Hari Poter i Red Feniksa

1. Dementni Dadli



Najtopliji dan toga leta polako je izmicao, a pospana tišina prekrila je velike
četvrtaste kuće u Šimširovoj ulici. Automobili, obično blistavi, bili su parkirani
prašnjavi na prilazima kuća, a nekad smaragdnozeleni travnjaci bili su žuti i sparušeni
– jer je korišćenje creva za zalivanje bilo zabranjeno zbog suše. Lišeni uobičajenih
letnjih aktivnosti – pranja kola i košenja travnjaka – stanovnici Šimširove ulice
povukli su se u senke hladnih kuća, širom otvorivši prozore, vapeći za nepostojećim
povetarcem. Jedina osoba koja je ostala napolju bio je tinejdžer opružen poleđuške u
leji s cvećem ispred kuće u broju četiri.
Bio je to mršav, crnokos dečak s naočarima usukanog, pomalo bolešljivog izgleda
nekoga ko je za kratko vreme naglo izrastao. Farmerke su mu bile poderane i prljave,
majica vrećasta i izbledela, a đonovi su počeli da mu se odlepljuju od gornjeg dela
patika. Harija Potera izgled nije baš činio omiljenim među susedima, koji su listom
mislili da bi aljkavost trebalo zakonom kažnjavati. Ali te večeri, dok se krio iza
velikog grma hortenzija, bio je potpuno nevidljiv za sve prolaznike. Zapravo, mogli bi
da ga primete jedino teča Vernon ili tetka Petunija, ako bi proturili glave kroz prozor
dnevne sobe i pogledali u leju tačno ispod sebe.
Sve u svemu, Hariju se činilo da zaslužuje priznanje što se dosetio da se tu
sakrije. Možda mu i nije bilo najudobnije dok je ležao na toploj, tvrdoj zemlji, ali, s
druge strane, tu ga niko nije streljao pogledom, škrgućući zubima tako glasno da ne
može da čuje vesti, niti ga je iko obasipao neprijatnim pitanjima, kao što bi bio slučaj
svaki put kada bi pokušao da gleda televiziju s tetkom i tečom u dnevnoj sobi.
Kao da je ta njegova misao odlepršala kroz otvoren prozor, jer Vernon Darsli,
Harijev teča, iznenada progovori.
– Drago mi je što vidim da je onaj dečak prestao da zabada nos u to. Gde je on,
uostalom?
– Ne znam – reče tetka Petunija nimalo zabrinuto. – Nije u kući.
Teča Vernon zahropta.
– Hoće da gleda vesti... – reče on oštro. – Voleo bih da znam šta je zaista naumio.
Kao da bi se normalnog dečaka uopšte ticalo šta ima u vestima. Dadli nema pojma
šta se zbiva. Sumnjam da uopšte zna ko nam je premijer! A ionako ne objavljuju ništa
o njegovoj sorti u našim vestima...
– Vernone, psst! – reče tetka Petunija. – Prozor je otvoren!
– Oh... da... izvini, draga.
Darslijevi ućutaše. Hari odsluša reklamu za voćni kornfleks dok je posmatrao
gospođu Fig, ćaknutu staru ljubiteljku mačaka koja je živela u obližnjem Vistarijinom
šetalištu, kako upravo polako prolazi pored njegovog skrovišta. Mrštila se i gunđala
nešto sebi u bradu. Hariju je bilo drago što je bio skriven iza žbuna, pošto je gospođa
Fig u poslednje vreme počela da ga zove na čaj svaki put kada bi ga srela na ulici.
Zamakla je za ugao i nestala s vidika pre no što se glas teče Vernona ponovo razlegao
kroz prozor.
– Dadliša je izašao na čaj?
– Da, do Polkisovih – reče tetka Petunija razneženo. – On ima toliko malih
drugara, baš je popularan...
Hari se s teškom mukom suzdrža da se ne zakikoće. Darslijevi su bili zapanjujuće
glupi kada je njihov sin, Dadli, u pitanju. Progutali su njegove glupave laži o tome
kako svake večeri letnjeg raspusta ide na čaj kod ovog ili onog člana svoje družine.
Hari je savršeno dobro znao da Dadli ne ide na čaj. On i njegova banda su svako veče
provodili demolirajući dečje igralište u parku, pušeći po ćoškovima i gađajući
kamenjem decu i kola koja bi prošla pored njih. Hari ih je viđao na delu tokom svojih
večernjih šetnji po Malom Kukumavčilištu, dok je on sâm veći deo raspusta proveo
lutajući ulicama i sakupljajući bačene novine iz kanti za otpatke duž puta. Do
Harijevih ušiju dopreše početni tonovi špice vesti u sedam i stomak mu se prevrnu.
Možda će se baš večeras – posle mesec dana čekanja – to i dogoditi.
– Rekordan broj turista ostavljenih na cedilu ispunio je aerodrome, dok štrajk
španskih raznosača prtljaga traje već drugu nedelju...
– Sve bih ja to poslao na doživotnu sijestu, nego šta – zareža teča Vernon,
nadglasavši kraj spikerove rečenice. Ali to više nije bilo važno: napolju, u leji sa
cvećem, Harijev stomak se smirio. Da se nešto dogodilo, sigurno bi to bila prva vest u
dnevniku. Smrt i razaranje važniji su od ljudi koji su krenuli na odmor i ostali
zaglavljeni na aerodromu.
On ispusti dug, spor uzdah i zagleda se u bleštavoplavo nebo. Svaki dan ovoga
leta njemu je bio isti: napetost, iščekivanje, privremeno olakšanje, a onda ponovo
rastuća tenzija... i večito, sve upornije, pitanje zašto se još uvek ništa nije dogodilo.
Nastavio je da osluškuje, za slučaj da u vestima ipak bude neki maleni nagoveštaj,
koji Normalci ne bi umeli da razaznaju – neobjašnjiv nestanak, možda, ili neka čudna
nesreća... ali posle vesti o štrajku nosača prtljaga usledio je izveštaj o suši na
jugoistoku zemlje (– Nadam se da komšija do nas pažljivo sluša ovo! – zagrme teča
Vernon. – Onaj što prskalice za travu drži uključene u tri ujutru!), onda prilog o
helikopteru koji se umalo nije srušio na jedno polje u Sariju, a posle toga vest o
razvodu poznate glumice od još čuvenijeg muža (– Kao da nas uopšte interesuju
njihove užasne afere – frknu tetka Petunija, koja je gotovo opsesivno pratila slučaj u
svim časopisima koji bi joj dopali njenih koščatih šaka).
Hari sklopi oči spram užarenog večernjeg neba dok je spiker govorio: – ... i, na
samom kraju, papagaj Bandži je otkrio nov način da se rashladi ovog leta. Bandži,
koji živi u Ulici Pet peruški u Barnsliju, naučio je da skija na vodi! Meri Dorkins je
otišla na lice mesta da sazna više o tome.
Hari otvori oči. Ako su u vestima stigli do papagaja skijaša na vodi, neće biti više
ničeg što vredi čuti. On se oprezno okrenu na grudi, pridiže se na kolena i laktove,
spreman da se odšunja dalje od prozora.
Jedva da se pomerio desetak centimetara, kada se dogodi nekoliko stvari u
vremenskom rasponu od nekoliko sekundi.
Glasno odjekujuće krc raspara sanjivu tišinu kao pucanj. Ispod obližnjih
parkiranih kola izjuri mačka i nestade s vidika; iz dnevne sobe Darslijevih dopreše
vrisak, gromoglasna psovka i zvuk porcelana koji se lomi i, kao da je to bio znak na
koji je čekao, Hari skoči na noge, istovremeno isukavši tanak drveni štapić koji mu
beše zadenut za pojas, kao da vadi mač iz korica – ali pre nego što je stigao da se
skroz uspravi, temenom udari u otvoreni prozor Darslijevih. Bučno tras koje je
usledilo izazva još jači vrisak tetka-Petunije.
Hari oseti kao da mu se glava raspolutila. Zatetura se, suznih očiju, pokušavajući
da usredsredi pogled ka ulici, ne bi li uočio izvor buke, ali jedva da se uspravio kada
dve velike ružičaste šake izleteše kroz otvoren prozor i čvrsto mu se sklopiše oko
vrata.
– Skloni – to! – zareža teča Vernon u Harijevo uvo. – Odmah! Pre – nego – što –
neko – vidi!
– Sklanjaj – se – s – mene! – prostenja Hari. Nekoliko sekundi su se koškali, dok
je Hari svlačio sa sebe kobasičaste prste svoga teče levom rukom, čvrsto držeći
uzdignut štapić u desnoj, a onda, u trenutku kada bol u Harijevom temenu na tren
postade jači, teča Vernon pusti Harija i jauknu kao da je doživeo elektrošok. Kao da
je neka nevidljiva sila pokuljala kroz njegovog sestrića učinivši ga nedodirljivim.
Dahćući, Hari pade ničice na grm hortenzija, pridiže se i naglo osvrnu. Nije bilo
ni traga ni glasa ničemu što je proizvelo onaj glasni prasak, ali nekoliko lica je virilo
kroz okolne prozore. Hari ponovo žurno pripasa svoj štapić i potrudi se da deluje kao
nevinašce.
– Baš je lepo veče! – povika teča Vernon, mahnuvši gospođi iz broja sedam,
preko puta ulice, koja ih je streljala pogledom iza svojih mrežastih zavesa. – Jeste li
čuli kako je pukao auspuh onih kola maločas? Baš nas je prepao, Petuniju i mene!
Teča Vernon nastavi da se kezi na užasan, manijakalan način, dok svi radoznali
susedi nisu nestali s prozora, a zatim, dok je rukom pokazivao Hariju da mu priđe, taj
njegov kez pređe u grimasu čistog besa.
Hari mu priđe još nekoliko koraka, vodeći računa da ostane taman na tolikom
odstojanju da teča Vernonove ispružene ruke ne mogu da ga zgrabe i nastave da ga
dave.
– Koji ti je đavo, dečače? – upita teča Vernon promuklim glasom koji je
podrhtavao od gneva.
– Kako to mislite, koji mi je đavo? – upita Hari hladno. Neprekidno se osvrtao
levo-desno po ulici, još uvek se nadajući da će spaziti osobu koja je izazvala prasak.
– Praviš veću buku od startnog pištolja tik ispod našeg...
– Nisam ja pravio tu buku – reče Hari odlučno.
Tetka-Petunijino mršavo, konjasto lice pojavilo se sada pored teča-Vernonovog
širokog, ljubičastog. Bila je modra od gneva.
– Zašto si se šunjao ispod našeg prozora?
– Da – da, dobro pitanje, Petunija. Šta si radio ispod našeg prozora, dečače?
– Slušao vesti – reče Hari rezignirano.
Njegovi tetka i teča razmeniše zaprepašćene poglede.
– Slušao vesti? Ponovo?
– Pa, vidite, menjaju se svakodnevno – reče Hari.
– Ne pravi mi se pametan, dečače! Hoću da znam šta si zaista naumio – i nemoj da
mi ponovo pričaš te gluposti o slušanju vesti! Savršeno dobro znaš da tvoja sorta...
– Pažljivo, Vernone! – dahćući reče tetka Petunija, a teča Vernon spusti glas tako
da ga je Hari jedva čuo – ... da tvoja sorta ne dospeva u naše vesti!
– To možda vi tako mislite – reče Hari.
Darslijevi se zabuljiše u njega na nekoliko sekundi, a zatim tetka Petunija reče: –
Ti si opaki mali lažov. A šta onda sve te silne... – ona takođe spusti glas, toliko da je
Hari morao sledeću reč da joj pročita s usana – sove rade ovde, ako ti ne donose
vesti?
– Aha! – reče teča Vernon pobedonosnim šapatom. – Probaj sad da se izvučeš,
dečače! Kao da ne znamo da ti sve vesti dobijaš preko tih ptica-kliconoša!
Hari je oklevao na trenutak. Ovoga puta ga je skupo koštalo da kaže istinu, iako
njegovi tetka i teča nisu mogli ni da naslute koliko mu je bilo mučno da to prizna.
– Sove mi... ne donose vesti – izusti on nečujno.
– Ne verujem ti – reče tetka Petunija kao iz topa.
– Ni ja – reče teča Vernon silovito.
– Znamo da smeraš nešto čudno – reče tetka Petunija.
– Znaš, nismo ti mi glupi – poče teča Vernon.
– E, to je već novost za mene – odbrusi Hari gubeći živce i, pre nego što su
Darslijevi mogli da ga pozovu k sebi, već se okrenuo, prešao preko travnjaka ispred
kuće, preskočio nizak baštenski zid i žustrim korakom požurio niz ulicu.
Bio je u neprilici, i bio je svestan toga. Moraće da se suoči s tetkom i tečom i da
plati ceh za svoju drskost, ali ga to trenutno nije previše brinulo. Imao je mnogo veće
brige na umu.
Hari je bio siguran da je onaj prasak izazvao neko ko se Prebacivao na to mesto,
ili s tog mesta. Bio je to zvuk identičan onom koji je proizvodio kućni vilenjak Dobi
kada bi nestajao. Da li je moguće da je Dobi bio ovde, u Šimširovoj ulici? Da li ga
možda Dobi baš u ovom trenutku prati? Čim to pomisli, osvrnu se oko sebe i zagleda
niz Šimširovu ulicu, ali činilo se da je ona potpuno pusta, a Hari je bio siguran da
Dobi ne ume da postane nevidljiv.
Produži dalje, jedva svestan putanje kojom se zaputio, jer je u poslednje vreme
toliko često tumarao ulicama da su ga noge same nosile njegovim omiljenim trasama.
Svakih nekoliko koraka osvrnuo bi se preko ramena. Neko magičan bio je pored njega
dok je ležao među umirućim begonijama tetka-Petunije, u to je bio siguran. Zašto mu
se nisu obratili, zašto nisu uspostavili kontakt s njim, zašto se sada kriju?
A onda, dok se njegov bes bližio vrhuncu, pokolebao se u tom uverenju.
Možda to uopšte nije bio magičan zvuk. Možda je bio toliko očajan u svom
nadanju ma i najmanjem znaku kontakta iz sveta kome pripada, da je prosto preterano
reagovao na sasvim obične zvuke. Da li je siguran da to nije bio zvuk nečeg što se
razbilo u komšijskoj kući?
Hari oseti tupo poniranje u stomaku, i za tili čas ga ponovo obuze beznađe koje ga
je proganjalo čitavog leta.
Sutra u pet ujutru probudiće ga budilnik, kako bi mogao da plati sovi koja mu
dostavlja Dnevni prorok – ali ima li uopšte svrhe da ga i dalje uzima? Hari bi tek
ovlaš pogledao naslovnu stranu, a zatim bacio novine u ćošak. Kada idioti koji
uređuju te novine budu shvatili da se Voldemor vratio, to će biti vest za naslovnu
stranu, a Harija su samo takve vesti i zanimale.
Ako bude imao sreće, doleteće i sove s pismima od njegovih najboljih prijatelja,
Rona i Hermione, iako su sve nade da će mu njihova pisma doneti neke novosti
odavno pale u vodu.
Očigledno, ne možemo da ti kažemo mnogo o znaš-već-čemu... Rečeno nam je da
ti ne govorimo ništa važno, za slučaj da naša pisma zalutaju... Strašno smo zauzeti,
ali ne smem sad da ti otkrivam detalje... Mnogo toga se dešava, ispričaćemo ti sve
kad se vidimo...
Ali kada će se videti? Niko se nije potrudio da mu kaže tačan datum. Hermiona mu
je u rođendansku čestitku nažvrljala: Očekujem da ćemo se videti uskoro, ali koliko
brzo je uskoro? Koliko je Hari uspeo da razluči iz nejasnih nagoveštaja u njihovim
pismima, Hermiona i Ron su na istom mestu, najverovatnije u kući Ronovih roditelja.
Jedva je mogao da podnese pomisao da se njih dvoje zabavljaju u Jazbini, dok je on
sâm zaglavio u Šimširovoj ulici, te je, besan na njih, bacio dve kutije čokolada iz
Mednog vojvode koje su mu poslali za rođendan i ne otvorivši ih. Kasnije te večeri se
pokajao, posle uvele salate koju mu je tetka Petunija poslužila za večeru.
A čime su to Ron i Hermiona zauzeti? Zašto on, Hari, nije zauzet? Zar nije
dokazao da je u stanju da se izbori s mnogo gorim stvarima nego oni? Zar su svi
zaboravili šta je sve on uradio? Zar nije on ušao na ono groblje i posmatrao Sedrika
kako umire, i bio vezan za nadgrobni spomenik umalo ne poginuvši?
Ne razmišljaj o tome, reče Hari sebi strogo, po stoti put toga leta. Bilo mu je već
dovoljno loše što je to groblje stalno iznova posećivao u svojim košmarima, da bi o
njemu brinuo još i budan.
On skrenu u Ulicu Magnolijinog polumeseca. Negde na njenoj polovini, prođe
pored uske uličice koja se prostirala između garaža, a u kojoj je prvi put ugledao svog
kuma. Činilo se da makar Sirijus razume kako se Hari oseća. Uprkos tome, i njegova
pisma bila su potpuno lišena pravih vesti, baš kao i Ronova i Hermionina, ali su
makar sadržala reči utehe i poziv na opreznost umesto mučno nejasnih nagoveštaja:
Znam da te sve ovo frustrira... Gledaj svoja posla i sve će biti okej... Pazi se i nemoj
da učiniš ništa nepromišljeno...
Pa, mislio je Hari, kada je prešao Ulicu Magnolijinog polumeseca, skrenuo na
Magnolijin drum i zaputio se ka sve mračnijem igralištu u parku, on je (sve u svemu)
poslušao Sirijusove savete. Makar se odupro iskušenju da priveže svoj kovčeg za
metlu i sâm se zaputi u Jazbinu. Zapravo, Hariju se činilo da se vladao veoma dobro
ako se uzme u obzir koliko je bio frustriran i ljut što je toliko dugo bio izolovan u
Šimširovoj ulici, primoran da se krije po cvetnim lejama u nadi da će čuti nešto što će
mu pomoći da odgonetne šta to Lord Voldemor radi. Ipak, bilo je stvarno licemerno
da mu neko ko je odrobijao dvanaest godina u čarobnjačkom zatvoru Askabanu,
pobegao odatle, zatim pokušao da počini ubistvo za koje je već bio osuđen, a potom
se dao u bekstvo na ukradenom hipogrifu – savetuje da ne prenagljuje u svojim
postupcima.
Hari se pope preko zaključane kapije parka i zaputi se sasušenim travnjakom. Park
je bio prazan, baš kao i okolne ulice. Kada je stigao do ljuljaški, uvalio se u jedinu
koju Dadli i njegovi prijatelji još uvek nisu uspeli da polome, obavio ruku oko lanca i
sumorno se zagledao u zemlju. Više neće moći da se krije u cvetnoj leji Darslijevih.
Sutra će morati da smisli neki novi način da čuje vesti. U međuvremenu, nije imao
čemu da se nada sem još jednoj besanoj, nemirnoj noći jer, čak i kada bi uspeo da
umakne košmarima o Sedriku, sledili su uznemirujući snovi o dugačkim mračnim
hodnicima koji bi se svi završavali ćorsokacima ili zaključanim vratima, a za koje je
pretpostavljao da imaju neke veze s osećajem utamničenosti koje ga je obuzimalo na
javi. Ožiljak na čelu često ga je neprijatno peckao, ali više se nije zavaravao da će
Ron, Hermiona ili Sirijus to smatrati naročito zanimljivim. U prošlosti, ožiljak ga je
boleo kao upozorenje da Voldemor postaje sve jači, ali sada kada se Voldemor
vratio, oni bi ga verovatno samo podsetili da se moglo očekivati da iritacija ožiljka
postane redovna... ništa vredno brige... bajata vest...
Osećanje nepravde zbog svega toga nagomilalo se u njemu toliko da mu je došlo
da zaurla od gneva. Da nije bilo njega, Harija, niko ne bi ni znao da se Voldemor
vratio! A nagrada za to mu je da je zaglavio u Malom Kukumavčilištu na četiri duge
nedelje, potpuno odsečen od magijskog sveta, prinuđen da čuči među umirućim
begonijama samo da bi slušao o papagajima koji skijaju na vodi! Kako je Dambldor
mogao tek tako da zaboravi na njega? Zašto su Ron i Hermiona zajedno, a nisu i njega
pozvali? Koliko će još morati da trpi Sirijusove poruke da sedi mirno i izigrava
dobrog dečaka, ili odoleva iskušenju da piše glupom Dnevnom proroku i ukaže im na
činjenicu da se Voldemor vratio? Ove besne misli rojile su se po Harijevoj glavi, a
utroba mu se uvijala od gneva, dok je oko njega padala sparna, somotska noć. Vazduh
je bio ispunjen mirisom tople, sasušene trave, a jedini zvuk beše tiho brundanje
saobraćaja po putu s druge strane parka.
Nije znao koliko je dugo sedeo na ljuljašci pre nego što je zvuk glasova prekinuo
njegova razmišljanja i naterao ga da podigne pogled. Svetiljke duž okolnih ulica
bacale su maglovit sjaj, dovoljno jak da osvetli siluete osoba u grupici koje su išle
kroz park. Jedan od njih je pevao glasnu, bezobraznu pesmu. Ostali su se smejali.
Čulo se tanano zujanje nekoliko skupih trkačkih bicikala koje su gurali pored sebe.
Hari je znao ko su te osobe. Figura na pročelju nepogrešivo je bio njegov rođak,
Dadli Darsli, koji se uputio kući u pratnji svoje verne družine.
Dadli je bio ogroman kao i uvek, ali su cela godina dijete i otkriće novog talenta
ostavili primetnog traga na njegovom izgledu. Kao što je teča Vernon radosno pričao
svima koji bi hteli da ga saslušaju, Dadli je nedavno postao juniorski šampion škola
jugoistoka u boksu teške kategorije. Ova „plemenita veština“, kako ju je zvao teča
Vernon, učinila je da Dadli deluje još strašnije nego što se činio Hariju u vreme kada
su išli zajedno u osnovnu školu, dok je on Dadliju služio kao prva vreća za udaranje.
Hari se nije više nimalo bojao svog rođaka, ali je ipak mislio da to što Dadli uči da
udara jače i preciznije nikako nije razlog za slavlje. Sva komšijska deca su ga se
plašila – bojala su ga se čak i više od „onog dečaka Potera“ koji je, kako su bili
upozoreni, okoreli huligan koji pohađa Sent-Brutusov popravni zavod za neizlečive
maloletne prestupnike.
Hari je posmatrao tamna obličja kako idu preko travnjaka pitajući se koga li su
večeras pretukli. Okrenite se, uhvati Hari sebe kako im poručuje u mislima. Hajde...
okrenite se... Evo me ovde, sedim sasvim sâm... dođite i probajte da mi nešto
uradite...
Ako bi ga Dadlijevi prijatelji videli kako tu sedi, sigurno bi pohrlili ka njemu, a
šta bi onda Dadli uradio? Ne bi voleo da izgubi obraz pred svojom bandom, ali bi se
bojao da ne isprovocira Harija... bilo bi zabavno videti Dadlijevu dilemu, čikati ga,
posmatrati ga kako nije u stanju da mu uzvrati... a ukoliko bi neko drugi pokušao da
udari Harija, on bi već bio spreman – imao je svoj štapić. Neka ih, nek probaju...
stvarno bi voleo da dâ oduška svom gnevu iskalivši ga na dečacima koji su mu
svojevremeno od života napravili pakao.
Ali oni se nisu okrenuli, nisu ga videli, i uskoro su bili već kod ograde. Hari se
jedva obuzdao da ne vikne za njima... tražiti kavgu nije pametan potez... ne sme da
koristi magiju... ponovo bi rizikovao da ga izbace iz škole.
Glasovi Dadlijeve družine zamreše. Izašli su iz njegovog vidokruga, zaputivši se
Magnolijinim drumom.
Eto ti, Sirijuse, pomisli Hari tmurno. Ništa nepromišljeno. Držao sam jezik za
zubima. Što je čista suprotnost onome što bi ti uradio.
On se diže na noge i proteže. Činilo se da tetka Petunija i teča Vernon smatraju da
je pravo vreme za dolazak kući kad god se Dadli vrati sa svojih večernjih pohoda, a
sve posle toga je previše kasno. Teča Vernon je zapretio Hariju da će ga zaključati u
šupu bude li još jedanput došao kući posle Dadlija, te se on, potisnuvši zevanje, i još
uvek namršten, zaputi prema kapiji parka.
Baš kao i Šimširova ulica, Magnolijin drum bio je pun velikih, kockastih kuća sa
savršeno potkresanim travnjacima, u vlasništvu krupnih, skockanih ljudi koji su vozili
veoma čista kola, slična teča-Vernonovim. Hariju se Malo Kukumavčilište više
dopadalo noću, kad su prozori prekriveni zavesama ličili na komadiće raznobojnih
dragulja u tami, i kad nije bio u opasnosti da čuje neodobravajuće mrmljanje o svom
„delinkventnom“ izgledu dok bi prolazio pored kućevlasnika. On ubrza korak, tako da
je na pola puta Magnolijinim drumom ponovo spazio Dadlijevu družinu: opraštali su
se na ulazu u Ulicu Magnolijinog polumeseca. Hari se skloni u senku velikog drveta
jorgovana i pričeka.
– ... skičao je kao prase, zar ne? – govorio je Malkolm, praćen grohotnim smehom
ostalih.
– Imaš sjajan desni kroše, Veliki Di! – reče Pirs.
– U isto vreme sutra? – upita Dadli.
– Naći ćemo se kod mene, moji roditelji neće biti kod kuće – reče Gordon.
– Vidimo se tada – reče Dadli.
– Ćao, Dad!
– Vidimo se, Veliki Di!
Hari je sačekao da ostatak družine odmakne pre nego što je produžio. Kada se
zvuk njihovih glasova ponovo udaljio, skrenu za ćošak u Ulicu Magnolijinog
polumeseca i, ubrzavši hod, uskoro se nađe u zvučnom dometu Dadliju, koji se lagano
šetkao nemelodično pevušeći.
– Hej, Veliki Di!
Dadli se okrenu.
– O – zahropta on. – To si ti.
– Reci mi, koliko dugo te već zovu ’Veliki Di’? – upita Hari.
– Umukni – zareža Dadli, okrenuvši mu leđa.
– Kul nadimak – reče Hari, cereći se dok je sustizao svog rođaka. – Ali ćeš za
mene uvek biti ’Kiki Dadliki’.
– Rekao sam ti da UMUKNEŠ! – zaurla Dadli, stisnuvši svoje šunkama nalik šake
u pesnice.
– Zar momci ne znaju kako te zove tvoja mama?
– Začepi gubicu.
– Što njoj ne kažeš da začepi gubicu? A šta je s nadimcima ’Slatki moj mali’ i
’Dadlence-magarence’, smem li makar njih da koristim?
Dadli ništa ne reče. Činilo se da je utrošio svu svoju samokontrolu suzdržavajući
se da ne udari Harija.
– Dakle, koga si večeras prebio? – upita Hari, dok mu je osmeh bledeo s lica. –
Opet nekog desetogodišnjaka? Znam da si preksinoć prebio Marka Evansa...
– Sâm je to tražio – obrecnu se Dadli.
– Ma nemoj?
– Bio je drzak prema meni.
– Je li? Da nije možda rekao da ličiš na prase koje su naučili da hoda na zadnjim
papcima? Jer to nije drskost, Dad, to je istina.
Dadliju zaigra mišić na vilici. Hariju je samo saznanje da je toliko razgnevio
Dadlija pričinjavalo ogromno zadovoljstvo. Osećao se kao da presipa sopstveni bes u
svog rođaka, jedini ventil za pražnjenje koji je imao.
Oni skrenuše desno, niz uski prolaz u kome je Hari prvi put ugledao Sirijusa, a
koji je bio prečica između Ulice Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta. On
je sada bio prazan i mnogo mračniji od ulica koje je povezivao, jer u njemu nije bilo
uličnih svetiljki. Bat njihovih koraka odjekivao je između zidova garaža, s jedne, i
visoke ograde, s druge strane.
– Misliš da si mnogo jak kada nosiš sa sobom tu stvar, je li? – progovori Dadli
posle nekoliko trenutaka.
– Koju stvar?
– Tu... tu stvar koju kriješ.
Hari se ponovo iskezi.
– Nisi ti toliko glup kao što izgledaš, je li, Dad? Naravno, kada bi bio toliko glup,
ne bi mogao da hodaš i govoriš istovremeno.
Hari isuče svoj štapić. Primetio je kako ga Dadli gleda krajičkom oka.
– Nije ti dozvoljeno – kao iz topa reče Dadli. – Znam da nije. Izbaciće te iz te
tvoje nakazne škole ako samo probaš.
– Otkud znaš da nisu promenili pravila, Veliki Di?
– Nisu – reče Dadli, iako nije zvučao kao da je potpuno siguran u svoje reči.
Hari se lagano nasmeja.
– Nemaš ti petlju da se biješ sa mnom bez te stvari, je l’ da? – zareža Dadli.
– Dok tebi treba samo četvorica pajtaša iza leđa da bi smeo da prebiješ jednog
desetogodišnjaka. To je ta tvoja bokserska titula kojom se neprekidno hvališ? Koliko
je godina imao tvoj protivnik? Sedam? Osam?
– Za tvoju informaciju, imao je šesnaest godina – obrecnu se Dadli – i bio je u
nesvesti dvadeset minuta pošto sam završio s njim, a bio je dvaput teži od tebe. Čekaj
samo kad kažem tati da si izvadio tu stvarčicu...
– Odmah trčiš kod tatice, je li? Da li se to njegov maleni bokserski šampion plaši
čarobnog štapića zločestog Harija?
– A noću nisi toliko hrabar, a? – isceri se Dadli.
– Sada je noć, Dadlice. Tako zovemo kada se ovako smrači.
– Mislio sam kada si u krevetu! – prokevta Dadli.
On stade u mestu. I Hari zastade, zagledavši se u svog rođaka. Koliko je u mraku
mogao da vidi Dadlijevo veliko lice, na njemu je začudo bio izraz trijumfa.
– Šta ti to znači, da nisam hrabar kada sam u krevetu? – upita Hari, potpuno
zbunjen. – Čega se to bojim, jastuka ili nečeg sličnog?
– Čuo sam te sinoć – reče Dadli bez daha. – Pričao si u snu. Jecao.
– Kako to misliš? – ponovo poče Hari, ali oseti kako mu nešto ledeno ponire u
stomaku. Prošle noći je ponovo posetio ono groblje u svojim snovima.
Dadli se grubo zakikota, a zatim nastavi piskavim drhtavim glasom.
– ’Nemoj da ubiješ Sedrika! Nemoj da ubiješ Sedrika!’ Ko ti je taj Sedrik – tvoj
drugar?
– Ja... lažeš – reče Hari mahinalno. Ali usta su mu se osušila. Znao je da Dadli ne
laže – kako bi inače znao za Sedrika?
– ’Tata! Pomozi mi, tata! Ubiće me, tata! Bu-hu-hu!’
– Umukni – reče Hari tiho. – Umukni, Dadli, upozoravam te!
– ’Dođi da mi pomogneš, tata! Mama, pomozi mi! Ubio je Sedrika! Tata, pomozi
mi! Hoće da me...’ Nemoj da si uperio tu stvar u mene!
Dadli uzmače uza zid uličice. Hari uperi štapić pravo u Dadlijevo srce. Mogao je
da oseti kako mu u venama pulsira četrnaest godina mržnje prema Dadliju – šta sve ne
bi dao da sada može da ga napadne, da urekne Dadlija tako da ovaj mora da otpuzi do
kuće kao insekt, sasvim ukočen od šoka dok mu budu rasli pipci...
– Nemoj da si to ikada više spomenuo – zareža Hari. – Da li si me razumeo?
– Uperi to negde drugde!
– Rekoh, da li si me razumeo?
– Uperi to negde drugde!
– DA LI SI ME RAZUMEO?
– SKLANJAJ TO OD...
Uto Dadli uzdahnu i čudnovato se strese, kao da je iznenada poliven ledenom
vodom.
I sa samom noći dogodi se nešto neobično. Zvezdama posuto nebo indigo boje
iznenada postade ziftcrno i bez tračka svetlosti – zvezde, mesec i maglovite ulične
lampe s oba kraja uličice odjednom su nestali. Nije se više čulo ni udaljeno brundanje
automobila, ni šapat drveća. Prijatno veče iznenada postade oštro i hladno. Bili su
okruženi sasvim neprobojnom nemom tminom, kao da je neka džinovska ruka
prebacila debeli, ledeni pokrivač preko cele uličice, oslepevši ih.
U deliću sekunde Hari pomisli da je nenamerno izveo magiju, uprkos činjenici da
se tome opirao što je jače mogao – a onda mu razum ponovo ovlada čulima – on nije
posedovao moć da ugasi zvezde. Stade da okreće glavu levo-desno pokušavajući
nešto da vidi, ali mu je tama pritiskala oči kao kakav bestežinski veo.
U Harijevom uhu odjeknu Dadlijev užasnuti glas.
– Š-šta to r-radiš? Pr-prekini!
– Ne radim ja ništa! Umukni i ne pomeraj se!
– Ništa ne vidim! Oslepeo sam! Oslepeo...
– Rekao sam ti da ućutiš!
Hari se potpuno ukoči, šetajući svojim obnevidelim očima levo-desno. Hladnoća
je bila tako snažna da je sav drhtao: koža mu se naježila na rukama, a kosa na vratu mu
se uspravila – on razrogači oči što je više mogao, zureći tupo oko sebe, ništa ne
videći.
To je nemoguće... oni nikako ne mogu biti ovde... ne u Malom Kukumavčilištu... on
načulji uši... čuo bi ih pre nego što bi ih uopšte ugledao...
– T-tužiću te tati! – procvile Dadli. – G-gde si? Šta to r-radiš...?
– Hoćeš li već jednom da umukneš? – prosikta Hari – pokušavam da ču...
Ali zaneme, ne dovršivši rečenicu. Upravo je začuo ono od čega je strepeo.
U uličici je bilo još nečega osim njih, nečega što je duboko i hrapavo udisalo
vazduh. Drhteći na ledenom noćnom vazduhu, Hari se preseče od straha.
– P-prestani! Prekini sa tim! Udariću t-te, kunem se da hoću!
– Dadli, začepi...
TRAS.
Pesnica se sudari s Harijevom slepoočnicom, oborivši ga s nogu. Mali beli
svetlaci zaigraše mu pred očima. Po drugi put u poslednjih sat vremena Hari oseti kao
da će mu se glava rascepiti. Sledećeg trenutka, on bolno udari o tlo, a štapić mu izlete
iz ruke.
– Dadli, moronu! – viknu Hari, očiju suznih od bola, dok se pridizao na ruke i
noge, grozničavo opipavajući po tami oko sebe. Začu Dadlija kako tumara dalje,
udarivši u ogradu i zateturavši se.
– DADLI, VRATI SE! IDEŠ PRAVO KA NJEMU!
Začu se užasan piskav krik i Dadlijevi koraci utihnuše. U istom trenu Hari oseti
podilazeću jezu iza sebe, koja je mogla da znači samo jedno. Bilo ih je više.
– DADLI, NE OTVARAJ USTA! ŠTA GOD RADIO, DRŽI USTA
ZATVORENA! Štapić! – promrmlja Hari mahnito, dok su mu ruke prelazile preko tla
kao paukovi. – Gde je – štapić – hajde – Lumos!
Čin je izrekao gotovo automatski, očajnički željan svetlosti da mu pomogne u
potrazi – i na njegovu nevericu i olakšanje, zrak svetla se pojavi na nekoliko
centimetara od njegove desne šake – vrh štapića se upalio. Hari ga zgrabi, pridiže se
na noge i osvrnu oko sebe.
Stomak mu se uskomeša.
Veoma visoka zakukuljena figura bešumno je klizila prema njemu, lebdeći iznad
zemlje, ispod odore joj se nisu videli ni stopala ni lice, i isisavala je samu noć dok
mu se približavala.
Teturajući se unazad, Hari podiže svoj štapić.
– Ekspekto patronum!
Iz vrha njegovog štapića izlete srebrnasti pramen dima, i dementor uspori, ali čin
nije bila dobro izvedena. Saplićući se o sopstvene noge, Hari nastavi da uzmiče pred
dementorom koji se ustremio na njega. Panika mu zamagli um – koncentriši se...
Par sivih, sluzavih, krastavih šaka skliznu iz unutrašnjosti dementorove odore, i
posegnu za njim. Harijeve uši ispuniše se užurbanim brujanjem.
– Ekspekto patronum!
Glas mu je delovao prigušeno i udaljeno. Još jedan pramen srebrnog dima, slabiji
od prethodnog, izvi se iz štapića – više nije umeo da izvede tu čin, nije mogao da je
baci.U sopstvenoj glavi začu smeh, kreštav, piskav smeh... mogao je da oseti kako mu
dementorov truo, smrtno hladan dah ispunjava pluća, daveći ga – misli... srećne
misli...
Ali u njemu više nije bilo sreće... Dementorovi ledeni prsti sklapali su mu se oko
grla – piskavi smeh je postajao sve glasniji i glasniji, a neki glas odjeknu u njegovom
umu: – Pokloni se smrti, Hari... možda će čak biti bezbolno... ne bih ti tačno znao
reći... nikad nisam umro...
Više nikada neće videti Rona i Hermionu... I dok se borio za dah, njihova lica mu
se jasno stvoriše u mislima.
– EKSPEKTO PATRONUM!
Ogroman srebrni jelen suknu iz vrha Harijevog štapića: njegovi rogovi se zariše u
dementora, u mesto gde bi trebalo da bude srce, odbaciše ga unazad, lakšeg od tmine,
a dok je jelen jurišao, poraženi dementor odjezdi poput slepog miša.
– OVAMO! – povika Hari jelenu. Okrenuvši se, Hari potrča duž ulice, visoko
podigavši svetleći štapić. – DADLI? DADLI!
Nije prešao ni desetak koraka kada se našao pored njih: Dadli je ležao šćućuren
na tlu, rukama prekrivši lice. Drugi dementor je čučao nad njim, grabeći ga za zglavke
svojim ljigavim šakama, polako mu sklanjao ruke s lica, gotovo s ljubavlju, spuštajući
svoju zakukuljenu glavu ka Dadlijevom licu, kao da se sprema da ga poljubi.
– DRŽI GA! – zaurla Hari, i uz užurbano kloparanje, srebrni jelen kojeg je prizvao
odgalopira pored njega. Dementorovo slepo lice bilo je na centimetar od Dadlijevog
kada ga zahvatiše srebrni rogovi: stvor bi izbačen uvis i, kao i njegov saborac,
odjezdi i nestade u tmini. Jelen lakim galopom produži do kraja uličice i rastvori se u
pramenove srebrne magle.
Mesec, zvezde i ulične svetiljke ponovo buknuše starim sjajem. Topli povetarac
proćarlija uličicom. U obližnjim baštama zašušta drveće, a vazduh ponovo ispuni
monotono brundanje kola u Ulici Magnolijinog polumeseca. Hari je stajao sasvim
mirno, dok su mu sva čula podrhtavala, zatečen naglim povratkom u normalnost.
Trenutak kasnije postade svestan da mu se majica prilepila uz telo: bio je okupan
znojem.
Nije mogao da poveruje u ono što se upravo zbilo. Dementori, ovde, u Malom
Kukumavčilištu.
Dadli je ležao sklupčan na zemlji, cvileći i dršćući. Hari se sagnu da vidi da li je
uopšte u stanju da ustane, ali uto začu glasan bat trčećih koraka iza sebe. Ponovo
podigavši svoj štapić, instinktivno, on se naglo okrenu da se suoči s pridošlicom.
Gospođa Fig, ćaknuta stara komšinica, pojavi se u njegovom vidokrugu teško
dišući. Seda kosa joj je štrčala iz mrežice za kosu, čangrljavi ceger od pletenog
konopca landarao oko pregiba šake, a stopala su joj gotovo ispadala iz kariranih
patofni. Hari žurno krenu da sakrije štapić, ali...
– Ne sklanjaj ga, budalasti dečače! – vrisnu ona. – Šta ako ih ima još u blizini?
Oh, ima da ubijem onog Mandangusa Flečera!

2. Jato sova



– Šta? – reče Hari tupavo.
– Otišao je! – reče gospođa Fig kršeći ruke. – Otišao je da se vidi s nekim oko
isporuke kotlića koji su nekome ispali s metle! Rekla sam mu da ću ga živog odrati
ako ode, i gle sad! Dementori! Sreća naša što sam postavila Gospodina Tiblsa da
dežura! Ali nemamo sada vremena da se vrzmamo naokolo! Požuri, de, moramo da te
vratimo! O, u kakvu li se nevolju sad uvalio! Ima da ga ubijem!
– Ali... – spoznaja da ta šašava matora komšinica opsednuta mačkama zna šta su
dementori za Harija je bila podjednako veliki šok kao i to što se s njima sreo malo
dalje niz uličicu. – Vi ste... vi ste veštica?
– Ja sam Poruga, što Mandangus vrlo dobro zna, i kako bih, za ime sveta, ja mogla
da ti pomognem da odbiješ dementore? Ostavio te je samog bez ikakvog nadzora, a
lepo sam ga upozorila...
– Taj Mandangus me je pratio? Stani malo – to je bio on! Prebacio se ispred moje
kuće!
– Da, da, da, ali sam ja na svu sreću postavila Gospodina Tiblsa da stražari ispod
jednih kola, za svaki slučaj, pa je Gospodin Tibls dotrčao da me upozori, ali dok sam
došla do tvoje kuće, tebe više nije bilo – a sada – oh, šta će Dambldor da kaže? Ti! –
vrisnu ona na Dadlija, još uvek prostrtog na ulici. – Diži svoju debelu zadnjicu sa
zemlje, brzo!
– Vi znate Dambldora? – reče Hari, zablenuvši se u nju.
– Naravno da znam Dambldora, nema nikoga ko ne zna Damblodora. Ali hajde, ja
ti neću biti od velike pomoći ako se budu vratili, nikada u životu nisam uspela ni
kesicu čaja da Preobrazim u nešto drugo.
Ona se sagnu, zgrabi jednu od Dadlijevih masivnih ruku svojim sparušenim
šakama i povuče ga iz sve snage.
– Diži se, ti beskorisna mešino, diži se!
Ali Dadli ili nije mogao, ili nije hteo da se pomeri. Ostao je tresući se na zemlji,
prebledeo, čvrsto stisnutih usta.
– Ja ću da ga podignem. – Hari uze Dadlijevu ruku i upre svom snagom. Uz
ogroman trud on nekako uspe da ga pridigne na noge. Činilo se da je Dadli na ivici da
se onesvesti. Sitne oči prevrtale su mu se u dupljama, a lice mu se rosilo graškama
znoja. Čim ga je Hari pustio, on poče opasno da se klati.
– Požuri! – reče gospođa Fig histerično.
Hari prebaci jednu Dadlijevu masivnu ruku preko svog ramena i odvuče ga ka
ulici, mačice se pogrbivši pod tolikim teretom. Ispred njih se teturala gospođa Fig,
obazrivo provirujući iza ugla.
– Drži svoj štapić isukan – reče ona Hariju, dok su ulazili u Vistarijino šetalište. –
Batali sada Statut o tajnosti, ionako će se dići velika frka, pa nek’ nas onda makar
obese zbog zmaja, kad nas već jure zbog jajeta. Oni će meni da pričaju o razložnom
ograničenju maloletničkog čarobnjaštva... Dambldor se baš ovoga i pribojavao... Šta
je ono na kraju ulice? Oh, to je samo gos’n Prentis... ne sklanjaj svoj štapić, dečače,
zar ti ne rekoh lepo da nema vajde od mene?
Nije bilo jednostavno držati čarobni štapić i istovremeno vući Dadlija sa sobom.
Hari nestrpljivo munu svog rođaka u rebra, ali činilo se da je Dadli izgubio svaku
želju za samostalnim kretanjem. Okačio se o Harijevo rame, vukući svoja velika
stopala po zemlji.
– Gospođo Fig, zašto mi niste rekli da ste Poruga? – upita Hari zadihano, trudeći
se da drži korak. – Toliko puta sam bio u vašoj kući... zašto mi nešto niste rekli?
– Dambldorova naređenja. Trebalo je da te držim na oku, ali ništa da ti ne
govorim, bio si i suviše mali. Žao mi je što sam te toliko muštrala, Hari, ali ti
Darslijevi ne bi dozvolili da dolaziš kod mene da im se učinilo da u tome uživaš. Nije
bilo lako, znaš... ali, o gospode – reče ona tragično, ponovo počevši da krši ruke –
kad Dambldor čuje za ovo... kako je Mandangus smeo da ode, trebalo je da ostane na
straži do ponoći... gde li je samo? Kako sad da javim Dambldoru šta se dogodilo? Ja
ne umem da se Prebacujem.
– Imam ja sovu, možete da je pozajmite – prostenja Hari, pitajući se hoće li mu
kičma izdržati teret Dadlija.
– Hari, ne razumeš! Dambldor će morati da dela što je brže moguće, Ministarstvo
ima sopstvene metode otkrivanja maloletničkog čarobnjaštva, oni već znaju da si
koristio magiju, pazi šta ti kažem.
– Ali branio sam se od dementora, morao sam da upotrebim magiju... valjda će ih
više brinuti otkud dementori u Vistarijinom šetalištu?
– Eh, dušice, volela bih da je tako, ali bojim se da... MANDANGUSE FLEČERU,
IMA DA TE UBIJEM!
Začu se glasno krc, vazduh se ispuni jakim mirisom alkohola i ustajalog duvana, a
pred njima se stvori zdepast neobrijan čovek u poderanom mantilu. Imao je kratke
krive noge, dugu zaraslu riđu kosu i zakrvavljene oči s podočnjacima, zbog kojih je
ličio na lovačkog psa. U ruci je držao srebrnasti zamotuljak koji Hari istog trena
prepozna kao Nevidljivi ogrtač.
– Š’a ima, Figi? – upita on, skrećući pogled s gospođe Fig na Harija i Dadlija. –
Š’a bi s onim da treba da radimo u tajnosti?
– Daću ja tebi tajnost! – vrisnu gospođa Fig. – Dementori, ti beskorisna podmukla
neradnička lopužo!
– Dementori? – ponovi Mandangus za njom, užasnut. – Dementori, o’đe?
– Da, ovde, ti ništavna gomilo šišmišovog izmeta, ovde! – zakrešta gospođa Fig. –
Dementori napadaju dečaka u tvojoj smeni!
– Bokca mu – reče Mandangus slabašno, prebacujući pogled s gospođe Fig na
Harija, i nazad. – Bokca mu, ja...
– A ti si otrčao da kupiš ukradene kotlove! Jesam li ti rekla da ne ideš? Jesam li ti
rekla?
– Ja... pa, ja sam... – Činilo se da je Mandangusu strašno neprijatno. – Bila... bila
je to veoma dobra poslovna prilika, vidiš...
Gospođa Fig podiže ruku s koje je landarao njen pleteni ceger, i njime tresnu
Mandangusa po licu i vratu. Sudeći po čangrljanju koje je usledilo, ceger je bio pun
konzervi hrane za mačke.
– Jao... čibe... čibe, ti ćaknuti stari šišmišu! Neko mora poć’ da javi Dambldoru!
– Da. – Neko – mora – da – mu – javi! – vikala je gospođa Fig, mlateći
Mandangusa po celom telu uz svaku izgovorenu reč. – I – bolje – bi – ti – bilo – da –
to – budeš – ti – a – možeš – pride – i – da – mu – kažeš – zašto – nisi – bio – tu – da
– pomogneš!
– Dobro, de, o’ladi malo! – reče Mandangus, čučeći, prekrivši glavu rukama. –
Idem, idem!
I uz još jedno glasno krc, on nestade.
– Nadam se da će ga Dambldor ubiti! – reče gospođa Fig besno. – Hajde sad,
Hari, šta čekaš?
Hari odluči da ne troši ono malo daha što mu je preostalo kako bi ukazao na
činjenicu da jedva može da hoda pod Dadlijevom masom. On povuče polusvesnog
Dadlija i nastavi da se tetura napred.
– Otpratiću te do vrata – reče gospođa Fig, dok su skretali u Šimširovu ulicu. – Za
slučaj da ih ima još u okolini... o, gospode, kakva katastrofa... sâm si morao da se
boriš protiv njih... a Dambldor je lepo rekao da te po svaku cenu sprečimo da koristiš
magiju... pa dobro, ne vredi plakati nad razbijenim krčagom... ali, kad mačka ode, vile
kolo vode.
– Znači – reče Hari teško dišući – Dambldor... vam je... naredio... da me pratite?
– Naravno da jeste – reče gospođa Fig nestrpljivo. – Zar si očekivao da će te
pustiti da sâm tumaraš naokolo posle onog što se desilo u junu? Pobogu, dečko, a rekli
su mi da si inteligentan... u redu... ulazi unutra i ne mrdaj odatle – reče ona dok su
prilazili kući s brojem četiri. – Pretpostavljam da će ti se u najskorije vreme neko
javiti.
– A šta ćete vi da radite? – upita Hari brže-bolje.
– Idem pravo kući – reče gospođa Fig, osvrnu se po mračnoj uličici i strese se. –
Moraću da sačekam dalja uputstva. Samo ti ostani u kući. Laku noć.
– Čekajte, ne idite još! Hoću da znam...
Ali gospođa Fig je već otrčala, landarajući patofnama i čangrljajući cegerom.
– Čekajte! – povika Hari za njom. Imao je da postavi milion pitanja svakome ko je
bio u kontaktu s Dambldorom, ali u roku od nekoliko sekundi gospođu Fig proguta
tmina. Namrštivši se, Hari namesti Dadlija sebi na rame i polako i s bolnim naporom
zaputi se baštenskom stazom kuće broj četiri.
Svetlo u hodniku bilo je upaljeno. Hari je zadenuo svoj štapić nazad za pojas
farmerki, pozvonio i posmatrao figuru tetka-Petunije kako sve više raste, čudnovato
izobličena, kroz talasasto staklo ulaznih vrata.
– Didi! Bilo je već vreme, već sam počela da se... da se... Didi, šta nije u redu?
Hari postrance pogleda u Dadlija i skloni se od njega taman na vreme. Dadli se na
trenutak klatio u mestu, bledozelenog lica... a onda otvori usta i ispovraća se po
otiraču.
– DIDI! Didi, šta ti je? Vernone? VERNONE?
Harijev teča dogalopira iz dnevne sobe, tresući svojim morževskim brkovima
tamo-amo, što je uvek činio kad bi ga iznervirali. Žurno je pomogao tetka-Petuniji da
prenese klecavog Dadlija preko praga, trudeći se pri tom da ne ugazi u baricu
povraćke.
– Nije mu dobro, Vernone!
– Šta ti je, sine? Šta se desilo? Da li ti je gospođa Polkis dala neki strani čaj?
– Zašto si sav prašnjav, dušo? Jesi li ti to ležao na zemlji?
– Stani malo... nisu te valjda opljačkali, je li, sine?
Tetka Petunija vrisnu.
– Zovi policiju, Vernone! Zovi policiju! Didi, dušice, kaži mami! Šta su ti uradili?
U silnoj pometnji, činilo se da niko nije primetio Harija, što mu je savršeno
odgovaralo. Uspeo je da šmugne u kuću baš pre nego što je teča Vernon zalupio vrata
i, dok su Darslijevi bučno išli niz hodnik ka kuhinji, Hari se pažljivo i tiho zaputi ka
stepenicama.
– Ko ti je to uradio, sine? Reci nam imena. Naći ćemo ih mi, ne brini se.
– Psst! Pokušava nešto da kaže, Vernone! Šta je bilo, Didi? Reci mamici!
Harijevo stopalo bilo je na najnižem stepeniku kad je Dadli došao do glasa.
– On.
Hari se ukoči u mestu, s nogom na stepeniku, lica izobličenog u grimasu, spremivši
se za eksploziju.
– DEČAČE! DOLAZI OVAMO!
S mešavinom straha i gneva, Hari polako skloni nogu sa stepenika, okrenu se i
krenu za Darslijevima.
Nakon silne tmine napolju, savršeno čista kuhinja zračila je čudnovato nestvarnim
sjajem. Tetka Petunija je smeštala Dadlija u stolicu: još uvek je bio veoma zelen i
znojav u licu. Teča Vernon je stajao ispred sušilice za posuđe, streljajući Harija
svojim sitnim, suženim očima.
– Šta si to uradio mom sinu? – upita zlokobno režeći.
– Ništa – reče Hari, savršeno svestan činjenice da mu teča Vernon neće
poverovati.
– Šta ti je uradio, Didi? – procedi tetka Petunija drhtavim glasom, sunđerom
brišući bljuvotinu s Dadlijeve kožne jakne. – Da li je to bilo... da li je to bilo znašveć-
šta, dušice? Da li je upotrebio... svoju stvarčicu?
Polako i drhtavo, Dadli klimnu glavom.
– Nisam! – obrecnu se Hari, u trenu kada tetka Petunija zacvile, a teča Vernon
pridiže pesnice. – Nisam mu ništa uradio, nisam to bio ja, bili su to...
Ali baš u tom trenutku, jedna sova kukuvija ulete kroz otvoren kuhinjski prozor. Za
dlaku izbegavši glavu teče Vernona, ona prolete kroz kuhinju, baci veliki koverat od
pergamenta koji je nosila u kljunu pred Harijeva stopala, graciozno se okrenu,
okrznuvši vrhovima krila frižider, a zatim izlete kroz prozor i odjezdi duž bašte.
– SOVE! – zagrme teča Vernon, zalupivši kuhinjski prozor, dok mu je njegova
toliko puta nabrekla vena na slepoočnici gnevno pulsirala. – PONOVO SOVE! NEĆU
VIŠE DA VIDIM NIJEDNU SOVU U MOJOJ KUĆI!
Ali Hari je već cepao koverat i iz njega vadio pismo, dok mu je srce pulsiralo
negde u predelu adamove jabučice.

