predaje
ovde, pitao sam se zašto ga je Dambldor zaposlio. Snejpa su oduvek
fascinirale Mračne veštine, bio je poznat po njima u školi. Prevejani,
ljigavi klinac masne kose, eto kakav je bio – dodade Sirijus, a Hari i
Ron se naceriše jedan drugome. – Kada je došao u školu, Snejp je
znao više kletvi od većine učenika sedmog razreda, i pripadao je
grupi sliterinaca koji su gotovo svi kasnije postali Smrtožderi.
Sirijus podiže prste i poče da nabraja imena. – Rosijer i Vilks –
obojicu su ubili Aurori godinu dana pre Voldemorovog pada.
Lestrejndžovi – bračni par – trenutno su u Askabanu. Ejveri – po
onome što sam čuo, on se izmigoljio iz nevolje pričom da je delovao
pod dejstvom Kontrolišuće kletve – i dalje je na slobodi. Ali, koliko
znam, Snejp nikada nije bio optužen da je Smrtožder – mada to ne
znači mnogo. Mnoge od njih nikad nisu uhvatili. A Snejp je svakako
dovoljno pametan i lukav da se kloni nevolja.
– Snejp izgleda odlično poznaje Karkarofa, ali se trudi to da
prikrije – reče Ron.
– Da, trebalo je da vidiš Snejpovo lice kada se Karkarof pojavio
na času Napitaka juče! – reče Hari brzo. – Karkarof je hteo da
popriča sa Snejpom, tvrdeći da ga ovaj izbegava. Karkarof je delovao
zbilja zabrinuto. Pokazao je Snejpu nešto na svojoj ruci, ali
nisam mogao da vidim šta.
– Pokazao je Snejpu nešto na svojoj ruci? – reče Sirijus pomalo
zgranuto. On prođe rasejano prstima kroz svoju prljavu kosu, a potom
slegnu ramenima. – Pa, pojma nemam šta bi to moglo da bude...
ali ako je Karkarof veoma zabrinut, i obraća se Snejpu za rešenje...
Sirijus je zurio u zid pećine, a zatim napravi iznerviranu grimasu.
– I dalje stoji činjenica da Dambldor veruje Snejpu, a ja znam
da Dambldor veruje mnogim ljudima kojima drugi ne bi, ali ne verujem
da bi pustio Snejpa da predaje na Hogvortsu ako je ovaj nekad
radio za Voldemora.
– Zašto su onda Ćudljivko i Čučanj toliko zapeli da se uvuku u
Snejpovu kancelariju? – reče Ron.
– Pa – reče Sirijus polako – ne bi me iznenadilo da je Ludooki
pretražio sve nastavničke kancelarije kada je stigao na Hogvorts. On
ti ozbiljno shvata Odbranu od Mračnih veština, taj Ćudljivko. Nisam
siguran da on bilo kome veruje, a posle svih stvari koje je video i
preživeo, nije ni iznenađujuće. Ipak, nešto ću vam reći za Ćudljivka:
on nikad nikoga nije ubio ukoliko je mogao to da izbegne. Bio je
opasan, ali se nikad nije spuštao na nivo Smrtoždera. Čučanj pak...
on je nešto drugo... da li je zbilja bolestan? Ako jeste, zašto se toliko
trudio da se dovuče do Snejpove kancelarije? A ako nije... šta je
onda namerio? Šta je to radio za vreme Svetskog prvenstva u kvidiču
što je bilo toliko važno da nije mogao da se pojavi u gornjoj loži? Šta
je radio u vreme kad je trebalo da sudi na turniru?
Sirijus ućuta, i dalje zureći u zid pećine. Bakbik je tragao po
kamenom podu, pokušavajući da pronađe neku kost koja mu je
možda promakla.
Najzad Sirijus pogleda u Rona. – Kažeš da je tvoj brat Čučnjev
lični asistent? Da li bi mogao da ga pitaš viđa li Čučnja u poslednje
vreme?
– Mogu da probam – reče Ron sumnjičavo. – Ali ipak je bolje
da ne kažem da sumnjamo da Čučanj nešto muti. Persi obožava
Čučnja.
– A kad već to budeš radio, raspitaj se i imaju li vesti o potrazi
za Bertom Džorkins – reče Sirijus, pokazujući glavom ka drugom
primerku Dnevnog proroka.
– Torbar mi je rekao da nemaju ništa – reče Hari.
– Da, citirali su ga u članku ovde – reče Sirijus, klimajući glavom
ka novinama. – Trtljao je o tome kako je Bertino pamćenje loše.
Pa, možda se promenila od vremena kada sam je poznavao, ali Berta
koju sam znao uopšte nije bila zaboravna – naprotiv. Bila je malo
priglupa, ali je imala sjajno pamćenje za tračeve. Zbog toga se
uvaljivala u velike probleme, nikad nije znala kad treba da drži jezik
za zubima. Jasno mi je da bi time mogla da postane problem u
Ministarstvu magije... Možda se zato Torbar nije previše trudio da je
nađe...
Sirijus duboko uzdahnu i protrlja svoje mračne oči. – Koliko je
sati?
Hari pogleda na sat, a zatim se priseti da on ne radi još odonda
kada je proveo sat vremena u jezeru.
– Sada je pola četiri – reče Hermiona.
– Bolje da se vratite u školu – reče Sirijus, skočivši na noge. –
Sada me pažljivo saslušajte... – on posebno pogleda Harija. – Ne želim
da se iskradate iz škole da biste me videli, važi? Samo mi šaljite
pisma ovamo. I dalje želim da saznam sve što je iole čudno. Ali Hogvorts
nećete napuštati bez dozvole, bila bi to idealna prilika da vas
neko napadne.
– Do sada niko nije pokušao da me napadne, osim zmaja i par
grindila – reče Hari.
Ali Sirijus se namršti na njega. – Ne tiče me se... odahnuću
onda kada se ovaj turnir završi, a to će biti tek u junu. I ne zaboravite,
ako pričate o meni između sebe, zovite me Njuško, u redu?
On vrati Hariju praznu maramicu i flašu, i ode da potapše Bakbika
u znak oproštaja. – Otpratiću vas do sela – reče Sirijus – da vidim
mogu li da iskopam negde još koje novine.
Pre nego što su napustili pećinu, on se ponovo preobrati u velikog
crnog psa, i oni se spustiše niz planinu s njim, preko kamenitog
terena, pa nazad do kapije. Tu on svima dopusti da ga pomaze po
glavi, pre nego što se okrenu i otrča do kuća na obodu sela.
Hari, Ron i Hermiona se uputiše nazad u Hogsmid, a potom
uzbrdo ka Hogvortsu.
– Pitam se zna li Persi sve ove stvari o Čučnju? – reče Ron dok
su hodali prema kapiji zamka. – Ali možda ga i nije briga... verovatno
bi se zbog toga samo još više divio Čučnju. Da, Persi
obožava pravila. Samo bi rekao da je Čučanj odbio da ih prekrši radi
sopstvenog sina.
– Persi ne bi nikada bacio nekoga iz svoje porodice dementorima
– reče Hermiona oštro.
– Nisam siguran – reče Ron. – Ukoliko bi pomislio da mu stoje
na putu ka uspehu u karijeri... Persi je veoma ambiciozan, znaš...
Popeše se uz kamene stepenike do Ulazne dvorane, gde do njih
dopreše primamljivi mirisi večere iz Velike sale.
– Siroti stari Njuško – reče Ron, duboko udahnuvši vazduh. –
Mora da te stvarno mnogo voli, Hari... zamisli da moraš da živiš od
pacova.

28. Ludilo gospodina Čučnja



U nedelju posle doručka Hari, Ron i Hermiona sa popeše u sovarnik
da bi poslali Persiju pismo u kome ga pitaju, kao što je Sirijus i predložio,
da li je skoro video gospodina Čučnja. Iskoristili su Hedvigu,
pošto je prošlo dosta vremena otkad je ona nešto raznosila. Pošto su
je ispratili pogledom kroz prozor sovarnika, produžiše dole do kuhinja
da bi Dobiju dali nove čarape.
Kućni vilenjaci ih dočekaše uz vesele povike, naklone i
pozdrave, jureći naokolo, i ponovo im napraviše čaj. Dobi je bio
presrećan zbog svog poklona.
– Hari Poter je previše dobar prema Dobiju! – ciknu on, brišući
krupne suze iz svojih ogromnih očiju.
– Spasao si mi život s onim škrgorovom, Dobi, zaista jesi –
reče Hari.
– Može li da se dobije još malo onih čokoladnih eklera, je li? –
reče Ron, zagledan u iskežene kućne vilenjake koji su se stalno
klanjali.
– Upravo si doručkovao! – reče Hermiona iznervirano, ali je
veliki poslužavnik s čokoladnim eklerima već jurio ka njima, na
leđima četvorice vilenjaka.
– Trebalo bi da pošaljemo malo hrane Njušku – promrmlja
Hari.
– Dobra ideja – reče Ron. – Da damo Prasetu nešto da radi. Da
li biste mogli da nam date malo hrane ekstra, je l’ te? – reče on vilenjacima
koji su se nalazili oko njih, a oni se oduševljeno nakloniše i
požuriše da donesu još hrane.
– Dobi, gde je Vinki? – upita ga Hermiona, osvrćući se
naokolo.
– Vinki je tamo pored ognjišta, gospođice – reče Dobi tiho,
malčice oklembesivši uši.
– Oh, bože – reče Hermiona, kad spazi Vinki.
I Hari pogleda prema kaminu. Vinki je sedela na istoj stoličici
kao i prošli put, ali je dopustila sebi da postane tako prljava da se
jedva razaznavala na pozadini zida pocrnelog od dima. Odeća joj je
bila iscepana i neoprana. Grčevito je stezala bocu krem-piva i
malčice se klatila na svojoj stolici, zureći u vatru. Dok su je posmatrali,
ona glasno štucnu.
– Vinki je prešla na šest boca dnevno – prošaputa Dobi Hariju.
– Pa, to uopšte nije jako – reče Hari.
Ali Dobi zavrte glavom. – Jes’ jako za kućnog vilenjaka, gos’n
– reče on.
Vinki ponovo štucnu. Vilenjaci koji su doneli eklere uputiše joj
prekorne poglede, krećući nazad na posao.
– Vinki tuguje, Hari Poteru – prošaputa Dobi tužno. – Vinki
hoće kući. Vinki i dalje misli da je gospodin Čučanj njen gospodar,
gos’n, i ništa što joj Dobi kaže neće je ubediti da je profesor
Dambldor sada njen gospodar.
– Hej, Vinki – reče Hari, obuzet naglim naletom inspiracije,
prišavši joj i sagnuvši se da bi popričao s njom – da ne znaš ti,
možda, šta je s gospodinom Čučnjem, je li? Jer prestao je da dolazi
na Tročarobnjački turnir da sudi.
Vinkine oči zaiskriše. Njene ogromne zenice usredsrediše se na
Harija. Ponovo se malkice zaklati, a potom reče: – G-gospodar je
prestajao da – hik – dolazi?
– Aha – reče Hari – nismo ga videli još od prvog podviga.
Dnevni prorok tvrdi da je bolestan.
Vinki se još jednom zaklati, mutno posmatrajući Harija. – Gospodar
– hik – bolestan?
Njena donja usna poče da se trese.
– Ali nismo sigurni da li je to istina – reče Hermiona brzo.
– Gospodaru treba njegova – hik – Vinki! – zakuka vilenjakinja.
– Gospodar ne mogla – hik – sve da postiže – hik – sâm...
– Znaš, Vinki, drugi ljudi postižu da sami obave sve kućne
poslove – reče Hermiona pomalo okrutno.
– Vinki – hik – ne radi samo – hik – kućne poslove za gospodina
Čučnja! – zaskiča Vinki prkosno, klateći se sve više i više,
prosipajući krem-pivo po svojoj već poprilično isflekanoj bluzi. –
Gospodar – hik – poverava Vinki – hik – svoje najvažnije – hik –
najtajnije...
– Šta? – reče Hari.
Ali Vinki zavrte glavom iz sve snage, prosuvši još krem-piva
po sebi.
– Vinki čuva – hik – tajne svog gospodara – reče ona prkosno,
sada se već opasno klateći, mršteći se na Harija, razrokog pogleda. –
Ti jeste – hik – njuškalo, eto šta je.
– Vinki ne sme tako da priča s Harijem Poterom! – reče Dobi
ljutito. – Hari Poter je hrabar i plemenit, i Hari Poter nije njuškalo!
– On njuška – hik – u privatnost i tajnu – hik – mojeg gospodara
a – hik – Vinki je dobra kućni vilenjak – hik – Vinki ćutila –
hik – kad ljudi pokušava da njuškaju i čeprkaju – hik...
Vinki sklopi očne kapke i iznenada, bez ikakvog upozorenja,
skliznu sa stolice na pod ispred kamina, glasno hrčući. Prazna boca
krem-piva otkotrlja se preko kamenog poda.
Šest kućnih vilenjaka dojuriše, zgađeni. Jedan od njih pokupi
flašu, ostali prekriše Vinki velikim kariranim stolnjakom i uredno
ušuškaše krajeve, sklanjajući je s vidika.
– Nas je žao što vi morali to da vidi, gospodo i gospođice! –
procijuka najbliži vilenjak, vrteći glavom i delujući veoma
postiđeno. – Mi se nada da nećete suditi o svima nama prema Vinki,
gospodo i gospođice!
– Ona je nesrećna! – reče Hermiona ogorčeno. – Zašto ne pokušate
da je razveselite, umesto da je prikrivate?
– Molim za oproštaj, gospođice – reče kućni vilenjak, ponovo
se duboko poklonivši – ali kućni vilenjaci nema pravo da bude nesrećni
kada ima posao da se radi i gospodari da se služe.
– Oh, za ime sveta! – reče Hermiona ljutito. – Slušajte me, svi
vi! Imate podjednaka prava kao i čarobnjaci da budete nesrećni!
Imate pravo na platu i odmore i prikladnu odeću, ne morate da radite
sve što vam se kaže... pogledajte samo Dobija!
– Gospođica neka ne meša Dobija u ovo, molim – promumla
Dobi, uplašeno. S lica kućnih vilenjaka u kuhinji nestadoše osmesi.
Odjednom su gledali u Hermionu kao da je luda i opasna.
– Evo vami hrane ekstra! – procijuka jedan vilenjak ispod Harijevog
lakta, i gurnu mu veliku šunku, tuce kolača i nešto voća u
ruke. – Zbogom!
Kućni vilenjaci opkoliše Harija, Rona i Hermionu, i počeše da
ih isteruju iz kuhinje, gomila sićušnih ruku gurala ih je u donji deo
leđa.
– Hvala vam za čarape, Hari Poteru! – oglasi se Dobi potišteno
iz ognjišta, gde je stajao pored kvrgavog stolnjaka koji je zapravo
bio Vinki.
– Nisi mogla da držiš jezik za zubima, je li, Hermiona? – reče
Ron ljutito, kad su se kuhinjska vrata zalupila za njima. – Sad više
neće dati da ih posećujemo! Mogli smo da saznamo više stvari o
Čučnju od Vinki!
– Oh, kao da ti brineš o tome! – naruga mu se Hermiona. – Ti
ovde voliš da dolaziš samo zbog hrane!
Nakon toga, atmosfera je tog dana bila zapaljiva. Hari je bio toliko
umoran od Rona i Hermione i njihovih prepirki dok su radili
domaći u dnevnom boravku da je te večeri sâm odneo hranu za
Sirijusa u sovarnik.
Prasvidžen je bio previše mali da sâm ponese celu šunku do
planine, pa je Hari uposlio i dve školske sove kukuvije pride. Kad su
se one otisnule u sumrak, delujući izuzetno čudno s velikim paketom
koji su nosile između sebe, Hari se nasloni na prozorski sims i
zagleda se u imanje, u mračne, šumeće vrhove drveća Zabranjene
šume, i lelujava jedra durmstranškog broda. Jedna orlovska sova
prolete kroz dim koji se dizao iz Hagridovog dimnjaka. Potom
nastavi da leti ka zamku, oko sovarnika, i konačno nestade s vidika.
Gledajući dole, Hari vide Hagrida kako energično kopa ispred
kolibe. Hari se pitao šta to radi. Izgledalo je kao da pravi novu baštu.
Dok je posmatrao, Madam Maksim izađe iz bobatonske kočije i
odšeta se do Hagrida. Činilo se da pokušava da stupi u razgovor s
njim. Hagrid se naslonio na ašov, ali kao da nije bio sklon da produži
razgovor, pošto se Madam Maksim ubrzo vrati u kočiju.
Nevoljan da se vrati u grifindorski toranj i da sluša Rona i Hermionu
kako se prepiru i reže jedno na drugo, Hari je posmatrao Hagrida
kako kopa dok ga tama nije progutala, i dok sove oko Harija
nisu počele da se bude, proleću pored njega i odlaze u noć.
* * *
Sledećeg jutra za doručkom, Ron i Hermiona nisu više bili loše
raspoloženi, a na Harijevo veliko olakšanje, Ronova mračna predviđanja
da će kućni vilenjaci slati lošiju hranu za grifindorski sto,
pošto ih je Hermiona uvredila, pokazala su se neosnovanim: slanina,
jaja i usoljena riba bili su izvrsni, kao i obično.
Kada su pristigle poštanske sove, Hermiona željno podiže
pogled: izgledala je kao da nešto očekuje.
– Nije bilo dovoljno vremena da Persi odgovori – reče Ron. –
Hedvigu smo poslali tek juče.
– Ne, nije to – reče Hermiona. – Pretplatila sam se na Dnevni
prorok, dosadilo mi je da sve saznajem od sliterinaca.
– Dobro si se setila! – reče Hari, takođe gledajući u sove. – Hej,
Hermiona, mislim da imaš sreće...
Siva sova je letela ka Hermioni.
– Doduše, ne donosi novine – reče ona, delujući razočarano. –
To je...
Ali na njeno iznenađenje, siva sova slete ispred njenog tanjira,
a za njom četiri sove kukuvije, jedna smeđa i jedna žutomrka.
– Koliko si to pretplata uplatila? – reče Hari zgrabivši Hermionin
pehar, da ga ne obore klepetanjem krila sove koje su se gurale
ne bi li došle do nje, svaka pokušavajući da joj prva dostavi svoje
pismo.
– Šta, za ime sveta...? – reče Hermiona, uzimajući pismo od
sive sove, otvarajući ga i počevši da ga čita. – Oh, zaista! – promumla
ona, poprilično pocrvenevši.
– Šta je bilo? – upita Ron.
– To je... oh, kakva smejurija... – ona baci pismo ka Hariju, koji
primeti da nije rukom napisano, već sastavljeno od slova koja su
izgleda bila isečena iz Dnevnog proroka.
Ti si OpaKa dEvOJČICa
HaRI PotEr zasLužuje BolJe
VRaĆaJ sE Odakle sI i dOŠLA
nOrmalKo
– Sva su takva! – reče Hermiona očajno, otvarajući pisma jedno
za drugim. – Hari Poter može da nađe mnogo bolje od takve kao što
si ti... Zaslužuješ da te skuvaju u žabljoj ikri... Jao!
Upravo je otvorila poslednji koverat, kad iz njega iscure
žućkasto-zelena tečnost koja je jako zaudarala na benzin, i rasu joj se
po rukama, na kojima počeše da iskaču veliki žuti čirevi.
– Nerazređeni gnoj buboničkih cevki! – reče Ron, pažljivo pokupivši
koverat i omirisavši ga.
– Jao! – reče Hermiona, a na oči joj navreše suze dok se trudila
da obriše ruke salvetom, ali su joj sada prsti toliko bili prekriveni
otocima da je izgledalo kao da nosi par debelih, kvrgavih rukavica.
– Bolje idi u bolničko krilo – reče Hari, kad sove oko Hermione
uzleteše – mi ćemo reći profesorki Mladici gde si otišla...
– Upozorio sam je! – reče Ron, kad Hermiona izjuri iz Velike
sale, krijući šake. – Upozorio sam je da se ne zamera Riti Skiter!
Vidi samo ovo... – On pročita jedno od pisama koje je Hermiona ostavila
za sobom: – Pročitala sam u Veštičjem nedeljniku o tome
kako varaš Harija Potera, a taj dečak se dovoljno napatio, i
sledećom poštom ti šaljem kletvu, čim uspem da nađem dovoljno veliki
koverat. Bokca mu, bolje bi joj bilo da se pripazi.
Hermiona se nije pojavila na Herbologiji. Kada su Hari i Ron
napustili staklenu baštu i krenuli na čas Brige o magijskim
stvorenjima, videli su Melfoja, Kreba i Gojla kako se spuštaju niz
kamene stepenice što vode iz zamka. Iza njih, Pensi Parkinson se
došaptavala i kikotala sa svojom družinom sliterinskih devojčica.
Kada su videli Harija, Pensi povika: – Poteru, da li si ti to raskinuo
sa svojom devojkom? Zašto je bila toliko uzrujana za doručkom?
Hari se pravio da je ne primećuje. Nije hteo da joj pruži to
zadovoljstvo da sazna koliko je nevolja izazvao članak u Veštičjem
nedeljniku.
Hagrid, koji im je na prošlom času rekao da su završili s jednorozima,
čekao ih je ispred svoje kolibe sa svežom zalihom
otvorenih sanduka ispod nogu – nije valjda još jedno leglo skruta? –
ali kada se Hari približio dovoljno da može da vidi šta je unutra,
nađe se pred gomilom paperjastih čupavih crnih stvorenja s dugim
njuškama. Njihove prednje šape bile su iznenađujuće ravne, nalik na
ašove, i treptali su na decu iz razreda prijatno iznenađeni pažnjom
koja im se poklanja.
– To s’ njuškavci – reče Hagrid, kada se razred okupio oko
njega. – Uglavnom ih nalazite kod rudnika. Volu šljašteće
stvarčice... eto, vidite.
Jedan od njuškavaca iznenada skoči i pokuša da odgrize sat
Pensi Parkinson s ručnog zgloba. Ona vrisnu i poskoči unazad.
– Korisni mali detektori blaga – reče Hagrid veselo. – Mislijo
sam da se malko zabavimo s njima danaske. Vidite ono tamo? – on
pokaza na veliku gomilu sveže raskopane zemlje, one koju je Hari s
prozora sovarnika video da je Hagrid prekopava. – Zakop’o sam
malo zlatni’ novčića. Dajem nagradu onom ko izabere njuškavca
koji će da iskopa najviše zlata. Samo skin’te svoje dragocenosti, izaber’te
njuškavca i sprem’te se da ih pustite.
Hari skinu svoj sat, koji je ionako nosio samo iz navike, pošto
ovaj više nije radio, i gurnu ga u džep. Zatim izabra njuškavca. Ovaj
gurnu svoju dugačku njušku u Harijevo uvo i poče veselo da njuška.
Bio je zbilja cakan.
– Ček’ malo – reče Hagrid, pogledavši dole u sanduk – ovdi
imamo jednog njuškavca viška... ko nedostaje? Gdi je Hermiona?
– Morala je da ode do bolničkog krila – reče Ron.
– Objasnićemo ti kasnije – promrmlja Hari. Pensi Parkinson je
prisluškivala.
To je verovatno bio najzabavniji čas Brige o magijskim
stvorenjima koji su ikad imali. Njuškavci su uskakali i iskakali iz
prekopane zemlje kao da je voda, žureći ka učenicima koji su ih
odabrali, izbacujući zlato u njihove ruke. Ronov je bio posebno
efikasan: uskoro mu je napunio krilo novčićima.
– Mogu li se oni kupiti kao ljubimci, Hagride? – upita on
uzbuđeno, dok je njegov njuškavac uranjao nazad u zemlju, isprljavši
mu odoru.
– Tvoja mama se ne bi obradovala, Rone – reče Hagrid, cereći
se – oni raskopaju kuću, ti njuškavci. Rek’o bi’ da su dosad sve već
sakupili – dodade on, koračajući po prekopanoj zemlji, dok su
njuškavci nastavljali da rone. – Zakop’o sam samo sto novčića. Oh,
tu l’ si, Hermiona!
Hermiona je išla ka njima preko travnjaka. Šake su joj bile u
zavojima i delovala je očajno. Pensi Parkinson ju je prodorno
posmatrala.
– Pa, da vidimo kak’ ste prošli! – reče Hagrid. – Prebrojte
novčiće! I nema svrhe ni pokušavati da neke ukradete, Gojl – dodade
on, sužavajući svoje buba-crne oči. – To je leprikonsko zlato. Nestaje
posle nekol’ko sati.
Gojl isprazni svoje džepove, izuzetno nadureno. Činilo se da je
Ronov njuškavac bio najuspešniji, pa mu je Hagrid dao ogromnu
tablu čokolade iz Mednog vojvode kao nagradu. Preko poljane se
oglasi zvono za ručak. Ostatak razreda uputi se nazad ka zamku, a
Hari, Ron i Hermiona ostadoše da pomognu Hagridu da vrati
njuškavce nazad u kutije. Hari primeti kako ih Madam Maksim posmatra
kroz prozor kočije.
– Šta ti bi sas rukama, Hermiona? – reče Hagrid zabrinuto.
Hermiona mu ispriča sve o pismima koja su joj stigla tog jutra,
i o koverti punoj gnoja od buboničkih cevki.
– Aaaa, nemoj da brigaš – reče Hagrid nežno, gledajući naniže
ka njoj. – I ja sam gi dobijo, također, pošto je Rita Skiter pisala o
mojoj mami. Ti si čudovište i trebalo bi te zatvoriti... Tvoja majka je
pobila nevine ljude, i da imaš imalo pristojnosti, skočijo bi u jezero.
– Nije valjda! – reče Hermiona, delujući šokirano.
– Aha – reče Hagrid, ostavljajući sanduke s njuškavcima pored
zida svoje kolibe. – To su ti sve same lujke, Hermiona. Ak’ ih
dobiješ još, ne otvaraj ih. Turi ih pravo u vatru.
– Propustila si zaista dobro predavanje – reče Hari Hermioni
kad su se ponovo zaputili ka zamku. – Baš su sjajni ovi njuškavci, je
l’ da, Rone?
Ron se pak mrštio na čokoladu koju mu je Hagrid dao. Delovao
je vrlo snuždeno zbog nečega.
– Šta nije u redu? – reče Hari. – Pogrešna aroma?
– Ne – reče Ron kratko. – Zašto mi nisi rekao za zlato?
– Kakvo zlato? – reče Hari.
– Zlato koje sam ti dao na Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče
Ron. – Leprikonsko zlato koje sam ti dao za moje omniokulare. U
gornjoj loži. Zašto mi nisi rekao da je nestalo?
Hari je morao da razmisli na trenutak, pre no što je shvatio o
čemu to Ron priča.
– Oh... – reče on kada mu se pamćenje konačno vratilo. – Pojma
nemam... nisam ni primetio da ga nema. Bio sam previše zabrinut
zbog mog štapića, zar ne?
Oni se popeše uza stepenice u Ulaznu dvoranu i uđoše u Veliku
salu na ručak.
– Mora da je lepo – reče Ron iznenada, kada su seli i počeli da
se služe pečenicom i jorkširskim pudingom. – Imati toliko novca da i
ne primetiš kad ti nestane pun džep galeona.
– Slušaj, imao sam punu glavu briga te noći! – reče Hari nestrpljivo.
– Svi smo imali, sećaš se?
– Nisam znao da leprikonsko zlato nestaje – promrmlja Ron. –
Mislio sam da ti vraćam dug. Nije trebalo da mi pokloniš onaj šešir
Čadlijskih topova za Božić.
– Ma zaboravi, važi? – reče Hari.
Ron probode pečeni krompir krajem viljuške, zureći u nju.
Zatim dodade: – Mrzim što sam siromašan.
Hari i Hermiona razmeniše poglede. Nijedno od njih dvoje
zaista nije znalo šta da kaže.
– Baš je bez veze – reče Ron, i dalje zureći u svoj krompir. –
Ne krivim Freda i Džordža što pokušavaju da zarade neku dodatnu
lovu. Voleo bih da i ja mogu. Voleo bih da imam njuškavca.
– Pa, makar znamo šta da ti poklonimo za sledeći Božić – reče
Hermiona veselo. Onda, pošto je Ron i dalje delovao utučeno, reče:
– Hajde, Rone, ima i gorih stvari. Makar ti prsti nisu puni gnoja. –
Hermiona je imala velikih problema da se služi nožem i viljuškom,
prsti su joj bili potpuno ukočeni i naduveni. – Mrzim tu Skiterovu! –
prasnu ona divljački. – Osvetiću joj se, pa makar mi to bilo
poslednje!
* * *
Tokom cele naredne nedelje pisma mržnje su Hermioni i dalje stizala,
i mada je poslušala Hagridov savet i prestala da ih otvara, nekoliko
njenih dušmana je poslalo pisma-Drekavce, koji bi eksplodirali
za grifindorskim stolom i urlali uvrede namenjene njoj tako glasno
da ih može čuti cela Sala. Čak su i oni koji ne čitaju Veštičji
nedeljnik sada saznali sve o navodnom ljubavnom trouglu Hari-
Krum-Hermiona. Hariju je dozlogrdilo da govori ljudima da mu Hermiona
nije devojka.
– Ipak, smiriće se to – reče on Hermioni – ako se mi ne budemo
osvrtali na te stvari... ljudima je dosadilo da slušaju o onom što je
prošli put napisala o meni...
– Hoću da znam kako prisluškuje tuđe privatne razgovore, kad
bi trebalo da joj je zabranjen pristup školskom imanju! – reče Hermiona
ljutito.
Posle sledećeg časa Odbrane od Mračnih veština Hermiona zastade
da nešto pita profesora Ćudljivka. Ostatak razreda jedva je
čekao da ode. Ćudljivko im je dao tako jezivo komplikovan test iz
skretanja uroka, da su mnogi dobili lakše povrede. Hariju je pak zapao
baš loš urok Mrdajućih ušiju, te je morao da ih drži pokrivene
rukama dok je izlazio iz učionice.
– Pa, Rita sigurno ne koristi Nevidljivi ogrtač! – prodahta Hermiona
pet minuta kasnije, sustižući Harija i Rona u ulaznoj dvorani i
sklanjajući Harijevu ruku s jednog njegovog treperećeg uha, da bi je
čuo. – Ćudljivko kaže da nije video nikog u blizini sudijskog stola za
vreme drugog podviga, niti igde blizu jezera!
– Hermiona, ima li svrhe da ti kažemo da to batališ? – reče
Ron.
– Ne! – reče Hermiona tvrdoglavo. – Želim da znam kako me je
čula kad sam pričala s Viktorom! I kako li je samo otkrila ono o
Hagridovoj mami!
– Možda ti je podmetnula bubicu – reče Hari.
– Bubicu? – reče Ron tupo. – Šta... zarazila je buvama, ili tako
nešto?
Hari poče da objašnjava sve o skrivenim mikrofonima i opremi
za snimanje zvuka.
Ron je bio fasciniran, ali ga Hermiona prekinu. – Zar vas
dvojica nikada nećete pročitati Istoriju Hogvortsa?
– Čemu? – reče Ron. – Ti je očigledno znaš napamet, možemo
jednostavno tebe da pitamo šta nas interesuje.
– Sve te zamene za magiju koje Normalci koriste – elektricitet,
kompjuteri, radar i sve te stvarčice – sve one pošize u blizini Hogvortsa,
u vazduhu ima previše magije. Ne, Rita sigurno koristi magiju
kako bi prisluškivala... kada bih samo znala kako to radi... oho,
ako je protivzakonito, imam je...
– Zar nemamo već dovoljno briga? – upita je Ron. – Moramo
li, pride, i da se svetimo Riti Skiter?
– Ne tražim vašu pomoć! – obrecnu se Hermiona. – Uradiću ja
to sama!
Ona odmaršira uz mermerne stepenice, ne osvrnuvši se. Hari je
bio siguran da ide u biblioteku.
– U šta se kladiš da će se vratiti s punom kutijom Ja mrzim Ritu
Skiter bedževa? – reče Ron.
Hermiona, u svakom slučaju, nije tražila nikakvu pomoć od
Harija i Rona dok je kovala osvetu Riti Skiter, na čemu su joj
obojica bili veoma zahvalni, pošto se količina domaćih zadataka koje
je trebalo da urade do uskršnjeg raspusta samo povećavala. Hari se
iskreno divio činjenici da Hermiona uspeva da istražuje magijske
metode prisluškivanja i da postiže sve ostalo što su imali da rade. On
se ubijao od posla samo da bi stigao da završi sve svoje domaće,
mada se trudio da redovno šalje pakete s hranom Sirijusu u planinsku
pećinu: posle iskustva od prošlog leta nije zaboravio kako je to
biti neprekidno gladan. Uz paket je stavio i poruku za Sirijusa, u kojoj
mu je napisao da se ništa neobično nije deslio, i da i dalje očekuju
odgovor od Persija.
Hedviga se nije vratila sve do kraja uskršnjih praznika. Persijevo
pismo bilo je u paketu uskršnjih jaja koja im je poslala gospođa
Vizli. Jaja za Harija i Rona bila su velika kao zmajska, i punjena
domaćim karamelama. Hermionino je pak bilo manje od
kokošijeg. Lice joj se snuždi kad ga je videla.
– Da ne čita tvoja mama kojim slučajem Veštičji nedeljnik, je li,
Rone? – upita ona tiho.
– Aha – reče Ron, kome su usta bila puna karamela. – Uzima
ga zbog recepata.
Hermiona tužno pogleda u svoje maleno jaje.
– Zar ne želiš da znaš šta je Persi napisao? – upita je Hari brzo.
Persijevo pismo bilo je kratko i puno srdžbe.
Kao što već neprekidno govorim Dnevnom proroku,
gospodin Čučanj je na svom odavno zasluženom odmoru.
Redovno mi šalje sove sa uputstvima. Ne, nisam ga
zapravo video, ali mislim da umem da prepoznam rukopis
sopstvenog šefa. Trenutno imam dovoljno stvari o kojima
moram da se brinem, i bez pokušaja da ugušim ove besmislene
glasine. Molim vas da me ne uznemiravate
ponovo, ukoliko nije posredi nešto važno. Srećan Uskrs.
* * *
Početak letnjeg tromesečja obično bi značio da Hari mora da trenira
za poslednji meč kvidiča u sezoni. Međutim, ove godine trebalo je
da se sprema za treći i poslednji podvig za Tročarobnjački turnir, ali
i dalje nije znao šta treba da uradi. Najzad, poslednje nedelje maja,
profesorka Mek Gonagal ga zadrža posle časa Preobražavanja.
– Večeras, tačno u devet, treba da odeš do terena za kvidič,
Poteru – reče mu ona. – Gospodin Torbar će biti tamo da šampionima
saopšti detalje oko trećeg podviga.
I tako u pola devet te večeri, Hari ostavi Rona i Hermionu u
grifindorskom tornju, i siđe do terena. Dok je prolazio kroz Ulaznu
dvoranu, na njega nalete Sedrik, koji je upravo došao iz haflpafskog
dnevnog boravka.
– Šta misliš, šta će biti? – upita on Harija, dok su zajedno silazili
niz kamene stepenice, i potom izašli u oblačnu noć. – Fler
stalno priča o nekim podzemnim tunelima, ona misli da je naš zadatak
da nađemo neko blago.
– To i ne bi bilo tako loše – reče Hari, misleći kako bi jednostavno
zamolio Hagrida da mu da njuškavca koji bi odradio posao
umesto njega.
Spustiše se mračnim travnjakom do stadiona za kvidič,
skrenuše kroz prolaz među tribinama, i izađoše na teren.
– Šta su to uradili s njim? – upita Sedrik zgroženo, ukočivši se
u mestu.
Teren za kvidič više nije bio gladak i ravan. Izgledao je kao da
je svuda po njemu neko izgradio dugačke, niske zidiće, koji su se
ukrštali i uvijali u svim pravcima.
– To su živice! – reče Hari, sagnuvši se da ispita najbližu
živicu.
– Zdravo svima! – povika veseo glas.
Na sredini terena stajao je Ludo Torbar s Krumom i Fler. Hari i
Sedrik se zaputiše ka njima, pentrajući se preko živica. Fler se nasmeši
Hariju čim joj on priđe. Otkad joj je izvukao sestru iz jezera,
njen stav prema njemu se potpuno promenio.
– Pa, šta kažete? – reče Torbar veselo, kad Hari i Sedrik
preskočiše poslednju živicu. – Fino rastu, zar ne? Dajte im mesec
dana, i Hagrid će od njih napraviti zidove visoke dvadesetak stopa.
Ne brinite – dodade on cereći se, primetivši ne baš srećne izraze lica
Harija i Sedrika – vratićemo vam vaš teren za kvidič u normalno
stanje čim se završi podvig! Dakle, pretpostavljam da možete i sami
da pogodite šta to pravimo ovde?
Na tren niko ništa ne reče. A zatim...
– Lavirint – progunđa Krum.
– Tako je! – reče Torbar. – Lavirint. Treći podvig je prilično
jednostavan. Tročarobnjački pehar biće smešten u središtu lavirinta.
Šampion koji ga prvi dodirne dobija najveći broj poena.
– Dakle, jednostafno trebamo da proćemo kros lafirint? – reče
Fler.
– Biće prepreka – reče Torbar veselo, skakućući s pete na petu.
– Hagrid će obezbediti nekoliko stvorenja... a biće tu i čini koje se
moraju razbiti... i sve tako, znate i sami. E sad, šampioni koji su u
vođstvu prvi će krenuti kroz lavirint. – Torbar se naceri Hariju i
Sedriku. – Potom će ući gospodin Krum... a tek onda gospođica
Delaker. Ali svi ćete imati podjednake šanse, u zavisnosti od toga
koliko ćete biti efikasni u savladavanju prepreka. Biće zabavno, zar
ne?
Hari, koji je i suviše dobro znao kakva će stvorenja Hagrid najverovatnije
pripremiti za ovakav događaj, pomisli kako uopšte neće
biti zabavno. Ipak, i on uljudno klimnu glavom, zajedno s ostalim
šampionima.
– U redu... ukoliko nemate pitanja, vratićemo se natrag u zamak,
je l’ tako, postaje malo prohladno...
Kad krenuše da prokrče sebi put kroz rastući lavirint,Torbar
krenu ukorak s Harijem. Hari je imao predosećaj da će opet početi da
mu nudi pomoć, ali baš tada Krum potapša Harija po ramenu.
– Mož’ da pričamo?
– U redu, važi – reče Hari, pomalo iznenađen.
– Hočež da ze prožetamo?
– Okej – reče Hari radoznalo.
Torbar je delovao pomalo uznemireno. – Da te pričekam onda,
Hari?
– Neka, u redu je, gospodine Torbar – reče Hari, potiskujući osmeh
– mislim da ću moći i sam da nađem zamak, hvala.
Hari i Krum zajedno napustiše stadion, ali se Krum ne zaputi ka
durmstranškom brodu. Umesto toga, skrenuo je ka Šumi.
– Zašto idemo ovuda? – upita Hari, dok su prolazili pored Hagridove
kolibe, i osvetljene bobatonske kočije.
– Da nas ne prisluškuju – reče Krum kratko.
Kada su napokon došli do tihog proplanka, nedaleko od bobatonskog
obora za konje, Krum zastade u senci drveća i okrenu se
licem ka Hariju.
– Hođu da znam – reče on, streljajući ga pogledom – žta ima
izmeđ’ Hermonine i tebe?
Hari, koji je zbog Krumove tajanstvenosti očekivao nešto
mnogo ozbiljnije od ovoga, pogleda u Kruma iznenađeno.
– Ništa – reče on. Ali Krum ga je i dalje streljao pogledom, i
Hari, odjednom zatečen činjenicom koliko je Krum u stvari visok, stade
da objašnjava:
– Mi smo drugari. Ona mi nije devojka, niti je ikad bila. To
samo ona Skiterova izmišlja stvari.
– Hermonina često priča o tebi – reče Krum, gledajući Harija
sumnjičavo.
– Aha – reče Hari – zato što smo drugari.
Nije mogao da poveruje da vodi ovakav razgovor s Viktorom
Krumom, čuvenim međunarodnim igračem kvidiča. Činilo se kao da
osamnaestogodišnji Krum smatra njega, Harija, sebi ravnim –
pravim rivalom...
– Nizi nigada... nipoždo...
– Ne – reče Hari odlučno.
Krum je delovao malčice srećnije. Na trenutak se zagleda u
Harija, a onda reče – Dobro letiž. Pozmatrao zam te pril’kom prvog
podviga.
– Hvala – reče Hari, cereći se od uva do uva, iznenada se i sâm
osetivši mnogo višim. – Ja sam tebe video na Svetskom prvenstvu u
kvidiču. Ona Vronski finta, zaista je...
Ali nešto se pomeri među drvećem iza Kruma, i Hari, koji je
već imao iskustva sa stvarima koje vrebaju u Šumi, instinktivno
zgrabi Kruma za ruku i povuče ga unazad.
– Žta je bilo?
Hari zavrte glavom, zureći u mesto gde je video da se nešto
kreće. Zavuče ruku u odoru, posegnuvši za štapićem.
Sledećeg trenutka iza visokog hrasta istetura neki čovek. Na
trenutak ga Hari nije prepoznao... a onda shvati da je u pitanju gospodin
Čučanj.
Izgledao je kao da već danima putuje. Tkanina preko njegovih
kolena bila je pocepana i krvava. Lice mu je bilo izgrebano, neobrijano
i posivelo od iscrpljenosti. Njegova uredna kosa i brčići bili su
prljavi i zarasli. Ipak, njegova čudna pojava nije bila ništa spram
načina na koji se ponašao. Mrmljajući i gestikulirajući, gospodin
Čučanj je izgleda pričao s nekim koga je samo on mogao da vidi.
Harija je živo podsetio na jednog starog klošara kog je video jednom
prilikom kad je išao s Darslijevima u kupovinu. I taj čovek je,
takođe, divljački razgovarao s vazduhom. Tetka Petunija je tada
zgrabila Dadlija za ruku i odvukla ga na drugu stranu ulice da bi ga
zaobišla. Zatim je teča Vernon celu porodicu počastio dugačkim predavanjem
o tome šta bi on voleo da uradi s prosjacima i klošarima.
– Zar on nije zudija? – upita Krum, zureći u gospodina Čučnja.
– Zar to nije onaj iz važeg Minisdarzdva?
Hari klimnu glavom, na tren neodlučno zastade, a potom priđe
gospodinu Čučnju, koji nije gledao u njega već je nastavio da priča s
obližnjim drvetom: – ...a kada završiš s tim, Vederbi, pošalji sovu
Dambldoru da potvrdiš broj durmstranških učenika koji će
prisustvovati turniru, Karkarof je rekao da će ih biti dvanaest...
– Gospodine Čučanj? – reče Hari oprezno.
– ... a onda pošalji još jednu sovu Madam Maksim, pošto će i
ona možda hteti da poveća broj učenika koje dovodi, sad kad je
Karkarof svoje zaokružio na tuce... učini to, Vederbi, hoćeš li?
Hoćeš li? Hoćeš... – gospodin Čučanj iskolači oči. Stajao je zureći u
drvo, mrmljajući bezglasno ka njemu. Onda se zatetura u stranu i
pade na kolena.
– Gospodine Čučanj? – reče Hari glasno. – Da li ste dobro?
Čučnjeve oči su se izvrtale prema unutrašnjosti glave. Hari baci
pogled na Kruma, koji beše pošao za njim kroz drveće i zabrinuto
zurio u Čučnja.
– Žda nije u redu z njim?
– Pojma nemam – promrmlja Hari. – Slušaj, bolje idi i dovedi
nekoga...
– Dambldora! – prodahta gospodin Čučanj. On posegnu šakom
i zgrabi Harija za odoru, privlačeći ga bliže sebi, iako su mu oči
gledale iznad Harijeve glave. – Moram... da vidim... Dambldora...
– U redu – reče Hari – ako ustanete, gospodine Čučanj,
možemo da pođemo do...
– Učinio... sam... glupost... – prodahta gospodin Čučanj.
Delovao je sasvim lud. Oči su mu se prevrtale i kolačile, a niz bradu
su mu curile bale. Kao da ga je svaka reč koju izgovori koštala velikog
napora. – Moram... reći... Dambldoru...
– Dižite se, gospodine Čučanj – reče Hari glasno i jasno. –
Dižite se, ja ću vas odvesti do Dambldora!
Oči gospodina Čučnja iskrenuše se ka Hariju.
– Ko... ti? – prošaputa on.
– Ja sam učenik iz škole – reče Hari, okrećući se ka Krumu,
očekujući neku pomoć, ali Krum je stajao iza njega i delovao veoma
nervozno.
– Ti nisi... njegov? – prošaputa Čučanj, oklembesivši usnu.
– Ne – reče Hari, nemajući ni blagu ideju o čemu Čučanj uopšte
govori.
– Dambldorov si?
– Tako je – reče Hari.
Čučanj ga je privlačio bliže k sebi. Hari je pokušao da olabavi
stisak Čučnjeve ruke kojom ga je ovaj vukao za odoru, ali bio je i
suviše jak.
– Upozori... Dambldora...
– Dovešću Dambldora ukoliko me pustite – reče Hari. – Samo
me pustite, gospodine Čučanj, i dovešću ga...
– Hvala, Vederbi, a kad to budeš učinio, prijala bi mi šoljica
čaja. Moja supruga i sin će uskoro doći, večeras idemo na koncert s
gospodinom i gospođom Fadž. – Čučanj je sada ponovo veoma
razgovetno pričao s drvetom, i izgledao potpuno nesvestan Harijevog
prisustva, što je Harija toliko iznenadilo da nije ni primetio da
ga je Čučanj pustio. – Da, moj sin je nedavno osvojio dvanaest
O.Č.N.-a, što je izuzetno zadovoljavajuće, da, hvala, da, veoma sam
ponosan. Nego, da li biste mogli da mi donesete onaj dopis od Andoranskog
ministra magije, mislim da ću imati vremena da sastavim
odgovor...
– Ti ostani ovde s njim! – reče Hari Krumu. – Ja ću dovesti
Dambldora, brže ću stići, znam gde mu je kancelarija...
– On je lud – reče Krum sumnjičavo, zureći dole u Čučnja, koji
je i dalje ćeretao s drvetom, očigledno ubeđen da je to Persi.
– Samo ostani s njim – reče Hari, krenuvši da ustane, ali njegov
pokret je, izgleda, izazvao još jednu naglu promenu kod gospodina
Čučnja, koji čvrsto zgrabi Harija za kolena i povuče ga nazad na tlo.
– Ne... ostavljaj... me! – prošaputa on, ponovo iskolačivši oči. –
Ja... pobegao... moram upozoriti... moram reći... videti Dambldora...
moja krivica... sve moja krivica... Berta... mrtva... sve moja krivica...
moj sin... moja krivica... reci Dambldoru... Hari Poter... Mračni gospodar...
jača... Hari Poter...
– Dovešću Dambldora ukoliko me pustite, gospodine Čučanj! –
reče Hari. On se besno okrenu ka Krumu. – Pomozi mi već jednom!
Delujući krajnje obazrivo, Krum se pomeri napred i kleknu na
zemlju pored gospodina Čučnja.
– Samo ga čuvaj tu – reče Hari, otrgnuvši se iz zagrljaja gospodina
Čučnja. – Ja ću se vratiti s Dambldorom.
– Požuri, hođež li? – povika Krum za njim, dok Hari odjuri iz
Šume i nastavi uzbrdo preko mračnog imanja. Bilo je potpuno
napušteno. Torbar, Sedrik i Fler su nestali. Hari šmugnu uz kamene
stepenice, kroz ulazna vrata od hrastovine, a onda uz mermerno stepenište,
do drugog sprata.
Pet minuta kasnije hitao je ka kamenom gargojlu, koji je stajao
na sredini praznog hodnika.
– Limun-bombonice! – prodahta on.
Ovo je bila lozinka za tajno stepenište koje je vodilo do Dambldorove
kancelarije – to jest bila je pre dve godine. Lozinka je
očigledno bila promenjena, pošto kameni gargojl nije naprasno oživeo
i skočio u stranu, već je stajao ukočen u mestu i zlokobno zurio
u Harija.
– Miči se! – povika Hari na njega. – Hajde!
Ali ništa se na Hogvortsu nije pomeralo samo zbog toga što bi
neko podviknuo. Znao je da to ne pomaže. On pogleda niz prazan
hodnik. Možda je Dambldor u zbornici? On poče da trči što je brže
mogao ka stepeništu...
– POTERU!
Hari prikoči i osvrnu se.
Snejp je upravo iskrsnuo sa skrivenog stepeništa iza kamenog
gargojla. Zid iza njega se još zatvarao kad on pokaza glavom Hariju
da mu priđe. – Šta radiš ovde, Poteru?
– Moram da vidim profesora Dambldora! – reče Hari, trčeći uz
hodnik i prikočivši ispred Snejpa. – U pitanju je gospodin Čučanj...
upravo se pojavio... eno ga u Šumi... traži...
– Kakve su to gluposti? – reče Snejp, a crne oči mu zasijaše. –
O čemu to pričaš?
– Gospodin Čučanj! – povika Hari. – Iz Ministarstva! Nije mu
dobro ili tako nešto... eno ga u Šumi, hoće da vidi Dambldora! Samo
mi dajte lozinku za...
– Direktor je zauzet, Poteru – reče Snejp, a tanka usta iskriviše
mu se u neprijatan osmeh.
– Moram da kažem Dambldoru! – povika Hari.
– Zar me nisi čuo, Poteru?
Hari uvide da Snejp uživa baš u tome da Hariju uskrati ono što
očajnički želi.
– Čujte – reče Hari ljutito – Čučanj nije pri sebi... on je... on je
poludeo – kaže da hoće da upozori...
Kameni zid iza Snejpa skliznu i otvori se. Tamo je stajao
Dambldor, u dugoj zelenoj odori, s izrazom blage radoznalosti.
– Ima li problema? – reče on, gledajući naizmenično u Harija i
Snejpa.
– Profesore! – reče Hari, obišavši Snejpa, pre nego što je ovaj
stigao da progovori. – Gospodin Čučanj je ovde... dole je, u Šumi,
hoće da popriča s vama!
Hari je očekivao da Dambldor počne da postavlja pitanja, ali,
na njegovo olakšanje, Dambldor to ne učini. – Povedi me tamo –
reče on odmah, i krenu niz hodnik za Harijem, ostavivši Snejpa da
stoji pored gargojla, izgledajući dvaput ružnije od kamene statue.
– Šta je gospodin Čučanj rekao, Hari? – upita Dambldor, dok su
žurno išli niz mermerno stepenište.
– Kaže da hoće da vas upozori... kaže da je učinio nešto
užasno... spomenuo je svog sina... i Bertu Džorkins... i – i Voldemora...
nešto o tome kako Voldemor jača...
– Zbilja – reče Dambldor, i ubrza korak dok su žurili napolje u
mrkli mrak.
– Ne ponaša se normalno – reče Hari, držeći korak s Dambldorom.
– Kao da ne zna gde je. Razgovara kao da misli da je Persi
Vizli tu, a onda se naglo promeni, i kaže da mora da vidi vas... ostavio
sam ga s Viktorom Krumom.
– Jesi li? – reče Dambldor oštro, i poče da hoda još krupnijim
koracima, tako da je Hari sada trčao da bi održao korak s njim. – Znaš
li da li je još neko video gospodina Čučnja?
– Ne – reče Hari. – Krum i ja smo razgovarali, gospodin Torbar
je upravo završio s davanjem uputstava za treći podvig, mi smo
zaostali iza njih, i onda smo videli gospodina Čučnja kako izlazi iz
Šume...
– Gde su oni? – reče Dambldor, dok je iz tame izranjala bobatonska
kočija.
– Ovamo – reče Hari, krećući se ispred Dambldora, pokazujući
mu put kroz drveće. Više nije mogao da čuje Čučnjev glas, ali znao
je kuda treba da ide: to mesto nije bilo mnogo udaljeno od bobatonske
kočije... ovde negde...
– Viktore? – povika Hari.
Niko mu ne odgovori.
– Bili su ovde – reče Hari Dambldoru. – Sigurno su bili ovde
negde...
– Lumos – reče Dambldor, upalivši svoj štapić i podižući ga.
Uski svetlosni zrak iz štapića putovao je od jednog crnog stabla
do drugog, osvetljavajući zemlju. A onda naiđe na par stopala.
Hari i Dambldor pojuriše napred. Krum je ležao ispružen na
šumskom tlu. Izgleda da je bio onesvešćen. Nije bilo ni traga ni glasa
od gospodina Čučnja. Dambldor se nagnu nad Krumom i nežno mu
podiže kapak.
– Ošamućen – reče on blago. Njegove naočare u obliku
polumeseca svetlucale su na mesečini, dok je virkao naokolo kroz
obližnje drveće.
– Da odem i dovedem nekoga? – reče Hari. – Madam Pomfri?
– Ne – reče Dambldor hitro. – Ostani ovde.
On podiže svoj štapić uvis i usmeri ga ka Hagridovoj kolibi.
Hari vide nešto nalik na srebrnu strelu kako izleće iz njega i šiba
kroz drveće nalik na duh neke ptice. Onda se Dambldor opet nadnese
poviše Kruma, uperi svoj štapić u njega i promrmlja: – Renervate.
Krum otvori oči. Izgledao je ošamućeno. Kad je ugledao
Dambldora, pokušao je da se uspravi, ali mu Dambldor stavi ruku na
rame i pokaza mu da ostane da leži.
– Napao me je! – promrmlja Krum, prinoseći ruku glavi. – Onaj
matori ludak me napao! Ozvrnuo zam ze da vidim gde ode Poter, a
on me je napao odpozadi!
– Lezi načas mirno! – reče Dambldor.
Do njih dopre bat gromoglasnih koraka, i pred njima se odjednom
stvori Hagrid, dahćući, s Fengom za petama. Nosio je svoj
samostrel.
– Profesore Dambldor! – reče on, razrogačivši oči. – Hari... šta
se...?
– Hagride, idi i dovedi profesora Karkarofa – reče Dambldor. –
Njegov učenik je napadnut. Kad to učiniš, molim te alarmiraj profesora
Ćudljivka...
– Nema potrebe za tim, Dambldore – reče promukli režeći glas.
– Ovde sam. – Ćudljivko je ćopao ka njima oslanjajući se na štap, s
upaljenim čarobnim štapićem.
– Prokleta noga – reče on besno. – Inače bih ovde stigao ranije...
šta se desilo? Snejp je spomenuo nešto o Čučnju...
– Čučnju? – ponovi Hagrid tupo.
– Zovi Karkarofa, molim te, Hagride! – reče Dambldor oštro.
– Oh, da... u pravu ste, profesore... – reče Hagrid, okrenu se i
nestade među mračnim drvećem, a Feng otkaska za njim.
– Ne znam gde je Barti Čučanj – reče Dambldor Ćudljivku – ali
je od najveće važnosti da ga pronađemo.
– Radim na tome – zareža Ćudljivko, isuka svoj štapić i otćopa
u Šumu.
Ni Dambldor ni Hari ne progovoriše ni reči dok ne začuše
zvuke koji su nepogrešivo označavali povratak Hagrida i Fenga. Za
njima je brzao Karkarof. Nosio je svoje elegantno srebrno krzno, i
delovao bledo i uznemireno.
– Šta je ovo? – povika on, kada vide Kruma na zemlji, i Dambldora
i Harija pored njega. – Šta se dešava?
– Napadnut zam! – reče Krum, pridižući se, i trljajući glavu. –
Onaj gozpodin Džudžanj ili kako ze veđ zove...
– Čučanj te je napao? Čučanj te je napao? Tročarobnjački
sudija?
– Igore – poče Dambldor, ali Karkarof se približi grčevito
stežući svoje krzno uz sebe, delujući razjareno.
– Izdaja! – zaurla on, upirući prstom u Dambldora. – To je zavera!
Vi i vaše Ministarstvo magije namamili ste me ovamo pod
lažnim izgovorima, Dambldore! Ovo nije ravnopravno takmičenje!
Prvo krišom ušunjate Potera na turnir, iako je maloletan! A sad
čovek iz vašeg Ministarstva i vaš prijatelj pokušava da onesposobi
mog šampiona! Sve mi ovo smrdi na dvostruku igru i korupciju, a ti,
Dambldore, s tim tvojim pričama o bliskim međunarodnim čarobnjačkim
vezama i ponovnom uspostavljanju starih veza, o zaboravljanju
starih razmirica – evo šta mislim o tebi!
Karkarof pljunu na zemlju ispred Dambldorovih nogu. Jednim
brzim potezom, Hagrid zgrabi Karkarofa za krznenu kragnu, podiže
ga iznad sebe, i tresnu ga o obližnje drvo.
– Izvin’ se! – zareža Hagrid, dok se Karkarof borio da dođe do
daha, s Hagridovom masivnom pesnicom preko grla, i nogama što su
landarale po vazduhu.
– Hagride, ne! – povika Dambldor, a oči mu sevnuše.
Hagrid skloni ruku kojom je prikovao Karkarofa za drvo, a
Karkarof skliznu niz deblo, pade kod njegovog korenja i ostade u
čučećem položaju. Nekoliko grančica i lišće sručiše mu se na glavu.
– Budi ljubazan i otprati Harija nazad do zamka, Hagride – reče
Dambldor oštro.
Teško dahćući, Hagrid uputi Karkarofu pogled pun mržnje. –
Možda j’ bolje da ostanem ovdi, direktore...
– Odvešćeš Harija nazad u školu, Hagride – ponovi Dambldor
strogo. – Odvedi ga do grifindorskog tornja. A ti, Hari... hoću da ostaneš
tamo. Sve što bi možda hteo da uradiš, sve sove koje bi možda
hteo da pošalješ, sve može da pričeka do jutra, jesi li me razumeo?
– Ovaj... da – reče Hari, zureći u njega. Kako je Dambldor
mogao da zna da on upravo u tom trenutku razmišlja da istog časa
pošalje Prasvidžena pravo Sirijusu, da mu javi šta se desilo?
– Ostaviću Fenga sas vama, direktore – reče Hagrid, i dalje
preteće zureći u Karkarofa, koji je i dalje ležao opružen u podnožju
drveta, upleten u krzno i korenje. – Feng, ostani. Ajmo, Hari.
Oni u tišini prođoše pored bobatonske kočije, a potom krenuše
uzbrdo ka zamku.
– Kak’ se samo usuđuje – režao je Hagrid, dok su koračali
pored jezera. – Kak’ se usuđuje da optuži Dambldora. K’o da bi
Dambldor učinijo tak’ nešto. K’o da je Dambldor ’teo da ti
učestvuješ u turniru. Zabrinut! Ne znam kad’ sam vid’o Dambldora
više zabrinutog neg’ što je u poslednje vreme. A ti! – Hagrid se iznenada
besno okrenu ka Hariju, koji pogleda uvis u njega, vidno
zatečen. – Šta s’ ti radijo, lutajuć’ okolo s prokletim Krumom? On ti
je sas Durmstranga, Hari! Mog’o je da te prokune na mestu, zar ne?
Zar te Ćudljivko nije niš’ naučio? Zamisli samo, dopustijo da ga
namame nasamo...
– Krum je sasvim u redu! – reče Hari, dok su se penjali uz stepenice
u Ulaznu dvoranu. – Nije pokušavao da me prokune, samo je
hteo da priča o Hermioni...
– Popričaću i sas njom oko toga, ondak – reče Hagrid sumorno,
trupkajući nogama uza stepenice. – Što manje posla imate s ovi
stranci, biće vam bolje. Njima ne mo’š verovat’.
– Ti si se fino slagao s Madam Maksim – reče Hari ozlojeđeno.
– Nemo’ da mi je pominješ! – reče Hagrid, i na trenutak je delovao
krajnje zastrašujuće. – Sad sam je prozreo! Pokušava da mi se
ulaguje da bi joj rek’o šta će bit’ za treći podvig. Ha! Njima ne mo’š
verovat’!
Hagrid je bio tako loše raspoložen da je Hari jedva dočekao da
se pozdravi s njim ispred portreta Debele Dame. On se pope kroz rupu
iza portreta u dnevni boravak, i pohita pravo do ćoška gde su
sedeli Ron i Hermiona, da im ispriča šta se dogodilo.