Dragi gospodine Poter,

Dobili smo informaciju da ste večeras u dvadeset i tri minuta posle ponoći
izveli Patronus čin, u normalskoj zoni, i u prisustvu jednog Normalca.
Ozbiljnost ovog kršenja Dekreta o ograničenju maloletničkog čarobnjaštva
dovela je do vašeg isključenja s Hogvortske škole za veštičarenje i
čarobnjaštvo. Predstavnici Ministarstva doći će uskoro do vašeg prebivališta
da vam unište štapić.
Pošto ste već primili zvanično upozorenje prilikom prethodnog prekršaja
Odeljka 13 Statuta o tajnosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka, sa
žaljenjem vas obaveštavamo da je vaše prisustvo obavezno na disciplinskom
saslušanju u Ministarstvu magije 12. avgusta u devet časova ujutru.
U nadi da ste dobro,
Iskreno vaša,

Mafalda Hopkirk
Odeljenje za nepropisno korišćenje magije
Ministarstvo magije

Hari dvaput pročita pismo. Kao kroz maglu bio je svestan da teča Vernon i tetka
Petunija nešto pričaju. U njegovom umu sve je bilo ledeno i otupelo. Jedna jedina
činjenica doprla mu je do svesti, kao parališuća strelica. Izbačen je s Hogvortsa. Sve
je gotovo. Nikad se više neće vratiti tamo.
On podiže pogled ka Darslijevima. Teča Vernon je bio ljubičast u licu i vikao je,
još uvek pridignutih pesnica; tetka Petunija je obavila ruke oko Dadlija, koji je
ponovo bljuvao.
Harijev privremeno skamenjen um se razbudi. Predstavnici Ministarstva doći će
uskoro do vašeg prebivališta da vam unište štapić. Preostalo mu je samo jedno.
Moraće da beži – i to odmah. Gde da pobegne, to Hari nije znao, ali bio je siguran u
jedno: na Hogvortsu ili van njega, štapić mu je neophodan. Gotovo kao u transu, on
izvuče svoj štapić i okrenu se da izađe iz kuhinje.
– Kuda si uopšte krenuo? – viknu teča Vernon. Kada mu Hari ne odgovori, on
otrupka preko kuhinje kako bi mu zaprečio put ka predvorju. – Nisam još završio s
tobom, dečače!
– Sklanjajte mi se s puta – reče Hari tiho.
– Ima da ostaneš ovde i objasniš otkud to da moj sin...
– Ako mi se ne sklonite s puta, baciću kletvu na vas – reče Hari, pridigavši štapić.
– Nećeš me tako preći! – frknu teča Vernon. – Znam da ti nije dozvoljeno da to
koristiš van te ludare koju zoveš školom!
– Upravo sam izbačen iz te ludare – reče Hari. – Tako da mogu da radim šta mi se
hoće. Imate tri sekunde. Jedan... dva...
Ječeće TRAS ispuni kuhinju. Tetka Petunija vrisnu, teča Vernon kriknu i sagnu se,
a Hari po treći put te večeri stade da traga za izvorom pometnje koju on sâm nije
izazvao. Odmah ju je primetio: ošamućena i nakostrešena sova kukuvija stajala je na
prozorskom simsu, pošto se upravo sudarila sa zatvorenim prozorom.
Ignorišući mučni krik teča-Vernona: – SOVE! – Hari otrča preko sobe i uz trzaj
otvori prozor. Sova ispruži nožicu, za koju je bio privezan maleni zamotuljak
pergamenta, strese perje i odlete čim je Hari uzeo pismo. Drhtavim rukama, Hari odvi
drugu poruku, koja je bila vrlo žurno i mrljavo napisana crnim mastilom.

Hari,
Dambldor je upravo stigao u Ministarstvo, i pokušava sve da sredi. NE
NAPUŠTAJ KUĆU TETKE I TEČE. NE KORISTI VIŠE MAGIJU. NEMOJ DA
PREDAŠ SVOJ ŠTAPIĆ.

Artur Vizli

Dambldor pokušava sve da sredi... šta li to znači? Da li Dambldor ima dovoljno
uticaja da preinači odluku Ministarstva? Postoji li šansa da mu dozvole da se vrati na
Hogvorts? Malen tračak nade poče da buja u Harijevim grudima, ali gotovo trenutno
bi ugušen napadom panike – kako da odbije da preda štapić a da ne koristi magiju?
Moraće da stupi u dvoboj s predstavnicima Ministarstva, a ako to bude učinio, imaće
sreće ako izbegne Askaban, a kamoli izbacivanje iz škole.
Um mu je radio sto na sat... može da pobegne i rizikuje da ga uhvati Ministarstvo,
ili da ostane ovde i sačeka da oni dođu po njega. Više ga je privlačila prva
mogućnost, ali znao je da mu gospodin Vizli želi sve najbolje... a uostalom, Dambldor
je uspeo da sredi i mnogo gore stvari od ovoga.
– Dobro – reče Hari – predomislio sam se, ostajem ovde.
Sruči se za kuhinjski sto, suočen licem u lice s Dadlijem i tetka-Petunijom. Činilo
se da su Dadlijevi zatečeni ovom naglom promenom mišljenja. Tetka Petunija
očajnički pogleda u teča Vernona. Vena na njegovoj purpurnoj slepoočnici pulsirala
je gore nego ikada.
– Od koga su sve ove proklete sove? – zareža on.
– Prva je bila od Ministarstva magije, kojom mi javljaju da sam izbačen iz škole –
reče Hari smireno. Naprezao je uši ne bi li uhvatio bilo kakav zvuk spolja, za slučaj
da se predstavnici Ministarstva približavaju, a i bilo je mnogo jednostavnije
odgovoriti na pitanja teča-Vernonu, nego da on počne da besni i urla. – Drugo je bilo
od oca mog prijatelja Rona, koji radi u Ministarstvu.
– Ministarstvo magije? – zagrme teča Vernon. – Ljudi kao što si ti u vladi? O, pa
to sve objašnjava, sve, nije ni čudo što nam je zemlja otišla do đavola.
Kada mu Hari ne odgovori, teča Vernon ga prostreli pogledom, a zatim procedi: –
A zašto su te izbacili?
– Zato što sam koristio magiju.
– AHA! – urliknu teča Vernon, tresnuvši pesnicom povrh frižidera, koji se naglo
otvori. Nekoliko Dadlijevih niskokaloričnih grickalica prosu se iz njega po podu. –
Znači priznaješ! Šta si uradio Dadliju?
– Ništa – reče Hari, malo manje smireno. – Nisam to bio ja...
– Jesi – promrmlja Dadli neočekivano, i teča Vernon i tetka Petunija odmah
počeše mahnito da gestikuliraju Hariju ne bi li ga ućutkali, oboje nagnuti nad
Dadlijem.
– Hajde, sine – reče teča Vernon – kaži šta ti je uradio?
– Reci nam, dušo – prošaputa tetka Petunija.
– Uperio je svoj štapić u mene – promumla Dadli.
– Jesam, ali nisam ga upotrebio... – poče Hari ljutito, ali...
– UMUKNI! – prodraše se teča Vernon i tetka Petunija uglas.
– Hajde, sine – ponovi teča Vernon, ljutito mrdajući brkovima.
– Iznenada se sve smračilo – reče Dadli promuklo, drhćući. – Svuda mrak. A onda
sam č-čuo... stvari. U m-mojoj glavi.
Teča Vernon i tetka Petunija pogledaše se s iskonskim užasom. Ako je magija za
njih bila najomraženija stvar na svetu – a odmah zatim komšije koji više od njih krše
zabranu zalivanja cveća – onda su ljudi koji čuju glasove bili definitivno među prvih
deset. Očito su mislili da je Dadli počeo da gubi razum.
– Kakve si to stvari čuo, slatki moj mali? – prodahta tetka Petunija, prebledela i
sa suzama u očima.
Ali činilo se da Dadli nije u stanju to da izgovori. Samo se ponovo strese i
odmahnu velikom plavokosom glavom. Uprkos tupoj jezi koja se ugnezdila u njemu
još otkako je prva sova stigla, Hari oseti radoznalost. Dementori su mogli da nateraju
svaku osobu da preživljava najgore trenutke svog života. Šta bi razmaženi, nevaspitani
siledžija kao što je Dadli bio primoran da čuje?
– Kako si pao, sine? – upita teča Vernon, neprirodno tihim glasom, glasom kakav
bi možda koristio kraj uzglavlja veoma bolesne osobe.
– S-spotakao sam se – promuca Dadli. – A onda...
On pokaza na svoje masivne grudi. Hari ga je razumeo. Dadli se prisećao vlažne
hladnoće koja mu je ispunjavala pluća dok su iz njega isisavani sva nada i sreća.
– Užasno – zahropta Dadli. – Hladno. Strašno hladno.
– U redu – reče teča Vernon, usiljeno smirenim glasom, dok je tetka Petunija
nervozno položila ruku na Dadlijevo čelo da mu proveri temperaturu. – Šta se onda
desilo, Dadliša?
– Osetio... osetio... osetio sam se... kao... da... kao da...
– Kao da više nikada nećeš biti srećan – dopuni ga Hari skoro bezglasno.
– Da – prošapta Dadli, još uvek se tresući.
– Dakle! – reče teča Vernon, povrativši punu jačinu glasa dok se uspravljao. –
Bacio si neku ludačku čin na moga sina, kako bi čuo glasove i poverovao da je... da je
osuđen na jad i bedu, ili nešto slično, je li?
– Koliko puta moram da vam kažem? – reče Hari, dok su mu se i bes i glas
pojačavali. – To nisam bio ja! Bila su to dva dementora!
– Dva... kakva su sad to trabunjanja?
– De-men-to-ri – reče Hari polako i razgovetno. – Dva komada.
– A šta su, kog đavola, dementori?
– Oni čuvaju čarobnjački zatvor, Askaban – reče tetka Petunija.
Za ovim rečima usledi nekoliko sekundi odzvanjajuće tišine, pre nego što tetka
Petunija prekri usta rukom, kao da joj se omakla kakva odvratna psovka. Teča Vernon
je buljio u nju. Hariju se zavrte u glavi. Gospođa Fig je bila jedno – ali tetka
Petunija?
– Otkud ti to znaš? – upita je on, zapanjen.
Tetka Petunija je delovala zgrožena sama sobom. Bacila je uplašen, izvinjavajuć
pogled ka teči Vernonu, a zatim neznatno spustila šaku s usta, otkrivajući svoje
konjske zube.
– Čula sam... onog užasnog momka... kako njoj priča o njima... pre mnogo godina
– reče ona isprekidano.
– Ako misliš na moje tatu i mamu, zašto ih ne zoveš njihovim imenima? – Hari
upita naglas, ali ga je tetka Petunija ignorisala. Delovala je užasno usplahireno.
Hari je bio zaprepašćen. Izuzev onog jednog ispada pre mnogo godina, kada je
tetka Petunija urlala kako je Harijeva majka bila nakaza, on je nikada nije čuo da
spominje svoju sestru. Bio je zapanjen da se ona toliko dugo seća te tričave
informacije o čarobnjačkom svetu, pošto se inače svojski trudila da se pretvara kako
on uopšte ne postoji.
Teča Vernon razjapi, pa zatvori usta, zatim ih ponovo razjapi, zatvori, a onda ih
razjapi po treći put, očigledno se trudeći da se priseti kako se uopšte govori, i
procedi: – Znači... znači... oni... ovaj... oni... ovaj... oni stvarno postoje, ti... ovaj...
dementi kako se već zvaše?
Tetka Petunija klimnu glavom.
Teča Vernon je gledao čas u tetka Petuniju, čas u Dadlija, čas u Harija, kao da se
nada da će neko da vikne „Apri-li-li-li!“. Kad to niko ne učini, on po ko zna koji put
otvori usta, ali ga dolazak treće sove te večeri poštedi mukotrpne potrage za nečim što
bi rekao. Proletela je kroz još uvek otvoren prozor, nalik pernatom đuletu, i sletela uz
klepet na kuhinjski sto, nateravši sve troje Darslijevih da poskoče od straha. Hari
iščupa drugi koverat zvaničnog izgleda iz sovinog kljuna i pocepa ga dok je sova
jezdila u noć.
– Dosta više – s tim prokletim – sovama – promrmlja teča Vernon rastrojeno,
otrupkavši do prozora i ponovo ga zalupi.

Dragi gospodine Poter,

Posle našeg pisma od pre tačno dvadeset dva minuta, Ministarstvo magije je
preinačilo svoju odluku da vam odmah uništi vaš čarobni štapić. Možete
zadržati svoj štapić do vašeg disciplinskog saslušanja, koje će se održati 12.
avgusta, kada će biti doneta zvanična presuda.
Posle diskusije s direktorom Hogvortske škole za veštičarenje i
čarobnjaštvo, Ministarstvo je dalo pristanak da se na tom saslušanju odluči i o
vašem isključenju iz nje. Stoga se smatrajte privremeno suspendovanim iz
škole, do završetka istrage.
Uz najbolje želje,
Iskreno vaša,

Mafalda Hopkirk
Odeljenje za nepropisno korišćenje magije
Ministarstvo magije

Hari je triput uzastopce pročitao ovo pismo. Čvor očajanja koji mu se beše svezao
u grudima malčice je popustio usled olakšanja koje je donela spoznaja da još uvek
nije zvanično izbačen s Hogvortsa, iako to nimalo nije odagnalo njegova strahovanja.
Izgleda da sve zavisi od tog saslušanja dvanaestog avgusta.
– Pa? – upita teča Vernon, podsetivši Harija gde se nalazi. – Šta je sada? Jesu li te
osudili na neku robiju? Ima li vaša sorta smrtnu kaznu? – dodade on, s tračkom nade u
glasu.
– Moraću da idem na saslušanje – reče Hari.
– A tamo će ti odrediti kaznu?
– Pretpostavljam.
– Dakle, još mogu da se nadam – reče teča Vernon zlobno.
– Pa, ako je to sve – reče Hari, pridigavši se. Očajnički mu je trebalo da bude
sâm, da razmisli, možda da pošalje pismo Ronu, Hermioni ili Sirijusu.
– NE, BOGA MU, TO NIJE SVE! – zagrme teča Vernon. – ODMAH DA SI SEO
NA MESTO!
– Šta je sada? – upita Hari nestrpljivo.
– DADLI! – prodra se teča Vernon. – Hoću da znam šta se tačno dogodilo mom
sinu!–
DOBRO! – viknu Hari, i od njegovog gneva crvene i zlatne varnice prasnuše s
vrha čarobnog štapića, koji je on još uvek čvrsto stezao u pesnici. Sve troje
Darslijevih se trgoše, prestravljeni.
– Dadli i ja smo bili u uličici između Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog
šetališta – reče Hari, govoreći veoma brzo dok se trudio da obuzda svoj bes. – Dadli
se nešto pravio pametan preda mnom, ja sam izvukao štapić, ali ga nisam upotrebio.
Onda su se pojavila dva dementora...
– Ali ŠTA su ti dementoidi? – upita teča Vernon gnevno. – Šta oni RADE?
– Rekao sam vam: isisavaju svu sreću iz ljudi – reče Hari – a ako im se ukaže
prilika, poljube vas...
– Poljube? – reče teča Vernon, iskolačivši oči. – Poljube?
– Tako se zove to kada ti isisavaju dušu na usta.
Tetka Petunija ispusti prigušen vrisak.
– Njegovu dušu? Nisu valjda uzeli... još uvek ima svoju...
Ona zgrabi Dadlija za ramena i protrese ga, kao da proverava može li da čuje dušu
kako čangrlja u njegovom telu.
– Naravno da mu nisu uzeli dušu, znali biste da jesu – reče Hari očajavajući.
– Odbranio si se od njih, je li, sine? – upita teča Vernon glasno, s izrazom lica
čoveka koji pokušava da skrene razgovor na oblast u koju se razume. – Pokazao si im
ono staro, leva-desna, zar ne?
– Ne možeš dementoru da pokažeš ono staro, leva-desna – procedi Hari kroz
stisnute zube.
– Kako to da je sve u redu s njim, onda? – ote se teča Vernonu. – Zašto onda nije
sav ispražnjen?
– Zato što sam bacio Patronusa...
ZUM. Uz fijuk, klepet krila i mali oblačak ugljene prašine, četvrta sova izlete iz
kuhinjskog kamina.
– ZA IME BOŽJE! – kriknu teča Vernon, čupajući velike pramenove svojih
brkova, što dugo vremena nije bio primoran da radi. – NEĆU SOVE U MOJOJ KUĆI,
OVO VIŠE NEĆU DA TOLERIŠEM, DA ZNATE!
Ali Hari je već skidao svitak pergamenta sa sovine noge. Bio je toliko ubeđen da
je to pismo od Dambldora, u kome se sve objašnjava – dementori, gospođa Fig, šta
Ministarstvo smera, kako on, Dambldor, namerava sve da sredi – da se, po prvi put u
životu, razočarao što vidi Sirijusov rukopis. Ignorišući teča-Vernonovo neprekidno
trabunjanje o sovama, i stisnuvši oči zbog drugog oblaka pepela, od uzletanja
najnovije sove nazad kroz dimnjak, Hari pročita Sirijusovu poruku:

Artur nam je upravo rekao šta se dogodilo.
Šta god radio, više ne napuštaj kuću.

Hariju se to činilo sasvim neprikladnim odgovorom na sve što se dogodilo te
večeri, pa je prevrnuo pergament na drugu stranu, tražeći ostatak pisma, ali nije bilo
ničeg drugog.
I tada bes poče da buja u njemu. Zar mu niko neće reći ’svaka čast’ što je potpuno
sam oterao dva dementora? I gospodin Vizli i Sirijus su se ponašali kao da je Hari
nešto zgrešio, ali uzdržavaju se od grdnje sve dok ne utvrde koliko je štete izazvao.
– ...jad, hoću reći, jato sova mi uleće i izleće iz kuće. Tako više ne može, dečače,
neću to više...
– Ne mogu da sprečim sove da dolaze – obrecnu se Hari, zgužvavši Sirijusovo
pismo u šaci.
– Hoću da znam istinu, šta se dogodilo večeras? – zakevta teča Vernon. – Ako su ti
tvoji demenderi povredili Dadlija, kako to da su tebe izbacili iz škole? Radio si znašveć-
šta, sam si priznao!
Hari duboko udahnu, da se smiri. Ponovo je počinjala da ga boli glava. Više od
svega je želeo da izađe iz kuhinje, što dalje od Darslijevih.
– Bacio sam Patronus čin da se otarasim dementora – reče on, primoravši se da
ostane smiren. – To je jedina stvar koja protiv njih deluje.
– Ali šta su ti dementoidi radili u Malom Kukumavčilištu? – upita teča Vernon
zapanjeno.
– Ne bih vam znao reći – odgovori Hari umorno. – Pojma nemam.
Glava mu je pulsirala pod sjajem neonskog svetla. Gnev je polako čileo iz njega.
Osećao se isceđeno, iznureno. Darsijevi su zurili u njega.
– Ti si u pitanju – reče teča Vernon silovito. – To ima neke veze s tobom, dečače,
siguran sam u to. Zašto bi se inače pojavili ovde? Zašto bi inače došli u tu uličicu? Ti
mora da si jedini... jedini... – Očigledno nije mogao sebe da natera da kaže reč
’čarobnjak’. – Jedini znaš-već-šta u krugu od ne znam koliko kilometara.
– Ne znam zašto su došli ovamo.
Ali na teča-Vernonove reči, Harijev izmoždeni um ponovo se pokrenu. Zašto li su
dementori došli u Malo Kukumavčilište? Nije moguće da je slučajnost što su došli u
uličicu u kojoj je bio i Hari? Da li ih je neko poslao? Da li je Ministarstvo magije
izgubilo kontrolu nad dementorima? Da li su napustili Askaban i pridružili se
Voldemoru, baš kao što je Dambldor predvideo da će učiniti?
– Ti dememberi čuvaju neki zatvor za čudake? – upita teča Vernon, polako
kloparajući za Harijevim tokom misli.
– Da – reče Hari.
Kada bi samo prestala da ga boli glava, kada bi samo mogao da izađe iz kuhinje i
vrati se u svoju mračnu spavaću sobu da razmisli...
– Oho! Dolaze da te uhapse! – reče teča Vernon, s trijumfalnim pokličem čoveka
koji je upravo došao do nepogrešivog zaključka. – To je znači posredi, dečače? U
bekstvu si pred zakonom!
– Naravno da nisam – reče Hari, odmahnuvši glavom kao da pokušava da otera
muvu, dok mu je um sada radio velikom brzinom.
– Zašto onda...?
– Mora da ih je on poslao – reče Hari tiho, više za sebe nego teča-Vernonu.
– Šta reče? Ko to mora da ih je poslao?
– Lord Voldemor – reče Hari.
On kao kroz maglu shvati koliko mu je čudno da Darslijevi, koji bi se trzali,
cimali i vrištali na pomen reči kao što su „čarobnjak“, „magija“ ili „štapić“ mogu da
čuju ime najgoreg zlog čarobnjaka svih vremena bez i najmanjeg drhtaja.
– Lord... ček’ malo – reče teča Vernon, s grimasom na licu, dok mu se u prasećim
očima pojavljivao tračak spoznaje. – Čuo sam to ime... to je onaj koji je...
– Ubio moje roditelje, da – reče Hari.
– Ali njega više nema – reče teča Vernon nestrpljivo, ne odajući ni najmanji znak
da bi ubistvo Harijevih roditelja moglo da bude bolna tema. – Onaj džinovski tipus je
i sâm to rekao. Nema ga.
– Vratio se – reče Hari sumorno.
Bilo mu je veoma čudno da stoji u tetka-Petunijinoj hirurški čistoj kuhinji, pored
najnovijeg tehnološkog čuda od frižidera i televizora s ogromnim ekranom, i mirno
priča o Lordu Voldemoru s teča-Vernonom. Čini se da je dolazak dementora u Malo
Kukumavčilište probio taj veliki, nevidljivi zid koji je razdvajao nepokolebljivo
nemagijski svet Šimširove ulice od sveta onostranog. Harijeva dva života nekako su
se sjedinila, i sve se okrenulo naglavačke: Darslijevi su se raspitivali o detaljima iz
magijskog sveta, a gospođa Fig je poznavala Albusa Dambldora; dementori su jezdili
Malim Kukumavčilištem, a on se možda više nikad neće vratiti na Hogvorts. Harijeva
glava stade da pulsira još bolnije.
– Vratio? – prošaputa tetka Petunija.
Posmatrala je Harija kao da ga nikad u životu nije videla. I iznenada, prvi put u
životu, Hari je bio suštinski zahvalan zbog činjenice da je tetka Petunija sestra
njegove majke. Nije mogao da objasni zašto mu je to iznenada tako snažno sinulo.
Znao je samo da nije jedina osoba u prostoriji koja zna makar delić onoga što bi
povratak Lorda Voldemora mogao da znači. Tetka Petunija ga nikada u životu nije
tako pogledala. Njene velike, blede oči (toliko različite od očiju njene sestre) nisu
bile sužene od neodobravanja ili besa; bile su širom razrogačene i prestravljene.
Činilo se da je gnevna fasada koju je tetka Petunija održavala čitavog svog života – da
magija ne postoji, baš kao nijedan drugi svet osim onog u kome ona živi – iznenada
spala.
– Da – reče Hari, sada se direktno obraćajući tetka-Petuniji. – Vratio se pre nekih
mesec dana. Video sam ga.
Njene šake pronađoše Dadlijeva masivna ramena prekrivena kožnom jaknom i
čvrsto ih stisnuše.
– Čekaj malo – reče teča Vernon, gledajući čas u svoju suprugu čas u Harija,
očigledno ošamućen i zbunjen novostečenim razumevanjem koje se rodilo između njih
dvoje. – Čekaj malo. Kažeš da se taj Lord Voldi-kako-beše vratio.
– Da.
– Onaj koji ti je ubio roditelje.
– Da.
– A sada šalje diskomandore za tobom?
– Izgleda da je tako – reče Hari.
– Tako dakle – reče teča Vernon, skrenuvši pogled sa svoje prebledele supruge na
Harija dok je podizao pantalone. Izgledalo je kao da se širi, da se njegovo veliko
ljubičasto lice rasteže pred Harijevim očima. – Pa, time je sve rešeno – reče on,
izvlačeći prednji deo košulje udisanjem vazduha – odmah da si napustio ovu kuću,
dečače!
– Šta? – upita Hari.
– Čuo si me – NAPOLJE! – zagrme teča Vernon, tako da čak i tetka Petunija i
Dadli poskočiše. – NAPOLJE! NAPOLJE! Odavno je trebalo ovo da uradim! Sove se
ponašaju kao da im je ovo hotel, pudinzi eksplodiraju, pola dnevne sobe uništeno,
Dadliju raste rep, Mardž leti gore-dole do plafona, a tek onaj ford anglija –
NAPOLJE! NAPOLJE! Gotov si! Ti si prošlost! Nećeš ovde ostati ako te progoni neki
ludak, nećeš ugroziti živote moje žene i sina, nećeš i nas uvaliti u nevolju. Ako si već
namerio da kreneš istim putem kao i tvoji beskorisni roditelji, ja to neću trpeti!
NAPOLJE!
Hari je stajao ukopan u mestu. Pisma iz Ministarstva i od gospodina Vizlija i
Sirijusa držao je zgužvana u levoj šaci. Šta god radio, više ne napuštaj kuću. NE
NAPUŠTAJ KUĆU TETKE I TEČE.
– Čuo si me! – reče teča Vernon, nagnuvši se sada ka njemu, toliko približivši
svoje ogromno ljubičasto lice Harijevom, da je ovaj osetio kapljice njegove
pljuvačke na licu. – Ajde, polazi! Pre pola sata si baš bio râd da odeš! Potpuno te
podržavam! Odlazi, i dabogda nam više nikad ne ukaljao kućni prag svojim
prisustvom! Pojma nemam ni zašto smo te uopšte primili u kuću. Mardž je bila u
pravu, trebalo je da te smestimo u sirotište. Bili smo previše milosrdni umesto da
gledamo sopstveno dobro, mislili smo da ćemo moći da istisnemo to iz tebe, mislili
smo da ćemo moći od tebe da napravimo normalno dete, ali ti si iskvaren do srži, i
meni je već dosta – sova!
Peta sova ulete kroz dimnjak, tako brzo da je zapravo udarila u pod pre nego što
se ponovo digla u vazduh uz glasan krik. Hari pridiže ruku da zgrabi pismo, koje je
bilo u skerletnocrvenoj koverti, ali mu ona prelete tik iznad glave, zaputivši se pravo
ka tetka-Petuniji, koja ispusti vrisak i sagnu se, rukama prekrivši lice. Sova joj baci
crveni koverat na glavu, okrenu se i izlete pravo nazad uz dimnjak.
Hari pojuri napred da uzme pismo, ali ga je tetka Petunija pretekla.
– Možeš da ga otvoriš, ako želiš – reče Hari – ali ću ja ionako čuti šta piše u
njemu. To je Drekavac.
– Pusti to, Petunija! – zagrme teča Vernon. – Ne diraj ga, može da bude opasno!
– Adresirano je na mene, Vernone, vidi! Gospođa Petunija Darsli, kuhinja,
Šimširova ulica broj četiri...
Ona zadrža dah, užasnuta. Crveni koverat poče da se dimi.
– Otvori ga! – podstaknu je Hari. – Završi već jednom s tim! To ti ionako ne gine.
– Ne.
Ruka tetka Petunije je drhtala. Ona se divlje osvrnu po kuhinji, kao da traži neki
izlaz za bekstvo, ali prekasno – koverat buknu u plamenu. Tetka Petunija vrisnu i
ispusti ga.
Užasan glas ispuni kuhinju, odjekujući u skučenom prostoru, a poticao je iz
gorućeg pisma na stolu.
– Seti se moje poslednje, Petunija.
Tetka Petunija je izgledala kao da će se onesvestiti. Ona utonu u stolicu pored
Dadlija, zaronivši lice u šake. Ostaci pisma tiho su tinjali u pepelu.
– Šta je ovo? – upita teča Vernon promuklo. – Šta... ja... ne razumem... Petunija?
Tetka Petunija ne reče ništa. Dadli je tupavo zurio u svoju majku, širom
razjapljenih usta. Tišina je zlokobno lebdela u sobi. Hari je posmatrao svoju tetku,
potpuno zabezeknut, dok mu je glava pulsirala kao da će pući.
– Petunija, dušo? – reče teča Vernon stidljivo. – P-Petunija?
Ona podiže glavu. I dalje je drhtala. Progutala je knedlu.
– Dečak... dečak će morati da ostane, Vernone – reče ona slabašno.
– Š-šta?
– Ostaje ovde – reče ona. Izbegavala je da pogleda u Harija. Ponovo se pridiže na
noge.
– On... ali Petunija...
– Ako ga izbacimo, komšije će početi da ogovaraju – reče ona. Velikom brzinom
povratila je svoju uobičajenu živost i oštrinu, iako je još uvek bila veoma bleda. –
Postavljaće nezgodna pitanja, želeće da znaju kuda je otišao. Moraćemo da ga
zadržimo.
Teča Vernon poče da se izduvava kao stara, probušena guma.
– Ali Petunija, draga...
Tetka Petunija ga je ignorisala. Okrenula se ka Hariju.
– Ti ćeš ostati u svojoj sobi – reče mu. – Nećeš izlaziti iz kuće. A sada marš u
krevet.
Hari se ne pomeri.
– Od koga je bio taj Drekavac?
– Ne postavljaj pitanja – obrecnu se tetka Petunija.
– Da li ti održavaš kontakt s čarobnjacima?
– Rekla sam ti da ideš u krevet!
– Šta je to značilo? Da se setiš poslednje šta?
– Idi u krevet!
– Kako to da...
– ČUO SI SVOJU TETKU, SADA MARŠ GORE U KREVET!

3. Predstraža



Upravo su me napali dementori i možda sam izbačen s Hogvortsa. Hoću da
znam šta se to zbiva i kada ću da izađem odavde.

Čim je došao do stola u svojoj mračnoj spavaćoj sobi, Hari prepisa ove reči na tri
zasebna parčeta pergamenta. Prvo je adresirao na Sirijusa, drugo na Rona, a treće na
Hermionu. Njegova sova, Hedviga, bila je napolju u lovu. Njen kavez je zvrjao prazan
na stolu. Hari se nervozno šetkao po sobi iščekujući njen povratak, dok mu je glava
pulsirala, a um bio odveć zauzet da bi spavao, iako su ga oči pekle i svrbele od
umora. Leđa su ga bolela od tegljenja Dadlija do kuće, a dve čvoruge na glavi, gde su
ga udarili Dadli i prozor, bolno su pulsirale.
Šetkao se levo-desno, dok su ga gnev i osujećenost izjedali, škrgutao zubima i
stiskao pesnice, besnim pogledom streljajući prazno, zvezdama posuto nebo svaki put
kada bi prošao pored prozora. Dementori poslati da ga uklone, gospođa Fig i
Mandangus Flečer ga potajno uhode, zatim suspenzija s Hogvortsa i saslušanje u
Ministarstvu magije – i još uvek mu niko ne govori šta se zbiva.
I o čemu, o čemu li je bio onaj Drekavac? Čiji glas je odjekivao tako strahovito,
tako preteće kroz kuhinju?
Zašto je još uvek zarobljen ovde, bez ikakvih informacija? Zašto se svi prema
njemu ophode kao prema nekom bezobraznom detetu? Nemoj više da koristiš magiju,
ostani u kući...
Kada je prošao pored svog školskog kovčega, on ga šutnu, ali daleko od toga da se
time oslobodio svog gneva, nego se osećao još i gore, pošto je sada, pored bola po
celom telu, bio suočen i s oštrim bolom u nožnim prstima.
Baš dok je ćopao pored prozora, Hedviga dojezdi kroz njega uz meko šuškanje
krilima, nalik kakvom malenom duhu.
– I bilo je vreme! – obrecnu se Hari, kada ona s lakoćom slete navrh svog kaveza.
– Možeš to da spustiš, imam posla za tebe!
Hedvigine krupne oči boje ćilibara prekorno su zurile u njega preko mrtve žabe
koju je držala u kljunu.
– Dođi ovamo – reče Hari, uzevši tri malena svitka pergamenta i kožni remen,
kojim priveza zamotuljke za njenu kvrgavu nogu. – Odnesi ovo pravo Sirijusu, Ronu i
Hermioni, i ne vraćaj se bez lepih dugih odgovora. Ako moraš, kljucaj ih dok ne
napišu pristojne, poduže odgovore. Jesi li razumela?
Hedviga prigušeno zahukta, još uvek držeći žabu u kljunu.
– Kreni onda – reče Hari.
Ona odmah polete. Čim je otišla, Hari se baci na krevet ne presvlačeći se, i
zagleda se u mračnu tavanicu. Uz sve ostale čemerne misli, sada je osećao i krivicu
što se tako poneo prema Hedvigi. Ona mu je bila jedini prijatelj kojeg je imao u
Šimširovoj ulici broj četiri. Ali nadoknadiće joj to kada se bude vratila s odgovorima
od Sirijusa, Rona i Hermione.
Moraće brzo da mu odgovore; nemoguće je da će ignorisati napad dementora.
Verovatno će se sutra probuditi i zateći tri debela pisma puna saosećanja i planova za
njegovo trenutno preseljenje u Jazbinu. I u tim utešnim nagađanjima ophrva ga san,
ugušivši sve druge misli.

* * *

Ali Hedviga se nije vratila narednog jutra. Hari je proveo ceo dan u sobi, izlazeći
samo do toaleta. Tetka Petunija mu je tri puta tog dana progurala hranu kroz pseća
vratanca koja je teča Vernon ugradio pre tri leta. Svaki put kada bi je čuo, Hari je
pokušao da je pita za Drekavca, ali isto toliko odgovora bi dobio i da je zapitkivao
kvaku. Osim toga, Darslijevi su se klonili njegove spavaće sobe. Hari nije video
svrhu da im nameće svoje društvo: nova svađa ne bi ništa rešila, sem što bi ga možda
dovoljno naljutila da izvede još protivzakonite magije.
I tako je to potrajalo čitava tri dana. Hari je naizmenično bio ispunjen divljom
energijom koja mu nije dala mira da se bilo gde skrasi, dok se šetkao po sobi, besan
na sve njih što su ga ostavili da se tu muči, kao i toliko sveprožimajućom letargijom
da je mogao da leži na krevetu po sat vremena i zaneto zuri u prazan prostor, ispunjen
bolnim strahom od same pomisli na saslušanje u Ministarstvu.
Šta ako ne presude u njegovu korist? Šta ako ga stvarno izbace i polome mu štapić
na dva dela? Šta bi onda radio, gde bi otišao? Ne bi mogao da se vrati da živi stalno s
Darslijevima, ne sada, kad je spoznao i drugi svet, onaj kome zaista pripada. Da li bi
mogao da se preseli u Sirijusovu kuću, kao što mu je Sirijus predložio pre godinu
dana, pre nego što je bio primoran da beži od Ministarstva? Da li bi Hariju bilo
dozvoljeno da živi tamo sam, s obzirom na to da je još uvek maloletan? Ili će o
njegovom sledećem boravištu neko odlučiti umesto njega? Da li je ovo kršenje
Međunarodnog čarobnjačkog statuta o tajnosti dovoljno veliki prestup da mu obezbedi
ćeliju u Askabanu? Kad god bi mu to palo na pamet, Hari bi skliznuo s kreveta i
ponovo počeo da se šetka.
Četvrte noći po Hedviginom odlasku, Hari je ležao u jednoj od svojih apatičnih
faza, zureći u tavanicu, potpuno ispraznivši svoj izmoreni um, kad njegov teča uđe u
sobu. Hari polako okrenu glavu ka njemu. Teča Vernon je nosio svoje najbolje odelo,
a lice mu je sijalo od samozadovoljstva.
– Mi izlazimo – reče on.
– Molim?
– Mi – to jest, tvoja tetka, Dadli i ja – izlazimo.
– U redu – reče Hari tupo, ponovo vrativši pogled na plafon.
– Ne smeš da izlaziš iz svoje sobe dok nas nema.
– U redu.
– Zabranjeno ti je da diraš televizor, muzički stub, ili bilo šta od naših stvari.
– Važi se.
– Nemoj da kradeš hranu iz frižidera.
– U redu.
– Zaključaću vrata od tvoje sobe.
– Uradite to.
Teča Vernon se zagleda u Harija, očigledno sumnjičav prema tom odsustvu
negodovanja, a zatim izjuri iz sobe i zatvori vrata za sobom. Hari začu okretanje
ključa u bravi i teča-Vernonove korake kako se teško spuštaju niza stepenice.
Nekoliko minuta kasnije ču lupanje automobilskih vrata, brundanje motora, i
nepogrešivi zvuk kola koja izleću s prilaza kući.
Harija nije posebno zanimalo da li Darslijevi izlaze ili ne. Bilo mu je svejedno da
li su u kući ili napolju. Nije čak uspeo da skupi snage ni da ustane i upali svetlo u
sobi, koja je postepeno postajala sve mračnija, dok je on ležao i osluškivao noćne
zvuke kroz prozor koji je stalno držao otvoren, čekajući radostan trenutak Hedviginog
povratka.
Prazna kuća je škriputala oko njega. Cevi su klokotale. Hari je ležao ukočen, ne
razmišljajući ni o čemu, obuzet očajanjem.
A onda, sasvim razgovetno, začu tresak koji je dopro iz kuhinje u prizemlju.
U trenutku se uspravi, napregnuvši uši. Nemoguće je da su se Darslijevi vratili,
još je prerano, a u svakom slučaju nije čuo njihova kola kako dolaze.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina, a za njom uslediše glasovi.
Provalnici, pomisli on, skliznuvši s kreveta na noge – ali delić sekunde kasnije
pade mu na pamet da bi se provalnici potrudili da govore tiho, a ko god se šetkao po
kuhinji definitivno nije tako postupao.
On zgrabi svoj štapić s noćnog stočića i stade naspram vrata sobe, osluškujući
celim svojim telom. Sledećeg trena poskoči, kad brava glasno škljocnu i vrata njegove
sobe se širom otvoriše.
Hari je stajao nepokretno, zureći kroz otvorena vrata u mračno stepenište na
spratu, naprežući uši ne bi li uhvatio još koji zvuk, ali ništa ne ču. Oklevajući na
trenutak, on hitro i tiho izađe iz sobe, zaputivši se ka stepenicama.
Srce mu se pope u grlo. U senovitom hodniku u dnu stepenica stajali su neki ljudi,
siluete oivičene svetlošću uličnih lampi koja je dopirala kroz staklena vrata: njih
osmoro ili devetoro ukupno, koliko je on mogao da vidi, a svi su gledali gore ka
njemu.
– Spusti svoj štapić, dečače, pre nego što njime nekom ne iskopaš oko – reče
dubok, režeći glas.
Harijevo srce je nekontrolisano lupalo. Prepoznao je taj glas, ali nije spustio
štapić.
– Profesore Ćudljivko? – reče on nesigurno.
– Ne znam da li sam baš ’profesor’ – zareža glas – nisam stigao da održim nijedno
predavanje, zar ne? Silazi ovamo, hoćemo da te jasnije vidimo.
Hari malčice spusti štapić, ali ne popusti svoj stisak na njemu, niti se pomeri.
Imao je veoma dobar razlog da bude sumnjičav. Nedavno je proveo devet meseci u
društvu onoga za koga je mislio da je Ludooki Ćudljivko, da bi na kraju otkrio da to
uopšte nije bio on, već uljez. Uljez koji je, štaviše, pokušao da ubije Harija pre nego
što je raskrinkan. Ali pre nego što je uspeo da donese odluku šta sledeće da učini,
drugi, pomalo promukao glas dopre uza stepenice.
– U redu je, Hari. Došli smo da te odvedemo odavde.
Harijevo srce zaigra. I taj glas mu je bio poznat, iako ga nije čuo već više od
godinu dana.
– P-profesore Lupin? – upita on u neverici. – Da li ste to vi?
– Zašto svi ovde čučimo u mraku? – reče treći glas, ženski, ovoga puta Hariju
potpuno nepoznat. – Lumos.
Vrh čarobnog šapića se zažari, osvetlivši predvorje magičnom svetlošću. Hari
trepnu. Ljudi ispod skupili su se u podnožju stepenica napregnuto zureći u njega, dok
su neki čak izvijali glave ne bi li ga bolje osmotrili.
Remus Lupin mu je bio najbliži. Iako je još uvek bio prilično mlad, Lupin je
delovao umorno i prilično bolesno. Imao je više sedih nego kada se Hari poslednji put
oprostio s njim, a odora mu je bila prepuna zakrpa i odrpanija no ikada. Ipak, široko
se smešio Hariju, koji pokuša da mu uzvrati osmeh, uprkos svom stanju šoka.
– Ooo, izgleda baš kao što sam ga zamišljala – reče veštica koja je visoko držala
svoj upaljeni štapić. Delovala je kao najmlađa u toj družini. Imala je bledo srcasto
lice, tamne svetlucave oči i kratku šiljastu kosu jarkoljubičaste boje. – Š’a ima, Hari!
– Da, vidim na šta si mislio, Remuse – reče ćelavi tamnoputi čarobnjak koji je
stajao skroz pozadi – imao je dubok, spor glas i nosio je jedan jedini zlatan obruč u
uvu – izgleda baš kao Džejms.
– Osim očiju – reče dahtavi čarobnjak srebrnaste kose sa začelja. – Ima Liline oči.
Ludooki Ćudljivko, koji je imao dugu šućmurastosivu kosu, i kome je falio veliki
deo nosa, sumnjičavo je čkiljio u Harija svojim rasparenim očima. Jedno oko bilo mu
je sitno, tamno i sjajno, a drugo veliko, okruglo i metalikplave boje – magično oko,
koje je moglo da vidi kroz zidove, vrata i teme Ćudljivkove glave.
– Jesi li sasvim siguran da je to on, Lupine? – zareža. – Baš bi nam se lepo pisalo
ako bismo doveli nazad nekog Smrtoždera koji ga podražava. Trebalo bi da ga pitamo
nešto što bi samo pravi Poter mogao da zna. Sem ukoliko neko od prisutnih nije poneo
malo veritaseruma?
– Hari, u kojem obličju se pojavljuje tvoj Patronus? – upita Lupin.
– Kao jelen – odgovori Hari nervozno.
– To je on, Ludooki – reče Lupin.
Veoma svestan da svi još uvek bulje u njega, Hari se spusti niza stepenice,
odloživši štapić u zadnji džep svojih farmerki.
– Ne stavljaj štapić tu, dečače! – zagrme Ćudljivko. – Šta ako se zapali? I bolji
čarobnjaci od tebe ostali su tako bez svojih guzova, da znaš!
– Koga ti to poznaješ a da je ostao bez guzova? – žena s ljubičastom kosom
zainteresovano upita Ćudljivka.
– To te se ne tiče, samo drži štapić podalje od zadnjih džepova! – zahropta
Ludooki. – Osnovna bezbednost prilikom rukovanja štapićem, više se niko time ne
zamajava. – On odhrama ka kuhinji. – Video sam to – dodade iznervirano, kad žena
prevrnu očima.
Lupin ispruži šaku i rukova se s Harijem.
– Kako si? – upita on, pomno posmatrajući Harija.
– F-fino...
Hari je jedva mogao da poveruje da se ovo stvarno zbiva. Četiri nedelje ništa, ni
najmanji nagoveštaj plana da ga izvedu iz Šimširove ulice, a onda se iznenada čitava
gomila čarobnjaka pojavi u kući, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, koju su
odavno dogovorili. On baci pogled na ljude koji su okruživali Lupina: još uvek su ga
pomno posmatrali. Odjednom postade svestan činjenice da se već četiri dana nije
očešljao.
– Ja... stvarno imate sreće što Darslijevi nisu tu... – promrmlja on.
– Sreća, ha! – reče žena s ljubičastom kosom. – Ja sam ta koja ih je izmamila vani,
da nam ih sklonim s puta. Poslala sam normalskom poštom pismo kojim sam ih
obavestila da su ušli u uži izbor na Velikom engleskom takmičenju za najbolje
održavan travnjak u predgrađu. Upravo su se zaputili na ceremoniju dodele nagrada...
ili makar misle da su se tamo zaputili.
Hariju kroz glavu prolete slika teča-Vernonovog lica kada bude shvatio da ne
postoji Veliko englesko takmičenje za najbolje održavan travnjak u predgrađu.
– Mi odlazimo, zar ne? – upita on. – Uskoro?
– Gotovo trenutno – reče Lupin – samo iščekujemo signal da je okolina čista.
– Kuda idemo? U Jazbinu? – upita Hari pun nade.
– Ne u Jazbinu, nikako – reče Lupin, pokazujući Hariju da dođe u kuhinju.
Grupica čarobnjaka ih je pratila, još uvek radoznalo posmatrajući Harija. – Previše je
rizično. Postavili smo sedište na mestu gde ga neće moći detektovati. Potrajalo je
neko vreme...
Ludooki Ćudljivko je sada sedeo za kuhinjskim stolom, otpijajući iz svoje džepne
pljoske, dok mu se magično oko okretalo u svim pravcima, razgledajući kuhinjske
sprave Darslijevih, napravljene da uštede vreme i trud.
– Ovo je Alastor Ćudljivko, Hari – nastavi Lupin, pokazujući ka Ćudljivku.
– Da, znam – reče Hari, pomalo s nelagodom. Bilo je čudno upoznavati se s nekim
koga je čitavih godinu dana mislio da poznaje.
– A ovo je Nimfadora...
– Ne zovi me Nimfadora, Remuse – reče mlada veštica, stresavši se – zovem se
Tonks.
– Nimfadora Tonks, koja više voli da se predstavlja samo svojim prezimenom –
dovrši Lupin.
– I ti bi više voleo da se predstavljaš prezimenom da te je tvoja budalasta majka
nazvala Nimfadora – promrmlja Tonks.
– A ovo je Kingsli Okovgrom – on pokaza ka visokom tamnoputom čarobnjaku,
koji se nakloni. – Elfijas Dužd. – Dahtavi piskavi čarobnjak klimnu glavom. –
Dedalus Digl...
– Već smo se upoznali – ciknu uzbuđeni Digl, skinuvši ljubičasti cilindar u znak
pozdrava.
– Emelina Vens. – Veštica svečanog izgleda sa smaragdnozelenim šalom neznatno
nakrivi glavu. – Sterdžis Podmor. Čarobnjak s četvrtastom vilicom i gustom kosom
boje slame mu namignu. – I Hestija Džouns. Rumena crnokosa veštica koja je stajala
pored tostera mu mahnu.
Hari je s nelagodom klimao glavom svakom od njih čim bi mu ga predstavili.
Priželjkivao je da gledaju u nešto drugo a ne u njega: osećao se kao da je iznenada
izveden na binu. Takođe se pitao zašto ih ima toliko mnogo.
– Iznenađujuće velik broj ljudi dobrovoljno se javio da dođe po tebe – reče Lupin,
kao da je pročitao Hariju misli. Uglovi usana mu se neznatno trgoše.
– Da, pa, što više to bolje – reče Ćudljivko mračno. – Mi smo tvoja garda, Poteru.
– Samo čekamo signal da nam potvrdi da je bezbedno da krenemo – reče Lupin,
bacivši pogled kroz kuhinjski prozor. – Imamo nekih petnaestak minuta.
– Veoma su čisti ovi Normalci, zar ne? – reče veštica zvana Tonks, koja se s
velikim interesovanjem osvrtala po kuhinji. – Moj tata je normalskog porekla, a pravi
je aljkavac. Pretpostavljam da to varira, baš kao i kod čarobnjaka?
– Ovaj... da – reče Hari. – Vidite... – on se okrenu nazad ka Lupinu – šta se to
događa, niko mi ništa nije javio, šta to Vol...?
Nekoliko čarobnjaka i veštica ispusti čudnovate siktave zvuke. Dedalus Digl opet
skinu šešir, a Ćudljivko zareža: – Ućuti!
– Molim? – iznenadi se Hari.
– Ovde nećemo ni o čemu raspravljati, previše je rizično – reče Ćudljivko,
okrenuvši svoje normalno oko ka Hariju. Njegovo magično oko i dalje je bilo
usredsređeno na tavanicu. – Prokletstvo – dodade on ljutito, podigavši ruku ka
magičnom oku – stalno se zaglavljuje... otkako ga je onaj ološ nosio.
I uz gadan mljackav zvuk, veoma nalik čepu koji se vadi iz lavaboa punog vode,
on izvadi svoje oko.
– Ludooki, ti shvataš koliko je to odvratno, zar ne? – reče Tonks orna za razgovor.
– Hoćeš li mi dati čašu vode, molim te, Hari – zatraži Ćudljivko.
Hari priđe sudoperi, izvadi čistu čašu i napuni je vodom iz česme, dok ga je
grupica čarobnjaka još uvek željno osmatrala. Njihovo neumorno zurenje počinjalo je
da ga iritira.
– Živeli – reče Ćudljivko kada mu Hari dodade čašu. On ubaci magično oko u
vodu i gurnu ga levo-desno. Oko poče mahnito da se okreće na sve strane, gledajući u
svakog pojedinačno. – Hoću vidljivost od trista šezdeset stepeni prilikom povratka.
– Kako ćemo ići... gde god išli? – upita Hari.
– Metle – reče Lupin. – Jedini način. Ti si i suviše mlad da bi se Prebacivao,
sigurno će motriti na Flu-mrežu, a loše bi nam se svima pisalo ako bismo postavili
neovlašćen teleportacioni ključ.
– Remus kaže da si dobar letač – reče Kingsli Okovgrom dubokim glasom.
– Odličan je – dodade Lupin, dok je gledao na svoj sat. – U svakom slučaju,
najbolje bi bilo da počneš da se pakuješ, Hari, hoćemo da budemo spremni kad
dobijemo signal.
– Idem s tobom da ti pomognem – reče Tonks veselo.
Ispratila je Harija nazad u predvorje i uza stepenice, osvrćući se radoznalo oko
sebe.
– Čudno mesto – reče ona. – Možda malo previše čisto, ako znaš na šta mislim?
Pomalo neprirodno. Oh, ovo je već mnogo bolje – dodade ona kada uđoše u Harijevu
sobu i on upali svetlo.
Njegova soba je svakako bila mnogo neurednija od ostatka kuće. Pošto je četiri
dana bio utamničen u njoj, i to vrlo loše raspoložen, Hari se nije trudio da posprema
za sobom. Većina njegovih knjiga bila je pobacana po podu, jer je njima pokušavao
sebi da skrene misli, a zatim bi svaku odbacio u stranu. Hedvigin kavez je trebalo
počistiti jer je već počinjao da smrdi, a njegov kovčeg je ležao otvoren, otkrivajući
zbrkanu gomilu normalske odeće i čarobnjačkih odora koje su se prosipale po podu
oko njega.
Hari poče da uzima knjige i žurno ih ubacuje u svoju škrinju. Tonks zastade ispred
njegovog otvorenog ormana, da se na trenutak kritički osvrne na svoj odraz u ogledalu
koje se nalazilo s unutrašnje strane vrata.
– Znaš, mislim da ljubičasta ipak nije moja boja – reče ona zamišljeno, povukavši
jedan od svojih špicastih pramenova. – Zar ti se ne čini da s njom izgledam malo
bolešljivo?
– Ovaj... – reče Hari, podižući pogled ka njoj povrh primerka Kvidičkih timova
Britanije i Irske.
– Da, zaista izgledam tako – reče Tonks odlučno. Ona izbeči oči napetog izraza
lica, kao da pokušava nečeg da se seti. Sekundu kasnije njena kosa postade žvakaroze
boje.
– Kako si to uradila? – upita Hari, zijajući u nju dok je ponovo otvarala oči.
– Ja sam metamorfomag – reče ona, osvrnuvši se ka svom odrazu i okrećući glavu
ne bi li osmotrila svoju kosu iz svih uglova. – To znači da mogu da menjam svoj
izgled po volji – dodade ona, primetivši Harijev zbunjen izraz lica u ogledalu. –
Takva sam se rodila. Tokom obučavanja za Aurora dobijala sam najviše ocene iz
Prikrivanja i Maskiranja a da uopšte nisam učila, što je bilo sjajno.
– Ti si Auror? – Hari je bio vidno impresioniran. Jedina karijera koja ga je
zanimala posle Hogvortsa bila je da postane lovac na Mračne čarobnjake.
– Aha – reče Tonks ponosno. – I Kingsli takođe. On ima malo viši čin od mene,
naravno. Ja sam se kvalifikovala tek pre godinu dana. Gotovo sam pala na ispitima iz
Tajnosti i Uhođenja. Strašno sam trapava, jesi li čuo kako sam slomila onaj tanjir
kada smo stigli dole?
– Može li neko da nauči da bude metamorfomag? – upita je Hari, ispravivši se, i
potpuno zaboravivši na pakovanje.
Tonks se zakikota.
– Kladim se da ti ne bi smetalo kada bi ponekad mogao da sakriješ taj ožiljak, je
li?
Ona pogledom potraži ožiljak u obliku munje na Harijevom čelu.
– Ne, ne bi mi smetalo – promumla Hari, okrećući joj leđa. Nije voleo kad ljudi
zure u njegov ožiljak.
– Pa, bojim se da ćeš morati to da naučiš na teži način – reče Tonks. –
Metamorfomag se ne postaje, već rađa. Većina čarobnjaka mora da koristi štapić, ili
napitak, da promeni svoj izgled. Ali morali bismo već da krenemo, Hari, trebalo bi da
te spakujemo – dodade ona s prizvukom krivice u glasu, gledajući sav taj nered na
podu.
– Oh... da – reče Hari, zgrabivši još par knjiga.
– Ne budi glup, biće mnogo brže ako ja – pakuj se! – viknu Tonks i zamahnu
svojim štapićem preko poda jednim dugačkim talasastim potezom.
Knjige, odeća, teleskop i vage, sve zajedno polete u vazduh i popada gde koje u
kovčeg.
– Nije baš uredno – reče Tonks, prilazeći kovčegu da osmotri svu tu gomilu
unutra. – Moja mama ima taj dar da natera stvari da se srede same od sebe – čak joj
se i čarape uredno presaviju – ali ja nikada nisam uspela da ovladam tim činima... ona
to malo cimne zglobom... – Puna nade, Tonks cimnu štapićem uz malen trzaj.
Jedna od Harijevih čarapa slabašno se uzmigolji a zatim ponovo pade povrh
gomile u kovčegu.
– Pa, dobro – reče Tonks, zalupivši poklopac kovčega – Makar je sve unutra. A i
ovde bi dobrodošlo malo čišćenja. Uperi štapić u Hedvigin kavez. – Opustoši. –
Nekoliko peruški i brabonjaka nestade. – Pa, tako je malko bolje... nikad nisam baš
ovladala ovim činima za domaćice. Dakle – sve spakovano? Kotao? Metla? Hej!...
Vatrena strela?!
Oči joj se razrogačiše kad ugleda metlu u Harijevoj desnoj ruci. Bila je to metla
međunarodnog standarda, njegov ponos i dika, poklon od Sirijusa.
– A ja i dalje jašem Kometu dvesta šezdeset – reče Tonks ljubomorno. – Pa
dobro... štapić ti je još uvek u farmerkama? Zadnjica na mestu? Okej, idemo onda.
Lokomotor kovčeg.
Harijev kovčeg se podiže nekoliko centimetara u vazduh. Držeći svoj štapić kao
da je dirigentska palica, Tonks navede kovčeg da prelebdi preko sobe i kroz vrata
ispred njih, držeći Hedvigin kavez u desnoj ruci. Hari ju je pratio niza stepenice,
noseći svoju metlu.
Dole u kuhinji, Ćudljivko je napokon vratio svoje oko, koje se sada, posle
čišćenja, vrtelo tako brzo da je Hariju bilo mučno da gleda u njega. Kingsli Okovgrom
i Sterdžis Podmor proučavali su mikrotalasnu rernu, a Hestija Džouns se smejala
ljuštilici za krompir koju je pronašla dok je preturala po fiokama. Lupin je upravo
zapečatio pismo adresirano na Darslijeve.
– Odlično – reče Lupin, podigavši pogled kada Tonks i Hari uđoše u kuhinju. –
Imamo još oko minut, rekao bih. Verovatno bi trebalo da izađemo u baštu, kako bismo
bili spremni. Hari, ostavio sam pismo za tvoje tetku i teču, u kojem im poručujem da
ne brinu...
– Neće se oni brinuti – reče Hari.
– ... jer si ti na bezbednom...
– To će ih samo baciti u depresiju.
– ... i da ćete se videti sledećeg leta.
– Je l’ moram?
Lupin se nasmeši ali mu ne odgovori.
– Dođi ovamo, dečače – reče Ćudljivko, mahnuvši svojim štapićem Hariju da mu
priđe. – Moram da te Razočaram.
– Da me šta? – upita Hari nervozno.
– Razočaravalačka čin – reče Ćudljivko, pridigavši svoj štapić. – Lupin mi kaže
da imaš Nevidljivi ogrtač, ali on neće moći da ostane na tebi dok letimo: ovo će te
bolje zamaskirati. Eto sad...
On ga snažno lupi po glavi i Hari oseti čudno peckanje, kao da mu je Ćudljivko
upravo razbio jaje o glavu. Činilo se da po njegovom telu curi nešto hladno, tekući s
mesta gde ga je lupio štapić.
– Dobra čin, Ludooki – reče Tonks zadivljeno, zureći u Harijev stomak.
Hari spusti pogled na svoje telo, ili makar ono što je nekada bilo njegovo telo, jer
više nimalo nije ličilo na sebe. Nije bilo nevidljivo, ono je prosto preuzelo boju i
teksturu kuhinjskih plakara iza njega. Činilo mu se kao da je postao ljudski kameleon.
– Hajde – reče Ćudljivko, otključavši zadnja vrata svojim štapićem.
Svi iskoračiše na teča-Vernonov sjajno održavan travnjak.
– Vedra noć – zahropta Ćudljivko, skenirajući nebesa svojim magičnim okom. –
Dobro bi nam došlo malo više oblaka da se sakrijemo. Dakle – zakevta on na Harija –
letećemo u zbijenoj formaciji. Tonks će biti odmah ispred tebe, budi joj za repom.
Lupin će te pokrivati odozdo. Ja ću biti iza tebe. Ostali će kružiti oko nas. Ne
razbijamo formaciju ni zbog čega, jesi li me razumeo? Ako neko od nas bude ubijen...
– Postoje li šanse da se to dogodi? – upita Hari obazrivo, ali ga je Ćudljivko
ignorisao.
– ... ostali će nastaviti da lete, bez zaustavljanja, ne razbijajući redove. Ako nas
sve pobiju, a ti, Hari, preživiš, zadnja straža čeka u pripravnosti da te preuzme. Samo
nastavi da letiš na istok, i oni će ti se pridružiti.
– Prestani s tim silnim veseljem, Ludooki, dečko će pomisliti da ovo ne shvatamo
ozbiljno – reče Tonks dok je privezivala Harijev kovčeg i Hedvigin kavez za nosila
koja su visila s njene metle.
– Samo izlažem dečaku plan – zareža Ćudljivko. – Naša dužnost je da ga bezbedno
dovedemo do glavnog štaba, a ako tom prilikom poginemo...
– Niko neće da pogine – reče Kingsli Okovgrom svojim dubokim, umirujućim
glasom.
– Uzjašite svoje metle, eno ga prvi signal! – oštro ih prekinu Lupin, pokazujući ka
nebu.
Visoko, visoko iznad njih među zvezdama zasja mlaz jarkocrvenih varnica. Hari ih
istog trena prepozna kao signale ispaljene iz čarobnih štapića. On prebaci levu nogu
preko svoje Vatrene strele, čvrsto je zgrabi za dršku i oseti kako ona tek neznatno
podrhtava, kao da je i sama željna da se ponovo vine u vazduh.
– Drugi signal, krećemo! – reče Lupin glasno, kada još varnica, ovoga puta
zelenih, eksplodira visoko iznad njih.
Hari se iz sve snage odrazi od zemlje. Hladan noćni vazduh poče da mu šiba kroz
kosu dok su se uredne četvrtaste bašte Šimširove ulice gubile ispod njega, smanjujući
se velikom brzinom u svojevrstan pačvork zelenog i crnog, i svaka pomisao na
Ministarstvo izbrisa mu se iz uma, kao da su pod naletom vazduha oduvane iz njegove
glave. Osećao se kao da će mu srce pući od zadovoljstva: ponovo leti, leti što dalje
od Šimširove ulice, kao što je maštao čitavo leto, ide svom domu... na nekoliko
veličanstvenih trenutaka činilo se kao da su svi njegovi problemi utonuli u ništavilo,
sasvim beznačajni pod nepreglednim zvezdanim nebom.
– Skreni naglo levo, naglo levo, neki Normalac gleda gore! – viknu Ćudljivko iza
njega. Tonks skrenu, a Hari za njom, posmatrajući svoj kovčeg kako se mahnito klati
ispod njene metle. – Treba nam veća visina... popnimo se još pola kilometra!
Harijeve oči počeše da suze od hladnoće dok su jezdili naviše. Nije mogao da
vidi ispod sebe ništa osim sitnih tačkica svetla koje su predstavljale farove kola i
ulične svetiljke. Dva sićušna svetla mogla su da budu i farovi teča Vernonovih kola...
Darslijevi se sada verovatno već vraćaju svojoj praznoj kući, ispunjeni besom zbog
nepostojećeg takmičenja za najbolji travnjak... i Hari se naglas nasmeja na tu pomisao,
ali glas mu zagluši lepetanje odora ostalih letača, škripanje nosila koja su pridržavala
njegov kovčeg i kavez, i fijuk vetra u ušima dok su brzali kroz vazduh. Mesecima se
nije osetio ovoliko živim, niti ovoliko srećnim.
– Južno! – povika Ludooki. – Grad pred nama!
Oni skrenuše udesno, kako bi izbegli da prelete direktno iznad treperave paukove
mreže svetala ispod njih.
– Skrenite jugoistočno i nastavite da se penjete u visinu, vidim tamo jedan nizak
oblak u kome možemo da se sakrijemo! – viknu Ćudljivko.
– Nećemo ići kroz oblake! – povika Tonks ljutito. – Skroz ćemo se skvasiti,
Ludooki!
Hariju je laknulo kada ju je čuo da to kaže. Već je počinjao da gubi osećaj u
šakama, svijenim oko drške njegove Vatrene strele. Bilo mu je žao što se nije setio da
navuče jaknu – počinjao je da se trese.
Malo-malo pa bi promenili kurs, rukovodeći se uputstvima Ludookog. Hari je
čkiljio, suočen s naletom ledenog vetra, od kojeg su uši počele da ga bole. Koliko je
mogao da se seti, samo mu je još jednom prilikom bilo ovako hladno na metli, tokom
utakmice kvidiča protiv Haflpafa za vreme njegove treće godine na Hogvortsu, a koja
se igrala usred oluje. Njegova pratnja je kružila oko njega poput gomile džinovskih
ptica grabljivica. Hari je izgubio svaki pojam o vremenu. Pitao se koliko dugo već
lete; činilo mu se da je prošlo sat vremena.
– Skrećemo jugozapadno! – viknu Ćudljivko. – Hoćemo da izbegnemo autoput!
Hari je sada bio toliko smrznut, da je čežnjivo razmišljao o udobnoj, suvoj
unutrašnjosti kola koja su promicala ispod njih, a onda, još čežnjivije, pomisli na fluprašak.
Možda je tumbanje kroz ognjišta i bilo neprijatno, ali mu je makar bilo toplo
među plamenovima... Kingsli Okovgrom prolete pored njega, a njegova crna ćela i
minđuša diskretno su se presijavali na mesečini... sada je Emelina Vens bila s njegove
desne strane, s isukanim štapićem u ruci, gledajući levo-desno... a zatim i ona prelete
preko njega, da bi je zamenio Sterdžis Podmor...
– Bilo bi pametno da se malo vratimo unazad, tek da se osiguramo da nas niko ne
prati! – povika Ćudljivko.
– JESI LI TI BRE LUD, LUDOOKI? – vrisnu Tonks s pročelja. – Svi smo se
sledili na ovim metlama! Ako nastavimo da skrećemo s putanje, nećemo stići tamo do
iduće nedelje! Uostalom, samo što nismo stigli!
– Vreme je da počnemo s prizemljenjem! – dopre do njega Lupinov glas. – Hari,
prati Tonks!
Hari poče da ponire za njom. Zaputiše se ka najvećoj skupini svetala koju je dotad
video. Bila je to ogromna izukrštana masa, prepuna svetlećih linija i raskrsnica,
pomešanih s delovima potpunog crnila. Leteli su sve niže i niže, dok Hari nije uspeo
da razazna pojedinačne farove i ulične svetiljke, dimnjake i televizijske antene. Silno
je želeo da sleti na tlo, mada mu se činilo da će neko morati da ga odmrzava s njegove
metle.
– Eto nas! – povika Tonks, i nekoliko trenutaka kasnije ona slete.
Hari se spusti tik pored nje i sjaha s metle na proplanku nekošene trave usred
malenog trga. Drhteći, Hari se osvrnu oko sebe. Garave fasade okolnih kuća nisu
obećavale dobrodošlicu. Neke od njih su imale polomljene prozore koji su tupo
svetlucali pod svetlom uličnih lampi, sa mnogih vrata boja se ljuštila, a ispred
nekoliko ulaznih stepeništa stajale su gomile đubreta.
– Gde smo to mi? – upita Hari, ali mu Lupin tiho reče: – Sačekaj koji minut.
Ćudljivko je hladnim prstima preturao po odori.
– Evo ga – promrmlja on, podižući visoko u vazduh nešto što je ličilo na srebrni
upaljač za cigarete, i pritisnu dugme na njemu.
Najbliža ulična svetiljka ugasi se uz prasak. On ponovo pritisnu Ugasivač, i
sledeća lampa se ugasi. Nastavio je da pritiska dok sve ulične svetiljke na trgu nisu
bile ugašene, te je jedino svetlo dopiralo kroz prozore prekrivene zavesama i od
srpastog meseca iznad njihovih glava.
– Pozajmio sam ga od Dambldora – zareža Ćudljivko, strpavši Ugasivač u džep. –
On će se pobrinuti za sve Normalce koji gledaju kroz prozor, vidiš? Hajde sada, brzo.
Ćudljivko uze Harija za ruku i povede ga travnatom poljanom, pa preko ulice do
trotoara. Lupin i Tonks su ih u stopu pratili, noseći Harijev kovčeg između sebe,
okruženi ostalim pripadnicima garde s isukanim štapićima.
S gornjeg prozora najbliže kuće dopiralo je prigušeno bubnjanje muzičkog stuba.
Iz pravca gomile nabreklih kesa za đubre, nagomilanih odmah iza slomljene kapije,
osećao se oštar miris istrulelog smeća.
– Ovde – promrmlja Ćudljivko, gurnuvši parče pergamenta ka Harijevoj
Razočaranoj ruci, prinevši vrh svog upaljenog štapića ka njemu, kako bi osvetlio
napisane reči. – Brzo pročitaj i upamti.
Hari spusti pogled na list papira. Uzak rukopis bio mu je maglovito poznat. Na
njemu je pisalo:

Sedište Reda Feniksa može se naći u Ulici Grimold broj 12 u Londonu.

4. Ulica Grimold, broj dvanaest



– Šta je to Red Fe...? – poče Hari.
– Ne ovde, dečače! – zareža Ćudljivko. – Sačekaj da uđemo!
On uze komadić pergamenta iz Harijeve ruke i zapali ga vrhom svog štapića. Dok
se poruka uvijala u plamenovima i polako padala na tlo, Hari se ponovo osvrnu na
obližnje kuće. Stajali su ispred broja jedanaest. Pogleda nalevo i spazi broj deset.
Zdesna je pak bio broj trinaest.
– Ali gde je...?
– Razmisli o onome što si upravo memorisao – reče Lupin tiho.
Hari razmisli, i samo što se setio dela o Ulici Grimold broj dvanaest između
brojeva jedanaest i trinaest pojaviše se izubijana vrata, a ubrzo za njima prljavi
zidovi i prašnjavi prozori. Kao da se između dve zgrade naduvala još jedna, izguravši
sebi s puta kuće s obe strane. Hari je zijao u nju. Muzički stub u broju jedanaest
nastavio je ritmično da bubnja. Očigledno, Normalci u kući ništa nisu osetili.
– Hajde, požuri – zareža Ćudljivko, gurnuvši Harija s leđa.
Hari se pope uz trošne kamene stepenike, zureći u tek materijalizovana vrata.
Njihova crna farba bila je izlizana i izgrebana. Srebrni zvekir bio je u obliku izuvijane
zmije. Nije bilo nikakve ključaonice, niti proreza za pisma.
Lupin izvuče štapić i jedanput udari po vratima. Hari začu mnogo glasnih, metalnih
škljocaja i nešto nalik na čangrljanje lanaca. Vrata se uz škripu otvoriše.
– Brzo uđi, Hari – prošaputa Lupin – ali ne idi predaleko unutra, i ništa ne diraj.
Hari zakorači preko praga u gotovo potpunu tminu predvorja. Namirisao je vlagu,
prašinu i sladunjav zadah truleži: čitavo mesto ostavljalo je dojam napuštene zgrade.
On se osvrnu preko ramena i vide ostale kako ulaze za njim, Lupin i Tonks noseći
njegov kovčeg i Hedvigin kavez. Ćudljivko je stajao na najvišem stepeniku ispred
vrata, oslobađajući kugle svetlosti koje je Ugasivačem ukrao iz uličnih lampi. One
odleteše nazad do sijalica, i ceo trg iznenada obasja narandžasta svetlost, pre nego što
Ćudljivko kroči unutra i zatvori ulazna vrata za sobom, tako da predvorje utonu u
potpunu tminu.
– Evo...
On potapša Harija po glavi svojim štapićem. Hari ovoga puta oseti kao da mu niz
leđa curi nešto toplo, i shvati da mora da je upravo oslobođen Razočaravalačke čini.
– Sada svi ostanite mirni, da obezbedim malo svetlosti ovde – prošaputa
Ćudljivko.
Prigušeni glasovi ostalih odzvanjali su čudnovato zloslutno u Hariju. Činilo mu se
kao da su ušli u kuću osobe na samrti. On začu mek siktav zvuk, a onda starinske
plinske lampe duž zidova polako oživeše, bacajući treperavu, nestvarnu svetlost po
oljuštenim tapetima i pohabanom tepihu dugačkog, sumornog hodnika, gde je
paučinasti luster osvetljavao od starosti pocrnele portrete koji su ukrivo visili po
zidovima. Hari začu trčkaranje ispod podnih dasaka. I luster i svećnjak na obližnjem
rasklimatanom stolu bili su u obliku zmija.
Začuše se užurbani koraci, i Ronova majka, gospođa Vizli, izjuri na vrata na
drugom kraju predvorja. Dok im se hitro približavala zračila je dobrodošlicom, mada
je Hari primetio da je mršavija i bleđa nego prošli put kad ju je video.
– Oh, Hari, baš je divno što te vidim! – prošaputa ona, privukavši ga u rebrolomni
zagrljaj, a zatim ga udalji od sebe na rukohvat i kritički mu objasni: – Deluješ mršavo.
Treba da te nahranimo, ali bojim se da ćeš morati da sačekaš do večere.
Zatim se okrete grupici čarobnjaka iza njega i užurbanim glasom šapnu: – Upravo
je stigao, sastanak je već počeo.
Čarobnjaci iza Harija redom zažagoriše zainteresovano i uzbuđeno, i prođoše
pored njega ka vratima kroz koja je gospođa Vizli upravo ušla. Hari krenu za
Lupinom, ali ga gospođa Vizli zadrža.
– Ne, Hari, sastanak je isključivo za članove Reda. Ron i Hermiona su gore,
možeš s njima da sačekaš kraj sastanka, a onda ćemo da večeramo. I govori tiho dok
si u hodniku – dodade ona hitrim šapatom.
– Zašto?
– Da se ništa ne bi probudilo.
– Kako to misl...?
– Objasniću ti kasnije, moram da požurim. Trebalo bi da sam na sastanku – samo
da ti pokažem gde ćeš spavati.
Stavivši kažiprst na usne, ona ga na prstima povede pored ogromnih, dugačkih, od
moljaca izjedenih zavesa. Hari je pretpostavljao da se iza njih nalaze još jedna vrata.
Zatim prođoše pored velikog stalka za kišobrane, koji je izgledao kao da je napravljen
od trolovske noge, pre nego što se popeše uz mračno stepenište, prošavši pored reda
odsečenih smanjenih glava izdignutih na postoljima duž zida. Približivši se da ih
ispita, Hari shvati da su glave pripadale kućnim vilenjacima. Sve do jedne su imale
identičan nos nalik prasećoj njušci.
Harijeva zbunjenost rasla je sa svakim njegovim korakom. Šta, za ime sveta, traže
u kući koja izgleda kao da pripada nekom od Najmračnijih čarobnjaka?
– Gospođo Vizli, šta...?
– Ron i Hermiona će ti sve objasniti, dušice, ja stvarno moram da idem –
prošaputa gospođa Vizli rasejano. – Eto... – stigli su do drugog sprata. – ... tvoja soba
je kroz vrata desno. Pozvaću te kada sve bude gotovo.
I ona žurno strča nazad niz stepenice.
Hari pređe preko oronulog hodnika, okrenu kvaku u obliku zmijske glave, i otvori
vrata.
Na tren obuhvati prizor sumorne spavaće sobe s dva kreveta i visokom tavanicom,
a onda se začu glasan cvrkut, praćen još glasnijim krikom, i vidno polje mu potpuno
ispuni velika količina izuzetno guste kose. Hermiona mu se baci u zagrljaj, gotovo ga
oborivši, dok je Ronova sićušna sova, Prasvidžen, uzbuđeno kružila oko njihovih
glava.
– HARI! Rone, stigao je, Hari je stigao! Nismo te čuli kad si ušao! Oh, kako si?
Jesi li dobro? Da li si ljut na nas? Kladim se da jesi, znam da su naša pisma bila
beskorisna – ali ništa nismo smeli da ti kažemo. Dambldor nas je naterao da se
zakunemo da nećemo, oh, a imamo toliko toga da ti ispričamo, a i ti nama, o
dementorima! Kada smo čuli... i to saslušanje u Ministarstvu – to je prosto
skandalozno, sve sam lepo proverila u knjigama, ne mogu da te izbace iz škole, ne
smeju, postoji stavka u Dekretu o ograničenju maloletničkog čarobnjaštva, koja
određuje korišćenje magije u situacijama kad je nečiji život u opasnosti...
– Pusti čoveka da diše, Hermiona – reče Ron kezeći se, i zatvori vrata za Harijem.
Činilo se da je porastao još nekoliko centimetara za ovih mesec dana koliko se nisu
videli, zbog čega je izgledao viši i krakatiji no ikad, iako su mu dugački nos,
jarkocrvena kosa i pegice na licu ostali isti.
Još uvek ozarena od sreće, Hermiona pusti Harija, ali pre nego što je stigla još
nešto da zausti začu se mek fijuk, i nešto belo dolete s vrha mračnog ormana i nežno se
spusti na Harijevo rame.
– Hedviga!
Dok ju je Hari gladio po perju, snežnobela sova škljocnu kljunom i u znak pažnje
mu gricnu uvo.
– Potpuno je poludela – reče Ron. – Samo što nas nije ubila kljucanjem kada je
donela tvoje poslednje pismo, vidi samo ovo...
On pokaza Hariju kažiprst svoje desne šake, na kome se nalazila napola zarasla,
ali očigledno duboka posekotina.
– O, da – reče Hari. – Izvinite zbog toga, ali sam zahtevao odgovore, znate...
– A mi smo hteli da ti ih damo, druže – reče Ron. – Hermiona je izludela, stalno je
ponavljala da ćeš da učiniš nešto glupo i sumanuto ako ostaneš zarobljen tamo sasvim
sâm, bez ikakvih vesti, ali nas je Dambldor naterao da se...
– ... zakunete da mi ništa nećete reći – dovrši Hari rečenicu umesto njega. – Da,
Hermiona mi je već rekla.
Toplina koja ga je obuzela pred prizorom njegovih najboljih prijatelja ugasi se, a
nešto ledeno poplavi mu stomak. Iznenada – posle mesec dana čežnje da ih vidi –
najviše je želeo da ga Ron i Hermiona ostave samog.
Nasta napeta tišina, tokom koje je Hari gotovo mahinalno mazio Hedvigu, ne
gledajući u njih dvoje.
– Izgleda da je mislio da će tako biti najbolje – reče Hermiona gotovo bez daha. –
Dambldor, to jest.
– Aha – reče Hari. Primetio je da i njene ruke nose tragove Hedviginog kljuna, i
da mu nimalo nije žao.
– Pretpostavljam da je mislio da si najbezbedniji s Normalcima... – poče Ron.
– Je li? – reče Hari, podigavši obrve. – Jesu li nekoga od vas dvoje napali
dementori ovoga leta?
– Pa, ne... ali baš zato je naredio ljudima iz Reda Feniksa da te neprekidno prate...
Hari oseti kako mu nešto snažno poskoči u stomaku, kao da je upravo promašio
stepenik prilikom silaženja. Dakle, svi su znali da je on pod prismotrom, osim njega.
– Međutim, nije se pokazalo toliko efikasnim, zar ne? – reče Hari, čineći sve da
mu glas ostane miran. – Ipak sam morao sâm da se brinem o sebi, je li tako?
– Bio je tako ljut – reče Hermiona, gotovo sa strahopoštovanjem. – Dambldor.
Videli smo ga. Kada je saznao da je Mandangus otišao pre kraja svoje smene.
Izgledao je zastrašujuće.
– Pa, meni je drago što je otišao – reče Hari ledeno. – Da nije, ne bih bio
primoran da koristim magiju, i Dambldor bi me verovatno celo leto zadržao u
Šimširovoj ulici.
– Zar se... zar se ne brineš makar malo zbog saslušanja u Ministarstvu magije? –
upita Hermiona tiho.
– Ne – prkosno slaga Hari. On im okrenu leđa, osvrćući se oko sebe s Hedvigom
koja se zadovoljno ugnezdila na njegovom ramenu, ali činilo se da će mu ova soba
teško podići moral. Bila je memljiva i mračna. Jedino je prazna površina platna u
ukrasnom ramu remetila ogoljenost zidova koji su se ljuštili, a Hariju se, dok je
prolazio pored njega, učini da čuje nekoga ko vreba van vidokruga, i kikoće se.
– A zašto je Dambldor bio toliko rešen da to krije od mene? – upita Hari, još uvek
se svojski trudeći da mu glas ostane neusiljen. – Da li ste se... ovaj... uopšte i
potrudili da ga to pitate?
On podiže glavu taman na vreme da spazi kako njih dvoje razmenjuju poglede koji
mu rekoše da se ponaša baš kao što su se bojali da će se ponašati. To mu nimalo nije
pomoglo da zauzda bes.
– Rekli smo Dambldoru da hoćemo da ti kažemo šta se zbiva – reče Ron. –
Stvarno jesmo, druže. Ali on je sada veoma zauzet, videli smo ga samo dvaput otkako
smo došli ovamo, a on nije imao mnogo vremena, samo nas je naterao da se zakunemo
da ti nećemo otkriti ništa važno kada ti budemo pisali; rekao je da bi sove mogle da
budu presretnute.
– Ipak je mogao nekako da me drži u toku, da je to hteo – reče Hari odsečno. –
Nemojte mi reći da on ne zna za načine slanja poruka bez sova.
Hermiona baci pogled ka Ronu, a zatim reče: – I ja sam to pomislila. Ali je on
hteo da ti ništa ne znaš.
– Možda misli da mi se ne može verovati – reče Hari, posmatrajući izraze
njihovih lica.
– Ne budi glup – reče mu Ron, delujući krajnje uznemireno.
– Ili da ne umem da se staram o sebi.
– Naravno da to ne misli! – reče Hermiona zabrinuto.
– Pa zašto sam ja morao da ostanem kod Darslijevih, dok ste vas dvoje mogli da
učestvujete u svemu što se ovde zbiva? – upita Hari, a reči su mu ubrzano sustizale
jedna drugu, postajući sve glasnije. – Kako to da je vama dvoma dozvoljeno da znate
sve što se ovde događa?
– Nije nam dozvoljeno! – prekide ga Ron. – Mama nas ne pušta blizu dok su
sastanci, kaže da smo previše mladi...
Ali pre nego što je i sâm postao svestan šta radi, Hari poče da urla.
– DAKLE, NISTE BILI NA SASTANCIMA, VRLO VAŽNO! IPAK, BILI STE
OVDE, ZAR NE? IPAK STE BILI ZAJEDNO! JA SAM BIO UTAMNIČEN KOD
DARSLIJEVIH ČITAVIH MESEC DANA! A USPEO SAM DA SE IZBORIM S
MNOGO OPASNIJIM STVARIMA NEGO VAS DVOJE ZAJEDNO, I DAMBLDOR
TO ZNA – KO JE SPASAO KAMEN MUDROSTI? KO SE OSLOBODIO RIDLA?
KO VAS JE OBOJE SPASAO OD DEMENTORA?
Svaka gorka i zlovoljna misao koja je Hariju pala na pamet u proteklih mesec
dana pokulja sada iz njega: njegova frustriranost zbog odsustva vesti, bolna spoznaja
da su oni bili tu zajedno bez njega, bes što se na njega motrilo a da mu to niko nije
rekao – sva ta osećanja, kojih se pomalo stideo, napokon raskinuše spone koje su ih
sputavale. Hedviga se uplaši od siline buke, i odleprša nazad na vrh ormana.
Prasvidžen zaplašeno zacvrkuta i poče još brže da im zuji oko glava.
– KO JE PROŠAO PORED ZMAJEVA I SFINGI, I SVIH DRUGIH GADNIH
STVARI PROŠLE GODINE? KO JE VIDEO NJEGA KAKO SE VRAĆA U ŽIVOT?
KO JE MORAO DA MU POBEGNE? JA!
Ron je prosto stajao u mestu, napola otvorenih usta, bez reči, očigledno zatečen,
dok je Hermiona izgledala kao da je na ivici suza.
– ALI ZAŠTO BIH JA ZNAO ŠTA SE DEŠAVA? ŠTO BI SE IKO POTRUDIO
DA MI KAŽE ŠTA SE ZBIVA?
– Hari, hteli smo da ti kažemo, stvarno jesmo... – poče Hermiona.
– OČIGLEDNO NISTE DOVOLJNO HTELI, INAČE BISTE MI POSLALI
SOVU, ALI VAS JE DAMBLDOR NATERAO DA SE ZAKUNETE...
– Pa, i jeste...
– ČETIRI NEDELJE SAM BIO ZAROBLJEN U ŠIMŠIROVOJ ULICI, KRAO
NOVINE IZ KANTI ZA ĐUBRE NE BIH LI SAZNAO ŠTA SE TO ZBIVA...
– Nameravali smo...
– PRETPOSTAVLJAM DA STE SE SILNO ZABAVLJALI, JE LI, SVI
OKUPLJENI OVDE...
– Nismo, stvarno...
– Hari, stvarno nam je žao! – reče Hermiona očajnički, a oči su joj se caklile od
suza. – Potpuno si u pravu, Hari... i ja bih bila besna da se to meni desilo!
Hari je prostreli pogledom, još uvek duboko dišući, a zatim im ponovo okrenu
leđa i poče da se šetka levo-desno. Hedviga sumorno huknu s vrha ormana. Nasta dug
tajac, koji je prekidala samo žalosna škripa podnih dasaka ispod Harijevih stopala.
– I šta je ovo mesto, uopšte? – obrecnu se on na Rona i Hermionu.
– Glavno sedište Reda Feniksa – odgovori Ron kao iz topa.
– Hoće li se iko potruditi da mi kaže šta je uopšte Red Feniksa...?
– To je tajno društvo – brzo će Hermiona. – Dambldor je glavnokomandujući, on
ga je i osnovao. To su ljudi koji su se prošli put borili protiv Znaš-Već-Koga.
– Ko je sve u njemu? – upita Hari, zastavši na tren s rukama u džepovima.
– Pa, gomila ljudi...
– Mi smo ih upoznali jedno dvadesetak – reče Ron – ali mislimo da ih ima više.
Hari ih mrko pogleda.
– Dakle? – navaljivao je on, gledajući čas u jedno, čas u drugo.
– Ovaj – reče Ron. – Dakle šta?
– Voldemor! – reče Hari besno, a Ron i Hermiona se trgoše. – Šta se događa? Šta
je naumio? Gde se nalazi? Šta preduzimamo da bismo ga zaustavili?
– Već smo ti rekli, Red nam ne dopušta da prisustvujemo njihovim sastancima –
reče Hermiona nervozno. – Tako da ne znamo detalje – ali imamo neku uopštenu ideju
– dodade ona žurno, videvši izraz na Harijevom licu.
– Vidiš, Fred i Džordž su izumeli produžne uši – reče Ron. – Stvarno su korisne.
– Produžne...?
– Uši, aha. Samo smo u poslednje vreme prestali da ih koristimo jer je mama
saznala i pomahnitala. Fred i Džordž su morali sve da ih sakriju, da ih mama ne bi
bacila. Ali smo štošta saznali pomoću njih, pre nego što je mama shvatila šta se zbiva.
Znamo da neki članovi Reda uhode poznate Smrtoždere, beleže njihovo kretanje, znaš
već...
– Neki od članova rade na regrutovanju novih ljudi u Red... – dodade Hermiona.
– A neki od njih stražare nad nečim – reče Ron. – Stalno govore o smenama straže.
– A da to nisam možda bio ja? – upita Hari sarkastično.
– A, da – reče Ron, s izrazom sporog poimanja na licu.
Hari frknu. On obiđe još jedan krug oko sobe, gledajući svuda sem u Rona i
Hermionu. – Pa, šta ste vas dvoje radili, ako vam nije bilo dozvoljeno da
prisustvujete sastancima? – zahtevao je on da zna. – Napisali ste mi da ste veoma
zauzeti.
– I jesmo – reče Hermiona hitro. – Raščišćavali smo kuću od gamadi, prazna je
već godinama i raznorazne živuljke počele su da se množe ovde. Uspeli smo da
raščistimo kuhinju, većinu spavaćih soba, a mislim da treba da završimo sa salonom
sutr-AAAAUH!
Uz dva glasna praska, Fred i Džordž, Ronova starija braća blizanci, stvoriše se
niotkuda nasred sobe. Prasvidžen zacvrkuta mahnitije no ikad i odmagli da se pridruži
Hedvigi povrh ormana.
– Prestanite s tim! – slabašno će Hermiona blizancima, koji su bili jarkocrvene
kose kao Ron, mada zdepastiji i malčice niži od njega.
– Zdravo, Hari – reče Džordž, cereći mu se. – I učinilo nam se da smo čuli tvoj
milozvučni glas.
– Ne valja ti da tako zadržavaš bes u sebi, Hari, bolje sve to izbaci napolje – reče
Fred, takođe se cereći. – Mislim da ipak ima nekoliko ljudi u krugu od pedesetak
kilometara koji te nisu čuli.
– Dakle, vas dvojica ste položili ispit iz Prebacivanja? – upita Hari mrzovoljno.
– S najvišim ocenama – reče Fred, koji je držao nešto što je ličilo na veoma
dugačku nit boje mesa.
– Trebalo bi vam manje od trideset sekundi da siđete niza stepenice – reče Ron.
– Vreme su galeoni, batice – reče Fred. – Svejedno, Hari, ometaš nam prijem.
Produžne uši – dodade on kao odgovor na Harijeve podignute obrve, i pridiže nit, za
koju Hari tad primeti da se proteže do hodnika. – Pokušavamo da čujemo šta se zbiva
dole.
– Bolje bi vam bilo da se pripazite – reče Ron, zureći u produžno uvo – jer ako
mama ponovo spazi jedno od tih...
– Vredi rizikovati, ovaj sastanak je jedan od važnijih – reče Fred.
Vrata se otvoriše, i na njima se pojavi duga griva crvene kose.
– Oh, zdravo Hari! – veselo reče Džini, Ronova mlađa sestra. – I učinilo mi se da
sam čula tvoj glas.
Okrenuvši se ka Fredu i Džordžu, ona reče: – Nema šanse s produžnim ušima,
stavila je Neprobojnu čin na kuhinjska vrata.
– Otkud znaš? – upita Džordž snuždeno.
– Tonks mi je rekla kako da otkrijem – odgovori Džini. – Samo baciš nešto ka
vratima, i ako to ne uspe da dodirne vrata, ona su Neprobojna. Bacala sam
balegobombe na njih s vrha stepeništa, a one bi samo odletele dalje, tako da nema
šanse da će produžne uši uspeti da se podvuku ispod vrata.
Fred duboko uzdahnu.
– Šteta. A baš me je interesovalo da saznam šta je stari Snejp naumio.
– Snejp! – brzo će Hari. – On je ovde?
– Aha – reče Džordž, pažljivo zatvorivši vrata i sedajući na jedan od kreveta.
Fred i Džini učiniše isto. – Podnosi izveštaj. Strogo poverljivo.
– Som jedan – reče Fred nehajno.
– On je sad na našoj strani – negodovala je Hermiona.
Ron frknu. – To ga ne sprečava da bude som. Kako nas samo gleda svaki put kad
se sretnemo.
– Ni Bil ga ne voli – reče Džini, kao da je time diskusija završena.
Hari nije bio siguran da se gnev u njemu potpuno smirio, ali silna žeđ za
informacijama sada je nadjačala njegovu potrebu da nastavi da se dere. On utonu u
krevet.
– Da li je i Bil ovde? – upita. – Zar on ne radi u Egiptu?
– Prihvatio je kancelarijski posao kako bi mogao da se vrati kući i radi za Red –
reče Fred. – Kaže da mu nedostaju grobnice, ali – on se zlobno iskezi – ovaj novi
posao ima svoje prednosti.
– Kako to misliš?
– Sećaš se stare dobre Fler Delaker? – upita Džordž. – Zaposlila se u Gringotsu
kako bi poprafila sfoje posnafanje ingleskog...
– A Bil joj drži sijaset privatnih časova – zakikota se Fred.
– I Čarli je u Redu – reče Džordž – ali je još uvek u Rumuniji. Dambldor hoće da
regrutuje što više stranih čarobnjaka, tako da se Čarli trudi da uspostavi neke kontakte
s njima u svojim slobodnim danima.
– Zar ne bi Persi mogao to da uradi? – upita Hari. Poslednje što je čuo o trećem
bratu Vizlijevih bilo je da radi u Odseku za međunarodnu magijsku saradnju
Ministarstva magije.
Na te Harijeve reči, svi Vizlijevi i Hermiona razmeniše značajne mučne poglede.
– Šta god radio, ne spominji Persija pred mamom i tatom – reče Ron Hariju
nervoznim glasom.
– Zašto?
– Jer svaki put na spomen Persijevog imena tata slomi sve što trenutno drži u
rukama, a mama počne da plače – objasni Fred.
– Stvarno je užasno – reče Džini tužno.
– Ja mislim da je sjajno što smo ga se ratosiljali – reče Džordž, s ružnom
grimasom koja mu nimalo nije priličila.
– Šta se dogodilo? – upita Hari.
– Persi i tata su se posvađali – reče Fred. – Nikad nisam video tatu da se s nekim
tako svađa. Obično je mama ta koja urla.
– Bilo je to prve nedelje po završetku školske godine – reče Ron. – Upravo smo
se spremali da dođemo ovamo i pridružimo se Redu. Persi se vratio kući i saopštio
nam da je unapređen.
– Mora da se šališ?!
Iako je savršeno dobro znao koliko je Persi ambiciozan, Hari je stekao utisak da
se Persi nije baš proslavio svojim prvim poslom u Ministarstvu magije. Persi je
napravio prilično veliki previd kada nije primetio da njegovog šefa kontroliše Lord
Voldemor (iako Ministarstvo nije poverovalo u to – oni su mislili da je gospodin
Čučanj prosto poludeo).
– Da, svi smo se prilično iznenadili – reče Džordž – jer je Persi upao u silne
nevolje zbog Čučnja, bio je i pod istragom i šta sve ne. Rekli su da je Persi morao da
primeti da je Čučanj malo šenuo, i potom da obavesti nadležne organe. Ali znaš ti
Persija, Čučanj ga je postavio da bude glavni, tako da se nije bunio.
– Pa zašto su ga onda unapredili?
– To smo se i mi pitali – reče Ron, koji je izgledao veoma voljan da nastavi
uobičajeni razgovor sada kada je Hari prestao da viče. – Došao je kući veoma
zadovoljan sobom – čak zadovoljniji nego što je to inače bio, ako to uopšte možeš da
zamisliš – i rekao tati da mu je ponuđeno mesto u Fadžovom kabinetu. Stvarno veliki
uspeh za nekoga ko je tek pre godinu dana izašao s Hogvortsa: mlađi pomoćnik
ministra. Mislim da je očekivao da će tata biti impresioniran.
– Samo što tata nije bio impresioniran – nastavi Fred sumorno.
– Zašto? – upita Hari.
– Pa, čini se da je Fadž jurcao po Ministarstvu pokušavajući da se obezbedi da
niko nema nikakvog kontakta s Dambldorom – reče Džordž.
– Vidiš, Dambldor ovih dana nije baš u milosti Ministarstva – reče Fred. – Svi
misle da on samo traži nevolju kada priča da se Znaš-Već-Ko vratio.
– Tata kaže kako je Fadž svima stavio do znanja da svako ko stane na
Dambldorovu stranu može odmah da raščisti svoj sto – dodade Džordž.
– Problem je u tome što Fadž sumnja na tatu, zna da je prijatelj s Dambldorom, a i
oduvek je mislio kako je tata čudak, zbog njegove opsednutosti Normalcima.
– Ali kakve to veze ima s Persijem? – upita Hari, zbunjen.
– Doći ću i do toga. Tata smatra da Fadž hoće Persija među svojim osobljem samo
zato što namerava da ga upotrebi da špijunira sopstvenu porodicu – i Dambldora.
Hari prigušeno zviznu.
– Kladim se da se Persiju to svidelo.
Ron se pomalo šuplje nasmeja.
– Potpuno je podivljao. Rekao je – pa, rekao je gomilu užasnih stvari. Rekao je da
mora da se nosi s tatinom užasnom reputacijom još otkako se priključio Ministarstvu,
da tata nema nikakve ambicije i da smo zato oduvek – znaš već – nemamo mnogo
novca, hoću reći...
– Šta? – reče Hari u neverici, a Džini frknu poput besne mačke.
– Znam – reče Ron tihim glasom. – A postalo je još i gore. Rekao je tati da je idiot
što trčka za Dambldorom, da se Dambldor sve više uvaljuje u nevolju i da će i tata
pasti zajedno s njim, a da on – Persi – zna kome je odan, Ministarstvu. A ako mama i
tata žele da postanu izdajnici Ministarstva, on će se postarati da svi saznaju kako on
više ne pripada našoj porodici. I te iste večeri spakovao je svoje torbe i otišao. Sada
živi ovde, u Londonu.
Hari opsova sebi u bradu. Persi mu se oduvek najmanje dopadao od sve Ronove
braće, ali nikad nije ni pomišljao da će ovaj biti u stanju da kaže takve stvari
gospodinu Vizliju.
– Mama je otad van sebe – reče Ron. – Znaš već... plače i slično. Otišla je u
London da popriča s Persijem, ali joj je on zalupio vrata pred nosem. Ne znam šta
radi kad sretne tatu na poslu – verovatno ga ignoriše.
– Ali Persi mora znati da se Voldemor vratio – reče Hari polako. – Nije glup,
valjda zna da tvoji mama i tata ne bi rizikovali sve što imaju bez dokaza.
– Da, pa vidiš, i tvoje ime se umešalo u svađu – reče Ron, krišom pogledavši u
Harija. – Persi je rekao da je jedini dokaz tvoja reč i... pojma nemam... verovatno mu
se ona nije činila dovoljno pouzdanom.
– Persi veoma ozbiljno shvata napise u Dnevnom proroku – reče Hermiona
zajedljivo, a svi ostali potvrdno klimnuše glavama.
– O čemu to govorite? – upita Hari, osmotrivši ih sve redom. Svi su ga obazrivo i
oprezno posmatrali.
– Zar... zar nisi primao svoje primerke Dnevnog proroka? – upita ga Hermiona
nervozno.
– Da, jesam! – reče Hari.
– Jesi li ih – ovaj – temeljno iščitao? – upita Hermiona, još nervoznije.
– Ne od korice do korice – reče Hari, pravdajući se. – Da su nameravali da
izveste bilo šta o Voldemoru, bilo bi na naslovnoj strani, zar ne?
Ostali se trgoše na pomen tog imena. Hermiona žurno nastavi: – Pa, morao bi da ih
čitaš stranu po stranu da bi primetio, jer te... ovaj... spominju po nekoliko puta
nedeljno.
– Ali primetio bih...
– Ne, ako čitaš samo naslovnu stranu, ne bi – prekinu ga Hermiona, odmahujući
glavom. – Ne govorim o velikim člancima. Samo te spomenu, kao da si dežurna
pošalica.
– Kako to mi...?
– Stvarno su pakosni, pravo da ti kažem – reče Hermiona usiljeno mirnim glasom.
– Samo nastavljaju tragom Ritinih članaka.
– Ali ona ih više ne piše, zar ne?
– O, ne, ona je održala svoje obećanje; mada, iskreno rečeno, nije baš da je imala
izbora – dodade Hermiona zadovoljno. – Ali već je bila postavila temelje za ono što
ostali sada pokušavaju da urade.
– A to je šta? – upita Hari nestrpljivo.
– U redu, znaš kako je pisala da se stalno onesvešćuješ, i pričaš kako te boli
ožiljak, i slično?
– Da – reče Hari, znajući da neće skoro zaboraviti članke Rite Skiter o sebi.
– Pa, pišu o tebi kao da si neki poremećeni tip, željan da bude u centru pažnje, koji
zamišlja da je veliki tragični junak ili nešto slično – reče Hermiona veoma brzo, kao
da će Hariju biti manje neprijatno ako bude brže čuo te činjenice. – Stalno provlače
podrugljive komentare o tebi. Ako se pojavi neka izmišljena vest, oni kažu nešto u
stilu ’priča dostojna i samog Harija Potera’, a ako se neko povredi u nekoj čudnoj
nezgodi, napišu ’Nadajmo se da mu neće ostati ožiljak na čelu, inače ćemo biti
primorani i njega da obožavamo’...
– Ali ja ne želim da me iko obožava... – poče Hari žustro.
– Znam da ne želiš, Hari – hitro će Hermiona, delujući prestrašeno. – Znam, Hari.
Ali zar ne vidiš šta pokušavaju da urade? Hoće da te pretvore u nekog kome se ne
može verovati. Fadž stoji iza toga, kladim se u šta hoćeš. Žele da obični čarobnjaci
misle kako si ti neki glupi dečak, sprdnja od čoveka, koji priča sumanute priče jer mu
se dopada što je popularan i hoće da tako i ostane.
– Ja to nisam tražio – nisam hteo – Voldemor mi je ubio roditelje! – promuca
Hari. – Postao sam čuven jer mi je on pobio porodicu a mene nije mogao! Kome je
stalo da bude poznat po tome? Zar ne misliš da bih radije želeo da se to nikada nije...
– Znamo to, Hari – reče Džini iskreno.
– I, naravno, nisu izvestili ni reč o dementorima koji su te napali – nastavi
Hermiona. – Neko im je rekao da to zataškaju. To je trebalo da bude velika priča, tako
neobuzdani dementori. Nisu čak objavili ni da si prekršio Međunarodni statut o
tajnosti. Mislili smo da će makar to pustiti, jer bi se lepo uklopilo u sliku o tebi kao
nekom glupavom razmetljivcu. Mislimo da čekaju da te izbace, a onda će da iskoriste
priliku i navale sa svim tim – hoću reći, ako te izbace, naravno – dodade ona žurno. –
Stvarno ne bi trebalo da te izbace, ne ako se budu pridržavali sopstvenih zakona, jer
nemaju osnova za slučaj protiv tebe.
Ponovo su se vratili na temu saslušanja, a Hari nije hteo da razmišlja o tome. On
poče da smišlja novu temu za razgovor, ali mu trud uštede zvuk koraka koji je dopirao
s gornjeg stepeništa.
– O, ne.
Fred iz sve snage cimnu produžno uvo. Začu se još jedan glasan prasak, i on i
Džordž nestadoše. Koji trenutak kasnije, gospođa Vizli se pojavi na vratima spavaće
sobe.
– Sastanak je gotov, sada možete da siđete i večerate. Svi umiru od želje da te
vide, Hari. A ko je ostavio one silne balegobombe ispred kuhinjskih vrata?
– Krukšenks – reče Džini, i ne porumenevši. – Obožava da se igra s njima.
– Aha – reče gospođa Vizli – pomislila sam da ih je možda ostavio Kričer, on
stalno radi takve čudne stvari. Samo, ne zaboravite da tiho govorite dole u hodniku.
Džini, prljave su ti ruke, šta li si to radila? Molim te, idi ih operi pre večere.
Džini se nakezi ostalima i izađe iz sobe za majkom, ostavivši Harija samog s
Ronom i Hermionom. Oboje su ga obazrivo posmatrali, kao da se boje da će ponovo
početi da viče, sad kad su svi drugi otišli. Čim ih je video toliko nervozne, Hari se
malčice posrami.
– Čujte... – promrmlja on, ali Ron odmahnu glavom, a Hermiona tiho reče: – Znali
smo da ćeš biti ljut, Hari, ne krivimo te, ali moraš da razumeš da smo zaista pokušali
da ubedimo Dambldora...
– Da, znam – reče Hari kratko.
On potraži temu koja ne bi uključivala njihovog direktora, jer bi i najmanja
pomisao na Dambldora učinila da se gnev u njemu ponovo razbukti.
– Ko je Kričer? – upita.
– Kućni vilenjak koji živi ovde – reče Ron. – Pravi fijuk. Nikad nisam upoznao
nijednog njemu sličnog.
Hermiona se namršti na Rona.
– On nije fijuk, Rone.
– Njegova životna ambicija je da mu odseku glavu i stave je na ploču na zidu, baš
kao što su uradili i njegovoj majci – reče Ron iznervirano. – Da li je to normalno,
Hermiona?
– Pa... pa, ako i jeste pomalo čudan, to nije njegova krivica.
Ron prevrnu očima ka Hariju.
– Hermiona još nije digla ruke od UBLJUV-a.
– Ne zove se UBLJUV! – reče Hermiona vatreno. – To je Udruženje boraca za
ljudska prava ugroženih vilenjaka. I nisam u pitanju samo ja, Dambldor kaže da bismo
svi trebali da budemo ljubazni prema Kričeru.
– Da, da – reče Ron. – Hajde, idemo, umirem od gladi.
On ih povede kroz vrata u hodnik, ali pre nego što su stigli da se spuste niza
stepenice...
– Stani malo! – prodahta Ron, ispruživši ruku da zaustavi Harija i Hermionu pre
nego što načine još jedan korak. – Još uvek su u predvorju, možda ćemo uspeti nešto
da čujemo.
Njih troje pažljivo proviriše iznad ograde na stepenicama. Sumorno predvorje
bilo je prepuno veštica i čarobnjaka, uključujući celu Harijevu gardu. Nešto su se
uzbuđeno došaptavali. U samom centru grupice Hari spazi tamnu, masnu kosu i
istaknut nos svog najomraženijeg nastavnika na Hogvortsu, profesora Snejpa. Hari se
nagnu preko ograde. Bio je veoma zainteresovan da otkrije šta Snejp traži u Redu
Feniksa...
Tanka nit boje mesa spusti se Hariju pred oči. Podigavši pogled, on vide Freda i
Džordža na spratu iznad kako pažljivo spuštaju produžno uvo ka gomili ljudi u
polutami ispod njih. Međutim, trenutak kasnije, oni skupa krenuše ka ulaznim vratima i
nestadoše s vidika.
– Prokletstvo – začu Hari Freda kako šapuće, dok je ponovo namotavao produžno
uvo naviše.
Začuše ulazna vrata kako se otvaraju, a zatim zatvaraju.
– Snejp nikada ne jede ovde – reče Ron tiho Hariju. – Hvala bogu. Ajde, idemo.
– I ne zaboravi da tiho govoriš dole u hodniku, Hari – prošaputa Hermiona.
Dok su prolazili pored prepariranih glava kućnih vilenjaka poređanih duž zida,
videše Lupina, gospođu Vizli i Tonks kod ulaznih vrata, kako magijom zatvaraju
njihove mnogobrojne brave i reze za onima koji su upravo otišli.
– Mi ćemo jesti dole u kuhinji – prošaputa gospođa Vizli, susrevši ih u podnožju
stepenica. – Hari, dušo, ako bi bio ljubazan da na prstima prođeš kroz hodnik na ova
vrata ovamo...
TRAS!
– Tonks! – povika gospođa Vizli očajno, okrenuvši se da pogleda iza sebe.
– Žao mi je! – zavapi Tonks, koja je ležala ispružena na podu. – To je zbog onog
glupavog stalka za kišobrane, ovo je drugi put da sam se spotakla o...
Ali njene dalje reči zagluši užasan prodorni krik od koga se ledila krv u žilama.
Od moljaca izjedene somotske zavese pored kojih je Hari ranije prošao
razmakoše se, ali se iza njih nisu nalazila vrata. Na delić sekunde Hariju se učini da
gleda kroz prozor, prozor sa čije se druge strane nalazi starica s crnom kapom koja
vrišti i krešti kao da je neko muči – a onda shvati da je to samo portret u prirodnoj
veličini, ali najrealističniji i najneprijatniji portret koji je ikad u životu video.
Starica je balavila, kolutajući očima, a žuta koža lica rastezala joj se dok je
vrištala. Duž celog predvorja iza njih, i drugi portreti se probudiše te počeše i oni da
urlaju, tako da Hari zatvori oči i pokri uši rukama usled nesnosne buke.
Lupin i gospođa Vizli jurnuše napred i pokušaše da namaknu zavese preko starice,
ali one nisu htele da se navuku, a ova zakrešta glasnije no ikad, podigavši šake s
kandžama kao da namerava da im izgrebe lica.
– Đubrad! Ološu! Leglo prljavštine i pogani! Mešanci, mutanti, nakaze, gubite
se odavde! Kako se usuđujete da opoganite kuću mojih predaka...
Tonks se stalno iznova izvinjavala, sklanjajući ogromnu, tešku trolovu nogu s
poda. Gospođa Vizli odustade od pokušaja da navuče zavese i rastrča se tamo-amo po
celom predvorju, usput Ošamućujući sve ostale portrete svojim čarobnim štapićem.
Utom čovek duge crne kose izlete na vrata preko puta Harija.
– Umukni, užasna stara veštičaro, UMUKNI! – zagrme on, zgrabivši zavesu koju je
gospođa Vizli ispustila.
Lice starice preblede.
– Tiiii! – stade ona da zavija, iskolačivši oči na sam prizor tog čoveka. –
Izdajniče roda svoga, izrode, sramoto moje krvi i mesa!
– Rekao sam – ti – da – UĆUTIŠ! – zaurla čovek, i uz nadljudski napor on i Lupin
uspeše ponovo da navuku zavese.
Staričina vriska zamre, a predvorjem zavlada tišina.
Neznatno zadihan, sklanjajući svoju dugu tamnu kosu s očiju, Harijev kum Sirijus
okrenu se ka njemu.
– Zdravo, Hari – reče on sumorno – vidim da si upoznao moju majku.