29. San



– Sve se svodi na sledeće – reče Hermiona, trljajući čelo. – Ili je gospodin
Čučanj napao Viktora, ili je neko drugi napao obojicu u trenutku
kad Viktor nije gledao.
– Mora da je Čučanj – odmah reče Ron. – Zato ga nije bilo
kada su stigli Hari i Dambldor. Pobegao je.
– Ne bih rekao – reče Hari, zavrtevši glavom. – Delovao je
stvarno slabašno... ne verujem da je mogao da se Prebaci, ili nešto
slično.
– Pa i ne možeš da se Prebacuješ na hogvortskom imanju, koliko
puta treba da vam kažem? – reče Hermiona.
– Okej... a šta kažete na ovu teoriju – reče Ron uzbuđeno –
Krum je napao Čučnja – ne, sačekajte da završim – a onda Ošamutio
sam sebe!
– A gospodin Čučanj je prosto ispario, je li? – reče Hermiona
ledeno.
– A, da...
Bila je zora. Hari, Ron i Hermiona su se veoma rano iskrali iz
svojih spavaonica i zajedno požurili u sovarnik da pošalju pismo
Sirijusu. Sada su stajali i gledali u maglovito imanje. Sve troje su
imali podočnjake i bili izuzetno bledi, pošto su do kasno u noć
raspravljali o gospodinu Čučnju.
– Da ponovimo još jednom, Hari – reče Hermiona. – Šta je gospodin
Čučanj tačno rekao?
– Rekao sam ti, nije imalo mnogo smisla – reče Hari. – Rekao
je da hoće da upozori Dambldora na nešto. Definitivno je spomenuo
Bertu Džorkins, i iz nekog razloga je verovao da je mrtva. Neprekidno
je ponavljao da je on kriv za sve... spomenuo je i svog sina.
– Pa, to i jeste bila njegova krivica – reče Hermiona
iznervirano.
– Kao da je skrenuo s uma – reče Hari. – Pola vremena kao da
je verovao da su mu žena i sin još uvek živi, a neprekidno je razgovarao
s Persijem o poslu i davao mu instrukcije.
– I... podseti me, šta je rekao o Znaš-Već-Kome? – reče Ron
nelagodno.
– Rekao sam ti već – ponovi Hari tupo. – Rekao je da je sve
jači.
Zavlada tajac.
Onda Ron progovori lažno sigurnim glasom: – Ali on je
poludeo, kao što si i rekao, tako da je polovina svega toga ionako
samo buncanje...
– Delovao je najnormalnije kada je pokušavao da govori o Voldemoru
– reče Hari, ignorišući Ronovo trzanje na pomen tog imena.
– Imao je velikih problema da sklopi makar dve reči skupa, ali tada
je delovao kao da zna gde je, i šta hoće da uradi. Samo je ponavljao
da hoće da vidi Dambldora.
Hari se okrenu od prozora i pogleda uvis ka zidnim pregradama.
Polovina mnogobrojnih stalaka za sove bila je prazna. Tu i
tamo, pokoja sova bi uletela kroz neki od prozora, vraćajući se iz
noćnog lova s mišem u kljunu.
– Da me Snejp nije zadržavao – reče Hari ogorčeno – možda
bismo i stigli tamo na vreme. Direktor je zauzet, Poteru... Kakve su
to gluposti? Zašto mi se jednostavno nije sklonio s puta?
– Možda nije želeo da stigneš tamo! – reče Ron brzo. –
Možda... sačekaj... šta misliš, koliko je brzo mogao da stigne do
Šume? Misliš li da je mogao da bude brži od tebe i Dambldora?
– Ne, sem ukoliko se nije pretvorio u slepog miša ili nešto
slično – reče Hari.
– Ni to nije isključeno – promrmlja Ron.
– Moramo da nađemo profesora Ćudljivka – reče Hermiona. –
Moramo da saznamo da li je pronašao gospodina Čučnja.
– Ukoliko je kod sebe imao Banditovu mapu, onda mu je bilo
lako da ga nađe – reče Hari.
– Ukoliko Čučanj već nije bio izvan školskog imanja – reče
Ron – pošto mapa pokazuje samo do granica, a ne i...
– Psst! – reče Hermiona iznenada.
Neko se penjao uza stepenice ka sovarniku. Hari je mogao da
čuje dva glasa kako se svađaju, približavajući se sve više i više.
– ...to je ucena, eto šta je, zbog toga bismo mogli da upadnemo
u more problema...
– ...pokušali smo da budemo ljubazni, vreme je da igramo prljavo,
kao i on. Ne bi voleo da Ministarstvo magije sazna šta je
uradio...
– Kažem ti, ukoliko to učiniš napismeno, onda je to ucena!
– Da, ali nećeš se žaliti ukoliko nam stigne lepa velika uplata,
je li?
Vrata sovarnika se uz tresak otvoriše. Fred i Džordž pređoše
preko praga, a potom se ukočiše u mestu, kad spaziše Harija, Rona i
Hermionu.
– Šta vi radite ovde? – upitaše Ron i Fred uglas.
– Šaljemo pismo – rekoše istovremeno Hari i Džordž.
– Šta, ovako rano? – rekoše Hermiona i Fred.
Fred se naceri. – U redu: mi nećemo pitati vas šta radite, ukoliko
vi ne budete pitali nas – reče on.
U rukama je držao zapečaćen koverat. Hari baci pogled na
njega, ali Fred, slučajno ili namerno, okrenu ruku tako da nije moglo
da se vidi ime primaoca.
– Pa, ne dozvolite da vas mi zadržavamo – reče on, lažno se naklonivši,
i pokaza prema vratima.
Ron se ne pomeri. – Koga to ucenjujete? – upita on.
Kez iščeznu s Fredovog lica. Hari primeti da je Džordž brzo
pogledao u Freda, pre nego što se nasmešio Ronu.
– Ne budi glup, samo sam se šalio – reče on bezbrižno.
– Nije mi tako zvučalo – reče Ron.
Fred i Džordž se pogledaše.
Onda Fred naglo progovori: – Rekao sam ti već jednom, Rone,
ne guraj nos u ono što te se ne tiče, ukoliko želiš da ostane u sadašnjem
obliku. Ne vidim zašto bi to želeo, ali...
– Ovo me se tiče, ukoliko nekog ucenjujete – reče Ron. –
Džordž je u pravu, mogli biste da upadnete u ozbiljnu nevolju zbog
toga.
– Rekao sam ti, samo sam se šalio – reče Džordž. On priđe
Fredu, uze pismo od njega i poče da ga kači za nogu najbliže smeđe
sove. – Zaista počinješ da zvučiš pomalo kao naš dragi stariji brat,
Rone. Samo nastavi ovako i postaćeš asistent.
– Ne, neću! – reče Ron besno.
Džordž odnese sovu do prozora i ona odlete.
Potom se okrenu i naceri se Ronu. – Pa, onda prestani da govoriš
ljudima šta da rade. Vidimo se kasnije.
On i Fred napustiše sovarnik. Hari, Ron i Hermiona se
zgledaše.
– Šta misliš, da ne znaju oni možda nešto o svemu ovome? –
prošaputa Hermiona. – O Čučnju i svemu ostalom?
– Ne – reče Hari. – Da je posredi nešto tako ozbiljno, rekli bi
nekome. Rekli bi Dambldoru.
Ron je pak delovao kao da mu je neprijatno.
– Nešto nije u redu? – upita ga Hermiona.
– Pa... – reče Ron polako – ne znam da li bi baš rekli. Oni su...
oni su u poslednje vreme opsednuti sticanjem novca, primetio sam to
družeći se s njima... dok... znate...
– Dok nismo govorili – dovrši Hari rečenicu umesto njega. –
Da, ali ucena...
– To je zbog one ideje o prodavnici šala koju su smislili – reče
Ron. – Mislio sam da su to pričali samo da bi nervirali mamu, ali oni
su zaista ozbiljni, pokušavaju da je osnuju. Preostala im je još samo
godina dana na Hogvortsu i stalno pričaju o tome kako je vreme da
razmisle o svojoj budućnosti, tata im ne može pomoći, a treba im
dosta zlata da bi započeli neki posao.
Sada je Hermioni bilo neprijatno. – Da, ali... oni ne bi učinili
ništa protivzakonito da bi se dokopali zlata. Zar ne?
– Ne bi? – reče Ron, skeptično. – Pojma nemam... nije baš da
im smeta da krše pravila, je li?
– Da, ali ovo je zakon – reče Hermiona, sada već uplašeno. –
Ovo nije neko glupo školsko pravilo... za ucenu će dobiti mnogo više
od kaznene nastave! Rone... možda bi bilo najbolje da kažeš
Persiju...
– Jesi li ti poludela? – reče Ron. – Da kažem Persiju? On bi se
verovatno ugledao na Čučnja, i predao ih vlastima. – On se zagleda u
prozor kroz koji je odletela Fredova i Džordžova sova, a potom reče:
– Hajde, idemo na doručak.
– Šta misiliš, je li previše rano da potražimo profesora
Ćudljivka? – upita Hermiona, kad siđoše niza spiralno stepenište.
– Da – reče Hari. – Verovatno bi nas razneo kroz vrata, kada
bismo ga probudili u cik zore, pomislio bi da pokušavamo da ga
napadnemo dok spava. Pričekajmo do velikog odmora.
Istorija magije retko kada je proticala tako sporo. Hari je
neprekidno gledao na Ronov sat, pošto se konačno odvojio od svog,
ali se Ronov pomerao tako polako da je mogao da se zakune da je i
on prestao da radi. Sve troje su bili toliko umorni da su mogli da
spuste glave na klupe i zaspe. Čak ni Hermiona nije hvatala svoje
uobičajene beleške, već je sedela pridržavajući glavu rukama, zureći
u profesora Binsa neusredsređenim pogledom.
Kada je konačno zvonilo, oni izjuriše u hodnik ka učionici Odbrane
od Mračnih veština, i zatekoše profesora Ćudljivka kako izlazi
iz nje. Delovao je umorno bar koliko i oni. Kapak njegovog normalnog
oka bio je napola sklopljen, zbog čega mu je lice delovalo izobličenije
nego obično.
– Profesore Ćudljivko? – pozva ga Hari, kad se probiše ka
njemu kroz gomilu.
– Zdravo, Poteru – zareža Ćudljivko. Njegovo magično oko
pratilo je pogledom nekoliko prvaka u prolazu, koji ubrzaše, delujući
nervozno. Potom se ponovo okrenu prema unutrašnjosti Ćudljivkove
glave, i najpre stade da posmatra iza njega, a potom profesor ponovo
progovori. – Uđite ovamo.
On se pomeri unazad, propuštajući ih u praznu učionicu, potom
doćopa iza njih i zatvori vrata.
– Jeste li ga pronašli? – upita Hari, bez ikakvog okolišanja. –
Gospodina Čučnja?
– Ne – reče Ćudljivko. On priđe svom stolu, sede, ispruži
drvenu nogu s blagim uzdahom i izvuče čuturicu.
– Da li ste upotrebili mapu? – upita Hari.
– Naravno – reče Ćudljivko, gucnuvši iz čuture. – Ugledao sam
se na tebe, Poteru. Prizvao sam je iz moje kancelarije u Šumu. Nije
ga bilo nigde na njoj.
– Ipak se Prebacio? – upita Ron.
– Nemoguće je Prebacivati se unutar hogvortskog imanja,
Rone! – reče Hermiona. – Ima drugih načina pomoću kojih je mogao
da nestane, zar ne, profesore?
Ćudljivkovo magično oko zadrhta kada se zaustavilo na
Hermioni.
– I ti bi mogla da porazmisliš o karijeri Aurora – reče joj on. –
Tvoj mozak radi upravo na taj način, Grejndžerova.
Hermiona pocrvene od zadovoljstva.
– Pa, nije bio nevidljiv – reče Hari. – Ova mapa pokazuje
nevidljive ljude. Stoga mora da je napustio imanje.
– Ali nije svojevoljno ispario? – reče Hermiona brzo. – Možda
ga je neko naterao?
– Da, neko je mogao... mogao da ga smesti na metlu i da odleti
s njim, zar ne? – reče brzo Ron, gledajući u Ćudljivka pogledom
punim nade, kao da je i on hteo da mu se kaže da bi bio dobar Auror.
– Ne možemo odbaciti otmicu kao mogućnost – zareža
Ćudljivko.
– Pa – nastavi Ron – mislite li da je negde u Hogsmidu?
– Mogao bi biti bilo gde – reče Ćudljivko, vrteći glavom. –
Jedno zasigurno znamo: ovde nije.
On glasno zevnu, tako da mu se ožiljci raširiše, a njegova
iskrivljena usta otkriše da mu fali nekoliko zuba.
Potom reče: – E pa, Dambldor mi je rekao da vas troje sebe
smatrate nekim istraživačima, ali ništa ne možete učiniti za Čučnja.
Njega će odsad da traži Ministarstvo, Dambldor ih je obavestio.
Poteru, ti se samo koncentriši na treći podvig.
– Šta? – reče Hari. – Oh, da...
Nije ni pomislio na lavirint, otkad ga je prethodne večeri napustio
zajedno s Krumom.
– Ovaj će ti baš biti po volji – produži Ćudljivko, gledajući u
Harija, i češkajući svoju unakaženu i zaraslu bradu. – Po onome što
sam čuo od Dambldora, kada si bio u prvom razredu uspeo si da
prebrodiš niz prepreka koje su branile pristup Kamenu mudrosti, zar
ne?
– Mi smo mu pomogli – brzo upade Ron. – Ja i Hermiona smo
pomogli.
Ćudljivko se naceri. – Pa, pomozite mu onda da se spremi za
ovo, i biću veoma iznenađen ukoliko ne bude pobedio – reče on. – U
međuvremenu... stalni oprez, Poteru. Stalni oprez. – On cugnu još
jedan veliki gutljaj iz svoje čuture, a njegovo magično oko okrenu se
ka prozoru. Kroz njega se videlo najviše jedro durmstranškog broda.
– Vas dvoje – upravi on svoje normalno oko ka Ronu i Hermioni
– budite u Poterovoj blizini, važi? I ja držim stvari na oku, ali
svejedno... nikada ne možete biti dovoljno oprezni.
* * *
Sledećeg jutra Sirijus im je vratio sovu s pismom. Ona slete pored
Harija u istom trenutku kad i jedna siva sova pored Hermione, držeći
primerak Dnevnog proroka u kljunu. Ona uze novine, pregleda prvih
nekoliko strana, reče: – Ha! Još nije ni nanjušila ovu priču o Čučnju!
– a potom se pridruži Ronu i Hariju da zajedno pročitaju Sirijusov
odgovor na čudnovate događaje dve večeri ranije.
Hari – šta uopšte izvodiš, lutajući tek tako po šumi s
Viktorom Krumom? Hoću da mi se zakuneš, povratnom
sovinom poštom, da se nećeš više ni sa kim šetati noću. Na
Hogvortsu se nalazi neko ko je krajnje opasan. Jasno mi
je da su hteli da spreče Čučnja da se vidi s Dambldorom,
a ti si najverovatnije bio na samo par koraka od njih, u
mraku. Mogli su da te ubiju.
Tvoje ime nije slučajno dospelo u Vatreni pehar.
Ukoliko neko pokušava da te napadne, sad mu je poslednja
prilika za to. Budi uvek blizu Rona i Hermione, ne
napuštaj grifindorski toranj uveče i pripremi se za treći
podvig. Vežbaj Ošamućivanje i Razoružavanje. Ne bi bilo
na odmet da osim toga uvežbaš i nekoliko uroka. Povodom
Čučnja ne možeš ništa da učiniš. Kloni se nevolja i
čuvaj se. Čekam tvoje pismo u kome mi obećavaš da nećeš
više noću da izlaziš izvan zamka.
Sirijus
– Ko je on, da mi pridikuje da ne izlazim iz zamka? – reče Hari,
blago iznerviran, čim savi Sirijusovo pismo i stavi ga u odoru. –
Posle svega što je on radio u školi!
– Zabrinut je za tebe! – reče Hermiona oštro. – Baš kao i
Ćudljivko i Hagrid! Stoga ih poslušaj!
– Cele godine niko nije pokušao da me napadne – reče Hari. –
Niko mi ništa nije uradio...
– Osim što je stavio tvoje ime u Vatreni pehar – reče Hermiona.
– A to su sigurno uradili s razlogom, Hari. Njuško je u pravu.
Moguće je da su pokušavali da dobiju na vremenu. Možda je ovo
podvig na kome će pokušati da te srede.
– Vidi – reče Hari nestrpljivo – recimo da je Njuško u pravu, i
da je neko ošamutio Kruma da bi kidnapovao Čučnja. Pa, onda su
bili u drveću oko nas, zar ne? Ali su sačekali da im se sklonim s puta
pre nego što su reagovali, zar ne? Stoga ne izgleda da sam im ja
meta, je li tako?
– Da su te ubili u Šumi, ne bi mogli da udese da izgleda kao da
je nesrećan slučaj! – reče Hermiona. – Ali, ako bi poginuo tokom izvođenja
podviga...
– Nije ih bilo briga hoće li neko primetiti da je Krum napadnut,
zar ne? – reče Hari. – Zašto nisu i mene isto tako sredili? Mogli su
da izvedu da sve izgleda kao da smo Krum i ja imali nekakav
dvoboj, ili nešto slično.
– Hari, ni ja to ne razumem – reče Hermiona očajnički. – Samo
znam da se dešavaju raznorazne čudnovate stvari, i to mi se ne
dopada... Ćudljivko je u pravu – Njuško je u pravu – moraš da
počneš da treniraš za treći podvig, iz ovih stopa. I obavezno napiši
pismo Njušku, obećaj mu da se više nećeš sâm šunjati po školi.
* * *
Hogvortsko imanje nikad nije izgledalo primamljivije nego sad, kad
je Hari morao da ostane u školi. Sledećih nekoliko dana provodio je
sve slobodno vreme ili u biblioteci s Hermionom i Ronom,
obrađujući lekcije o urocima, ili u praznim učionicama u koje bi se
ušunjali da bi vežbali. Hari je pokušavao da se koncentriše na
Ošamućujuću čin, koju nikad dotad nije koristio. Problem je bio u
tome što je vežbanje ove čini zahtevalo izvesne žrtve od Rona i
Hermione.
– Zar ne možemo jednostavno da kidnapujemo Gospođu Noris?
– predloži Ron u ponedeljak, tokom ručka, dok je ležao ispružen na
leđima posred učionice u kojoj su slušali Čini, nakon što ga je Hari
upravo Ošamutio i ponovo probudio, po peti put zaredom. – Zašto
malo ne Ošamutiš nju. Ili bi mogao da iskoristiš Dobija, Hari,
kladim se da bi sve učinio da ti pomogne. Nije da se bunim, ili nešto
slično – on se oprezno uspravi na noge, trljajući zadnjicu – ali me
zaista sve boli...
– Pa, to je zato što neprekidno promašuješ jastuke, zar ne! –
reče Hermiona nestrpljivo, nameštajući ponovo gomilu jastuka koje
su koristili za Uklanjajuće čini, a koje je profesor Flitvik ostavio u
kabinetu. – Samo probaj da padneš unazad!
– Kad si Ošamućen, ne možeš baš najbolje da ciljaš, Hermiona!
– reče Ron ljutito. – Zašto ti ne probaš malo?
– Pa, mislim da se Hari već uhodao – reče Hermiona brže-bolje.
– A ne moramo da se brinemo za Razoružavanje, pošto on to već
odavno ume da radi ... mislim da bi večeras trebalo da počnemo da
radimo neki od ovih uroka.
Ona pogleda listu koju su sastavili u biblioteci.
– Sviđa mi se kako ovaj izgleda – reče ona – ovaj Onesposobljavajući
urok. Trebalo bi da uspori sve što bi pokušalo da te
napadne, Hari. Počećemo s njim.
Zvono se oglasi. Oni žurno pobacaše jastuke nazad u Flitvikov
orman i iskradoše se iz učionice
– Vidimo se na večeri! – reče Hermiona i krenu na čas Aritmantije,
dok se Hari i Ron uputiše prema severnom tornju, na čas
Predskazivanja. Široke trake zaslepljujuće zlatne sunčeve svetlosti
spuštale su se preko hodnika kroz visoke prozore. Napolju je nebo
bilo toliko jarkoplavo, da je delovalo kao da je prelakirano.
– Biće pakleno u sobi profesorke Treloni, ona nikad ne gasi ono
svoje ognjište – reče Ron, dok su se uspinjali uz stepenice ka srebrnim
merdevinama i vratancima u plafonu.
Bio je sasvim u pravu. U blago osvetljenoj prostoriji bilo je
sparno. Mirisi iz naparfemisane vatre bili su teži no ikad. Hariju se
malo zamuti u glavi dok se probijao do jednog od prozora sa
zavesom. Dok je profesorka Treloni gledala u suprotnom pravcu,
pokušavajući da raspetlja šal koji se zapleo u lampu, on odškrinu
prozor nekoliko centimetara, i uvali se u fotelju presvučenu cicom,
tako da mu je blag vetrić prelazio preko lica. Bilo je izuzetno
prijatno.
– Dušice moje – reče profesorka Treloni, sedajući u svoju
široku fotelju ispred razreda, sve ih gledajući svojim čudnovato
uvećanim očima – skoro smo završili naš rad na Predskazivanju pomoću
planeta. Danas ćemo imati sjajnu priliku da ispitamo uticaj
Marsa, pošto je njegov položaj trenutno izuzetno zanimljiv. Ukoliko
svi pogledate ovamo, prigušiću svetla...
Ona mahnu štapićem, i sva svetla se ugasiše. Vatra je sada bila
jedini izvor svetlosti. Profesorka Treloni se sagnu, i ispod svoje
fotelje izvuče minijaturni model solarnog sistema, smešten ispod
staklene kupole. Bila je to predivna stvar. Oko svake od devet planeta
svetlucali su njihovi meseci u svojim putanjama, kao i vatreno
sunce, levitirajući u vazduhu iza stakla. Hari je lenjo posmatrao kako
profesorka Treloni pokazuje fascinirajuće uglove koje Mars pravi u
odnosu na Neptun. Preplaviše ga teška naparfemisana isparenja, a
vetrić koji je duvao kroz prozor nežno mu je prelazio preko lica. Čuo
je nekog insekta kako nežno zuji iza zavese. Kapci počeše da mu se
sklapaju...
Jahao je na leđima orlovske sove, jezdeći kroz bistro plavo
nebo ka staroj, rastinjem prekrivenoj kući koja je stajala visoko na
brdu. Leteli su sve niže i niže, a vetrić je prijatno ćarlijao po Harijevom
licu, dok nisu stigli do mračnog i polomljenog prozora na
gornjem spratu kuće i ušli kroz njega. Sada su leteli kroz sumoran
hodnik, ka sobi na samom kraju... prošli su kroz vrata, u mračnu
sobu čiji su prozori bili zabarikadirani daskama...
Hari siđe sa sovinih leđa... i posmatrao ju je, kako leprša po
sobi i sleće u stolicu koja mu je bila okrenuta leđima... na podu
pored stolice stajala su dva mračna obličja... oba su se pomerala...
Jedno obličje beše ogromna zmija... drugo je bilo čovek...
nizak, proćelav čovek, čovek suznih očiju i šiljatog nosa... on je
dahtao i jecao na ćilimu ispred kamina...
– Imaš sreće, Crvorepu – reče hladan, piskav glas iz stolice na
koju je sova sletela. – Zbilja imaš mnogo sreće. Tvoja brljotina nije
baš sve upropastila. Mrtav je.
– Gospodaru! – zacvile čovek na podu. – Gospodaru moj, ja
sam... toliko sam zadovoljan... i toliko mi je žao...
– Nagini – reče hladni glas – ti nemaš sreće. Ipak te neću
nahraniti Crvorepom, uprkos svemu... ali nema veze, nema veze... tu
je još uvek Hari Poter...
Zmija prosikta. Hari je mogao da vidi njen jezik kako palaca.
– A sada, Crvorepu – reče hladni glas – samo još jedan mali
podsetnik da neću više tolerisati nijednu tvoju brljotinu...
– Gospodaru... ne... preklinjem vas...
Iz stolice se pojavi vrh štapića. Bio je uperen u Crvorepa. –
Krucio – reče hladni glas.
Crvorep vrisnu, vrisnu kao da mu svaki nerv u telu plamti, Harijeve
uši ispuniše se kricima, dok mu je ožiljak na čelu buktao od
bola: i on je vrištao... Voldemor će ga čuti, znaće da je tu...
– Hari! Hari!
Hari otvori oči. Ležao je na podu sobe profesorke Treloni, s
rukama na licu. Ožiljak ga je i dalje toliko pekao da su mu suze
navirale na oči. Bol je bio stvaran. Ceo razred je stajao oko njega, a
Ron je klečao pored njega, užasnut.
– Da li si dobro? – upita ga on.
– Naravno da nije! – reče profesorka Treloni, delujući vrlo
uzbuđeno. Njene ogromne oči pređoše preko Harija i upiljiše se u
njega. – Šta je bilo, Poteru? Predskazanje? Priviđenje? Šta si video?
– Ništa – slaga Hari. On sede na zemlju. Osetio je da se trese.
Nije mogao a da se osvrće ka senkama iza sebe. Voldemorov glas
zvučao je tako blizu...
– Držao si se za svoj ožiljak! – reče profesorka Treloni. – Valjao
si se po podu, stiskajući ožiljak! Hajde, de, Poteru, imam ja
iskustva s ovakvim stvarima!
Hari pogleda u nju.
– Mislim da moram da odem do bolničkog krila – reče on. –
Imam gadnu glavobolju.
– Dušice moja, nesumnjivo si podlegao stimulacijama čudnovatih
vidovitih vibracija moje sobe! – reče profesorka Treloni. –
Ukoliko sad odeš, izgubićeš priliku da vidiš dalje nego što si ikad
mogao da...
– Trenutno ne želim da vidim ništa osim leka za glavobolju –
reče Hari.
On ustade. Ceo razred ustuknu. Svi su delovali uznemireno.
– Vidimo se kasnije – promrmlja Hari Ronu, pokupi svoju
torbu, i krenu ka vratima u podu, ignorišući profesorku Treloni, koja
je delovala veoma frustrirano, kao da joj je upravo uskraćena prava
poslastica.
Ipak, kad je sišao niz njene merdevine, Hari se nije uputio ka
bolničkom krilu. Nije ni imao nameru da ide tamo. Sirijus mu je
rekao šta da uradi ako ga ponovo bude zaboleo ožiljak, i Hari je bio
spreman da posluša njegov savet: pošao je pravo u Dambldorovu
kancelariju. On odmaršira kroz hodnik, razmišljajući o onome što je
video u snu... taj san je bio podjednako stvaran, kao i onaj koji ga je
probudio u Šimširovoj ulici... on se još jednom priseti svih detalja u
sebi, kako bi bio siguran da će moći da ih se seti kasnije... čuo je
Voldemora kako optužuje Crvorepa da je napravio brljotinu... ali je
sova donela dobre vesti, brljotina je ispravljena, neko je bio mrtav...
tako da Crvorep ipak neće postati hrana za zmiju... umesto njega,
biće to on, Hari...
Hari prođe pravo pored kamenog gargojla koji je čuvao ulaz u
Dambldorovu kancelariju, ne primetivši... Onda trepnu, osvrnu se
oko sebe, shvati šta je učinio i vrati se nazad, zaustavivši se ispred
njega. Potom se seti da ne zna lozinku.
– Limun-bombonica? – pokuša on nesigurno. Gargojl se ne
pomeri.
– Okej – reče Hari, zureći u njega. – Kolač od kruške? Ovaj –
štapić od sladića. Praskava zujalica. Pljuckove najbolje
naduvavajuće žvake. Berti Botove bombonice svih aroma... oh, ne,
on ih ne voli, zar ne?... oh, ma samo se otvori, hoćeš li? – reče on
ljutito. – Zaista moram da ga vidim, hitno je!
Gargojl je i dalje bio nepomičan.
Hari ga šutnu, ne postigavši ništa osim mučno jakog bola u
svom nožnom palcu.
– Čokoladna žabica! – povika on ljutito, stojeći na jednoj nozi.
– Šećerno pero! Buba-švabonica!
Gargojl ožive i skoči u stranu. Hari trepnu.
– Buba-švabonica? – reče on, zgranut. – Samo sam se šalio...
On požuri kroz procep u zidu i, kad se vrata za njim zatvoriše,
zakorači na spiralno kameno stepenište, koje polako krenu da klizi
naviše, noseći ga do lakiranih hrastovih vrata s mesinganim
zvekirom.
Čuo je glasove kako dopiru iz kancelarije. On iskorači s pokretnog
stepeništa i oklevaše da uđe, prisluškujući.
– Dambldore, bojim se da ne vidim nikakvu vezu, uopšte je ne
vidim! – bio je to glas ministra magije, Kornelijusa Fadža. – Ludo
kaže da je Berta savršeno sposobna da se sama izgubi. Slažem se da
smo očekivali da ćemo je dosad već pronaći, ali svejedno, nema
nikakvog dokaza ni o kakvoj prljavoj igri, ama baš nikakvog. Baš
kao što nema nikakvog dokaza da je njen nestanak povezan s nestankom
Bartija Čučnja!
– A šta mislite da se dogodilo Bartiju Čučnju, ministre? – reče
Ćudljivkov režeći glas.
– Alastore, vidim samo dve mogućnosti – reče Fadž. – Ili je
Čučanj konačno pukao – što je i više nego verovatno, siguran sam da
ćete se složiti sa mnom, uzevši u obzir ono što mu se privatno dogodilo
– i onako lud, odlutao nekud...
– U tom slučaju, odlutao je tamo nekud neverovatno brzo, Kornelijuse
– reče Dambldor smireno.
– Ili je... pa... – Fadž je zvučao posramljeno. – Pa, uzdržaću se
od davanja svog mišljenja dok ne budem video mesto gde su ga
pronašli, ali kažete da je to bilo malo dalje od Bobatonske kočije?
Dambldore, ti znaš šta je ta žena, zapravo?
– Da, vrlo sposobna direktorka... i fantastična plesačica – reče
Dambldor tiho.
– Ma hajde, Dambldore! – reče Fadž besno. – Zar ne misliš da
si pristrasan zbog Hagrida? Ispostavi se, neretko, da nisu svi oni
bezazleni – ukoliko, zapravo, i Hagrida možeš nazvati bezazlenim, s
tom njegovom obuzetošću čudovištima...
– Ne sumnjam u Madam Maksim ništa više nego u Hagrida –
reče Dambldor, podjednako smireno. – Mislim da si možda ti taj koji
je pristrasan, Kornelijuse.
– Možemo li da završimo ovu diskusiju? – zareža Ćudljivko.
– Da, da, hajdemo onda na imanje – reče Kornelijus nestrpljivo.
– Ne, ne radi se o tome – reče Ćudljivko – nego, Poter bi da
porazgovara s vama, Dambldore. Eno ga, ispred vrata.