5. Red Feniksa



– Tvoju...?
– Moju dragu staru mamu, da – reče Sirijus. – Već mesec dana pokušavamo da je
skinemo odatle, ali mislimo da je stavila Trajnolepljivu čin na poleđinu platna. Idemo
dole, brzo, pre nego što se svi opet probude.
– Ali šta portret tvoje majke traži ovde? – upita Hari zblanuto, dok su izlazili iz
predvorja i spuštali se uskim stepeništem na niži sprat.
– Zar ti niko nije rekao? Ovo je kuća mojih roditelja – reče Sirijus. – Ali ja sam
poslednji živi potomak Blekovih, tako da sada pripada meni. Ponudio sam je
Dambldoru kao sedište – što je jedina korisna stvar koju sam mogao da učinim do
sada. Hari, koji je očekivao bolju dobrodošlicu, primeti koliko je Sirijusov glas krut i
ogorčen. On otprati svog kuma do podnožja stepenica i kroz vrata koja su vodila do
kuhinje u podrumu.
Tu je bilo tek za nijansu manje sumorno nego u predvorju na spratu iznad nje. Bila
je to soba nalik pećini, grubih kamenih zidova. Najveći deo svetlosti dopirao je iz
velikog ognjišta u samom ćošku sobe. U vazduhu je visila izmaglica duvanskog dima,
nalik na borbenu dimnu zavesu, kroz koju su se nazirala obličja teških gvozdenih šerpi
i tiganja koji su visili s mračne tavanice. Soba je bila pretrpana brojnim stolicama
koje su tu ostale posle sastanka, a između njih je stajao veliki drveni sto prekriven
svicima pergamenta, peharima, praznim vinskim flašama, i hrpom nečega nalik na
prnje. Na udaljenom kraju stola, gospodin Vizli i njegov najstariji sin Bil tiho su
razgovarali, domunđavajući se.
Gospođa Vizli se nakašlja. Njen muž, mršavi, proćelavi riđokosi čovek koji je
nosio naočare s rožnatim okvirima, osvrnu se i skoči na noge.
– Hari! – povika gospodin Vizli, požurivši napred da se pozdravi, žustro se
rukujući sa njim. – Baš lepo što te vidim!
Preko njegovog ramena Hari vide Bila, koji je još uvek vezivao svoju dugu kosu u
konjski rep, kako užurbano savija rolne pergamenta koje su ostale na stolu.
– Jesi li dobro putovao, Hari? – povika Bil, pokušavajući da prikupi dvanaest
svitaka odjednom. – Znači, Ludooki te nije terao da dolaziš ovamo preko Grenlanda?
– Pokušao je – reče Tonks pojurivši da pomogne Bilu, i istog trena obori sveću na
poslednji svitak pergamenta. – O, ne... izvini...
– Evo, dušice – reče gospođa Vizli pomalo razdraženo i popravi nagoreli
pergament pokretom štapića. Pod svetlošću bleska koji je izazvala čin gospođe Vizli,
Hari na tren opazi nešto nalik planu zgrade.
Gospođa Vizli primeti njegov pogled. Zgrabi plan sa stola i ubaci ga u Bilove već
pretrpane ruke.
– Ovakve stvari bi trebalo raščistiti odmah po završetku sastanka – obrecnu se ona
pre nego što je odjurila ka starinskom kredencu, iz kojeg poče da vadi tanjire za
večeru.
Bil izvadi svoj štapić, promrmlja: – Evanesko! – i svici nestadoše.
– Sedi, Hari – reče Sirijus. – Upoznao si Mandangusa, zar ne?
Stvar za koju je Hari pomislio da je hrpa prnja dugačko i hroptavo zahrka, a zatim
se uz trzaj probudi.
– Je l’ to nek’o rek’o moje ime? – promrmlja Mandangus sanjivo. – Slažem se sa
Sirijusom... – on podiže veoma prljavu ruku uvis, kao da glasa, dok su mu naduvene,
zakrvavljene oči još uvek bile mutne.
Džini se zakikota.
– Sastanak je gotov, Dang – reče Sirijus, kada su svi seli oko njega za sto. – Hari
je stigao.
– A? – Mandangus je blentavo zurio u Harija kroz svoju zamršenu riđu kosu. –
Bokca mu, vid’ stvarno. Aha... jesi l’ dobro, ’Ari?
– Da – reče Hari.
Mandangus nervozno opipa džepove i dalje zureći u Harija, i izvuče čađavu crnu
lulu. Nagurao ju je sebi u usta, pripalio je vrhom svog štapića, i duboko povukao iz
nje. U roku od nekoliko sekundi bio je potpuno obavijen velikim talasastim oblacima
zelenkastog dima.
– Dugujem ti ’zvinjenje – zahropta glas iz središta smrdljivog oblaka.
– Mandanguse, poslednji put ti kažem – povika gospođa Vizli – molila bih te da ne
pušiš tu stvar u kuhinji, a pogotovu ne za vreme jela!
– Ah – reče Mandangus. – Važi se. Izvini, Moli.
Kada Mandangus vrati lulu u džep, oblak dima nestade, ali je u sobi i dalje ostao
oštar miris spaljenih čarapa.
– A ako želite večeru pre ponoći, moraćete da mi pomognete – obrati se gospođa
Vizli prisutnima. – Ne, ti sedi tu gde jesi, Hari, dušice, imao si dug i naporan put.
– Kako mogu da ti pomognem, Moli? – upita Tonks spremno, krenuvši ka njoj.
Gospođa Vizli je oklevala, puna zebnje.
– Ovaj... ne, u redu je, Tonks, i ti se odmori, dovoljno si učinila za danas.
– Neka, neka, hoću da pomognem! – reče Tonks veselo, srušivši stolicu dok je
hitala ka kredencu iz kojeg je Džini vadila pribor za jelo.
Uskoro je niz velikih teških noževa seckao meso i povrće sam od sebe, pod
nadzorom gospođe Vizli, dok je sama gospođa Vizli mešala kotao nad vatrom, a ostali
su vadili tanjire, pehare i hranu iz ostave. Hari je ostao za stolom sa Sirijusom i
Mandangusom, koji je još uvek žalostivo piljio u njega.
– Jesi l’ viđeo staru Figi od ondak? – upita.
– Ne – reče Hari. – Nikoga nisam video.
– Vidiš, ne bi ja otiš’o – poče Mandangus molećivim tonom, nagnuvši se napred –
al’ sam naiš’o na poslovnu priliku...
Hari oseti kako mu se nešto očešalo o kolena i trže se, ali bio je to samo
Krukšenks, Hermionin krivonogi riđi mačak, koji obiđe oko Harijeve noge predući, a
zatim skoči Sirijusu u krilo i tu se sklupča. Sirijus ga rasejano počeša iza uva i okrenu
se ka Hariju, još uvek mrkog lica.
– Da li si lepo proveo leto do sada?
– Ne, bilo je očajno – reče Hari.
Po prvi put nešto nalik osmehu prelete Sirijusovim licem.
– Lično govoreći, ne znam na šta se uopšte žališ.
– Šta? – upita Hari s nevericom.
– Ja sâm bih radosno pozdravio napad dementora. Smrtonosna borba za sopstvenu
dušu sasvim bi mi lepo razbila monotoniju. Misliš da je tebi bilo loše, ali ti si makar
mogao da izlaziš i da se šetkaš, malo da protegneš noge, upadneš u par kavgi... Ja sam
čitavih mesec dana zarobljen u četiri zida.
– Otkud to? – upita Hari mršteći se.
– Jer me Ministarstvo magije još uvek progoni, a Voldemor je do sada već saznao
da sam animagus, Crvorep mu je zasigurno rekao, tako da je moja vajna kamuflaža
sada potpuno beskorisna. Ne mogu mnogo toga da učinim za Red Feniksa... ili bar
Dambldor tako misli.
U pomalo ravnodušnom tonu kojim je Sirijus izgovorio Dambldorovo ime bilo je
nečega što Hariju stavi do znanja da ni Sirijus nije bio zadovoljan direktorom
Hogvortsa. Harija iznenada preplavi osećaj prisnosti s njegovim kumom.
– Ti makar znaš šta se zbiva – reče on, pokušavajući da ga uteši.
– O, da – uzvrati Sirijus sarkastično. – Slušam Snejpove izveštaje, i moram da
trpim sve njegove zlurade nagoveštaje kako on tamo napolju rizikuje svoj život dok ja
čuvam ovde svoju zadnjicu i odmaram se udobno smešten... i stalno me zapitkuje kako
napreduje raščišćavanje...
– Kakvo raščišćavanje? – upita Hari.
– Pokušavam da ovo mesto osposobim za ljudski boravak– reče Sirijus, mahnuvši
rukom po sumornoj kuhinji. – Već deset godina ovde niko nije živeo, još otkako je
moja draga majka umrla, sem ukoliko ne računaš njenog starog kućnog vilenjaka, a i
on je šenuo – ništa nije počistio već godinama.
– Sirijuse – reče Mandangus, koji izgleda nije obraćao pažnju na razgovor, ali je
trenutno proučavao jedan od praznih pehara. – Je l’ ovo ođe čisto srebro, druže?
– Da – odgovori Sirijus, osmotrivši pehar s gađenjem. – Najfinije goblinsko
kovano srebro iz petnaestog veka, s ugraviranim grbom porodice Blek.
– Mada, to se dadne skinut’ – promrmlja Mandangus, glancajući ga svojim
rukavom.
– Frede – Džordže – NE, SAMO IH DONESITE! – vrisnu gospođa Vizli.
Hari, Sirijus i Mandangus se osvrnuše, i u deliću sekunde odskočiše od stola. Fred
i Džordž su začarali veliki kotao čorbe, gvozdenu bocu krem-piva i tešku drvenu
dasku za sečenje, sa sve nožem, da prolete kroz vazduh ka njima. Čorba prokliza duž
celog stola i zaustavi se baš na ivici, ostavivši dugačak crn nagoreo trag po drvenoj
površini. Flaša krem-piva pade na sto uz tresak, prosuvši svoj sadržaj na sve strane.
Veliki nož za hleb skliznu sa daske za sečenje i zabi se vrhom tačno na mesto gde je
do pre par trenutaka bila Sirijusova šaka, zlokobno se tresući.
– ZA IME BOŽJE! – vrisnu gospođa Vizli. – NIJE BILO POTREBE – VEĆ MI JE
DOSTA OVOGA – TO ŠTO VAM JE SADA DOZVOLJENO DA KORISTITE
MAGIJU NE ZNAČI DA MORATE DA VADITE ŠTAPIĆE ZBOG SVAKE
SITNICE!
– Samo smo pokušavali da malo uštedimo na vremenu! – reče Fred, žureći da
iščupa nož iz stola. – Izvini Sirijuse, druže... nisam nameravao da...
Hari i Sirjus su se grohotom smejali: Mandangus, koji je pao poleđuške sa sve
stolicom, psovao je dok se pridizao na noge. Krukšenks gnevno frknu i jurnu ispod
kredenca, odakle su njegove velike žute oči sijale u mraku.
– Dečaci – reče gospodin Vizli, prenoseći čorbu nazad ka sredini stola – vaša
majka je u pravu, trebalo bi da pokažete osećaj odgovornosti, sada kada ste postali
punoletni...
– Niko od vaše braće nije pravio ovakve nevolje! – besnela je gospođa Vizli na
blizance, treskajući novom flašom krem-piva o sto, prosuvši gotovo isto koliko i oni.
– Bil nije imao potrebu da se Prebacuje na svakih par metara! Čarli nije bacao čini na
sve što mu dođe pod ruku! Persi...
Ona zaćuta, pogledavši bez daha u svog muža, čiji se izraz lica iznenada udrvenio.
– Hajde da jedemo – brzo reče Bil.
– Večera divno izgleda, Moli – reče Lupin, kutlačom joj sipajući čorbu u tanjir i
dodajući joj ga preko stola.
Nakon što su svi posedali i prihvatili se jela, nekoliko minuta vladala je potpuna
tišina izuzev čangrljanja tanjira i escajga, i škripe stolica. Zatim se gospođa Vizli
okrenu ka Sirijusu.
– Sirijuse, htela sam da ti kažem da smo otkrili kako je nešto zarobljeno u pisaćem
stolu u salonu, te on neprekidno zvecka i podrhtava. Naravno, možda je u pitanju samo
bauk, ali mislim da bi trebalo da zamolimo Alastora da baci pogled na sto, pre nego
što ga pustimo napolje.
– Kako god kažeš – reče Sirijus nezainteresovano.
– A i zavese su pune kalaštura – nastavi gospođa Vizli. – Mislila sam da probamo
da se sutra i njima pozabavimo.
– Jedva čekam – reče Sirijus. Hari oseti sarkazam u njegovom glasu, ali nije bio
siguran da je iko drugi to primetio.
Preko puta Harija, Tonks je zabavljala Hermionu i Džini tako što je preobražavala
svoje lice između dva zalogaja. Kad je zažmurila, s istim bolnim izrazom lica koji je
imala u Harijevoj spavaćoj sobi, nos joj se nadu u kljunastu izraslinu koja je
podsećala na Snejpov nos, zatim se smanji na veličinu sićušne pečurke, a onda iz
svake nozdrve izraste po žbun dlaka. Očito je to bila redovna zabava za vreme
obroka, jer su uskoro Hermiona i Džini zahtevale svoje omiljene noseve.
– Uradi onaj nalik prasećoj njušci, Tonks.
Tonks udovolji zahtevu, a Hari, podigavši pogled, na tren pomisli da mu se ženski
Dadli ceri s druge strane stola.
Gospođa Vizli, Bil i Lupin vodili su žestoku diskusiju o goblinima.
– Još uvek ništa ne otkrivaju – reče Bil. – Nikako da prokljuvim da li nam veruju
da se on vratio, ili ne. Naravno, možda jednostavno neće da izaberu stranu, neće da se
mešaju u to.
– Siguran sam da nikada ne bi prešli na stranu Znate-Već-Koga – reče gospodin
Vizli odmahujući glavom. – I oni su pretrpeli gubitke. Sećate se one goblinske
porodice koja je pobijena prošli put, negde u blizini Notingema?
– Mislim da sve zavisi od toga šta im se ponudi – reče Lupin. – A ne govorim o
zlatu. Ako im ponude slobode koje im mi vekovima uskraćujemo, doći će u iskušenje.
Tebi se još nije posrećilo s Ragnokom, Bile?
– Trenutno je antičarobnjački nastrojen – reče Bil – nikako da prestane da besni
zbog onog poslića s Torbarem, tvrdi da je Ministarstvo zataškalo stvari jer, znaš, oni
goblini nikada nisu dobili svoje zlato od njega...
Bura smeha sa sredine stola nadglasa ostatak Bilovih reči. Fred, Džordž, Ron i
Mandangus valjali su se od smeha u svojim stolicama.
– ...a onda – procedi Mandangus, dok su mu suze tekle niz obraze od smeha – a
onda, ak’ ćete mi poverovati, on meni kaže: ’Ej, Dang, a đe si nabavio sve te silne
žabe? Jerbo mi je neki Bladžerkin sin drpis’o sve moje!’ A ja njem’ kažem: ’Drpis’o
ti sve žabe, Vile? Šta se sve neće desiti u današnje vreme? Znači da će ti trebat’ još
žaba, je l’?’ I ak’ ćete mi poverovat’, momci, ondak je taj glupavi gargojl otkupio sve
svoje žabe od mene, i to za mnogo više no š’o ih je isprva platio...
– Mislim da ne moramo više da slušamo o tvojim poslovnim mahinacijama, hvala
lepo, Mandanguse – reče gospođa Vizli oštro, dok se Ron previjao preko stola,
urlajući od smeha.
– Molim za oproštaj, Moli – odmah će Mandangus, brišući suze s očiju i
namigujući Hariju. – Ali, znaš, Vil ih je prvi drpis’o od Bradavičastog Harisa, tako da
nisam zbilja učinio niš’a loše.
– Ne znam gde si učio o dobrom i lošem, Mandanguse, ali čini mi se da si
preskočio nekoliko ključnih lekcija – reče gospođa Vizli ledeno.
Fred i Džordž uroniše lica u pehare s krem-pivom. Džordž je štucao. Pre nego što
je ustala i otišla da donese veliki kolač s pudingom, gospođa Vizli, iz nekog razloga,
baci veoma besan pogled na Sirijusa. Hari se okrenu prema svom kumu.
– Moli ne prihvata Mandangusa – reče Sirijus tiho.
– Otkud on u Redu? – upita Hari šapatom.
– Koristan je – promrmlja Sirijus. – Poznaje sve lupeže, što je normalno kad se
uzme u obzir da je i sâm lupež. Ali je takođe veoma odan Dambldoru, koji mu je
jednom prilikom pomogao da se izvuče iz velikog škripca. Isplati se imati nekoga kao
što je Dang u blizini, on sazna novosti i glasine koje mi nemamo prilike da čujemo.
Ali Moli misli da je previše pozivati ga da ostaje na večeri. Još uvek mu nije
oprostila što je pobegao s dužnosti onda kada je trebalo da pazi na tebe.
Posle tri porcije pudinga sa šlagom Hariju se kaiš na farmerkama činio neprijatno
zategnut (što je bio pravi uspeh, s obzirom na to da su farmerke nekada bile
Dadlijeve). Dok je odlagao kašiku razgovor je postajao sve tromiji: gospodin Vizli se
zavalio u naslon svoje stolice, delujući sito i opušteno, Tonks je zevala u sve šesnaest,
nos joj se sada već vratio u normalu, a Džini, koja je namamila Krukšenksa da izađe
ispod kredenca, sedela je prekrštenih nogu na podu, kotrljajući mu pampure od krempiva
da se igra i juri za njima.
– Čini mi se da je skoro vreme za spavanje – reče gospođa Vizli zevajući.
– Ne još, Moli – reče Sirijus, odgurnuvši prazan tanjir i okrenu se da osmotri
Harija. – Znaš, iznenađuješ me. Mislio sam da ćeš, kad dođeš ovamo, prvo početi da
postavljaš pitanja o Voldemoru.
Atmosfera u sobi naglo se promeni, brzinom koja Harija podseti na napad
dementora. Do pre nekoliko sekundi sanjivo opušteni, sada su svi bili puni opreza, čak
i napeti. Na sâm pomen Voldemorovog imena drhtaj se pronese oko čitavog stola.
Lupin, koji se upravo spremao da uzme gutljaj vina, polako spusti pehar, delujući
obazrivo.
– I jesam! – reče Hari ogorčeno. – Pitao sam Rona i Hermionu, ali su mi rekli da
nama nije dozvoljen pristup u Red, tako da...
– I potpuno su u pravu – reče gospođa Vizli. – Previše ste mladi.
Sedela je pravo kao strela u stolici, držeći stegnute pesnice na naslonima za ruke,
a iz njenog tela nestade svaki tračak sanjivosti.
– A otkad to čovek mora da bude u Redu Feniksa da bi postavljao pitanja? – upita
Sirijus. – Hari je bio zarobljen u onoj normalskoj kući čitavih mesec dana. Ima pravo
da zna šta se doga...
– Čekaj malo! – prekinu ga Džordž glasno.
– Kako to da ćete odgovoriti na Harijeva pitanja? – upita Fred gnevno.
– Mi pokušavamo da izvučemo bilo kakve podatke iz vas čitavih mesec dana, a
niste nam ništa rekli! – nastavi Džordž.
– Previše ste mladi, niste članovi Reda – oglasi se Fred piskavim glasom koji je
zvučao neverovatno slično glasu njegove majke. – Hari nije čak ni punoletan!
– Nije moja krivica što vam ništa nije rečeno o potezima Reda – reče Sirijus
mirno – to je odluka vaših roditelja. Hari je, međutim...
– Nije na tebi da odlučuješ šta je dobro za Harija, a šta ne! – obrecnu se gospođa
Vizli na njega. Izraz na njenom, inače srdačnom licu sada je bio opasan. –
Pretpostavljam da nisi zaboravio šta je Dambldor rekao?
– Koji deo? – upita Sirijus ljubazno, ali s izgledom čoveka koji se sprema na
svađu.
– Onaj deo u kome nam kaže da ne govorimo Hariju više nego što mora da zna.
Glave Rona, Hermione, Freda i Džordža okrenuše se od Sirijusa ka gospođi Vizli,
kao da prate teniski meč. Džini je klečala usred gomile bačenih pampura krem-piva
posmatrajući raspravu neznatno rastvorenih usta. Lupin je pogledom fiksirao Sirijusa.
– Ne nameravam da mu kažem više no što mora da zna, Moli – uzvrati joj Sirijus.
– Ali uzevši u obzir da je on taj koji je video povratak Voldemora – (opet svi za
stolom skupa zadrhtaše na pomen tog imena) – on ima više prava od ostalih da...
– On nije član Reda Feniksa! – reče gospođa Vizli. – Ima samo petnaest godina i...
– I već se izborio sa stvarima s kojima se nosila i većina ljudi u Redu – reče
Sirijus – a neke je čak i nadmašio.
– Niko ne poriče njegove podvige! – reče gospođa Vizli, povisivši ton, dok su joj
pesnice podrhtavale na naslonima stolice. – Ali je još uvek...
– On nije dete! – nestrpljivo će Sirijus.
– Nije ni odrastao! – reče gospođa Vizli, a boja joj navali u obraze. – On nije
Džejms, Sirijuse!
– Hvala ti, Moli, ali savršeno sam dobro upoznat s tim ko je on – reče Sirijus
ledenim glasom.
– Nisam baš sasvim sigurna u to! – viknu gospođa Vizli. – Ponekad, dok pričaš o
njemu, ponašaš se kao da ti se vratio tvoj najbolji prijatelj!
– U čemu je tu problem? – upita Hari.
– Problem je u tome što ti nisi tvoj otac, Hari, ma koliko ličio na njega! – reče
gospođa Vizli, još uvek streljajući Sirijusa pogledom. – Još uvek ideš u školu, i
odrasli koji su odgovorni za tebe ne bi to trebalo da zaboravljaju!
– Što znači da sam ja neodgovoran kum? – hteo je Sirijus da zna, i sâm povisivši
glas.–
Što znači da si poznat po ishitrenim postupcima, Sirijuse, zbog čega te i
Dambldor stalno podseća da ostaneš u kući, a ne da...
– Molio bih te da Dambldorova uputstva meni ne uvlačimo u ovo! – reče Sirijus
glasno.
– Arture! – reče gospođa Vizli okrenuvši se ka svom mužu. – Arture, podrži me!
Gospodin Vizli ne odgovori istog trenutka. Skinuo je naočare i polako ih obrisao o
odoru, ne gledajući u svoju ženu. Tek kada ih je pažljivo vratio povrh nosa, on
odgovori.
– Dambldor zna da se situacija promenila, Moli. On shvata da će Hari morati da
bude upućen, do određene mere, sada kada je odseo u glavnom štabu.
– Da, ali postoji razlika između toga i poziva da pita šta god hoće!
– Ja lično – poče Lupin tiho, napokon skinuvši pogled sa Sirijusa kada se gospođa
Vizli hitro okrenu ka njemu, u nadi da će napokon naići na saveznika u ovoj raspravi –
mislim da je bolje da Hari sazna činjenice – ne sve činjenice, Moli, već uopšteno
stanje stvari – od nas, radije nego da čuje neku istumbanu i iskrivljenu verziju od...
drugih.
Izraz na njegovom licu bio je blagonaklon, ali je Hari bio siguran da Lupin
pretpostavlja da su bar neke od produžnih ušiju preživele čistku gospođe Vizli.
– Pa, stvarno – reče gospođa Vizli, duboko udišući i osvrćući se po stolu, tražeći
podršku koju nije dobijala – ...vidim da sam nadglasana. Reći ću vam samo ovo:
Dambldor je morao imati razloge što nije želeo da Hari sazna previše, a ja govorim
ovde kao neko ko Hariju želi samo najbolje...
– On nije tvoj sin – reče Sirijus tiho.
– Kao da jeste – reče gospođa Vizli žustro. – Koga još ima na ovom svetu?
– Ima mene!
– Da – reče gospođa Vizli, iskrivivši usnu – mada, bilo ti je stvarno teško da se
brineš o njemu dok si bio utamničen u Askabanu, zar ne?
Sirijus poče da ustaje iz svoje stolice.
– Moli, nisi ti jedina osoba za ovim stolom koja brine za Harija – reče Lupin
oštro. – Sirijuse, sedi.
Donja usna gospođe Vizli je podrhtavala. Sirijus polako utonu nazad u svoju
stolicu, prebledeo.
– Mislim da bi Hari trebalo da se izjasni o ovome – nastavi Lupin – dovoljno je
odrastao da odlučuje u svoje ime.
– Hoću da znam šta se zbiva – reče Hari odmah.
Nije smeo da pogleda u pravcu gospođe Vizli. Dirnulo ga je to što je rekla da joj
je kao rođeni sin, ali nije imao strpljenja za njeno tetošenje. Sirijus je u pravu, on nije
dete.–
Dobro onda – reče gospođa Vizli, a glas je izdade. – Džini – Rone – Hermiona –
Frede – Džordže – hoću da odmah napustite kuhinju.
Trenutno nasta bura negodovanja.
– Mi smo punoletni! – zagrmeše Fred i Džordž uglas.
– Ako je Hariju dozvoljeno, zašto ja ne smem? – povika Ron.
– Mama, hoću i ja da čujem! – zavapi Džini.
– NE! – zaurla gospođa Vizli ustajući, sa žarom u očima. – Apsolutno vam
zabranjujem...
– Moli, ne možeš da zaustaviš Freda i Džordža – reče gospodin Vizli obazrivo. –
Oni su ipak punoletni.
– Još uvek idu u školu.
– Ali su sada po zakonu odrasli – reče gospodin Vizli, istim umornim glasom.
Gospođa Vizli je sada bila skerletnocrvena u licu.
– Ja... o, pa dobro, onda, Fred i Džordž mogu da ostanu, ali Ron...
– Hari će ionako sve reći meni i Hermioni! – reče Ron žustro. – Hoćeš... zar ne? –
dodade nesigurno, uhvativši Harijev pogled.
Na delić sekunde, Hariju pade na pamet da odgovori Ronu kako mu neće reći
nijednu reč, da i on malo bude izvan toka, bez ikakvih informacija, da vidi kako mu se
to dopada. Ali taj pakosni impuls nestade čim njih dvojica razmeniše poglede.
– Naravno da hoću – reče Hari.
Lica Rona i Hermione se ozariše.
– Dobro! – viknu gospođa Vizli. – Fino! Džini – U KREVET!
Džini se nije tiho udaljila. Mogli su da je čuju kako besni i goropadi se na svoju
majku dok se penjala uza stepenice, a kada je došla do predvorja toj graji se pripojiše
i parajući krici gospođe Blek. Lupin odjuri do porteta da povrati mir i tišinu. Tek kada
se vratio, zatvorivši za sobom kuhinjska vrata, i ponovo seo na svoje mesto za stolom,
Sirijus progovori.
– U redu, Hari... šta želiš da znaš?
Hari duboko udahnu i postavi pitanje koje ga je opsedalo poslednjih mesec dana.
– Gde je Voldemor? – upita, ignorišući ponovne trzaje i drhtaje na pomen tog
imena. – Šta radi? Pokušavao sam da pratim normalske vesti, ali u njima nije bilo
ničega što bi ukazivalo da on nešto preduzima, ni pomena ni o kakvim čudnovatim
pogibijama ili sličnom.
– To je zato što još nije bilo nikakvih slučajeva čudnih smrti – reče Sirijus – bar
koliko mi znamo... a znamo mnogo toga.
– U svakom slučaju, više nego što on misli da znamo – dodade Lupin.
– Otkud sad to da je prestao da ubija ljude? – upita Hari. Znao je da je Voldemor
pobio nekoliko njih samo u toku prošle godine.
– Zato što ne želi da skreće pažnju na sebe – odgovori Sirijus. – To bi ga dovelo u
opasnost. Vidiš, njegov povratak nije ispao baš onako kako je planirao. Zabrljao je.
– Ili, bolje rečeno, ti si mu ga zabrljao – reče Lupin sa zadovoljnim osmehom.
– Kako? – upita Hari zbunjeno.
– Nije bilo predviđeno da preživiš! – reče Sirijus. – Niko izuzev njegovih
Smrtoždera nije smeo da sazna da se on vratio. Ali ti si preživeo da svedočiš o tome.
– Poslednja osoba za koju bi on želeo da bude upozorena na njegov povratak bio
je Dambldor – reče Lupin. – A ti si se potrudio da Dambldor odmah sazna.
– Zašto je to pomoglo? – upita Hari.
– Da li se ti to šališ? – upita Bil s nevericom. – Dambldor je jedini koga se Znaš-
Već-Ko ikada bojao!
– Zahvaljujući tebi, Dambldor je bio u stanju da reaktivira Red Feniksa sat
vremena po Voldemorovom povratku – reče Sirijus.
– Pa, šta onda Red radi sada? – upita Hari, gledajući ih sve redom.
– Trudimo se iz sve snage da onemogućimo Voldemora da sprovede svoje
planove – reče Sirijus.
– Odakle znate kakvi su mu planovi? – upita Hari brzo.
– Dambldor ima prilično dobru pretpostavku – reče Lupin – a Damblodorove
pretpostavke obično se ispostave kao potpuno tačne.
– A šta onda Dambldor pretpostavlja da ovaj planira?
– Pa, kao prvo, želeće ponovo da izgradi svoju vojsku – reče Sirijus. – Nekada
davno imao je ogromno ljudstvo na raspolaganju: čarobnjake i veštice koje je prisilio
ili opčinio da ga slušaju, zatim svoje verne Smrtoždere, širok spektar Mračnih
spodoba... Čuo si ga kako planira da regrutuje džinove: e pa vidiš, oni će biti samo
jedna od grupacija koje će on hteti da privoli na svoju stranu. Svakako neće pokušati
da preuzme Ministarstvo magije u pratnji desetak Smrtoždera.
– Znači, pokušavate da sprečite da okupi nove pristalice.
– Trudimo se koliko možemo – odgovori Lupin.
– Kako?
– Pa, najvažnije je da pokušamo što više ljudi da ubedimo da se Znaš-Već-Ko
zaista vratio, kako bi bili na oprezu – ubaci se Bil. – Mada, nije nam lako.
– Zašto?
– Zbog stava Ministarstva – reče Tonks. – Video si Kornelijusa Fadža posle
povratka Znaš-Već-Koga, Hari. Pa, nimalo nije promenio svoj stav. Kategorički
odbija da poveruje da se to dogodilo.
– Ali zašto? – upita Hari u očajanju. – Zašto je toliko glup? Ako je Dambldor...
– E pa, u tome i jeste problem – reče gospodin Vizli sa suvim osmehom. –
Dambldor.
– Vidiš, Fadž ga se plaši – reče Tonks tužno.
– Plaši se Dambldora? – upita Hari u neverici.
– Plaši se njegovih namera – dopuni ga gospodin Vizli. – Fadž misli da Dambldor
kuje zaveru da ga svrgne s vlasti. Misli da Dambldor hoće da bude ministar magije.
– Ali Dambldor ne želi da...
– Naravno da ne želi – reče gospodin Vizli. – Nikada nije ni želeo mesto ministra,
iako je veliki broj ljudi hteo da ga on preuzme kada se Milisent Begnold penzionisala.
Umesto toga, na vlast je došao Fadž, koji nikada nije zaboravio koliku je podršku
Dambldor imao, iako se nikada nije kandidovao za tu poziciju.
– Duboko u sebi, Fadž zna da je Dambldor mnogo mudriji od njega, mnogo
moćniji čarobnjak, i kada je postao ministar, u prvo vreme stalno je tražio pomoć i
savete od Dambldora – reče Lupin. – Ali čini se da je stekao mnogo više
samopouzdanja otkako mu je omilila vlast. Voli to što je ministar magije, i uspeo je da
ubedi sebe kako je on taj koji je pametan, dok Dambldor prosto uznemirava javnost
jer je ljubomoran.
– Kako može to da misli? – upita Hari ljutito. – Kako može da misli da bi
Dambldor tek tako sve to izmislio – da bih ja sve to izmislio?
– Jer bi prihvatanje činjenice da se Voldemor vratio značilo da je Ministarstvo
suočeno s problemom kakav nije imalo poslednjih četrnaest godina – reče Sirijus
ogorčeno. – Fadž jednostavno ne može sebi to da prizna. Stoga mu više prija da ubedi
sebe kako Dambldor laže da bi ga svrgnuo s položaja.
– Sada shvataš u čemu je problem – reče Lupin. – Dok god Ministarstvo insistira
da ne treba strahovati od Voldemora, teško je ubediti ljude da se on vratio, pogotovo
jer ni sami ne žele da poveruju u to. Štaviše, Ministarstvo iz sve snage pritiska Dnevni
prorok da ne prenosi nijednu od takozvanih Dambldorovih zlonamernih glasina, tako
da veći deo čarobnjačkog sveta pojma nema da se išta i dogodilo, zbog čega postaju
lake mete za Smrtoždere koji koriste Kontrolišuće kletve.
– Ali makar vi prenosite tu vest narodu, zar ne? – upita Hari, gledajući u
gospodina Vizlija, Sirijusa, Bila, Mandangusa, Lupina i Tonks. – Vi obznanjujete
ljudima da se on vratio?
Svi se nasmejaše bez trunke humora.
– Pa, pošto mene svi smatraju poludelim masovnim ubicom koga je Ministarstvo
ucenilo na deset hiljada galeona, ne mogu baš da se šetkam ulicom i da delim letke,
zar ne? – reče Sirijus nemirno.
– A ni ja nisam baš omiljen gost kod većine pripadnika naše zajednice – dodade
Lupin. – To ti je profesionalni rizik kad si vukodlak.
– Tonks i Artur bi izgubili radna mesta u Ministarstvu kad bi počeli mnogo da laju
o tome – reče Sirijus – a nama je veoma važno da imamo svoje špijune u Ministarstvu,
jer možeš da se kladiš u šta hoćeš da ih i Voldemor ima.
– Ipak, uspeli smo da ubedimo neke ljude – reče gospodin Vizli. – Na primer
Tonks – ona je odveć mlada te nije bila u prvobitnoj postavci Reda Feniksa, a velika
je prednost što su Aurori na našoj strani – Kingsli Okovgrom nam zlata vredi, takođe.
On je zadužen za lov na Sirijusa, tako da je Ministarstvo snabdevao lažnim
informacijama da se Sirijus krije na Tibetu.
– Ali ukoliko niko od vas ne širi vesti da se Voldemor vratio... – poče Hari.
– Ko kaže da niko od nas ne širi vesti? – reče Sirijus. – Šta misliš, zašto je
Dambldor u tolikoj nevolji?
– Kako to misliš? – upita Hari.
– Pokušavaju da ga diskredituju – reče Lupin. – Zar nisi video Dnevni prorok
prošle nedelje? Preneli su vest da je glasanjem lišen predsedavanja Međunarodnom
konfederacijom čarobnjaka jer je već mator i počinje da gubi kontakt sa stvarnošću.
Ali to nije istina: njegovu smenu izglasali su čarobnjaci Ministarstva pošto je održao
govor u kojem je objavio Voldemorov povratak. Smenili su ga s položaja vrhovnog
vešca Vizengamota – to ti je čarobnjački Vrhovni sud – a govorka se da će mu oduzeti
i orden Reda Merlina prve klase.
– Ali Dambldor kaže da ga nije briga šta rade, samo da mu ne skinu lik sa sličica u
čokoladnim žabicama – reče Bil nasmejano.
– To nije smešno – reče gospodin Vizli oštro. – Ako bude nastavio ovako da
prkosi Ministarstvu, mogao bi da završi u Askabanu, a poslednje što nam treba jeste
da utamniče Dambldora. Dok god Znaš-Već-Ko zna da je Dambldor na slobodi i da
sluti njegove planove, biće na oprezu. Ako Dambldor bude uklonjen sa scene – pa,
Znaš-Već-Ko će imati odrešene ruke.
– Ali ako Voldemor pokušava da regrutuje još Smrtoždera, sigurno će se pročuti
da se vratio, zar ne? – upita Hari očajnički.
– Voldemor ne odlazi ljudima na kuću da im kuca na ulazna vrata, Hari – reče
Sirijus. – On ih hvata na prevaru, začara ih i ucenjuje. Veoma vešto sve radi u tajnosti.
U svakom slučaju, okupljanje sledbenika je samo jedna od stvari koje ga interesuju.
Ima i neke druge planove, koje može da izvede veoma tiho, krišom, i trenutno se baš
na njih usredsredio.
– A šta on to još želi, osim sledbenika? – hitro upita Hari. Učinilo mu se da su
Sirijus i Lupin razmenili skrivene poglede, pre nego što mu Sirijus odgovori.
– Stvari do kojih može da dođe isključivo krišom.
Pošto je Hari i dalje delovao zblanuto, Sirijus reče: – Nešto nalik oružju. Nešto
što prošli put nije imao.
– Prošli put kada je imao moć?
– Da.
– A kakvo to oružje? – upita Hari. – Nešto još gore od Avade kedavre...?
– Sada je već dosta!
Gospođa Vizli progovori iz senke pored vrata. Hari nije ni primetio da se vratila
pošto je odvela Džini na spavanje. Prekrstila je ruke i delovala je besno.
– Hoću da vas vidim u krevetima, iz ovih stopa. Sve vas – dodade, osvrnuvši se
ka Fredu, Džordžu, Ronu i Hermioni.
– Ne možeš ti da nam naređuješ... – poče Fred.
– Ma nemoj? – zareža gospođa Vizli. Neznatno je zadrhtala kada je pogledala u
Sirijusa. – Dao si Hariju dovoljno podataka. Ako bi mu rekao još nešto, mogao bi
odmah i da ga učlaniš u Red.
– Zašto da ne? – brzo će Hari. – Priključiću se Redu, hoću da se pridružim, hoću
da se borim.
– Ne.
Ovoga puta to nije bila gospođa Vizli, već Lupin.
– Red se sastoji isključivo od punoletnih čarobnjaka – reče on. – Čarobnjaka koji
su završili školovanje – dodade, kada Fred i Džordž zaustiše nešto da kažu. – Postoje
opasnosti koje ne možete ni da zamislite, niko od vas... Mislim da je Moli u pravu,
Sirijuse. Već smo im dovoljno rekli.
Sirijus neznatno slegnu ramenima, ali nije hteo da se raspravlja. Gospođa Vizli
pozva zapovednički rukom svoje sinove i Hermionu. Oni ustadoše jedan po jedan, i
Hari, uvidevši da je osujećen, krenu za njima.