30. Sito-za-misli



Vrata kancelarije se otvoriše.
– Zdravo, Poteru – reče Ćudljivko. – Hajde, uđi.
Hari stupi unutra. Već je jednom bio u Dambldorovoj kancelariji.
Bila je to predivna, kružna soba, prekrivena portretima prethodnih
direktora i direktorki Hogvortsa, koji su čvrsto spavali, a grudi su
im se blago dizale i spuštale.
Kornelijus Fadž je stajao pored Dambldorovog stola, u svom
uobičajenom kariranom ogrtaču, a u ruci je držao svoj limunzeleni
polucilindar.
– Hari! – reče Fadž veselo, krenuvši napred. – Kako si?
– Fino – slaga Hari.
– Baš smo pričali o noći kada se gospodin Čučanj pojavio na
školskom imanju – reče Fadž. – Ti si bio taj koji ga je našao, zar ne?
– Da – reče Hari. Onda, osećajući da je beskorisno pretvarati se
da nije čuo šta su pričali, dodade – nisam nigde u blizini video
Madam Maksim, a ona ne bi baš mogla da se sakrije, zar ne?
Dambldor se nasmeja Hariju iza Fadžovih leđa, a u očima mu
blesnu dobro znani sjaj.
– Da, pa – reče Fadž, naizgled posramljen – upravo smo se
spremali da krenemo u kratku šetnju po imanju, Hari, te ćeš morati
da nam oprostiš što te napuštamo... možda bi bilo dobro da se vratiš
na čas...
– Hteo sam da popričam s vama, profesore – reče Hari brzo,
gledajući u Dambldora, koji mu uzvrati brzim, upitnim pogledom.
– Pričekaj me ovde, Hari – reče on. – Naš pregled imanja neće
dugo potrajati.
Oni izađoše pored njega u tišini i zatvoriše vrata. Posle manje
od minuta, Hari ču kako se bat Ćudljivkove drvene noge sve više udaljava
u donjem hodniku. On se osvrnu oko sebe.
– Zdravo, Fokse – reče.
Foks, Feniks profesora Dambldora, stajao je na zlatnom stalku
pored vrata. Velika kao labud, veličanstvenog skerletnog i zlatnog
perja, ptica mahnu dugačkim repom i dobroćudno namignu Hariju.
Hari sede u stolicu ispred Dambldorovog stola. Nekoliko
minuta je tako sedeo, posmatrajući stare direktore i direktorke kako
hrču u ramovima, razmišljajući o onome što je upravo čuo, i
prelazeći prstima preko svog ožiljka. Sada je prestao da ga boli.
Osećao se nekako mnogo smirenije, sad kad je u Dambldorovoj
kancelariji, znajući da će mu uskoro ispričati svoj san. Hari pogleda
u zid iza stola. Na polici je stajao zakrpljen i ofucan Šešir za
razvrstavanje. Staklena vitrina pored njega čuvala je veličanstveni
srebrni mač, s velikim rubinima utisnutim u dršku, koji Hari prepozna
kao onaj mač koji je lično izvukao iz Šešira za razvrstavanje
kad je bio u drugom razredu na Hogvortsu. Mač je nekad pripadao
Godriku Grifindoru, osnivaču Harijeve kuće. Zurio je u njega,
sećajući se kako mu je mač pritekao u pomoć kada se činilo da je
svaka nada izgubljena, i u tom istom trenutku primeti srebrnast
odsjaj kako igra i blešti na staklenoj vitrini. Hari se osvrnu oko sebe,
tražeći izvor svetlosti, i vide zrak srebrnobele svetlosti kako sija iz
crne vitrine, čija vrata nisu bila zatvorena kako valja. Hari je malo
oklevao, pogledao u Foksa, a potom ustao, prešao preko kancelarije i
širom otvorio vrata vitrine.
Tamo je ležala plitka kamena zdela, s čudnovatim rezbarijama
po ivici. Bile su to rune i simboli koje Hari nije umeo da rastumači.
Srebrnasta svetlost dopirala je iz sadržaja zdele, koji je bio nešto što
Hari nikad dotad nije video. Nije mogao da proceni je li u pitanju
tečnost ili gas. Bilo je to nešto bistro, beličastosrebrno, i neprekidno
u pokretu. Sama površina bi se zatalasala kao voda na vetru, a onda
se, poput oblaka, razdvojila i nežno zalelujala. Izgledalo je kao tečna
svetlost – ili nekakav čvrst vetar – Hari nije mogao da se odluči.
Želeo je da je dodirne, da je oseti, ali bezmalo četiri godine
iskustva s magijskim svetom naučile su ga da bi guranje ruku u
nepoznatu supstancu bilo veoma glupo. Stoga izvuče svoj štapić iz
odore, baci nervozan pogled preko kancelarije, ponovo pogleda u
sadržaj zdele i gurnu štapić unutra. Površina srebrnaste tvari u njoj
poče da se kovitla velikom brzinom.
Hari se nagnu bliže, zavukavši glavu pravo u vitrinu. Srebrnasta
supstanca upravo je postala providna: ličila je na staklo. On pogleda
dole u nju, očekujući da vidi kameno dno zdele – i umesto toga, ispod
površine tajanstvene supstance vide veliku sobu, sobu u koju je
gledao kroz neku vrstu kružnog prozora na tavanici.
Soba je bila prigušeno osvetljena: čak mu se činilo da bi mogla
biti i pod zemljom, pošto nije imala prozore, već samo baklje u njihovim
ozidanim ležištima, kao one koje osvetljavaju zidove Hogvortsa.
Približivši lice, tako da mu je nos bio na svega nekoliko centimetara
od površine staklaste supstance, Hari vide da uza svaki zid
sede redovi i redovi čarobnjaka i veštica, na klupicama izdignutim u
više nivoa. U samoj sredini sobe nalazila se jedna prazna stolica.
Nešto u vezi s tom stolicom izazva zlokobno osećanje u Hariju. Oko
njenog naslona bili su obmotani lanci, kao da su oni koji bi sedeli na
stolici obično vezivani za nju.
Gde se nalazilo ovo mesto? To sigurno nije Hogvorts. U zamku
nikad nije video sobu nalik ovoj. Štaviše, masu ljudi u tajanstvenoj
sobi na dnu zdele činili su odrasli, a Hari je znao da na Hogvortsu
nema ni izbliza toliko profesora. Izgledaju, pomisli Hari, kao da
čekaju na nešto. Iako je mogao da im vidi samo vrhove šiljatih
šešira, činilo se da su svi okrenuti u istom pravcu i da ne komuniciraju
međusobno.
Pošto je zdela bila kružna, a soba koju je posmatrao četvrtasta,
Hari nije mogao da razazna šta se događa u ćoškovima sobe. On se
nagnu još više, spustivši glavu, pokušavajući da vidi...
Vrh njegovog nosa dodirnu čudnu supstancu u koju je zurio.
Dambldorova kancelarija iznenada se nagnu – Hari se zanese
napred i naglavačke ulete u supstancu u zdeli...
Ali ne udari glavom u kameno dno. Padao je kroz nešto ledeno
hladno i crno. Bilo je to kao da ga je usisao neki mračni vrtlog...
I odjednom, obreo se na klupi u ćošku sobe unutar zdele, na
klupi izdignutoj više od svih ostalih. On pogleda uvis ka visokoj kamenoj
tavanici, očekujući da vidi kružni prozor kroz koji je maločas
gledao, ali tamo nije bilo ničeg osim tamnog, čvrstog kamena.
Dišući teško i ubrzano, Hari se osvrnu. Niko od čarobnjaka i
veštica u sobi (a bilo ih je najmanje dve stotine) nije gledao u njega.
Niko od njih izgleda da nije ni primetio da je četrnaestogodišnji
dečak upravo pao s tavanice među njih. Hari se okrenu ka čarobnjaku
na klupici pored sebe, i ispusti glasan usklik iznenađenja, koji
odjeknu tihom sobom.
Sedeo je tik pored Albusa Dambldora.
– Profesore! – reče Hari, prigušenim šapatom. – Žao mi je...
nisam hteo da... samo sam pogledao onu zdelu u vašoj vitrini – ja –
gde smo to mi?
Ali Dambldor se nije pomerao niti progovarao. Potpuno je ignorisao
Harija. Kao i svi drugi čarobnjaci na klupicama, zurio je u
udaljeni ugao sobe, gde su se nalazila vrata.
Hari je piljio, zbunjeno, u Dambldora, potom u tihu gomilu
posmatrača, potom nazad u Dambldora. A onda mu sinu...
Hari se već jednom bio našao negde gde ga niko nije mogao ni
čuti ni videti. Tada je upao kroz stranicu u začaranom dnevniku, baš
u nečije tuđe sećanje... i ukoliko sada nije u velikoj zabludi, ponovo
mu se dogodilo nešto slično ...
Hari podiže svoju desnu ruku, na trenutak je oklevao, a onda
energično mahnu njome ispred Dambldorovog lica. Dambldor nije ni
trepnuo, nije se ni okrenuo ka Hariju, niti se iole pomerio. I to je, po
Harijevom mišljenju, zapečatilo stvar. Dambldor ga ne bi tako ignorisao.
Bio je unutar sećanja i ovo nije bio Dambldor iz sadašnjice.
Ali kakvo je ovo mesto? Šta to iščekuju svi ovi čarobnjaci?
Hari se pažljivije osvrnu oko sebe. Soba je, kao što je ranije i
pretpostavio kada ju je posmatrao odozgo, izvesno bila ispod zemlje
– više tamnica nego soba, pomisli on. Celo mesto je ostavljalo
sumoran i zloslutan utisak. Na zidovima nije bilo slika, niti bilo kakve
dekoracije: samo zbijeni redovi klupica, koji su se dizali po nivoima
iznad poda, svuda po sobi, postavljeni tako da sve imaju jasan
vidik na onu stolicu s okovima na naslonima za ruke.
Pre nego što je Hari mogao da donese još neke zaključke u vezi
s tim gde se nalazi, začu korake. Vrata u uglu tamnice se otvoriše, i
troje ljudi uđe unutra – ili, zapravo, jedan čovek u pratnji dva
dementora.
Hariju se stomak sledi. Dementori, visoka zakukuljena
stvorenja čija su lica bila skrivena, polako su klizili ka stolici u
centru sobe, svaki držeći po jednu čovekovu ruku svojim mrtvim i
trulim šakama. Čovek između njih delovao je kao da će se upravo
onesvestiti, a Hari ga je potpuno razumeo... znao je da dementori ne
mogu da mu naude unutar sećanja, ali se Hari suviše dobro sećao njihove
moći. Posmatrači blago ustuknuše kad dementori postaviše
čoveka u stolicu s okovima i otklizaše nazad, izlazeći iz sobe. Vrata
se zalupiše za njima.
Hari pogleda čoveka koji je sada sedeo u stolici i vide da je to
Karkarof.
Za razliku od Dambldora, Karkarof je delovao mnogo mlađe:
kosa i jareća bradica behu mu crne. Nije bio obučen u svoje elegantno
krzno, već u tanku i iscepanu odoru. Tresao se. Dok je Hari
posmatrao, okovi na naslonu stolice iznenada sinuše zlatnim sjajem,
i polako se Karkarofu obmotaše oko ruku, prikovavši ga za stolicu.
– Igore Karkarof – reče osoran glas s Harijeve leve strane. Hari
se osvrnu, i vide gospodina Čučnja kako ustaje sa sredine klupe
pored njega. Čučnjeva kosa bila je tamna, lice mnogo manje izborano,
i izgledao je budno i oprezno. – Doveden si iz Askabana da bi
svedočio pred Ministarstvom magije. Koliko shvatamo, imaš neke
značajne informacije za nas.
Karkarof se ispravi što je bolje mogao, onako čvrsto vezan za
stolicu.
– Imam, gospodine – reče on i, mada mu je glas bio veoma uplašen,
Hari je i dalje mogao da oseti njegov prepoznatljiv slatkorečiv
prizvuk. – Želeo bih da budem od koristi Ministarstvu. Želeo bih da
pomognem. Ja... ja znam da Ministarstvo pokušava da... da sakupi
poslednje sledbenike Mračnog gospodara. Râd sam da pomognem na
bilo koji način ako mogu...
U klupama nastade žamor. Neki čarobnjaci i veštice posmatrali
su Karkarofa s interesovanjem, drugi s naglašenim nepoverenjem. A
onda Hari začu, sasvim razgovetno, s druge Dambldorove strane,
poznat, režeći glas kako kaže: – Šljam.
Hari se nagnu napred kako bi video ko je pored Dambldora.
Tamo je sedeo Ludooki Ćudljivko – mada je bila primetna razlika u
njegovom izgledu. Nije imao magično oko, već dva normalna. Oba
su gledala dole u Karkarofa, i oba su se suzila u znak jakog
neprijateljstva.
– Čučanj će ga pustiti – prodahta Ćudljivko tiho Dambldoru. –
Nagodio se s njim. Trebalo mi je šest meseci da ga pronađem i
uhvatim, a sad će ga Čučanj pustiti ukoliko dobije dovoljno novih
imena. Ja predlažem da čujemo nove informacije, a onda da ga
ponovo bacimo dementorima.
Dambldor tiho, neodobravajuće frknu kroz svoj dugi, povijeni
nos.
– Ah, zaboravio sam... ti ne voliš dementore, zar ne, Albuse? –
reče Ćudljivko sa sarkastičnim osmehom.
– Ne – reče Dambldor smireno – bojim se da ih ne volim. Već
odavno smatram da je Ministarstvo pogrešilo što se povezalo s tim
stvorenjima.
– Ali za ovakav šljam... – reče Ćudljivko nežno.
– Tvrdiš da imaš imena za nas, Karkarofe – nastavi Čučanj. –
Da ih čujemo, moliću lepo.
– Morate da shvatite – reče Karkarof užurbano – da je Onaj
Koji Se Ne Sme Imenovati uvek radio u najvećoj tajnosti... više je
voleo da mi – hoću reći, njegovi sledbenici – i sada najdublje žalim
što sam se ikad svrstao među njih...
– Požuri već jednom – naruga se Ćudljivko.
– ... nikada nismo znali imena svih naših kompanjona – samo je
on znao ko smo svi mi...
– Što je bio mudar potez, zar ne, pošto je sprečavao neke kao
što si ti, Karkarofe, da ih sve ocinkariš – promrmlja Ćudljivko.
– Ipak, ti tvrdiš da imaš neka imena za nas? – reče gospodin
Čučanj.
– I... imam – reče Karkarof bez daha. – I pazite, to su važni
sledbenici. Ljudi koje sam sopstvenim očima video kako ispunjavaju
njegove naredbe. Dajem ove informacije kao znak da ga se potpuno i
sasvim odričem, i da sam ispunjen kajanjem toliko velikim, da jedva
mogu da...
– A ta imena su? – reče gospodin Čučanj oštro.
Karkarof duboko udahnu.
– Bio je tu Antonin Dolohov – reče on. – Ja... video sam ga
kako muči nebrojene Normalce i... i one koji su odbijali da
podržavaju Mračnog gospodara.
– I pri tom si mu pomagao – promrmlja Ćudljivko.
– Već smo uhvatili Dolohova – reče Čučanj. – Uhvaćen je
nedugo posle tebe.
– Zbilja? – reče Karkarof, razrogačivši oči. – Ja... drago mi je
što to čujem!
Ali nije delovao tako. Hari je video da su za njega ove vesti bile
pravi udarac. Jedno od njegovih imena bilo je beskorisno.
– Još neko? – reče Čučanj hladno.
– Ovaj, da... bio je tu Rosijer – reče Karkarof užurbano. – Evan
Rosijer.
– Rosijer je mrtav – reče Čučanj. – I on je uhvaćen nedugo
posle tebe. Bilo mu je draže da se bori, nego da mirno pođe s nama, i
nastradao je u toj borbi.
– I sa sobom u smrt poneo i deo mene – prošaputa Ćudljivko s
Harijeve desne strane. Hari se ponovo osvrnu ka njemu, i vide ga
kako Dambldoru pokazuje veliki deo nosa koji mu je nedostajao.
– Ništa... ništa bolje Rosijer nije ni zaslužio! – reče Karkarof,
sad već s notom prave panike u glasu. Hari je primećivao da ovaj već
strepi da njegove informacije neće biti ni od kakve koristi
Ministarstvu. Karkarofove oči su stalno krišom pogledale ka vratima
u uglu, iza kojih su, nesumnjivo, i dalje čekali dementori.
– Još neko? – upita Čučanj.
– Da! – povika Karkarof. – Bio je tu Travers... on je pomogao
da se pobiju Mek Kinoni! Malsiber... on se specijalizovao za Kontrolišuću
kletvu, primorao je nebrojene ljude da čine užasavajuće
stvari! Rukvud, koji je bio špijun, i koji je Onome Koji Se Ne Sme
Imenovati prenosio korisne informacije iz samog Ministarstva!
Hari je mogao da vidi da je Karkarof ovoga puta naišao na zlatnu
žicu. Posmatrači na tribinama svi su uglas nešto mrmljali.
– Rukvud? – reče gospodin Čučanj, klimnuvši glavom veštici
koja je sedela ispred njega, a koja odmah poče nešto da piskara na
svom listu pergamenta. – Augustus Rukvud iz Odseka za
misterije...?
– Baš taj – reče Karkarof željno. – Verujem da je koristio
mrežu dobro raspoređenih čarobnjaka, i unutar Ministarstva i spolja,
kako bi sakupljao informacije...
– Ali Traversa i Malsibera imamo – reče gospodin Čučanj. –
Vrlo dobro, Karkarofe, ukoliko je to sve, bićeš vraćen u Askaban,
dok mi ne odlučimo...
– Ne još! – vrisnu Karkarof, delujući krajnje očajno. – Čekajte,
imam još!
Hari je video kako se znoji pod svetlošću baklji, a njegova bela
koža potpuno je odskakala od njegove crne kose i brade.
– Snejp! – povika on. – Severus Snejp!
– Snejpa je ovaj konzilijum oslobodio – reče Čučanj hladno. –
Za njega je garantovao Albus Dambldor.
– Ne! – povika Karkarof, napregnuvši se, okovan lancima koji
su ga vezivali za stolicu. – Uveravam vas! Severus Snejp je
Smrtožder!
Dambldor se pridiže na noge. – Već sam vam dao dokaze oko
ovoga – reče on smireno. – Severus Snejp je zbilja bio Smrtožder.
Ipak, pridružio se našoj strani pre pada Lorda Voldemora, i bio naš
špijun, uprkos velikom ličnom riziku. On sada nije Smrtožder ništa
više nego ja.
Hari se okrenu da pogleda Ludookog Ćudljivka. Iza Dambldorovih
leđa, njegovo lice izražavalo je duboku skeptičnost.
– Vrlo dobro, Karkarofe – reče Čučanj hladno – bio si nam od
koristi. Razmotriću tvoj slučaj. U međuvremenu, bićeš vraćen u
Askaban...
Glas gospodina Čučnja poče da se gubi. Hari se osvrnu oko
sebe. Tamnica oko njega se rastvarala, kao da je sastavljena od dima:
sve je bledelo, mogao je da vidi samo svoje telo, sve ostalo je bilo
kovitlajuća tmina...
A onda se tamnica opet pojavi. Hari je ovoga puta sedeo na
drugom sedištu. I dalje je bio na najvišoj klupi, ali sada s leve strane
gospodina Čučnja. Atmosfera je bila sasvim drugačija – opuštena,
čak vesela. Svuda uza zidove čarobnjaci i veštice pričali su
međusobno, kao da su na nekoj sportskoj manifestaciji. Hariju zapade
za oko veštica u srednjem redu klupica naspram njega. Imala je
kratku plavu kosu, nosila je crvenu odoru i grickala vrh otrovnozelenog
pera. Bila je to, nije bila posredi nikakva greška, mlađa Rita
Skiter. Hari se osvrnu oko sebe. Dambldor je ponovo sedeo pored
njega, ovoga puta u drugačijoj odori. Gospodin Čučanj je delovao
umornije i nekako strože, ispijenije... Hari shvati. Bilo je to neko
drugo sećanje, neki drugi dan... neko drugo suđenje.
Vrata u uglu se otvoriše, i u prostoriju stupi Ludo Torbar.
Ovo pak nije bio propali Ludo Torbar, već Ludo Torbar na
vrhuncu svoje kvidičke karijere. Nos mu još nije bio polomljen: bio
je visok, vitak i mišićav. Torbar je delovao nervozno dok je sedao u
stolicu s okovima, ali ga ona ne veza, kao što je vezala Karkarofa, i
Torbar, možda ohrabren time, pogleda naokolo po masi posmatrača,
mahnu nekolicini i uspe i da se osmehne.
– Ludo Torbaru, izveden si ovde pred Savet za magijske zakone
da odgovoriš na optužbe koje te povezuju sa aktivnostima Smrtoždera
– reče gospodin Čučanj. – Čuli smo dokaze koji te optužuju,
i treba tek da donesemo presudu. Imaš li nešto da dodaš svedočenjima
pre nego što ti izreknemo kaznu?
Hari nije mogao da poveruje svojim ušima. Ludo Torbar,
Smrtožder?
– Samo – reče Torbar, smeškajuči se s nelagodom – pa, znam
da sam se poneo pomalo kao idiot...
Jedno ili dvoje čarobnjaka i veštica u okolnim sedištima nasmešiše
se povlađujuće. Ali gospodin Čučanj izgleda nije delio njihova
osećanja. Zurio je u Luda Torbara s izrazom krajnjeg prezira i
strogoće.
– Živa istina, dečače – promrmlja suvim glasom Dambldoru
neko iza Harija. On se okrenu iza sebe i vide Ćudljivka kako ponovo
sedi tamo. – Da nisam znao da je oduvek bio priglup, pomislio bih
da mu je neka od onih Bladžerki pomutila razum...
– Ludoviče Torbaru, uhvaćen si na delu prilikom prenošenja informacija
Voldemorovim sledbenicima – reče gospodin Čučanj. – Za
taj zločin, predlažem da odslužiš kaznu u Askabanu koja će trajati ne
manje od...
Ali se iz okolnih klupa začuše besni povici. Nekoliko veštica i
čarobnjaka koji su sedeli uza zidove ustade vrteći glavama, i čak
pesnicama preteći gospodinu Čučnju.
– Ali, rekao sam vam, pojma nisam imao! – povika Torbar
iskreno, nadglasavajući žamor mase, raširivši svoje plave okice. –
Pojma nisam imao, uopšte! Stari Rukvud je bio prijatelj mog tate...
nikada mi ne bi palo na pamet da je bio zajedno sa Znate-Već-Kim!
Mislio sam da prikupljam informacije za našu stranu! A Rukvud je
neprekidno pričao kako će mi kasnije naći posao u Ministarstvu...
kad prođe moja kvidička karijera, znate... hoću reći, ne mogu celog
života da primam bubotke od Bladžerki, zar ne?
Začu se kikot iz gomile.
– Stavićemo na glasanje – reče gospodin Čučanj hladno. On se
okrenu prema onom delu tamnice sa svoje desne strane. – Porota će
podići ruke... oni koji su za kažnjavanje...
Hari pogleda udesno. Nijedna osoba nije podigla ruku. Mnogi
čarobnjaci i veštice počeše da aplaudiraju. Jedna od veštica iz porote
ustade.
– Da? – obrecnu se Čučanj.
– Samo bismo hteli da čestitamo gospodinu Torbaru na njegovom
sjajnom nastupu za reprezentaciju Engleske u kvidičkom meču
protiv Turske prošle subote – reče veštica bez daha.
Gospodin Čučanj je delovao besno. Tamnica se orila od
aplauza. Torbar se pridiže na noge i pokloni se, ozaren.
– Nedopustivo – prodera se gospodin Čučanj ka Dambldoru,
ponovo sedajući, kad Torbar izađe iz tamničke dvorane. – Da mu
Rukvud nađe posao, ma nemoj... dan kad nam se Ludo Torbar
pridruži biće crn dan za Ministarstvo...
I tamnica se opet rasplinu. Kada se ponovo pojavila, Hari se osvrnu
oko sebe. On i Dambldor i dalje su sedeli pored gospodina
Čučnja, ali atmosfera je sada bila toliko različita da različitija nije
mogla biti. Vladala je potpuna tišina, koju su prekidali samo suvi
jecaji krhke, nežno građene veštice koja je sedela pored gospodina
Čučnja. Grčevito je držala maramicu preko usta svojim drhtavim
rukama. Hari pogleda naviše u Čučnja, koji je stajao, i vide da ovaj
deluje ispijenije i sivlje nego ikad dotad. Na slepoočnici mu je
pulsirala vena.
– Uvedite ih – reče on, a glas mu odjeknu kroz tihu tamnicu.
Vrata u uglu se ponovo otvoriše. Šest dementora uđe, ovoga
puta, opkoljavajući grupicu od četvoro ljudi. Hari vide kako se posmatrači
u gomili okreću i gledaju u gospodina Čučnja. Neki od njih
počeše da se došaptavaju.
Dementori smestiše svakog od njih četvoro na po jednu od četiri
stolice s okovima koje su se nalazile na podu tamnice. Bio je tu
zdepast čovek koji je tupo zurio u Čučnja, jedan mršaviji i nervozniji
čovek, čije su oči prelazile tamo-amo preko gomile, žena guste, sjajne
crne kose i s velikim podočnjacima, koja je sedela u okovanoj
stolici kao da je na tronu, i momak u kasnom pubertetu, koji je delovao
prestrašeno. Drhtao je, dok mu je preko lica padala kosa boje
slame, a pegava koža bila mu je bela poput mleka. Krhka mala veštica
pored Čučnja poče da se klati napred-nazad na svom sedištu,
jecajući u maramicu.
Čučanj ustade. Pogleda naniže u četvorku pred sobom, i na licu
mu se pojavi čista mržnja.
– Dovedeni ste ovde, pred Savet za magijske zakone – reče on
jasno i glasno – kako bismo doneli presudu za zločin toliko gnusan...
– Oče – reče dečak s kosom boje slame. – Oče... molim te...
– ... da smo retko kada čuli za sličan na ovom sudu – reče
Čučanj, govoreći sve glasnije, kako bi ugušio glas svoga sina. – Čuli
smo dokaze protiv vas. Vas četvoro ste optuženi da ste zarobili Aurora
– Frenka Longbotoma – i podvrgli ga Bolnoj kletvi, verujući da
on zna za prebivalište vašeg prognanog gospodara, Onoga Koji Se
Ne Sme Imenovati...
– Oče, nisam ja! – vrištao je momak u lancima ispod njega. –
Nisam, kunem se, oče, ne vraćaj me dementorima...
– Dalje ste optuženi – urlao je gospodin Čučanj – da ste Bolnu
kletvu primenili na ženi Frenka Longbotoma, kada je on odbio da
vam dâ informacije. Planirali ste da vratite Onoga Koji Se Ne Sme
Imenovati na vlast i da nastavite nasilnički život koji ste vodili dok
je on bio moćan. Sad ću upitati porotu...
– Majko! – vrisnu momak odozdo, a tanušna veštica pored
Čučnja poče da jeca, klateći se sve jače napred-nazad. – Majko,
zaustavi ga, Majko, nisam to učinio, nisam to bio ja!
– Sada ću zamolititi porotu – vikao je gospodin Čučanj – da
podignu ruke, ukoliko veruju, kao ja, da ovi zločini zaslužuju
doživotnu kaznu u Askabanu.
Kao jedan, veštice i čarobnjaci s desne strane tamnice podigoše
ruke. Gomila koja je sedela uza zidove poče da aplaudira, kao što su
aplaudirali Torbaru, dok im se na licima video divlji trijumf. Momak
poče da vrišti.
– Ne! Majko, ne! Nisam to učinio, nisam to učinio, nisam znao!
Ne šaljite me tamo, ne dozvoli mu to!
Dementori ponovo uđoše u sobu. Tri pratioca onog momka tiho
ustadoše sa svojih sedišta. Žena s podočnjacima pogleda u Čučnja, i
reče: – Mračni gospodar će se ponovo uzdići, Čučnju! Baci nas
slobodno u Askaban, sačekaćemo mi! On će se ponovo uzdići, i doći
po nas, i nagraditi nas više nego sve ostale svoje sledbenike! Mi smo
mu jedini verni! Jedino smo mi pokušali da ga pronađemo!
Ali momak je pokušavao da se izbori s dementorima, mada je
Hari primetio da je njihova hladna, ispijajuća moć počela da deluje
na dečaka. Gomila se rugala i dobacivala, neki su već bili na nogama
dok su ženu odvlačili iz tamnice, a momak nastavljao da se bori.
– Ja sam tvoj sin! – vrisnu on Čučnju. – Ja sam ti sin!
– Nisi ti moj sin! – urliknu gospodin Čučanj, naglo iskolačivši
oči. – Ja nemam sina!
Krhka veštica pored njega duboko uzdahnu, i prući se preko
svog sedišta. Onesvestila se. Izgledalo je da Čučanj to nije ni
primetio.
– Vodite ih! – zareža Čučanj na dementore, dok mu je
pljuvačka letela iz usta. – Vodite ih i neka istrunu tamo!
– Oče! Oče, nisam bio umešan! Ne! Ne! Oče, molim te!
– Mislim, Hari, da je vreme da se vratimo u moju kancelariju –
reče tihi glas u Harijevo uvo.
Hari se ukoči. Osvrnu se oko sebe. Potom pogleda nadesno od
sebe.
Albus Dambldor je sedeo s njegove desne strane, posmatrajući
kako Čučnjevog sina odvode dementori – a s njegove leve strane
takođe je sedeo Albus Dambldor posmatrajući ga.
– Hajde – reče Dambldor s njegove leve strane i uhvati Harija
pod ruku. Hari oseti kako se diže u vazduh. Tamnica oko njega nestade.
Na trenutak, sve je bilo tmina, a onda oseti kao da je napravio
kolut u vazduhu, usporeno, odjednom se dočekavši na noge u bleštavom
svetlu Dambldorove suncem osvetljene kancelarije. Kamena
zdela je podrhtavala u vitrini ispred njega, a Albus Dambldor je stajao
pred njim.
– Profesore – Hari udahnu – znam da nije trebalo... nisam hteo...
vrata vitrine su bila odškrinuta i ja...
– Potpuno razumem – reče Dambldor. On podiže zdelu, odnese
je do svog stola, stavi je na njegovu uglačanu površinu, i sede na
stolicu iza njega. On pokaza Hariju da sedne ispred njega.
Hari to i učini, zureći u kamenu zdelu. Njen sadržaj se vratio u
svoje prvobitno, srebrnastobelo stanje, talasajući se i kovitlajući pod
njegovim pogledom.
– Šta je to? – upita Hari nesigurno.
– Ovo? Zove se Sito-za-misli – reče Dambldor. – Ponekad
shvatim, a siguran sam da i ti znaš taj osećaj, da jednostavno imam
previše misli i sećanja zbijenih u svom umu.
– Ovaj... – reče Hari, koji nije mogao da kaže iskreno da se
ikada tako osetio.
– Tada – reče Dambldor, pokazujući ka kamenoj zdeli –
koristim Sito-za-misli. Čovek jednostavno izbaci misli koje su mu
višak iz svog uma, sipa ih u zdelu i kasnije ih pregleda po svojoj
volji. Tako je lakše uočiti veze između stvari, razumeš, kada su u
ovom obliku.
– Hoćete reći... da su ove stvari zapravo vaše misli? – reče
Hari, zureći u kovitlajuću belu supstancu u zdeli.
– Naravno – reče Dambldor. – Da ti pokažem.
Dambldor izvuče svoj štapić iz unutrašnjosti odore i prisloni
njegov vrh na svoju srebrnu kosu, blizu svoje slepoočnice. Kada je
sklonio štapić, činilo se kao da se njegova kosa zadržala za vrh – ali
Hari onda primeti da je to zapravo sjajna nit iste čudnovate
srebrnkastobele materije koja je ispunjavala Sito-za-misli. Dambldor
dodade ovu svežu misao u zdelu, i Hari, zabezeknut, vide sopstveno
lice kako pluta na površini zdele.
Dambldor stavi svoje duge šake s obe strane Sita-za-misli, i
poče da ga trese, kao što bi ga tresao tragač za zlatom, u potrazi za
zlatnom prašinom... a Hari vide kako se njegovo lice pretapa u Snejpovo,
koji otvori svoja usta i progovori ka tavanici, dok mu je glas
pomalo odjekivao: – Vraća se... i Karkarof... jači i jasniji no ikada...
– Zaključak do kog sam mogao da dođem i sâm, bez ičije pomoći
– uzdahnu Dambldor – ali nema veze. – On proviri preko vrha
svojih naočari u obliku polumeseca ka Hariju, koji je zurio u Snejpovo
lice, koje je nastavilo da se kovitla po zdeli. – Upravo sam
koristio Sito-za-misli, kada je gospodin Fadž stigao na naš zakazani
sastanak, te sam morao da ga sklonim prilično užurbano. Bez sumnje
nisam dobro zatvorio vrata vitrine. Prirodno, privuklo ti je pažnju.
– Žao mi je – promrmlja Hari.
Dambldor zavrte glavom.
– Radoznalost nije greh – reče on. – Ali trebalo bi da ispoljavamo
i obazrivost, uporedo s našom radoznalošću... da, svakako...
Blago se namrštivši, on bocnu misli u zdeli vrhom svog štapića.
Istog trenutka, iz nje izraste figura, figura bucmaste, namrštene devojčice
od nekih šesnaestak godina, koja poče polako da se okreće,
dok su joj stopala i dalje bila u zdeli. Nije se uopšte obazirala ni na
Harija niti na profesora Dambldora. Kada je progovorila, glas joj je
odjekivao, baš kao i Snejpov, kao da dopire iz dubine kamene zdele:
– Bacio je urok na mene, profesore Dambldor, a ja sam ga samo začikavala,
gospodine, samo sam mu rekla da sam ga videla kako se
ljubaka s Florens iza staklene bašte prošlog četvrtka...
– Ali zašto, Berta – reče Dambldor tiho, podigavši pogled
prema devojčici koja se tiho okretala – zašto si uopšte morala da ga
pratiš?
– Berta? – prošaputa Hari, gledajući gore ka njoj. – Da li je to...
Berta Džorkins?
– Da – reče Dambldor, gurnuvši misli nazad u zdelu svojim
štapićem. Berta utonu među ostale misli, i one ponovo postadoše
srebrnaste i neprozirne. – To je Berta kakvu pamtim iz škole.
Srebrna svetlost iz Sita-za-misli osvetli Dambldorovo lice i
Hari primeti koliko on najednom izgleda star. Znao je, naravno, da
Dambldor postaje sve stariji, ali nikada nije razmišljao o Dambldoru
kao o starcu.
– Dakle, Hari – reče Dambldor tiho. – Pre nego što si se izgubio
u mojim mislima, hteo si nešto da mi saopštiš.
– Da – reče Hari. – Profesore... bio sam na Predskazivanju
maločas, i... ovaj... zaspao sam.
On na trenutak zastade, pitajući se da li da očekuje prekor, ali
Dambldor jednostavno reče: – Sasvim razumljivo. Nastavi.
– Pa, usnuo sam san – reče Hari. – San o Lordu Voldemoru.
Mučio je Crvorepa... znate ko je Crvorep...
– Naravno da znam – reče Dambldor, podstičući ga da nastavi.
– Molim te, pričaj dalje.
– Voldemor je dobio pismo preko sove. Rekao je otprilike nešto
kao da je Crvorepova brljotina ispravljena. Rekao je da je neko
mrtav. Onda je rekao da ipak neće nahraniti svoju zmiju Crvorepom
– bila je to zmija pored njegove stolice. Rekao je – rekao je da će
umesto toga zmiju nahraniti mnome. Onda je izveo Bolnu kletvu na
Crvorepu – a mene je zaboleo moj ožiljak – reče Hari. – To me je
probudilo, toliko me je jako zaboleo.
Dambldor ga samo pogleda.
– Ovaj... to je sve – reče Hari.
– Vidim – reče Dambldor tiho. – Vidim. Dakle, da li te je ožiljak
boleo još neki put tokom ove godine, osim onda kada te je
probudio tokom leta?
– Ne, ja... kako ste znali da me je probudio tokom leta? – reče
Hari, zaprepašćen.
– Nisi jedini koji se dopisuje sa Sirijusom – reče Dambldor. – I
ja sam u kontaktu s njim otkako je napustio Hogvorts prošle godine.
Ja sam taj koji mu je predložio planinsku pećinu kao najbezbednije
utočište za njega.
Dambldor se pridiže i poče da se šetka levo-desno iza svog
stola. Tu i tamo, prislonio bi vrh štapića na slepoočnicu i izvukao još
koju svetleću misao, koju bi potom smestio u sito. Misli u njemu
počeše da kruže tako brzo da Hari nije mogao ništa da razazna. Bila
je to samo gomila zamućenih boja.
– Profesore? – reče on tiho, posle nekoliko minuta.
Dambldor prestade da korača i pogleda u Harija.
– Izvinjavam se – reče on tiho. Zatim ponovo sede za svoj sto.
– Da li... da li znate zašto me ožiljak boli?
Dambldor na trenutak napregnuto pogleda u Harija, a onda
reče: – Imam jednu teoriju, ništa više od toga... Verujem da te ožiljak
boli kad je Lord Voldemor blizu tebe, ili pak kad oseća snažan napad
mržnje.
– Ali... zašto?
– Zato što ste ti i on povezani kletvom koja nije uspela – reče
Dambldor. – To nije običan ožiljak.
– Dakle, mislite... san... da li se stvarno dogodio?
– Moguće je – reče Dambldor. – Čak bih rekao – verovatno.
Hari, da li si video Voldemora?
– Ne – reče Hari. – Samo naslon njegove stolice. Ali – i ne bih
imao šta da vidim, zar ne? Hoću reći, on nema telo, zar ne? Ali... ali
kako je onda mogao da drži štapić? – reče Hari polako.
– Kako, zbilja? – promrmlja Dambldor. – Zbilja, kako...
Neko vreme ni Hari ni Dambldor nisu progovarali. Dambldor je
gledao po sobi, s vremena na vreme stavljajući svoj štapić na
slepoočnicu, i dodavao još poneku svetlucavu, srebrnu misao u
kovitlavu masu unutar Sita-za-misli.
– Profesore – reče Hari napokon – mislite li da on jača?
– Voldemor? – reče Dambldor, gledajući u Harija preko sita.
Bio je to karakterističan, prodoran pogled koji mu je Dambldor upućivao
i u drugim prilikama, a koji je Hariju davao osećaj kao da
Dambldor gleda kroz njega, na način na koji to nije moglo ni
Ćudljivkovo magično oko. – Ponavljam, Hari, mogu ti pružiti samo
svoje sumnje.
Dambldor ponovo uzdahnu. Delovao je starije i umornije no
ikada.
– Godine Voldemorovog uzdizanja – reče on – bile su obeležene
brojnim nestancima. Berta Džorkins je nestala bez traga na
mestu gde je Voldemor poslednji put viđen. Gospodin Čučanj je
takođe nestao... baš unutar ovog školskog imanja. A bio je i treći
nestanak, jedan kome Ministarstvo, sa žalošću moram primetiti, ne
pridaje nikakvu važnost, pošto se radilo o jednom Normalcu.
Njegovo ime je Frenk Brajs, živeo je u selu u kome je odrastao Voldemorov
otac, i nije viđen od prošlog avgusta. Vidiš, ja čitam i normalske
novine, za razliku od većine mojih prijatelja iz Ministarstva.
Dambldor pogleda Harija mrtav ozbiljan. – Ovi nestanci su, po
mom mišljenju, povezani. Ministarstvo se ne slaže sa mnom – kao
što si možda i čuo, dok si stajao ispred moje kancelarije.
Hari klimnu glavom. Tišina se ponovo spusti, dok je Dambldor
opet povremeno izvlačio svoje misli. Hari je osećao da bi trebalo da
ode, ali radoznalost ga je držala u stolici.
– Profesore? – reče on ponovo.
– Da, Hari? – reče Dambldor.
– Ovaj... mogu li da vas pitam nešto... o suđenju kome sam
prisustvovao u Situ?
– Možeš – reče Dambldor teško. – Prisustvovao sam mnogim,
ali neka suđenja mi se vraćaju u misli jasnije nego druga... pogotovo
sada...
– Znate... znate ono suđenje u kome ste me zatekli? Ono sa
Čučnjevim sinom? Pa... da li su to pričali o Nevilovim roditeljima?
Dambldor oštro pogleda Harija.
– Da li ti je Nevil ikad rekao zašto je odrastao sa svojom
bakom? – upita on.
Hari zavrte glavom, pitajući se, dok je to činio, kako je mogao
da nikad ne pita Nevila o tome, tokom skoro četiri godine koliko ga
već poznaje.
– Da, govorili su o Nevilovim roditeljima – reče Dambldor. –
Njegov otac, Frenk, bio je Auror, baš kao profesor Ćudljivko. Njega
i njegovu ženu su mučili kako bi izvukli informacije o tome gde se
nalazio Voldemor nakon što je izgubio svoje moći, kao što si i sâm
čuo.
– Znači, mrtvi su? – reče Hari tiho.
– Ne – reče Dambldor, glasom punim gorčine kakvu Hari nikad
pre nije čuo – poludeli su. Oboje se nalaze u Bolnici svetog Munga
za magijske bolesti i povrede. Verujem da ih Nevil posećuje preko
raspusta, sa svojom bakom. Oni ga ne prepoznaju.
Hari je sedeo tamo, užasnut. Nikada nije mogao ni da pomisli...
nikada, za četiri godine, nije se ni potrudio da sazna...
– Longbotomovi su bili veoma popularni – reče Dambldor. –
Napadi na njih odigrali su se posle Voldemorovog pada, baš kada su
svi pomislili da su bezbedni. Ti napadi su izazvali talas besa kakav
nikada nisam video. Ministarstvo je bilo pod velikim pritiskom da
uhvati one koji su to počinili. Nažalost, dokazi koje su Longbotomovi
mogli da pruže nisu bili – uzevši u obzir njihovo stanje – baš
previše pouzdani.
– Onda, sin gospodina Čučnja možda i nije bio umešan? – reče
Hari polako.
Dambldor zavrte glavom. – Što se toga tiče, nemam baš nikakvu
ideju.
Hari je ponovo sedeo u tišini, posmatrajući kovitlavi sadržaj
Sita-za-misli. Bila su još dva pitanja koja je izgarao da postavi... ali
su se ticala krivica živih ljudi...
– Ovaj – reče on – gospodin Torbar...
– ... odonda nije bio optužen ni za kakve Mračne aktivnosti –
reče Dambldor mirno.
– U redu – reče Hari užurbano, ponovo zureći u sadržaj Sita,
koji se sada sporije kovitlao, pošto je Dambldor prestao da ubacuje
nove misli. – I... ovaj...
Ali je Sito-za-misli izgleda sâmo postavilo pitanje umesto
njega. Snejpovo lice ponovo je plutalo po površini. Dambldor
pogleda u njega, a onda u Harija.
– Što važi i za profesora Snejpa – reče on.
Hari se zagleda u Dambldorove svetloplave oči, i ono što je
zaista želeo da sazna izlete mu iz usta pre nego što je uspeo da ga
zaustavi. – Zbog čega ste tako sigurni da je on zaista prestao da
podržava Voldemora, profesore?
Dambldor je gledao Harija nekoliko sekundi, a onda reče: – To
je, Hari, nešto između profesora Snejpa i mene.
Hari je znao da je razgovor završen. Dambldor nije delovao
ljutito, ali je u njegovom glasu bio prizvuk koji je Hariju govorio da
je vreme da ide. On ustade, a za njim i Dambldor.
– Hari – reče on, kad Hari dođe do vrata. – Molim te da ne govoriš
nikom o Nevilovim roditeljima. On ima pravo da to sâm obznani,
kad bude spreman.
– Da, profesore – reče Hari, okrenuvši se da izađe.
– I još nešto...
Hari se osvrnu.
Dambldor je stajao nad Sitom, lica osvetljenog srebrnim snopovima
svetlosti, delujući starije no ikada. Na trenutak je zurio u Harija,
a onda reče: – Želim ti sreću u trećem podvigu.