6. Plemenita i drevna kuća Blekovih



Gospođa Vizli ih isprati uza stepenice, delujući smrknuto.
– Hoću da idete pravo u krevet, bez priče – reče ona, dok su se penjali na prvi
sprat – sutra nam predstoji naporan dan. Pretpostavljam da je Džini zaspala – dodade
ona Hermioni – zato pazi da je ne probudiš.
– Spava, kako da ne – reče Fred tiho, pošto im je Hermiona poželela laku noć a
oni produžili na sledeći sprat. – Ako Džini ne leži budna, čekajući Hermionu da joj
ispriča sve što su nam dole rekli, dabogda se pretvorio u magijskog sluzocrva...
– Hajde sada, Rone, Hari – reče gospođa Vizli na drugom spratu, pokazujući ka
njihovoj spavaćoj sobi. – Trk u krevet.
– Laku noć – pozdraviše se Hari i Ron s blizancima.
– Lepo spavajte – reče Fred, namignuvši im.
Gospođa Vizli uz jak tresak zatvori vrata za Harijem. Spavaća soba je sada
izgledala još memljivije i sumornije nego na prvi pogled. Prazna slika na zidu je
veoma lagano udisala i izdisala, kao da njen nevidljivi stanar spava. Hari je navukao
pidžamu, skinuo naočare i uzverao se u svoju prohladnu postelju, Ron je bacio hranu
za sove povrh ormana, ne bi li umirio Hedvigu i Prasvidžena, koji su škljockali
kljunovima i nemirno šuškali perjem.
– Ne smemo da ih puštamo napolje u lov svake noći – objasni Ron, dok je
navlačio svoju bordo pidžamu. – Dambldor ne želi da previše sova leprša po trgu,
misli da bi izgledalo sumnjivo. O, da... umalo da zaboravim...
On priđe vratima i zabravi ih.
– Zašto to radiš?
– Kričer – reče Ron kad je ugasio svetlo. – Prve noći kada sam došao ovamo upao
je u sobu u tri ujutru. Veruj mi na reč, ne želiš da se probudiš i zatekneš ga kako ti se
šunja po sobi. Uostalom... – on se pope na krevet, smesti se između pokrivača, a zatim
se okrenu i pogleda u Harija pod okriljem noćne tmine. Hari je razaznavao njegove
obrise pod mesečinom koja je ulazila u sobu kroz prašnjavi prozor. – Š’a misliš o
onome?
Hari je tačno znao na šta Ron misli.
– Pa, nisu nam rekli mnogo više no što bismo i sami pretpostavili, zar ne? – reče,
misleći na sve što su im dole upravo ispričali. – To jest, rekli su nam samo da Red
pokušava da spreči ljude da se pridruže Vol...
Začu se oštar uzdah iz pravca u kome se nalazio Ron.
– ...demoru – dovrši Hari odlučno. – Kada ćeš početi da ga zoveš po imenu?
Sirijus i Lupin to čine.
Ron je zanemario ovaj poslednji komentar.
– Da, u pravu si, već smo znali gotovo sve što su nam rekli, zahvaljujući
produžnim ušima. Jedina novina bila je...
Krc.
– JAO!
– Tiše malo, Rone, inače će se mama vratiti ovamo.
– Vas dvojica ste mi se upravo Prebacili na kolena!
– Da, pa, malo je teže raditi to u mraku.
Hari spazi zamagljene siluete Freda i Džordža kako skaču s Ronovog kreveta.
Začu se negodovanje krevetskih federa, a Harijev madrac se ulegnu nekoliko
centimetara kada mu Džordž sede pored nogu.
– Pa, jeste li već počeli da pričate o tome? – upita Džordž radoznalo.
– O oružju koje je Sirijus spomenuo? – reče Hari.
– Koje mu se omaklo, bolje rečeno – reče Fred zadovoljno, sedajući sada pored
Rona. – O tome bogme nismo čuli ništa preko starih dobrih produžnih, zar ne?
– Šta mislite, šta je u pitanju? – upita Hari.
– Moglo bi da bude bilo šta – reče Fred.
– Ali nemoguće je da postoji išta gore od kletve Avada kedavra, je li tako? – reče
Ron. – Šta može biti gore od smrti?
– Možda je posredi nešto što ubija gomile ljudi odjednom – primeti Džordž.
– Možda je u pitanju neki naročito bolan način ubijanja ljudi – reče Ron
zaplašeno.
– Ima Bolnu kletvu za te svrhe – reče Hari – ne treba mu ništa efikasnije od toga.
Zavlada tišina, i Hari je znao da se i ostali, baš kao on, pitaju kakav užas bi to
oružje moglo da izazove.
– Pa, šta mislite, kod koga je sada? – upita Džordž.
– Kod koga god da je, nadam se da je taj na našoj strani – reče Ron, zvučeći
pomalo nervozno.
– Ako je tako, verovatno je kod Dambldora – reče Fred.
– Gde? – hitro upita Ron. – Na Hogvortsu?
– Kladim se da jeste – reče Džordž. – Tamo je bio sakrio i Kamen mudrosti.
– Ipak, to oružje bi moralo da bude mnogo veće od Kamena! – reče Ron.
– Nije nužno – reče Fred.
– Aha, veličina ne garantuje moć – reče Džordž. – Pogledaj samo Džini.
– Kako to misliš? – upita Hari.
– Očigledno nikada nisi bio na meti jedne od njenih Šišmišoslinavih kletvi, zar
ne?
– Psst! – reče Fred, napola ustavši sa kreveta. – Slušajte!
Svi zanemeše. Sa stepenica je dopirao zvuk koraka.
– Mama – reče Džordž, a odmah zatim začu se glasno krc i Hari oseti kako teret
nestaje iz podnožja njegovog kreveta. Koju sekundu kasnije začuše škripu podnih
dasaka ispred vrata. Gospođa Vizli je očigledno osluškivala da proveri pričaju li, ili
spavaju.
Hedviga i Prasvidžen tugaljivo zahuktaše. Podne daske ponovo zaškripaše i oni je
čuše kako se penje da proveri šta Fred i Džordž rade.
– Nimalo nam ne veruje, da znaš – reče Ron žalosno.
Hari je bio siguran da neće moći da zaspi. Veče je bilo prepuno događaja o
kojima je trebalo da razmisli, pa je očekivao da će satima ležati budan premotavajući
film u glavi. Hteo je da nastavi razgovor s Ronom, ali gospođa Vizli je sada ponovo
škriputala niza stepenice, a kada je otišla, on začu ostale kako se penju na sprat...
Zapravo, levo-desno ispred vrata njegove spavaće sobe trčkala su mnogonoga
stvorenja, a Hagrid, profesor Brige o magijskim stvorenjima, govorio je: – Pravi
lepotani, je l’ da, Hari? Oveg polugođa ima da gi učimo o oružju... – a Hari je
primetio da stvorenja imaju topove umesto glava, i da se okreću licem ka njemu... on
se sagnu...
Sledeće čega je bio svestan bilo je da leži sklupčan u toplu loptu ispod svojih
pokrivača, a Džordžov snažan glas ispunjavao je sobu.
– Mama kaže da ustanete, doručak vam je u kuhinji, a zatim joj treba vaša pomoć u
salonu, ima mnogo više kalaštura no što je mislila, a pronašla je i gnezdo mrtvih
pufnokožaca ispod kauča.
Pola sata kasnije, Hari i Ron, koji su se na brzinu obukli i doručkovali, uđoše u
salon, duguljastu sobu s visokom tavanicom na prvom spratu, čiji su maslinastozeleni
zidovi bili prekriveni prljavim tapiserijama. Tepih je izbacivao malene oblačiće
prašine svaki put kada bi neko nagazio na njega, a dugačke, mahovinastozelene
somotske zavese su brujale, kao da su prekrivene nevidljivim pčelama. Gospođa
Vizli, Hermiona, Džini, Fred i Džordž stajali su okupljeni baš ispred ovih zavesa
delujući stvarno čudno pošto su svi imali vezane marame preko nosa i usta. Svako je
držao po veliku bocu punu crne tečnosti sa štrcaljkom na vrhu.
– Prekrijte lica i uzmite po jedan sprej – reče gospođa Vizli Hariju i Ronu čim ih
je ugledala, pokazujući na još dve boce crne tečnosti koje su stajale na stočiću s
vretenastim nogarama. – To je kalašturicid. Nikada u životu nisam videla ovoliku
najezdu – šta li je onaj kućni vilenjak radio poslednjih deset godina...?
Hermionino lice bilo je napola skriveno krpom za brisanje sudova, ali Hari jasno
razazna prekoran pogled koji je uputila gospođi Vizli.
– Kričer je stvarno star, verovatno nije bio u stanju...
– Iznenadilo bi te šta je sve Kričer u stanju da uradi kad hoće, Hermiona – reče
Sirijus, koji je upravo ušao u sobu noseći krvavu torbu punu, činilo se, mrtvih pacova.
– Upravo sam hranio Bakbika – dodade on, kao odgovor na Harijev znatiželjni
pogled. – Držim ga gore, u spavaćoj sobi moje majke. U svakom slučaju... ovaj pisaći
sto... On baci torbu s pacovima u jednu od fotelja, a zatim se sagnu da ispita zaključani
pregradak stola koji je, Hari sada prvi put to primeti, neznatno podrhtavao.
– Pa, Moli, prilično sam siguran da je ovo bauk – reče Sirijus, gvireći kroz
ključaonicu – ali trebalo bi da damo Ludookom da pogleda, pre nego što ga pustimo –
poznajući moju majku, moglo bi da bude nešto mnogo gore.
– U pravu si, Sirijuse – reče gospođa Vizli.
Oboje su govorili obazrivo laganim, uljudnim tonom, iz koga je Hariju bilo jasno
da nijedno od njih nije zaboravilo sinoćnju raspravu.
Iz predvorja se začu glasna, odjekujuća zvonjava, u stopu praćena kakofonijom
vriske i jecaja kakvu je sinoć izazvala Tonks oborivši stalak za kišobrane.
– Stalno im govorim da ne pritiskaju zvono na vratima! – reče Sirijus iznervirano,
žurno napustivši sobu. Čuli su ga kako jurca niza stepenice, dok krici gospođe Blek
ponovo odjeknuše kućom:
– Mrlje nečasti, prljavi polušani, izdajice roda svoga, deco prljavštine...
– Zatvori vrata, Hari, molim te – reče gospođa Vizli.
Hari je odugovlačio koliko je mogao sa zatvaranjem vrata salona. Hteo je da čuje
šta se događa dole. Sirijus je očigledno uspeo da navuče zavese preko portreta svoje
majke, jer je ona prestala da vrišti. Čuo je Sirijusa kako ide kroz predvorje, zatim
čangrljanje lanca na ulaznim vratima, a onda dubok glas Kingslija Okovgroma kako
kaže: – Hestija me je upravo smenila na straži, tako da je kod nje Ćudljivkov
Nevidljivi ogrtač, a ja sam došao da ostavim izveštaj za Dambldora...
Osećajući prodoran pogled gospođe Vizli na svom temenu, Hari sa žaljenjem
zatvori vrata salona i vrati se grupici istrebljivača kalaštura.
Gospođa Vizli se naginjala da pronađe stranicu o kalašturama u Priručniku za
kućnu gamad Gilderoja Lokharta, koji je ležao otvoren na kauču.
– U redu, deco, morate da budete oprezni, jer kalašture ujedaju, a njihovi zubi su
otrovni. Imam ovde bočicu sa protivotrovom, ali bih više volela da nam ne zatreba.
Ona se uspravi, stade tik ispred zavesa i dozva ih sve sebi.
– Kada dam znak, odmah svi počnite da prskate – reče ona. – Pretpostavljam da će
poleteti ka nama, ali na spreju piše da će ih jedno štrcanje trenutno paralizovati. Kada
su imobilisane, samo ih bacite ovde u kofu.
Ona se pažljivo skloni s njihove linije paljbe i podiže sopstveni sprej.
– U redu – štrcajte!
Nekoliko trenutaka pošto je Hari počeo da prska, jedna odrasla kalaštura izlete iz
nabora zavese, zujeći sjajnim krilima nalik bubamarinim. Iskezila je zube slične
iglicama, vilinsko telo bilo joj je prekriveno gustim crnim krznom. Gnevno je stisnula
svoje četiri sićušne pesnice. Hari je poprska kalašturicidom pravo u lice. Ona se
ukoči u vazduhu i pade na vuneni tepih, uz iznenađujuće glasno tup. Hari je pokupi i
baci u kofu.
– Frede, šta to radiš? – upita gospođa Vizli strogo. – Odmah je poprskaj i baci u
kofu! Hari se osvrnu. Fred je držao koprcajuću kalašturu između palca i kažiprsta.
– Važi se – reče Fred veselo, brzo poprskavši kalašturu u lice, tako da se ona
onesvesti, ali čim je gospođa Vizli okrenula leđa, on je strpa u džep, namignuvši
Hariju.
– Hoćemo da eksperimentišemo s kalašturinim otrovom za naše zabušantske
bombonjere – reče Džordž Hariju tiho.
Vešto poprskavši dve kalašture odjednom, kada mu poleteše pravo ka nosu, Hari
priđe bliže Džordžu i promrmlja krajičkom usta: – Šta su to zabušantske bombonjere?
– Asortiman slatkiša od kojih se razboliš – prošaputa Džordž, obazrivo motreći na
leđa gospođe Vizli. – Doduše, ne baš ozbiljno, već da budeš tek toliko bolestan da ne
moraš na čas kad ti se ne ide. Fred i ja smo ih pripremali ovog leta. U pitanju su
karamele sa dve polutke različitih boja. Ako pojedeš narandžastu polovinu bljuvačkih
bombona, počneš da povraćaš. Čim te iznesu iz učionice ka bolničkom krilu, ti
progutaš ljubičastu polovinu...
– ...koja potpuno vraća zdravlje, dopuštajući ti da uživaš u slobodnim
aktivnostima po svom izboru tokom tih sat vremena koje bi inače proveo u neunosnoj
dosadi. Bar ćemo to da stavimo u oglas – prošaputa Fred, koji je sklisnuo s vidika
gospođe Vizli i sada je prikupljao nekoliko zalutalih kalaštura s poda i ubacivao ih u
svoje džepove. – Ali još uvek treba poraditi na njima. Trenutno naši degustatori imaju
problema da prestanu s povraćanjem dovoljno dugo kako bi progutali ljubičastu
polovinu.
– Degustatori?
– Mi – reče Fred. – Probamo ih na smenu. Džordž je probao obeznanjujuće
dražeje... obojica smo probali krvavonosni nugat...
– Mama je mislila da smo imali dvoboj jedan protiv drugog – reče Džordž.
– Znači, još uvek planirate da otvorite prodavnicu šala i zevzevata? – promrmlja
Hari, pretvarajući se da namešta štrcaljku na svom spreju.
– Pa, još uvek nismo u prilici da tražimo prostorije – reče Fred, još tišim glasom,
dok je gospođa Vizli brisala čelo maramom pre nego što će ponovo krenuti u napad –
tako da trenutno radimo po poštanskim porudžbinama. Oglasili smo se u Dnevnom
proroku prošle nedelje.
– I sve to tvojom zaslugom, druže – reče Džordž. – Ali ne brini... Mama pojma
nema. Ona više ne čita Dnevni prorok, jer je počeo da piše laži o tebi i Dambldoru.
Hari se nasmeši. On je naterao blizance da uzmu hiljadu galeona nagrade koje je
osvojio na Tročarobnjačkom turniru ne bi li im pomogao da ostvare svoje ambicije i
osnuju prodavnicu šala i zevzevata, ali mu je ipak bilo drago što gospođa Vizli ne zna
za njegov udeo u ostvarenju njihovih planova. Ona rukovođenje prodavnicom
zevzevata ne bi smatrala prikladnom karijerom za svoja dva sina.
Dekalašturizacija zavesa oduzela im je veći deo jutra. Već je bilo prošlo podne
kada je gospođa Vizli najzad uklonila svoju zaštitnu maramu, utonula u oronulu fotelju,
samo da bi ponovo poskočila uz zgađen krik, pošto je upravo sela na torbu punu
mrtvih pacova. Zavese više nisu zujale: visile su, mlitave i vlažne od silnog prskanja.
U njihovom podnožju ležale su onesvešćene kalašture, zgurane u kofu pored činije
pune njihovih crnih jaja, koja je Krukšenks upravo njuškao, a Fred i Džordž su ih
krišom osmatrali.
– Mislim da ćemo se onim pozabaviti posle ručka – pokaza gospođa Vizli na
prašnjave zastakljene vitrine koje su stajale s obe strane kamina. U njih je bio strpan
čudnovat izbor predmeta: komplet zarđalih bodeža, kandže, zamotuljak zmijske kože,
zatim nekoliko potamnelih srebrnih kutijica s gravurama na jezicima koje Hari nije
razumeo i, najneprijatnije od svega, ukrasna kristalna boca s velikim opalom
ugrađenim u zapušač, puna, Hari je bio uveren, krvi.
Čangrljavo ulazno zvono ponovo se oglasi. Svi pogledaše u gospođu Vizli.
– Ostanite ovde – reče ona zapovednički, zgrabivši torbu s pacovima u trenu kada
se odozdo ponovo oglasiše krici gospođe Blek. – Doneću nam malo sendviča.
Napustila je sobu, pažljivo zatvorivši vrata za sobom. Uto svi pojuriše na prozore
da pogledaju dole, ka ulaznim vratima. Mogli su da vide vrh neuredne riđokose glave
i gomilu nestabilno naslaganih kotlova.
– Mandangus! – reče Hermiona. – Zašto li je doneo sve te kotlove?
– Verovatno traži bezbedno mesto na kome će da ih sakrije – reče Hari. – Zar nije
upravo to radio one noći kada je trebalo da me čuva? Zar nije preuzimao neke kotliće
sumnjivog porekla?
– Da, u pravu si! – reče Fred, dok su se ulazna vrata otvarala. Mandangus unese
kotlove kroz njih i nestade im s vidika. – Bokca mu, mami se to neće dopasti...
On i Džordž priđoše vratima sobe i stadoše ispred njih, namerno osluškujući.
Vriska gospođe Blek je prestala.
– Mandangus priča sa Sirijusom i Kingslijem – promrmlja Fred, namrštivši se od
koncentracije. – Ne mogu da čujem dovoljno dobro... misliš da bismo mogli da
rizikujemo s produžnim ušima?
– Možda bi i vredelo – odgovori Džordž. – Mogao bih da se odšunjam gore i
uzmem jedan par...
Ali u tom trenu odozdo se začu zaglušujuća buka, zbog koje produžne uši
postadoše sasvim nepotrebne. Svi su mogli razgovetno da čuju šta gospođa Vizli viče
na sav glas.
– OVO NIJE SKLADIŠTE ZA UKRADENU ROBU!
– Što volim da slušam mamu kako viče na nekog drugog – reče Fred, sa
zadovoljnim osmehom na licu nakon što je odškrinuo vrata nekoliko centimetara, ne bi
li dozvolio glasu gospođe Vizli da lakše prodre do sobe – to je tako prijatna promena.
– ...POTPUNO NEODGOVORAN. KAO DA NEMAMO DOVOLJNO BRIGA I
BEZ UKRADENIH KOTLOVA KOJE DOVLAČIŠ U KUĆU...
– Ovi idioti je puštaju da uhvati zalet – reče Džordž, vrteći glavom. – Moraš
spočetka da je sasečeš, inače kad se zahukta, može ovako da nastavi satima. A jedva
je čekala da se izdere na Mandangusa, još otkako se odšunjao umesto da pazi na tebe,
Hari... a evo ponovo i Sirijusove mame.
Glas gospođe Vizli izgubi se pod novim naletom vriske i urlika portreta u
predvorju.
Džordž krenu da zatvori vrata, ne bi li malo prigušio buku, ali pre nego što je
stigao to da učini, u sobu uđe kućni vilenjak.
Izuzev prljave krpe koju je svezao oko svog međunožja umesto pantalona, bio je
potpuno go. Delovao je veoma staro. Činilo se da nosi kožu nekoliko brojeva veću i,
mada je bio ćelav kao i svi kućni vilenjaci, iz velikih šišmišolikih ušiju rasle su mu
znatne količine belih dlaka. Oči su mu bile zakrvavljene i vodenkastosive, a mesnati
nos mu je bio velik i nalik prasećoj njušci.
Vilenjak uopšte nije obraćao pažnju na Harija i ostale. Praveći se da ih ne vidi,
pogrbljeno se vukao, polako ali istrajno, ka udaljenom kutku sobe, sve vreme
mrmljajući sebi u bradu promuklim, dubokim glasom, nalik žabljem.
– ...Miriše kao kanalizacija, a pride je i kriminalac, ali ni ona nije bolja, odurna
matora izdajica roda svoga, sa svojim derištima koja unakaziše kuću moje
gospodarice. O, sirota moja gospodarica, kad bi samo znala, kad bi znala kakav su
šljam pustili u njenu kuću. Šta li bi onda rekla starom Kričeru... Oh, kakva sramota,
Blatokrvni, vukodlaci, izdajnici i lopovi, siroti Kričer, šta on može tu da uradi...
– Zdravo, Kričeru – reče Fred veoma glasno, uz trzaj zatvorivši vrata.
Kućni vilenjak se ukoči u mestu, prestade da mrmlja i na vrlo izražen i neubedljiv
način odglumi iznenađenje.
– Kričer nije video mladog gospodara – reče, okrenuvši se uz naklon ka Fredu.
Još uvek licem okrenut ka tepihu, on dodade dovoljno glasno: – Tog gadnog malog
izdajnika svoga roda.
– Molim? – reče Džordž. – Nisam čuo ovo poslednje.
– Kričer ništa nije rekao – odgovori vilenjak, naklonivši se sada Džordžu i
dodade razgovetno, neznatno sniženim glasom: – A evo ga i njegov blizanac, kakve li
su oni abnormalne zverke!
Hari nije znao da li da se smeje ili ne. Vilenjak se ispravi, sve ih zlokobno
osmatrajući i, očigledno ubeđen da ne mogu da ga čuju, nastavi da mrmlja sebi u
bradu.
– ...a eno je i Blatokrvna, stoji tamo, kakva drskost, oh, kada bi moja gospodarica
znala, eh, kako bi plakala, a tu je i jedan novi dečak, Kričer mu ne zna ime. Šta li on
radi ovde? Kričer ne zna...
– Ovo je Hari, Kričeru – reče Hermiona oprezno. – Hari Poter.
Kričerove blede oči se razrogačiše, i on stade da mrmlja brže i gnevnije no ikad.
– Ta Blatokrvna se obraća Kričeru kao da mi je prijatelj, kada bi gospodarica
videla Kričera u takvom društvu, šta li bi rekla...
– Ne zovi je Blatokrvnom! – rekoše Ron i Džini uglas, veoma ljutito.
– Nema veze – prošaputa Hermiona – nije pri zdravom razumu, ne zna šta go...
– Ne zavaravaj se, Hermiona, on tačno zna šta govori – reče Fred, mrko
osmatrajući Kričera.
Kričer je još uvek govorio sebi u bradu, pogleda prikovanog za Harija.
– Da li je to istina? Da li je to Hari Poter? Kričer vidi ožiljak, mora da je istina,
to je dečak koji je zaustavio Mračnog gospodara, Kričer se pita kako mu je to pošlo za
rukom...
– Svi se to pitamo, Kričeru – reče Fred.
– Šta uopšte tražiš ovde? – upita Džordž.
Kričerove ogromne oči usmeriše se ka Džordžu.
– Kričer čisti – reče on, vrdajući.
– Ta priča baš drži vodu – reče sarkastično jedan glas iza Harija.
Sirijus se vratio: smrknuto je gledao u vilenjaka kroz otvorena vrata. Buka u
hodniku se stišala. Možda su gospođa Vizli i Mandangus prešli da se svađaju u
kuhinji. Čim vide Sirijusa, Kričer načini smešno dubok naklon, prislonivši svoj nos
nalik prasećoj njušci uz pod.
– Ispravi se – reče Sirijus nestrpljivo. – Dakle, šta si naumio?
– Kričer čisti – ponovi vilenjak. – Kričer živi isključivo da bi služio plemenitu
kuću Blekovih...
– Koja svakoga dana postaje sve crnja, sve prljavija – reče Sirijus.
– Gospodaru se oduvek dopadala ta mala šala – reče Kričer, ponovo se
naklonivši, i nastavi malo tiše: – Gospodar je prokleta nezahvalna svinja koja je
slomila srce svojoj majci...
– Moja majka nije ni imala srce, Kričeru – obrecnu se Sirijus. – Održavala se u
životu iz čiste pakosti i inata.
Kričer se ponovo nakloni i progovori.
– Kako gospodar kaže – promrmlja on besno. – Gospodar nije dostojan ni blato da
briše sa čizama svoje majke. Oh, sirota moja gospodarica, šta li bi rekla kad bi videla
Kričera kako ga sada služi, kako ga je samo mrzela, koliko li je razočaranje on bio...
– Kričer nikada ništa ne bi pomerio s mesta u gospodarevoj kući – reče vilenjak, a
zatim veoma brzo promrmlja: – Gospodarica nikad ne bi oprostila Kričeru ako bi
tapiserija bila izbačena iz kuće, posle sedam vekova provedenih u ovoj porodici.
Kričer je mora spasiti, Kričer neće dopustiti ni gospodaru ni izdajicama svoga roda,
niti derištima da je unište...
– I mislio sam da će biti tako – reče Sirijus, bacivši prezriv pogled ka tapiseriji na
zidu preko puta. – Bacila je još jednu Trajnolepljivu čin na njenu poleđinu, u to nema
sumnje, ali ako ikako budem mogao da je se otarasim, učiniću to. Gubi se sada,
Kričeru.
Činilo se da Kričer ne sme da se ogluši na direktno naređenje. Ipak, pogled kojim
je prostrelio Sirijusa dok se vukao pored njega, bio je pun najdubljeg gnušanja, i on uz
mrmljanje napusti sobu.
– ...vraća se ovamo iz Askabana i počinje da naređuje Kričeru, o, sirota moja
gospodarica, šta bi rekla kada bi sada videla kuću, ološ koji živi u njoj, njena blaga
izbačena na ulicu, zaklela se da on više nije njen sin, a sada se vratio, kažu i da je
ubica...
– Samo nastavi tako da mrmljaš, pa ću i postati ubica! – reče Sirijus iznervirano, i
zalupi vrata za vilenjakom.
– Sirijuse, on nije pri zdravom razumu – molećivo će Hermiona – mislim da čak ni
ne shvata da možemo da ga čujemo.
– Predugo je bio sâm ovde – reče Sirijus – i ispunjavao sumanuta naređenja
portreta moje majke, pričajući sâm sa sobom, ali je oduvek bio pogana mala zv...
– Kad bi ga samo oslobodio – reče Hermiona puna nade – možda...
– Ne smemo da ga oslobodimo, zna već i suviše o Redu – reče Sirijus odsečno. –
Uostalom, sâm šok bi ga ubio. Probaj ti da mu predložiš da napusti kuću, da vidiš
kako će to primiti.
Sirijus pređe preko sobe ka tapiseriji koju je Kričer hteo da zaštiti, prostrtoj duž
celog zida. Hari i ostali krenuše za njim.
Tapiserija je delovala neverovatno staro i izbledelo, činilo se da su je na
određenim mestima izgrizle kalašture. Uprkos tome, zlatna nit kojom je bila protkana
dovoljno je sijala da im prikaže razgranato porodično stablo koje je datiralo (koliko
je Hari mogao da vidi) još iz srednjeg veka. Na samom vrhu tapiserije bile su
ispisane reči:

Plemenita i drevna kuća Blekovih
„Oduvek čista“

– Tebe nema na njoj! – reče Hari, pošto je pregledao podnožje stabla.
– Nekada me je bilo – reče Sirijus, pokazujući na malu okruglu, ugljenisanu rupu u
tapiseriji, nalik progoretini od cigarete. – Moja draga stara majka spalila me je sa nje
nakon što sam pobegao od kuće – Kričer veoma rado mrmlja tu priču sebi u bradu.
– Pobegao si od kuće?
– Kada sam imao oko šesnaest godina – reče Sirijus. – Bilo mi je dosta svega.
– Gde si otišao? – upita Hari, zureći u njega.
– U kuću tvoga oca – reče Sirijus. – Tvoji baba i deda su me lepo primili, gotovo
da su me usvojili kao drugog sina. Da, tokom raspusta bih kampovao kod tvog tate, a
kada sam napunio sedamnaest, kupio sam sebi kuću. Moj ujka Alfard mi je ostavio u
nasledstvo pristojnu sumu zlatnika – i on je zbrisan sa stabla, verovatno baš zato – u
svakom slučaju, posle toga sam se sâm brinuo o sebi. Naravno, uvek sam bio
dobrodošao na nedeljni ručak kod gospodina i gospođe Poter.
– Ali... zašto si...?
– Otišao? – Sirijus se ogorčeno osmehnu i provuče prste kroz svoju dugu,
neurednu kosu. – Jer sam ih sve redom mrzeo: moje roditelje i njihovu manijakalnu
opsednutost čistokrvnošću, njihovu uverenost da si, ako nosiš ime Blekovih, praktično
kraljevske krvi... mog idiotskog brata, dovoljno lakomislenog da im to poveruje... eto
ga, to je on.
Sirijus zabode prst u samo dno drveta, u ime „Regulus Blek“. Za datumom rođenja
sledio je datum smrti (pre nekih petnaestak godina).
– Bio je mlađi od mene – reče Sirijus – i mnogo bolji sin, što su mi neprekidno
stavljali do znanja.
– Ali je umro – reče Hari.
– Da – reče Sirijus. – Glupi idiot... pridružio se Smrtožderima.
– Šališ se!
– Ma daj, Hari, zar to što si video u ovoj kući nije dovoljno da možeš da razlučiš
kakvim čarobnjacima je moja porodica pripadala? – reče Sirijus razdražljivo.
– Da li... da li su i tvoji roditelji bili Smrtožderi?
– Ne, ne, ali veruj mi na reč, mislili su da je Voldemor na pravom putu, oni su
potpuno podržavali pročišćenje čarobnjačke rase, uklanjanje onih normalskog
porekla, vladavinu Čistokrvnih. A nisu bili jedini, bilo je poprilično mnogo ljudi koji
su mislili da je Voldemor u pravu, pre nego što je pokazao svoje prave namere... Ipak,
uplašili su se kada su videli na šta je sve spreman da bi se domogao moći. Ali se
kladim da su moji roditelji isprva mislili da je Regulus pravi mali junak kada mu se
pridružio.
– Da li ga je ubio neki Auror? – upita Hari obazrivo.
– O, ne – reče Sirijus. – Ne, njega je ubio Voldemor. Ili, verovatnije, neko drugi
po Voldemorovom naređenju. Sumnjam da je Regulus ikada bio dovoljno važan da bi
ga ubio Voldemor lično. Koliko sam uspeo da saznam posle njegove smrti, duboko je
zabrazdio u udruženje Smrtoždera, a zatim se uspaničio zbog naređenja koja su mu
data, pa je pokušao da izađe. Ali ne možeš tek tako da podneseš ostavku Lordu
Voldemoru. U pitanju je doživotna služba ili smrt.
– Ručak – začu se glas gospođe Vizli.
Držala je štapić visoko iznad sebe, balansirajući na njegovom vrhu ogroman
poslužavnik pretrpan sendvičima. Bila je veoma rumena u licu i još uvek je delovala
besno. Ostali joj priđoše, željni hrane, ali Hari ostade sa Sirijusom, koji se nagnu
bliže tapiseriji.
– Godinama je nisam video. Eno ga Fineas Nigelus... moj čukun-čukundeda, vidiš?
... Najomraženiji direktor u istoriji Hogvortsa... i Araminta Meliflua... rođaka moje
majke... pokušala je da izglasa zakon u Ministarstvu kojim bi se legalizovao lov na
Normalce... i draga stara tetka Eladora... ona je započela porodičnu tradiciju
obezglavljivanja kućnih vilenjaka kad postanu i suviše stari da nose poslužavnike s
čajem... naravno, svaki put kada bi porodica iznedrila neku iole pristojnu osobu,
odmah bi je se odrekli. Vidim da ovde nema ni Tonks. Možda zato Kričer neće da
prima naređenja od nje... trebalo bi da uradi sve što mu neki član porodice naredi...
– Ti i Tonks ste u srodstvu? – upita Hari, iznenađeno.
– Oh, da, njena majka Andromeda bila je moja omiljena rođaka – reče Sirijus,
pažljivo ispitujući tapiseriju. – Ne, nema ni Andromede, vidi...
On pokaza na još jedno malo progorelo mesto između dva imena, Belatriks i
Narcisa.
– Andromedine sestre su još uvek ovde jer su sklopile divne, ugledne, čistokrvne
brakove, ali se Andromeda udala za čarobnjaka normalskog porekla, Teda Tonksa, i
zato...
Sirijus odglumi progorevanje tapiserije čarobnim štapićem, i kiselo se nasmeja.
Hari se pak nije smejao. Bio je i suviše zauzet piljenjem u imena s desne strane
Andromedine izgoretine. Dupli zlatni vez povezivao je Narcisu Blek s Lucijusem
Melfojem, a jedna jedina tanka zlatna uspravna linija povezivala je njihova imena s
imenom Drako.
– Ti si u rodu s Melfojevima!
– Sve čistokrvne porodice međusobno su u srodstvu – reče Sirijus. – Ako svojim
sinovima i ćerkama dopuštaš da se venčavaju isključivo s Čistokrvnima, izbor je
veoma sužen; nije nas mnogo ostalo. Moli i ja smo rođaci na osnovu jednog takvog
braka, a Artur mi je rođak u drugom kolenu, ili tako nešto. Ali nema svrhe da ih
tražimo ovde – ako je neka porodica izdajnik svoga roda, to su Vizlijevi.
Ali Hari je već gledao u ime s leve strane Andromedine progoretine: Belatriks
Blek, koja je dvostrukim vezom bila povezana s Rodolfusom Lestrejndžom.
– Lestrejndž... – reče Hari naglas. To ime zaiskri u njegovom sećanju. Znao ga je
odnekud, ali trenutno nije mogao da se seti odakle, iako bi se stresao i naježio na
njegov pomen.
– Oni su u Askabanu – reče Sirijus kratko.
Hari ga radoznalo pogleda.
– Belatriks i njen muž Rodolfus dovedeni su s Bartijem Čučnjem Mlađim – reče
Sirijus istim odsečnim glasom. – I Rodolfusov brat Rabastan je bio s njima.
A onda se Hari seti. Video je Belatriks Lestrejndž u Dambldorovom Situ-za-misli,
čudnovatoj spravi u kojoj su mogla da se čuvaju i skladište sećanja i misli: bila je to
visoka crnokosa žena s velikim podočnjacima koja je prkosno stajala na svom suđenju
i priznala svoju odanost Lordu Voldemoru, ponosita što je pokušala da ga pronađe
posle njegovog pada i ubeđena da će jednoga dana biti nagrađena za svoju lojalnost.
– Nikada mi nisi rekao da ti je ona...
– Zar je važno što mi je rođaka? – obrecnu se Sirijus. – Što se mene tiče, oni mi
nisu porodica. Ona zasigurno nije moj rod. Nisam je video još otkako sam bio tvog
uzrasta, ako se ne računa da sam je usput primetio dok su je uvodili u Askaban. Misliš
da se ponosim što imam rođake kao što je ona?
– Izvini – reče Hari hitro – nisam hteo da... samo sam se iznenadio, ništa više...
– Nema veze, nemoj da se izvinjavaš – promumla Sirijus. On okrenu leđa
tapiseriji, zavukavši ruke duboko u džepove. – Ne prija mi što sam se vratio ovamo –
reče, zureći nakolo po gostinskoj sobi. – Nikada mi nije bilo ni na kraj pameti da ću
ponovo biti zarobljen u ovoj kući.
Hari ga je potpuno razumeo. Znao je kako bi se on osećao kada bi, kao već
odrastao, bio primoran da ponovo živi u Šimširovoj ulici broj četiri, baš kada je
pomislio da se zauvek otarasio tog mesta.
– Ovde je, naravno, idealno za sedište – reče Sirijus. – Dok je živeo ovde, moj
otac je postavio oko kuće sve bezbednosne mere poznate čarobnjačkom soju. Kuća je
neobeleživa, kako Normalci nikada ne bi mogli da nam dođu na vrata – kao da bi iko
to želeo – a sad kad ju je i Dambldor dodatno zaštitio, teško da bi igde mogao da
pronađeš bezbedniju kuću. Dambldor je Čuvar tajni Reda, znaš – niko ne može da
pronađe sedište ukoliko mu on lično ne kaže gde je – ona poruka koju ti je Ćudljivko
sinoć pokazao od Dambldora je... – Sirijus se nakratko nasmeja smehom nalik lavežu.
– Kad bi moji roditelji mogli da vide čemu služi njihova kuća... pa, portret moje
majke trebalo bi donekle da ti dočara njihov stav...
On se na trenutak namršti, a zatim uzdahnu.
– Ne bi mi toliko smetalo kada bih mogao povremeno da izađem i uradim nešto
korisno. Pitao sam Dambldora mogu li da te otpratim na saslušanje – naravno, u
obličju Njuška – kako bih ti pružio malo moralne podrške. Šta ti misliš o tome?
Hariju se učini kao da mu je stomak potonuo kroz prašnjavi tepih. Nije nijednom
pomislio na saslušanje još od sinoćne večere. Uzbuđen što je ponovo s ljudima koje
najviše voli, slušajući šta se sve događalo u međuvremenu, potpuno je to smetnuo s
uma. Međutim, na te Sirijusove reči, povratiše mu se teskoba i osećaj jeze. Zurio je u
Hermionu i Vizlijeve, koji su navalili na sendviče, i pitao se kako bi mu bilo kada bi
se svi oni vratili na Hogvorts bez njega.
– Ne brini – reče Sirijus. Hari podiže pogled i shvati da ga Sirijus pomno
posmatra. – Siguran sam da će povući sve optužbe, zasigurno znam da u
Međunarodnom statutu o tajnosti postoji stavka o tome da se magija sme koristiti u
svrhe spasavanja sopstvenog života.
– Ali ako me ipak izbace iz škole – reče Hari tiho – mogu li da se vratim ovamo
da živim s tobom?
Sirijus se tužno nasmeši.
– Videćemo.
– Mnogo bih opuštenije išao na saslušanje kada bih znao da ne moram da se
vratim kod Darslijevih – nastavi Hari.
– Mora da su veoma loši čim bi ti radije živeo ovde – reče Sirijus sumorno.
– Požurite, vas dvojica, inače neće ostati ništa od hrane za vas – pozva ih gospođa
Vizli.
Sirijus ponovo duboko uzdahnu, mrko pogleda u tapiseriju, a zatim se on i Hari
pridružiše ostalima.
Dok su tog popodneva praznili zastakljene vitrine, Hari se iz sve snage trudio da
ne razmišlja o saslušanju. Na sreću, bio je to posao koji zahteva visok nivo
koncentracije, jer se činilo da veliki broj predmeta nema nameru da napusti svoje
prašnjave police. Sirijusa je gadno ujela jedna srebrna burmutica. U roku od nekoliko
sekundi ugrižena šaka potpuno mu se prekrila odvratnim krastama, nalik kakvoj gruboj
smeđoj rukavici.
– U redu je – reče on, zainteresovano ispitavši šaku pre nego što ju je udarcem
štapića vratio u normalu – mora da se u njoj nalazi bradavičasti prašak.
On baci burmuticu postrance u džak u koji su skladištili sav krš iz vitrina. Hari
spazi Džordža kako nekoliko trenutaka kasnije obmotava sopstvenu ruku tkaninom i
krišom stavlja burmuticu u džep već prepun kalaštura.
Pronašli su i jedan srebrni instrument neprijatnog izgleda, nalik mnogonogoj
pinceti, koja jurnu uz Harijevu ruku poput pauka, i pokuša da mu probije kožu. Sirijus
je zgrabi i razbi u komadiće uz pomoć teške knjige naslovljene Prirodna plemenitost:
čarobnjačka genealogija. Bila je tu i muzička kutija koja je zasvirala pomalo
zlokobnu, zvonku melodiju kad su je navili, i svi su iznenada postali veoma malaksali
i sanjivi, dok se Džini nije dovila da joj zalupi poklopac. Nađoše i težak medaljon
koji niko od njih nije uspeo da otvori, nekoliko drevnih pečata i, u jednoj prašnjavoj
kutiji, orden Reda Merlina prve klase, koji je bio dodeljen Sirijusovom dedi „zbog
njegovih usluga Ministarstvu“.
– To znači da im je dao mnogo zlata – reče Sirijus prezrivo, bacivši orden u džak
za smeće.
Kričer se nekoliko puta ušunjao u sobu i pokušao iz nje da prokrijumčari stvari
skrivene u krpi koja mu je prekrivala bedra, mrmljajući užasne kletve svaki put kad bi
ga uhvatili na delu. Kad mu je Sirijus jedva oteo iz ruku veliki zlatni prsten s grbom
Blekovih, Kričer je čak briznuo u gnevni plač i napustio sobu jecajući sebi u bradu i
nazivajući Sirijusa imenima koja Hari nikada ranije nije čuo.
– Pripadao je mom ocu – reče Sirijus, bacivši prsten u džak. – Kričer mu nije bio
toliko odan kao mojoj majci, ali ipak sam ga prošle nedelje uhvatio kako krišom ljubi
par njegovih starih pantalona.
Narednih nekoliko dana gospođa Vizli ih je sve veoma uposlila. Trebalo im je tri
dana da raščiste salon. Najzad su jedine nepoželjne stvari u njemu bile tapiserija s
porodičnim stablom Blekovih, koja se oduprla svim njihovim pokušajima da je skinu
sa zida, i pisaći sto koji je čangrljao. Ćudljivko još uvek nije svratio do sedišta, tako
da nisu bili sigurni šta se u njemu nalazi.
Iz salona su se preselili u trpezariju u prizemlju, gde su zatekli paukove velike kao
tanjire kako vrebaju u ormanu (Ron je tada žurno napustio sobu kako bi sebi spremio
šolju čaja, i nije se vratio narednih sat i po). Porculanski servis, sa grbom i motom
Blekovih, Sirijus je bez ikakve pompe bacio u džak, a ista sudbina snašla je i komplet
starih fotografija u potamnelim srebrnim ramovima, čiji su stanari piskavo zavrištali
kada se razbilo staklo koje ih je prekrivalo.
Možda je Snejp taj njihov posao i nazivao „čišćenjem“, ali oni su, po Harijevom
mišljenju, zapravo vodili rat protiv sâme kuće, koja se svojski odupirala,
potpomognuta Kričerom. Kućni vilenjak se neprekidno pojavljivao gde god bi se svi
oni okupili, i dok je pokušavao da spase sve što može iz džakova sa starudijom za
bacanje, njegovo mrmljanje postajalo je sve uvredljivije. Došlo je dotle da mu je
Sirijus čak pretio odećom, ali ga je Kričer fiksirao svojim vodenastim pogledom i
rekao: – Gospodar nek’ učini šta gospodar želi – pre nego što se okrenuo i vrlo glasno
promrmljao – ali gospodar neće osoboditi Kričera, ne, jer Kričer zna šta su naumili, o
da, on kuje zaveru protiv Mračnog gospodara, da, s ovim Blatokrvnima, i izdajicama,
i ološem...
Na to Sirijus, ignorišući Hermionine proteste, zgrabi Kričera s leđa za njegovu
krpu oko bedara i silovito ga izbaci iz sobe.
Zvono bi se oglasilo po nekoliko puta dnevno, što je za Sirijusovu majku bio znak
da ponovo počne da vrišti, a za Harija i ostale da pokušaju da prisluškuju pridošlice,
iako su malo šta napabirčili iz kratkih odlomaka razgovora koje bi uspeli da pohvataju
pre nego što bi ih gospođa Vizli pozvala da nastave s radom. Snejp je još nekoliko
puta proleteo tamo-amo kroz kuću, iako se Hari, na svoje veliko olakšanje, nikad nije
sreo s njim licem u lice. Hari je takođe zapazio i svoju nastavnicu Preobražavanja,
profesorku Mek Gonagal, koja je delovala zaista čudno u normalskoj haljini i mantilu,
ali se činilo da je uvek i suviše zauzeta da bi se duže zadržavala u kući. Ponekad bi,
međutim, posetioci ostali da pomognu. Tonks im se pridružila jednog nezaboravnog
popodneva, kada su pronašli ubilačku staru avet kako vreba u jednom od toaleta na
spratu. Lupin, koji je živeo u kući sa Sirijusom ali je odlazio na duže periode da
obavlja poslove za Red, pomogao im je da poprave stari zidni sat koji je imao
neprijatnu naviku da gađa prolaznike teškim zupčanicima. Mandangus se malčice
iskupio u očima gospođe Vizli kad je spasao Rona od drevnog kompleta ljubičastih
odora, koji je pokušao da ga zadavi kada ga je izvadio iz ormana.
Uprkos činjenici da je i dalje nemirno spavao, nastavljao da sanja hodnike i
zaključana vrata, od čega bi ga ožiljak peckao, Hari je prvi put toga leta uspeo malo i
da se provede. Dok god je bio zauzet bio je srećan. Međutim, čim bi aktivnost
prestala, a njegova budnost popustila, ili dok bi ležao izmoren u krevetu posmatrajući
zamagljene senke kako igraju po tavanici, ponovo ga je obuzimala pomisao o
saslušanju u Ministarstvu. Dok se pitao šta će biti s njim ako ga izbace s Hogvortsa,
strah ga je probadao iznutra, poput iglica. Sama pomisao na to bila je toliko
zastrašujuća da se nije usuđivao naglas da je izgovori, čak ni Ronu i Hermioni, koji su
sledili njegov primer i nisu načinjali tu temu, iako ih je Hari često viđao kako se
došaptavaju i zabrinuto ga gledaju. Ponekad nije mogao da obuzda maštu koja mu je
prikazivala vizije bezličnog zvaničnika Ministarstva kako mu lomi štapić na dva dela i
naređuje mu da se vrati Darslijevima... ali on neće tamo ići. To je čvrsto odlučio.
Vratiće se ovde, u Ulicu Grimold, da živi sa Sirijusom.
Osećao se kao da su mu ubacili ciglu u stomak kada se u sredu, tokom večere,
gospođa Vizli okrenula ka njemu i rekla mu tiho: – Ispeglala sam ti najbolju odeću za
sutra ujutru, Hari, i hoću da večeras opereš kosu. Dobar prvi utisak ume da učini čuda.
Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Džini prekinuše razgovor i pogledaše u njega. Hari
klimnu glavom i pokuša da nastavi da jede šniclu, ali su mu se usta toliko osušila da
više nije mogao da žvaće.
– Kako ću da dođem do tamo? – upita on gospođu Vizli, trudeći se da ne zvuči
zabrinuto.
– Artur te vodi na posao sa sobom – reče gospođa Vizli nežno.
Gospodin Vizli mu se ohrabrujuće nasmeši s druge strane stola.
– Možeš da sačekaš u mojoj kancelariji dok ne dođe vreme za saslušanje – reče
on.
Hari pogleda u Sirijusa, ali pre nego što je stigao da postavi pitanje, gospođa
Vizli mu je već odgovorila.
– Profesor Dambldor misli da nije dobra ideja da Sirijus ide s tobom, a moram ti
reći da ja...
– ...mislim da je sasvim u pravu – dovrši joj Sirijus rečenicu kroz stisnute zube.
Gospođa Vizli napući usne.
– Kada vam je Dambldor to rekao? – upita Hari, zureći u Sirijusa.
– Došao je kasno sinoć, kad si ti već bio u krevetu – reče gospođa Vizli.
Sirijus mrzovoljno zabode viljušku u krompir. Hari spusti pogled u svoj tanjir. Od
same pomisli da je Dambldor bio u kući veče uoči njegovog saslušanja a da nije
zatražio da ga vidi osećao se još gore, ukoliko je to uopšte bilo moguće.