31. Treći podvig



– Dambldor takođe misli da Znaš-Već-Ko postaje sve jači? –
prošaputa Ron.
Sve što je Hari video u Situ-za-misli, i bezmalo sve što mu je
Dambldor rekao i pokazao potom, u međuvremenu je podelio s
Ronom i Hermionom – i, naravno, sa Sirijusom, kome je poslao
sovu čim je izašao iz Dambldorove kancelarije. Hari, Ron i Hermiona
su te večeri sedeli do kasno u dnevnom boravku, pričajući o
tome sve dok Hariju u glavi nije počelo da zuji, i dok nije konačno
shvatio šta je Dambldor mislio rekavši da mu je glava bila toliko prepuna
misli da mu je bilo pravo olakšanje da ih negde prespe.
Ron je zurio u ognjište dnevnog boravka. Hariju se učinilo da je
Ron malčice zadrhtao, iako je veče bilo toplo.
– I on veruje Snejpu? – reče Ron. – Zaista veruje Snejpu, iako
zna da je bio Smrtožder?
– Da – reče Hari.
Hermiona nije progovorila već deset minuta. Sedela je s glavom
među rukama, zureći u svoja kolena. Hari pomisli da i ona
izgleda kao da bi joj dobro došlo jedno Sito-za-misli.
– Rita Skiter – promrmlja ona najzad.
– Kako možeš sad da brineš o njoj? – reče Ron, s nevericom.
– Ne brinem o njoj – reče Hermiona svojim kolenima. – Samo
razmišljam... sećaš se šta mi je rekla u Tri Metle? ’Znam neke stvari
o Ludu Torbaru, od kojih bi ti se kosa ukovrdžala.’ Na ovo je mislila,
zar ne? Bila je izveštač s njegovog suđenja. I znala je da je prenosio
informacije Smrtožderima. A i Vinki takođe, sećate se?...
’Gospon Torbar je loš čarobnjak.’ Čučanj je sigurno bio besan što se
ovaj izvukao, pa je o tome verovatno pričao kod kuće.
– Da, ali Torbar nije namerno prenosio informacije, zar ne?
Hermiona slegnu ramenima.
– A Fadž misli da je Madam Maksim napala Čučnja? – reče
Ron, okrenuvši se Hariju.
– Aha – reče Hari – ali to govori samo zato što je Čučanj nestao
blizu bobatonske kočije.
– Nikada nismo ni sumnjali na nju, zar ne? – reče Ron polako.
– Mada ona definitivno ima džinovske krvi u sebi, a ne želi to da
prizna...
– Naravno da ne želi – reče Hermiona oštro, podižući pogled. –
Vidi samo šta se dogodilo Hagridu kada je Rita saznala za njegovu
majku. Vidi Fadža, kako odmah preuranjeno donosi zaključke o njoj
samo zbog toga što je delom džin. Kome trebaju takve predrasude? I
ja bih verovatno tvrdila da imam krupne kosti kada bih znala da će
mi se isto to dogoditi ako budem govorila istinu.
Hermiona pogleda na svoj sat.
– Nismo uopšte vežbali! – reče ona, delujući preneraženo. –
Trebalo je da vežbamo Onesposobljavajući urok! Moraćemo sutra da
se bacimo na to! Hajde, Hari, moraš da se naspavaš.
Hari i Ron se polako popeše do spavaonice. Dok je navlačio
pidžamu, Hari pogleda u Nevilov krevet. Održavši reč koju je dao
Dambldoru, nije rekao Ronu i Hermioni za Nevilove roditelje. Dok
je skidao naočare, i uvlačio se u krevet s baldahinom, Hari je pokušavao
da zamisli kako bi se osećao da su mu roditelji i dalje živi ali
da ne mogu da ga prepoznaju. Hari je stalno pridobijao simpatije
nepoznatih ljudi zato što je bio siroče, ali dok je slušao Nevila kako
hrče, mislio je kako Nevil sve to zaslužuje više od njega. Ležeći u
tami, Hari je osećao kako u njemu narastaju bes i mržnja prema ljudima
koji su mučili gospodina i gospođu Longbotom... prisetio se
dobacivanja gomile dok su dementori odvlačili Čučnjevog sina i
njegove prijatelje iz sudnice... razumeo je kako su se osećali... a
onda se priseti mlečnobelog lica dečaka koji vrišti, i prenuvši se
shvati kako je ovaj umro godinu dana kasnije...
Bio je to Voldemor, mislio je Hari, zureći u baldahin na svom
krevetu u toj tmini, sve se na kraju svodilo na Voldemora... on je bio
taj koji je rasturio sve te porodice, koji im je svima upropastio
živote...
* * *
Trebalo je da Ron i Hermiona spremaju ispite, koje će polagati na
dan trećeg podviga, ali oni su sav svoj trud uložili u to da pomognu
Hariju da se pripremi.
– Ne brini za to – reče Hermiona kratko, kada im je Hari to predočio
i rekao da mu ne bi smetalo ukoliko neko vreme sâm vežba. –
Makar ćemo dobiti najviše ocene iz Odbrane od Mračnih veština, na
času nikako ne bismo mogli da naučimo sve ove uroke.
– Ukoliko jednom svi budemo Aurori, ovo nam je dobra vežba
za to – reče Ron uzbuđeno, isprobavajući Onesposobljavajući urok
na osi koja je zujeći uletela u sobu, i učinivši da osa ostane ukočena
u vazduhu.
Početkom juna, raspoloženje u zamku ponovo je postajalo napeto
i uzbuđenje je raslo. Svi su željno iščekivali treći podvig, koji je
trebalo da se odigra nedelju dana pre kraja školske godine. Svakog
slobodnog trenutka Hari je vežbao uroke. Osećao je veće samopouzdanje
kad je reč o ovom podvigu nego u prethodna dva. Iako će
taj podvig nesumnjivo biti opasan i težak, Ćudljivko je u pravu: Hari
je dosad već uspevao da prođe pored magijskih prepreka i monstruoznih
stvorenja, a sad čak ima i izvesno predznanje, neku šansu
da se pripremi za ono što ga čeka.
Kad joj je već dosadilo da ih hvata na delu po celoj školi, profesorka
Mek Gonagal je dala Hariju dozvolu da koristi praznu učionicu
Preobražavanja za vreme ručka. Uskoro je savladao Onesposobljavajući
urok, čin koja bi usporila i zaustavila svakog
napadača, Rasparčavajuću kletvu, kojom bi mogao da raznese svaki
čvrsti predmet koji bi mu preprečio put, i Četvorostranu čin – Hermionino
korisno otkriće – koja je mogla da natera njegov štapić da
pokazuje ka severu, kako bi mogao da proveri kreće li se pravim
smerom unutar lavirinta. Ipak, i dalje je imao problema sa Zaštitnom
čini. Trebalo je da ta čin stvori privremeni nevidljivi zid oko njega,
koji bi odbijao manje kletve i uroke. Hermiona je ipak uspela da je
probije dobro usmerenim Urokom gumenih nogu. Hari se lelujao po
sobi čitavih deset minuta, pre nego što je Hermiona uspela da nađe
protivurok.
– Mada ti i dalje ide vrlo dobro – reče Hermiona ohrabrujuće,
gledajući svoj spisak, prekriživši čini koje su dotad već naučili. –
Neke od ovih će ti sigurno koristiti.
– Dođite da vidite ovo – reče Ron, koji je stajao pored prozora.
Zurio je u imanje oko škole. – Šta to Melfoj radi?
Hari i Hermiona priđoše da vide. Tu ispod njih, Melfoj, Kreb i
Gojl stajali su u senci drveta. Kreb i Gojl su, izgleda, bili na straži:
obojica su se zlobno smeškala. Melfoj je držao ruku na ustima i
nešto govorio u nju.
– Izgleda kao da koristi voki-toki – reče Hari radoznalo.
– Nemoguće – reče Hermiona – rekla sam vam, takve stvari ne
funkcionišu u blizini Hogvortsa. Hajde, Hari – dodade ona živahno,
okrenu se od prozora i krenu ka sredini sobe – probaj ponovo tu
Zaštitnu čin.
* * *
Sirijus je sada slao po jednu sovu dnevno. Kao i Hermiona, i on je
hteo da se, više no na išta drugo, usredsrede na to da Hari uspešno
prebrodi poslednji podvig. U svakom pismu podsećao je Harija da
nije odgovoran nizašta što se zbiva izvan hogvortskih zidina, niti je u
Harijevoj moći da na to iole utiče.
Ukoliko Voldemor zaista ponovo postaje sve jači,
meni je najpreče da obezbedim tvoju sigurnost. Nema
šanse da te se on dočepa dok si pod Dambldorovom zaštitom,
ali svejedno, nemoj ništa da rizikuješ: koncentriši
se na to da bezbedno pro|eš kroz lavirint, a onda ćemo
moći da usmerimo našu pažnju na druge stvari.
Što se više bližio dvadeset četvrti jun, Hari se sve više živcirao,
ali ništa nije bilo ni upola onako strašno kao što je bilo pred prvi i
drugi podvig... Prvo, bio je siguran da je ovoga puta učinio sve što je
u njegovoj moći da se pripremi za podvig. Drugo, bio je to poslednji
deo i, koliko god ga dobro ili loše uradio, turnir će najzad biti gotov,
što će predstavljati ogromno olakšanje.
* * *
Ujutro uoči trećeg podviga, za vreme doručka, za grifindorskim stolom
bilo je veoma bučno. Doletele su poštanske sove, a s njima i
pismo s najboljim željama od Sirijusa. Bilo je to samo parče pergamenta,
presavijeno i s blatnjavim otiskom šape, ali Hariju je i to
mnogo značilo. Jedna sova kukuvija dolete i do Hermione, noseći,
kao i obično, jutarnji primerak Dnevnog proroka. Ona otvori novine,
pogleda naslovnu stranu i, zagrcnuvši se, ispljunu puna usta soka od
bundeve po sebi.
– Šta je bilo? – rekoše Hari i Ron uglas, zureći u nju.
– Ništa – reče Hermiona brzo, pokušavajući da gurne novine
izvan njihovog vidokruga, ali ih Ron zgrabi.
I on pogleda u naslov, pa reče: – Nemoguće. Ne danas. Ta matora
krava.
– Šta? – reče Hari. – Opet Rita Skiter?
– Ne – reče Ron, i kao i Hermiona, pokuša da skloni novine
pod sto.
– O meni je, zar ne? – reče Hari.
– Ne – reče Ron, potpuno neubedljivim tonom.
Ali pre nego što je Hari stigao da zatraži novine, Drako Melfoj
se sa sliterinskog stola razdra preko Velike sale.
– Hej, Poteru! Poteru! Kako ti je glava? Da li ti je dobro? Jesi li
siguran da nam nećeš ovde podivljati?
Melfoj je takođe držao primerak Dnevnog proroka. Sliterinci su
se smejali za svojim stolom, okrećući se na stolicama da bi videli
Harijevu reakciju.
– Daj da vidim – reče Hari Ronu. – Daj ovamo.
Vrlo nevoljno, Ron mu predade novine. Hari ih okrenu i vide
sopstvenu sliku ispod krupnog naslova:
HARI POTER
’POREMEĆEN I OPASAN’
Dečak koji je pobedio Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati
mentalno je labilan, a moguće i opasan, piše Rita Skiter,
specijalni dopisnik. Nedavno su svetlost dana ugledali
uznemirujući dokazi koji svedoče o čudnovatom ponašanju
Harija Potera, a koji bacaju senku sumnje na njegovu
spremnost da se takmiči na zahtevnom takmičenju kakvo je
Tročarobnjački turnir, pa čak i da pohađa nastavu u Hogvortskoj
školi.
Poter se redovno onesvešćuje po školi, ekskluzivno
otkriva Dnevni prorok, i često se žali na bol u predelu
ožiljka na njegovom čelu (suvenir od kletve kojom je
Znate-Već-Ko pokušao da ga ubije). Prošlog ponedeljka,
nasred časa Predskazivanja, vaša verna reporterka
Dnevnog proroka prisustvovala je sceni kada je Poter
naprasno izleteo sa časa, tvrdeći da ga ožiljak boli toliko
jako da ne može da ostane na času.
Moguće je, tvrde eksperti u Bolnici svetog Munga za
magijske bolesti i povrede, da je Poterov mozak na neki
način oštećen posle napada Znate-Već-Koga, i da je
njegovo insistiranje na bolu u predelu ožiljka zapravo
izraz njegove duboko potisnute zbunjenosti.
– Možda se čak i pretvara – rekao je jedan specijalista
– mogao bi to biti način da privuče pažnju.
Dnevni prorok je pak otkrio zabrinjavajuće činjenice
o Hariju Poteru, koje je Albus Dambldor, direktor Hogvortsa,
pažljivo čuvao od čarobnjačke javnosti.
– Poter ume da govori nemuštim jezikom – otkriva
Drako Melfoj, učenik četvrte godine na Hogvortsu. – Pre
par godina bilo je mnogo napada na učenike, i većina
ljudi je mislila da Poter stoji iza njih, pošto su ga videli
kako je izgubio strpljenje u Klubu dvoboja i napujdao
zmiju na nekog drugog dečaka. Naravno, sve je zataškano.
Ali kasnije se, takođe, sprijateljio s vukodlacima i
džinovima. Mislimo da bi on uradio bilo šta da stekne
makar trunku moći.
Nemušti jezik, mogućnost komuniciranja sa zmijama,
odavno se smatra jednom od Mračnih veština. Zapravo,
najpoznatiji poznavalac nemuštog jezika našeg doba bio
je niko drugi do Znate-Već-Ko, lično. Član Lige za zaštitu
od Mračnih sila, koji nije želeo da bude imenovan, izjavio
je da svakog čarobnjaka koji ume da govori nemuštim
jezikom smatra ’vrednim istraživanja’: ’Lično, bio bih
krajnje sumnjičav prema svakome ko ume da razgovara sa
zmijama, pošto se zmije često koriste u najgorim vrstama
Mračne magije, i tokom istorije su često povezivane sa
zlim čarobnjacima. Takođe, Svako ko pronalazi društvo
među takvim opakim stvorenjima kao što su vukodlaci i
džinovi verovatno je sklon nasilju.’
Albus Dambldor bi obavezno trebalo da razmotri
treba li dečaku poput ovoga dozvoliti da se takmiči na
Tročarobnjačkom turniru. Neki strahuju da bi Poter
mogao da pribegne Mračnim veštinama u očajničkom
pokušaju da pobedi na turniru, čiji se treći podvig odigrava
večeras.
– Malo me je pustila na miru, je li? – reče Hari nehajno, presavijajući
novine.
Za sliterinskim stolom, Melfoj, Kreb i Gojl su mu se smejali,
lupkajući se prstima po glavi, praveći groteskno ludačke izraze i
palacajući jezicima kao zmije.
– Kako li je samo znala da te je ožiljak boleo na Predskazivanju?
– upita Ron. – Nije bilo šanse da se ušunja unutra, nikako nije
mogla da čuje...
– Prozor je bio otvoren – reče Hari. – Ja sam ga otvorio da se
nadišem vazduha.
– Bio si na vrhu severnog tornja! – reče Hermiona. – Tvoj glas
se nije mogao čuti dole na imanju!
– Pa, ti si ta koja bi trebalo da istražuje magijske metode prisluškivanja!
– reče Hari. – Ti meni reci kako je to uradila!
– Pokušavala sam da saznam! – reče Hermiona. – Ali ja... ali...
Čudnovat, snen izraz pređe preko Hermioninog lica. Ona polako
podiže ruku i prstima prođe kroz kosu.
– Da li ti je dobro? – upita Ron, namrštivši se.
– Da – reče Hermiona bez daha. Ponovo prođe prstima kroz
kosu, a onda približi ruku svojim ustima, kao da govori u nevidljivi
voki-toki. Hari i Ron se pogledaše zbunjeno.
– Upravo mi je pala jedna ideja na pamet – reče Hermiona,
zureći u prazno. – Mislim da znam... pošto onda niko ne bi mogao da
vidi... čak ni Ćudljivko... a ona bi mogla da se popne na sims od prozora...
ali nije joj dozvoljeno... definitivno joj nije dozvoljeno... Mislim
da je imamo! Samo mi dajte dve sekunde da odem u biblioteku...
samo da se uverim!
Zatim Hermiona zgrabi torbu i odjuri iz Velike sale.
– Ej! – povika Ron za njom. – Imamo ispit iz Istorije magije
kroz deset minuta! Bokca mu – reče on, okrećući se ka Hariju –
mora da zaista mrzi onu Skiterovu kad rizikuje da propusti početak
ispita. Šta ćeš ti raditi na Binsovom času – ponovo ćeš da čitaš?
Izuzet sa ispita i testova na kraju godine, pošto je Tročarobnjački
šampion, Hari je na svakom ispitnom času do sada sedeo u dnu
učionice, tražeći nove čini i magije za treći podvig.
– Verovatno – reče Hari Ronu. Ali upravo tada, profesorka
Mek Gonagal priđe grifindorskom stolu, i krenu pravo ka njemu.
– Poteru, šampioni se skupljaju u sobi pored Sale posle doručka
– reče ona.
– Ali podvig je tek večeras! – reče Hari, slučajno prosuvši kajganu
po svojoj odori, plašeći se da je pogrešno shvatio u koliko sati
se podvig održava.
– Znam, Poteru – reče ona. – Porodice šampiona pozvane su da
posmatraju poslednji podvig, znaš. Ovo je samo prilika da se
pozdravite s njima.
Ona produži dalje. Hari ostade zabezeknut.
– Ne očekuje valjda da se Darslijevi pojave, je li? – upita on
Rona tupo.
– Pojma nemam – reče Ron. – Hari, bolje da požurim, zakasniću
na Binsov ispit. Vidimo se kasnije.
Hari dovrši doručak u Velikoj sali koja se praznila. On primeti
Fler Delaker kako ustaje od rejvenkloovskog stola i pridružuje se
Sedriku, koji prođe preko sale u susednu prostoriju i uđe u nju. Nedugo
zatim, tromo se gegajući, pridruži im se Krum. Hari ostade gde
je bio. Nije mu se baš išlo u tu prostoriju. On nema porodicu – bar ne
porodicu koja bi navratila da vidi kako on rizikuje svoj život. Ali baš
kad je ustao, pomislivši kako bi mogao da se popne do biblioteke i
još malo se pozabavi obnavljanjem gradiva o činima i urocima, vrata
susedne sobe se otvoriše, i Sedrik promoli glavu.
– Hari, hajde, čekaju te!
Potpuno zbunjen, Hari ustade. Darslijevi nikako nisu mogli biti
ovde, zar ne? On pređe preko Sale i otvori vrata susedne odaje.
Sedrik i njegovi roditelji bili su odmah kod vrata. Viktor Krum
je bio u jednom ćošku i pričao sa svojim tamnokosim roditeljima na
brzom i nerazumljivom bugarskom. Od oca je nasledio svoj povijeni
nos. Na drugoj strani sobe Fler je ćaskala sa svojom majkom na francuskom.
Flerina mlađa sestra, Gabrijela, držala je majku za ruku.
Ona mahnu Hariju, koji joj uzvrati pozdrav. Onda vide gospođu
Vizli i Bila kako stoje ispred kamina, široko mu se osmehujući.
– Iznenađenje! – reče gospođa Vizli uzbuđeno, kad se Hari radosno
nasmeši i odšeta do njih. – Mi rešili da dođemo i da te posmatramo,
Hari! – Ona se sagnu i poljubi ga u obraz.
– Jesi li dobro? – reče Bil, kezeći se Hariju i rukova se s njim. –
Čarli je želeo da dođe, ali nije mogao da odvoji slobodnog vremena.
Rekao je da si bio neverovatan u borbi protiv šiljorepog.
Preko ramena svoje majke, Fler Delaker je, primeti Hari, posmatrala
Bila s velikim interesovanjem. Hari je uočio da joj nipošto
ne smetaju ni duga kosa, niti minđuše s očnjacima.
– To je zbilja lepo od vas – promrmlja Hari gospođi Vizli. – Na
trenutak sam pomislio – Darslijevi...
– Hmm – reče gospođa Vizli, napućivši usne. Uvek se suzdržavala
od kritikovanja Darslijevih pred Harijem, ali uvek bi joj
oči blesnule na sâm pomen njihovog imena.
– Sjajno je biti ponovo ovde – reče Bil, okrećući se po sobi (Violeta,
prijateljica Debele Dame namignu mu iz svog rama). – Nisam
bio ovde jedno pet godina. Da li je slika onog ludog viteza još tu?
Ser Kadogana?
– O, da – reče Hari, koji je ser Kadogana upoznao još prošle
godine.
– A Debela Dama? – upita Bil.
– Ona je bila tu i u moje doba – reče gospođa Vizli. – Jednom
me je tako izgrdila, kad sam se vraćala u spavaonicu u četiri ujutru...
– Šta si ti radila van svoje spavaonice u četiri ujutru? – upita
Bil, gledajući u gospođu Vizli s čuđenjem.
Gospođa Vizli se nasmeši, a u očima joj se pojavi čudan sjaj.
– Tvoj otac i ja smo išli u noćnu šetnju – reče ona. – Njega je
uhvatio Apolion Pringl – on je tada bio domar – tvoj otac još uvek
ima ožiljke.
– Da li bi nas proveo malo, Hari? – reče Bil.
– Da, važi – reče Hari i svi izađoše u Veliku salu.
Dok su prolazili pored Amosa Digorija, on se osvrnu. – Tu si,
je li? – reče on, odmeravajući Harija uzduž i popreko. – Kladim se
da nisi više tako samouveren, sad kad ti se Sedrik približio po broju
poena, je li?
– Šta? – reče Hari.
– Ignoriši ga – reče Sedrik tiho Hariju, mršteći se na svog oca.
– Ljut je još od kada je Rita Skiter napisala članak o Tročarobnjačkom
turniru – znaš, kada je ispalo da si ti jedini hogvortski
šampion.
– Nije se mnogo trudio da je ispravi, zar ne? – reče Amos
Digori, dovoljno glasno da ga Hari čuje, dok je izlazio kroz vrata s
gospođom Vizli i Bilom. – Pa ipak... pokazaćeš mu ti, Sede. Već si
ga jednom pobedio, zar ne?
– Rita Skiter je ta koja pravi nevolje, Amose! – reče gospođa
Vizli ljutito. – Rekla bih da bi ti to morao znati, pošto radiš za
Ministarstvo!
Gospodin Digori je izgledao kao da će nešto ljutito da izusti, ali
ga njegova žena uhvati za ruku te on mirno slegnu ramenima i
okrenu se.
Hari je proveo prijatno jutro šetajući se preko osunčanog
imanja s Bilom i gospođom Vizli, pokazujući im bobatonsku kočiju i
durmstranški brod. Gospođu Vizli je zaintrigirala Mlatarajuća vrba,
koja je posađena tek pošto je ona završila školu, i nadugo i naširoko
se prisećala čuvara imanja pre Hagrida, čoveka po imenu Og.
– Kako je Persi? – upita Hari, dok su se šetali oko staklene
bašte.
– Nije dobro – reče Bil.
– Veoma je uznemiren – reče gospođa Vizli, snizivši ton i osvrćući
se oko sebe. – Ministarstvo pokušava da prikrije nestanak
gospodina Čučnja, ali su Persija priveli na ispitivanje zbog instrukcija
koje mu je Čučanj slao. Misle da postoji šansa da ih nije napisao
gospodin Čučanj. Persi je pod velikim pritiskom. Nisu mu dopustili
da zamenjuje gospodina Čučnja kao peti sudija večeras. Umesto
njega, biće to Kornelijus Fadž.
Oni se vratiše u zamak na ručak.
– Mama, Bile! – reče Ron, zapanjeno, kada se priključio grifindorskom
stolu. – Šta vi radite ovde?
– Došli smo da gledamo Harija na poslednjem zadatku! – reče
gospođa Vizli veselo. – Moram priznati, prijatno je što, za promenu,
ne moram ja da kuvam. Kako je bilo na ispitu?
– Oh... Dobro – reče Ron. – Nisam mogao da se setim imena
svih goblinskih pobunjenika, pa sam nekoliko sâm izmislio. U redu
je – reče on, posluživši se kornvolskom paštetom, dok ga je gospođa
Vizli strogo posmatrala – ionako se svi zovu nešto kao Bodrod Bradati,
ili Urg Uprljani, tako da nije bilo teško.
Fred, Džordž i Džini takođe priđoše da sednu pored njih, a
Hariju je bilo tako lepo da se osećao kao da je ponovo u Jazbini.
Zaboravio je da treba da brine o večerašnjem podvigu, i tek kad je
Hermiona došla, na polovini ručka, setio se da je ona imala neku ideju
o Riti Skiter.
– Hoćeš li nam reći...?
Hermiona odmahnu glavom u znak upozorenja, i pogleda u
gospođu Vizli.
– Zdravo, Hermiona – reče gospođa Vizli, mnogo formalnije
nego inače.
– Zdravo – reče Hermiona, čiji se smešak rasplinu u susretu s
hladnim izrazom lica gospođe Vizli.
Hari pogleda u njih dve, a onda reče: – Gospođo Vizli, nije
valjda da ste poverovali u ono đubre koje je Rita Skiter napisala u
Veštičjem nedeljniku? Pošto Hermiona nije moja devojka.
– Oh! – reče gospođa Vizli. – Ne... naravno da nisam!
Ali od tog trenutka bila je mnogo ljubaznija prema Hermioni.
Hari, Bil i gospođa Vizli proveli su popodne u dugoj šetnji oko
zamka, a potom se vratili u Veliku salu na večernju gozbu. Ludo
Torbar i Kornelijus Fadž ponovo su se priključili nastavničkom
stolu. Torbar je delovao posve veselo, ali Kornelijus Fadž, koji je
sedeo pored Madam Maksim, delovao je strogo i ništa nije pričao.
Madam Maksim se usredsredila na svoj tanjir, a Hari primeti da su
joj oči pomalo crvene. Hagrid je neprekidno gledao preko stola ka
njoj.
Bilo je više jela nego inače, ali Hari, koji je već postajao
prilično nervozan, nije mnogo pojeo. Kad začarana tavanica iznad
njih poče da prelazi iz plave u sumračnoljubičastu, Dambldor ustade,
a za nastavničkim stolom nasta tajac.
– Dame i gospodo, kroz pet minuta zamoliću vas da se uputite
ka terenu za kvidič, da prisustvujete trećem i poslednjem podvigu
Tročarobnjačkog turnira. Da li bi šampioni bili ljubazni, moliću lepo,
da odmah pođu s gospodinom Torbarom do stadiona?
Hari ustade. Grifindorci duž celog stola su mu aplaudirali. Vizlijevi
i Hermiona mu poželeše sreću, i on izađe iz Velike sale zajedno
sa Sedrikom, Fler i Krumom.
– Je l’ sve u redu, Hari? – upita ga Torbar, dok su silazili niz
kamene stepenike na imanje. – Siguran si u sebe?
– Dobro sam – reče Hari. Na neki način, to je bila istina. Bio je
nervozan ali se, dok su koračali, neprekidno u glavi preslišavao i
podsećao svih uroka i čini koje je vežbao, i bilo mu je lakše čim je
uvideo da svih može da se seti.
Oni izađoše na teren za kvidič, koji je sada bio neprepoznatljiv.
Svuda duž ivice terena protezala se živica visoka nekoliko metara.
Ispred njih se nalazio procep: ulaz u ogroman lavirint. Prolaz iza
njega delovao je mračno i jezivo.
Pet minuta kasnije, tribine polako počeše da se pune. Kad stotine
učenika nahrupiše ka svojim sedištima, vazduh se ispuni
uzbuđenim glasovima i trupkanjem stopala. Nebo je sada bilo tamnoplavo
ali vedro, i već su se pojavljivale prve zvezde. Hagrid, profesor
Ćudljivko, profesorka Mek Gonagal i profesor Flitvik ušetaše
na stadion i priđoše Torbaru i šampionima. Nosili su velike crvene
svetleće zvezde na šeširima, svi osim Hagrida, koji je svoju stavio na
leđa kaputa od krtičjeg krzna.
– Mi ćemo patrolirati oko lavirinta – reče profesorka Mek Gonagal
šampionima. – Ukoliko upadnete u nevolju, i želite da vas
spasemo, samo pošaljite crvene varnice uvis, i neko od nas će doći
da vas pokupi, razumete li?
Šampioni klimnuše.
– Krenite onda! – reče Torbar veselo patrolirajućoj četvorki.
– Srećno, Hari – prošaputa Hagrid i njih četvoro krenuše različitim
putevima, kako bi se postavili na različitim stranama lavirinta.
Onda Torbar uperi svoj štapić ka svom grlu i promrmlja: –
Sonorus – i njegov magijski pojačan glas razleže se tribinama.
– Dame i gospodo, treći i finalni podvig Tročarobnjačkog
turnira samo što nije počeo! Da vas podsetim kako trenutno izgleda
rang lista! Izjednačeni na prvom mestu, svaki sa po osamdeset pet
poena... gospoda Sedrik Digori i Hari Poter, obojica s Hogvortske
škole! – povici i aplauz nateraše ptice iz Zabranjene šume da odlepršaju
u zamračeno nebo. – Na drugom mestu: gospodin Viktor
Krum, s Durmstranškog instituta! – ponovo aplauz. – I na trećem
mestu – gospođica Fler Delaker, s Bobatonske akademije!
Negde na sredini tribina Hari je mogao da razazna gospođu
Vizli, Bila, Rona i Hermionu koji su uljudno aplaudirali Fler. On im
mahnu, a oni mu uzvratiše, osmehujući mu se.
– I tako... na moj signal, Hari i Sedriče! – reče Torbar. – Tri...
dva... jedan...
On kratko dunu u pištaljku, a Hari i Sedrik pohrliše u lavirint.
Visoke živice bacale su crne senke po stazi i, da li zato što su
bile visoke i guste, ili zato što su bile začarane, zvuk gomile koja ih
je okruživala nestade čim su ušli u lavirint. Hari se osećao maltene
kao da je ponovo pod vodom. On izvuče štapić, promrmlja: – Lumos
– i začu Sedrika kako to isto čini tik iza njega.
Posle dvadesetak metara, put se račvao. Pogledaše se
međusobno.
– Vidimo se – reče Hari, i krenu levim putem, dok Sedrik krenu
desno.
Hari je čuo Torbarev pisak po drugi put. Krum je ušao u lavirint.
Hari požuri. Put koji je izabrao izgledao je sasvim pust. On
skrenu udesno i požuri, držeći štapić visoko iznad glave, pokušavajući
da vidi što dalje ispred sebe. Ipak, na vidiku nije bilo
ničega.
Torbareva pištaljka oglasi se po treći put. Sada su svi šampioni
bili u lavirintu. Hari se neprekidno osvrtao. Ponovo mu se javi onaj
stari osećaj da ga neko posmatra. Svakog minuta lavirint je postajao
sve mračniji, dok se nebo iznad njih skroz zatamnelo. On naiđe na
drugo račvanje.
– Usmeri me – prošaputa on svome štapiću, držeći ga na dlanu.
Štapić se okrenu jedanput, i pokaza na njegovu desnu stranu, ka
zidu od živice. Tamo je bio sever, a Hari je znao da mora ići
severozapadno kako bi došao do centra lavirinta. Najbolje što je
mogao da učini bilo je da krene levim putem, a da skrene desno
prvom mogućom prilikom.
Put pred njim takođe je bio prazan, i kad dođe do desnog
skretanja, i krenu tim pravcem, Hari vide da opet nema nikakvih
prepreka na putu. Nije znao zašto, ali zbog tog nedostatka prepreka
osećao je nelagodu. Sigurno je dosad već trebalo da naiđe na nešto?
Činilo mu se kao da ga lavirint uljuljkuje u lažni osećaj sigurnosti.
Onda začu korake iza sebe. On ispruži štapić, spreman da napadne,
ali njegov zrak pade na Sedrika, koji je upravo dojurio sa staze
zdesna. Sedrik je delovao ozbiljno potresen. Rukav njegove odore se
pušio.
– Hagridovi zadnjerasprskavajući skruti! – prosikta on. –
Ogromni su... jedva sam im pobegao!
On zavrte glavom, i nestade s vidika, odjurivši nekom drugom
stazom. Željan da se što više udalji od skruta, Hari ponovo požuri. A
onda, kad skrenu iza ugla, vide...
Ka njemu je nečujno klizio dementor. Četiri metra visok, lica
skrivenog ispod kapuljače, ispruženih trulih, krastavih ruku, napredovao
je ka njemu, slepo osećajući Harijevo prisustvo. Hari je
mogao da čuje njegov hrapav dah. Osetio je kako ga obuzima hladnoća,
ali znao je šta mora da uradi...
On prizva najsrećniju misao koje je mogao da se seti, potpuno
se usredsredivši na pomisao kako će se iskobeljati iz lavirinta i
proslavljati s Ronom i Hermionom, podiže štapić i povika: – Ekspekto
patronum!
Iz Harijevog štapića izlete srebrni jelen i odgalopira ka dementoru,
koji ustuknu i saplete se o rub svoje odore... Hari nikad nije
video dementora kako se spotiče.
– Stani malo! – povika on, krenuvši za svojim srebrnim Patronusom
– ti si bauk! Ridikulus!
Začu se glasan prasak i biće koje menja oblike eksplodira i
nestade u pramenu dima. Srebrni jelen nestade s vidika. Hari je žalio
što nije mogao da ostane, dobro bi mu došlo neko društvo... ali
nastavi dalje što je brže i tiše mogao, osluškujući pažljivo, ponovo
visoko podignutog štapića.
Levo... desno... opet levo... dvaput se nađe u ćorsokaku.
Ponovo izvede Četvorostranu čin, i otkri da je dotad išao previše istočno.
Okrenu se, skrenu nadesno i vide čudnu zlatnu maglu kako
lebdi ispred njega.
Hari joj pažljivo priđe, upirući svetlećim štapićem u nju. Ličila
mu je na neku čaroliju. Pitao se da li bi mogao da je raznese i oslobodi
sebi prolaz.
– Redukto! – reče on.
Čin prolete pravo kroz maglu, ostavivši je nedirnutu. Trebalo je
da zna: Rasparčavajuća kletva delovala je na čvrste predmete. Šta bi
se dogodilo ako bi prošao kroz maglu? Vredi li rizikovati, ili da
požuri nazad?
I dalje je oklevao, kada nečiji vrisak probi tišinu.
– Fler? – povika Hari.
Nasta muk. On krenu da zagleda svuda oko sebe. Šta joj se dogodilo?
Njen vrisak je izgleda došao spreda. On duboko udahnu i
protrča kroz začaranu izmaglicu.
Svet se okrenu naopačke. Hari je visio sa zemlje, nakostrešene
kose, dok su mu naočare landarale s nosa, preteći da padnu u nebo
bez dna. On ih pribi na vrh nosa i ostade tu da visi, sav prestravljen.
Osećao se kao da su mu stopala zalepljena za travu, koja je sada
postala tavanica. Ispod njega su se tamna, zvezdama prošarana nebesa
gubila u daljini. Osećao je da bi, ako pokuša da pomeri stopala,
pao sa zemlje u nebo.
– Razmisli – reče sebi, kad mu sva krv jurnu u glavu –
razmisli...
Ali nijedna od čini koje je vežbao nije bila podesna za borbu
protiv iznenadne zamene mesta zemlje i neba. Sme li da se usudi da
pomeri nogu? Osećao je kako mu krv bubnja u ušima. Imao je dva
izbora – da proba da se pomeri, ili da baci crvene varnice uvis, i da
ga spasu i diskvalifikuju iz podviga.
On sklopi oči, da ne bi gledao u beskrajni svemir ispod sebe, i
odvoji desnu nogu što je jače mogao od travnate tavanice.
Istog trenutka svet se ispravi. Hari pade na kolena, dodirujući
fantastično čvrstu zemlju. Na trenutak je bio mlitav od šoka. On
duboko udahnu, kako bi se pribrao, a potom opet ustade i požuri
napred, osvrćući se preko ramena dok je istrčavao iz zlatne
izmaglice, koja je nevino svetlucala na mesečini.
On napravi pauzu na raskršću dveju staza i osvrnu se naokolo,
tražeći bilo kakav znak Flerinog prisustva. Bio je siguran da je ona
vrisnula. S čim li se susrela? Da li je dobro? Nije bilo ni traga od crvenih
varnica – znači li to da je uspela sama da se izvuče iz nevolje,
ili da je u toliko golemoj nevolji da ne može ni da se dokopa svog
štapića? Hari skrenu nadesno, s rastućom nelagodom... ali, u isto
vreme, nije mogao a da ne pomisli: jedan šampion manje...
Pehar je bio negde u blizini, a činilo se da Fler više nije u
konkurenciji. Daleko je dogurao, zar ne? Šta ako uspe da pobedi?
Nesigurno, i prvi put otkad je postao šampion, on zamisli sebe kako
diže Tročarobnjački pehar ispred ostatka škole...
Narednih deset minuta nije naleteo ni na šta osim na ćorsokake.
Dvaput je pogrešno skrenuo na istom mestu. Najzad je našao novi
put i sjurio se njime, mašući osvetljenim štapićem, zbog čega mu je
senka svetlucala i izobličavala se po zidovima lavirinta. Onda skrenu
iza još jednog ugla, i nađe se licem i lice sa zadnjerasprskavajućim
skrutom.
Sedrik je bio u pravu – zbilja je bio ogroman. Preko tri metra
dugačak, ličio je više no išta na džinovskog škorpiona. Dugačka
žaoka beše mu savijena na leđima. Njegov debeli oklop svetlucao je
pri svetlosti Harijevog štapića, uperenog u njega.
– Ošamuti!
Ova čin pogodi skrutov oklop i odbi se. Hari se sagnu u pravi
čas, ali oseti miris nagorele dlake. Skrut mu je spalio vrh vlasi na
glavi. Zatim skrutov zadnji deo eksplodira i vatra suknu ka njemu.
– Impedimenta! – povika Hari. Čin ponovo pogodi skrutov oklop
i odbi se. Hari se zatetura nekoliko koraka unazad i pade. –
IMPEDIMENTA!
Skrut je bio na nekoliko centimetara od njega kada se naglo
ukoči – uspeo je da pogodi njegov mesnat, neoklopljen stomak.
Dahćući, Hari se otrže od njega i potrča, iz sve snage, u suprotnom
pravcu – Onesposobljavajući urok nije bio trajan, te bi skrut svakog
trenutka mogao da povrati kontrolu nad sopstvenim udovima.
On skrenu levo i opet naiđe na ćorsokak, potom desno, i naiđe
na još jedan: nateravši sebe da stane, dok mu je srce bubnjalo, on
ponovo izvede Četvorostranu čin, vrati se istim putem kojim je
došao i izabra stazu koja će ga voditi na severozapad.
Već nekoliko minuta je žurio novim putem, kada na stazi koja
je išla paralelno s njegovom začu nešto od čega se na mestu ukoči.
– Šta to radiš? – povika Sedrikov glas. – Šta kog vraga misliš
da radiš?
A onda Hari začu Krumov glas.
– Krucio!
Vazduh se najednom ispuni Sedrikovim povicima. Užasnut,
Hari poče da jurca svojom stazom, pokušavajući da nađe put ka
Sedrikovoj stazi. Pošto nije uspeo, ponovo pokuša s Rasparčavajućom
kletvom. Nije baš najbolje uspela, ali progorela je
malu rupu u živici, koju je Hari probio i proširio nogom, šutirajući
granje i stabljike dok se nisu slomili i napravili otvor. Zatim se probi
kroz rupu, pocepavši odoru i, pogledavši nadesno, vide Sedrika kako
se trza i grči na zemlji, dok je Krum stajao iznad njega.
Hari se iskobelja i uperi svoj štapić u Kruma, baš kad je ovaj
pogledao u njega. Krum se okrenu i poče da beži.
– Ošamuti! – povika Hari.
Čin pogodi Kruma u leđa. On se ukoči na mestu, pade napred i
ostade da leži, nepomičan, lica zabijenog u travu. Hari odjuri do
Sedrika, koji je prestao da se trza, i sada je ležao na zemlji, držeći
ruke na licu, boreći se za dah.
– Jesi li dobro? – upita Hari pomalo grubo, grabeći Sedrika za
ruku.
– Aha – dahtao je Sedrik. – Da... ne mogu da poverujem...
prišunjao mi se... čuo sam ga, i kada sam se okrenuo, uperio je svoj
štapić u mene...
Sedrik ustade. I dalje se tresao. On i Hari pogledaše dole u
Kruma.
– Ne mogu da poverujem... mislio sam da je on momak na
mestu – reče Hari, zureći u Kruma.
– I ja sam – reče Sedrik.
– Da li si malopre čuo Fler kako vrišti? – upita Hari.
– Da – reče Sedrik. – Ne misliš valjda da je i nju sredio Krum?
– Pojma nemam – reče Hari polako.
– Hoćemo li da ga ostavimo ovde? – promrmlja Sedrik.
– Ne – reče Hari. – Mislim da bi bilo najbolje da izbacimo crvene
varnice u vazduh. Neko će doći da ga pokupi... inače će ga verovatno
pojesti skruti.
– To je i zaslužio – promrmlja Sedrik, ali ipak podiže štapić i
ispali mlaz crvenih varnica u vazduh, koje ostaše da lebde visoko
iznad Kruma, obeležavajući mesto gde je ležao.
Hari i Sedrik ostadoše na trenutak tu u tami, osvrćući se oko
sebe. Potom Sedrik reče: – Pa... mislim da je najbolje da ponovo
krenemo...
– Šta? – reče Hari. – Oh... da... u pravu si...
Bio je to čudan trenutak. On i Sedrik su nakratko bili ujedinjeni
protiv Kruma – ali sada im obojici sinu da su i dalje protivnici. Oni
produžiše niz mračnu stazu ne progovarajući, a onda Hari skrenu
levo, a Sedrik desno. Sedrikovi koraci ubrzo se izgubiše.
Hari nastavi napred, primenjujući i dalje Četvorostranu čin,
kako bi se osigurao da ide u pravom smeru. Sada je sve zavisilo od
njega i Sedrika. Želja da prvi dođe do pehara plamtela je sada u
njemu jače no ikad, ali bilo mu je teško da poveruje u ono što je upravo
video da Krum radi. Korišćenje jedne od Neoprostivih kletvi na
drugom ljudskom biću značilo je doživotnu robiju u Askabanu, to im
je Ćudljivko rekao. Nije valjda da Krum želi da osvoji Tročarobnjački
pehar, makar i po tu cenu... Hari ubrza.
Malo, malo, pa bi naleteo na ćorsokak, ali ga je sve veća tmina
uveravala da se približava srcu lavirinta. Onda, dok je brzao dugom,
pravom stazom, ponovo vide neki pokret, i zrak svetlosti iz njegovog
štapića pade na neverovatno stvorenje, koje je dotad video samo na
slici u Monstruoznoj knjizi monstruma.
Bila je to sfinga. Imala je telo ogromnog lava, velike šape s
kandžama i dugačak žućkast rep sa smeđim čuperkom na vrhu.
Njena glava je pak bila glava žene. Kad joj se Hari približi, ona
okrenu svoje duge, bademaste oči ka njemu. On podiže štapić, oklevajući.
Nije se pritajila na zemlji kao da se sprema da skoči na
njega, već je špartala levo-desno stazom, blokirajući mu put.
Onda progovori, dubokim, promuklim glasom. – Vrlo si blizu
cilja. Najbrži put je preko mene.
– Dakle... hoćete li se onda pomeriti, molim vas? – reče Hari,
znajući unapred koji je odgovor.
– Ne – reče ona, nastavljajući da se šetka. – Ne, ukoliko ne
odgovoriš na moju zagonetku. Odgovoriš li iz prvog pokušaja –
pustiću te da prođeš. Odgovoriš li pogrešno – napašću te. Ukoliko ne
budeš ništa odgovorio – pustiću te da odeš od mene, neozleđen.
Harija nešto preseče u stomaku. Hermiona je bila ta koja je
briljirala u ovakvim stvarima, ne on. On odmeri svoje šanse. Ukoliko
zagonetka bude preteška, moći će da prećuti i ode od nje neozleđen,
kao i da potom pronađe drugi put ka središtu.
– Važi – reče on. – Mogu li da čujem zagonetku?
Sfinga sede na zadnje noge, posred srede staze, i odrecitova:
Sedi i razmisli, ne brzaj k’o metak,
šta je prvo od prvog, čime počinje početak?
Potom mi reci glas koji često kažeš,
Dok komplikovanu reč pokušavaš da nađeš?
I konačno mi kaži, pošto vreme odmiče,
Bez kog slova klupa povećalo postaje?
Potom odgovore spoji u jedno rešenje,
Pa mi reci, koje ne bi hteo da poljubiš stvorenje?
Hari je blenuo u nju.
– Mogu li da čujem ponovo... malo sporije? – upita on
nesigurno.
Ona trepnu, nasmeši se, i ponovi pesmu.
– I svi odgovori zajedno daju stvorenje koje ne bih želeo da
poljubim? – upita Hari.
Ona mu se samo nasmeši svojim zagonetnim osmehom. Hari to
shvati kao DA. On napregnu mozak. Bilo je mnogo životinja koje ne
bi hteo da poljubi. Prva pomisao bili su mu zadnjerasprskavajući skruti,
ali nešto mu je govorilo da to nije pravi odgovor. Moraće da
pokuša da odgonetne pitalicu...
– Početak početka – ponovi Hari. – Ovaj... pojma nemam...
prvo od prvoga... mogu li da čujem sledeći deo pesme, molim?
Ona ponovi sledeće stihove.
– Glas koji često kažem, dok komplikovanu reč pokušavam da
nađem – reče Hari. – Au... to bi bilo... au... čekajte malo... AU! AU
je zvuk!
Sfinga mu se osmehnu.
– Mogu li ponovo da čujem poslednji deo?
Ona mu odrecitova poslednja četiri stiha.
– Slovo koje klupu pretvara u povećalo – promrmlja Hari,
zureći u nju – Da nije možda slovo L? Ne, to nije moj odgovor!
Možda – K? Vratiću se na to... sačekajte samo malo...
– Au... K... au... k... – reče Hari, šetkajući se i sâm levo-desno.
– Stvorenje koje ne bih želeo da poljubim... pauk!
Sfinga se još šire nasmeši. Ustade, protegnu svoje prednje
noge, a onda se pomeri da ga propusti.
– Hvala! – reče Hari i, zapanjen sopstvenom genijalnošću, pojuri
napred.
Sad već mora da je blizu, sigurno... štapić mu je govorio da je
na pravom putu: ako ne naleti na nešto baš užasno, još ima šanse...
Put ispred njega ponovo se račvao. – Usmeri me! – prošaputa
on svom štapiću ponovo, a ovaj se zavrte i pokaza prema desnom
prolazu. On pojuri niz taj prolaz i vide svetlo ispred sebe.
Tročarobnjački pehar sijao je na postolju, stotinak metara od
njega. Hari poče da trči ka njemu, kad mu put prepreči neka tamna
figura.
Sedrik će stići prvi. Sedrik je jurio ka peharu što je brže mogao,
i Hari je znao da ga nikad neće sustići, Sedrik je bio mnogo viši,
imao je mnogo duže noge...
Onda Hari spazi nešto ogromno iznad živice s leve strane, kako
se kreće duž staze koja se spaja s njegovom. Kretalo se tako brzo da
bi Sedrik mogao da naleti pravo na to, a Sedrik, zagledan u pehar,
nije ga primećivao...
– Sedriče! – povika Hari. – Pazi se sleva!
Sedrik se osvrnu taman na vreme da se baci u stranu i izbegne
da se sudari s tom ogromnom stvari, ali se, u žurbi, saplete. Hari vide
kako je Sedriku štapić izleteo iz ruku, dok je džinovski pauk išao
stazom ka njemu.
– Ošamuti! – povika Hari ponovo. Čin pogodi paukovo
džinovsko, čupavo crno telo, ali Hariju bi verovatno više vredelo da
ga je gađao kamenom. Pauk se trgnu, okrenu, i potrča ka Hariju,
umesto ka Sedriku.
– Ošamuti! Impedimenta! Ošamuti!
Ali bilo je uzaludno – pauk je bio ili prevelik, ili previše magičan,
te čini nisu delovale drukčije sem da ga naljute – Hari na trenutak
vide osam sjajnih crnih očiju, i kao žilet oštre čeljusti, pre nego
što se ovaj sjuri na njega.
Pauk podiže Harija u vazduh svojim prednjim nogama. Besno
se otimajući, Hari pokuša da ga šutne: noga mu udari u njegove
čeljusti i sledećeg trenutka on oseti zaslepljujuć bol – mogao je da
čuje Sedrika kako takođe viče – Ošamuti! – ali ni njegove čini nisu
imale veće dejstvo od Harijevih – Hari podiže štapić dok je pauk
opet otvarao čeljusti, i povika: – Ekspeliarmus!
Uspelo je – Razoružavajuća čin naterala je pauka da ga ispusti,
ali to je značilo da je Hari pao s visine od tri-četiri metra, na svoju
već povređenu nogu, koja popusti pod njegovom težinom. Ne
zaustavljajući se da razmisli, on nacilja na donji deo paukovog stomaka,
kao što je učinio i sa skrutom, i povika: – Ošamuti! – u istom
trenutku kad i Sedrik.
Dve sjedinjene čini učiniše ono što jedna nije mogla – pauk se
prevrnu u stranu, sravnivši obližnju živicu i prekri stazu isprepletanim
dlakavim nogama.
– Hari! – začu on Sedrika kako viče. – Da li si dobro? Da li je
pao na tebe?
– Ne – odazva se Hari dahćući. On pogleda u svoju nogu. Žestoko
je krvarila. Video je i neku gustu, lepljivu sluz s paukovih
čeljusti na svojoj pocepanoj odori. Pokušao je da ustane, ali noga mu
se strahovito tresla i nije mogla da izdrži njegovu težinu. On se
nasloni na živicu, boreći se da dođe do daha, i pogleda oko sebe.
Sedrik je stajao na nekoliko stopa od Tročarobnjačkog pehara,
koji se sijao iza njega.
– Uzmi ga, onda – prodahta Hari ka Sedriku. – Hajde, uzmi ga.
Stigao si.
Ali Sedrik se nije pomerao. Samo je stajao tamo, gledajući u
Harija. Potom se okrenu da pogleda u Pehar. Hari vide izraz žudnje
na njegovom licu obasjanom zlatnom svetlošću. Sedrik ponovo
pogleda u Harija, koji se sada pridržavao za živicu kako bi se
pridigao.
Sedrik duboko udahnu. – Ti ga uzmi. Ti si zaslužio da pobediš.
Dosad si mi dvaput spasio život u ovom lavirintu.
– Ne ide to tako – reče Hari. Bio je ljut: noga ga je strašno
bolela, sav se tresao otkad je pokušao da se otrese pauka, i posle
sveg truda koji je uložio, Sedrik je stigao prvi, baš kao što je stigao
prvi da pita Čo da ide s njim na bal. – Ko prvi stigne do pehara
dobija poene. To si ti. Kažem ti, nikakvu trku neću dobiti s ovakvom
nogom.
Sedrik pođe još nekoliko koraka prema Ošamućenom pauku,
udaljavajući se od pehara, vrteći glavom.
– Ne – reče on.
– Prestani da budeš plemenit – reče Hari iznervirano. – Samo
ga uzmi, a onda možemo da izađemo odavde.
Sedrik je posmatrao Harija kako se pridiže, čvrsto se držeći za
živicu.
– Ti si mi rekao za zmajeve – reče Sedrik. – Ne bih uspeo da
prođem prvi podvig da me ti nisi upozorio šta sledi.
– I ja sam imao pomoć oko toga – obrecnu se Hari, pokušavajući
odorom da obriše svoju krvavu nogu. – Ti si mi pomogao
oko jajeta – izravnao si dug.
– I meni su pomogli oko jajeta – reče Sedrik.
– I dalje ne dugujemo ništa jedan drugom – reče Hari, oprezno
pokušavajući da se nasloni na svoju nogu. Ona se naglo zatrese kada
Hari stade svom težinom na nju. Uganuo je članak kad ga je pauk
ispustio.
– Trebalo je da dobiješ više poena na drugom podvigu – reče
Sedrik, i dalje tvrdoglavo ostajući pri svome. – Ostao si poslednji
kako bi oslobodio sve taoce. Trebalo je da ja to učinim.
– Jedini sam ja bio dovoljno glup da onu pesmu shvatim ozbiljno!
– reče Hari ogorčeno. – Samo uzmi pehar!
– Ne – reče Sedrik.
On prekorači preko paukovih umršenih nogu kako bi se
pridružio Hariju, koji je zurio u njega. Sedrik je bio ozbiljan. Odricao
se časti i slave kakvu haflpafska kuća nije imala vekovima.
– Hajde – reče Sedrik. Izgledao je kao da ga ovo košta svakog
grama odlučnosti koju je imao, ali lice mu je bilo neumoljivo, ruke
prekrštene i delovao je kao da neće promeniti mišljenje.
Hari pogleda u pehar iza Sedrika. Na jedan blistavi trenutak,
vide sebe kako izlazi iz lavirinta, držeći ga u rukama. Video je sebe
kako drži Tročarobnjački pehar u vazduhu, video je Čoino lice kako
sija od divljenja, jasnije nego što ga je ikada video u prirodi... a onda
slika nestade, i on sebe zateče kako zuri u Sedrikovo osenčeno,
tvrdoglavo lice.
– Obojica – reče Hari.
– Šta?
– Uzećemo ga u isto vreme. Svejedno je hogvortska pobeda.
Bićemo izjednačeni.
Sedrik je zurio u Harija. On otkrsti ruke. – Si... siguran si?
– Aha – reče Hari. – Jesam... pomogli smo jedan drugom, zar
ne? Obojica smo stigli dovde. Hajdemo i da ga uzmemo zajedno.
Na trenutak, Sedrik je delovao kao da ne veruje svojim ušima: a
zatim mu se lice razvuče u širok osmeh.
– Važi se – reče on. – Dođi ovamo.
On ščepa Harija za ruku tik ispod ramena, i pomože mu da
otćopa do postolja na kom je stajao pehar. Kad su stigli do njega,
obojica ispružiše ruke ka blistavim ručkama pehara.
– Na tri, važi? – reče Hari. – Jedan... dva... tri...
On i Sedrik zgrabiše ručke.
Istog trena, Hari oseti trzaj negde ispod pupka. Noge mu se
odlepiše od tla. Nije mogao da ispusti Tročarobnjački pehar: vukao
ga je napred, u vihoru vetra i stopljenih boja, zajedno sa Sedrikom.

32. Meso, krv i kost



Hari oseti kako mu stopala udaraju o zemlju. Njegova povređena
noga poklecnu i on pade napred. Najzad je uspeo da odlepi ruku od
Tročarobnjačkog pehara. On podiže glavu.
– Gde smo? – upita.
Sedrik zavrte glavom. Potom ustade, podiže Harija na noge, i
obojica se osvrnuše oko sebe.
Potpuno su napustili hogvortsko imanje. Očigledno su putovali
kilometrima – možda čak i stotinama kilometara – pošto su čak i
planine koje su okruživale zamak nestale. Umesto toga, stajali su u
mračnom i obraslom groblju. Iza velikog tisovog drveta s desne
strane videli su se tamni obrisi malene crkve. Iznad njih, s leve
strane, izdizalo se neko brdašce. Hari je jedva nazirao obrise lepe
stare kuće na vrhu brda.
Sedrik pogleda dole u Tročarobnjački pehar, a zatim u Harija.
– Da li je tebi neko spominjao da je pehar zapravo teleportacioni
ključ? – upita on.
– Jok – reče Hari. Osvrtao se naokolo po groblju. Ono je bilo
potpuno tiho i pomalo jezivo. – Da li bi ovo trebalo da bude deo
podviga?
– Pojma nemam – reče Sedrik. Zvučao je pomalo nervozno. –
Da izvadimo štapiće, šta misliš?
– Aha – reče Hari, radostan što je Sedrik to prvi predložio, a ne
on.
Oni isukaše štapiće. Hari se neprekidno osvrtao. Opet je imao
onaj čudan osećaj da ih neko posmatra.
– Neko dolazi – reče on naglo.
Žmireći napeto kroz tminu, posmatrali su siluetu kako im se
približava, sigurno koračajući između grobova. Hari nije mogao da
razazna lice. Ali po načinu na koji je hodala, i držala ruke, primetio
je da figura nešto nosi. Ko god beše, bio je nizak i nosio je ogrtač s
kapuljačom navučenom preko glave kako bi prikrio lice. I – kad im
priđe nekoliko koraka bliže, dok se rastojanje između njih sve više
smanjivalo – vide da stvar u naručju te osobe liči na bebu... ili je to
samo presavijena odora?
Hari malčice spusti svoj štapić, i iskosa pogleda u Sedrika.
Sedrik mu uzvrati upitnim pogledom. Obojica okrenuše pogled ka
figuri koja se približavala.
Ona se zaustavi pored visokog mermernog spomenika, na samo
dva metra od njih. Na trenutak su se Hari, Sedrik i niska figura samo
međusobno gledali.
A onda, bez ikakvog upozorenja, Harijev ožiljak buknu od silnog
bola. Bila je to agonija kakvu nikad dotad nije osetio. Dok je
prinosio šake svom licu, štapić mu kliznu iz prstiju. Kolena mu
klecnuše, bio je na zemlji i ništa nije mogao da vidi, a osećao se kao
da će glava da mu se raspukne.
Izdaleka, negde iznad svoje glave, čuo je piskav, hladan glas
kako kaže: – Ubij onog drugog.
Začu se fijuk, i drugi glas vrisnu u noć: – Avada kedavra!
Blesak zelene svetlosti projuri kroz Harijeve kapke, i on ču
kako nešto teško pada na zemlju pored njega. Bol u ožiljku zapeče
ga do usijanja, tako da se on zagrcnu kao da će da povrati, a onda bol
nestade. Užasnuto iščekujući šta će da vidi, on otvori oči koje su ga
pekle.
Sedrik je ležao ispružen na zemlji pored njega. Bio je mrtav.
U sekundi koja je u sebi sadržala večnost, Hari je zurio u
Sedrikovo lice, u njegove otvorene sive oči, prazne i bezizrazne kao
prozori napuštene kuće, u njegova napola otvorena usta, koja su delovala
pomalo iznenađeno. A onda, pre nego što je Harijev um
mogao da prihvati ono što vidi, pre nego što je mogao da oseti bilo
šta drugo osim tupe neverice, osetio je kako ga neko diže na noge.
Niski čovek u odori spusti svoj zavežljaj, osvetli vrh svog štapića,
i poče da vuče Harija ka nadgrobnom mermernom spomeniku.
Pod treperavom svetlošću štapića, Hari vide urezano ime na spomeniku,
pre nego što beše svom silinom bačen na njega.
TOM RIDL
Zaogrnuti čovek sada je činima pritezao užad oko Harija,
vezujući ga od vrata do članaka za spomenik. Iz dubina kapuljače,
Hari je čuo plitke, brze udisaje. On se otimao i čovek ga udari –
udari ga rukom kojoj je nedostajao prst. I Hari shvati ko je ispod
kapuljače. Crvorep.
– Ti! – prodahta on.
Ali Crvorep, koji je završio s privezivanjem užadi, ništa ne
odgovori. Bio je zauzet proveravanjem da li su dobro zategnuta, dok
su mu se prsti nekontrolisano tresli, prelazeći preko čvorova. Kada
se uverio da je Hari toliko čvrsto vezan za spomenik da ne može da
se pomeri ni pedalj, Crvorep izvuče komad nekog crnog materijala i
grubo ga nabi Hariju u usta. Zatim se bez ijedne reči okrenu od Harija
i požuri dalje. Hari nije mogao ni da bekne, niti da vidi kuda je
Crvorep otišao. Nije mogao da okrene glavu da vidi šta je iza nadgrobnog
spomenika. Mogao je da vidi samo ono što je ispred njega.
Sedrikovo telo ležalo je nekoliko metara dalje. Nešto dalje iza
njega, svetlucajući pod sjajem zvezda, ležao je Tročarobnjački pehar.
Harijev štapić je ležao na zemlji ispod njegovih nogu. Zavežljaj
od odore, za koji je Hari bio pomislio da je beba, bio je u blizini, na
samom grobu. Činilo se da se žestoko koprca. Hari ga je posmatrao,
i njegov ožiljak ga ponovo bolno zapeče... odjednom je shvatio da ne
želi da vidi šta je u tom zavežljaju... ne želi da smotuljak ikad bude
otvoren...
Čuo je neke šumove kraj svojih nogu. On pogleda nadole i vide
džinovsku zmiju kako klizi kroz travu, opkolivši nadgrobni spomenik
za koji je bio vezan. Crvorepovo ubrzano, dahtavo disanje
bivalo je sve glasnije. Zvučalo je kao da vuče nešto teško po zemlji.
Potom se vrati u Harijev vidokrug i Hari ga vide kako gura kameni
kotao do podnožja groba. Bio je pun vode, ili se makar tako činilo
Hariju – mogao je da je čuje kako pljuska unutar kotla – i bio je veći
od bilo kog kotla koji je Hari ikada koristio. Bilo je to veliko kameno
grotlo, dovoljno prostrano da u sebe primi odraslog čoveka u
sedećem položaju.
Stvor unutar zavežljaja od odore, dole na zemlji, sve se upornije
koprcao, kao da pokušava da se oslobodi. Sad je Crvorep
nešto petljao pri dnu kotla svojim štapićem. Najednom se ispod kotla
začu pucketanje plamenova. Ogromna zmija odgmiza u tamu.
Tečnost u kotlu se, izgleda, vrlo brzo zagrevala. Njena površina
ne samo da je proključala već je počela i da izbacuje plamteće varnice,
kao da sama voda gori. Para se zgusnula, zamaglivši obrise
Crvorepa koji raspiruje vatru. Pokreti zavežljaja postadoše još
nervozniji. I Hari opet začu hladni, piskavi glas.
– Požuri!
Sada je cela površina vode bila ispunjena varnicama. Izgledala
je kao da je prekrivena dijamantima.
– Spremno je, gospodaru.
– Sada... – reče hladni glas.
Crvorep otvori zavežljaj na zemlji, otkrivši ono što se nalazilo u
njemu, i Hariju se ote krik koji priguši klupko od krpe kojim su mu
usta bila začepljena.
Izgledalo je kao da je Crvorep podigao kamen i ispod njega
pronašao nešto ružno, ljigavo i slepo – ali još gore, stotinu puta gore.
Stvar koju je Crvorep nosio imala je oblik skupljenog ljudskog deteta,
osim što Hari u životu nije video ništa što je manje ličilo na
dete. Bilo je ćosavo i ljuspičavo, tamno, sirovo, crvenkastocrno.
Ruke i noge su mu bile tanke i slabašne, a lice – nijedno živo dete
nikad nije imalo takvo lice – beše pljosnato i zmijoliko, sa svetlucavim
crvenim očima.
Delovalo je skoro bespomoćno. Podiglo je svoje tanke ručice,
stavilo ih oko Crvorepovog vrata, i Crvorep ga podiže. Dok je to
činio, kapuljača mu spade s lica, i Hari pri svetlosti vatre primeti
izraz gađenja na Crvorepovom iznemoglom, bledunjavom licu, dok
je nosio stvorenje ka ivici kotla. Na trenutak, Hari spazi zlo, pljosnato
lice osvetljeno varnicama koje su plesale po površini napitka.
A onda Crvorep spusti stvorenje u kotao: začu se šištanje, i ono nestade
pod površinom. Hari ču kako njegovo krhko telo dodirnu dno
tupim udarcem.
Pusti ga da se udavi, pomisli Hari, dok mu je ožiljak goreo
bezmalo izvan svih granica izdržljivosti, molim te... pusti da se
udavi...
Crvorep je nešto govorio. Glas mu je podrhtavao, delovao je
preplašen do izbezumljenosti. On podiže štapić, zatvori oči i progovori
u noć. – Kosti oca, data bez znanja, ti ćeš obnoviti svoga sina!
Površina groba pod Harijevim stopalima poče da puca.
Prestrašen, Hari je posmatrao kako se fini mlaz prašine diže u
vazduh na Crvorepovu komandu, i pada nežno u kazan. Dijamantska
površina vode poče da pršti i sikće. Iskrila je varnice u svim
pravcima, i poprimila jarku, otrovnoplavu boju.
Sada je Crvorep drhtao. On izvuče dugačak, tanak i svetlucav
srebrni bodež iz unutrašnjosti odore. Glas mu se rastoči u preplašen
jecaj. – Meso – sluge – d-dobrovoljno dato – oživećeš – svoga –
svoga gospodara.
On ispruži desnu šaku ispred sebe – šaku bez prsta. Čvrsto
stegnu bodež u levoj ruci i podiže ga uvis. Hari shvati šta će Crvorep
uraditi sekundu pre nego što će se to desiti – on zatvori oči što je
jače mogao, ali nije mogao da blokira vrisak koji je presekao noć i
prošao kroz Harija kao da je i on proboden bodežom. On ču kako
nešto pada na zemlju, ču Crvorepovo bolno dahtanje, a potom bolestan
pljusak nečega ubačenog u kotao. Hari nije mogao da podnese
da gleda... ali napitak poprimi plamtećecrvenu boju, čija je svetlost
probijala kroz Harijeve sklopljene kapke...
Crvorep je dahtao i jecao u agoniji. Sve dok Hari nije osetio
Crvorepov mučni dah na svom licu, nije shvatio da je Crvorep tik ispred
njega.
– K-krvi neprijatelja... nasilno uzeta... ti ćeš... oživeti svog zakletog
dušmana.
Hari nije mogao ništa da učini da ga spreči, bio je i suviše
čvrsto vezan... žmirkajući naniže, beznadežno se ritajući ispod konopaca
kojima je bio svezan, vide srebrni bodež kako se trese u
Crvorepovoj preostaloj šaci. On oseti kako mu oštrica probija lakat
desne ruke, i kako mu krv kulja niz rukav pocepane odore. Crvorep
je, i dalje dahćući od bola, preturao po džepu tražeći staklenu
epruvetu, koju prisloni na Harijevu rasekotinu, tako da u nju pade
mlaz krvi.
On se otetura nazad do kotla zajedno s Harijevom krvlju. Zatim
je usu unutra. Tečnost u kotlu trenutno poprimi zaslepljujuće belu
boju. Kada je obavio svoj posao, Crvorep pade na kolena pored
kotla, a potom se presamiti postrance i ostade da leži na zemlji,
držeći krvavi patrljak svoje ruke, jecajući i dahćući.
Kotao je buktao, šaljući dijamantske varnice u svim pravcima,
koje su bile tako zaslepljujuće svetle, da su sve ostalo pretvarale u
somotsko crnilo. Ništa se ne dogodi...
Samo da se udavilo, mislio je Hari, samo da je nešto krenulo
naopako...
A onda, iznenada, varnice koje su iskrile iz kotla nestadoše.
Umesto njih, iz kotla izlete oblak bele pare, ispunjavajući prostor ispred
Harija, tako da nije mogao da vidi ni Crvorepa, ni Sedrika, niti
bilo šta osim pare koja je visila u vazduhu... krenulo je naopako,
mislio je on... udavilo se... molim te... molim te, samo da je mrtvo...
Ali onda, kroz maglu ispred njega, on vide, osetivši ledene
žmarce užasa, tamne obrise čoveka, visokog i koščato mršavog, kako
se polako diže iz kotla.
– Ogrni me – reče visok hladan glas kroz paru, i Crvorep, koji
je jecao i jaukao, i dalje pridržavajući svoju osakaćenu ruku, zakoprca
se kako bi uzeo crnu odoru sa zemlje, pridiže se na noge i jednom
rukom je navuče preko glave svoga gospodara.
Mršavi čovek iskorači iz kotla, zureći u Harija, a Hari se
zagleda u lice koje ga je poslednje tri godine pohodilo u košmarima.
Belje od lobanje, sa širokim, krvavocrvenim očima, i nosom koji je
bio pljosnat kao zmijski, s tankim prorezima kao nozdrvama...
Lord Voldemor se ponovo uzdigao.

33. Smrtožderi



Voldemor odvrati pogled od Harija i poče da ispituje sopstveno telo.
Šake su mu bile kao dva velika, bleda pauka: dugim belim prstima
prelazio je preko svojih grudi, ruku, lica, njegove crvene oči, čije su
zenice bile tanki procepi, poput mačjih očiju, još jače zasvetleše kroz
tminu. On podiže šake i promrda prstima, ushićenog i likujućeg
izraza lica. Uopšte nije obraćao pažnju ni na Crvorepa, koji je ležao,
trzajući se i uvijajući se na zemlji, niti na veliku zmiju, koja je
ponovo ugmizala u vidokrug, i ponovo kružila sikćući oko Harija.
Voldemor gurnu svoju ruku nenormalno dugih prstiju u dubok džep,
i odatle izvadi čarobni štapić. Pogladi i njega nežno, a onda ga
podiže, i uperi u Crvorepa, koji odmah zatim bi podignut sa zemlje i
odbačen ka spomeniku za koji je Hari bio vezan. On pade u njegovo
podnožje, i ostade da leži tamo sklupčan, plačući. Voldemor okrenu
svoje skerletne oči ka Hariju, smejući se piskavim, hladnim,
neveselim smehom.
Crvorepova odora sada se sijala od krvi. Njome je obmotao
patrljak svoje ruke. – Gospodaru moj... – gušio se on – gospodaru
moj... obećali ste... sećate se, obećali ste...
– Ispruži ruku – reče Voldemor lenjo.
– Oh, gospodaru... hvala vam gospodaru...
On ispruži krvareći patrljak, ali se Voldemor ponovo nasmeja.
– Drugu ruku, Crvorepe.
– Gospodaru... molim vas... molim vas...
Voldemor se sagnu, i povuče Crvorepovu drugu ruku: naglo
savi rukav Crvorepove odore do iznad lakta, i Hari tamo vide nešto
na koži, nešto nalik na jasnu crvenu tetovažu – lobanju, sa zmijom
koja joj izlazi iz usta – istu sliku koja se pojavila na nebu za vreme
Svetskog prvenstva u kvidiču: Mračni znak. Voldemor ga pažljivo
prouči, ne obazirući se na Crvorepovo nekontrolisano jecanje.
– Vratio se – reče on nežno – mora da su svi primetili... a sad,
videćemo... sad ćemo znati... – on pritisnu sliku na Crvorepovoj ruci
svojim dugim, belim kažiprstom.
Ožiljak na Harijevom čelu ponovo poče da žeže prodornim bolom,
a Crvorep ispusti novi krik: Voldemor ukloni svoje prste s
Crvorepovog znaka, i Hari vide da je ovaj postao ziftcrn.
S izrazom okrutnog zadovoljenja na licu, Voldemor se uspravi,
zabaci glavu unazad, i pogleda okolo po mračnom groblju.
– Koliko će ih biti dovoljno hrabro da se vrati čim ga osete? –
prošaputa on, fiksirajući zvezde svojim svetlećim crvenim očima. –
A koliko će ih biti dovoljno budalasto da se ne pojavi?
On poče da korača levo-desno ispred Harija i Crvorepa, sve
vreme očima prelazeći preko groblja. Posle minut-dva, on ponovo
pogleda dole u Harija, iskrivivši svoje zmijoliko lice u okrutan
osmeh.
– Stojiš nad ostacima mog pokojnog oca, Hari Poteru – prosikta
on tiho. – Normalac i budala... veoma nalik na tvoju dragu majku.
Ali oboje su poslužili svrsi, zar nije tako? Tvoja majka je umrla kako
bi tebe odbranila dok si još bio dete... a ja sam ubio svog oca, i vidi
koliko mi se korisnim pokazao mrtav...
Voldemor se ponovo nasmeja. Šetkao se levo-desno, osvrćući
se oko sebe dok je hodao, a zmija je nastavila da kruži po travi.
– Vidiš onu kuću na brdu, Poteru? Tamo je živeo moj otac.
Moja majka, veštica koja je živela ovde, u ovom selu, zaljubila se u
njega. Ali on ju je napustio kada mu je priznala šta je ona zapravo...
nije voleo magiju, moj otac...
– Ostavio ju je i vratio se svojim normalskim roditeljima pre
nego što sam ja i rođen, Poteru, a ona je umrla dok me je porađala,
ostaviviši me da rastem u normalskom sirotištu... ali ja sam se zavetovao
da ga nađem... osvetio sam mu se, toj budali koja mi je dala
svoje ime... Tom Ridl...
I dalje je koračao, dok su mu crvene oči lutale od groba do
groba.
– Čuj me samo, ponovo proživljavam porodičnu istoriju... –
reče on tiho. – Čini se da postajem prilično sentimentalan... Ali vidi,
Hari! Moja prava porodica se vraća...
Vazduh se iznenada ispuni šumovima lepršanja ogrtača. Čarobnjaci
su se Prebacivali između grobova, iza tisovog drveta, i na
svakom senovitom mestu. Svi su bili pod kapuljačama i maskama. I
kretali se napred, jedan po jedan... polako, obazrivo, kao da jedva
veruju svojim očima. Voldemor je stajao u tišini, očekujući ih. Jedan
od Smrtoždera pade na kolena, otpuza do Voldemora, i poljubi skut
njegove crne odore.
– Gospodaru... gospodaru... – poče da mrmlja.
Smrtožderi iza njega učiniše isto. Svaki od njih bi se približio
Voldemoru na kolenima, i poljubio mu rub odore, pre nego što bi se
povukao i ustao, dok nisu tako formirali tihi krug, koji je okruživao
grob Toma Ridla, Harija, Voldemora i jecajuću i trzajuću gomilu,
koja je zapravo bila Crvorep. Ipak, ostavili su praznine u krugu, kao
da očekuju još ljudi. Voldemor pak, činilo se, nije očekivao nikog
više. Osvrtao se i posmatrao zakukuljena lica naokolo i, mada nije
bilo ni daška vetra, njihovim krugom pronese se blago šušketanje,
kao da oni sami podrhtavaju.
– Dobrodošli, Smrtožderi – reče Voldemor tiho. – Trinaest godina...
trinaest je godina prošlo od našeg poslednjeg susreta. Ipak,
odazivate se mom zovu kao da to beše juče... Dakle, još uvek smo
ujedinjeni pod Mračnim znakom! To jest, jesmo li?
On ponovo nabaci užasnu grimasu i poče da njuška, šireći svoje
proreze od nozdrva.
– Kao da njušim krivicu – reče on. – U vazduhu se oseća
izvestan zadah krivice.
Krugom ponovo prostruja drhtaj, kao da je svaki njegov pripadnik
želeo, ali se nije usuđivao, da uzmakne od njega.
– Vidim vas sve, zdrave i čitave, s nedirnutim moćima – tako
ste se brzo pojavili! – i pitam se... zašto ova grupa čarobnjaka nikad
nije došla da pomogne svom gospodaru, kome se zaklela na večnu
odanost?
Niko ne progovori. Niko se nije pomerao, osim Crvorepa, koji
je bio na zemlji i dalje jecajući nad svojom krvavom rukom.
– A onda sâm sebi odgovaram – prošaputa Voldemor – mora da
su poverovali da sam slomljen, mislili su da me nema. Uvukli su se
među moje neprijatelje, i fingirali nevinost, neznanje, i začaranost...
– A onda se pitam, kako su mogli i da poveruju da se neću
ponovo uzdići? Oni što su znali koje sam korake, još odavno, preduzeo
da se zaštitim od smrtnosti običnih ljudi? Oni što su videli
dokaze o snazi moje moći u vreme kada sam bio silniji od bilo kog
živog čarobnjaka?
– A onda sâm sebi odgovaram, možda su verovali da postoji
neka još jača sila, ona koja je zbrisala čak i Lorda Voldemora...
možda su se sada drugom zakleli na vernost... možda onom heroju
običnih ljudi, Blatokrvnih i Normalaca, Albusu Dambldoru?
Na pomen Dambldorovog imena, pripadnici kruga se
uskomešaše, a neki počeše da mrmljaju i da vrte glavama.
Voldemor nije obraćao pažnju na njih. – To je veliko
razočaranje za mene... priznajem da sam razočaran...
Jedan od ljudi se naglo baci napred, razbivši krug. Drhteći od
glave do pete, on se sruči ispred Voldemorovih nogu.
– Gospodaru! – vrisnu on. – Gospodaru, oprosti mi! Oprosti
nam svima!
Voldemor poče da se smeje. On podiže svoj štapić. – Krucio!
Smrtožder na zemlji poče da se uvija i kriči. Hari je bio siguran
da se njegov zvuk proneo i do okolnih kuća... neka dođe policija,
mislio je očajnički... bilo ko... bilo šta...
Voldemor podiže štapić. Izmučeni Smrtožder je ležao na zemlji
boreći se za dah.
– Diži se, Ejveri – reče Voldemor meko. – Ustani. Tražiš
oproštaj? Ja ne opraštam. Ja ne zaboravljam. Trinaest dugih godina...
hoću da mi se vrati tih trinaest godina pre nego što ti oprostim. Ovaj
ovde Crvorep, već je otplatio deo svog duga, je li tako, Crvorepu?
On spusti pogled na Crvorepa, koji je nastavio da jeca.
– Vratio si se meni ne zbog odanosti, već iz straha od svojih
starih prijatelja. Zaslužuješ ovaj bol, Crvorepu. Znaš to, zar ne?
– Da, gospodaru – jecao je Crvorep – molim vas, gospodaru...
molim vas...
– Ipak, pomogao si mi da povratim svoje telo – reče Voldemor
hladno, posmatrajući Crvorepa kako jeca na zemlji. – Ma kolika
ništarija i izdajica bio, ipak si mi pomogao... a Lord Voldemor nagrađuje
svoje pomagače...
Voldemor ponovo podiže štapić i prođe njime kroz vazduh. Nit
nečega nalik na srebro ostade da visi u vazduhu, sijajući gde god bi
štapić prošao. Na trenutak bezoblično, malo se komešalo, a onda
poprimilo oblik svetlucave imitacije ljudske šake, sjajne kao
mesečina, koja polete naniže i spoji se sa Crvorepovim krvarećim
zglobom.
Crvorepovo jecanje naglo prestade. Sada je disao grubo i
neujednačeno, a onda podiže glavu i s nevericom poče da zuri u
srebrnu šaku, koja je sada savršeno prianjala uz njegovu ruku, kao da
je navukao neku zaslepljujuću rukavicu. On promrda sjajnim
prstima, a onda, drhteći, pokupi malenu grančicu sa zemlje, i smrska
je u fini prah.
– Lorde – prošaputa on. – Gospodaru... predivna je... hvala
vam... hvala vam...
On se uspravi na kolena i poljubi skut Voldemorove odore.
– I da tvoja odanost nikada više ne posustane, Crvorepu – reče
Voldemor.
– Neće, moj Lorde... nikada, Lorde...
Crvorep ustade i zauze mesto u krugu, zureći u svoju novu
moćnu šaku, dok mu je lice i dalje sijalo od suza. Tada Voldemor
priđe čoveku sa Crvorepove desne strane.
– Lucijuse, moj nepouzdani prijatelju – prošaputa on, zastavši
pred njim. – Rečeno mi je da se nisi odrekao starih navika, iako
svetu prikazuješ ugledno lice. Čujem da si i dalje spreman da
preuzmeš vođstvo na mestu mučitelja Normalaca? Ipak, nikada nisi
ni pokušao da me pronađeš, Lucijuse... tvoja priredba na Svetskom
prvenstvu u kvidiču bila je zabavna, priznajem... ali nisu li tvoji napori
mogli biti jače usmereni na pronalaženje i pomaganje svom
gospodaru?
– Lorde, bio sam stalno na oprezu – odmah se začu glas Lucijusa
Melfoja, ispod kapuljače. – Da je bilo ikakvog znaka od vas,
bilo kakve informacije o vašem prebivalištu, ništa me ne bi moglo
sprečiti da...
– A ipak, pobegao si od mog Znaka kad ga je jedan verni Smrtožder
poslao na nebo prošlog leta? – reče Voldemor lenjo, a gospodin
Melfoj naglo ućuta. – Da, znam sve o tome, Lucijuse...
razočarao si me... ubuduće očekujem da mi vernije služiš.
– Naravno, moj Lorde, naravno... milostivi ste, hvala vam...
Voldemor produži dalje i zastade, zureći u prostor dovoljno veliki
za dvojicu – koji je odvajao Melfoja od sledećeg čoveka.
– Ovde bi trebalo da stoje Lestrejndžovi – reče Voldemor tiho.
– Ali oni su utamničeni u Askabanu. Oni su bili odani. Radije su
otišli u Askaban, nego da me se odreknu... kad Askaban jednom
bude oslobođen, Lestrejndžovi će biti počastvovani više no što bi
mogli i da zamisle. Dementori će nam se priključiti... oni su naši prirodni
saveznici... pozvaćemo prognane džinove... sve moje odane
sluge će mi se vratiti, i armija stvorenja kojih se svi boje...
On nastavi da korača tamo-amo. Pored nekih Smrtoždera bi
prošao ćutke, dok bi pred drugima zastao i progovorio.
– Makneru... Čujem od Crvorepa da uništavaš opasne zveri za
Ministarstvo? Uskoro ćeš imati mnogo bolje žrtve od toga, Makneru.
Lord Voldemor će ih obezbediti...
– Hvala vam, gospodaru... hvala vam – promrmlja Makner.
– A ovde – Voldemor priđe dvema najkrupnijim zakukuljenim
figurama – imamo Kreba... ovaj put ćeš se bolje ponašati, zar ne,
Krebe? I ti, Gojle?
Oni se trapavo pokloniše, tupo mrmljajući.
– Da, gospodaru...
– Hoćemo, gospodaru...
– Isto važi i za tebe, Not – reče Voldemor tiho, dok je prolazio
pored pognute figure u senci gospodina Gojla.
– Lorde moj, padam ničice pred vama, ja sam vaš najverniji...
– To je dosta – reče Voldemor.
Sad je došao do najveće praznine u krugu i tu zastade, osmatrajući
je svojim praznim, crvenim očima, kao da može da vidi ljude
koji tu treba da stoje.
– A ovde imamo šest Smrtoždera koji nedostaju... troje je mrtvo
jer su služili meni. Jedan je prevelika kukavica da se vrati... platiće
on to. Drugi, za koga verujem da me je zauvek napustio... biće
ubijen, naravno... i još jedan, koji ostaje moj najverniji sluga, a koji
je već ponovo stupio u moju službu.
Smrtožderi se uskomešaše. Hari vide kako šaraju iskosa očima
ispod maske jedni u druge.
– On je na Hogvortsu, taj moj verni sluga, i zahvaljujući
njegovim naporima naš mladi prijatelj je i dospeo ovde večeras...
– Da – reče Voldemor, a usta bez usana iskriviše mu se u kez
kad osobe iz kruga usmeriše poglede ka Hariju. – Hari Poter je bio
toliko ljubazan da se pridruži mojoj novorođendanskoj žurci. Čak
bih otišao toliko daleko da ga nazovem svojim počasnim gostom.
Nasta tišina. Onda Smrtožder sa Crvorepove desne strane kroči
napred, i glas Lucijusa Melfoja progovori ispod maske.
– Gospodaru, izgaramo da saznamo... preklinjemo vas da nam
kažete... kako ste postigli ovo... ovo čudo... kako ste uspeli da nam
se vratite...
– Ah, to je sjajna priča, Lucijuse – reče Voldemor – koja počinje,
i završava se, s mojim mladim prijateljem ovde.
On se lenjo odšeta do Harija, tako da su oči celog kruga sada
bile uprte u njih. Zmija nastavi da kruži.
– Znate, naravno, da su ovog dečaka nazvali mojom propašću?
– reče Voldemor meko, gledajući crvenim očima u Harija, koga
njegov ožiljak zapeče tako jako da je jedva uspeo da obuzda vrisak
agonije. – Svi znate da sam one noći kada sam izgubio svoje moći, i
svoje telo, pokušao da ga ubijem. Njegova majka je umrla pokušavajući
da ga spase – i, ne znajući, dala dečaku zaštitu kakvu,
priznajem, nisam mogao predvideti... nisam mogao ni da taknem
dečaka.
Voldemor podiže jedan od svojih dugih belih prstiju, i zaustavi
ga tik uz Harijev obraz. – Njegova majka ostavila je na njemu
tragove svoje žrtve... to je drevna magija, trebalo je da je se setim,
bio sam glup što sam je prevideo... ali nema veze. Sada mogu da ga
pipnem.
Hari oseti dodir hladnog vrška dugog belog prsta i pomisli da
će mu glava pući od bola.
Voldemor se nežno nasmeja Hariju u uvo, a potom ukloni svoj
prst i nastavi da se obraća Smrtožderima. – Preračunao sam se, prijatelji,
priznajem. Moja kletva se odbila o budalastu žrtvu te žene, i
pogodila mene... Aaah... kakav nezamisliv bol, prijatelji moji. Ni na
koji način nisam bio spreman za to. Otrgnut sâm od svog tela, bio
sam manje od utvare, manje od najopakijeg duha... pa ipak, bio sam
živ. Šta sam bio, to čak ni sâm ne znam... Ja, koji sam otišao dalje no
iko stazom koja vodi ka besmrtnosti. Vi znate za moj cilj – da pokorim
smrt. A sad, stavljen sam na probu, i čini se da je jedan, ako ne i
više mojih eksperimenata, uspeo... jer nisam bio ubijen, iako je to
trebalo da bude posledica ove kletve. Svejedno, bio sam bespomoćan
kao najslabije stvorenje na svetu, lišen bilo kakvog načina da sâm
sebi pomognem... zato što nisam imao telo, a svaka čin koja bi
mogla da mi pomogne iziskivala bi upotrebu štapića...
– Sećam se samo da sam primoravao sebe da i dalje opstajavam,
bez sna, bez kraja, bez predaha, iz časa u čas... smestio sam
se u udaljenom kutku šume, i čekao... sigurno će neko od mojih vernih
Smrtoždera pokušati da me nađe... ili će makar neko od njih doći
i izvesti magiju koju ja nisam mogao, kako bi me vratio u moje telo...
ali, uzalud sam čekao...
Krugom Smrtoždera koji su pažljivo slušali ponovo se pronese
drhtanje. Voldemor pusti da tišina jezovito prostruji, pre nego što
nastavi. – Preostala mi je jedna jedina moć. Mogao sam da zaposedam
tela drugih. Ali nisam se usuđivao da idem tamo gde ima
mnogo ljudi, jer sam znao da su Aurori i dalje na oprezu i da me
traže. Ponekad bih se nastanio u životinjama – zmijama, naravno,
pošto su mi omiljene – ali u njima mi je bilo tek malčice bolje, nego
kada sam bio čist duh, pošto njihova tela nisu prilagođena za izvođenje
magije... a samim preuzimanjem njihovih tela skraćivao bih
im život. Nijedna od njih nije dugo živela...
– A onda... pre četiri godine... činilo se da mi se ukazao način
za povratak. Jedan čarobnjak – mlad, budalast i lakoveran – naleteo
je na mene u šumi u kojoj sam se udomio. Oh, učinilo mi se da je on
šansa na koju sam čekao... pošto je bio nastavnik u Dambldorovoj
školi... lako je podlegao mojoj volji... on me je doveo nazad u ovu
zemlju i, posle izvesnog vremena, zaposeo sam njegovo telo, kako
bih ga izbliza nadgledao dok ispunjava moje naredbe. Ali moj plan
je propao. Nisam uspeo da ukradem Kamen mudrosti. Nisam sebi
mogao da obezbedim večni život. Bio sam osujećen... osujećen, još
jedanput, od strane Harija Potera...
Ponovo nasta tajac. Ništa se nije micalo, čak ni lišće na tisovom
drvetu. Smrtožderi su bili potpuno nepomični, dok su njihove svetlucave
oči ispod maski bile prikovane za Voldemora i Harija.
– Taj sluga je umro kada sam napustio njegovo telo, a ja sam
ostao slab, baš kao što sam bio i dotad – nastavi Voldemor. – Vratio
sam se u moje udaljeno skrovište, i neću se pretvarati da se nisam
bojao da možda nikad neću povratiti svoje moći... da, možda je to
bio moj najmračniji trenutak... nisam smeo da se nadam da će mi
naići još neki čarobnjak da ga zaposednem... a potpuno sam bio
izgubio nadu da iko od mojih Smrtoždera mari šta se desilo sa
mnom...
Jedno ili dvoje čarobnjaka u krugu s nelagodom se pomeri, ali
Voldemor se nije obazirao na to.
– A onda, pre nepunih godinu dana, kada sam skoro napustio
svaku nadu, konačno se i to dogodilo... jedan sluga mi se vratio:
ovog Crvorepa ovde, koji je lažirao svoju smrt kako bi izbegao
pravdi, isterali su iz skrovišta oni koje je nekada smatrao prijateljima,
i odlučio je da se vrati svom gospodaru. Potražio me je u
zemlji za koju se pričalo da su me u njoj poslednji put videli... pomogli
su mu, naravno, pacovi koje je usput sreo. Crvorep ima čudne
sklonosti ka pacovima, je li tako, Crvorepu? Njegovi prljavi mali
drugari rekli su mu da duboko u albanskim šumama postoji mesto
koje izbegavaju, gde male životinje poput njih umiru kad ih zaposedne
mračna senka...
– Ali njegovo putešestvije do mene nije išlo glatko, zar ne,
Crvorepu? Jer je, jedne noći, gladan, na ivici baš te šume u kojoj se
nadao da će me pronaći, budalasto zastao u jednoj gostionici kako bi
uzeo nešto hrane... i zamislite koga je tamo sreo, izvesnu Bertu
Džorkins, vešticu iz Ministarstva magije!
– Vidite sada kako sudba voli Lorda Voldemora. To je mogao
biti Crvorepov kraj, i kraj moje poslednje nade da se obnovim. Ali
Crvorep – pokazavši prisebnost uma kakvu nikada ne bih očekivao
od njega – ubedio je Bertu Džorkins da pođe s njim u noćnu šetnju.
Savladao ju je... i doveo je k meni. A Berta Džorkins, koja je mogla
sve da upropasti, umesto toga je postala blagodet kakvu nisam
mogao ni da zamislim... jer je – uz malo ubeđivanja – postala pravi
rudnik informacija.
– Ispričala mi je da će se ove godine na Hogvortsu održati
Tročarobnjački turnir. Ispričala mi je i da zna za jednog vernog Smrtoždera
koji bi bio i više nego voljan da mi pomogne, ukoliko bih
samo mogao da ga kontaktiram. Ispričala mi je još štošta... ali sredstva
koja sam primenio da bih razbio Memorijsku čin kojom je bila
začarana bila su moćna, i kada sam iz nje izvukao sve korisne informacije,
njen duh i telo bili su poremećeni, bez ikakve mogućnosti
da se oporave. Već je bila poslužila svojoj svrsi. Nisam mogao da je
zaposednem. Otarasio sam je se.
Voldemor se nasmeši svojim užasnim osmehom, njegove crvene
oči bile su bezizrazne i nemilosrdne.
– Crvorepovo telo, naravno, nije bilo prikladno da ga zaposednem,
pošto su ga svi smatrali mrtvim i, ako bi bio viđen, privukao bi
preveliku pažnju. Ipak, bio je sluga zdravog tela kakav mi je bio potreban
i, mada je bio loš čarobnjak, Crvorep je ipak bio u stanju da
sledi moja uputstva, koja bi mogla da me vrate u neko nesavršeno,
slabašno telo, telo u kojem bih mogao da stanujem dok čekam na
sastojke za moj istinski preporod... na čin ili dve, koje sam sâm
izmislio... uz malu pomoć moje drage Nagini – Voldemorove crvene
oči padoše na zmiju koja je neprekidno kružila – na napitak
sastavljen od jednorogove krvi i zmijskog otrova kojim me je Nagini
snabdela... uskoro sam se maltene vratio u ljudsko obličje i bio sam
dovoljno jak da putujem.
– Više nije bilo nade da ukradem Kamen mudrosti, pošto sam
znao da će se Dambldor potruditi da Kamen bude uništen. Ali, bio
sam spreman da ponovo prihvatim smrtni život pre nego što krenem
u potragu za besmrtnim. Zadovoljio sam se manjim... zadovoljio sam
se svojim starim telom i svojom starom snagom.
– Znao sam da, ukoliko želim to da postignem – u pitanju je
neki stari recept Mračne magije, napitak koji me je oživeo večeras –
moram imati tri moćna sastojka. Pa, jedan od njih je već bio pri ruci,
zar ne, Crvorepu? Meso koje bi mi sluga dobrovoljno dao...
– Kost moga oca je, prirodno, značila da bismo morali da
dođemo ovamo, gde je on sahranjen. Ali krv neprijatelja... Crvorep
je hteo da iskoristim bilo kog čarobnjaka, zar nije tako, Crvorepu?
Bilo kog čarobnjaka koji me je mrzeo... a mnogi me još uvek mrze.
Ali ja sam znao koga moram da iskoristim ukoliko hoću ponovo da
se uzdignem, moćniji nego što sam bio kada sam propao. Hteo sam
krv Harija Potera. Želeo sam krv onoga koji me je pre trinaest godina
lišio moći, pošto bi onda trajna zaštita koju mu je njegova majka
nekad dala počivala i u mojim venama...
– Ali, kako bih se uopšte domogao Harija Potera? Jer, on je bio
bolje zaštićen nego što je i sâm pretpostavljao, zaštićen merama koje
je Dambldor smislio pre mnogo godina, kada je njemu zapalo da
odredi dečakovu budućnost. Dambldor je prizvao drevnu magiju
kako bi obezbedio da dečak bude zaštićen dok je pod paskom svoje
rodbine. Tamo ga čak ni ja ne mogu dotaći. Onda, naravno, tu je bilo
Svetsko prvenstvo u kvidiču... mislio sam da bi njegova zaštita
mogla biti oslabljena tamo, podalje od rodbine i Dambldora, ali još
nisam bio dovoljno jak da pokušam da izvedem otmicu usred horde
čarobnjaka iz Ministarstva. A onda bi se dečak vratio na Hogvorts,
gde je od jutra do mraka bio pod povijenim nosom one budale što
voli Normalce. I kako bih onda mogao da ga otmem?
– Kako... pomoću informacija koje sam izvukao od Berte Džorkins,
naravno. Iskoristio sam mog jedinog vernog Smrtoždera,
smeštenog na Hogvortsu, kako bih bio siguran da je dečakovo ime
ubačeno u Vatreni pehar. Iskoristio sam mog Smrtoždera da bih
obezbedio da dečak pobedi na turniru – da prvi dodirne Tročarobnjački
pehar – pehar što ga je moj Smrtožder pretvorio u teleportacioni
ključ, koji će ga dovesti ovamo, izvan domašaja Dambldorove
pomoći i zaštite, pravo u moje šake. I evo ga... dečak za kog ste svi
verovali da je zapečatio moju sudbinu...
Voldemor se polako pomeri napred, i okrenu se da pogleda
Harija u lice. On podiže svoj čarobni štapić. – Krucio!
Bio je to bol kakav Hari nikad dotad nije iskusio. Kao da su mu
same kosti gorele, glava mu se, izvesno, cepala duž ožiljka, oči su
mu se ludački prevrtale u glavi: želeo je da se sve završi... da se
onesvesti... da umre...
A onda ga više nije bilo. Mlitavo je visio u konopcima koji su
ga vezivali za nadgrobni spomenik Voldemorovog oca, gledajući
uvis u one svetlocrvene oči kroz neku izmaglicu. Smeh Smrtoždera
odzvanjao je kroz noć.
– Vidite, mislim, koliko je budalasto bilo i pomisliti da bi ovaj
dečak ikako mogao biti jači od mene – reče Voldemor. – Ali ne bih
da u bilo čijem umu ostane i trunka sumnje. Hari Poter mi je izmakao
srećnom slučajnošću. A sad ću da dokažem svoju moć time
što ću ga ubiti, ovde i sada, pred svima vama, sad kad nema Dambldora
da mu pomogne, niti majke koja bi umrla zbog njega. Daću mu
priliku. Biće mu dozvoljeno da se bori i u vašim umovima neće ostati
ni senka sumnje koji je od nas dvojice jači. Još samo malo, Nagini
– prošaputa on i zmija otkliza kroz travu, ka Smrtožderima koji
su stajali i posmatrali.
– Sada ga odveži, Crvorepu, i vrati mu njegov štapić.