7. Ministarstvo magije



Hari se sledećeg jutra probudio u pola šest, naglo i potpuno, kao da mu je neko
viknuo u uvo. Nekoliko trenutaka ležao je nepomično, dok mu je pomisao na
predstojeće saslušanje ispunjavala svaki sićušan kutak mozga, a zatim je, ne mogavši
više to da podnese, iskočio iz kreveta i stavio naočare. Gospođa Vizli mu je, u
podnožju kreveta, uredno presavila sveže oprane farmerke i majicu. Hari ih nespretno
navuče. Prazna slika na zidu se zakikota.
Ron je ležao ispružen na leđima, širom razjapljenih usta, duboko usnuo. Nije se ni
pomerio kada je Hari prešao preko sobe, izašao u hodnik i nežno zatvorio vrata za
sobom. Pokušavajući da ne misli o tome kada će sledeći put videti Rona, ako više ne
budu kolege na Hogvortsu, Hari tiho siđe niza stepenice pored glava Kričerovih
predaka, i uđe u kuhinju.
Očekivao je da će biti prazna, ali kad je došao do vrata čuo je prigušeno
romorenje glasova koje je dopiralo s druge strane. Gurnuo je vrata i spazio gospodina
i gospođu Vizli, Sirijusa, Lupina i Tonks kako sede, gotovo kao da čekaju na njega.
Svi su bili potpuno obučeni, osim gospođe Vizli, koja je nosila kariranu ljubičastu
spavaćicu. Ona skoči na noge čim je Hari ušao.
– Doručak – reče, izvlačeći štapić i žurno se zaputi ka ognjištu.
– Do-do-dobro jutro – zevnu Tonks. Ovoga jutra kosa joj je bila plava i
kovrdžava. – Jesi li lepo spavao?
– Da – reče Hari.
– Ja sam bi-bi-bila budna cele noći – reče ona, i ponovo drhtavo zevnu. – Dođi,
sedi...
Ona mu izvuče jednu stolicu, i pri tom obori onu do nje.
– Šta ćeš za doručak, Hari? – upita gospođa Vizli. – Kašu? Pogačice? Usoljenu
ribu? Jaja sa slaninom? Tost?
– Samo... samo tost, hvala – reče Hari.
Lupin poglednu Harija, a zatim se obrati Tonks: – Šta si ono govorila o
Skrimdžeru?
– O... da... pa, moramo da budemo malo pažljiviji, postavljao je Kingsliju i meni
neka nezgodna pitanja...
Hari je osetio neznatno olakšanje što ne mora da se priključi razgovoru. Utroba mu
se komešala. Gospođa Vizli stavi nekoliko kriški tosta s marmeladom pred njega: on
pokuša da jede, ali činilo mu se da žvaće tepih. Gospođa Vizli sede pored njega i
poče da mu petlja oko majice, uvlačeći etiketu da ne štrči i ispravljajući mu nabore
oko ramena. Poželeo je da ona prestane s tim.
– ...a moraću da kažem Dambldoru da sutra ne mogu da radim noćnu smenu,
previše sam u-u-umorna – završi Tonks, ponovo zevnuvši iz sve snage.
– Ja ću te zameniti – reče gospodin Vizli. – Nema problema, ionako moram da
završim izveštaj...
Gospodin Vizli nije nosio čarobnjačku odoru, već prugaste pantalone i staru
pilotsku jaknu. On skrenu pogled s Tonks na Harija.
– Kako se osećaš?
Hari slegnu ramenima.
– Uskoro će sve biti gotovo – reče gospodin Vizli ohrabrujuće. – Kroz nekoliko
sati bićeš oslobođen svih optužbi.
Hari ništa ne reče.
– Saslušanje je na mom spratu, u kancelariji Amelije Bouns. Ona je šef Odseka za
sprovođenje magijskih zakona, i ona će obaviti saslušanje.
– Amelija Bouns je sasvim okej, Hari – reče Tonks ozbiljno. – Poštena je,
saslušaće šta imaš da kažeš.
Hari klimnu glavom, još uvek nesposoban da smisli šta bi mogao da kaže.
– Nemoj da izgubiš živce – reče Sirijus iznenada. – Budi uljudan i drži se
činjenica.
Hari ponovo klimnu.
– Zakon je na tvojoj strani – reče Lupin tiho. – Čak je i maloletnim čarobnjacima
dozvoljeno da koriste magiju u slučaju da im je život u opasnosti.
Niz Harijev vrat poče da curi nešto veoma hladno. Na trenutak mu se učinilo da
neko na njega baca Razočaravalačku čin, a onda shvati da to samo gospođa Vizli
pokušava da se izbori s njegovom kosom pomoću mokrog češlja. Ona poče energično
da ga češlja.
– Zar nikad neće da stoji ravno? – upita ona očajavajući.
Hari odmahnu glavom.
Gospodin Vizli pogleda na svoj ručni sat, a zatim u Harija.
– Mislim da bi bilo najbolje da sad krenemo – reče on. – Malo smo poranili, ali
mislim da je bolje da pričekaš u Ministarstvu, umesto da se vrzmaš ovde.
– U redu – reče Hari mehanički, spustivši tost i ustade sa stolice.
– Ne boj se, Hari – reče Tonks, potapšavši ga po ruci.
– Srećno – reče Lupin. – Siguran sam da će sve biti u redu.
– A ako ne bude – reče Sirijus sumorno – ja ću se pobrinuti za Ameliju Bouns u
tvoje ime...
Hari se slabašno nasmeši. Gospođa Vizli ga zagrli.
– Držimo ti palčeve – reče.
– Važi – odgovori Hari. – Pa... vidimo se kasnije, onda.
On pođe za gospodinom Vizlijem uza stepenice, pa kroz predvorje. Čuo je
Sirijusovu majku kako gunđa nešto u snu iza svojih zavesa. Gospodin Vizli otključa
vrata, i oni iskoračiše u hladno, sivo jutro.
– Ne pešačite valjda svakoga dana na posao? – upita ga Hari, kada se žurno
zaputiše oko trga.
– Ne, obično se Prebacujem – reče gospodin Vizli – ali ti očigledno ne možeš, a ja
mislim da bi najbolje bilo kad bismo do tamo došli na potpuno nemagijski način... to
će ostaviti bolji utisak, uzevši u obzir razlog zbog kojeg izlaziš pred disciplinsku
komisiju...
Gospodin Vizli je sve vreme držao ruku u džepu svoje jakne. Hari je znao da mu
je šaka čvrsto stegnuta oko štapića. Oronule ulice bile su gotovo puste, ali kada su
došli do bedne male stanice podzemne železnice, ona je bila puna ranoranilaca koji su
išli na posao. Kao i uvek kada bi se našao u blizini Normalaca koji mirno izvršavaju
svoje dnevne obaveze, gospodin Vizli nije mogao da obuzda svoje oduševljenje.
– Prosto predivno – prošaputa, pokazujući na automate za karte. – Zadivljujuće
genijalno.
– Pokvareni su – reče Hari, skrenuvši mu pažnju na znak pored automata.
– Da, ali svejedno... – gospodin Vizli im se radosno osmehivao.
Umesto tu, karte su kupili od sanjivog čuvara (Hari je obavio transakciju, pošto se
gospodin Vizli nije dobro snalazio s normalskim novcem), i pet minuta kasnije ukrcali
su se u podzemni voz koji ih klackavo poveze ka centru Londona. Gospodin Vizli je
svakih par minuta znatiželjno proveravao mapu podzemne železnice iznad prozora.
– Još četiri stanice, Hari... još tri stanice... samo još dve, Hari...
Sišli su na stanici u samom srcu Londona, a iz voza ih izbaci talas muškaraca i
žena u odelima, s aktovkama u rukama. Popeli su se uz pokretne stepenice, prošli kroz
naplatnu rampu (gospodin Vizli se oduševio kad mu je rampa progutala kartu), i izašli
na široku ulicu oivičenu impozantnim zgradama, i već veoma prometnu.
– Gde smo to? – upita gospodin Vizli tupo. Hariju srce na trenutak preskoči jedan
otkucaj kada pomisli da su sišli na pogrešnoj stanici, uprkos tome što je gospodin
Vizli neprekidno konsultovao mapu. Ali trenutak kasnije on reče: – A, da... ovuda,
Hari – i povede ga niz jednu od bočnih uličica.
– Izvini – reče mu – ali nikad nisam dolazio vozom, a i stvari deluju mnogo
drugačije iz normalske perspektive. Zapravo, nikad dosad nisam ni koristio ulaz za
posetioce.
Što su dalje odmicali, to su okolne zgrade bivale sve manje impozantne, dok
najzad nisu došli do ulice u kojoj su se nalazili nekoliko derutnih kancelarija, pab i
poplavljeni kanalizacioni odvod. Hari je očekivao malo impresivniju lokaciju za
zgradu Ministarstva magije.
– Evo nas – reče gospodin Vizli veselo, pokazavši na staru crvenu telefonsku
govornicu uz žestoko iškraban zid, kojoj je nedostajalo nekoliko stakala. – Posle tebe,
Hari.
I on otvori telefonsku govornicu.
Hari zakorači unutra, pitajući se šta je sad posredi, za ime sveta. Gospodin Vizli
se zgura unutra pored Harija i zatvori vrata za sobom. Jedva su se ugurali. Hari je bio
pritisnut uz sâm telefon, koji je nakrivo visio sa zida govornice, kao da je neki vandal
pokušao da ga istrgne. Gospodin Vizli posegnu za slušalicom iza Harija.
– Gospodine Vizli, mislim da je i telefon pokvaren – reče Hari.
– Ne, ne, siguran sam da je sve u redu – reče gospodin Vizli, držeći slušalicu
iznad glave i piljeći u brojčanik. – Da vidimo... šest... – on okrenu broj – dva...
četiri... još jedna četvorka...  pet... i još jedna dvojka...
Dok se brojčanik zujeći vraćao na mesto, u telefonskoj govornici se začu hladan
ženski glas, ne iz slušalice u ruci gospodina Vizlija, već toliko jasno i glasno kao da
neka nevidljiva žena stoji tik uz njih.
– Dobro došli u Ministarstvo magije. Molim navedite vaše ime i razlog posete.
– Ovaj... – poče gospodin Vizli, očigledno ne znajući treba li da govori u slušalicu
ili ne. Napravio je kompromis stavivši mikrofon slušalice na uvo: – Artur Vizli,
Odsek za zloupotrebu normalskih predmeta, ovde sam da dopratim Harija Potera, koji
je zamoljen da prisustvuje disciplinskom saslušanju...
– Hvala vam – reče ledeni ženski glas. – Posetioče, molimo uzmite značku i
prikačite je na prednji deo vaše odore.
Začu se trzaj i zveket, i Hari spazi kako nešto ispada u metalni otvor gde obično
izlaze vraćeni novčići. On ga pokupi: bila je to srebrna četvrtasta značka na kojoj je
pisalo Hari Poter, disciplinsko saslušanje. On je prikači spreda na majicu, baš kada
ženski glas ponovo progovori.
– Posetioče Ministarstva, obavezni ste da prođete pretres i priložite vaš štapić
radi registracije na pultu obezbeđenja, koji je smešten na samom kraju Atrijuma.
Pod telefonske govornice zadrhta. Polako su tonuli u zemlju. Hari je obazrivo
posmatrao kako se trotoar diže iznad staklenih zidova telefonske govornice, sve dok
im se tmina ne sklopi nad glavama. Zatim ništa nije video. Mogao je samo da čuje
prigušenu škripu dok se telefonska govornica polako spuštala kroz zemlju. Posle
jednog minuta, iako se Hariju činilo mnogo duže, zračak zlatne svetlosti osvetli mu
stopala i poče da mu se širi uz celo telo, sve dok ga ne obasja pravo u lice, tako da je
morao da zatrepće kako bi sprečio da mu oči zasuze.
– Ministarstvo magije vam želi prijatan dan – reče ženski glas.
Vrata telefonske govornice širom se otvoriše, i gospodin Vizli izađe iz nje, u
pratnji Harija, koji je razjapio usta.
Stajali su na samom ulazu u veoma dugačku i veličanstvenu dvoranu s prilično
uglačanim tamnim drvenim podom. Paunplava tavanica bila je ukrašena sjajnim
zlatnim simbolima koji su se neprekidno pomerali i menjali, nalik ogromnoj nebeskoj
oglasnoj tabli. Zidovi s obe strane bili su prekriveni velikim pločama uglačanog
tamnog drveta, u koje su bili ugrađeni mnogobrojni pozlaćeni kamini. Svakih nekoliko
sekundi poneki čarobnjak ili veštica izronio bi iz nekog od kamina s leve strane uz
prigušeno svuš. S desne strane, pred svakim kaminom su se formirali kraći redovi
ljudi koji su čekali da odu.
Na sredini dvorane nalazila se fontana. Grupica zlatnih skulptura, krupnijih od
prirodne ljudske veličine, stajala je nasred kružnog bazenčića. Najviša je
predstavljala čarobnjaka plemenitog izgleda koji je upirao štapićem pravo uvis. Oko
njega su bili okupljeni prelepa veštica, kentaur, goblin i kućni vilenjak. Poslednje
troje gledali su s divljenjem ka čarobnjaku i veštici. Sjajni mlazevi vode izletali su im
iz vrhova štapića, vrha kentaurove strele, vrha goblinovog šešira i iz ušiju kućnog
vilenjaka, tako da se curkasto šištanje vode nadovezivalo na krckanje čarobnjaka koji
su se Prebacivali i žamor koraka. Za to vreme su stotine čarobnjaka i veštica, većinom
delujući jutarnje mrgodno, koračali ka velikoj zlatnoj kapiji na samom kraju dvorane.
– Ovuda – reče gospodin Vizli.
Oni se priključiše masi, prolazeći između gomile službenika Ministarstva, od
kojih su neki nosili klateće gomile pergamenata, a drugi ulubljene kofere. Treći su pak
u hodu čitali Dnevni prorok. Kada su prošli pored fontane, Hari vide mnoštvo
srebrnih sikla i bronzanih knuta kako se sijaju na dnu bazenčića. Na malenom
umrljanom natpisu pored fontane pisalo je:

Svi prilozi iz fontane Magičnog bratstva biće prosleđeni Sent Mungovoj bolnici za
magijske bolesti i povrede.

Ako me ne izbace s Hogvortsa, ubaciću unutra deset galeona, uhvati Hari sebe
kako očajnički razmišlja.
– Ovamo, Hari – reče gospodin Vizli, i oni se odvojiše iz mase službenika
Ministarstva koji su se zaputili ka zlatnoj kapiji. Za pultom s leve strane, ispod znaka
na kome je pisalo Obezbeđenje, sedeo je loše izbrijan čarobnjak u paunplavoj odori
koji, kada mu priđoše, podiže pogled i odloži Dnevni prorok.
– Ovde sam da dopratim posetioca – reče gospodin Vizli, pokazavši na Harija.
– Priđite ovamo – reče čarobnjak dokonim glasom.
Hari mu priđe, a čarobnjak pridiže dugačku zlatnu šipku, tanku i elastičnu poput
antene za kola, i njome pređe gore-dole preko Harija, spreda i otpozadi.
– Štapić – progunđa čarobnjak-bezbednjak Hariju, odloživši zlatni instrument i
ispruži ruku.
Hari izvadi svoj čarobni štapić. Čarobnjak ga baci na čudnovati limeni instrument,
nalik na vagu sa samo jednim tasom. On poče da vibrira. Uska traka pergamenta izlete
kroz otvor u samom podnožju uređaja. Čarobnjak otcepi traku i pročita natpis na njoj.
– Jedanaest inča, srž od Feniksovog pera, u upotrebi četiri godine. Da li je to
tačno?
– Da – potvrdi Hari nervozno.
– Ja ću ovo zadržati – reče čarobnjak, zakačivši parče pergamenta na maleni
metalni šiljak. – Tebi ovo vraćam – dodade, gurnuvši štapić Hariju.
– Hvala vam.
– Čekaj malo... – reče čarobnjak polako.
Pogled mu prelete sa srebrne značke na Harijevim grudima ka njegovom čelu.
– Hvala ti, Erik – reče gospodin Vizli strogo i, zgrabivši ga za ramena, odgura
Harija dalje od pulta, nazad u masu čarobnjaka i veštica koji su prolazili kroz zlatnu
kapiju.
Malčice pritešnjen u masi, Hari je sledio gospodina Vizlija kroz kapiju u manji
hodnik iza nje, gde je stajalo najmanje dvadeset liftova s rešetkama od kovanog zlata.
Hari i gospodin Vizli se pridružiše grupici ispred jednog od liftova. U blizini je stajao
dugobradi čarobnjak koji je nosio veliku kartonsku kutiju iz koje su dopirali škripavi
zvuci.
– Sve u redu, Arture? – upita čarobnjak, klimnuvši gospodinu Vizliju.
– Šta ti je to unutra, Bobe? – upita gospodin Vizli, gledajući u kutiju.
– Ni sami nismo sigurni – reče čarobnjak ozbiljno. – Mislili smo da je u pitanju
obično močvarno pile, sve dok nije počelo da bljuje vatru. Liči mi na ozbiljno kršenje
Zabrane eksperimentalnog ukrštanja vrsta.
Uz silan zveket i čangrljanje, lift se spusti ispred njih. Zlatne rešetke skliznuše u
stranu i Hari i gospodin Vizli uđoše u njega s ostalim čarobnjacima, te se Hari opet
nađe stešnjen uza zid. Nekoliko veštica i čarobnjaka radoznalo ga je posmatralo. On
se zagleda sebi u noge kako bi izbegao da ikome od njih uhvati pogled, usput
ispravljajući rub na pantalonama. Rešetke se uz tresak zatvoriše i lift se polako
podiže, čangrljajući lancima, a isti ledeni glas koji je Hari čuo u telefonskoj govornici
ponovo odjeknu.
– Sedmi nivo, Odsek za magijske igre i sportove, uključujući Sedište kvidičkih
liga Britanije i Irske, Zvanični klub gobkamenja i Zavod za urnebesne patente.
Vrata lifta se otvoriše. Hari spazi neuredan hodnik pun raznoraznih postera
kvidičkih timova koji su nakrivo bili okačeni po zidovima. Jedan od čarobnjaka iz
lifta, ruku punih metli, jedva se izvuče iz lifta i nestade u hodniku. Vrata se zatvoriše,
lift ponovo zatandrka naviše, a ženski glas objavi:
– Šesti nivo, Odsek magijskog transporta, uključujući Upravu Flu-mreže, Komandu
za regulisanje metli, Kancelariju za teleportacione ključeve i Centar za testove iz
Prebacivanja.
Ponovo se vrata lifta otvoriše, i pet čarobnjaka i veštica izađe. Istovremeno,
nekoliko papirnatih aviončića ulete u lift. Hari je zurio u njih dok su lagano lepršali
oko njegove glave. Bili su bledoljubičasti i mogao je da vidi da im je duž ivice krila
odštampan natpis Ministarstvo magije.
– To su samo interni memorandumi – promrmlja mu gospodin Vizli. – Ranije smo
koristili sove, ali nered je bio neverovatan... izmet svuda po stolovima...
Dok su se ponovo klackali naviše, oko svetiljke koja je visila s plafona lifta
lepršali su memorandumi.
– Peti nivo, Odsek za međunarodnu magijsku saradnju, uključujući Međunarodno
telo za trgovinske standarde, Međunarodnu magijsku pravnu kancelariju i
Međunarodnu konfederaciju čarobnjaka, Britansko poslanstvo.
Kada se vrata otvoriše, dva memoranduma izleteše u pratnji još nekoliko
čarobnjaka i veštica, a još nekoliko memoranduma ulete u lift, tako da je svetlost
plafonske lampe treperila iznad njihovih glava dok su papiri obletali oko nje.
– Četvrti nivo, Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, uključujući
odeljenja za zveri, bića i duhove, Kancelariju za odnose s goblinima i Savetodavni
biro za štetočine.
– Izvin’te – reče čarobnjak koji je nosio pile što bljuje vatru, i izađe iz lifta,
praćen manjim jatom memoranduma. Vrata se ponovo zatvoriše uz šupalj tresak.
– Treći nivo, Odsek za magijske nesreće i katastrofe, uključujući Odred za
poništavanje efekata slučajne magije, Sedište Zaboravljača i Komitet za normalske
izgovore.
Na tom spratu lift napustiše svi osim gospodina Vizlija, Harija i jedne veštice koja
je čitala izuzetno dugačak svitak pergamenta koji se vukao po podu za njom. Preostali
memorandumi nastavili su da jezde oko svetiljke kad se lift ponovo trže naviše, a
zatim se vrata otvoriše i ženski glas ponovo izgovori najavu.
– Drugi nivo, Odsek za sprovođenje magijskih zakona, uključujući Odeljenje za
nepropisnu upotrebu magije, Sedište Aurora i Vizengamotsku administrativnu službu.
– Ovde smo mi, Hari – reče gospodin Vizli, i oni krenuše za vešticom iz lifta, duž
hodnika s mnogobrojnim vratima. – Moja kancelarija je na drugoj strani sprata.
– Gospodine Vizli – reče Hari, dok su prolazili pored prozora kroz koji je
dopirala sunčeva svetlost – zar nismo još uvek pod zemljom?
– Da, jesmo – reče gospodin Vizli. – To su začarani prozori. Magijsko održavanje
zgrade odlučuje kakvo ćemo vreme imati svakoga dana. Prošli put kada su tražili
povišice imali smo dva meseca uragane... samo iza ovog ćoška, Hari.
Oni zađoše za ugao, prođoše kroz teška hrastova vrata i stvoriše se u velikoj
zakrčenoj sobi podeljenoj na separee, koji su žamorili od razgovora i smeha.
Memorandumi su jurili tamo-amo iz separea, nalik minijaturnim raketama. Na
najbližem separeu stajao je nakrivljeni natpis na kome je pisalo: Sedište Aurora.
Hari krišom pogleda kroz vrata dok su prolazili. Aurori su prekrili zidove svog
separea svim i svačim, od slika ucenjenih čarobnjaka i fotografija svojih porodica, do
postera omiljenih kvidičkih timova i članaka iz Dnevnog proroka. Čovek u skerletnoj
odori s konjskim repom dužim od Bilovog sedeo je s čizmama na stolu, diktirajući
izveštaj svom čarobnom peru. Malo dalje, veštica s povezom preko oka je, nagnuta
preko pregrade separea, pričala s Kingslijem Okovgromom.
– Dobro jutro, Vizli – reče Kingsli bezbrižno, kada mu se približiše. – Hteo sam
da popričam s tobom, imaš li koji slobodan trenutak?
– Da, ali samo sekund – reče gospodin Vizli – malčice sam u žurbi.
Razgovarali su kao da se gotovo i ne poznaju, a kada Hari zausti da se pozdravi s
Kingslijem, gospodin Vizli ga nagazi na stopalo. Ispratili su Kingslija duž sobe do
poslednjeg separea.
Hari dožive mali šok: sa svih strana ka njemu je treptalo Sirijusovo lice. Zidovi su
bili prekriveni novinskim isečcima i starim fotografijama – čak i onom načinjenom
onda kada je Sirijus bio kum na venčanju Poterovih. Jedino mesto na kome nije bilo
Sirijusa beše mapa sveta na kojoj su malene crvene pribadače svetlele kao drago
kamenje.
– Evo – reče Kingsli odsečno gospodinu Vizliju, gurnuvši mu snop pergamenata u
ruku. – Potrebno mi je što je moguće više informacija o letećim normalskim vozilima
primećenim u poslednjih dvanaest meseci. Dobili smo dojavu da Blek možda još uvek
koristi svoj stari motocikl.
Kingsli primetno namignu Hariju i dodade šapatom: – Dajte mu ovaj časopis,
mislim da će ga zanimati. – Zatim produži normalnim glasom: – I ne odugovlači, Vizli,
čekanje na tvoj izveštaj o onom vatrenom oruđu usporilo nam je istragu za čitavih
mesec dana.
– Da ste pročitali moj izveštaj, znali biste da je pravilan izraz vatreno oružje –
reče gospodin Vizli hladno. – A bojim se da ćete morati da pričekate na podatke o
motociklima. Trenutno smo izuzetno zauzeti. On spusti glas i reče: – Ako uspeš da se
izvučeš s posla pre sedam, Moli sprema ćufte.
On dozva Harija i izvede ga iz Kingslijevog separea kroz druga velika hrastova
vrata, te se obreše u još jednom hodniku. Skrenuli su levo, prepešačili kroz još jedan
hodnik, a zatim skrenuli u slabo osvetljen i izuzetno oronuo prolaz, i napokon došli do
ćorsokaka, u kome su sleva bila otvorena vrata, otkrivajući ostavu za metle. Vrata s
desne strane bila su označena potamnelom mesinganom pločom na kojoj je pisalo
Zloupotreba normalskih predmeta.
Činilo se da je sumorna kancelarija gospodina Vizlija neznatno manja od ostave za
metle. U nju su jedva bila ugurana dva stola, i gotovo da nije bilo mesta da se prođe
pored njih zbog prenatrpanih kancelarijskih plakara koji su se prostirali duž zidova, a
na kojima su stajale gomile dosijea. Malo slobodno parče zida svedočilo je o
opsesijama gospodina Vizlija: bili su tu posteri automobila, uključujući i jedan na
kojem se nalazila slika razmontiranog motora, zatim dve slike poštanskih sandučića
koje je izgleda isekao iz nekih normalskih dečjih knjiga, i jedan šematski dijagram,
koji je pokazivao kako povezati utikač sa strujom.
Povrh gomile neobrađenih dosijea gospodina Vizlija nalazili su se stari toster koji
je utučeno štucao, i par praznih kožnih rukavica koje su vrtele palčevima. Pored korpe
s neobrađenim dosijeima stajala je grupna fotografija porodice Vizli. Hari primeti da
je Persijev lik očigledno nestao sa nje.
– Mi nemamo prozor – izvini se gospodin Vizli, skidajući pilotsku jaknu, koju
stavi preko naslona stolice. – Tražili smo, ali izgleda da misle kako nam i nije baš
potreban. Sedi, Hari, izgleda da Perkins još nije došao.
Hari se zgura u stolicu za Perkinsovim stolom, dok je gospodin Vizli preturao po
snopu pergamenata koje mu je Kingsli Okovgrom uručio.
– Ah – reče on, nasmešivši se kad je iz sredine snopa izvadio primerak časopisa
po imenu Cepidlaka – da... – On ga prelista. – U pravu je, siguran sam da će Sirijusu
ovo biti veoma zabavno – o, gospode, šta je sad pa ovo?
Kroz otvorena vrata ulete memorandum i slete povrh štucavog tostera. Gospodin
Vizli ga razvi i naglas pročita.
– Treći povraćajući javni toalet prijavljen u Betnal Grinu, molimo odmah ispitajte
situaciju. Ovo već postaje smešno...
– Povraćajući toalet?
– Antinormalske šaljivdžije – reče gospodin Vizli, namrštivši se. – Već smo imali
dva slučaja pre dve nedelje, jedan u Vimbldonu, a drugi u oblasti Elefant i Kesl.
Normalci povuku vodu, i umesto da sve ode – pa, možeš i sâm da zamisliš. Sirotani
neprekidno zovu one... vodostalatere, mislim da se tako zovu... znaš, oni koji krpe
cevi i slično.
– Vodoinstalateri?
– Tačno tako, da, ali ovi, naravno, budu sablažnjeni. Samo se nadam da ćemo
uspeti da uhvatimo onoga ko to sve radi.
– Hoće li ih Aurori uhvatiti?
– O, ne, ovo je i suviše trivijalno za Aurore, učiniće to obična patrola za
sprovođenje magijskih zakona – ah, Hari, ovo je Perkins.
Pogrbljen čarobnjak stidljivog izgleda, s pufnastom sedom kosom, upravo uđe u
sobu, dahćući.
– Oh, Arture! – reče očajno, i ne pogledavši u Harija. – Hvala nebesima, nisam
znao šta je najbolje da uradim. Da li da te sačekam ovde, ili ne. Upravo sam ti poslao
sovu na kuću, ali ste se očigledno mimoišli... pre deset minuta je stigla hitna poruka...
– Već sam saznao za povraćajući toalet – reče gospodin Vizli.
– Ne, ne, nije u pitanju toalet, već saslušanje malog Potera... promenili su vreme i
mesto... počinje sada u osam sati, a održaće se u staroj sudnici broj deset...
– Dole u staroj... ali rekli su mi... Merlinove mi brade!
Gospodin Vizli pogleda na sat, kriknu, i skoči sa stolice.
– Brzo, Hari, trebalo je da smo tamo još pre pet minuta!
Perkins se prilepi uz fioke kabineta kad gospodin Vizli trkom izjuri iz kancelarije,
s Harijem za petama.
– Zašto su promenili vreme? – upita Hari bez daha, dok su jurili pored separea s
Aurorima. Ljudi su podizali glave i zurili u njih kako trče. Hari se osećao kao da mu
je sva utroba ostala na Perkinsonovom stolu.
– Pojma nemam, ali hvala bogu da smo došli ranije ovamo, da si propustio
saslušanje, bila bi to prava katastrofa!
Gospodin Vizli zakoči ispred liftova i nestrpljivo pritisnu dugme označeno sa
„dole“.
– HAJDE!
Lift dočangrlja pred njih, i oni žurno uđoše u njega. Svaki put kada bi zastao,
gospodin Vizli bi gnevno opsovao i udario po dugmetu s brojem devet.
– Te sudnice nisu korišćene već godinama – reče gospodin Vizli ljutito. – Ne
mogu ni da zamislim zašto bi tamo održali saslušanje... sem ako... ali ne...
U tom času u lift uđe zdepasta veštica koja je nosila zadimljen pehar, i gospodin
Vizli ne objasni svoju zamisao.
– Atrijum – reče hladni ženski glas, i zlatne rešetke se otvoriše, pokazavši Hariju
daleki odsjaj zlatnih statua u fontani. Punačka veštica izađe, a čarobnjak žućkastog
tena veoma sumornog izraza lica uđe u lift.
– Dobro jutro, Arture – reče on zagrobnim glasom kada lift poče da se spušta. –
Ne viđamo te često ovde dole.
– Hitni poslovi, Boude – reče gospodin Vizli, koji je cupkao na petama i nervozno
gledao u Harija.
– Ah, da – reče Boud, osmotrivši Harija netremice. – Naravno.
Hari jedva da je imao višak emocija da ih usmeri ka Boudu, ali njegov prodorni
pogled nije mu bio nimalo prijatan.
– Odsek za misterije – reče ledeni ženki glas, ne zalazeći u dalja objašnjavanja.
– Brzo, Hari – reče gospodin Vizli kada se vrata lifta uz škripu otvoriše, i oni
jurnuše niz hodnik koji se prilično razlikovao od onih iznad. Zidovi su bili potpuno
goli: nije bilo nikakvih prozora ni vrata, izuzev običnih crnih na samom kraju hodnika.
Hari je očekivao da će proći kroz njih, ali umesto toga gospodin Vizli ga zgrabi za
ruku i odvuče nalevo, gde se nalazio maleni prolaz sa stepenicama koje su vodile
naniže.
– Ovde dole, ovde dole – prodahta gospodin Vizli, preskačući po dva stepenika
odjednom.
– Čak ni lift ne silazi ovoliko duboko... zašto li ga održavaju ovde, nije mi
sasvim…
Oni siđoše do podnožja stepenica i protrčaše još jednim hodnikom, koji je strašno
ličio na onaj koji je vodio do Snejpove učionice u podrumskim tamnicama na
Hogvortsu, s grubim kamenim zidovima i zidnim bakljama. Vrata pored kojih su ovde
prošli bila su teška, drvena, s gvozdenim rezama i ključaonicama.
– Sudnica... deset... mislim... da smo blizu... da.
Gospodin Vizli se teturajući zaustavi ispred prljavih tamnih vrata s ogromnom
gvozdenom bravom, i nasloni se na zid, držeći se za grudi.
– Hajde – procedi, pokazavši palcem ka vratima. – Ulazi unutra.
– Zar... zar ne idete i vi sa...?
– Ne, ne, meni nije dozvoljeno da prisustvujem. Srećno!
Harijevo srce lupalo je žestokim udarima koje je osećao čak u Adamovoj
jabučici. On proguta knedlu, okrenu tešku gvozdenu kvaku i uđe u sudnicu.