34. Priori inkantatem



Crvorep priđe Hariju, koji se koprcao kako bi se dočekao na noge, i
oslonio se na njih svom težinom pre nego što ga sasvim odvežu.
Crvorep podiže svoju novu srebrnu šaku, izvuče komad tkanine
kojim je ućutkao Harija a onda, jednim zamahom, preseče veze koje
su Harija držale prikovanog za spomenik.
Možda je na delić sekunde, dok je stajao na obraslom grobu,
Hari pomislio da bi mogao pokušati da pobegne, ali njegova
povređena noga podrhtavala je pod njim, i dok su se Smrtožderi pregrupisavali,
formirajući uži krug oko njega i Voldemora, tako da
popune praznine gde je trebalo da budu Smrtožderi koji nedostaju,
Crvorep je iskoračio iz kruga ka mestu gde je ležalo Sedrikovo telo, i
vratio se s Harijevim štapićem, koji je grubo tutnuo Hariju u ruku, ne
gledajući u njega. Zatim i Crvorep zauze mesto u krugu smrtožderskih
posmatrača.
– Naučili su te kako da se boriš u dvoboju, Hari Poteru? – reče
Voldemor meko, dok su mu crvene oči sijale kroz mrak.
Na ove reči, Hari se priseti – kao da je reč o nečemu iz njegovog
bivšeg života – Kluba dvoboja na Hogvortsu, koji je kratko pohađao
pre dve godine... sve što je tamo naučio bila je Razoružavajuća
čin, Ekspeliarmus... ali koliko bi mu uopšte koristila, čak i
kad bi mogao da oduzme Voldemoru štapić iz ruke, kada je okružen
Smrtožderima, koji su u najmanju ruku brojno nadmoćniji, trideset
na jednog? Nikad nije učio ništa što bi mu sada iole pomoglo. Znao
je da se suočava sa stvarima na koje ih je Ćudljivko uvek upozoravao...
sa nezaustavljivom Avada kedavra kletvom – a Voldemor
je bio u pravu – ovoga puta, njegova majka nije bila tu da umre
umesto njega... bio je sasvim nezaštićen...
– Prvo se poklonimo jedan drugome, Hari – reče Voldemor,
nagnuvši se malo, ali i dalje zmijolikim licem okrenut Hariju. – Hajde,
ovakve sitnice se moraju poštovati... Dambldor bi voleo da
pokažeš lepe manire... pokloni se smrti, Hari...
Smrtožderi su se ponovo smejali. Voldemorova usta bez usana
su se smešila. Hari se ne pokloni. Nije želeo da dopusti Voldemoru
da se poigrava s njim pre nego što ga ubije... nije hteo da mu pruži to
zadovoljstvo...
– Rekao sam: pokloni se – reče Voldemor, podižući svoj štapić
– i Hari oseti kako mu se kičma krivi, kao da ga ogromna nevidljiva
ruka okrutno savija napred, a Smrtožderi se grohotom nasmejaše.
– Vrlo dobro – reče Voldemor meko i, kako je podizao štapić
nagore, pritisak na Harija poče da popušta. – Dakle, suoči se sa
mnom kao čovek... uspravne kičme i ponosit, onako kako je tvoj
otac umro...
– A sad – dvoboj.
Voldemor podiže štapić, i pre nego što je Hari stigao išta da
uradi da se odbrani, pre nego što je stigao i da se pomeri, ponovo ga
pogodi Bolna kletva. Bol je bio toliko jak, sveobuzimajuć, da više
nije znao gde je... kao da su noževi zagrejani do belog usijanja probijali
svaki pedalj njegove kože, glava će mu sigurno eksplodirati od
bola: urlao je glasnije no ikad u životu...
A onda bol prestade. Hari se prevrnu u stranu i podiže na noge.
Nekontrolisano je drhtao, baš kao Crvorep kada je sebi odsekao
šaku. On se otetura postrance ka zidu Smrtoždera, koji ga odgurnuše
nazad ka Voldemoru.
– Mali predah – reče Voldemor, dok su mu se prorezi-nozdrve
širili od uzbuđenja – mala pauza... to te je zabolelo, zar ne, Hari? Ne
bi želeo da to ponovo uradim?
Hari mu ne odgovori. Umreće baš kao i Sedrik, one nemilosrdne
crvene oči su mu to govorile... umreće, a ne može ništa da učini
da to spreči... ali ne mora ni da igra njegovu igru. Neće se pokoriti
Voldemoru... neće ga preklinjati...
– Pitao sam te želiš li da ti to ponovo uradim? – reče Voldemor
blago. – Odgovori mi! Imperio!
I Hari iskusi, po treći put u životu, osećaj da su mu sve misli
zbrisane iz uma... ah, kakvo blaženstvo, ne razmišljati, bilo je to kao
da pluta, da sanja... samo reci NE... reci NE... samo odgovori NE...
Neću, reče mnogo jači glas, u dubini njegove glave, neću
odgovoriti...
Samo odgovori NE...
Neću to uraditi, neću to reći...
Samo odgovori NE...
– NEĆU DA ODGOVORIM!
I ove reči izleteše iz Harijevih usta. One odjeknuše preko
groblja, i osećanje da sanja nestade tako naglo kao da su ga polili
hladnom vodom – ponovo su se vratili bolovi koje je Bolna kletva
ostavila svuda po njegovom telu – ponovo se vratila spoznaja o tome
gde je i sa čim se suočava...
– Nećeš? – reče Voldemor tiho, a Smrtožderi se sada više nisu
smejali. – Nećeš da kažeš NE? Hari, poslušnost je vrlina kojoj
moram da te naučim pre nego što umreš... možda uz još jednu dozu
bola?
Voldemor podiže štapić, ali ovoga puta Hari je bio spreman. S
refleksima koje je stekao trenirajući kvidič, on se baci na zemju:
otkotrlja se iza mermernog spomenika Voldemorovog oca i ču kako
mermer puca, nakon što ga je kletva pogodila.
– Hari, ne igramo se žmurke ovde – reče Voldemorov meki,
hladni glas dok se približavao, a Smrtožderi se ponovo smejali. – Od
mene se ne možeš sakriti. Da li ovo znači da si umoran od našeg
dvoboja? Da li ovo znači da bi radije želeo da sve okončam sad,
Hari? Hajde, Hari... izađi onda da se igramo... biće brzo... možda će
čak biti bezbolno... ne bih ti tačno znao reći... nikad nisam umro...
Hari kleknu iza nadgrobnog spomenika, i znao je da je došao
kraj. Nije bilo nade... ničega što bi mu priteklo u pomoć. I dok je
slušao kako se Voldemor približava, znao je samo jednu stvar, koja
je bila iznad svakog straha ili razuma – neće umreti čučeći ovde kao
dete koje se igra žmurke. Neće umreti klečeći pred Voldemorovim
nogama... umreće uspravno, kao njegov otac, i umreće pokušavajući
da se odbrani, iako nikakva odbrana nije moguća...
Pre nego što je Voldemor uspeo da gurne svoje zmijoliko lice
iza nadgrobnog spomenika, Hari ustade... čvrsto stegnu štapić u ruci,
izbaci ga pred sebe, i baci se ispred spomenika, suočivši se licem u
lice s Voldemorom.
Voldemor je bio spreman. Kad Hari povika: – Ekspeliarmus! –
Voldemor povika: – Avada kedavra!
Mlaz zelene svetlosti izlete iz Voldemorovog štapića, baš kad
je mlaz crvene pojurio iz Harijevog – one se sudariše u vazduhu – i
odjednom, Harijev štapić poče da vibrira kao da kroz njega prolazi
električno pražnjenje. Šaka oko štapića mu se ukoči: nije mogao da
ga ispusti ni da je hteo – uski zrak svetlosti sada je spajao dva štapića,
ni crven ni zelen, već sjajne zlatne boje – i Hari, prateći zrak
zaprepašćenim pogledom, vide da Voldemorovi dugi prsti takođe
grčevito drže štapić koji se trese i vibrira.
A onda – Hari ničim nije bio pripremljen za ono što je usledilo
– oseti kako mu stopala napuštaju zemlju. On i Voldemor počeše
obojica da se dižu u vazduh, njihove štapiće i dalje je spajala nit
blistave zlatne svetlosti. Klizili su sve dalje od groba Voldemorovog
oca, dok se nisu zaustavili na delu tla na kome nije bilo grobova...
Smrtožderi su vikali, tražili su uputstva od Voldemora. Približili su
se, ponovo formirali krug oko Harija i Voldemora, dok im je zmija
gmizala za petama, neki od njih su čak isukali štapiće...
Zlatna spona koja je povezivala Harija i Voldemora razdvoji se
u mnoštvo sićušnih. Iako su štapići ostali povezani, hiljade drugih
zraka se razdvojilo i podiglo visoko iznad Harija i Voldemora, i
počelo da se razleće u cikcak oko njih, sve dok se obojica ne nađoše
zatvoreni u zlatnoj mrežastoj kupoli, svetlosnom kavezu, iza koga su
Smrtožderi kružili poput šakala, dok su njihovi povici sada delovali
čudnovato prigušeni...
– Ništa ne preduzimajte! – vrištao je Voldemor Smrtožderima, i
Hari primeti kako su se njegove crvene oči raširile od čuđenja kad je
video šta se dogodilo, opazi kako se Voldemor bori da prekine
svetlosnu nit koja je i dalje povezivala njegov štapić s Harijevim.
Hari još čvršće steže svoj štapić, s obe ruke, a zlatna nit ostade
neprekinuta. – Ništa ne preduzimajte sem ako ja ne zapovedim! –
povika Voldemor Smrtožderima.
A onda se vazduh ispuni nezemaljskim i predivnim zvukom...
poticao je iz svake strune svetlošću istkane mreže koja je kroz
vazduh vibrirala oko Harija i Voldemora. Bio je to zvuk koji je Hari
odmah prepoznao, iako ga je čuo samo jednom u svom životu...
Feniksova pesma...
Za Harija je to bio zvuk nade... najlepša i najveličanstvenija
stvar koju je ikad u životu čuo... osećao se kao da je ta pesma u
njemu, umesto oko njega... bio je to zvuk koji je on povezivao s
Dambldorom, i imao je osećaj kao da mu neki prijatelj govori u
uvo...
Ne prekidaj vezu.
Znam, reče Hari muzici, znam da ne smem... ali još to nije ni
pomislio do kraja, a već mu se učini mnogo teže izvodljivim. Njegov
štapić poče da vibrira jače no ikad... sada je zrak između njega i Voldemora
izgledao drugačije... kao da su se ogromne čestice svetla
kretale uzduž i popreko po niti koja je spajala štapiće – Hari oseti
kako mu štapić podrhtava pod rukom, dok su svetlosne kapi počinjale
da klize polako, ali sigurno, ka njemu... smer zračnog kretanja
sada je bio upravljen od Voldemora ka njemu, i on oseti kako mu
štapić ljutito poskakuje...
Dok se najbliža kapljica svetlosti približavala vrhu Harijevog
štapića, drvo pod njegovim prstima postade tako toplo da se on uplaši
da će mu se štapić zapaliti. Što se kapljica više približavala, to je
jače Harijev štap vibrirao. Bio je siguran da njegov štapić neće
preživeti sudar s njom: osećao je kao da će mu se drvo rasprsnuti
pod prstima...
Usredsredio je i poslednji atom svog uma pokušavajući da natera
kapljicu da krene nazad ka Voldemoru, uši su mu bile pune
Feniksove pesme, a oči besne, fiksirane... i polako, veoma polako,
kapljice se zaustaviše, a onda, isto tako polako, počeše da se kreću u
suprotnom smeru... sada je Voldemorov štapić bio taj koji žestoko
vibrira... Voldemor je delovao zapanjeno, i skoro uplašeno...
Jedna od kapljica svetlosti zadrhta na nekoliko centimetara od
vrha Voldemorovog štapića. Hari nije razumeo zašto ovo radi, nije
shvatao šta će time postići... ali se sada usredsredio jače no ikad u
životu pokušavajući da natera tu kapljicu svetlosti da se vrati u Voldemorov
štapić... i polako.. veoma polako... ona krenu duž zlatne
niti... na tren ponovo zadrhta... a onda dotače...
Odjednom, Voldemorov štapić poče da ispušta ječeće krike
bola... a zatim – Voldemorove crvene oči razrogačiše se od šoka –
gusta, maglovita ruka izlete iz vrha štapića i nestade... duh šake koju
je napravio Crvorepu... odjeknuše još neki bolni krici... a onda se
nešto mnogo veće rascveta iz vrha Voldemorovog štapića, nešto veliko,
sivkasto, što je izgledalo kao da je napravljeno od najčvršćeg,
najgušćeg dima... bila je to glava... a onda i grudi i ruke... torzo
Sedrika Digorija.
Kad bi Hari uopšte mogao da ispusti svoj štapić iz ruku od
šoka, bilo bi to sada, ali instinkt mu je nalagao da ga čvrsto stišće,
kako bi nit zlatne svetlosti ostala neprekinuta, iako je gusti sivi duh
Sedrika Digrija (da li je to bio duh?; izgledao je tako čvrsto) potpuno
izronio iz vrha Voldemorovog štapića, kao da se izvlači iz vrlo
uskog tunela... no, ta sena od Sedrika ustade, pogleda levo i desno
duž zlatne niti, i progovori.
– Drži se, Hari – reče.
Glas mu je bio udaljen i ječeći. Hari pogleda u Voldemora...
njegove raširene, crvene oči i dalje su bile preneražene... ni on ovo
nije očekivao, ništa više nego Hari... a onda, sasvim prigušeno, Hari
začu prestrašene povike Smrtoždera, koji su se šunjali duž ivica zlatne
kupole...
Iz štapića ponovo odjeknuše krici bola... a onda nešto drugo
izroni iz njegovog vrha... gusta senka druge glave, ubrzo praćena
rukama i telom... starac koga je Hari video jednom u snu sada se
izvlačio iz vrha štapića, kao što to Sedrik već beše uradio... i njegov
duh, ili njegova senka, ili šta god bilo, pade pored Sedrikove, i s blagim
iznenađenjem osmotri Harija i Voldemora, zlatnu mrežu i spojene
štapiće, naslonivši se na svoj štap za hodanje...
– Dakle, on je zasta pravi čarobnjak? – reče starac, pogleda
prikovanog za Voldemora. – Taj me je ubio... potuci ga, dečače...
Ali već poče da izranja sledeća glava... a ta glava, siva kao
statua od dima, bila je ženska... dok su mu se obe ruke tresle, i dok
se borio da drži štapić pravo, Hari vide kako žena pada na zemlju i
uspravlja se poput ostalih, zureći...
Senka Berte Džorkins osmotri bitku koja se odvijala pred njenim
širom otvorenim očima.
– Ne daj se! – povika ona, i njen glas odjeknu kao i Sedrikov, iz
velike daljine. – Ne daj mu da te pobedi, Hari... ne posustaj!
Ona i druge dve senovite figure krenuše duž unutrašnjeg zida
zlatne mreže, dok su Smrtožderi uzbuđeno trčkali spolja... a kako su
opkoljavale dvojicu protivnika u dvoboju, Voldemorove mrtve žrtve
su šaputale, šaputale reči ohrabrenja Hariju, i siktale Voldemoru reči
koje Hari nije mogao da čuje.
A onda još jedna glava izroni iz vrha Voldemorovog štapića... i
Hari je znao, čim ju je ugledao, ko će to biti... znao je, kao da ju je
očekivao od trenutka kada se Sedrik pojavio iz štapića... znao, pošto
je žena koja se pojavljivala bila ona na koju je večeras mislio više
nego na ikoga...
Dimna senka mlade žene duge kose pade na zemlju kao Berta
maločas, ispravi se i pogleda u njega... i Hari, dok su mu se ruke
sada već mahnito tresle, pogleda u lice duha svoje majke.
– Tvoj otac dolazi... – reče ona tiho. – Hoće da te vidi... sve će
biti u redu... drži se...
I on dođe... prvo njegova glava, potom njegovo telo... visoko, s
neurednom kosom poput Harijeve, dimno, zasenčeno obličje Džejmsa
Potera procveta iz vrha Voldemorovog štapića, pade na zemlju
i ispravi se, baš kao i njegova žena. On priđe Hariju, gledajući ga, i
progovori istim udaljenim, ječećim glasom kao i ostali, ali tiho, kako
ga Voldemor, čije je lice sada bilo ispunjeno strahom i užasom, dok
su njegove žrtve kružile oko njega, ne bi čuo...
– Kada veza bude prekinuta, mi ćemo opstati još samo nekoliko
trenutaka... ali ćemo ti pomoći da dobiješ na vremenu... moraš se
vratiti do teleportacionog ključa, on će te vratiti na Hogvorts... da li
si me razumeo, Hari?
– Da – prodahta Hari. Borio se da zadrži svoj štapić, koji mu je
sada klizio pod prstima.
– Hari... – prošaputa Sedrikova figura – vrati moje telo, hoćeš
li? Vrati moje telo mojim roditeljima...
– Hoću – reče Hari, lica izobličenog od napora da zadrži štapić.
– Učini to sada – prošaputa mu očev glas. – Budi spreman da
trčiš... učini to sada...
– SAD! – povika Hari. Nije verovao da će uspeti da izdrži još
koji trenutak duže – jakim trzajem podiže svoj štapić uvis i zlatna nit
se prekinu. Kavez svetlosti nestade, Feniksova pesma se prekinu –
ali senovite figure Voldemorovih žrtvi ne nestadoše – nadnosile su
se nad Voldemorom, krijući Harija od njegovog pogleda...
A Hari potrča kao što nikad u životu nije, oborivši dva
ošamućena Smrtoždera dok je prolazio. Projurio je cik-cak između
nadgrobnih spomenika, osećajući kako njihove kletve lete za njim,
kako udaraju u kamene ploče nad grobovima – izbegavao je kletve i
grobove, jureći ka Sedrikovom telu, sada potpuno nesvestan bola u
nozi, svim svojim bićem usredsređen na ono što mora da uradi...
– Ošamutite ga! – čuo je Voldemora kako vrišti.
Udaljen još samo desetak stopa od Sedrika, Hari skoči iza mermernog
anđela kako bi izbegao zrake crvene svetlosti i vide kako se
vrh jednog anđeoskog krila raspade pogođen činima. Čvršće
stegnuvši štapić, on izjuri iza anđela...
– Impedimenta! – zaurla, uperivši svoj štapić neprecizno preko
ramena ka Smrtožderima koji su trčali za njim.
Po prigušenom vrisku učini mu se da je zaustavio makar jednog,
ali nije bilo vremena da se okrene i pogleda. On preskoči pehar
i doskoči na zemlju kada začu zvuk novih mlazeva svetlosti kako
izleću iz štapića iza njega. Oni preleteše iznad njegove glave čim
pade, ispruživši šaku kako bi zgrabio Sedrika za ruku...
– Pomerite se! Ja ću ga ubiti! On je moj! – kriknu Voldemor.
Harijeva šaka sklopi se oko Sedrikovog zgloba. Sada je samo
jedan nadgrobni spomenik razdvajao njega i Voldemora, ali Sedrik
je bio previše težak da bi mogao da ga ponese, a pehar je bio van
domašaja...
Voldemorove crvene oči gorele su u tmini. Hari vide kako mu
se usne krive u osmeh, vide ga kako podiže štapić.
– Asio! – povika Hari, uperivši svoj štapić u Tročarobnjački
pehar.
On polete kroz vazduh i dojezdi do njega – Hari ga uhvati za
ručku...
Začu Voldemorov besan krik u istom trenutku kada oseti i trzaj
ispod pupka, koji je značio da je teleportacioni ključ proradio – i
vodi ga daleko odatle u kovitlacu vetra i boja, zajedno sa Sedrikom...
vraćaju se...

35. Veritaserum



Hari oseti kako s treskom udara u zemlju. Lice mu je bilo u travi:
njen miris mu je ispunjavao nozdrve. Dok ga je teleportacioni ključ
prenosio, zatvorio je oči i još uvek ih je držao zatvorene. Nije se
pomerao. Potpuno je izgubio dah: toliko mu se vrtelo u glavi, da je
osećao kako se zemlja pod njim trese kao paluba broda. Da bi se stabilizovao,
on čvršće stegnu dve stvari koje je još uvek držao –
glatku, hladnu ručku Tročarobnjačkog pehara, i Sedrikovo telo.
Osećao je kao da će, ukoliko pusti ijedno od ta dva, odlebdeti u tamu
koja mu se skupljala po rubovima mozga. Šok i iscrpljenost držali su
ga na zemlji, dok je udisao miris trave, čekajući... čekajući da neko
nešto učini... da se nešto dogodi... a sve vreme, ožiljak na čelu ga je
tupo pekao...
Zagluši ga i zbuni bujica zvukova, glasovi su bili svuda oko
njega, koraci, vriska... on ostade tu gde je bio, licem pritiskajući
travu kako bi blokirao buku, kao da je to samo noćna mora koja će
proći...
Onda ga par ruku grubo zgrabi i okrenu na drugu stranu.
– Hari! Hari!
On otvori oči.
Gledao je u zvezdano nebo, a nad njim je čučao Albus
Dambldor. Oko njega su se gurale tamne senke gomile, pokušavajući
da se približe. Hari je osećao kako tlo pod njim odzvanja od njihovih
koraka.
Ponovo je bio na rubu lavirinta. Mogao je da vidi tribine kako
se izdižu nad njim, obrise ljudi koji se kreću po njima i zvezde iznad
njih.
Hari pusti pehar, ali stegnu Sedrika još čvršće ka sebi. Podiže
svoju slobodnu ruku i zgrabi Dambldorov zglob, dok mu se Dambldorovo
lice mutilo i izoštravalo pred očima.
– Vratio se – prošaputa Hari. – Vratio se. Voldemor.
– Šta se dešava? Šta se dogodilo?
Izvrnuto naopačke, lice Kornelijusa Fadža pojavi se iznad Harija.
Izgledalo je belo, zgranuto.
– Gospode bože... Digori! – prošaputa ono. – Dambldore... on
je mrtav!
Ove reči ponoviše senovite figure koje su se gurale oko njih... a
onda i drugi povikaše – vrisnuše – u noć: – Mrtav je! Mrtav je!
Sedrik Digori! Mrtav!
– Hari, pusti ga! – čuo je Hari Fadžov glas, i on oseti kako
nečiji prsti pokušavaju da ga otrgnu od Sedrikovog mlitavog tela, ali
Hari nije hteo da ga pusti.
Onda Dambldorovo lice, koje je i dalje bilo zamagljeno i jedva
vidljivo, priđe bliže. – Hari, više mu ne možeš pomoći. Gotovo je.
Pusti ga.
– Želeo je da ga vratim – promrmlja Hari kome se činilo važnim
da to objasni. – Želeo je da ga vratim njegovim roditeljima...
– Tako je, Hari... sada ga samo pusti...
Dambldor se sagnu i, snagom neverovatnom za tako starog i
mršavog čoveka, podiže Harija sa zemlje, i postavi ga na noge. Hari
poče da se klati. Glava mu je bubnjala. Njegova povređena noga više
nije mogla da podrži njegovu težinu. Masa oko njih se gurala, boreći
se da priđe bliže... – Šta se dogodilo? – ... – Šta nije u redu s njim? –
... – Digori je mrtav!
– Moraće da ide u bolničko krilo! – govorio je Fadž glasno. –
Bolestan je, povređen... Dambldore, Digorijevi roditelji, ovde su, na
tribinama...
– Ja ću uzeti Harija, Dambldore, ja ću ga uzeti...
– Ne, više bih voleo da...
– Dambldore, Amos Digori trči... dolazi ovamo... zar ne misliš
da bi trebalo da mu kažeš – pre nego što vidi...?
– Hari, ostani ovde...
Devojčice su vrištale, jecajući histerično... cela scena je čudnovato
treperila pred Harijevim očima...
– U redu je, sinko, imam te... hajde... u bolničko krilo...
– Dambldor je rekao da ostanem – reče Hari tupo, dok je od
pulsiranja u ožiljku osećao kao da će da povrati. Vid mu se mutio
gore no ikad.
– Moraš da prilegneš... hajde, sada...
Neko veći i jači od Harija napola ga povuče, a napola pronese
kroz prestrašenu gomilu. Hari je čuo kako ispuštaju povike iznenađenja,
kako vrište i viču dok se čovek koji ga je nosio probijao kroz
gomilu, noseći ga nazad u zamak. Preko travnjaka, pored jezera i
pored durmstranškog broda, Hari nije čuo ništa osim teškog disanja
čoveka koji mu je pomagao da korača.
– Šta se dogodilo, Hari? – upita ga najzad čovek, koji ga je
nosio uz kamene stepenike. Klank. Klank. Klank. Bio je to Ludooki
Ćudljivko.
– Pehar je bio teleportacioni ključ – reče Hari, dok su prolazili
kroz ulaznu dvoranu. – Odneo je Sedrika i mene na neko groblje... i
Voldemor je bio tamo... Lord Voldemor...
Klank. Klank. Klank. Uz mermerne stepenike...
– Mračni gospodar je bio tamo? Šta se onda dogodilo?
– Ubio Sedrika... ubili su Sedrika...
– A onda?
Klank. Klank. Klank. Duž hodnika...
– Napravio napitak... povratio je svoje telo...
– Mračni gospodar je povratio svoje telo? Vratio se?
– A onda su došli Smrtožderi... i onda smo imali dvoboj...
– Imao si dvoboj s Mračnim gospodarom?
– Pobegao sam mu... moj štapić... uradio nešto čudno... video
sam moje mamu i tatu... izašli su iz njegovog štapića...
– Ovamo, Hari... uđi i sedi... biće sve u redu... popij ovo...
Hari začu kako ključ škljoca u bravi i oseti šolju koja mu je
gurnuta u ruke.
– Popij to... osećaćeš se bolje... hajde, Hari, moram da znam šta
se tačno dogodilo...
Ćudljivko pomože Hariju da saspe tečnost niz grlo. Zakašljao
se, dok mu je grlo pekao biberast ukus. Ćudljivkova kancelarija se
izoštri, kao i sâm Ćudljivko... bio je bled kao i Fadž, a oba oka su
mu bila netremice prikovana za Harijevo lice.
– Voldemor se vratio, Hari? Da li si siguran da se vratio? Kako
je to izveo?
– Uzeo je nešto iz groba svoga oca, i od Crvorepa, i od mene –
reče Hari. Glava mu se pomalo razbistrila. Ožiljak ga više nije tako
jako boleo. Mogao je jasno da razazna Ćudljivkovo lice, iako je
kancelarija bila u mraku. I dalje je čuo vrisku i povike sa udaljenog
kvidičkog terena.
– Šta je Mračni gospodar uzeo od tebe? – upita Ćudljivko.
– Krv – reče Hari, podigavši ruku. Rukav mu je bio pocepan
tamo gde ga je zasekao Crvorepov bodež.
Ćudljivko izdahnu, dugo i tiho šišteći. – A Smrtožderi? Vratili
su se?
– Da – reče Hari. – Mnogo njih...
– Kako se ophodio prema njima? – upita Ćudljivko tiho. – Da li
im je oprostio?
Ali Hari se iznenada seti. Treba da kaže Dambldoru, treba
odmah da im kaže... – Jedan Smrtožder se nalazi na Hogvortsu!
Ovde je jedan Smrtožder – on je ubacio moje ime u Vatreni pehar, i
učinio sve da ja istrajem do kraja...
Hari pokuša da ustane, ali Ćudljivko ga ponovo odgurnu dole.
– Znam ko je taj Smrtožder – reče on tiho.
– Karkarof? – reče Hari mahnito. – Gde je? Da li ste ga uhvatili?
Da li je zarobljen?
– Karkarof? – reče Ćudljivko s čudnovatim smehom. –
Karkarof je pobegao večeras, čim je osetio da ga Mračni znak na
njegovoj ruci peče. Izdao je i suviše velik broj vernih sledbenika
Mračnog gospodara da bi želeo da ih sretne... ali sumnjam da će
daleko odmaći. Mračni gospodar ima način da prati tragove svojih
neprijatelja.
– Karkarof je pobegao? Otišao je? Ali onda – nije on stavio
moje ime u pehar?
– Ne – reče Ćudljivko polako. – Ne, nije on. To sam bio ja.
Hari ga je čuo, ali nije mogao da poveruje.
– Ne, niste vi – reče on. – Niste to bili vi... niste to mogli da
uradite...
– Uveravam te da jesam – reče Ćudljivko, a njegovo magično
oko se okrenu i ostade fiksirano na vratima, i Hari shvati da
proverava ima li nekog ispred njih. U isto vreme, Ćudljivko izvuče
svoj štapić, i uperi ga u Harija.
– Oprostio im je, dakle – reče on. – Smrtožderima koji su ostali
na slobodi? Onima koji su izbegli da odu u Askaban?
– Šta? – reče Hari.
Gledao je u štapić koji je Ćudljivko uperio u njega. Bio je to loš
vic, mora da je to samo loš vic.
– Pitao sam te – reče Ćudljivko tiho – da li je oprostio ološu
koji nikad nije otišao ni da ga potraži. Onim izdajničkim kukavicama
koje nisu htele da se zbog njega suoče s Askabanom. Nevernoj,
bezvrednoj đubradi koja je bila dovoljno smeona da se šepuri pod
maskama na Svetskom prvenstvu u kvidiču, ali je pobegla na prvi
prizor Mračnog znaka, čim sam ga ispalio u nebo.
– Vi ste ga ispalili... o čemu to govorite...?
– Rekao sam ti, Hari... rekao sam ti. Ako išta mrzim više od
svega, to je Smrtožder koji je ostao na slobodi. Oni su ti koji su
okrenuli leđa mom gospodaru kad su mu bili najpotrebniji. Očekivao
sam da će ih kazniti. Očekivao sam da će ih mučiti. Kaži mi da ih je
povredio, Hari... – Ćudljivkovo lice najednom se ozari sumanutim
osmehom. – Kaži mi da im je rekao da sam jedini ja ostao veran...
bio sam spreman da rizikujem sve kako bih mu izručio ono što je
želeo više od svega ostalog... tebe.
– Niste... to... to niste mogli biti vi...
– Ko je ubacio tvoje ime u Vatreni pehar, pod imenom druge
škole? Ja. Ko je zaplašio svaku osobu za koju sam mislio da može da
te povredi ili spreči da pobediš na turniru? Ja. Ko je nagovorio Hagrida
da ti pokaže zmajeve? Ja. Ko ti je pomogao da shvatiš jedini
način na koji možeš da pobediš zmaja? Ja.
Ćudljivkovo magično oko sada je skrenulo pogled s vrata.
Ponovo se usredsredilo na Harija. Njegova iskrivljena i izobličena
usta cerila su se šire no ikad. – Nije bilo lako, Hari, da te provedem
kroz sve ove podvige a da ne izazovem sumnju. Morao sam da iskoristim
svaki delić lukavosti koji sam posedovao kako moj uticaj ne bi
bio primetan u tvom uspehu. Dambldor bi bio veoma sumnjičav da
si sve to s lakoćom izveo. Hteo sam da uspeš da uđeš u lavirint po
mogućstvu s veoma pristojnom prednošću – onda bih, znao sam,
imao šanse da se otarasim ostalih šampiona, a tebi da utrem put do
trofeja. Ali takođe sam morao da se takmičim s tvojom glupošću.
Drugi podvig... tada sam se najviše zabrinuo da ćemo propasti.
Držao sam te na oku, Poteru. Znao sam da nisi rešio zagonetku jajeta,
pa sam morao malčice da ti pomognem...
– Nisi mi ti pomogao – reče Hari promuklo. – Sedrik mi je
rekao šta da...
– Ko je rekao Sedriku da ga otvori pod vodom? Ja. Pretpostavljao
sam da će ti preneti informaciju. Pristojnim ljudima se tako lako
može manipulisati, Poteru. Bio sam siguran da će Sedrik želeti da ti
se oduži zbog toga što si mu ispričao za zmajeve, i bio sam u pravu.
Ali čak i tada, Poteru, čak i tada je malo falilo da ne uspeš. Posmatrao
sam te sve vreme... svih onih sati u biblioteci. Zar nisi shvatio da
je knjiga koja ti je trebala sve vreme bila u tvojoj spavaonici? Tamo
sam je još ranije podmetnuo, kada sam je dao Longbotomu, zar se ne
sećaš? Magične mediteranske vodene biljke i njihove svojstvenosti.
Ona bi ti kazala sve što je trebalo da znaš o škrgorovu. Očekivao
sam da ćeš pitati sve i svakoga za pomoć. Longbotom bi ti rekao istog
trenutka. Ali nisi... nisi... ti imaš tu žicu ponosa i nezavisnosti
koja je sve mogla da upropasti.
– I šta sam mogao da uradim? Da ti doturim informaciju iz
nekog drugog nevinog izvora. Na Božićnom balu si mi pričao o
kućnom vilenjaku po imenu Dobi, koji ti je dao poklon za Božić.
Pozvao sam tog vilenjaka u nastavničku zbornicu da uzme neke
odore i odnese ih na čišćenje. Iscenirao sam glasan razgovor s profesorkom
Mek Gonagal o taocima koji su odvedeni, i pitao je šta misli,
hoće li Poter iskoristiti škrgorov. A tvoj mali vilenjak je otrčao pravo
u Snejpov kabinet i iz njegovog plakara ukrao malo...
Ćudljivkov štapić je i dalje bio uperen u Harijevo srce. Iza
njegovog ramena, u dušman-staklu na zidu, kretali su se magloviti
oblici. – Bio si toliko dugo u tom jezeru, Poteru, da sam pomislio da
si se udavio. Ali, na svu sreću, Dambldor je tvoj idiotizam shvatio
kao plemenitost, i dao ti visoke ocene za to. Ponovo sam mogao da
odahnem.
– Naravno, večeras si prošao kroz lavirint lakše no što je trebalo
– reče Ćudljivko. – To je zato što sam ja patrolirao oko njega, i
što sam mogao da vidim kroz živice, i da uklonim mnoge prepreke s
tvog puta. Ošamutio sam Fler Delaker dok je prolazila pored mene.
Bacio sam Kontrolišuću kletvu na Kruma kako bi on dokusurio Digorija,
i utro ti put do pehara.
Hari je zurio u Ćudljivka. Nije mogao da shvati kako je ovo
moguće... Dambldorov prijatelj, čuveni Auror... onaj koji je pohvatao
toliko Smrtoždera... to nije imalo smisla... nikakvog smisla...
Magloviti oblici u dušman-staklu izoštravali su se i postajali
sve jasniji. Hari je preko Ćudljivkovog ramena mogao da vidi obrise
troje ljudi, kako se približavaju sve više i više. Ali Ćudljivko ih nije
video. Njegovo magično oko bilo je prikovano za Harija.
– Mračni gospodar nije uspeo da te ubije, Poteru, a toliko je
želeo – prošaputa Ćudljivko. – Zamisli samo koliko će me nagraditi
kada bude saznao da sam to učinio umesto njega. Prineo sam te
njemu – jedinu stvar koja mu je još trebala da bi se obnovio – a onda
sam te ubio zarad njega. Biću počastvovan daleko više od svih ostalih
Smrtoždera. Postaću njegov najdraži, najbliži sledbenik... bliži
nego sin...
Ćudljivkovo normalno oko se iskolači, a magično je i dalje bilo
upereno u Harija. Vrata su bila zabravljena, i Hari je znao da ni u
kom slučaju neće stići do svog štapića na vreme...
– Mračni gospodar i ja – reče Ćudljivko, i sada je delovao potpuno
suludo, nagnuvši se nad Harijem, cereći mu se podrugljivo –
imamo toliko toga zajedničkog. Obojica smo, na primer, imali vrlo
razočaravajuće očeve... veoma razočaravajuće. Obojica smo patili
zbog sramote što nosimo njihova imena. I obojica smo imali to zadovoljstvo...
izuzetno zadovoljstvo... da ubijemo svoje očeve kako
bismo osigurali nesmetan uspon Mračnog poretka!
– Ti si lud – reče Hari, koji nije mogao da se obuzda – ti si lud!
– Lud, jesam li? – reče Ćudljivko, nekontrolisano podižući glas.
– Videćemo! Videćemo ko je lud, sad kad se Mračni gospodar
vratio, sa mnom na svojoj strani! On se vratio, Hari Poteru, nisi ga
porazio – a sad – ja ću tebe da porazim!
Ćudljivko podiže svoj štapić, otvori usta, Hari gurnu ruku u
svoju odoru...
– Ošamuti! – Crvena svetlost zaslepljujuće blesnu, i uz velik
prasak i ivericu koja polete kroz vazduh vrata Ćudljivkove kancelarije
eksplodiraše...
Ćudljivko je odbačen unazad na pod kancelarije. Hari, koji je i
dalje zurio u mesto gde je maločas stajalo Ćudljivkovo lice, vide Albusa
Dambldora, profesora Snejpa i profesorku Mek Gonagal kako
ga gledaju iz dušman-stakla. On se okrenu, i vide njih troje kako stoje
na vratima, Dambldor ispred, sa isukanim štapićem.
U tom trenutku, Hari prvi put shvati zašto ljudi tvrde da je
Dambldor jedini čarobnjak koga se Voldemor ikada plašio. Izraz na
Dambldorovom licu dok je gledao u onesvešćeno telo Ludookog
Ćudljivka na podu bio je užasniji no što je Hari ikad mogao i da
zamisli. Na Dambldorovom licu nije više bilo onog bezazlenog osmeha,
niti je bilo sjaja u očima iza naočara. Na svakoj crti tog drevnog
lica bio je ispisan hladan bes. Iz Dambldora je zračila plamteća
moć.
On zakorači u kancelariju, podvuče stopalo ispod Ćudljivkovog
onesvešćenog tela i šutnu ga tako da se ovaj iskrenu na leđa, kako bi
mu lice bilo vidljivo. Snejp ga je pratio, gledajući u dušman-staklo,
na kome se i dalje videlo njegovo lice kako gleda u ovu prostoriju.
Profesorka Mek Gonagal priđe pravo Hariju.
– Hajdemo, Poteru – prošaputa ona. Tanka crta njenih usta zadrhta,
kao da će da zaplače. – Hajde... u bolničko krilo...
– Ne – reče Dambldor oštro.
– Dambldore, morao bi – vidi ga samo – prebrodio je toliko
toga večeras...
– Ostaće ovde, Minerva, pošto bi bilo dobro da ovo razume –
reče Dambldor odsečno. – Razumevanje je prvi korak ka prihvatanju,
a jedino uz prihvatanje može doći do oporavka. Mora da zna ko
ga je bacio u ovo teško iskušenje kroz koje je prošao večeras, i zašto.
– Ćudljivko – reče Hari. I dalje je bio u stanju potpune neverice.
– Kako je to mogao da bude Ćudljivko?
– Ovo nije Alastor Ćudljivko – reče Dambldor tiho. – Ti nikad
nisi upoznao pravog Ćudljivka. Pravi Ćudljivko te nikad ne bi sklonio
izvan mog vidokruga posle ovoga što se večeras dogodilo. Čim
te je pokupio, znao sam – i pratio ga.
Dambldor se sagnu nad Ćudljivkovim mlitavim telom i gurnu
ruku ispod njegove odore. Odatle izvuče Ćudljivkovu džepnu čuturicu,
i niz ključeva na velikom kolutu. Onda se okrenu profesorki Mek
Gonagal i Snejpu.
– Severuse, molim te donesi mi najjači napitak istine koji poseduješ,
a potom idi u kuhinju, i dovedi ovamo kućnu vilenjakinju po
imenu Vinki. Minerva, budi ljubazna i siđi do Hagridove kolibe, gde
ćeš zateći velikog crnog psa kako sedi u aleji s bundevama. Odvedi
psa do moje kancelarije, reci mu da ću mu se uskoro pridružiti, a
onda se vrati ovamo.
Ukoliko su Snejp ili Mek Gonagalova ova uputstva i smatrali
čudnovatim, vešto su prikrili zbunjenost. Oboje se odmah okrenuše i
napustiše kancelariju. Dambldor priđe kovčegu sa sedam brava,
gurnu prvi ključ u bravu i otvori ga. Unutra je bila gomila knjiga
čini. Dambldor zatvori kovčeg, gurnu drugi ključ u drugu bravu, i
ponovo otvori kovčeg. Knjige čini su nestale. Ovog puta unutra je
bio čitav asortiman polomljenih šunjoskopa, nekoliko pergamenata i
pera, i nešto što je ličilo na srebrnasti Nevidljivi ogrtač. Hari je posmatrao,
zgranut, dok je Dambldor stavljao treći, četvrti, peti i šesti
ključ u odgovarajuće brave, i svaki put kada bi ga otvorio, otkrio bi
drugačije sadržaje. Onda ubaci sedmi ključ u bravu, odškrinu poklopac
i Hari ispusti krik čuđenja.
Gledao je u neku vrstu jame, podzemne sobe, a na podu, nekih
desetak stopa dublje, očigledno čvrsto spavajući, mršav i izgladneo,
sudeći po izgledu, bio je pravi Ludooki Ćudljivko. Njegove drvene
noge nije bilo, kapak pod kojim je trebalo da bude njegovo magično
oko delovao je prazno, a nedostajali su mu i pramenovi njegove
bujne kose. Hari je zurio, kao gromom pogođen, prvo u uspavanog
Ćudljivka u kovčegu, a onda u onesvešćenog Ćudljivka koji je ležao
na podu kancelarije.
Dambldor se uvukao u kovčeg, spustio se dole i lagano pao na
pod pored uspavanog Ćudljivka. Nagnuo se nad njim.
– Ošamućen... pod uticajem Kontrolišuće kletve... veoma slab –
reče on. – Naravno, bio im je potreban živ. Hari, baci dole uljezov
ogrtač, Alastor se smrzava. Madam Pomfri će morati da ga pregleda,
ali ne deluje kao da je u neposrednoj opasnosti.
Hari učini ono što mu je rečeno. Dambldor prekri Ćudljivka
ogrtačem, ušuška ga njime i ponovo se iskobelja iz sanduka. Onda
pokupi čuturicu sa stola, otvori je, i prevrnu naopako. Gusta i
lepljiva tečnost pljusnu na pod kancelarije.
– Višesokovni napitak – reče Dambldor. – Vidiš li jednostavnost
celog plana i njegovu briljantnost, jer Ćudljivko nikada i
ne pije, osim iz svoje čuturice, po tome je dobro poznat. Uljez je
morao, naravno, da drži pravog Ćudljivka u blizini, kako bi ovaj
mogao i dalje da mu pravi napitak. Vidiš li njegovu kosu... –
Dambldor pogleda dole ka Ćudljivku u sanduku. – Uljez ju je sekao
cele godine, vidiš kako je neravnomerna? Ali mislim da je, usled
večerašnjih uzbuđenja, naš lažni Ćudljivko možda zaboravio da ga
pije onoliko često koliko treba... na sat... svakog sata... videćemo.
Dambldor privuče stolicu stolu i sede na nju, očima fiksirajući
onesvešćenog Ćudljivka na podu. Hari je takođe zurio u njega.
Minuti su prolazili u tišini...
Onda, pred Harijevim očima, lice čoveka na podu poče da se
menja. Ožiljci su nestajali, koža je postajala glatka. Unakaženi nos
postade ceo, i poče da se smanjuje. Duga griva razbarušene i
neuredne sive kose povlačila se ka temenu i postajala slamnaste
boje. Odjednom, uz glasno klank, drvena noga pade na zemlju, a na
njenom mestu poče da raste zdrava noga. Sledećeg trenutka, magično
oko iskoči sa čovekovog lica, a zameni ga pravo oko. Magično
oko se otkotrlja po podu i poče da koluta u svim pravcima.
Hari pogleda u čoveka koji leži pred njim, bledunjavog, pomalo
pegavog, sa četkastom svetlom kosom. Znao je ko je on. Video ga je
u Dambldorovom Situ-za-misli, posmatrao ga je dok su ga dementori
izvodili iz sudnice, dok je pokušavao da ubedi gospodina Čučnja da
je nevin... ali sad je imao bore oko očiju, i delovao je mnogo starije...
U hodniku ispred vrata začuše se žurni koraci. Snejp se vrati, u
stopu praćen vilenjakinjom Vinki. Profesorka Mek Gonagal išla je
tik iza njih.
– Čučanj! – reče Snejp, zaustavivši se trenutno na vratima. –
Barti Čučanj!
– Nebesa! – reče profesorka Meg Gonagal, zastajući i zureći u
čoveka na podu.
Prljava i razbarušena, Vinki proviri iza Snejpove noge. Usta joj
se širom otvoriše i ona ispusti prodoran krik. – Gospodaru Barti,
gospodaru Barti, šta vi radiš ovde?
Ona se baci napred na grudi mladića. – Vi si ga ubila! Vi si ga
ubila! Vi ubila gospodarevog sina!
– Samo je Ošamućen, Vinki – reče Dambldor. – Skloni se u
stranu, molim te. Severuse, imaš li napitak?
Snejp dodade Dambldoru malu bočicu s potpuno prozirnom
tečnošću. Bio je to veritaserum kojim je pretio Hariju na času.
Dambldor ustade, nagnu se nad čovekom na podu i postavi ga u
sedeći položaj uza zid ispod dušman-stakla, iz kojeg su odrazi
Dambldora, Snejpa i Mek Gonagalove i dalje zurili u sve njih. Vinki
je ostala na kolenima, drhteći, rukama prekrivši lice. Dambldor
silom otvori čovekova usta i usu tri kapi u njih. Onda uperi svoj
štapić u čovekove grudi, i reče: – Renervate.
Čučnjev sin otvori oči. Lice mu je bilo opušteno, pogled
neusredsređen. Dambldor kleknu pored njega, tako da su im lica bila
u istoj ravni.
– Da li me čuješ – upita Dambldor tiho.
Čovekovi kapci zatreptaše.
– Da – promrmlja.
– Želeo bih da nam kažeš – reče Dambldor blago – kako si
dospeo ovamo. Kako si pobegao iz Askabana?
Čučanj duboko, drhturavo udahnu, a potom poče da priča ravnim,
bezizražajnim glasom. – Moja majka me je spasila. Znala je da
umire. Ubedila je mog oca da me izbavi, i time joj ispuni poslednju
volju. Voleo ju je kao što mene nikada nije. Pristao je. Došli su mi u
posetu. Dali su mi gutljaj višesokovnog napitka, koji je u sebi sadržao
i jednu vlas moje majke. Ona je popila gutljaj višesokovnog
napitka s jednom mojom vlasi. Razmenili smo obličja.
Vinki je vrtela glavom, drhteći. – Ne pričaj više, gospodaru
Barti, ne govori više, ti uvalila svoga oca u nevolju!
Ali Čučanj ponovo duboko udahnu i nastavi istim monotonim
glasom. – Dementori su slepi. Osetili su jednu zdravu i jednu
umiruću osobu kako ulaze u Askaban. Osetili su jednu zdravu i jednu
umiruću osobu kako ga napuštaju. Otac me je prokrijumčario napolje,
prerušenog u moju majku, za slučaj da su nas neki zatvorenici
videli kroz svoja vrata.
– Moja majka je nedugo potom umrla u Askabanu. Vodila je
računa i pila višesokovni napitak sve do samog kraja. Sahranjena je
pod mojim imenom i s mojim likom. Svi su verovali da sam to bio
ja.
Njegovi kapci ponovo zatreperiše.
– A šta je tvoj otac učinio s tobom, kad te je doveo kući? – upita
Dambldor tiho.
– Iscenirao je smrt moje majke. Tihu, privatnu sahranu. Taj
grob je prazan. Kućni vilenjak me je negovao dok nisam ozdravio.
Ali sam i dalje morao da budem skriven. Morao sam da budem pod
kontrolom. Moj otac je morao da primeni veliki broj čini kako bi me
obuzdao. Čim sam povratio snagu, mislio sam samo na to kako da
pronađem svog gospodara... i da se vratim u njegovu službu.
– Kako te je otac obuzdavao? – upita Dambldor.
– Pomoću Kontrolišuće kletve – reče Čučanj. – Bio sam pod
kontrolom svog oca. Bio sam primoran da danonoćno nosim Nevidljivi
ogrtač. Stalno sam bio s kućnim vilenjakom. Ona je bila moj
čuvar i brinula se o meni. Ona me je sažaljevala. Ubeđivala bi oca da
me povremeno počasti. Da me nagradi za moje dobro ponašanje.
– Gospodaru Barti, gospodaru Barti – jecala je Vinki kroz svoje
ručice. – Vi ne trebala da im kažete, mi upala u nevolju...
– Da li je ikad iko otkrio da si još uvek živ? – reče Dambldor
nežno. – Da li je još neko znao, osim tvog oca i kućnog vilenjaka?
– Da – reče Čučanj, dok su mu oči ponovo treperile. – Veštica
iz kancelarije moga oca. Berta Džorkins. Došla je do kuće, s nekim
papirima koje je otac trebalo da potpiše. On nije bio kod kuće. Vinki
ju je uvela i vratila se u kuhinju, kod mene. Ali Berta Džorkins je
čula Vinki kako priča sa mnom. Došla je da ispita šta se dešava.
Čula je dovoljno da pogodi ko se krije ispod Nevidljivog ogrtača.
Moj otac je došao kući. Ona se suočila s njim. Bacio je na nju vrlo
moćnu Memorijsku čin, kako bi zaboravila šta je otkrila. Previše
moćnu. Rekao je da joj je trajno oštetila pamćenje.
– Što si je uopšte došla da gura nos u privatni poslovi mog gospodara?
– jecala je Vinki. – Što nas ne pustila na miru?
– Pričaj mi o Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče Dambldor.
– Vinki je nagovorila mog oca na to – reče Čučanj, i dalje istim
monotonim glasom. – Mesecima ga je ubeđivala. Već godinama nisam
napuštao kuću. Voleo sam kvidič. Pustite ga da ide, rekla je ona.
Biće u svom Nevidljivom ogrtaču. Moći će da posmatra. Pustite ga
da se malo nadiše svežeg vazduha. Rekla je da bi moja majka to
želela. Rekla je mom ocu da je moja majka umrla kako bi meni dala
slobodu. Rekla je da me majka nije spasila da bih živeo u tamnci. Na
kraju se i on složio.
– Sve je bilo pažljivo isplanirano. Moj otac je ranije uveo mene
i Vinki u gornju ložu. Vinki je trebalo da kaže kako čuva mesto za
mog oca. Trebalo je da ja sedim na njemu, Nevidljiv. Kada svi
napuste ložu, i mi bismo izašli. Vinki bi delovala kao da je sama.
Niko ne bi ništa saznao.
– Ali Vinki nije znala da sam ja ojačao. Počeo sam da se
odupirem Kontrolišućoj kletvi moga oca. Bilo je kraćih perioda kad
bih maltene opet bio svoj. Bili su to kratki periodi, kada mi se činilo
da sam van njegove kontrole. Tako se desilo i tada, u gornjoj loži.
Bilo je to kao buđenje iz dubokog sna. Našao sam se u gomili, usred
meča, i spazio štapić kako štrči iz džepa dečaka ispred mene. Nisam
imao pristup štapiću još pre nego što sam dospeo u Askaban. Ukrao
sam ga. Vinki nije znala. Vinki se boji visine. Držala je lice
pokriveno.
– Gospodaru Barti, nevaljali dečače! – prošaputa Vinki, dok su
joj suze tekle niz prste.
– Znači uzeo si taj štapić – reče Dambldor – i šta si onda uradio
s njim?
– Vratili smo se nazad u šator – reče Čučanj. – A onda smo ih
čuli. Čuli smo Smrtoždere. One koji nikada nisu otišli u Askaban.
One koji nikada nisu propatili zbog mog gospodara. One koji su mu
okrenuli leđa. Oni nisu bili utamničeni kao ja. Mogli su slobodno da
ga potraže, ali nisu to učinili. Samo su se poigravali s Normalcima.
Zvuk njihovih glasova me je probudio. Moj um je bio bistriji no što
je bio godinama. Bio sam besan. Imao sam štapić. Želeo sam da ih
napadnem zbog njihove nelojalnosti mom gospodaru. Moj otac je
napustio šator, otišao je da oslobodi Normalce. Vinki se uplašila
kada me je videla toliko ljutog. Iskoristila je sopstvenu magiju kako
bi me vezala za sebe. Izvukla me je iz šatora, odvela me je u šumu,
što dalje od Smrtoždera. Pokušao sam da je se otarasim. Želeo sam
da se vratim do kampa. Želeo sam da pokažem tim Smrtožderima šta
znači vernost Mračnom gospodaru, i da ih kaznim zbog njihove
nelojalnosti. Iskoristio sam ukradeni štapić kako bih prizvao Mračni
znak na nebu.
– Stigli su čarobnjaci iz Ministarstva. Ispalili su Ošamućujuće
čini na sve strane. Jedna od čini proletela je do drveća gde smo Vinki
i ja stajali. Veza između nas bila je prekinuta. Oboje smo bili
Ošamućeni.
– Kad su otkrili Vinki, moj otac je znao da i ja moram biti u
blizini. Pretražio je žbunje u kome su je našli i napipao me kako
ležim tamo. Sačekao je da ostali članovi Ministarstva napuste šumu.
Ponovo je na mene bacio Kontrolišuću čin i odveo me kući. Otpustio
je Vinki. Izneverila ga je. Dopustila je da se domognem štapića. I
umalo mi nije dopustila da pobegnem.
Vinki ispusti jecaj očajanja.
– Sada smo u kući ostali samo otac i ja. A onda... a onda... –
Čučnjeva glava se zaklati na vratu a njegovim licem razli se ludački
kez. – Moj gospodar je došao po mene.
– Došao je u našu kuću kasno jedne večeri, u rukama njegovog
sluge Crvorepa. Moj gospodar je saznao da sam još živ. Zarobio je
Bertu Džorkins u Albaniji. Mučio ju je. Ispričala mu je štošta. Ispričala
mu je za Tročarobnjački turnir. Ispričala mu je da će stari
Auror, Ćudljivko, predavati na Hogvortsu. Mučio ju je dok nije probio
Memorijsku čin koju je moj otac bacio na nju. Ispričala mu je da
sam pobegao iz Askabana. Ispričala mu je da me moj otac drži utamničenog
kako bi me sprečio da potražim svog gospodara. I tako je
moj gospodar saznao da sam ja i dalje njegov verni sluga – možda
najverniji od svih. Moj gospodar je skovao plan, na osnovu informacija
koje mu je Berta dala. Samo sam mu još ja trebao. U našu kuću
je došao u ponoć. Moj otac je otvorio vrata.
Čučnjevim licem razli se osmeh kao da se priseća najlepše
uspomene u životu. Vinkine uplašene smeđe oči jedva su se videle
kroz njene prste. Bila je i suviše zgranuta da bi pričala.
– Sve se desilo vrlo brzo. Moj gospodar je bacio Kontrolišuću
kletvu na oca. Sad je moj otac bio taj koji je utamničen, kontrolisan.
Moj gospodar ga je naterao da nastavi sa svojim uobičajenim
poslom, da se ponaša kao da je sve u redu. A ja sam bio oslobođen.
Probudio sam se. Ponovo sam bio pri sebi, življi nego što sam se
godinama osećao.
– A šta je Lord Voldemor tražio da uradiš? – upita Dambldor.
– Pitao me je da li sam spreman sve da rizikujem zbog njega.
Bio sam spreman, moj san, moja najveća ambicija, bila je da mu
služim, da mu se dokažem. Rekao mi je da mora da postavi nekog
svog vernog slugu na Hogvorts. Slugu koji bi vodio Harija Potera
kroz Tročarobnjački turnir a da se to ne primeti. Slugu koji bi bdio
nad Harijem Poterom. Koji bi omogućio da on dospe do Tročarobnjačkog
pehara. Koji bi pretvorio pehar u teleportacioni ključ, a ključ
bi odveo prvu osobu koja ga dodirne do mog gospodara. Ali najpre...
– Trebao vam je Alastor Ćudljivko – reče Dambldor. Njegove
plave oči su gorele od gneva, iako mu je glas bio pribran.
– Crvorep i ja smo to zajedno izveli. Unapred smo pripremili
višesokovni napitak. Otputovali smo do njegove kuće. Ćudljivko se
odupirao. Nastala je prava gungula. Uspeli smo da ga obuzdamo
taman na vreme. Ugurali smo ga u pregradu njegovog sopstvenog
čarobnog kovčega. Uzeli smo malo njegove kose i dodali je u napitak.
Ja sam ga popio i postao Ćudljivkov dvojnik. Uzeo sam mu
nogu i oko. Bio sam spreman da se suočim s Arturom Vizlijem kad
je došao da se pobrine za Normalce koji su čuli gužvu. Ja sam naterao
kante za đubre da se pomeraju po dvorištu. Rekao sam Arturu
Vizliju da sam čuo uljeze u dvorištu, koji su aktivirali kante za
đubre. Onda sam spakovao Ćudljivkovu odeću i detektore Mračnih
veština, strpao ih u kovčeg s Ćudljivkom i uputio se u Hogvorts.
Držao sam ga živog, pod Kontrolišućom kletvom. Hteo sam da imam
mogućnost da ga ispitujem. Da upoznam njegovu prošlost, da
naučim njegove navike, kako bih uspeo da prevarim čak i Dambldora.
Takođe mi je trebala i njegova kosa kako bih napravio
višesokovni napitak. Ostali sastojci su bili jednostavni. Krao sam
kožu drekavca iz tamnice. Kad me je majstor Napitaka zatekao u
njegovoj kancelariji, rekao sam da imam naređenje da je pretražim.
– A šta se desilo sa Crvorepom, nakon što si napao Ćudljivka?
– upita Dambldor.
– Crvorep se vratio kako bi se brinuo o mom gospodaru, u kući
mog oca, i da bi pazio na mog oca.
– Ali tvoj otac je pobegao – reče Dambldor.
– Da. Posle određenog vremena, počeo je da se odupire Kontrolišućoj
kletvi, kao što sam i ja učinio. Bilo je trenutaka kada je
znao šta se događa. Moj gospodar je zaključio da više nije bezbedno
da moj otac napušta kuću. Naterao ga je da umesto toga šalje pisma
Ministarstvu. Naterao ga je da im napiše da je bolestan. Ali Crvorep
je zanemario svoju dužnost. Nije bio dovoljno oprezan. Moj otac je
pobegao. Gospodar je pretpostavljao da se uputio ka Hogvortsu.
Otac je sve hteo da kaže Dambldoru, da prizna. Nameravao je da
prizna da me je prokrijumčario iz Askabana.
– Gospodar mi je javio za očevo bekstvo. Rekao mi je da ga
zaustavim po svaku cenu. Stoga sam čekao i motrio. Koristio sam
mapu koju sam uzeo od Harija Potera. Mapu koja samo što nije sve
upropastila.
– Mapu? – reče Dambldor brzo. – Kakva je to mapa?
– Poterova mapa Hogvortsa. Poter me je video na njoj. Jedne
noći Poter me je video kako kradem sastojke za višesokovni napitak
iz Snejpove kancelarije. Pomislio je da sam ja moj otac, pošto imamo
isto ime. Te noći sam oduzeo mapu Poteru. Rekao sam mu da
moj otac mrzi Mračne čarobnjake. Poter je poverovao da se moj otac
nameračio na Snejpa.
– Nedelju dana sam čekao dok otac nije stigao u Hogvorts. Napokon,
jedne večeri, mapa mi je pokazala da moj otac ulazi na imanje.
Navukao sam svoj Nevidljivi ogrtač i otišao da ga presretnem. On
se kretao ivicom šume. Onda je došao Poter, pa Krum. Ja sam čekao.
Nisam smeo da naudim Poteru, pošto je bio potreban mom gospodaru.
Poter je otrčao da dovede Dambldora. Ja sam Ošamutio
Kruma. Potom sam ubio svog oca.
– Neeeee! – zacvile Vinki. – Gospodaru Barti, gospodaru Barti,
šta to vi govoriš?
– Ubio si svog oca – ponovi Dambldor, istim blagim glasom. –
Šta si uradio s telom?
– Odneo sam ga u Šumu. Prekrio ga Nevidljivim ogrtačem.
Mapa je bila kod mene. Gledao sam Potera kako hita do zamka.
Tamo je sreo Snejpa. Dambldor im se pridružio. Posmatrao sam
Potera kako dovodi Dambldora iz zamka. Izašao sam iz Šume,
otrčao iza njih, i krenuo da se sretnem s njima. Dambldoru sam ispričao
kako me je Snejp uputio gde da dođem.
– Dambldor mi je rekao da idem da potražim svog oca. Otišao
sam natrag do očevog tela. Posmatrao sam mapu. Kad su svi otišli,
preobrazio sam telo svoga oca. Postao je kost... nju sam sahranio,
zaogrnut Nevidljivim ogrtačem, u sveže prekopanu zemlju ispred
Hagridove kolibe.
Sada nastade potpuna tišina, osim Vinkinog neprekidnog
jecanja.
Onda Dambldor reče: – A večeras...
– Ponudio sam se da odnesem Tročarobnjački pehar u lavirint
pre večere – prošaputa Barti Čučanj. – Pretvorio sam ga u teleportacioni
ključ. Plan moga gospodara je uspeo. On je povratio svoje
moći i on će me nagraditi više no što ijedan čarobnjak može da
zamisli.
Sumanuti osmeh ponovo obasja njegove crte lica, a glava mu
pade na rame, dok je Vinki jecala i uzdisala pored njega.

36. Razdvajanje puteva



Dambldor ustade. Za trenutak je zurio naniže u Bartija Čučnja, s
izrazom gađenja na licu. Zatim još jednom podiže štapić i iz njega
izađoše konopci, konopci koji se obmotaše oko Bartija Čučnja,
čvrsto ga uvezavši.
Onda se Dambldor okrenu ka profesorki Mek Gonagal. – Minerva,
mogu li da te zamolim da ostaneš ovde i čuvaš stražu, dok ja
odvedem Harija gore?
– Naravno – reče profesorka Mek Gonagal. Izgledala je pomalo
zgađeno, kao da je upravo videla kako se neko ispovraćao. Ipak,
kada je izvukla svoj štapić i uperila ga u Bartija Čučnja, ruka joj nije
nimalo zadrhtala.
– Severuse – Dambldor se okrenu ka Snejpu – molim te reci
Madam Pomfri da siđe ovamo. Moramo da odnesemo Alastora
Ćudljivka u bolničko krilo. Onda siđi do školskog imanja, pronađi
Kornelijusa Fadža i dovedi ga u ovu kancelariju. On će nesumnjivo
hteti lično da ispita Čučnja. Reci mu da ću biti u bolničkom krilu
kroz pola sata, ukoliko mu budem potreban.
Snejp tiho klimnu glavom i izlete iz sobe.
– Hari? – reče Dambldor nežno.
Hari ustade i ponovo se zaljulja. Bol u nozi, koji uopšte nije
primećivao sve dok je slušao Čučnja, povrati mu se svom silinom.
Takođe je shvatio da drhti. Dambldor ga zgrabi za ruke i pomože mu
da izađe iz prostorije u mračan hodnik.
– Hteo bih najpre da svratimo do moje kancelarije, Hari – reče
on tiho, dok su išli hodnikom. – Tamo nas čeka Sirijus.
Hari klimnu glavom. Obuze ga nekakva ošamućenost i osećanje
potpune nestvarnosti, ali bilo mu je sasvim svejedno. Čak mu je bilo
i drago zbog toga. Voleo bi da ne mora uopšte da razmišlja ni o
čemu što se dogodilo otkad je prvi put dotakao Tročarobnjački pehar.
Nije želeo da preispituje sećanja, sveža i oštra poput fotografija,
koja su mu neprekidno bleskala u umu. O Ludookom Ćudljivku, unutra
u onom kovčegu. O Crvorepu, ispruženom na zemlji, koji
pridržava svoj patrljak od ruke. O Voldemoru, koji se izdiže iz
zaparenog kotla. O Sedriku... mrtvom... Sedriku, koji traži da ga
vrate njegovim roditeljima...
– Profesore – promrmlja Hari – gde su gospodin i gospođa
Digori?
– Oni su s profesorkom Mladicom – reče Dambldor. Njegov
glas, koji je bio toliko miran prilikom ispitivanja Bartija Čučnja, prvi
put neznatno zadrhta. – Ona je glavešina Sedrikove kuće, i najbolje
ga je poznavala.
Došli su do kamenog gargojla. Dambldor reče lozinku, i ovaj se
pomeri u stranu, a on i Hari krenuše uz pokretne spiralne stepenice
koje su vodile ka hrastovim vratima. Dambldor ih otvori.
Tamo je stajao Sirijus. Lice mu je bilo belo i ispijeno kao kada
je pobegao iz Askabana. On u tren oka pređe preko sobe. – Hari, da
li si dobro? Znao sam... znao sam da će se nešto ovako... šta se
dogodilo?
Ruke su mu se tresle dok je pomagao Hariju da sedne u stolicu
ispred stola.
– Šta se dogodilo? – upita on još žurnije.
Dambldor poče da prepričava Sirijusu sve što je Barti Čučanj
rekao. Hari ga je samo ovlaš slušao. Bio je toliko umoran da ga je
svaka koščica u telu bolela, nije želeo ništa više nego da ostane da
sedi tu, bez ikakvog uznemiravanja, satima i satima, sve dok ne zaspi
i ne bude više morao da misli ili oseća bilo šta.
Začu se lepršanje krila. Foks, Feniks, napustio je svoje postolje,
preleteo preko kancelarije i sleteo na Harijevo koleno.
– Zdravo, Fokse – reče Hari tiho. Mazio je Feniksovo prelepo
skerletno i zlatno perje. Foks je miroljubivo treptao ka njemu. Bilo je
nečeg utešnog u njegovoj toploj težini.
Dambldor je završio s pričom. Seo je preko puta Harija, za svoj
sto. Gledao je u Harija, koji je izbegavao njegov pogled. Dambldor
se spremao da ga ispituje. Nateraće Harija da sve to ponovo preživi.
– Moram da znam šta se dogodilo nakon što si dodirnuo teleportacioni
ključ u lavirintu, Hari – reče Dambldor.
– To valjda može da sačeka do jutra, zar ne, Dambldore? – reče
Sirijus prekorno. Spustio je šaku na Harijevo rame. – Pusti ga da
odspava. Pusti ga da se odmori.
Hari oseti navalu zahvalnosti prema Sirijusu, ali Dambldor se
nije obazirao na Sirijusove reči. On se nagnu napred, ka Hariju.
Veoma nevoljno, Hari podiže glavu i pogleda u njegove plave oči.
– Kad bih mislio da mogu da ti pomognem – reče Dambldor
nežno – time što bih te bacio u začarani san i dopustio ti da odložiš
trenutak kada ćeš morati da razmisliš o ovome što se dogodilo večeras,
učinio bih to. Ali znam šta bi bilo još bolje. Ako se bol zatupi na
neko vreme, to će ga samo pojačati onda kad ga najzad ponovo osetiš.
Ispoljio si veću hrabrost no što bih ikad očekivao od tebe.
Tražim da svoju hrabrost pokažeš još jednom. Tražim od tebe da
nam kažeš šta se dogodilo.
Feniks ispusti jednu meku, podrhtavajuću notu. Ona ostade da
treperi u vazduhu, i Hari oseti kao da mu je kap neke tople tečnosti
skliznula niz grlo i pala u stomak, zagrevajući ga i dajući mu snagu.
On duboko udahnu, i poče svoju priču. Dok je pričao, ponovo
su mu pred očima iskrsavali prizori svega što mu se desilo te noći:
video je svetlucavu površinu napitka koji je oživeo Voldemora,
video je Smrtoždere kako se Prebacuju između grobova oko njih,
video je Sedrikovo telo kako leži na zemlji pored pehara.
Jednom ili dvaput, Sirijus bi ispustio zvuk kao da namerava
nešto da kaže, i dalje držeći ruku na Harijevom ramenu, ali bi
Dambldor podigao ruku da ga zaustavi, i Hariju je bilo drago zbog
toga, pošto mu je bilo lakše da priča onako kako je sâm počeo. Bilo
mu je čak i olakšanje. Osećao je kao da se iz njega izvlači nešto otrovno:
koštalo ga je svaku trunku odlučnosti da nastavlja da priča, ali
ipak je osećao da će mu, kad završi, biti bolje.
Dok je Hari pričao kako mu je Crvorep zasekao ruku bodežom,
Sirijus ispusti žustar uzvik, a Dambldor ustade tako brzo da se Hari
trže. Dambldor optrča oko stola i reče Hariju da ispruži ruku. Hari
im obojici pokaza mesto gde mu je odora bila pocepana i posekotinu
ispod nje.
– Rekao je da će ga moja krv učiniti jačim nego da uzme nečiju
tuđu – Hari reče Dambldoru. – Rekao je da će zaštita – zaštita koju
mi je moja majka ostavila – preći i na njega. I bio je u pravu –
mogao je da me dodirne a da se ne povredi, dodirnuo mi je lice.
U trenu, Hari pomisli da je video zračak trijumfa u Dambldorovim
očima. Ali sledećeg trenutka, bio je siguran da mu se to
samo učinilo, pošto je Dambldor, kada se vratio na svoje mesto iza
stola, izgledao staro i izmoreno kakvog ga Hari nikad dotad nije
video.
– Dobro – reče on, ponovo sedajući. – Voldemor je prevazišao
tu prepreku. Hari, nastavi, molim te.
Hari nastavi svoju priču. Objasnio je kako je Voldemor izronio
iz kotla i ispričao im sve čega je mogao da se seti iz Voldemorovog
govora Smrtožderima. Onda im je objasnio kako ga je Voldemor
odvezao, vratio mu štapić i spremio se za dvoboj.
Ali kada je došao do dela kada opisuje kako je zrak zlatne
svetlosti spojio njegov i Voldemorov štapić, otkrio je da mu je grlo
otkazalo. Pokušao je da nastavi da priča, ali sećanja na ono što je izašlo
iz Voldemorovog štapića preplaviše mu misli. Mogao je da vidi
Sedrika kako izranja, potom starca, Bertu Džorkins... svoju majku...
svog oca...
Bilo mu je drago kada je Sirijus prekinuo tišinu.
– Štapići su se povezali? – reče on, gledajući prvo u Harija, pa
u Dambldora. – Zašto?
Hari ponovo podiže pogled ka Dambldoru, na čijem licu je bila
okamenjena grimasa.
– Priori inkantatem – promrmlja on.
Njegove oči se usredsrediše na Harijeve, i činilo se kao da je
nevidljiv zrak razumevanja prošao između njih.
– Obrnuto dejstvo čini? – reče Sirijus oštro.
– Tačno tako – reče Dambldor. – Harijev i Voldemorov štapić
imaju istu srž. Svaki od njih ima pero iz repa istog Feniksa. Ovog
Feniksa, zapravo – dodade on i pokaza na crveno-zlatnu pticu koja je
mirno sedela na Harijevom kolenu.
– Pero za moj štapić je Foksovo? – reče Hari, u čuđenju.
– Da – reče Dambldor. – Gospodin Olivander mi je, čim si
napustio njegovu radnju pre četiri godine, pisao da mi javi kako si ti
kupio onaj drugi štapić.
– A šta se dešava kada štapić sretne svog brata? – upita Sirijus.
– Neće dobro delovati jedan protiv drugog – reče Dambldor. –
Ukoliko ih pak vlasnici štapića primoraju na bitku... dogodiće se
jedan veoma redak fenomen.
– Jedan od štapića primoraće onaj drugi da izbaci čini koje je
izveo – unazad. Prvo najskoriju... a onda one koje su mu prethodile...
On ispitivački pogleda u Harija, a Hari klimnu glavom.
– Što znači – reče Dambldor polako, očiju prikovanih na Harijevo
lice – da se neko Sedrikovo obličje moralo pojaviti.
Hari ponovo klimnu.
– Digori je oživeo? – reče Sirijus oštro.
– Nijedna čin ne može oživeti mrtve – reče Dambldor teško. –
Sve što bi se dogodilo bio bi neki obrnuti eho. Iz štapića bi izašla
senka živog Sedrika... da li sam u pravu, Hari?
– Obratio mi se – reče Hari. Najednom se ponovo tresao. – D...
duh Sedrika, ili šta je već bio, progovorio je.
– Eho – reče Dambldor – koji je zadržao Sedrikovo obličje i
karakter. Pretpostavljam da su se pojavila i druga slična obličja...
prethodne žrtve Voldemorovog štapića...
– Jedan starac – reče Hari, i dalje grčem stegnutog grla. – Berta
Džorkins. I...
– Tvoji roditelji? – upita Dambldor tiho.
– Da – reče Hari.
Sirijusov stisak na Harijevom ramenu bio je sada toliko čvrst da
je bio bolan.
– Poslednja ubistva koja je štapić izveo – reče Dambldor,
klimajući glavom. – Obrnutim redosledom. Još bi ih se pojavilo,
naravno, da si održao vezu. Vrlo dobro Hari, ti odjeci, te senke... šta
su uradile?
Hari mu opisa kako su obličja koja su izašla iz štapića počela
da kruže ivicom zlatne mreže, kako ih se Voldemor izgleda plašio,
kako mu je sen Harijevog oca rekla šta da radi, kako mu je Sedrik
uputio svoju poslednju molbu.
U tom trenutku, Hari otkri da ne može da nastavi. Osvrnuo se
ka Sirijusu i video da je ovaj prekrio lice rukama.
Hari najednom postade svestan da je Foks napustio njegovo
koleno. Feniks je sleteo na pod. Naslonio je svoju prelepu glavu na
Harijevu povređenu nogu a guste, biserne suze počeše da padaju na
ranu koju mu je napravio pauk. Bol nestade. Koža zaraste. Noga mu
se zacelila.
– Reći ću ti ponovo – reče Dambldor, kada je Feniks poleteo u
vazduh i ponovo se smestio na svom postolju pored vrata. – Večeras
si ispoljio veću hrabrost no što sam mogao očekivati, Hari. Ispoljio
si hrabrost ravnu srčanosti onih koji su umrli boreći se s Voldemorom
na vrhuncu njegove moći. Izdržao si teret koji bi bio
pozamašan i za odraslog čarobnjaka, i pokazao da si dorastao izazovu
– i pružio nam sve što s pravom očekujemo od tebe. Sad ćeš
poći sa mnom u bolničko krilo. Ne želim da se noćas vraćaš u svoju
spavaonicu. Potreban ti je Uspavljujući napitak i malo mira...
Sirijuse, da li bi želeo da ostaneš s njim?
Sirijus klimnu glavom i ustade. Ponovo se preobrazi u velikog
crnog psa, i zaputi se s Harijem i Dambldorom izvan kancelarije,
prateći ih niza stepenice prema bolničkom krilu.
Kada je Dambldor otvorio vrata, Hari ugleda gospođu Vizli,
Bila, Rona i Hermionu okupljene oko iznervirane Madam Pomfri.
Kao da su hteli da saznaju gde je Hari i šta mu se dogodilo.
Kad Hari, Dambldor i crni pas uđoše, svi se odmah okrenuše ka
njima, a gospođa Vizli ispusti prigušen vrisak. – Hari! Oh, Hari!
Ona pojuri ka njemu, ali Dambldor stade između njih.
– Moli – reče on, podigavši ruku – molim te saslušaj me na
trenutak. Hari je večeras prošao kroz strašna iskušenja. Upravo je
sve to morao ponovo da preživi preda mnom. Sada su mu potrebni
san, mir i tišina. Ukoliko bude želeo da ostanete s njim – dodade on,
osvrnuvši se ka Ronu, Hermioni i Bilu – možete. Ali ne želim da ga
ispitujete ni o čemu, dok on sâm ne bude spreman da vam odgovori,
a svakako ne večeras.
Gospođa Vizli klimnu glavom. Bila je bleda.
Ona se okrenu ka Ronu, Hermioni i Bilu, kao da su oni ti koji
su radoznali, i prosikta: – Da li ste čuli? Treba mu tišina!
– Direktore – reče Madam Pomfri, zureći u velikog crnog psa,
koji je zapravo bio Sirijus – mogu li da znam šta...?
– Ovaj pas će neko vreme ostati s Harijem – reče Dambldor
jednostavno. – Uveravam vas, izuzetno dobro je obučen. Hari,
sačekaću ovde dok ne budeš legao.
Hari oseti neopisivu zahvalnost prema Dambldoru, što nije
dopustio da ga ostali ispituju. Nije se radilo o tome da ne želi da
budu tu. Ali sama pomisao da ponovo objašnjava sve što je proživeo,
sama pomisao da to još jednom proživljava, bila je više no što je
mogao da podnese.
– Vratiću se da te obiđem, nakon što se budem sastao s
Fadžom, Hari – reče Dambldor. – Želeo bih da ostaneš ovde do
sutra, sve dok se ne obratim školi. On izađe.
Kad Madam Pomfri povede Harija do obližnjeg kreveta, on na
trenutak spazi pravog Ćudljivka kako leži nepokretan u krevetu na
drugom kraju sobe. Njegova drvena noga i magično oko ležali su na
noćnom stočiću.
– Da li mu je dobro? – upita Hari
– Biće sve u redu – reče Madam Pomfri, dajući Hariju pidžamu,
i navlačeći zastore oko njega. On skinu svoju odoru, navuče pidžamu
i uđe u krevet. Ron, Hermiona, Bil, gospođa Vizli i crni pas zaobiđoše
zavese i smestiše se u stolice s obe strane kreveta. Ron i
Hermiona su ga gledali obazrivo, kao da ga se boje.
– Dobro mi je – reče im on. – Samo sam umoran.
Oči gospođe Vizli napuniše se suzama dok mu je bespotrebno
ispravljala nabore na čaršavima.
Madam Pomfri, koja beše odjurila do svoje kancelarije, vrati se
s peharom i malom bočicom nekog ljubičastog napitka.
– Treba da popiješ ovo, Hari – reče ona. – To je napitak za san
bez snova...
Hari uze pehar i otpi par gutljaja. Odjednom oseti kako mu se
sve više muti u glavi. Sve oko njega postade maglovito. Činilo mu se
da mu lampe po bolničkom krilu prijateljski namiguju kroz zastor
oko kreveta, i kao da mu telo sve dublje tone u toplinu perjanog
madraca. Pre nego što je ispio svu količinu napitka, pre nego što je
stigao da izusti još koju reč, njegova premorenost ga baci u san.
* * *
Hari se probudi, tako topao i tako užasno pospan da nije otvarao oči,
želeći da nastavi da spava. Soba je i dalje bila prigušeno osvetljena.
Bio je siguran da je i dalje noć, i imao je osećaj da nije dugo spavao.
Onda začu šapat oko sebe.
– Probudiće ga ako ne ućute!
– Zbog čega uopšte viču? Ništa se više nije dogodilo, zar ne?
Hari otvori svoje krmeljive oči. Neko mu je bio skinuo naočari.
Video je mutne oblike gospođe Vizli i Bila u blizini. Gospođa Vizli
je bila na nogama.
– To je Fadžov glas – prošaputa ona. – A ovo je Minerva Mek
Gonagal, zar ne? Ali oko čega se svađaju?
Sada ih je i Hari mogao čuti: ljudi su vikali i trčali ka bolničkom
krilu.
– Zbilja mi je žao, ali ipak, Minerva... – govorio je glasno Kornelijus
Fadž.
– Nije ni trebalo da ga uvodite u zamak! – povika profesorka
Mek Gonagal. – Kad Dambldor otkrije...
Hari začu kako su se vrata bolničkog krila uz tresak otvorila.
Onda se pridiže u sedeći položaj, i stavi svoje naočare a da niko
od ljudi koji su stajali oko njegovog kreveta i zurili u vrata kada je
Bil raširio zastore to nije primetio.
Fadž je hitao kroz bolničku sobu. Profesori Mek Gonagal i Snejp
bili su mu za petama.
– Gde je Dambldor? – hteo je Fadž da zna, gledajući u gospođu
Vizli.
– Nije ovde – reče gospođa Vizli ljutito. – Ovo je bolničko
krilo, ministre, zar ne mislite da bi bilo bolje da...
Ali vrata se opet otvoriše, i sada Dambldor projuri kroz bolničko
odeljenje.
– Šta se dogodilo? – reče Dambldor oštro, gledajući čas u
Fadža čas u profesorku Mek Gonagal. – Zašto uznemiravate ove
ljude? Minerva, razočarala si me – zamolio sam te da čuvaš Bartija
Čučnja...
– Više nema potrebe da ga čuvam, Dambldore! – vrištala je
ona. – Ministar se pobrinuo za to!
Hari nikada nije video profesorku Mek Gonagal da tako izgubi
kontrolu nad sobom. Obrazi su joj bili crveni od besa, a šake su joj
bile stisnute u pesnice. Drhtala je od gneva.
– Kada smo rekli gospodinu Fadžu da smo uhvatili Smrtoždera
odgovornog za večerašnje događaje – reče Snejp tiho – on je,
izgleda, pomislio da je njegova lična bezbednost ugrožena. Insistirao
je da prizove dementora koji bi ga otpratio do zamka. Odveo ga je do
kancelarije gde je Barti Čučanj...
– Rekla sam mu da se nećeš složiti s time, Dambldore! – besnela
je profesorka Mek Gonagal. – Rekla sam mu da nikada nećeš
dopustiti dementoru da kroči u zamak, ali...
– Poštovana gospođo! – urlao je Fadž, koji je takođe delovao
bešnje no što ga je Hari ikada video. – Kao ministar magije imam
pravo da odlučujem želim li sa sobom da vodim zaštitu kad razgovaram
s potencijalno opasnim...
Ali glas profesorke Mek Gonagal zaguši Fadžov.
– Čim je ta... ta stvar ušla u sobu – vrištala je ona, upirući
prstom u Fadža, sva drhteći – ustremila se na Čučnja, i... i...
Hari oseti jezu u stomaku dok je profesorka Mek Gonagal pokušavala
da pronađe reči da opiše ono što se dogodilo. Nije morala da
dovrši rečenicu. Znao je šta je dementor uradio. Primenio je svoj
smrtonosni poljubac na Bartiju Čučnju. Isisao mu je dušu kroz usta.
To je bilo gore od smrti.
– Po svemu sudeći, to nije nikakav gubitak! – prasnu Fadž. –
Izgleda da je bio odgovoran za smrt više osoba!
– Ali sad ne može da svedoči, Kornelijuse – reče Dambldor.
Napeto je zurio u Fadža, kao da ga prvi put u životu vidi. – Sada ne
može da svedoči zbog čega je ubio one ljude.
– Zašto ih je ubio? Pa, to nije nikakva misterija, zar ne? –
obrecnu se Fadž. – Bio je pomahnitali ludak! Po onome što su mi
Minerva i Severus rekli, mislio je da radi po uputstvima Znate-Već-
Koga!
– Lord Voldemor mu je zaista davao uputstva, Kornelijuse –
reče Dambldor. – Smrt svih onih ljudi samo je sporedni deo plana da
se Voldemor uzdigne u svojoj punoj moći. Plan je uspeo. Voldemor
je povratio svoje telo.
Fadž je delovao kao da mu je neko upravo bacio težak teret na
lice. Ošamućen i žmirkav, zurio je u Dambldora, kao da ne može da
poveruje u ono što je upravo čuo.
Počeo je da muca, i dalje zverajući u Dambldora. – Znaš-Već-
Ko... se vratio? Nečuveno. Ma daj, Dambldore...
– Kao što su ti Minerva i Severus nesumnjivo rekli – reče
Dambldor – čuli smo priznanje Bartija Čučnja. Pod uticajem veritaseruma,
rekao nam je kako je prokrijumčaren iz Askabana i kako
je Voldemor – saznavši za njegovo postojanje od Berte Džorkins –
otišao da ga oslobodi od njegovog oca i iskoristio ga da zarobi Harija.
Plan je uspeo, kažem ti. Čučanj je pomogao Voldemoru da se
vrati.
– Pazi sada, Dambldore – reče Fadž, a Hari se prenerazi kad na
njegovom licu vide mali osmeh – ti... ti ne veruješ ozbiljno u to.
Znaš-Već-Ko se vratio? Ma daj... Biće da je sâm Čučanj, izvesno,
možda verovao da radi po naređenjima Znaš-Već-Koga – ali uzeti
reč takvog ludaka zdravo za gotovo, Dambldore...
– Kada je Hari dodirnuo Tročarobnjački pehar večeras, bio je
prenesen pravo kod Voldemora – reče Dambldor nepokolebljivo. –
Prisustvovao je ponovnom rođenju Lorda Voldemora. Sve ću ti objasniti,
ukoliko budeš ljubazan da odeš do moje kancelarije.
Dambldor se osvrnu ka Hariju, i primeti da je budan, ali zavrte
glavom i reče: – Bojim se da ne mogu večeras da ti dopustim da ispitaš
Harija.
Fadž zadrža na licu svoj upitni osmeh.
I on pogleda u Harija, a onda ponovo u Dambldora, pa reče: –
Ti si... ovaj... spreman da poveruješ Hariju, zar ne, Dambldore?
Nastupi trenutak tišine, koji prekinu Sirijusovo režanje. Dlake
na leđima mu se nakostrešiše i on iskezi zube ka Fadžu.
– Naravno da verujem Hariju – reče Dambldor. Oči su mu sada
plamtele. – Čuo sam Čučnjevo priznanje i čuo sam Harijev opis
događaja koji su se odvijali pošto je dodirnuo Tročarobnjački pehar.
Obe priče imaju smisao, objašnjavaju sve što se dogodilo otkad je
prošlog leta Berta Džorkins nestala.
Fadž je i dalje imao onaj čudni osmeh na svom licu. Ponovo je
pogledao u Harija pre nego što će odgovoriti. – Spreman si da poveruješ
da se Lord Voldemor vratio, da poveruješ rečima ludaka-ubice i
dečaka koji je... pa...
Fadž ponovo pogleda u Harija, i Hari iznenada shvati.
– Čitali ste članke Rite Skiter, gospodine Fadž – reče on tiho.
Ron, Hermiona, gospođa Vizli i Bil skupa poskočiše. Niko od
njih nije znao da je Hari budan.
Fadž neznatno pocrvene, ali licem mu pređe prkosan i
tvrdoglav pogled.
– Pa šta i da jesam? – reče on, gledajući u Dambldora. – Šta i
da sam otkrio da brižno kriješ neke činjenice o dečaku? Nemušti
jezik, je li? I stalno ima čudne ispade svuda po školi...
– Pretpostavljam da govoriš o bolovima koje je Hari osećao u
predelu svog ožiljka? – reče Dambldor hladno.
– Dakle, priznaješ da je imao te bolove? – reče Fadž brzo. –
Glavobolje? Noćne more? Možda čak i... halucinacije?
– Slušaj me, Kornelijuse – reče Dambldor, kročivši ka Fadžu, i
činilo se da ponovo zrači onim neodređenim osećajem moći koji je
Hari osetio kada je Dambldor ošamutio mladog Čučnja. – Hari je
normalan baš kao ti ili ja. Taj ožiljak na čelu nije mu pomutio
mozak. Verujem da ga boli svaki put kada je Lord Voldemor u blizini,
ili kada je Voldemor izuzetno ubilački nastrojen.
Fadž ustuknu pola koraka od Dambldora, ali nije delovao ništa
manje tvrdoglavo. – Oprostićeš mi, Dambldore, ali nikad ranije nisam
čuo da ožiljci od kletve deluju kao neka vrsta upozorenja...
– Čujte, video sam kako se Voldemor vratio! – povika Hari.
Pokušao je da izađe iz kreveta, ali ga gospođa Vizli silom ugura
natrag. – Video sam Smrtoždere! Mogu vam dati i njihova imena!
Lucijus Melfoj...
Snejp se naglo trže, ali kada ga Hari pogleda, Snejp ponovo
skrenu pogled na Fadža.
– Melfoj je oslobođen sumnje! – reče Fadž, vidno uvređen. –
Oni su vrlo stara porodica – daju priloge u dobrotvorne svrhe...
– Makner! – nastavi Hari.
– Takođe oslobođen sumnje! Sad radi za Ministarstvo!
– Ejveri... Not... Kreb... Gojl...
– Samo ponavljaš imena onih koji su oslobođeni sumnje da su
bili Smrtožderi pre trinaest godina! – reče Fadž besno. – Ta imena si
mogao da nađeš u starim izveštajima sa suđenja! Za ime sveta,
Dambldore – dečak je bio pun sumanutih priča i na kraju prošle školske
godine – njegove laži postaju sve veće, a ti ih i dalje prihvataš –
dečak govori sa zmijama, Dambldore, a ti i dalje misliš da mu se
može verovati?
– Budalo jedna! – povika profesorka Mek Gonagal. – Sedrik
Digori! Gospodin Čučanj! Te smrti nisu bile nasumična dela jednog
ludaka!
– Ne vidim nikakve dokaze koji pokazuju suprotno! – povika
Fadž, sad već besan koliko i ona, lica ljubičastog od gneva. – Meni
se čini da ste svi vi rešeni da izazovete paniku koja će destabilizovati
sve što smo postigli tokom ovih trinaest godina!
Hari nije mogao da veruje svojim ušima. Uvek je mislio o
Fadžu kao o blagonaklonoj figuri, pomalo smotanoj, pomalo nadmenoj,
ali u suštini dobroćudnoj. Ali sada je pred njim stajao niski,
ljutiti čarobnjak koji odbija, bespogovorno, da prihvati makar i samu
mogućnost pometnje u svom udobnom i sređenom svetu – da poveruje
da je Voldemor vaskrsao.
– Voldemor se vratio – ponovi Dambldor. – Ukoliko odmah
prihvatiš tu činjenicu, Fadže, i preduzmeš neophodne mere predostrožnosti,
možda ćemo i uspeti da spasemo situaciju. Prvi i najbitniji
korak jeste da Askaban oslobodimo kontrole dementora...
– Nečuveno! – ponovo povika Fadž. – Da sklonimo dementore!
Bio bih smenjen čim bih to predložio! Više od polovine naših
građana oseća se bezbedno noću u svojim krevetima zbog toga što
znamo da dementori čuvaju stražu u Askabanu!
– A mi ostali ne spavamo tako bezbedno u našim krevetima,
Kornelijuse, zato što znamo da si Voldemorove najopasnije sledbenike
poverio brizi stvorenja koja će mu se pridružiti čim ih ovaj
bude pitao! – reče Dambldor. – Oni ti neće ostati odani, Fadže! Voldemor
može da im ponudi mnogo veću nagradu za njihove moći i
veća zadovoljstva nego ti! Kada bude imao dementore uza se, i kada
mu se vrate njegovi stari sledbenici, više nećeš moći da sprečiš da se
ne domogne iste onolike moći kakvu je imao pre trinaest godina!
Fadž je otvarao i zatvarao usta, kao da ne postoje reči kojima bi
hteo da iskaže svoje zaprepašćenje.
– Drugi korak koji moraš da preduzmeš – i to odmah – nastavi
Dambldor – jeste da pošalješ izaslanike džinovima.
– Izaslanike džinovima? – vrisnu Fadž, ponovo povrativši moć
govora posle šoka. – Kakvo je sad to ludilo?
– Pruži im, odmah, prijateljsku ruku, pre nego što bude
prekasno – reče Dambldor – inače će ih Voldemor ubediti, kao što je
i ranije činio, da će, od svih čarobnjaka, jedino on moći da im
obezbedi sva njihova prava i slobodu!
– Ti... nije valjda da ozbiljno misliš! – prodahta Fadž, vrteći
glavom, i povlačeći se dalje od Dambldora. – Ako čarobnjačka zajednica
bude saznala da sam kontaktirao džinove – ljudi ih mrze,
Dambldore – kraj moje karijere...
– Zaslepljen si – reče Dambldor, sada već povišenim tonom, s
maltene opipljivom aurom moći oko sebe, dok su mu oči ponovo
plamtele – ljubavlju prema položaju koji poseduješ, Kornelijuse!
Preveliku važnost pridaješ, kao što si i uvek činio, takozvanoj čistoti
krvi! Ne shvataš da nije važno ko je gde rođen, već u šta izraste!
Tvoji dementori su upravo uništili poslednjeg preživelog člana čistokrvne
porodice koja je bila starija od većine drugih – a vidi šta je
taj čovek odlučio da napravi od svog života! Kažem ti sada – preduzmi
korake koje sam ti predložio, i bićeš zapamćen, u kancelariji i
van nje, kao jedan od najhrabrijih i najvećih ministara magije kog
smo ikada imali. Ukoliko ih ne preduzmeš – istorija će te upamtiti
kao čoveka koji je ustuknuo i pružio Voldemoru drugu šansu da
uništi svet koji smo pokušali iznova da sazdamo!
– Sumanut! – prošaputa Fadž, ponovo ustuknuvši. – Lud...
A onda nastupi tišina. Madam Pomfri je stajala sleđena pored
Harijevog kreveta, s rukama preko usta. Gospođa Vizli se nadnela
nad Harijem, šake položene preko njegovog ramena, kako bi ga
sprečila da ustane. Bil, Ron i Hermiona zurili su u Fadža.
– Ukoliko istraješ u svojoj rešenosti da zažmuriš pred ovim,
Kornelijuse – reče Dambldor – onda je kucnuo čas da nam se putevi
razdvoje. Moraš delati onako kako sâm nađeš za shodno. A ja – ja ću
delovati kako ja mislim da treba.
Dambldorov glas nije imao nikakav prizvuk pretnje. Zvučao je
više kao izjava, ali Fadž se naroguši kao da je Dambldor krenuo na
njega sa čarobnim štapićem.
– Gle, sad, Dambldore – reče on, preteći ispruživši kažiprst. –
Uvek sam ti davao odrešene ruke, uvek. Mnogo sam te poštovao.
Možda se i nisam slagao s nekim tvojim odlukama, ali sam ćutao. Ne
bi ti baš svako dopustio da zaposliš vukodlaka, ni da zadržiš Hagrida,
niti da sam odlučuješ kako i čemu ćeš da podučavaš svoje
učenike a da ne polažeš račune Ministarstvu. Ali ukoliko hoćeš da
radiš protiv mene...
– Jedini kome ću da se suprotstavljam – reče Dambldor – jeste
Lord Voldemor. Ukoliko si protiv njega, Kornelijuse, onda ćemo i
dalje biti na istoj strani.
Fadž izgleda nije mogao da smisli nikakav odgovor na to. Na
trenutak se zaljulja napred-nazad na svojim malim stopalima i poče
da vrti svoj polucilindar u rukama.
Najzad reče, s prizvukom molbe u glasu: – Nemoguće je da se
vratio, Dambldore, jednostavno nije moguće...
Snejp istupi ka njemu, pored Dambldora, zasukavši levi rukav
svoje odore dok je prilazio. On isturi svoju podlakticu i pokaza je
Fadžu, koji ustuknu.
– Eto – reče Snejp grubo. – Eto. Mračni znak. Nije jasan kao
što je bio pre nekih sat vremena ili više, kada se zacrneo od plama,
ali je i dalje vidljiv. Svaki Smrtožder ima ovaj znak koji mu je utisnuo
Mračni gospodar. Bio je to znak međusobnog raspoznavanja,
kao i sredstvo kojim nas je prizivao. Čim bi Voldemor dodirnuo
znak bilo kog Smrtoždera, trebalo je da se svi, istog trena, Prebacimo
do njega. Ovaj beleg je tokom cele ove godine bivao sve jasniji. I
Karkarofov, takođe. Šta misliš, zašto je Karkarof pobegao večeras?
Obojica smo osetili znak kako nas peče. Obojica smo znali da se
vratio. Karkarof se boji Mračnog gospodara i njegove osvete. Već je
i suviše svojih prijatelja Smrtoždera izdao da bi se iole nadao da će
ga ovaj primiti s dobrodošlicom.
Fadž ustuknu i od Snejpa. Odmahivao je glavom. Izgledalo je
kao da nije poverovao ni reč od onoga što je Snejp rekao. Zurio je,
očigledno zgrožen, u ružan beleg na Snejpovoj ruci, a potom pogleda
u Dambldora i prošaputa: – Ne znam kakvu igru igrate ti i tvoje osoblje,
Dambldore, ali čuo sam dovoljno. Nemam više šta da dodam.
Kontaktiraću te sutra, Dambldore, da popričamo o rukovođenju
ovom školom. Moram da se vratim u Ministarstvo.
Već je stigao do vrata, kad zastade. Okrenu se, sjuri se niz
spavaonicu i stade pored Harijevog kreveta.
– Tvoja nagrada – reče on kratko, izvadivši veliku vreću zlata
iz svog džepa, i bacivši je na Harijev noćni stočić. – Hiljadu galeona.
Trebalo je da bude ceremonija uručenja, ali pod ovim okolnostima...
On natuče polucilindar na glavu i išeta iz sobe, zalupivši vrata
za sobom. Čim je nestao, Dambldor se okrenu ka grupi okupljenoj
oko Harijevog kreveta.
– Imamo dosta posla – reče on. – Moli... jesam li u pravu kad
mislim da mogu da računam na tebe i Artura?
– Naravno da možeš – reče gospođa Vizli. Sada su joj čak i
usne prebledele, ali izgledala je odlučno. – On zna kakav je Fadž.
Svih ovih godina, Arturu je njegova ljubav prema Normalcima
smetala da bude unapređen. Fadž misli da mu nedostaje pravog
čarobnjačkog ponosa.
– Onda moram da mu pošaljem poruku – reče Dambldor. – Svi
koje možemo da ubedimo u istinu moraju biti obavešteni iz ovih
stopa, a Artur je osoba koja može da kontaktira i one iz Ministarstva
koji nisu tako kratkovidi kao Kornelijus.
– Ja ću javiti tati – reče Bil, ustajući. – Idem odmah.
– Odlično – reče Dambldor. – Objasni mu šta se dogodilo. Reci
mu da ću ga ubrzo i lično kontaktirati. Ipak, moraće da bude
diskretan. Ukoliko Fadž posumnja da se mešam u rad Ministarstva...
– Prepustite to meni – reče Bil.
On potapša Harija po ramenu, poljubi majku u obraz, navuče
svoj ogrtač i brzo izjuri iz sobe.
– Minerva – reče Dambldor, okrenuvši se profesorki Mek Gonagal
– hoću da vidim Hagrida u mojoj kancelariji što je pre moguće.
Takođe – ukoliko pristane da dođe – Madam Maksim.
Profesorka Mek Gonagal klimnu glavom i izađe bez reči.
– Popi – reče Dambldor Madam Pomfri – da li bi bila ljubazna
da odeš do kancelarije profesora Ćudljivka, gde ćete, verujem,
pronaći kućnu vilenjakinju po imenu Vinki u stanju ozbiljnog
rastrojstva? Učinite sve što možete za nju, i odvedite je u kuhinju.
Mislim da će se Dobi postarati za nju umesto nas.
– U... u redu – reče Madam Pomfri, delujući preneraženo, pa i
ona izađe.
Pre nego što će ponovo progovoriti, Dambldor proveri da li su
vrata dobro zatvorena, i da li su koraci Madam Pomfri utihnuli.
– A sad – reče on – vreme je da dvoje iz naših redova reše
razmirice između sebe. Sirijuse... da li bi mogao da poprimiš svoj
uobičajeni oblik.
Veliki crni pas pogleda u Dambldora, a onda se, u trenu, pretvori
ponovo u čoveka.
Gospođa Vizli vrisnu i odskoči od kreveta.
– Sirijus Blek! – kriknu ona, upirući prstom u njega.
– Mama, ućuti! – povika Ron. – U redu je!
Snejp nije ni vrisnuo, niti je ustuknuo, ali mu je na licu titrao
izraz besa pomešan s užasom.
– On! – zareža Snejp, zureći u Sirijusa, čije je lice pokazivalo
podjednaku netrpeljivost. – Šta on radi ovde?
– Došao je ovamo na moj poziv – reče Dambldor, gledajući
između njih dvojice – baš kao i ti, Severuse. Obojici vam verujem.
Došlo je vreme da ostavite po strani stare razmirice i počnete da verujete
jedan drugome.
Hari pomisli da Dambldor traži da se dogodi čudo. Sirijus i
Snejp su se odmeravali s najvećim prezirom.
– Zasad, zadovoljiću se makar – reče Dambldor, s notom nestrpljivosti
u glasu – prekidom otvorenog neprijateljstva. Rukovaćete
se. Sad ste obojica na istoj strani. Imamo malo vremena i ako mi
malobrojni koji znamo istinu ne budemo ujedinjeni i složni, nema
nade ni za koga od nas.
Sasvim lagano – gledajući se i dalje kao da ne žele jedan
drugom ništa osim onog najgoreg – Sirijus i Snejp krenuše jedan ka
drugome i rukovaše se. I što je brže moguće pustiše ruke.
– To će biti dovoljno za početak – reče Dambldor, stajući
između njih dvojice još jedanput. – A sad imam zadatke za obojicu.
Fadžov stav prema svemu ovome, iako ne baš neočekivan, menja
sve. Sirijuse, moraš odmah da kreneš. Treba da uzbuniš Remusa
Lupina, Arabelu Fig, Mandangusa Flečera – staru družinu. Neko
vreme se pritaji kod Lupina, ja ću te kontaktirati tamo.
– Ali... – reče Hari.
Želeo je da Sirijus ostane. Nije želeo da se tako brzo ponovo
oprašta od njega.
– Videćeš me uskoro, Hari – reče Sirijus, okrenuvši se ka
njemu. – Obećavam ti. Ali moram da učinim sve što je u mojoj moći,
shvataš, zar ne?
– Da – reče Hari. – Da... naravno da shvatam.
Sirijus mu nakratko pridrža ruku, klimnu Dambldoru, ponovo
se pretvori u crnog psa i otrča kroz sobu ka vratima, čiju kvaku
okrenu šapom. A onda iščeze.
– Severuse – reče Dambldor, okrenuvši se ka Snejpu – znaš šta
moram da tražim od tebe. Ukoliko si spreman... ukoliko si se
pripremio...
– Jesam – reče Snejp.
Delovao je malo bleđe nego inače, a njegove hladne, crne oči
čudnovato su sijale.
– Onda, srećno – reče Dambldor, posmatrajući Snejpa s pomalo
zabrinutim izrazom na licu, kako bez reči ide za Sirijusom.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Dambldor ponovo
progovorio.
– Moram da siđem dole – reče on napokon. – Moram da se vidim
s Digorijevima. Hari – popij ostatak napitka. Ponovo ću vas sve
posetiti kasnije.
Kad Dambldor iščeze, Hari se ponovo nasloni na jastuk. Hermiona,
Ron i gospođa Vizli su ga posmatrali. Dugo vremena niko nije
progovarao.
– Moraš da popiješ ostatak napitka, Hari – reče najzad gospođa
Vizli. Rukom odgurnu u stranu vrećicu zlata koja je stajala na njegovom
noćnom stočiću, da bi dohvatila bočicu i pehar. – Dobro se
naspavaj. Pokušaj da neko vreme misliš na nešto drugo... misli na to
šta ćeš da kupiš sebi parama od nagrade!
– Ne želim to zlato – reče Hari bezizraznim glasom. – Vi ga
uzmite. Neka ga bilo ko uzme. Nije ni trebalo da ga osvojim. Trebalo
je da bude Sedrikovo.
Ono protiv čega se neprekidno borio, još otkako je izašao iz
lavirinta, pretilo je da ga opet obuzme. Osećao je kako ga nešto
pecka i bocka u uglovima očiju. On zatrepta i poče da zuri u plafon.
– Nisi ti kriv, Hari – prošaputa gospođa Vizli.
– Rekao sam mu da uzmemo pehar zajedno – reče Hari.
Sada mu je i grlo izgaralo. Želeo je da Ron prestane da ga
gleda.
Gospođa Vizli stavi napitak na noćni stočić, nagnu se, i zagrli
Harija. Hari se nije sećao da ga je iko tako zagrlio, majčinski. Dok
ga je gospođa Vizli privijala, sve što je te večeri doživeo sruči se na
njega svom silinom. Lice njegove majke, glas njegovog oca, prizor
Sedrika kako leži mrtav na zemlji, sve poče da mu se vrti u glavi, sve
dok više nije bio u stanju to dalje da trpi, sve dok lice nije počelo da
mu se grči u kriku očajanja koje se otimalo da izađe iz njega.
Začu se glasan tresak, i gospođa Vizli i Hari se razdvojiše. Hermiona
je stajala pored prozora. Nešto je čvrsto stezala u ruci.
– Izvinite – prošaputa ona.
– Tvoj napitak, Hari – reče gospođa Vizli brzo, brišući suze
nadlanicom.
Hari ga popi naiskap. Dejstvo je bilo trenutno. Preplaviše ga
teški, neodoljivi talasi sna bez snova, i on pade nazad na jastuke, ne
misleći više ni na šta.

37. Početak



Čak i kada se posle mesec dana ponovo osvrtao na sve što mu se dogodilo,
Hari je otkrio da se maltene uopšte ne seća šta je bilo narednih
dana. Kao da je pregrmeo toliko toga da više nije mogao ništa
drugo da upamti. Ono malo stvari kojih se prisećao bilo je veoma
bolno. Verovatno najbolniji bio je njegov sastanak s Digorijevima,
sledećeg jutra nakon poslednjeg podviga.
Nisu ga krivili za ono što se dogodilo. Naprotiv, oboje su mu se
zahvalili što im je vratio Sedrikovo telo. Gospodin Digori je jecao
tokom većeg dela razgovora. Bol gospođe Digori je, izgleda, bio toliki
da čak nije mogla ni da plače.
– Onda, nije mnogo patio, zar ne – reče ona kada im je Hari
rekao kako je Sedrik umro. – Ipak, Amose... umro je upravo kada je
osvojio turnir. Mora da je bio veoma srećan.
Kada su ustali, ona pogleda u Harija i reče: – Ti se odsada
čuvaj.
Hari zgrabi vreću zlata koja je stajala na noćnom stočiću.
– Vi uzmite ovo – promrmlja joj on. – Trebalo je da bude
Sedrikovo, on je tamo prvi stigao, vi ga uzmite...
Ali ona ustuknu od njega. – Oh, ne, tvoje je, dušo, mi ne bismo
mogli... ti ga zadrži.
* * *
Hari se vratio u grifindorski toranj već sledeće večeri. Prema onome
što su mu Hermiona i Ron rekli, Dambldor se tog jutra za doručkom
obratio školi. Samo ih je zamolio da ostave Harija na miru, da mu
niko ne postavlja pitanja i ne gnjavi ga da priča o onom što se dogodilo
u lavirintu. Većina se, primetio je Hari, odmicala od njega u
hodnicima dok je prolazio, neki su se i nešto došaptavali, krijući usta
rukama. Pretpostavljao je da su mnogi od njih poverovali u članak
Rite Skiter, u to da je poremećen i potencijalno opasan. Možda su
sklapali sopstvene teorije o tome kako je Sedrik umro. Otkrio je da
ga nije mnogo briga za to. Najlepše mu je bilo kada je bio s Ronom i
Hermionom, i kada su pričali o drugim stvarima, ili kada su ga
puštali da sedi u tišini dok igraju šah. Osećao je da su sve troje došli
do one tačke razumevanja kada su im reči suvišne, da sve troje
čekaju na neki znak, neku reč o tome šta se dešava izvan Hogvortsa
– i da je beskorisno spekulisati o tome šta može da se dogodi dok ne
budu sigurni u nešto. Jedan jedini put su se dotakli te teme kada je
Ron ispričao Hariju o sastanku koji je gospođa Vizli imala s Dambldorom
pre nego što je otišla kući.
– Otišla je da ga pita da li bi mogao da dođeš pravo kod nas
ovog leta – reče on. – Ali on hoće da ideš pravo kod Darslijevih,
makar za početak.
– Zašto? – reče Hari.
– Rekla je da Dambldor ima svoje razloge – reče Ron, mračno
vrteći glavom. – Pretpostavljam da treba da mu verujemo, zar ne?
Jedina osoba s kojom je Hari mogao da razgovara, osim Rona i
Hermione, bio je Hagrid. Pošto više nisu imali nastavnika Odbrane
od Mračnih veština, te časove nisu pohađali. Tako su, umesto njih,
četvrtak popodne iskoristili da obiđu Hagrida u njegovoj kolibi. Bio
je svetao i sunčan dan. Kad su se približili, Feng je izjurio kroz
otvorena vrata lajući i sumanuto mašući repom.
– Ko je to? – povika Hagrid, prilazeći vratima. – Hari!
On im izjuri u susret, zgrabi Harija u zagrljaj jednom rukom,
počeška ga po kosi, i reče: – Sjajno je š’o te vidim, ortak. Baš sjajno.
Kada su ušli u Hagridovu kolibu, primetiše dve šolje veličine
kofa i isto tolike tanjire ispred kamina.
– Baš sam pijuckao čajče sas Olimpom – reče Hagrid – upravo
je otišla.
– S kim? – reče Ron radoznalo.
– S Madam Maksim, naravski! – reče Hagrid.
– Znači, vas dvoje ste se pomirili, je li? – reče Ron.
– Pojma nemam o čem’ pričaš – reče Hagrid ležerno, izvadivši
još šoljica iz plakara. Kad je skuvao čaj i izneo im okrugli
poslužavnik s biskvitima od testa, zavalio se u stolicu i pažljivo osmotrio
Harija svojim očima crnim poput bubica.
– Jesi l’ dobro? – upita grubim glasom.
– Aha – reče Hari.
– Ne, nisi – reče Hagrid. – Naravski da nisi. Al’ ćeš bit’.
Hari ne reče ništa.
– Znao sam da će se vratit’ – reče Hagrid, a Hari, Ron i Hermiona
zaprepašćeno pogledaše uvis u njega. – Znao sam to godinama,
Hari. Znao sam da j’ tamo negdi i da čeka pravi trenutak. Moralo je
to da se desi. E pa, sad kad se dogodilo, moraćemo jednostavno da
nastavimo s time. Borićemo se. Možda ga i zaustavimo pre nego š’o
se dobrano zahukta. To je Dambldorov plan, u svakom slučaju. Velik’
čovek, taj Dambldor. Dokle god gi imamo, nisam tol’ko
zabrinut.
Hagrid podiže svoje guste obrve, spazivši izraz neverice na njihovim
licima.
– Nema svrhe sedeti i brinut’ se oko toga – reče on. – Šta bude
– biće, i s’ tim ćemo se suočit’ kad se zbije. Dambldor mi je rek’o
š’a si uradijo, Hari.
Dok je gledao u Harija, Hagridu su se grudi nadimale. – Učinijo
si ono š’o bi tvoj otac učinijo, i veću slavopojku od te ti ne mogu
dati.
Hari mu uzvrati osmeh. Prvi put se nasmejao u poslednjih
nekoliko dana.
– Šta je Dambldor tražio da uradiš, Hagride? – upita on. –
Poslao je profesorku Mek Gonagal da pozove tebe i Madam Maksim
da se sastanete s njim... one noći.
– Naš’o mi je mali poslić preko leta – reče Hagrid. – Ipak, to je
tajna. Ne smem da pričam o tom, čak ni vama, društvance. Olimpa –
Madam Maksim za vas – možda će poć’ sa mnom. Mislim da ’oće.
Mislim da sam je ubedijo.
– Ima li to neke veze s Voldemorom?
Hagrid se trže na pomen ovog imena.
– Mož’ bit’ – reče on tajnovito. – A sad, ko ’oće da obiđe
poslednjeg skruta sa mnom? Šalijo sam se – šalijo! – dodade on
užurbano, kad vide izraz na njihovim licima.
* * *
Noć uoči povratka u Šimširovu ulicu, Hari je teška srca spakovao
svoj kovčeg u spavaonici. Pribojavao se oproštajne gozbe, koja je
obično bila razlog za slavlje, kada su se objavljivala imena pobednika
šampionata među kućama u zamku. Još otkad je napustio bolničko
krilo izbegavao je da bude u Velikoj sali kad je puna, radije je
jeo kada je bila gotovo prazna, ne bi li izbegao poglede svojih školskih
drugova.
Kada su on, Ron i Hermiona ušli u Salu, odmah su primetili
kako nedostaju ukrasi. Velika sala je obično bila ukrašena u bojama
pobedničke kuće za Oproštajnu gozbu. Večeras je pak bila prekrivena
crnim zavesama na zidu iza nastavničkog stola. Hari je odmah
znao da su one tu u znak pošte prema Sedriku.
Pravi Ludooki Ćudljivko bio je za nastavničkim stolom, a
njegova drvena noga i magično oko bili su na svom mestu. Bio je
izuzetno nervozan, poskakivao svaki put kad bi mu se neko obratio.
Hari nije mogao da ga krivi: Ćudljivkov strah od napada verovatno
se strahovito povećao posle desetomesečnog tamnovanja u
sopstvenom kovčegu. Stolica profesora Karkarofa bila je prazna.
Dok je sedeo s ostalim grifindorcima, Hari se pitao gde je Karkarof
sada, da li ga je Voldemor sustigao.
Madam Maksim je i dalje bila tu. Sedela je pored Hagrida.
Nešto su se tiho došaptavali. Dalje niz sto, pored profesorke Mek
Gonagal, sedeo je Snejp. Njegov pogled na trenutak pade na Harija
dok ga je ovaj posmatrao. Njegov izraz bilo je teško protumačiti.
Delovao je ogorčeno i neprijatno kao i uvek. Hari je nastavio da ga
posmatra, dugo, i nakon što je Snejp skrenuo pogled.
Šta je to Snejp učinio po Dambldorovim naređenjima one noći
kada se Voldemor vratio? I zašto... zašto... je Dambldor toliko
ubeđen da je Snejp zaista na njihovoj strani? Bio je njihov špijun,
Dambldor mu je to rekao u Situ-za-misli. Snejp je špijunirao Voldemora,
„uprkos velikom ličnom riziku“. Da li je to taj posao koga se
sada ponovo latio? Da li je, možda, kontaktirao Smrtoždere?
Pretvarao se da nikada nije zbilja prešao kod Dambldora, da, kao i
Voldemor, samo čeka pravi trenutak?
Harijeva razmišljanja prekinuo je profesor Dambldor, koji je
ustao za nastavničkim stolom. Velika sala, koja je u svakom slučaju
bila manje bučna nego obično prilikom Oproštajne gozbe, postade
veoma tiha.
– Kraj – reče Dambldor, gledajući ih sve naokolo – još jedne
godine.
On zastade, i pogled mu pade na haflpafovski sto. To je bio najtiši
sto još pre nego što je ustao, i za njim su sedela najtužnija i najbleđa
lica u sali.
– Mnogo toga bih želeo da vam kažem večeras – reče
Dambldor – ali prvo moram da obznanim gubitak veoma dobre osobe,
koja bi trebalo da sedi ovde – on pokaza ka haflpafovcima – i
da uživa u gozbi s nama. Želeo bih, molim vas, da svi ustanemo i
podignemo čaše za Sedrika Digorija.
Učiniše to, bez izuzetka. Klupe zaškripaše kad svi u Sali
ustadoše, podigoše pehare, i izgovoriše jednim, žuborećim glasom: –
Za Sedrika Digorija.
Hari opazi Čo kroz gomilu. Niz njeno lice tiho su klizile suze.
Kad su svi ponovo seli, on se zagleda u sto.
– Sedrik je bio osoba koja je bila uzor za mnoge osobine koje
izdvajaju haflpafovsku kuću – nastavi Dambldor. – Bio je dobar i
veran prijatelj, marljiv radnik, poštovao je fer-plej. Njegova smrt je
uticala na sve vas, bilo da ste ga poznavali, ili ne. Mislim da, stoga,
imate pravo da znate kako se to dogodilo.
Hari podiže pogled, i poče da zuri u Dambldora.
– Sedrika Digorija ubio je Lord Voldemor.
Velikom salom prostruja paničan šapat. Ljudi su zurili u
Dambldora s nevericom, sa užasom. Delovao je savršeno mirno, posmatrajući
ih kako međusobno mrmljaju, sve dok nije nastupila tišina.
– Ministarstvo magije – nastavi Dambldor – ne želi da vam to
saopštim. Moguće je da će roditelji nekih od vas biti užasnuti što
sam to učinio – bilo zato što ne veruju da se Lord Voldemor vratio,
bilo zato što misle da ne bi trebalo da vam to kažem, pošto ste tako
mladi. Moje uverenje je pak da je istina uglavnom bolja od laži, i da
bi svaki pokušaj da poverujemo kako je Sedrik umro od posledica
neke nesreće, ili vlastite brljotine, bio uvreda uspomeni na njega.
Ošamućena i preplašena lica u sali listom se okrenuše ka
Dambldoru... ili gotovo sva. Za sliterinskim stolom, Hari vide Draka
Melfoja kako mrmlja nešto Krebu i Gojlu. Hari oseti vreo, bolestan
nalet besa u stomaku. Silom pogleda nazad u Dambldora.
– Postoji još neko koga valja spomenuti u vezi sa Sedrikovom
smrću – nastavi Dambldor. – Mislim, naravno, na Harija Potera.
Velika sala se blago zatalasa, čak se nekoliko glava okrenulo u
Harijevom pravcu, pre nego što se vratiše na Dambldora.
– Hari Poter je uspeo da umakne Lordu Voldemoru – reče
Dambldor. – Rizikovao je sopstveni život da bi vratio Sedrikovo telo
na Hogvorts. Pokazao je, u svakom pogledu, vrstu hrabrosti kakvu je
malo koji čarobnjak pokazao u prisustvu Lorda Voldemora, i zbog
toga mu odajem priznanje.
Dambldor se sumorno okrenu ka Hariju i još jednom podiže pehar.
Skoro svi u Velikoj sali učiniše isto. Promrmljali su njegovo
ime, baš kao što su i Sedrikovo, i ispili u njegovo zdravlje. Ali on
opazi prazninu među figurama koje su stajale, i vide da su Melfoj,
Kreb i Gojl ostali prkosno na svojim mestima, ne dodirnuvši svoje
pehare. Dambldor, koji ipak nije posedovao nikakvo magično oko,
nije to primetio.
Kada su svi seli, Dambldor nastavi: – Cilj Tročarobnjačkog
turnira bio je da produbi i raširi magijsko razumevanje. U svetlu
onoga što se dogodilo – mislim na povratak Lorda Voldemora – te
veze su važnije no ikad.
Dambldor pogleda u Madam Maksim i Hagrida, potom u Fler
Delaker i njene kolege s Bobatonsa, pa onda u Viktora Kruma i
durmstranške učenike za sliterinskim stolom. Krum je, Hari vide, delovao
zabrinuto i izmoreno, skoro prestrašeno, kao da očekuje da
Dambldor kaže nešto grubo.
– Svaki gost u ovoj Sali – reče Dambldor, a njegov pogled se
zadrža na durmstranškim učenicima – biće dobrodošao u bilo koje
doba, ukoliko bude želeo ovamo da dođe. Ponovo vam kažem, svima
– u svetlu povratka Lorda Voldemora, jaki smo onoliko koliko smo
ujedinjeni, a slabi onoliko koliko smo podeljeni.
– Dar Lorda Voldemora za širenje nesloge i mržnje veoma je
velik. Možemo mu se suprotstaviti jedino ukoliko pokažemo podjednako
jake veze prijateljstva i poverenja. Razlike u navikama,
običajima i jeziku su ništavne ukoliko su nam ciljevi isti, a naša srca
otvorena.
– Čvrsto verujem – a nikada se u životu nisam ovoliko nadao
da možda grešim – da su pred nama mračna i teška vremena. Neki
od vas, u ovoj sali, već su propatili od ruke Lorda Voldemora.
Porodice mnogih od vas su se raspale. Pre nedelju dana, jedan
učenik je istrgnut iz našeg društva.
– Sećajte se Sedrika. Setite se, ukoliko dođe vreme da morate
da birate između onog što je ispravno i onog što je lakše, setite se šta
se dogodilo dečaku koji je bio dobar, pažljiv i hrabar pošto je zalutao
na put Lordu Voldemoru. Setite se Sedrika Digorija.
* * *
Harijev kovčeg bio je spakovan. Hedviga je bila ponovo u svom
kavezu poviše njega. On, Ron i Hermiona čekali su u prepunoj
Ulaznoj dvorani, zajedno s ostalim četvrtacima na kočije koje će ih
odvesti nazad do Hogsmidske stanice. Bio je još jedan prelep letnji
dan. Hari je pretpostavljao da će, kad bude stigao, Šimširova ulica
biti topla i olistala, a njeno cveće najrazličitijih boja. Ta pomisao nije
mu pričinjavala nikakvo zadovoljstvo.
– ’Ari!
On se osvrnu. Fler Delaker je hitala uz kamene stepenike u zamak.
Iza nje, daleko preko travnjaka, Hari je mogao da vidi Hagrida
kako pomaže Madam Maksim da upregne dva džinovska konja u
kočiju. Bobatonska kočija spremala se da krene.
– Natam se da ćemo se opet fideti – reče Fler kad je stigla do
njega. – Natam se da ću uspeti da nažem posao ofde, kako pih poprafila
sfoje poznafanje engleskog.
– I sada je dovoljno dobro – reče Ron, davljeničkim glasom.
Fler mu se nasmeši. Hermiona se namršti.
– Sbogom, ’Ari – reče Fler, okrenuvši se da pođe. – Pilo je sadofoljstvo
uposnati te!
Hari nije mogao a da se bar malo ne oraspoloži posmatrajući
Fler kako žuri preko travnjaka ka Madam Maksim, dok joj je
srebrnasta kosa lepršala na sunčevom sjaju.
– Pitam se kako će se durmstranški učenici vratiti? – reče Ron.
– Misliš li da će moći da upravljaju onim brodom bez Karkarofa?
– Karkarof nije upravljao – reče jedan osoran glas. – On bi
ozdao u zvojoj kabini, i pustio naz da radimo zav pozao. – Krum je
upravo došao da se oprosti od Hermione. – Možemo li da porazgovaramo?
– upita je on.
– Oh... da... naravno – reče Hermiona pomalo usplahireno, i
pođe za Krumom kroz masu, gubeći im se iz vida.
– Bolje vam je da požurite! – povika Ron glasno za njom. –
Kočije će biti ovde za koji minut!
On ipak pusti Harija da čeka kočije, i narednih nekoliko minuta
proveo je vireći iznad glava u gomili ne bi li video šta rade Krum i
Hermiona. Vratili su se veoma brzo. Ron je zurio u Hermionu, ali
njeno lice bilo je nedokučivo.
– Zviđao mi ze Digori – reče Krum najednom Hariju. – Uveg je
bio ljubazan prema meni. Uveg. Iako zam bio iz Durmstranga – za
Karkarofom – dodade on, namrštivši se.
– Da li ste već dobili novog direktora? – upita Hari.
Krum slegnu ramenima. On ispruži ruku, kao što je i Fler
učinila, rukova se s Harijem, a onda i s Ronom.
Ron je izgledao kao da se u njemu razbuktava neka bolna unutrašnja
bitka. Krum je već odlazio, kada Ron prasnu: – Mogu li da
dobijem tvoj autogram?
Hermiona se okrenu, smešeći se u pravcu kočija bez konja. One
su sada kloparale uz put ka njima, dok je Krum, iznenađen, ali prijatno,
potpisivao parče pergamenta Ronu.
* * *
Vreme na putu do stanice Kings kros nije bilo mnogo drugačije nego
onda kada su putovali do Hogvortsa prošlog septembra. Na nebu nije
bilo ni oblačka. Hari, Ron i Hermiona uspeli su da nađu kupe samo
za njih. Prasvidžen je opet bio skriven ispod Ronove svečane odore,
kako bi ga sprečio da neprekidno hukće. Hedviga je dremala, s glavom
ispod krila, a Krukšenks se sklupčao u slobodnom sedištu, kao
veliki, krzneni narandžasti jastuk. Hari, Ron i Hermiona pričali su
više i slobodnije nego što su mogli tokom cele prošle nedelje, dok je
voz ubrzavao ka jugu. Hari je osećao da je Dambldorov govor za
vreme Oproštajne gozbe uspeo da ga nekako ponovo pokrene. Sad
mu je bilo manje bolno da priča o tome šta se dogodilo. Tek kada
stigoše kolica s ručkom, prestadoše da pričaju o akcijama koje je
Dambldor preduzeo, ili ih možda trenutno preduzima, u pokušaju da
zaustavi Voldemora.
Kada se vratila u kupe, i stavila novac u školsku torbu, Hermiona
iz nje izvuče primerak Dnevnog proroka.
Hari pogleda u njega, ne znajući da li zaista želi da vidi šta
možda piše u njemu, ali Hermiona, videvši ga kako gleda u novine,
reče mirno: – Unutra nema ničega. Možeš i sâm da pogledaš, ali
nema baš ničega. Proveravala sam svakog dana. Samo mali članak
posle trećeg podviga, u kom je pisalo da si pobedio na turniru.
Sedrika nisu čak ni spomenuli. Ništa, ama baš ništa. Ako mene pitaš,
Fadž ih je naterao da sve zataškaju.
– Nikad neće uspeti da ućutka Ritu Skiter – reče Hari. – Ne
kada je u pitanju ovakava priča.
– Oh, Rita nije napisala ništa još od trećeg podviga – reče Hermiona,
čudnovato suzdržanim glasom. – Zapravo – dodade ona, a
glas joj je sada pomalo podrhtavao – Rita Skiter neće ništa pisati
neko vreme. Ne, sem ukoliko ne želi da ja ispričam nešto o njoj.
– O čemu pričaš? – reče Ron.
– Otkrila sam kako je prisluškivala privatne razgovore, iako
nije smela da ulazi na školsko imanje – brzo dodade.
Hari je imao utisak da Hermiona već danima umire od želje da
im ovo kaže, ali da se suzdržavala, posle svega ostalog što se
dogodilo.
– Kako je to radila? – upita Hari odmah.
– Kako si je otkrila? – reče Ron, zureći u nju.
– Pa, ti si zapravo taj koji mi je dao ideju, Hari – reče ona.
– Jesam li? – reče Hari zaprepašćeno. – Kako?
– Postavljanje bubica – reče Hermiona veselo.
– Ali rekla si da one ne rade...
– Oh, ne elektronske bubice – reče Hermiona. – Ne, vidite, Rita
Skiter je – Hermionin glas zadrhta tihim trijumfom – neregistrovani
animagus. Ona može da se pretvori...
Hermiona izvuče malu zapečaćenu staklenu teglicu iz svoje
torbe.
– ... u bubu.
– Šališ se – reče Ron. – Nisi valjda... ona nije...
– Oh, naravno da jeste – reče Hermiona veselo, mašući
teglicom pred njima.
Unutra je bilo nekoliko grančica i lišće, i jedna velika, debela
buba.
– To nije... šališ se – prošaputa Ron, prinoseći teglicu svojim
očima.
– Ne, ne šalim se – reče Hermiona, blistajući od sreće. – Uhvatila
sam je na prozorskom simsu u bolničkom krilu. Pogledaj izbliza i
videćeš da joj šare oko antena liče na one užasne naočare koje nosi.
Hari pogleda, i vide da je sasvim u pravu. Takođe se seti
nečega.
– Bila je neka buba na statui one večeri kad smo čuli kako Hagrid
priča Madam Maksim o svojoj mami!
– Tačno tako! – reče Hermiona. – A Viktor je izvukao bubu iz
moje kose kada smo pričali pored jezera. A ukoliko se grdno ne
varam, Rita je bila na prozoru na času Predskazivanja onog dana
kada te je zaboleo ožiljak. Zujala je od priče do priče, tokom cele
godine.
– Kad smo videli Melfoja ispod onog drveta... – reče Ron
polako.
– Pričao je s njom, bila mu je u ruci – reče Hermiona. – On je
znao, naravno. Tako je dobijala sve one lepe male intervjue sa sliterincima.
Nije ih bilo briga da li ona radi nešto protivzakonito dok god
su mogli da joj pričaju užasne stvari o nama i o Hagridu.
Hermiona uze staklenu teglicu od Rona i nasmeši se bubi, koja
je ljutito zujala uz staklo.
– Rekla sam joj da ću je pustiti kad se vratimo u London – reče
Hermiona. – Bacila sam Neraskidivu čin na teglu, vidite, da ne bi
mogla da se preobrazi. I upozorila sam je da drži svoje pero za
zubima godinu dana. Da vidimo može li da se reši te užasne navike
da priča strašne laži o ljudima.
Mirno se smešeći, Hermiona vrati bubu natrag u svoju školsku
torbu.
Vrata kupea se otvoriše.
– Baš pametno, Grejndžerova – reče Drako Melfoj.
Kreb i Gojl su stajali iza njega. Sva trojica su delovali toliko
samozadovoljno, arogantno i preteći, da ih Hari nikada dotad takve
nije video.
– Dakle – reče Melfoj polako, neznatno se unoseći u kupe, i osvrćući
se ka njima, dok mu je na licu titrao opak osmeh. – Uhvatila
si neku bednu reporterku, i Poter je ponovo Dambldorov omiljeni
dečko. Mnogo važno.
On se još više iskezi. Kreb i Gojl se zlobno zakikotaše.
– Pokušavamo da ne razmišljamo o tome, je li? – reče Melfoj
nežno, gledajući sve troje. – Pokušavate da se pretvarate da se ništa
nije ni dogodilo?
– Izađi – reče Hari.
Nije bio u Melfojevoj blizini još otkad ga je video kako se
domunđava s Krebom i Gojlom tokom Dambldorovog govora o
Sedriku. Osećao je kako mu zvoni u ušima. Ruka mu posegnu za
štapićem ispod odore.
– Izabrao si gubitničku stranu, Poteru! Upozorio sam te! Rekao
sam ti da moraš pažljivije da biraš sebi društvo, sećaš se? Onda kada
smo se sreli u vozu, prvog dana na Hogvortsu? Rekao sam ti da se ne
družiš s ovakvim ološem! – On pokaza glavom na Rona i Hermionu.
– Sada je prekasno, Poteru! Oni će prvi da poginu sad kad se Mračni
gospodar vratio! Blatokrvni i Normalcoljupci! Ovaj – drugi – Digori
je bio prv...
Izgledalo je kao da je neko zapalio celu kutiju petardi i vatrometa
u kupeu. Zaslepljen sjajem čini koje su poletele iz svih pravaca,
zaglušen serijom prasaka, Hari trepnu, i pogleda na pod.
Melfoj, Kreb i Gojl ležali su onesvešćeni na vratima. On, Ron i
Hermiona su stajali, i sve troje bacali različite kletve. A nisu bili
jedini koji su to učinili.
– Rešili smo da svratimo do vas, da vidimo šta radite – reče
Fred ravnodušno, zgazivši Gojla dok je ulazio u kupe. Držao je
isukan štapić, kao i Džordž, koji je pazio da ne promaši nogom
Melfoja, kad uđe za Fredom.
– Zanimljiv efekat – reče Džordž, gledajući dole u Kreba. – Ko
je upotrebio Furnunkulus kletvu?
– Ja – reče Hari.
– Čudno – reče Džordž veselo. – Ja sam upotrebio Gumennoge.
Izgleda da te dve ne valja mešati. Čini se da su mu izrasli mali
pipci svuda po licu. Pa, hajde da ih ne ostavljamo ovde, ne doprinose
mnogo dekoru kupea.
Ron, Hari i Džordž išutiraše, otkotrljaše i izguraše, onesvešćene
Melfoja, Kreba i Gojla – koji su izgledali jedan gore od drugog, zbog
gomile kletvi i uroka koji su ih pogodili – u hodnik, a potom uđoše
nazad u kupe i zatvoriše vrata.
– Hoće li neko da odigra partiju praskavih puckavaca? – upita
Fred, izvukavši špil.
Već su bili usred pete partije, kada je Hari odlučio da ih upita.
– Hoćete li nam već jednom reći? – obrati se on Džordžu. –
Koga ste ucenjivali?
– Oh – reče Džordž sumorno. – To.
– Nije važno – reče Fred, vrteći glavom nestrpljivo. – Nije bilo
ništa važno. Makar više nije.
– Odustali smo – reče Džordž, slegnuvši ramenima.
Ali Hari, Ron i Hermiona su navaljivali s pitanjima, i napokon
Fred reče: – U redu, u redu, ukoliko zaista želite da znate... bio je to
Ludo Torbar.
– Torbar? – reče Hari oštro. – Da li tvrdite da je bio umešan u...
– Jok – reče Džordž smrknuvši se. – Ništa slično. Glupavi kreten.
Ne bi on imao mozga za to.
– Pa šta je onda? – upita Ron.
Fred je oklevao, a onda reče: – Sećate se one opklade koju smo
sklopili s njim, na Svetskom prvenstvu u Kvidiču? Kako će Irska da
pobedi, a Krum će da uhvati Skrivalicu?
– Aha – rekoše polako Hari i Ron.
– Pa, mamlaz nam je platio leprikonskim zlatom koje je pokupio
od irskih maskota.
– Pa?
– Pa – reče Fred nestrpljivo – Nestalo je, zar ne? Do sutra
ujutru, nije ga bilo!
– Ali... mora da je bilo slučajno, zar ne?– reče Hermiona.
Džordž se ogorčeno nasmeja. – Da, to smo i mi isprva pomislili.
Smatrali smo da će, ako mu budemo pisali, i objasnili mu da je
napravio grešku, on odmah ispljunuti pare. Ali ništa od toga.
Ignorisao je naše pismo. Pokušavali smo da popričamo s njim o
tome na Hogvortsu, ali uvek je izmišljao neke izgovore kako bi nas
se otarasio.
– Na kraju je postao zbilja gadan – reče Fred. – Rekao nam je
da smo previše mladi da bismo se kockali, i da nam neće dati ništa.
– Onda smo tražili da nam vrati naš ulog – reče Džordž, besno.
– Nije valjda odbio! – prenerazi se Hermiona.
– Upravo tako! – reče Fred.
– Ali to je bila cela vaša ušteđevina! – reče Ron.
– Pričaj mi o tome – reče Džordž. – Naravno, na kraju smo
saznali o čemu se radi. Otac Lija Džordana takođe je imao probleme
da izvuče pare koje mu je Torbar dugovao. Ispostavilo se da se
Torbar do guše zadužio kod goblina. Pozajmio je silno zlato od njih.
Gomila njih ga je saterala u tesnac u šumi posle svetskog prvenstva,
i uzeli su mu sve zlato koje je imao, ali ni to nije bilo dovoljno da
pokrije njegov dug. Pratili su ga sve do Hogvortsa, kako bi ga držali
na oku. Sve je izgubio na kocki. Nema dva galeona da protrlja jedan
o drugi. A znaš li kako je idiot pokušao da plati goblinima?
– Kako? – reče Hari.
– Kladio se na tebe, druškane – reče Fred. – Uložio je veliki
ulog u opkladu da ćeš ti pobediti na turniru. Kladio se s goblinima.
– Znači zato je stalno pokušavao da mi pomogne da pobedim! –
reče Hari. – Pa... pobedio sam, zar ne? Sad može da vam dâ vaše
zlato!
– Jok – reče Džordž, vrteći glavom. – Goblini igraju prljavo,
baš kao i on. Rekli su da je ishod bio nerešen, pobedili ste i ti i
Digori, a Torbar se kladio samo na tebe. I tako je Torbar morao da
pobegne. Zbrisao je odmah posle trećeg podviga.
Džordž duboko uzdahnu, i poče ponovo da deli karte.
Ostatak putovanja prošao je prilično prijatno. Hari je, zapravo,
poželeo da ovako provede celo leto, i da nikad ne stigne na stanicu
Kings kros... Ali, kao što je protekle godine teškom mukom naučio,
vreme neće usporiti kada nešto neprijatno vreba u bliskoj budućnosti,
i nije prošlo dugo, a Hogvorts ekspres je usporavao na peronu
devet i tri četvrtine. Uobičajena trka i buka ispuni hodnike čim
učenici počeše da se iskrcavaju. Ron i Hermiona se probiše pored
Melfoja, Kreba i Gojla, noseći kovčege.
Hari pak ostade u kupeu. – Frede, Džordže... sačekajte trenutak.
Blizanci se okrenuše. Hari otvori kovčeg, i izvuče svoju nagradu
s Tročarobnjačkog turnira.
– Uzmite – reče on, i ubaci vreću u Džordžove ruke.
– Šta? – reče Fred, delujući zatečeno.
– Uzmite – ponovi Hari strogo. – Ja ga ne želim.
– Ti si poblesavio – reče Džordž, pokušavajući da je gurne
nazad Hariju.
– Ne, nisam – reče Hari. – Uzmite ga vi, i počnite da smišljate
te svoje... Ovo je za prodavnicu šala.
– On je zaista poblesavio – reče Fred glasom punim divljenja.
– Slušajte – reče Hari strogo. – Ako ga vi ne uzmete, baciću ga
u slivnik. Ja ga ne želim, niti mi treba. Ali bi mi dobro došlo malo
smeha. Svima bi nam dobro došlo. Imam predosećaj da će nam
uskoro svima trebati više nego inače.
– Hari – reče Džordž slabašno, odmeravajući rukama novac u
vrećici – unutra mora da ima hiljadu galeona.
– Aha – reče Hari, cereći se. – Samo pomisli koliko je to
kanarinac-vanilica.
Blizanci su zurili u njega.
– Samo nemojte reći mami odakle vam... doduše, kad bolje
razmislim, ona sada više neće možda toliko želeti da se zaposlite u
Ministarstvu...
– Hari – poče Fred, ali Hari izvuče svoj štapić.
– Slušaj – reče on ozbiljno – uzmi ga, ili ću na tebe baciti urok.
Sad znam nekoliko baš dobrih. Samo mi učinite uslugu, važi? Kupite
Ronu neku drugu svečanu odoru, i recite da je od vas.
On napusti kupe pre nego što su stigli slovo da izuste, gazeći
preko Melfoja, Kreba i Gojla, koji su i dalje ležali na podu, prekriveni
tragovima kletvi.
Teča Vernon je čekao pored barijere. Gospođa Vizli je stajala
blizu njega. Ona čvrsto zagrli Harija čim ga vide, i prošaputa mu u
uvo: – Mislim da će ti Dambldor dopustiti da dođeš kod nas kasnije
tokom leta. Budimo u vezi, Hari.
– Vidimo se, Hari – reče Ron, potapšavši ga po leđima.
– Ćao, Hari! – reče Hermiona, i uradi nešto što nije uradila
nikad dotad: poljubi ga u obraz.
– Hari... hvala – promrmlja Džordž, dok je Fred žustro klimao
glavom pored njega.
Hari im namignu, okrenu se ka teča-Vernonu i u tišini pođe za
njim prema izlazu iz stanice. Nema svrhe da i dalje brine, rekao je
sebi dok je ulazio na zadnja vrata u kola Darslijevih.
Što reče Hagrid, šta bude, biće... a kad kucne čas, i on će morati
da se suoči s tim.

Poglavlja

1. Kuća Zagonetki
2. Ožiljak
3. Poziv
4. Ponovo u Jazbini
5. Vizlijevske čarobnjačke ludorije
6. Teleportacioni ključ
7. Torbar i Čučanj
8. Svetsko prvenstvo u kvidiču
9. Mračni znak
10. Nevolja u Ministarstvu
11. U Hogvorts ekspresu
12. Tročarobnjački turnir
13. Ludooki Ćudljivko
14. Neoprostive kletve
15. Bobatons i Durmstrang
16. Vatreni pehar
17. Četiri šampiona
18. Odmeravanje štapića
19. Mađarski šiljorepi
20. Prvi podvig
21. Oslobodilačka vojska kućnih vilenjaka
22. Neočekivani podvig
23. Božićni bal
24. Ekskluziva Rite Skiter
25. Jaje i oko
26. Drugi podvig
27. Povratak Šaponje
28. Ludilo gospodina Čučnja
29. San
30. Sito-za-misli
31. Treći podvig
32. Meso, krv i kost
33. Smrtožderi
34. Priori inkantatem
35. Veritaserum
36. Razdvajanje puteva
37. Početak