8. Saslušanje



Hari se zabezeknu – nije mogao da se obuzda. Velika tamnica u koju je ušao bila
mu je strahovito poznata. Ne samo da ju je već jednom video, nego je u njoj i boravio.
Ovo je bilo mesto koje je posetio pomoću Dambldorovog Sita-za-misli, mesto gde je
posmatrao kako Lestrejndžove osuđuju na doživotnu robiju u Askabanu.
Zidovi su bili od tamnog kamena, prigušeno osvetljeni bakljama. S obe strane duž
zidova uzdizale su se prazne klupe, ali pravo ispred njega, na najvišim klupama, bilo
je mnogo figura u senci. Govorile su prigušenim glasovima, ali kada se teška vrata
zalupiše za Harijem, zavlada zloslutna tišina.
Hladan muški glas odjeknu sudnicom.
– Kasniš.
– Izvinite – reče Hari nervozno. – Ja... nisam znao da je promenjeno vreme.
– To nije krivica Vizengamota – reče glas. – Jutros ti je poslata sova. Zauzmi
svoje mesto.
Hariju pogled pade na stolicu u samom središtu sobe, s naslonima za ruke
prekrivenim lancima. Video je te lance kako oživljavaju i okivaju svakoga ko bi seo
na stolicu. Dok je prelazio preko kamenog poda, njegovi koraci su glasno odjekivali.
Kada je obazrivo seo na ivicu stolice, lanci preteći začangrljaše, ali ga ne okovaše.
Osećajući pomalo mučninu, on podiže pogled ka ljudima posedalim na klupama iznad
njega.
Bilo ih je ukupno pedesetak i, koliko je mogao da vidi, svi su bili odeveni u odore
boje šljive, s izuzetno precizno izvezenim srebrnim slovom „V“ na levoj strani grudi.
Svi su ga gledali poviše svojih noseva, neki vrlo strogih lica, a neki s izrazima iskrene
radoznalosti.
U samom središtu prednjeg reda sedeo je Kornelijus Fadž, ministar magije. Fadž
je bio zdepast čovek koji je često nosio limunzeleni polucilindar, ali ne i danas. Nije
nosio ni svoj povlađivački osmeh kojim se inače obraćao Hariju. S Fadžove leve
strane sedela je krupna veštica četvrtaste vilice s veoma kratkom sedom kosom.
Nosila je monokl i delovala zastrašujuće. S Fadžove desne strane nalazila se još jedna
veštica, ali sedela je duboko zavaljena u naslon svog sedišta, tako da joj je lice bilo u
senci.
– Dobro, dakle – poče Fadž. – Pošto je optuženi – napokon – prisutan, možemo da
počnemo. Da li si spreman? – povika on nekom na samom kraju reda.
– Da, gospodine – reče željno neko čiji je glas Hari dobro poznavao. Ronov brat
Persi sedeo je na samom kraju prednjeg reda. Hari pogleda u Persija, očekujući neki
znak podrške, ali uzalud. Persijev pogled, skriven iza naočara s rožnatim ramom, bio
je prikovan za list pergamenta i pero koje je spremno držao u ruci.
– Disciplinsko saslušanje dvanaestog avgusta – reče Fadž zvonkim glasom, i Persi
odmah poče da beleži – povodom kršenja Dekreta o opravdanom ograničenju
maloletničkog čarobnjaštva i Statuta o tajnosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka
od strane Harija Džejmsa Potera, stanovnika Šimširove ulice broj četiri, Malo
Kukumavčilište, Sari.
– Islednici: Kornelijus Osvald Fadž, ministar magije, Amelija Suzan Bouns, šef
Odseka za sprovođenje magijskih zakona, Dolores Džejn Ambridž, stariji podsekretar
ministra. Sudski pisar, Persi Ignacije Vizli...
– Svedok odbrane, Albus Persival Vulfrik Brajan Dambldor – reče tihi glas iza
Harija, koji tako brzo okrenu glavu da ušinu vrat.
Dambldor je smireno koračao po sobi, odeven u ponoćnoplavu odoru, savršeno
opuštenog izraza lica. Njegova duga srebrna brada i kosa zasvetlucaše pod sjajem
baklji kad on priđe Hariju i podiže pogled ka Fadžu kroz svoje naočare u obliku
polumeseca, koje je nosio nasred veoma krivog nosa.
Članovi Vizengamota stadoše da žamore. Svi pogledi su sada bili prikovani za
Dambldora. Neki su delovali iznervirano, drugi neznatno uplašeno. Dve postarije
veštice iz zadnjeg reda pak podigoše ruke i mahnuše mu u znak dobrodošlice.
Čim je ugledao Dambldora, Hariju snažne emocije navreše u grudi, ojačana nada
kakvu mu je svojevremeno ulivala Feniksova pesma. Hteo je da uhvati Dambldorov
pogled, ali Dambldor nije gledao u njegovom pravcu. Nastavio je da zuri u očevidno
usplahirenog Fadža.
– Ah – reče Fadž, koji je delovao sasvim potreseno. – Dambldore. Da. Ti... ovaj...
dakle dobio si našu... ovaj... poruku da su vreme i... ovaj... mesto saslušanja
promenjeni?
– Mora da smo se mimoišli – reče Dambldor veselo. – Međutim, usled srećne
pogreške, stigao sam u Ministarstvo tri sata ranije, tako da nema nikakve štete.
– Da... pa... pretpostavljam da će nam trebati još jedna stolica... ja... Vizli, možeš
li...?
– Bez brige, bez brige – reče Dambldor prijatno. On izvadi svoj štapić, mahnu
njime, i mekana cicom presvučena fotelja stvori se niotkuda, odmah pored Harija.
Dambldor sede, sklopi vrhove svojih dugačkih prstiju i pogleda Fadža kroz njih s
izrazom učtive radoznalosti. Članovi Vizengamota još uvek su žamorili i nemirno se
vrpoljili. Smirili su se tek kad je Fadž ponovo progovorio.
– Da – ponovi Fadž, preturajući po beleškama. – Tako dakle. Znači. Optužbe. Da.
On izvuče list pergamenta s gomile ispred sebe, duboko udahnu, i pročita:
– Optužbe protiv okrivljenog su da je „namerno i potpuno svestan nelegalnosti
svojih postupaka, pošto je prethodno primio pismeno upozorenje Ministarstva magije
zbog slične čini, drugog avgusta u dvadeset i tri minuta posle devet proizveo Patronus
čin u oblasti naseljenoj Normalcima, i to u prisustvu Normalca, što predstavlja
prestup po Stavki C Dekreta o opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva iz
1875, kao i odeljka 13. Statuta o tajnosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka“.
– Vi ste Hari Džejms Poter, iz Šimširove ulice broj četiri, Malo Kukumavčilište,
Sari? – upita Fadž, streljajući Harija pogledom preko svog pergamenta.
– Da – reče Hari.
– Dobili ste zvanično upozorenje od Ministarstva povodom ilegalnog korišćenja
magije pre tri godine, nije li tako?
– Da, ali...
– A uprkos tome ste prizvali Patronus čin u noći drugog avgusta? – upita Fadž.
– Da – reče Hari – ali...
– Znajući da vam nije dopušteno da koristite magiju van škole dok ne napunite
sedamnaest godina?
– Da, ali...
– Znajući da se nalazite u oblasti punoj Normalaca?
– Da, ali...
– Potpuno svesni da ste tokom tog čina bili u prisustvu Normalca?
– Da – reče Hari ljutito – ali sam je upotrebio samo zato što smo bili...
Veštica s monoklom preseče ga dubokim glasom.
– Ti si izveo potpuno razvijenog Patronusa?
– Da – reče Hari – jer smo...
– Opipljivog Patronusa?
– Kakvog... šta? – upita Hari.
– Tvoj Patronus je imao jasno definisano obličje? Hoću reći, bio je opipljiviji od
pare ili pramena dima?
– Da – reče Hari, istovremeno nestrpljiv i pomalo očajan – u pitanju je jelen,
oduvek je i bio jelen.
– Oduvek? – zagrme Madam Bouns. – I pre si proizvodio Patronusa?
– Da – reče Hari. – Umem to da radim već više od godinu dana.
– A star si petnaest godina?
– Da, i...
– To si naučio u školi?
– Da, profesor Lupin me je naučio tokom treće godine na Hogvortsu, zbog...
– Impresivno – reče Madam Bouns, zureći u njega – pravi Patronus, u njegovom
uzrastu... zaista veoma impresivno.
Neki od čarobnjaka i veštica oko nje ponovo počeše da žamore. Nekoliko njih
stade da klima, ali su se ostali mrštili i odmahivali glavama.
– Ne radi se o tome koliko je impresivna sama magija bila – reče Fadž
razdražljivim glasom – zapravo, pomislio bih da što je impresivnija magija bila, tim
gore, uzevši u obzir da ju je dečak izveo naočigled Normalca!
Oni koji su se mrštili sada promrmljaše nešto kao saglasnost, ali tek prizor
Persijevog licemernog klimanja glavom podstaknu Harija da progovori.
– Učinio sam to zbog dementora! – reče on glasno, pre nego što će ga iko ponovo
prekinuti.
Očekivao je još mrmljanja i došaptavanja, no tišina koja zavlada činila se gušća
nego pre.
– Dementori? – reče Madam Bouns posle kraće pauze, podigavši svoje guste
obrve tako da se činilo da će joj monokl spasti s oka. – Šta to pokušavaš da kažeš,
dečače?
– Kažem da su dva dementora bila u toj uličici, i da su napali mene i mog rođaka!
– Ah – ponovo će Fadž, neprijatno se iskezivši dok se osvrtao po ostatku
Vizengamota, kao da ih poziva da se i oni nasmeju nekakvoj šali. – Da. Da, i mislio
sam da ćemo čuti nešto ovako.
– Dementori u Malom Kukumavčilštu? – reče Madam Bouns, vidno iznenađena. –
Ne razumem...
– Ne razumeš, Amelija? – reče Fadž, još uvek se zlobno kezeći. – Dopusti da
objasnim. Razmišljao je i smislio da bi dementori bili najbolje opravdanje za njegove
postupke. Baš fino. Normalci ih ne mogu videti, zar ne, dečače? Baš zgodno, baš
zgodno... znači, imamo samo tvoju reč, i nijednog svedoka...
– Ne lažem! – reče Hari glasno, praćen još jednim naletom žagora članova suda. –
Bilo ih je dva, dolazili su sa suprotnih krajeva uličice, sve se smračilo i zahladnelo, a
moj rođak ih je osetio i pokušao da pobegne...
– Dosta, dosta! – reče Fadž s veoma oholim izrazom lica. – Žao mi je što
prekidam nešto što bi svakako bila veoma dobro uvežbana pričica...
Dambldor pročisti grlo. Vizengamot ponovo zaneme.
– Pa, zapravo, mi imamo svedoka koji će posvedočiti o prisustvu dementora u
uličici – reče on – izuzev Dadlija Darslija, hoću reći.
Fadžovo bucmasto lice se opusti, kao da ga je neko izduvao. Zurio je u Dambldora
nekoliko trenutaka, a onda, s izrazom čoveka koji se ponovo sabrao, reče: – Bojim se
da nemamo vremena da slušamo još izmišljotina, Dambldore. Hoću da se pobrinem za
ovo što je brže...
– Možda grešim – reče Dambldor učtivo – ali ubeđen sam da, po Vizengamotskoj
povelji o pravima, optuženik ima pravo da izvede svedoke u prilog svojim tvrdnjama?
Zar nije takva politika Odseka za sprovođenje magijskih zakona, Madam Bouns? –
nastavi on, obrativši se veštici s monoklom.
– Tačno – reče Madam Bouns. – Tačno tako.
– Oh, pa dobro de, dobro de – obrecnu se Fadž. – Gde vam je ta osoba?
– Doveo sam je sa sobom – reče Dambldor. – Tu je, ispred vrata. Da li da je...?
– Ne – Vizli, idi ti – zakevta Fadž na Persija, koji istog časa ustade, strča niz
kamene stepenike sa sudijskog balkona i projuri pored Dambldora i Harija, i ne
pogledavši ih.
Trenutak kasnije Persi se vrati, u pratnji gospođe Fig. Ona je delovala prestrašeno
i ćaknutije no ikada. Hari je priželjkivao da se setila da ne dođe u svojim patofnama.
Dambldor ustade i prepusti gospođi Fig fotelju, prizvavši sebi drugu.
– Puno ime? – reče Fadž glasno, kada se gospođa Fig nervozno smestila na samoj
ivici sedišta.
– Arabela Dorin Fig – reče gospođa Fig drhtavim glasom.
– A ko ste uopšte vi? – reče Fadž, smorenim i uzvišenim glasom.
– Ja sam stanovnik Malog Kukumavčilišta, živim blizu kuće Harija Potera – reče
gospođa Fig.
– Nemamo podatak da ijedna veštica ili čarobnjak žive u Malom Kukumavčilištu,
izuzev Harija Potera – odmah reče Madam Bouns. – Situacija u tom mestu oduvek je
bila pažljivo proučavana, uzevši u obzir... uzevši u obzir prethodne događaje.
– Ja sam Poruga – reče gospođa Fig. – Tako da me nemate registrovanu, zar ne?
– Poruga, je li? – reče Fadž, sumnjičavo je posmatrajući. – To ćemo još da
proverimo. Ostavićete detalje o svojim roditeljima kod mog asistenta Vizlija. Uzgred,
mogu li Poruge uopšte da vide dementore? – dodade on, osvrćući se levo-desno duž
tribina.
– Da, možemo! – reče gospođa Fig ogorčeno.
Fadž spusti pogled ka njoj, podignutih obrva. – Dobro onda – reče on
distancirano. – Kakva je vaša priča?
– Drugog avgusta oko devet sati uveče, izašla sam da kupim hranu za mačke u
prodavnici na uglu Vistarijinog šetališta – odmah se rastoroka gospođa Fig, kao da je
napamet naučila šta će reći – kada sam začula neko komešanje iz uličice između
Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta. Kada sam prišla ulazu u uličicu,
videla sam dementore kako trče...
– Trče? – oštro će Madam Bouns. – Dementori ne trče, oni klize.
– To sam i htela da kažem – brzo nastavi gospođa Fig, a na izboranim sparušenim
obrazima pojaviše joj se ružičaste fleke. – Kako klize ulicom ka, kako mi se činilo,
dvojici dečaka.
– Kako su izgledali? – upita Madam Bouns, suzivši oči tako da joj se ivica
monokla usecala u meso.
– Pa, jedan je bio veoma krupan, a drugi malčice mršav...
– Ne, ne – reče Madam Bouns nestrpljivo. – Dementori... opišite ih.
– Oh – reče gospođa Fig, dok joj se rumenilo sada širilo i po vratu. – Bili su
veliki. Veliki i obučeni u ogrtače.
Hari oseti užasan trzaj u dubini stomaka. Šta god gospođa Fig rekla, njemu je
zvučalo kao da je dementore eventualno nekada videla na slici, a slika nikada ne bi
mogla verno da prikaže kakva su ta bića: užasni način na koji su se kretali, lebdeći na
nekoliko centimetara iznad zemlje, ili njihov truo zadah, ili onaj užasan hroptav zvuk
koji ispuštaju dok isisavaju okolni vazduh...
U drugom redu, zadrigli čarobnjak s velikim crnim brkovima nagnu se da šapne
nešto u uvo susetki, veštici frćkave kose. Ona se zlobno iskezi i klimnu glavom.
– Veliki i odeveni u ogrtače? – ponovi Madam Bouns hladno, dok Fadž
podrugljivo frknu. – Shvatam. Još nešto?
– Da – reče gospođa Fig. – Osetila sam ih. Sve je zahladnelo, a da znate, bila je to
veoma topla letnja noć. I osetila sam... kao da je sva radost nestala s ovoga sveta... i
setila sam se... užasnih stvari...
Njen glas zadrhta i zamre.
Oči Madam Bouns neznatno se raširiše. Hari primeti crvene tragove ispod njenih
obrva na mestu gde joj se urezao monokl.
– Šta su dementori onda učinili? – upita ona, i Hari oseti tračak nade.
– Krenuli su na dečake – reče gospođa Fig, jačim i samouverenijim glasom, dok
joj je rumenilo bledelo s lica. – Jedan dečak je pao. Drugi se povlačio unazad,
pokušavajući da odbije dementora. To je bio Hari. Dvaput je pokušao, ali bi proizveo
samo srebrni dim. Prilikom trećeg pokušaja stvorio je Patronusa, koji se sjurio na
prvog dementora, a onda je oterao i drugog sa svog rođaka. I tako... tako se sve to
zbilo – zaključi gospođa Fig, pomalo neubedljivo.
Madam Bouns u tišini spusti pogled ka gospođi Fig. Fadž se uopšte nije obazirao
na nju, već je nešto petljao po svojim papirima. Napokon, on podiže pogled s njih i
reče, pomalo agresivno: – To ste znači videli, je li?
– Tako se sve to zbilo – ponovi gospođa Fig.
– Vrlo dobro – reče Fadž. – Možete izaći.
Gospođa Fig usmeri prestrašen pogled s Fadža na Dambldora, a zatim ustade i
odvuče se do vrata. Hari ču kako se ona zatvaraju za njom.
– Nije baš ubedljiv svedok – reče Fadž visokoparno.
– Oh, pa ne znam – reče Madam Bouns svojim odzvanjajućim glasom. – Svakako
je veoma precizno opisala efekte napada dementora. A ne mogu da zamislim zašto bi
rekla da su bili tamo ako to nije istina.
– Ali da dementori dolutaju u normalsko predgrađe, i da tek tako nalete na
čarobnjaka? – frknu Fadž. – Šanse da se to dogodi mora da su veoma, veoma male.
Čak se ni Torbar ne bi kladio na...
– Oh, ne bih rekao da iko ovde misli da su se dementori tamo slučajno našli – reče
Dambldor vedro.
Veštica koja je sedela s Fadžove desne strane, lica skrivenog u senci, neznatno se
uzvrpolji, ali svi ostali bili su sasvim mirni i tihi.
– A šta bi to trebalo da znači? – upita Fadž ledeno.
– To znači da im je naređeno da budu tamo – reče Dambldor.
– Mislim da bismo negde imali zabeleženo da je neko naredio paru dementora da
se šetkaju Malim Kukumavčilištem! – zakevta Fadž.
– Ne biste, ako dementori ovih dana primaju naređenja od nekoga ko nije iz
Ministarstva magije – reče Dambldor smireno. – Već sam ti predočio kako gledam na
tu temu, Kornelijuse.
– Da, jesi – reče Fadž silovito – ali nemam nikakvog razloga da poverujem kako
su tvoji stavovi išta drugo do koještarije, Dambldore. Dementori su stalno u
Askabanu, i rade sve što tražimo od njih.
– Onda – reče Dambldor, tiho ali razgovetno – moramo se zapitati zašto bi neko iz
Ministarstva naredio paru dementora da ode u tu uličicu drugog avgusta uveče.
U potpunom muku koji zavlada na ove reči, veštica s Fadžove desne strane nagnu
se napred, tako da je Hari po prvi put ugleda.
Ličila mu je na veliku prebledelu žabu. Bila je prilično punačka, širokog, mlitavog
lica, kratkog vrata, kao teča Vernon, i veoma širokih opuštenih usta. Oči su joj bile
krupne, okruglaste i neznatno izbuljene. Čak ga je i mala crna somotska mašna koju je
stavila povrh svoje kratke kovrdžave kose podsetila na veliku muvu koju ova veštica
upravo namerava da uhvati svojim dugačkim lepljivim jezikom.
– Predsedavajući daje reč Dolores Džejn Ambridž, starijem ministrovom
podsekretaru – reče Fadž.
Veštica progovori lepršavim, devojački piskavim glasićem koji zaprepasti Harija.
Očekivao je kreketanje.
– Mora da sam vas pogrešno razumela, profesore Dambldor – reče ona s usiljenim
osmehom, dok su joj velike loptaste oči ostale hladne kao i ranije. – Stvarno glupo od
mene. Ali mi se na jedan majušni trenutak učinilo da nagoveštavate kako je
Ministarstvo magije naredilo napad na ovog dečaka!
Ona se zvonko nasmeja, od čega se Hariju naježiše dlake na vratu i leđima. Još
nekoliko članova Vizengamota nasmeja se zajedno s njom, iako je bilo jasno kao dan
da niko od njih to ne smatra smešnim.
– Ako je istina da dementori primaju naređenja isključivo od Ministarstva magije,
i ako je takođe istina da su dva dementora napala Harija i njegovog rođaka pre
nedelju dana, onda logičnim zaključivanjem sledi da je možda neko iz Ministarstva
naredio napade – reče Dambldor učtivo. – Naravno, moguće je i da baš ta dva
dementora nisu pod kontrolom Ministarstva...
– Nema dementora koji su van kontrole Ministarstva! – obrecnu se Fadž, koji se
zacrvene kao cigla.
Dambldor sagnu glavu uz mali naklon.
– Onda će Ministarstvo nesumnjivo sprovesti potpunu istragu oko toga šta su ta
dva dementora radila tako daleko od Askabana i zašto su napali nekoga bez
ovlašćenja.
– Nije tvoje da odlučuješ šta će Ministarstvo magije da radi, Dambldore! – puče
Fadž, sada već ljubičastog lica, kakvim bi se i sâm teča Vernon ponosio.
– Naravno da nije – reče Dambldor krotko. – Samo sam izrazio svoje uverenje da
ovaj slučaj neće proći neispitan.
On baci pogled na Madam Bouns, koja namesti monokl i uzvrati mu pogled,
malčice se namrštivši.
– Podsetio bih sve prisutne da ponašanje tih dementora, ukoliko se ispostavi da
nisu tek plod mašte ovog dečaka, nije predmet ovog saslušanja! – reče Fadž. – Ovde
smo da ispitamo prekršaje Harija Potera u odnosu na Dekret o opravdanom
ograničenju maloletničkog čarobnjaštva!
– Naravno da smo zato ovde – reče Dambldor – ali prisustvo dementora u toj
uličici izuzetno je važno. Klauzula Sedam dotičnog Dekreta kaže da se magija sme
koristiti pred Normalcima u vanrednim okolnostima, a te vanredne okolnosti uključuju
i situacije koje prete životu datog čarobnjaka ili veštice, i drugih prisutnih veštica,
čarobnjaka ili Normalaca prisutnih u vreme...
– Upoznati smo s klauzulom Sedam, hvala lepo! – zareža Fadž.
– Naravno da jeste – reče Dambldor kurtoazno. – To znači da se slažemo da
Harijevo korišćenje Patronus čini u ovim okolnostima potpada pod kategoriju
vanrednih okolnosti koje klauzula predviđa?
– U slučaju da je uopšte bilo dementora, u šta sumnjam.
– Čuli ste iskaz svedoka – prekide ga Dambldor. – Ukoliko još uvek sumnjate u
njenu iskrenost, ponovo je pozovite i ispitajte. Siguran sam da se neće buniti.
– Ja... to... ne... – promuca Fadž, petljajući s papirima pred sobom. – Samo... hoću
danas da završim s ovim, Dambldore!
– Ali naravno, nije važno koliko puta ćete saslušati svedoka ako bi alternativa bila
ozbiljno kršenje pravde – reče Dambldor.
– Ozbiljan prekršaj, malo sutra! – reče Fadž na sav glas. – Da li si se uopšte i
potrudio da sabereš koliko je izmišljotina ovaj dečak izrekao, pokušavajući da
opravda svoju flagrantnu zloupotrebu magije van škole? Pretpostavljam da si
zaboravio na Lebdeću čin koju je upotrebio pre tri godine...
– To nisam bio ja, bio je to kućni vilenjak! – reče Hari.
– VIDIŠ? – zagrme Fadž, izraženo gestikulirajući u pravcu Harija. – Kućni
vilenjak! U normalskoj kući! Nije nego!
– Dotični kućni vilenjak je trenutno zaposlen na Hogvortskoj školi – reče
Dambldor. – Mogu da ga dozovem ovamo za tren da svedoči, ukoliko to želite.
– Ja... ne... nemam vremena da slušam tamo neke kućne vilenjake! U svakom
slučaju, to nije jedini... naduvao je svoju tetku, zaboga! – povika Fadž, lupajući
pesnicom po sudijskoj klupi, pri tom oborivši bočicu mastila.
– A vi ste tom prilikom bili veoma predusretljivi i niste podigli optužbu protiv
njega, pretpostavljam prihvatajući činjenicu da čak ni najbolji čarobnjaci ne mogu
uvek da kontrolišu svoje emocije – reče Dambldor smireno, dok je Fadž pokušavao da
skine mastilo sa svojih beležaka.
– A još nisam ni počeo sa svime što je radio u školi.
– Ali, s obzirom da Ministarstvo nema tu vlast da kažnjava hogvortske učenike
zbog prestupa počinjenih u školi, Harijevo ponašanje tamo nije nimalo relevantno za
ovo saslušanje – reče Dambldor ljubazno kao i uvek, ali sada s malim nagoveštajem
hladnoće u tonu tih reči.
– Oho! – reče Fadž. – Ne tiče nas se šta radi u školi, je li? To ti misliš!
– Ministarstvo nema ovlašćenje da izbaci nijednog učenika s Hogvortsa,
Kornelijuse, na šta sam te podsetio u noći drugog avgusta – reče Dambldor. – Niti ima
pravo da konfiskuje čarobne štapiće dok se optužbe ne dokažu, što sam te takođe
podsetio u noći drugog avgusta. U tvojoj divljenja vrednoj žurbi da sprovedeš zakon,
čini se da si, nenamerno, u to sam uveren, i sâm prevideo nekoliko zakona.
– Zakoni se mogu izmeniti – reče Fadž divlje.
– Naravno – reče Dambldor, nakrivivši glavu u stranu. – A očevidno je da ti već
unosiš neke izmene, Kornelijuse. Zapravo, za nekoliko kratkih nedelja otkako sam
zamoljen da napustim Vizengamot, već je prešlo u praksu da se održava puno krivično
suđenje za prost slučaj maloletničkog čarobnjaštva!
Nekoliko čarobnjaka iznad njih se s nelagodom promeškolji u svojim sedištima.
Fadž postade još ljubičastiji. Žabolika veštica s njegove desne strane se pak samo
zagleda u Dambldora, potpuno bezizražajnog lica.
– Koliko sam upoznat – nastavi Dambldor – još uvek nije na snazi nijedan zakon
koji bi nalagao ovom sudu da kazni Harija za svaku čaroliju koju je ikada izveo.
Optužen je za određeni prekršaj, i on vam je predstavio svoju odbranu. Sve što on i ja
sada možemo da učinimo jeste da sačekamo vašu presudu.
Dambldor ponovo sklopi vrhove svojih prstiju i zaćuta. Fadž ga je mahnito
gledao, očevidno razjaren. Hari iskosa pogleda u Dambldora, iščekujući da će ih on
ponovo ubeđivati. Nije bio sasvim siguran da je Dambldor trebalo da kaže
Vizengamotu kako je sada vreme za njihovu odluku. Dambldor je, opet, delovao
potpuno nesvestan Harijevog pokušaja da mu ponovo privuče pažnju. Nastavio je da
gleda ka tribinama gde se ceo Vizengamot prepustio užurbanim, šaptavim
razgovorima.
Hari pogleda u svoja stopala. Njegovo srce, koje se, činilo se, nenormalno nadulo,
glasno mu je lupalo o rebra. Očekivao je da će saslušanje duže trajati. Uopšte nije bio
siguran da je ostavio dobar utisak. Zapravo, gotovo da ništa nije ni rekao. Trebalo je
opširnije da pojasni priču o dementorima, kako se spotakao, kako Dadli i on zamalo
nisu primili poljupce...
Dvaput je podizao pogled ka Fadžu, spreman da zausti nešto, ali mu se nabreklo
srce oba puta steglo, te bi samo udahnuo i ponovo pogledao u svoje cipele.
A onda šaputanje prestade. Hari je hteo da podigne pogled ka sudijama, ali je
shvatio da mu je zapravo mnogo, mnogo lakše da nastavi pogledom da ispituje svoje
pertle.
– Ko je za oslobađanje okrivljenog od svih optužbi? – progovori Madam Bouns
svojim dubokim glasom.
Hari naglo uspravi glavu. Ruke se podigoše u vazduh, mnogo njih... više od
polovine! Ubrzano dišući, on pokuša da ih prebroji, ali pre nego što je stigao da
dovrši, Madam Bouns reče: – A ko glasa za osudu?
Fadž podiže ruku, baš kao i pola tuceta drugih, uključujući i vešticu s njegove
desne strane, čarobnjaka s bujnim brkovima i čupavu vešticu iz drugog reda.
Fadž se osvrnu oko sebe, delujući kao da mu se nešto veoma krupno zaglavilo u
grlu, a zatim spusti ruku. Dvaput duboko udahnuvši, on reče, glasom izobličenim od
potisnutog besa: – Dobro onda, dobro onda... oslobođen svih optužbi.
– Odlično – reče Dambldor živahno, skočivši na noge, isuče svoj štapić i natera
dve platnene fotelje da nestanu. – Pa, zaista bih morao da krenem. Prijatan dan vam
želim svima.
I ne pogledavši u Harija, on izlete iz tamnice.

9. Jadi gospođe Vizli



Dambldorov nagli odlazak bio je potpuno iznenađenje za Harija. Nastavio je da
sedi u stolici s okovima boreći se s osećanjima šoka i olakšanja. Vizengamoti počeše
da ustaju, skupljaju i pakuju svoje papire. Hari ustade. Niko mu izgleda nije poklanjao
ni trunku pažnje, izuzev žabolike veštice s Fadžove desne strane, koja je sada zurila
dole u njega umesto u Dambldora. Ignorišući je, on pokuša da uhvati Fadžov, ili
pogled Madam Bouns, želeći da ih upita može li sada da ode, ali je Fadž, činilo se,
rešio da ne primećuje Harija, a Madam Bouns je bila zaokupljena svojom
aktentašnom, tako da on načini nekoliko oklevajućih koraka ka izlazu a onda, kada ga
niko ne dozva natrag, odšeta vrlo brzim hodom.
Poslednjih nekoliko koraka već je bio u trku, snažno je raskrilio vrata, te se umalo
nije sudario s gospodinom Vizlijem koji je stajao baš pred njima, prebledeo i
zabrinut.
– Dambldor nije rekao...
– Oslobođen – reče Hari zatvarajući vrata za sobom – od svih optužbi!
Sijajući od sreće, gospodin Vizli zagrli Harija.
– Hari, to je divno! Pa naravno, nisu ni mogli da te oglase krivim, ne na osnovu
onakvih dokaza, ali svejedno, ne mogu da lažem da se nisam...
Gospodin Vizli tu zastade, jer se vrata sudnice upravo ponovo otvoriše. Članovi
Vizengamota izlazili su jedan po jedan.
– Merlinove mi brade! – uskliknu gospodin Vizli začuđeno, povlačeći Harija u
stranu da ih propuste. – Ispitivali su te pred punim sudskim sastavom?
– Rekao bih da jesu – reče Hari tiho.
Jedan ili dva čarobnjaka klimnuše glavom Hariju prolazeći kraj njega a nekoliko
njih, uključujući Madam Bouns, rekoše: „Dobro jutro, Arture“, gospodinu Vizliju, ali
većina je odvraćala pogled. Kornelijus Fadž i žabolika veštica među poslednjima
napustiše tamnicu. Fadž se ponašao kao da su gospodin Vizli i Hari deo zida, ali je
veštica, dok je prolazila, maltene procenjivački odmerila Harija. Poslednji prođe
Persi. Poput Fadža, i on je sasvim ignorisao svog oca i Harija. Odmarširao je pored
njih, ukrućenih leđa i podignutog nosa, čvrsto stežući veliki svitak pergamenta i
pregršt rezervnih pera. Usne gospodina Vizlija neznatno se skupiše, ali on ne pokaza
nikakav znak da je video svog trećeg sina.
– Vodim te pravo natrag, kako bi mogao i ostalima da javiš dobre vesti – reče,
pokazavši Hariju da krene napred, čim su Persijeve pete iščezle uza stepenice ka
nivou devet. – Ostaviću te na putu za onaj toalet u Betnal Grinu. Hajde...
– A šta ćete preduzeti u vezi s tim toaletom? – upita Hari cereći se. Sve mu je
iznenada delovalo pet puta smešnije nego inače. Postepeno mu je dopiralo do svesti:
oslobođen je optužbe, vraća se na Hogvorts.
– O, to je sasvim prosta kontrakletva – reče gospodin Vizli dok su se penjali uz
stepenice – ali nije stvar u popravljanju štete, već u samim stavovima koji stoje iza
tog vandalizma, Hari. Maltretiranje Normalaca nekim čarobnjacima može delovati
smešno, ali to je ispoljavanje nečeg mnogo dubljeg i prljavijeg, a ja to neću
dozvoliti...
Gospodin Vizli zastade usred rečenice. Upravo su stigli do hodnika na devetom
nivou, a Kornelijus Fadž je stajao na koji metar od njih, tiho se obraćajući visokom
čoveku duge plave kose i oštrog, bledog lica.
Drugi čovek se okrete na zvuk njihovih koraka. I on zastade usred rečenice, suzi
svoje hladne sive oči i pogledom fiksira Harijevo lice.
– Vidi, vidi... Patronus Poter – reče Lucijus Melfoj hladno.
Hari oseti kako mu zastaje dah, kao da je upravo udario o neki nevidljivi zid.
Poslednji put je video te hladne sive oči kroz proreze smrtožderske kukuljice, kada mu
je i čuo glas kako mu se ruga, na mračnom groblju, dok ga je Lord Voldemor mučio.
Hari nije mogao da veruje da Lucijus Melfoj uopšte sme da ga pogleda u lice. Nije
mogao da poveruje da je on tu, u Ministarstvu magije, niti da Kornelijus Fadž
razgovara s njim, nakon što je Hari pre nekoliko nedelja rekao Fadžu da je Melfoj
Smrtožder.
– Ministar mi je upravo pripovedao o tvom srećnom izbavljenju, Poteru – reče
Melfoj otežuće. – Stvarno zapanjujuće, kako uvek uspeš da se iskobeljaš iz škripca...
poput zmije, zapravo.
Gospodin Vizli stisnu Harija za rame u znak upozorenja.
– Da – reče Hari – da, baš sam dobar u spasavanju.
Lucijus Melfoj podiže pogled ka licu gospodina Vizlija.
– Artur Vizli je tu, takođe! Šta ti tražiš ovde, Arture?
– Ja radim ovde – reče gospodin Vizli šturo.
– Svakako ne ovde? – reče gospodin Melfoj skeptično i pogleda ka vratima preko
Vizlijevog ramena. – Mislio sam da si gore na drugom spratu... zar se ne baviš, beše,
nečim što uključuje tajno krijumčarenje normalskih predmeta i njihovo omađijavanje?
– Ne – obrecnu se gospodin Vizli, zarivši prste u Harijevo rame.
– A šta vi uopšte tražite ovde? – upita Hari Lucijusa Melfoja.
– Mislim da te se privatne stvari između mene i ministra nimalo ne tiču, Poteru –
reče Melfoj, poravnavši prednji deo svoje odore. Hari začu nežno zveckanje nečega
što je nepogrešivo zvučalo kao pun džep zlatnika. – Zbilja, samo zato što si
Dambldorov miljenik ne znači da treba da očekuješ od nas ostalih da ti na isti način
povlađujemo... onda, hoćemo li otići do vaše kancelarije, ministre?
– Svakako – reče Fadž, okrenuvši leđa Hariju i gospodinu Vizliju. – Ovuda,
Lucijuse.
Oni se udaljiše dugim koracima, razgovarajući prigušenim glasovima. Gospodin
Vizli nije puštao Harijevo rame sve dok ovi nisu nestali u liftu.
– Zašto nije čekao ispred Fadžove kancelarije ako imaju zajedničke poslove –
besno izlete Hariju. – Šta je tražio ovde dole?
– Ako mene pitaš, pokušavao je da se prišunja dole do sudnice – reče gospodin
Vizli, delujući krajnje uznemireno. Osvrtao se preko ramena kao da hoće da se uveri
da ga oni neće čuti. – Pokušavao je da otkrije jesu li te izbacili ili ne. Ostaviću poruku
za Dambldora kada te budem ostavio, treba da zna da je Melfoj ponovo razgovarao s
Fadžem.
– Kakve to privatne poslove njih dvojica imaju uopšte?
– Zlato, pretpostavljam – ljutito reče gospodin Vizli. – Melfoj već godinama daje
donacije za raznorazne stvari... tako se povezuje s pravim ljudima... a onda može da
traži odgovarajuće usluge... da odlaže zakone za koje ne želi da prođu... Taj Lucijus
Melfoj ima baš jake veze.
Uto stiže lift. Bio je prazan, izuzev jata memoranduma koje poče da leprša oko
glave gospodina Vizlija čim je pritisnuo dugme za Atrijum i vrata se čangrljavo
zatvorila. On ih ljutito rastera.
– Gospodine Vizli – reče Hari polako – ako se Fadž sreće sa Smrtožderima poput
Melfoja, i to nasamo, kako znamo da oni nisu na njega bacili Kontrolišuću kletvu?
– Nemoj misliti da nam to već nije palo na pamet, Hari – reče gospodin Vizli
mirno. – Ali Dambldor misli da Fadž trenutno radi na svoju ruku – što, kako
Dambldor kaže, nije baš utešno. Bolje da ne pričamo o tome sada, Hari.
Vrata skliznuše u stranu i oni iskoračiše u sada već gotovo opusteo Atrijum. Erik,
čarobnjak-bezbednjak, ponovo je bio skriven iza Dnevnog proroka. Pođoše pravo
pored zlatne fontane kada se Hari seti.
– Sačekajte... – reče on gospodinu Vizliju i, vadeći kesu s novcem iz džepa, vrati
se do fontane.
Pogledao je gore, u lice zgodnog čarobnjaka. Izbliza, Hari pomisli da ono deluje
prilično slabašno i budalasto. Veštica se isprazno kezila, kao kandidatkinja za mis, a
na osnovu svega što je Hari već znao o goblinima i kentaurima, bilo je najmanje
verovatno da ćete ih uhvatiti da tako odano zure u ljude, ma kako ovi izgledali. Jedino
je stav puzeće poniznosti kućnog vilenjaka delovao ubedljivo. Nacerivši se na
pomisao šta bi Hermiona rekla kada bi videla statuu vilenjaka, Hari izvrnu svoju kesu
s novcem naopačke i isprazni ne samo deset galeona, već čitav njen sadržaj u
bazenčić.

* * *

– Znao sam! – viknu Ron, pesnicom udarivši u vazduh. – Ti uvek uspeš da se
izvučeš iz takvih nevolja!
– Morali su da te oslobode optužbi – reče Hermiona. Delovala je vrlo nervozno i
zabrinuto kada je Hari ušao u kuhinju, a sada je drhtavom rukom prekrila oči od
olakšanja: – Nisu imali osnova ni za kakav slučaj protiv tebe, ama baš nikakav.
– Kako to da je ipak svima prilično laknulo, ako ste svi znali da ću se izvući –
upita Hari nasmešeno.
Gospođa Vizli je brisala suzno lice keceljom, a Fred, Džordž i Džini su izvodili
nekakav ratnički ples, pri tom zapevajući:
– Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
– Dosta! Smirite se! – povika gospodin Vizli, mada se i on smešio. – Čuj, Sirijuse,
Lucijus Melfoj je bio u Ministarstvu...
– Šta? – kratko uzvrati Sirijus.
– Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
– Smirite se, vas troje! Da, video sam ga kako razgovara s Fadžom na devetom
nivou, a onda su se zajedno popeli do Fadžove kancelarije. Dambldor bi trebalo to da
zna.
– Apsolutno! – reče Sirijus. – Reći ćemo mu, ne brini.
– Pa, bolje da pođem, čeka me povraćajući toalet u Betnal Grinu. Moli, odocniću,
moram da zamenim Tonks, ali Kingsli bi mogao da navrati na večeru...
– Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
– E, sad je dosta – Frede – Džordže – Džini! – reče gospođa Vizli, dok je
gospodin Vizli napuštao kuhinju. – Hari, dušo, dođi, sedi malo, ručaj nešto, jedva da
si doručkovao.
Ron i Hermiona sedoše preko puta njega. Izgledali su srećniji no što ih je video
otkako je stigao u Ulicu Grimold, i Hari ponovo oseti kako u njemu raste vrtoglavo
olakšanje, koje nekako beše nagrizeno njegovim susretom s Lucijusom Melfojem.
Sumorna kuća izgledala je iznenada mnogo toplije i prisnije. Čak je i Kričer izgledao
manje ružan kad je ugurao svoju pljosnatu njušku u kuhinju kako bi istražio uzrok
graje.
– Naravno, čim je Dambldor stao na tvoju stranu, nije bilo šanse da te osude –
reče Ron radosno, spuštajući svakom na tanjir velika brda krompir-pirea.
– Da, on mi je to sredio – reče Hari. Osećao je da bi zvučalo vrlo nezahvalno, pa i
detinjasto, reći: – Voleo bih da mi se, ipak, obratio. Ili me bar pogledao.
Na tu pomisao ožiljak na čelu stade gadno da ga žiga, te ga on odmah pritisnu
šakom.
– Šta ti je? – upita Hermiona uznemireno.
– Ožiljak – promumla Hari. – Nije to ništa... u poslednje vreme me neprekidno
boli...
Niko od ostalih nije ništa primetio, svi su se već služili hranom, uzbuđeno likujući
nad Harijevom jedva izvojevanom pobedom. Fred, Džordž i Džini su i dalje pevali.
Hermiona je delovala dosta zabrinuto, ali pre nego što je išta stigla da kaže, Ron
radosno progovori: – Znaš, kladim se da će se Dambldor večeras pojaviti, da i on
proslavi s nama.
– Nisam sigurna da će moći, Rone – reče gospođa Vizli, postavljajući pred Harija
veliki tanjir pečene piletine. – Trenutno je prezauzet.
– IZVUKAO SE, IZVUKAO SE, IZVUKAO SE...
– UMUKNITE! – zagrme gospođa Vizli.
* * *
Sledećih dana Hari nije mogao da ne primeti kako je među osobama u kući
Grimold broj dvanaest i jedna koja se očigledno ne raduje preterano što će se on
vratiti na Hogvorts. Sirijus je vrlo uspešno nabacio radostan izgled kada je prvi put
čuo tu vest, rukujući se s Harijem, sijajući od sreće baš kao i ostali. Međutim, uskoro
je počeo da biva sumorniji i zlovoljniji nego ranije, sve manje je razgovarao s
ostalima, čak i s Harijem, i provodio sve više vremena zatvoren u majčinoj sobi s
Bakbikom.
– Nemoj sebe da kriviš! – reče Hermiona oštro, kada je Hari njoj i Ronu poverio
svoje nedoumice dok su brisali plesnivi plakar na trećem spratu nekoliko dana
kasnije. – Tebi je mesto na Hogvortsu, i Sirijus to dobro zna. Ja lično mislim da se
ponaša sebično.
– To je malo prestrogo – reče Ron namrštivši se dok je pokušavao da otrese malo
buđi koja mu se čvrsto prilepila za prst – ni ti zasigurno ne bi želela da budeš
prikovana za ovu kuću bez ikakvog društva.
– Imaće on društvo! – reče Hermiona. – Ovo je sedište štaba Reda Feniksa, zar
ne? Nego se on ponadao da će Hari doći da živi ovde s njim.
– Mislim da to nije istina – reče Hari, cedeći svoju krpu. – Nikad mi nije dao
direktan odgovor kad bih ga pitao da li bih mogao ovde da živim.
– Samo nije hteo sebi da pruži previše razloga za nadu – reče Hermiona mudro. –
A možda se i sâm pomalo osećao krivim jer, po mom mišljenju, delom svog bića se
nadao da ćeš biti izbačen. Tako biste mogli zajedno da budete izgnanici.
– Ma daj! – rekoše Hari i Ron uglas, ali Hermiona samo nemarno slegnu
ramenima.
– Neka vam bude. Ali, tu i tamo pomislim da je Ronova mama u pravu, i da Sirijus
ponekad ne pravi razliku između tvog oca i tebe, Hari.
– Dakle, misliš da je malo udaren u glavu? – reče Hari, kipteći od ljutnje.
– Ne, samo mislim da je predugo bio usamljen – reče Hermiona jednostavno.
U tom trenutku gospođa Vizli uđe u sobu iza njih.
– Još niste završili? – upita, gurajući glavu u plakar.
– Mislio sam da si došla da nam kažeš kako je vreme za odmor! – odgovori Ron
ogorčeno. – Znaš li koliko smo buđi skinuli otkako smo došli ovamo?
– Toliko si čeznuo da pomogneš Redu – reče gospođa Vizli – pa sada možeš da
pružiš svoj mali doprinos tako što ćeš glavni štab da učiniš prihvatljivijim za život.
– Osećam se kao kućni vilenjak – progunđa Ron.
– Pa, sada kada shvataš kakve jadne živote oni vode, možda ćeš biti malo aktivniji
u U.B.LJ.U.V.-u! – reče Hermiona puna nade, kada ih gospođa Vizli ostavi da rade. –
Znaš, možda i ne bi bila loša ideja da pokažemo ljudima kako je užasno sve vreme
provoditi u čišćenju – mogli bismo da organizujemo sponzorisano ribanje
grifindorskog dnevnog boravka, a svi prihodi da idu U.B.LJ.U.V.-u, što bi povećalo i
svest o samom problemu, i naše fondove.
– Sponzorisaću te ja da prestaneš da brbljaš o U.B.LJ.U.V.-u! – promrmlja Ron
razdraženo, ali tiho, tako da ga je samo Hari čuo.
* * *
Što se više bližio kraj raspusta, Hari je sve više sanjario o Hogvortsu. Jedva je
čekao da ponovo vidi Hagrida, da igra kvidič, čak i da tumara lejama s povrćem do
staklene bašte za Herbologiju. Bila bi prava uživancija napustiti ovu prašnjavu,
zagušljivu kuću, u kojoj je polovina plakara još uvek zabarikadirana, a Kričer izvikuje
uvrede iz senke svakome ko prođe kraj njega, mada je Hari pazio da nijednu od tih
zamerki ne izrekne tako da ga Sirijus može čuti.
Očito da život u sedištu štaba antivoldemorskog pokreta nije bio ni približno
zanimljiv niti uzbudljiv kao što se Hariju činio pre nego što ga je sâm iskusio. Iako su
članovi Reda Feniksa redovno dolazili i odlazili, ponekad ostajući da nešto pojedu, a
katkad izlazili odmah posle nekoliko minuta došaptavanja, gospođa Vizli bi se
pobrinula da Hari i ostali budu van slušnog dometa (i produžnog i normalnog). A niko,
čak ni Sirijus, izgleda nije mislio da Hari treba da zna išta više od onog što je čuo u
noći svog dolaska.
Poslednjeg dana raspusta Hari je čistio Hedvigin izmet s vrha ormana kad Ron uđe
u njihovu spavaću sobu noseći par koverata.
– Stigli su spiskovi knjiga – reče, bacajući jedan od koverata Hariju, koji je stajao
na stolici. – U zadnji čas, mislio sam da su zaboravili. Obično su stizali mnogo
ranije...
Hari pokupi i poslednje parče nečistoće u kesu i baci je preko Ronove glave u
ćošak, pravo u kesu za otpatke, koja je proguta i glasno podrignu. Zatim otvori pismo.
Sadržalo je dva parčeta pergamenta: jedno je bilo uobičajeni podsetnik da
polugodište počinje prvog septembra, drugo mu je saopštavalo koje su mu knjige
potrebne za predstojeću školsku godinu.
– Samo dve nove – reče on čitajući spisak – Standardna knjiga čini za peti
razred od Mirande Sovuljage i Teorija odbrambene magije od Vilberta Skrivala.
Krc.
Fred i Džordž Prebaciše se tik pored Harija. On se već toliko bio navikao na to da
čak nije ni pao sa stolice.
– Upravo smo se pitali ko je uvrstio Skrivalovu knjigu u spisak – reče Fred.
– Zato što to znači da je Dambldor našao novog nastavnika Odbrane od Mračnih
veština – objasni Džordž.
– I to u zadnji čas – dodade Fred.
– Kako to misliš? – upita Hari, skočivši dole pored njih.
– Pa, pomoću produžnih ušiju čuli smo mamin i tatin razgovor pre nekoliko
nedelja – reče Fred Hariju – a na osnovu onoga o čemu su pričali, Dambldor je zbilja
imao velike muke da pronađe nekoga ko bi ove godine predavao taj predmet.
– Nikakvo iznenađenje, kad pogledamo šta se desilo s prethodnom četvoricom, je
l’ da? – reče Džordž.
– Jedan otpušten, jedan mrtav, jedan ostao bez pamćenja, a jedan devet meseci
zaključan u kovčegu – reče Hari, brojeći na prste. – Da, shvatam na šta misliš.
– Šta je s tobom, Rone? – upita Fred.
Ron mu ne odgovori. Hari se osvrnu. Ron je stajao vrlo mirno, neznatno
razjapljenih usta, zijajući u svoje pismo s Hogvortsa.
– Šta je bilo? – reče Fred nestrpljivo, obišavši oko Rona da bi preko njegovog
ramena pogledao u pergament.
Fred takođe razjapi usta.
– Asistent? – reče on, zureći s nevericom u pismo. – Asistent?
Džordž nahrupi napred, ščepa koverat iz druge Ronove ruke i prevrnu ga
naopačke. Hari vide kako nešto skerletnocrveno i zlatno pade na Džordžov dlan.
– Nije moguće – reče Džordž prigušenim glasom.
– Mora da je greška – reče Fred, iščupa pismo iz Ronovog stiska i postavi ga
prema svetlosti, kao da provereva vodeni žig. – Niko pri zdravoj pameti ne bi Rona
proizveo u asistenta.
Blizanci istovremeno okretoše glave i oboje se upiljiše u Harija.
– Mislili smo da ćeš to sigurno biti ti! – reče Fred, tonom koji je nagoveštavao da
ih je Hari na neki način prevario.
– Mislili smo da će te Dambldor bespogovorno izabrati! – primeti Džordž
ogorčeno.
– Osvojio si Tročarobnjački turnir i slično! – dodade Fred.
– Pretpostavljam da su sve ostale stvari ipak prevagnule protiv tvog izbora –
dopuni Džordž Freda.
– Aha – reče Fred polako. – Da, već si prouzrokovao i suviše nevolja, druškane.
Pa, bar jedan od vas dvojice ima prave prioritete.
On priđe Hariju krupnim koracima i potapša ga po leđima, uputivši Ronu prekoran
pogled.
– Asistent... mali asistent Roniša.
– O, mama će postati nepodnošljiva – zahropta Džordž, bacivši Ronu asistentsku
značku, kao da bi ga mogla zaraziti.
Ron, koji još uvek nije izustio ni reč, uze značku, zagleda se u nju na tren, a onda
je dade Hariju kao da ga nemo pita da potvrdi da li je prava. Hari je uze. Preko
grifindorskog lava bilo je utisnuto veliko „A“. Video je istu takvu značku na
Persijevim grudima prvog dana kada je stigao na Hogvorts.
Vrata se s treskom otvoriše. Hermiona ulete u sobu, zajapurenih obraza dok joj se
kosa vijorila. Držala je koverat u ruci.
– Jesi li – jesi li dobio...?
Ona spazi značku u Harijevoj ruci i vrisnu.
– Znala sam! – reče ushićeno, mašući svojim pismom. – I ja, Hari, i ja!
– Ne – reče brzo Hari, vraćajući značku u Ronovu ruku. – Ron, a ne ja.
– Ko – šta?
– On je asistent, ne ja – reče Hari.
– Ron? – reče Hermiona, zinuvši od čuda. – Ali... jesi li siguran? Mislim...
Ona pocrvene kada je Ron pogleda s prkosnim izrazom lica.
– Moje ime je na tom pismu – reče on.
– Ja... – reče Hermiona, skroz zbunjena. – Ja... ovaj, vau! Sjajno, Rone! To je
zaista...
– Neočekivano – reče Džordž, klimnuvši glavom.
– Ne – reče Hermiona, crveneći više nego ikad – nije... Ron je uradio gomilu
stvari... on je zbilja...
Vrata iza nje se još malo odškrinuše, i gospođa Vizli stupi u sobu noseći hrpu
sveže opranih odora.
– Džini mi reče da su najzad stigli spiskovi udžbenika – reče ona gledajući u
koverte, dok je prilazila krevetu da bi složila odore u dve hrpe. – Ako mi ih date,
poneću ih u Dijagon-aleju popodne i doneti vam knjige, dok se budete pakovali. Rone,
moraću da ti nabavim još pidžama, ove su ti prekratke bar jedno desetak centimetara,
ne mogu da verujem da si ih tako brzo prerastao... koju boju bi voleo?
– Kupi mu crvenu sa zlatnim, da mu se slaže sa značkom – reče Džordž, smejuljeći
se.
– Da mu se slaže sa čim? – reče gospođa Vizli odsutno, presavijajući par
kestenjastih čarapa i smeštajući ih na Ronovu hrpu odeće.
– S njegovom značkom – reče Fred, kao da želi brzo da pregrmi najgore... –
Njegovom ljupkom, novom, blistavom asistentskom značkom.
Trebalo je nekoliko trenutaka da Fredove reči prodru do gospođe Vizli,
preokupirane pidžamama.
– Njegovu... ali... Rone, nisi valjda...?
Ron podiže svoju značku.
Gospođa Vizli ispusti vrisak poput Hermioninog.
– Ne mogu da poverujem! Ne mogu da poverujem! O, Rone, kako je to divno!
Asistent! Baš kao i svi drugi u porodici!
– A šta smo Fred i ja, komšije? – reče Džordž rezignirano, kada ga majka odgurnu
u stranu i zagrli svog najmlađeg sina.
– Čekaj samo da ti otac čuje za ovo! Rone, tako se ponosim tobom, kakva divna
vest, mogao bi na kraju da postaneš i glavešina dečaka, baš kao Bil i Persi, ovo je
samo prvi korak! O, tako divna stvar da mi se desi usred svih tih briga, presrećna sam,
o Roni...
Fred i Džordž su se kerebečili iza njenih leđa, ali gospođa Vizli ih nije
primećivala. Čvrsto stisnuvši Rona rukama, ona poče da ga ljubi svuda po licu, koje
postade crvenije od njegove značke.
– Mama... nemoj... Mama, smiri se... – mrmljao je, pokušavajući da je odgurne.
Ona ga pusti i reče bez daha: – Pa, šta očekuješ, onda? Persiju smo dali sovu, ali
ti već imaš jednu.
– K-kako to misliš? – reče Ron, gledajući je kao da ne veruje svojim ušima.
– Moraš da dobiješ nagradu za ovo! – reče gospođa Vizli razneženo. – Šta kažeš
na novi komplet odora?
– Već smo mu ih kupili – reče Fred kiselo, kao da iskreno žali zbog te
velikodušnosti.
– Ili novi kazan, Čarlijev stari je već skroz zarđao, ili novog pacova, uvek ti se
sviđao Krastica...
– Mama – reče Ron pun nade – mogu li da dobijem novu metlu?
Lice gospođe Vizli načas se snuždi. Metle su bile skupe.
– Ne baš najbolju! – Ron nastavi, snebivajući se. – Samo... samo da bude nova, za
promenu...
Gospođa Vizli je oklevala, a onda se nasmeši.
– Naravno da možeš... pa, bolje da pođem ako moram još i metlu da kupim.
Videćemo se kasnije... mali Roni, asistent! I ne zaboravite da spakujete kovčege...
asistent... o, sva sam usplahirena!
Još jednom poljubi Rona u obraz, glasno šmrknu i izjuri iz sobe.
Fred i Džordž izmenjaše poglede.
– Neće ti smetati ako te ne poljubimo, Rone? – upita Fred, tobože zabrinutim
glasom.
– Mogli bismo da ti se naklonimo, ako želiš – reče Džordž.
– Ma, zavežite – reče Ron, namrštivši se.
– Ili šta? – čikao ga je Fred, dok mu se zlobni kez razlivao licem. – Odredićeš
nam kaznenu nastavu?
– Samo nek’ proba, baš bih voleo to da vidim – zakikota se Džordž.
– Ako se ne pripazite, možda to i uradi! – reče Hermiona ljutito.
Fred i Džordž prasnuše u smeh, a Ron promrmlja: – Pusti ih, Hermiona.
– Moraćemo da se dobrano pripazimo, Džordž – reče Fred, pretvarajući se da
drhti od straha – jer sad kad su ovo dvoje na dužnosti...
– Da, čini se da su naši delinkventski dani odbrojani – reče Džordž, setno vrteći
glavom.
I uz još jedno glasno krc, blizanci se Prebaciše odatle.
– Uh, ta dvojica! – reče Hermiona besno, zureći u plafon kroz koji su sada mogli
da čuju Freda i Džordža kako se grohotom smeju u sobi na spratu iznad njih. – Ne
obraćaj pažnju na njih, Rone, samo su ljubomorni!
– Ne bih rekao – reče Ron sumnjičavo, takođe se zagledavši u plafon. – Uvek su
govorili da samo guzonje postaju asistenti... pa ipak – dodade radosnijim tonom – oni
nikada nisu dobili nove metle! Voleo bih da mogu da pođem s mamom i sâm
izaberem... neće nikad biti u stanju da mi priušti neku Nimbusicu, ali pojavila se nova
Čistačica, i to bi bilo sjajno... Da, mislim da ću otići i reći joj da bih voleo neku
Čistačicu, tek da zna...
On se stušti iz sobe, ostavljajući Harija i Hermionu same.
Iz nekog razloga, Hari nije želeo da gleda u Hermionu. Okrenuo se prema krevetu,
podigao hrpu čistih odora koje je gospođa Vizli tu spustila i prešao preko sobe do
svog kovčega.
– Hari? – reče Hermiona obazrivo.
– Svaka čast, Hermiona – reče Hari, tako srdačno da uopšte nije zvučalo kao
njegov glas, još uvek ne gledajući u nju. – Odlično. Asistent. Sjajno.
– Hvala – reče Hermiona. – Ovaj... Hari... mogu li da pozajmim Hedvigu da javim
mami i tati? Biće im vrlo drago – mislim asistent je nešto što i oni mogu da shvate.
– Da, nema problema – reče Hari, još uvek užasno srdačnim glasom koji mu
nikako nije pristajao. – Uzmi je!
Oslonio se na kovčeg, položio odore na njegovo dno i pretvarao se da nešto
pretražuje kad je Hermiona prišla ormanu i dozvala Hedvigu. Prošlo je nekoliko
trenutaka. Hari je čuo da se vrata zatvaraju ali ostao je i dalje povijen, osluškujući.
Jedini zvuci koje je mogao da čuje bili su ponovno kikotanje prazne slike na zidu i
kesa za otpatke u uglu koja je iskašljavala sovin izmet.
Ispravio se i pogledao iza sebe. Hermiona beše izašla, a ni Hedvige više nije bilo.
Hari se polako vrati do kreveta i utonu u njega, slepo zureći u podnožje ormana.
Sasvim je zaboravio da se u petom razredu biraju asistenti. Bio je i suviše
zabrinut zbog mogućnosti da ga isključe da bi razmišljao i o činjenici da će neki
učenici dobiti značke. Ali i da se setio... da je razmišljao o tome... šta bi očekivao?
Nipošto ovo, reče iskreni glasić u njegovoj glavi.
Hari sklopi oči i prekri lice rukama. Nije mogao sebe da laže. Da je znao da je
asistentska značka na putu, očekivao bi da pripadne njemu, a ne Ronu. Da li to znači
da je postao arogantan kao Drako Melfoj? Da li misli da je superiorniji od bilo koga?
Da li zaista veruje da je bolji od Rona?
Ne, reče onaj glasić prkosno.
Da li je to istina, zapita se Hari, zabrinuto preispitujući vlastita osećanja.
Bolji sam u kvidiču, reče taj glas. Ali nisam bolji ni u čemu drugom.
To je zaista istina, pomisli Hari. Nije bio bolji od Rona u poznavanju lekcija. Ali
šta je s onim mimo predavanja? Šta je s pustolovinama koje su on, Ron i Hermiona
preduzimali od kada su krenuli na Hogvorts, često rizikujući mnogo više od
isključenja?
Pa, Ron i Hermiona su bili uz mene gotovo sve vreme, reče glas u Harijevoj
glavi.
Ipak, ne sve vreme, pobuni se Hari protiv samog sebe. Nisu se borili sa mnom
protiv Kvirela. Nisu se oni suprotstavili Ridlu i Bazilisku. Nisu se oni oslobodili
silnih dementora one noći kada je Sirijus pobegao. Nisu bili ni na groblju sa mnom
one noći kada se Voldemor vratio...
I isto osećanje nepravde, koje ga je bilo obuzelo u noći kada je stigao, ponovo
uskrsnu u njemu. Ja sam definitivno više postigao, pomisli Hari ogorčeno. Više nego
iko od njih!
Ali možda, reče taj glasić sasvim pošteno, možda Dambldor ne bira asistente na
osnovu toga što su se uvalili u gomilu opasnih situacija... Možda ih bira na osnovu
nekih drugih kriterijuma... Mora da Ron ima nešto što ti nemaš...
Hari otvori oči i stade da zuri kroz prste u kandžastu nogu od ormana, sećajući se
šta mu je Fred rekao: – Niko pri zdravoj pameti ne bi Rona proizveo u asistenta...
Hari se tiho zakikota. Sekundu kasnije gadio se samog sebe.
Ron nije tražio od Dambldora da mu dâ asistentsku značku. To nije Ronova
krivica. Hoće li se on, Hari, Ronov najbolji na svetu prijatelj, duriti zbog toga što sâm
nije dobio značku, podsmevati se zajedno s blizancima Ronu iza leđa, upropastivši
Ronu užitak onda kada je ovaj, po prvi put, pobedio Harija u nečemu?
Uto Hari ponovo začu Ronove korake na stepenicama. On se uspravi, pričvrsti
naočare, i nabaci kez na lice kad Ron ponovo banu na vrata.
– Jedva sam je uhvatio! – reče Ron veselo. – Kaže da će mi kupiti Čistačicu
ukoliko bude mogla.
– Kul – reče Hari i s olakšanjem začu kako mu glas ne zvuči previše srdačno. –
Slušaj... Rone... čestitam, druškane.
Osmeh na Ronovom licu izblede.
– Nikad nisam pomišljao da ću to da budem ja! – reče on, odmahujući glavom. –
Mislio sam da ćeš ti postati asistent!
– Jok, ja sam izazvao previše problema – reče Hari, ponavljajući Fredove reči.
– Da – reče Ron – da, pretpostavljam da si u pravu... pa, bolje da spakujemo
kovčege, zar ne?
Bilo je čudno koliko su im stvari bile razbacane svuda naokolo otkako su stigli.
Najveći deo popodneva proveli su skupljajući knjige i ostale stvari svuda po kući, i
trpajući ih nazad u školske kovčege. Hari je zapazio da je Ron uporno nosao svoju
asistentsku značku svuda naokolo: prvo ju je stavio na komodu pored kreveta, zatim u
džep od farmerki, da bi je opet iznova izvadio i položio preko složenih odora, kao da
hoće da vidi kako se crveno slaže s crnim. Tek kada su Fred i Džordž upali i ponudili
da mu je prikače na čelo Trajnolepljivom čini, on ju je nežno obmotao svojim
kestenjastim čarapama i zaključao u kovčeg.
Gospođa Vizli se vratila iz Dijagon-aleje oko šest sati, natovarena knjigama,
noseći duguljasti paket umotan u debeli smeđi pakpapir koji joj Ron ote s čežnjivim
uzvikom.
– Nemoj sada da je raspakuješ, dolaze nam ljudi na večeru. Svi treba da siđete
dole – reče ona, ali čim je nestala s vidika Ron mahnito pocepa omot, i stade da
ispituje svaki pedalj svoje nove metle s ekstatičnim izrazom na licu.
Dole u podrumu, gospođa Vizli je okačila skerletnocrveni transparent poviše
krcatog stola, na kojem je pisalo:

ČESTITKE
RONU I HERMIONI
NOVIM ASISTENTIMA

Bila je u raspoloženju boljem no što ju je Hari video tokom čitavog tog raspusta.
– Mislila sam da bismo mogli da priredimo malu žurku, a ne samo da sedimo na
večeri – reče ona Hariju, Ronu, Hermioni, Fredu, Džordžu i Džini kad uđoše u sobu. –
Tvoj otac i Bil će uskoro stići, Rone. Obojici sam poslala sove i potpuno su ushićeni
– dodade, sijajući od sreće.
Fred prevrnu očima.
Sirijus, Lupin, Tonks i Kingsli Okovgrom već su bili tu, a Ludooki Ćudljivko
došepa ubrzo pošto se Hari poslužio krem-pivom.
– O, Alastore, drago mi je da si tu – reče gospođa Vizli živahno, kada Ludooki
zbaci svoj putni ogrtač. – Odavno smo hteli da te pitamo – možeš li da pogledaš u
pisaći sto u gostinskoj sobi i kažeš nam šta je u njemu? Nismo hteli da ga otvaramo, za
slučaj da je u njemu nešto zaista gadno.
– Nema problema, Moli...
Ćudljivkovo jarkoplavo oko osvrnu se naviše i stade da zuri netremice kroz plafon
kuhinje.
– Gostinska soba... – zagrme on, kada mu se zenica suzila. – Sto u uglu? Da, vidim
ga... aha, u pitanju je bauk... želiš li da odem da ga se otarasim, Moli?
– Ne, ne, sama ću, kasnije – reče gospođa Vizli blistajući. – Ti uzmi nešto da
popiješ. Zapravo, priredili smo malo slavlje... – Ona pokaza na crveni transparent. –
Četvrti asistent u porodici! – dodade nežno, razbarušivši Ronu kosu.
– Asistent, je li? – zagrme Ćudljivko, motreći Rona normalnim okom, dok mu se
magično okrenulo da bi gledalo kroz slepoočnicu. Hari je imao vrlo neprijatan osećaj
da oko gleda u njega, te se odmaknu ka Sirijusu i Lupinu.
– Pa, čestitam – reče Ćudljivko, još uvek gledajući Rona svojim normalnim okom
– figure na vlasti uvek navlače sebi nevolju, ali pretpostavljam da Dambldor misli
kako možeš da izdržiš većinu glavnih kletvi, inače te ne bi imenovao...
Ron je delovao prilično preneraženo ovim pogledom na situaciju, ali dolazak oca
i najstarijeg brata poštedeo ga je muka da na to odgovori. Gospođa Vizli beše tako
dobro raspoložena da se nije ni požalila što su poveli Mandangusa sa sobom. On je
nosio dug mantil koji je delovao čudnovato ispupčen na neočekivanim mestima, koji
je odbio da skine i odloži kraj Ćudljivkovog putnog ogrtača.
– Pa, mislim da je vreme za zdravicu – reče gospodin Vizli, kada su svi već uzeli
po piće. On pridiže svoj pehar. – Za Rona i Hermionu, nove grifindorske asistente!
Ron i Hermiona su blistali dok su im svi nazdravljali, a zatim i zapljeskali.
– Ja lično nikad nisam bila asistent – reče Tonks živahno, stojeći iza Harija, kad
su svi krenuli ka stolu da se posluže jelom. Danas joj je kosa bila dugačka do struka i
paradajzcrvene boje. Izgledala je kao Džinina starija sestra. – Glavešina moje kuće
rekao mi je da mi nedostaju određene neophodne osobine.
– Na primer? – reče Džini, koja je birala pečene krompire.
– Recimo, sposobnost da se pristojno ponašam – reče Tonks.
Džini se nasmeja. Hermiona, čini se, nije znala da li da se smeje ili ne, napravivši
svojevrstan kompromis – otpi ogroman gutljaj krem-piva, i zagrcnu se njime.
– Šta je s tobom, Sirijuse? – upita Džini, potapšavši Hermionu po leđima.
Sirijus, koji je stajao odmah do Harija oglasi se svojim uobičajenim kevtavim
smehom.
– Niko me nije hteo za asistenta, isuviše sam vremena proveo na kaznenoj nastavi,
zajedno s Džejmsom. Lupin je bio dobar dečko, on je dobio značku.
– Mislim da se Dambldor možda nadao da bih tako možda mogao da uspostavim
neku kontrolu nad svojim najboljim prijateljima – reče Lupin. – Suvišno je reći da
sam potpuno omanuo.
Hariju se iznenada popravi raspoloženje. Ni njegov otac nije bio asistent.
Odjednom mu je žurka delovala mnogo zabavnije. Napunio je sebi tanjir, primetivši
da mu svi u sobi sada deluju dvostruko prijatnije.
Ron je svima koji su hteli da ga saslušaju raspredao o svojoj novoj metli.
– ...Od nule do sedamdeset za samo deset sekundi, nije loše, zar ne? Kad to
uporedite s činjenicom da Kometa 290 za to vreme ide samo od nule do šezdeset, i to
isključivo s pristojnim vetrom za leđima, sudeći po Veštičjim metlama...
Hermiona je ozbiljno razgovarala s Lupinom o svojim pogledima na prava
vilenjaka.
– Mislim, to su iste gluposti kao i segregacija vukodlaka, zar ne? Sve potiče od te
užasne umišljenosti čarobnjaka da su superiorniji od ostalih stvorenja...
Gospođa Vizli i Bil su se, po običaju, svađali oko Bilove kose.
– ...Zaista ti izmiče kontroli, a ti si tako zgodan, mnogo bi ti bolje stajala da je
kraća, zar ne, Hari?
– Pa, ne znam... – reče Hari, pomalo uznemiren što traže njegovo mišljenje. On se
brzo iskrade u pravcu Freda i Džordža, koji su se šćućurili u ćošku s Mandangusom.
Mandangus prestade da priča čim ugleda Harija, ali Fred namignu i rukom ga
pozva da im se pridruži.
– U redu je – reče on Mandangusu – možemo da verujemo Hariju, on nam je glavni
finansijer.
– Vidi šta nam je Dang doneo – reče Džordž, ispruživši šaku ka Hariju. Bila je
puna nečega što je ličilo na smežurane crne mahune. Iz njih je dopirao slabašni zveket,
mada su bile potpuno nepomične.
– Semenke otrovnih pipkulja – reče Džordž. – Potrebne su nam za zabušantske
bombonjere, ali one su zabranjena roba klase C, tako da smo imali grdne muke da ih
se dokopamo.
– Deset galeona za celu količinu, važi, Dang? – reče Fred.
– Posle sviju muka koje sam im’o dok ih nisam nabavijo? – Mandangus još više
raširi svoje udubljene zakrvavljene oči. – Žao mi je, momci, ali neću prihvatiti ni
knuta ispod dvadeset.
– Dang voli da se malčice šali – reče Fred Hariju.
– Da, njegova najbolja šala dosad bila je kad nam je tražio šest sikla za vrećicu
knarlovih bodlji – reče Džordž.
– Budite oprezni – upozori ih Hari tiho.
– Zašto? – upita Fred. – Mama je zauzeta gugutanjem o asistentu Ronu, ne moramo
da se brinemo, hvala bogu.
– Ali moguće je da vas Ćudljivko drži na oku – skrenu im pažnju Hari.
Mandangus se nervozno okrenu preko ramena.
– Ta ti je dobra – progunđa on. – U redu, momci, nek’ bude deset, ako ih odmah
uzmete.
– Hvala, Hari! – reče Fred veselo, kada je Mandangus ispraznio džepove u
raširene šake blizanaca i stuštio se prema hrani. – Bolje da odnesemo ovo gore...
Hari ih je posmatrao kako odlaze, osećajući pomalo nelagodu. Upravo mu je palo
na pamet da će gospodin i gospođa Vizli želeti da znaju kako Fred i Džordž
finansiraju svoju prodavnicu šala i zevzevata kada, što je sasvim izvesno, saznaju za
njeno postojanje. Svojevremeno mu se činilo sasvim prosto da blizancima pokloni
svoju nagradu osvojenu na Tročarobnjačkom turniru, ali šta ako to dovede do nove
pometnje u njihovoj porodici, i novog otuđenja, nalik Persijevom? Da li bi gospođa
Vizli i dalje volela Harija kao da joj je rođeni sin kad bi otkrila da je on omogućio
Fredu i Džordžu da otpočnu karijeru koju ona smatra potpuno neprikladnom?
Stojeći na istom mestu na kom su ga blizanci ostavili, u društvu krivice koja ga je
pritiskala poput kamena u stomaku, Hari začu zvuk vlastitog imena. Dubok glas
Kingslija Okovgroma uspeo je da nadjača okolnu graju.
– ...zašto Dambldor nije imenovao Harija za asistenta? – pitao je Kingsli.
– Verovatno je imao svoje razloge – uzvrati mu Lupin.
– Ali time bi pokazao da ima poverenja u njega. Ja bih tako postupio – bio je
uporan Kingsli – pogotovo sada, kada ga Dnevni prorok svakih nekoliko dana
napada...
Hari se ne osvrnu oko sebe. Nije hteo da Lupin i Kingsli znaju da ih je čuo. Iako
daleko od toga da je bio gladan, on pođe za Mandangusom prema stolu. Njegovo
uživanje u zabavi iščile podjednako brzo kako je došlo, i on požele da je gore, u svom
krevetu.
Ludooki Ćudljivko je njuškao pileći batak ostacima svog nosa. Očigledno nije
mogao da otkrije ni traga otrovu, jer odmah potom odgrize jedno parče.
– ...Drška je napravljena od španskog hrasta s firnajzom koji odbija kletve i
ugrađenom kontrolom vibracija... – objašnjavao je Ron Tonks.
Gospođa Vizli široko zevnu.
– Pa, mislim da je bolje da se pobrinem za tog bauka pre nego što legnem...
Arture, ne želim da ova gužva potraje do kasno u noć, važi? Laku noć, Hari dušo.
Ona izađe iz kuhinje. Hari spusti tanjir i zapita se da li bi mogao da pođe i on za
njom, a da ne privuče pažnju.
– Jesi li dobro, Hari? – zahropta Ćudljivko.
– Da, baš mi je fino – slaga Hari.
Ćudljivko otpi gutljaj iz svoje džepne pljoske, dok mu je metalikplavo oko iskosa
zurilo u Harija.
– Dođi ovamo, imam nešto što bi te možda zanimalo – reče on.
Iz unutrašnjeg džepa odore Ćudljivko izvadi vrlo staru i izlizanu čarobnjačku
fotografiju.
– Prvobitni Red Feniksa – zabrunda Ćudljivko. – Našao sam je prošle noći dok
sam tražio svoj rezervni Nevidljivi ogrtač, budući da Podmor nije toliko lepo vaspitan
da mi vrati moj najbolji ogrtač... mislio sam da bi ljudi voleli da je vide...
Hari uze fotografiju. Mala grupica ljudi uzvrati mu pogled. Neki su mu mahali,
drugi nameštali naočare.
– Ovo sam ja – reče Ćudljivko, nepotrebno pokazujući na sebe. Bilo je nemoguće
ne prepoznati Ćudljivka sa slike, mada mu je kosa bila malo manje seda, a nos
netaknut. – A evo i Dambldora pored mene, Dedalus Digl je s druge strane... ovo je
Marlena Makinon, ubili su je dve nedelje pošto je fotografija načinjena, sredili su joj
čitavu porodicu. Ovo su Frenk i Alisa Longbotom...
Hariju još jače zaigra stomak kad pogleda u Alisu Longbotom. Dobro je poznavao
njeno okruglo prijateljsko lice, mada je nikad nije video, jer je bila slika i prilika
svog sina Nevila.
– ...sirotani – zareža Ćudljivko. – I smrt je bolja od onoga što se njima desilo... a
ovo je Emelina Vens, nju si upoznao, pa onda Lupin, očigledno... Bendži Fenvik, i on
je riknuo, od njega smo pronašli tek par komadića... Pomerite se malko u stranu –
dodade on, lupivši sliku, i mali fotografisani ljudi skloniše se ka ivici kako bi oni koji
su bili delimično u senci mogli da se pomere napred.
– Ovo je Edgar Bouns... brat Amelije Bouns, njega i njegovu porodicu takođe su
sredili, a bio je veliki čarobnjak... Sterdžis Podmor, boga mu, ala izgleda mlad...
Karadok Dirborn, nestao šest meseci posle ovoga, nikada nismo pronašli njegovo
telo... Hagrid, naravno, izgleda isto kao i uvek... Elfijas Dužd, upoznao si ga, bio sam
zaboravio da je imao običaj da nosi taj glupi šešir, Gideon Pruit, bilo je potrebno čak
pet Smrtoždera da ubiju njega i njegovog brata Fabijana, borili su se kao pravi
junaci... miči se, miči se...
Mali ljudi na fotografiji počeše da se gurkaju između sebe, a oni koji su bili
skriveni skroz pozadi pojaviše se u prvom redu slike.
– To je Dambldorov brat Aberfort, tada sam ga jedini put sreo, čudan tip... a ovo
je Dorkas Medouz, nju je Voldemor lično ubio... Sirijus, dok je još nosio kratku
kosu... i... evo ti ga na, mislio sam da bi te ovo možda zanimalo!
Hariju srce poskoči. Njegovi majka i otac toplo su mu se smešili, sedeći s obe
strane malog čoveka vodnjikavih očiju. Hari odmah prepozna Crvorepa, onog istog
koji je odao skrovište njegovih roditelja Voldemoru i tako doprineo njihovoj smrti.
– A? – reče Ćudljivko. – Šta kažeš?
Hari pogleda u Ćudljikovo ožiljcima unakaženo rupičasto lice. Ćudljivko je,
očito, imao utisak da je upravo počastio Harija nečim lepim.
– Aha – reče Hari, još jednom pokušavajući da se nasmeši. – Ovaj... čujte, upravo
sam se setio, nisam još spakovao moj...
Bio je pošteđen muke da smisli koju to stvarčicu još nije spakovao. Jer Sirijus
upita: – Šta ti je to, Ludooki? – i Ćudljivko se okrenu ka njemu. Hari pređe preko
kuhinje, iskrade se kroz vrata i hitro pope uz stepenice pre nego što je iko mogao da
ga dozove.
Nije znao zbog čega je to predstavljalo takav šok za njega. Uostalom, i ranije je
gledao slike svojih roditelja, a sreo je i Crvorepa... ali da oni tako skupa iskoče pred
njega, baš kad ih je najmanje očekivao.... nikome se to ne bi dopalo, pomisli ljutito.
A pride, videti ih okružene svim tim srećnim licima... Bendžijem Fenvikom, kojeg
su našli u komadićima, i Gideonom Pruitom, koji je poginuo kao junak, zatim
Longbotomovima, mučenim do ludila... i kako svi zauvek srećno mašu s te fotografije
ne znajući da su već predodređeni za užasnu sudbinu... Pa, Ćudljivku je to možda
zanimljivo... ali njemu, Hariju, to je vrlo uznemirujuće...
Hari se na vrhovima prstiju iskrade navrh stepenica u hodniku, pored odrubljenih
glava kućnih vilenjaka, i bi mu milo da je ponovo sâm sa sobom, ali kad stiže do
prvog odmorišta začu galamu. Neko je jecao u salonu.
– Hej? – pozva Hari.
Nije bilo nikakvog odgovora, ali jecanje se nastavilo. On se pope uz preostala dva
stepenika, pređe duž odmorišta i otvori vrata salona.
Neko se šćućurio uza zid, sa štapićem u ruci, dok mu se celo telo treslo od plača.
Opružen na starom prašnjavom tepihu, prekriven zrakom mesečine, beše Ron,
očigledno mrtav.
Hariju istog trenutka nestade vazduha u plućima. Osećao se kao da propada kroz
pod. Glavu mu probi ledena hladnoća: Ron – mrtav, ne, to je nemoguće...
Čekaj malo, to je zbilja nemoguće – Ron je bio dole...
– Gospođo Vizli? – zagrakta Hari.
– R... r... ridikulus! – zajeca gospođa Vizli, uperivši drhtavom rukom svoj štapić
ka Ronovom telu.
Kvrc.
Ronovo telo preobrazi se u Bilovo, skroz prostrto poleđuške, širom otvorenih,
praznih očiju. Gospođa Vizli zajeca jače nego ikad.
– R – ridikulus! – zajeca ona ponovo.
Kvrc.
Bilovo telo zameni telo gospodina Vizlija, s nakrivljenim naočarima i mlazom
krvi koji mu curi niz lice.
– Ne! – zajauka gospođa Vizli. – Ne... ridikulus! Ridikulus! RIDIKULUS!
Kvrc. Mrtvi blizanci. Kvrc. Mrtav Persi. Kvrc. Mrtav Hari...
– Gospođo Vizli, smesta izađite napolje! – povika Hari, zureći u vlastito mrtvo
telo na podu. – Neka neko drugi...
– Šta se to dešava?
Lupin ulete u sobu, u stopu praćen Sirijusom, dok je Ćudljivko ćopao za njima.
Lupin pogleda prvo u gospođu Vizli, a zatim u mrtvog Harija na podu i odmah shvati.
Vadeći štapić reče, vrlo sigurno i jasno:
– Ridikulus!
Harijevo telo nestade. Poviše tačke na kojoj je ono ležalo pojavi se srebrnasta
kugla koja je visila u vazduhu. Lupin još jednom zamahnu štapićem i mesečasta lopta
nestade u oblaku dima.
– Oh – oh – oh! – grcala je gospođa Vizli, i briznula u plač zarivši glavu u šake.
– Moli – reče Lupin turobno, prilazeći joj. – Moli, nemoj...
Sledećeg trenutka jecala je iz dna duše na Lupinovom ramenu.
– Moli, to je samo bauk – reče joj on umirujuće, nežno je potapšavši po glavi. –
Samo glupi bauk...
– S-s-stalno ih viđam mrtve! – zajeca gospođa Vizli na njegovom ramenu. – Sve
v-v-vreme! S-s-sanjam o tome...
Sirijus je zurio u parče tepiha na kome je bauk, pretvarajući se da je Harijevo
telo, ležao nešto ranije. Moli je gledala u Harija, koji je izbegavao da joj uzvrati
pogled. Imao je čudan osećaj da ga je Ćudljivkovo magično oko pratilo sve vreme
otkako je napustio kuhinju.
– N-n-nemojte da kažete Arturu. – Gospođa Vizli je sada grcala, besomučno
brišući oči krajevima rukava. – N-n-ne želim da sazna... baš sam glupa...
Lupin joj pruži maramicu i ona izduva nos.
– Hari, tako mi je žao. Šta ćeš sada misliti o meni? – reče mu ona drhtavo. –
Nisam u stanju da se otarasim najobičnijeg bauka.
– Ne budite smešni – reče Hari, pokušavajući da se nasmeši.
– Bila sam toliko z-z-zabrinuta – reče ona, a suze joj ponovo krenuše niz lice. –
Polovina p-p-porodice mi je u Redu, b-b-biće pravo č-č-čudo ako svi izađemo čitavi
iz svega toga... a P-P-Persi ne govori s nama... št-šta ako se nešto s-s-strašno desi a mi
ne stignemo da se p-p-pomirimo s njim? A šta će biti ako mene i Artura ubiju, ko će
da p-p-pazi na Rona i Džini?
– Moli, dosta je bilo – odlučno reče Lupin. – Ovo sada nije isto kao prošli put.
Red je sada bolje pripremljen, imamo prednost, znamo šta Voldemor smera...
Gospođa Vizli ciknu od straha na pomen tog imena.
– Daj, Moli, hajde, vreme je da se navikneš da slušaš njegovo ime... vidi, ne mogu
da ti obećam da niko neće biti ozleđen, to niko ne može, ali mnogo smo bolji nego
prošli put. Ti tada nisi bila u Redu, i zato ne shvataš. Prošli put su Smrtožderi bili
brojčano nadmoćni, bilo ih je dvadeset na jednoga, i eliminisali su nas jednog po
jednog...
Hari ponovo pomisli na onu fotografiju, na nasmejana lica svojih roditelja. Znao
je da ga Ćudljivko i dalje posmatra.
– Ne brini za Persija – reče Sirijus naglo. – Vratiće se on. Samo je pitanje
vremena kada će Voldemor preći u otvoreni napad, a čim to učini, celo Ministarstvo
će nas moliti za oproštaj. Ali nisam siguran da li ću prihvatiti njihovo izvinjenje –
dodade ogorčeno.
– A to ko bi brinuo o Ronu i Džini ako biste ti i Artur poginuli – upita Lupin blago
se smešeći – šta misliš da bismo mi radili, pustili ih da crknu od gladi?
Gospođa Vizli se drhtavo nasmeši.
– Baš sam smešna – ponovo promrmlja, brišući oči.
Ali Hari, zatvorivši za sobom vrata spavaće sobe desetak minuta kasnije, nije
mislio da je gospođa Vizli smešna. Još uvek je mogao da vidi svoje roditelje kako mu
se srećno smeše sa stare pohabane fotografije, nesvesni da se njihovi životi, kao i
životi mnogih ljudi oko njih, bliže kraju. Pred očima mu je stalno sevao prizor bauka
koji se pretvara da je leš svakog od članova porodice gospođe Vizli.
Bez upozorenja, ožiljak na čelu ponovo poče bolno da ga peče, a i stomak stade
snažno da mu krči.
– Prestani već jednom – reče odlučno, trljajući ožiljak, i bol stade da se povlači.
– Prvi znak ludila: kad razgovaraš s vlastitom glavom – reče podli glasić s prazne
slike na zidu.
Hari ga je ignorisao. Osećao se stariji nego ikad u životu, i činilo mu se
neverovatnim da je pre nepunih sat vremena brinuo o prodavnici zevzevata i o tome
ko je dobio asistentsku značku.

10. Luna Lavgud



Te noći Hari je nemirno spavao. Snovima su mu svako malo promicali roditelji,
nikad ne progovorivši ni reči. Gospođa Vizli je jecala nad Kričerovim mrtvim telom,
dok su je Ron i Hermiona, s krunama na glavi, posmatrali. A onda, po ko zna koji put,
Hari ponovo zateče sebe kako ide niz hodnik koji se završava zaključanim vratima.
Naglo se probudio. Ožiljak ga je peckao, a Rona je zatekao već obučenog kako mu
nešto priča.
– ...Bolje požuri, mama je kao zapeta puška, kaže da ćemo zakasniti na voz...
U kući je vladala strašna zbrka. Na osnovu onoga što je čuo dok se oblačio što je
brže mogao, Hari shvati da su Fred i Džordž začarali svoje kovčege da odlete u
prizemlje, kako bi sebe poštedeli napora da ih sami spuste, a posledica toga bila je da
su ovi naleteli na Džini i oborili je pravo u predvorje, dva sprata niže. Gospođa Blek
i gospođa Vizli vrištale su na sav glas.
– ...MOGLI STE OZBILJNO DA JE POVREDITE, IDIOTI JEDNI...
– ...PRLJAVI POLUTANI, OBEŠČAŠĆUJETE MI KUĆU PREDAKA...
Hermiona se stuštila u sobu, delujući nervozno, dok je Hari navlačio patike.
Hedviga joj se klatila na ramenu, a u naručju je nosila vrpoljećeg Krukšenksa.
– Mama i tata su mi upravo vratili Hedvigu. – Sova spremno odleprša preko njih i
smesti se povrh svog kaveza. – Jeste li već spremni?
– Takoreći. Da li je Džini dobro? – upita Hari, natukavši naočare.
– Gospođa Vizli ju je zakrpila – reče Hermiona. – Ali sada se Ćudljivko žali da
ne možemo da krenemo ukoliko s nama nije Sterdžis Podmor, inače će straža biti
lišena jednog čuvara.
– Straža? – reče Hari. – Moramo da idemo na Kings kros pod stražom?
– Ti moraš da ideš na Kings kros pod stražom – ispravi ga Hermiona.
– Zašto? – upita Hari iznervirano. – Mislio sam da se Voldemor krije, ili hoćete
da kažete da će da iskoči iz nekog kontejnera i pokuša da me dokusuri?
– Ne znam, to je sve što je Ćudljivko rekao – reče Hermiona rastreseno, gledajući
na sat. – Ali ako ne krenemo uskoro, definitivno ćemo propustiti voz...
– HOĆETE LI VI ODOZGO VEĆ JEDNOM DA SIĐETE, MOLIĆU LEPO! –
razdra se gospođa Vizli, a Hermiona poskoči kao oparena i izjuri iz sobe. Hari zgrabi
Hedvigu, ubaci je nehajno u kavez i stušti se niza stepenice za Hermionom, tegleći
svoj kovčeg.
Portret gospođe Blek zavijao je od jarosti, ali niko se nije potrudio ni da navuče
zastore preko njega. Sva ta buka u predvorju ionako će je ponovo uzbuniti.
– Hari, ti ideš sa mnom i s Tonks – povika gospođa Vizli, nadjačavajući krike
(’BLATOKRVNI! OLOŠU! PRLJAVI STVOROVI!’). – Ostavi svoj kovčeg i sovu,
Alastor će se pozabaviti prtljagom... O, za ime boga, Sirijuse, Dambldor je rekao ne!
Medvedoliki crni pas već se postrojio uz Harija dok se ovaj probijao povrh raznih
kovčega praveći još veću gužvu u hodniku kako bi stigao do gospođe Vizli.
– O, gospode... – reče gospođa Vizli očajnički. – Pa dobro, ali na tvoju
odgovornost!
Ona gurnu ulazna vrata, širom ih otvori i iskorači napolje na blago septembarsko
sunce. Hari i pas krenuše za njom. Vrata se zalupiše za njima i krici gospođe Blek
naglo zamukoše.
– Gde je Tonks? – upita Hari, gledajući oko sebe kad se spustiše niz kamene
stepenice broja dvanaest, koji nestade istog trenutka čim kročiše na trotoar.
– Evo, tu nas čeka – reče gospođa Vizli kruto, odvraćajući pogled od crnog psa
koji je bazao pored Harija.
Neka starica ih pozdravi na uglu. Imala je gustu kovrdžavu sedu kosu i nosila
ljubičasti šešir oblika tepsije.
– Š’a ima, Hari – reče ona namigujući. – Bolje da požurimo, zar ne, Moli? –
dodade, gledajući na sat.
– Znam, znam – kukala je gospođa Vizli, grabeći još krupnijim koracima – ali
Ludooki je hteo da sačeka Sterdžisa... samo da nam je Artur nabavio kola iz
Ministarstva... ali Fadž mu ovih dana neće pozajmiti ni praznu bocu od mastila... kako
Normalci uopšte mogu da putuju bez magije...
Veliki crni pas radosno zalaja i stade da skakuće oko njih pokušavajući da ugrize
golubove i uhvati vlastiti rep. Hari nije mogao da se ne nasmeje. Sirijus je predugo
bio zarobljen u kući. Gospođa Vizli napući usne gotovo poput tetka-Petunije.
Trebalo im je dvadeset minuta da peške stignu do Kings krosa, i ništa se bitno nije
desilo za to vreme, osim što je Sirijus preplašio par mačaka ne bi li zabavio Harija.
Kada su ušli na stanicu, zadržali su se kao slučajno pored pregrade između perona
devet i deset, sve dok se okolina nije raščistila. A onda se svako od njih okrenuo,
naslonio na nju i lako propao na peron devet i tri četvrtine, gde je stajao Hogvorts
ekspres, izbacujući čađavu paru poviše stanice prepune đaka spremnih za polazak i
njihovih porodica. Hari udahnu poznati miris i oseti kako mu se popravlja
raspoloženje... stvarno se vraća...
– Nadam se da će i ostali stići na vreme – reče gospođa Vizli brižno, zureći iza
sebe u luk od kovanog gvožđa iznad perona kroz koji je trebalo da prođu pridošlice.
– Lep pas, Hari! – primeti visok dečak s dredovima.
– Hvala, Li – reče Hari, nacerivši se kad Sirijus stade besomučno da vrti repom.
– Odlično – reče gospođa Vizli s olakšanjem – evo Alastora s prtljagom, gledaj...
S kondukterskom kapom nabijenom preko rasparenih očiju, Ćudljivko doćopa kroz
zasvođeni prolaz, gurajući kolica pretovarena kovčezima.
– Sve je okej – promrmlja on gospođi Vizli i Tonks – mislim da nas niko nije
pratio...
Nekoliko trenutaka kasnije gospodin Vizli izroni na peron u društvu Rona i
Hermione. Skoro da su potpuno istovarili Ćudljivkova kolica s prtljagom kada se pred
njima stvoriše Fred, Džordž i Džini u pratnji Lupina.
– Nema problema? – zareža Ćudljivko.
– Nimalo – uzvrati Lupin.
– Ipak ću Sterdžisa morati da prijavim Dambldoru – reče Ćudljivko. – Već se
drugi put ove nedelje nije pojavio. Postaje neodgovoran kao Mandangus.
– Pa, čuvajte se – reče Lupin, rukujući se sa svima. Naposletku dođe i do Harija i
pljesnu ga po ramenu. – I ti, Hari. Budi oprezan.
– Da, drži glavu dole, a oči širom otvorene – reče Ćudljivko, takođe se rukujući s
Harijem. – I ne zaboravite, svi vi – pazite šta pišete. Ako ste u nedoumici oko nečega,
nipošto to ne stavljajte u pismo.
– Drago mi je što sam vas sve upoznala – reče Tonks, grleći Hermionu i Džini. –
Videćemo se uskoro, nadam se.
Začu se upozoravajuć pisak voza. Učenici koji su još bili na peronu pohrliše u
voz.
– Brzo, brzo – reče gospođa Vizli rastreseno, grleći ih nasumice, dvaput uhvativši
Harija. – Pišite... budite dobri... ako ste nešto zaboravili poslaćemo vam... u voz,
odmah, požurite...
Na trenutak, veliki crni pas se uspravi na zadnje noge, a prednje spusti na
Harijeva ramena, ali gospođa Vizli odgura Harija ka vratima voza, sikćući: – Nebesa
mu, ponašaj se više kao pas, Sirijuse!
– Vidimo se! – uzviknu Hari kroz otvoren prozor kada voz krenu, dok su Ron,
Hermiona i Džini mahali pored njega. Siluete Tonks, Lupina, Ćudljivka i gospodina i
gospođe Vizli naglo su se smanjivale, ali je crni pas jurio ispod prozora voza vrteći
repom. Zamagljeni ljudi na peronu smejali su se gledajući ga kako se trka s vozom, a
zatim voz zađe za krivinu, i Sirijus nestade s vidika.
– Nije trebalo da pođe s nama – reče Hermiona zabrinutim glasom.
– Ma daj, razvedri se – reče Ron – mesecima nije video belog dana, jadničak.
– Dobro onda – reče Fred, pljesnuvši rukama – nemamo vremena da stojimo i
ćaskamo ceo dan, moramo s Lijem da se dogovorimo oko nekih poslova. Vidimo se
kasnije. – On i Džordž nestadoše niz hodnik nadesno.
Voz je dobijao sve veće ubrzanje, tako da su kućice kroz prozor brzo promicale, a
oni počeše da se klate u mestu od brzine.
– Hoćemo li da krenemo da pronađemo kupe? – upita Hari.
Ron i Hermiona razmeniše poglede.
– Ovaj... – poče Ron.
– Pa mi... znaš... Ron i ja treba da idemo u vagon za asistente – reče Hermiona
nespretno.
Ron uopšte nije ni gledao u Harija. Činilo se da su mu nokti na prstima leve ruke
naglo postali veoma zanimljivi.
– O – reče Hari. – U redu. Baš lepo.
– Ne verujem da ćemo tamo biti sve vreme puta – reče Hermiona brzo. – U
pismima piše da treba samo da dobijemo uputstva od glavešina dečaka i devojčica, a
onda da patroliramo hodnicima vagona s vremena na vreme.
– U redu – ponovi Hari. – Pa... možda se vidimo kasnije, onda.
– Da, definitivno – reče Ron, bacivši krišom brižan pogled na Harija. – Baš je
gnjavaža ići do tamo, radije bih... ali moramo... mislim, nije mi to neko zadovoljstvo,
nisam ja Persi – završi prkosno.
– Znam da nisi – reče Hari, a Ron se nasmeši. Ali dok su Hermiona i Ron teglili
svoje kovčege, Krukšenksa i Prasvidžena u kavezu u pravcu lokomotive, Hari oseti
čudnu vrstu gubitka. Nikad nije putovao Hogvorts ekspresom bez Rona.
– Hajde – reče mu Džini. – Ako malo požurimo, moći ćemo da im sačuvamo
mesta.
– U pravu si – reče Hari, uzevši Hedvigin kavez u jednu, a svoj kovčeg u drugu
ruku. Stuštiše se niz hodnik, zavirujući kroz staklena vrata u kupee pored kojih su
prolazili, a koji su već bili puni. Hari nije mogao da ne primeti kako većina putnika
zuri u njega s velikim zanimanjem, a da je nekolicina čak stala da gurka svoje susede i
pokazuje na njega. Pošto mu se to desilo u pet kupea uzastopno, on se priseti da je
Dnevni prorok celo leto govorio svojim čitaocima kako je on, Hari, lažljivi
razmetljivac. On se neveselo zapita veruju li ljudi koji sada bulje u njega i
došaptavaju se u sve te priče.
U poslednjem vagonu sretoše Nevila Longbotoma, Harijevog drugara, petakagrifindorca,
čije je okruglasto lice sijalo od napora da istovremeno pomeri kovčeg i
jednom rukom čvrsto steže svog žapca Trevora, koji mu se opirao.
– Zdravo, Hari – reče on dahtavo. – Zdravo, Džini... sve je puno... ne mogu da
nađem sedište...
– Ma šta pričaš? – reče Džini, koja se već provukla pored Nevila da bi zavirila u
kupe iza njega. – Ovaj ovde je prazan, u njemu je samo Lujka Lavgud...
Nevil promumla nešto o tome da ne želi nikoga da uznemirava.
– Ne budi smešan – reče Džini smejući se – ona je skroz okej.
Ona otvori klizna vrata i ubaci svoj kovčeg unutra. Hari i Nevil uđoše za njom.
– Ćao, Luna – reče Džini – možemo li da sednemo tu?
Devojčica pored prozora ih pogleda. Imala je podužu, umršenu, prljavoplavu
kosu, veoma blede obrve i prodorne oči koje su joj davale izgled stalne začuđenosti.
Hari odmah shvati zašto je Nevil izabrao da zaobiđe ovaj kupe. Devojčica je delovala
prilično šašavo. Možda zbog toga što je zadenula svoj čarobni štapić za levo uvo, da
se ne izgubi, ili zato što je oko vrata nosila ogrlicu od pampura krem-piva, ili pak
zbog toga što je čitala neki magazin okrenut naopačke. Ona pogledom pređe preko
Nevila, i zaustavi se na Hariju. Zatim klimnu glavom.
– Hvala – reče Džini smešeći joj se.
Hari i Nevil spremiše tri kovčega i Hedvigin kavez u pregradu za prtljag i sedoše.
Luna ih je posmatrala preko svog naopačke okrenutog magazina koji se zvao
Cepidlaka. Činilo se da nema potrebu da stalno trepće, kao sav normalan svet. Stalno
je netremice zurila u Harija, koji beše seo preko puta nje, ali se i pokajao zbog toga.
– Jesi li se lepo provela letos, Luna? – upita Džini.
– Da – reče Luna sanjarski, ne skidajući pogled s Harija. – Da, bila je prava
uživancija, znaš. Ti si Hari Poter – dodade.
– Znam da jesam – reče Hari.
Nevil se zakikota. Luna ga odmah pogleda svojim bledim očima.
– A ne znam ko si ti.
– Ja nisam niko – brzo joj uzvrati Nevil.
– Nije istina – reče Džini oštro. – Nevil Longbotom – Luna Lavgud. Luna je na
mojoj godini, ali u Rejvenklou.
– Od mudrosti bez premca većeg blaga nema – reče Luna pevajućim glasom.
Ona podiže svoj izvrnuti magazin dovoljno visoko da joj sakrije lice i ućuta. Hari
i Nevil se pogledaše podignutih obrva. Džini jedva priguši kikot.
Voz je neprestano kloparao, dobijajući ubrzanje na otvorenom prostoru. Vreme je
bilo čudno, promenljivo. Načas bi se kupe ispunio sunčevom svetlošću, a već
sledećeg trenutka našao bi se ispod pretećih sivih oblaka.
– Pogodite šta sam dobio za rođendan – reče Nevil.
– Još jednog Nezaboravka? – reče Hari, sećajući se spravice nalik klikeru koju je
Nevilu bila poslala njegova baka u pokušaju da mu popravi očajno pamćenje.
– Ne – reče Nevil. – Mada, dobro bi mi došao još jedan, stari sam odavno
izgubio... ne, pogledajte ovo...
On zavuče slobodnu ruku, onu kojom nije stezao žapca Trevora, u školsku torbu i,
posle malo trkeljisanja, izvuče nešto za šta se ispostavilo da je mali sivi kaktus u
saksiji, samo prekriven nečim što je više ličilo na čireve nego na bodlje.
– Mimbulus mimbltonija – reče on ponosno.
Hari se upilji u tu biljku. Lagano je pulsirala, imajući prilično zlokoban izgled
nekog obolelog unutrašnjeg organa.
– Ona je zaista vrlo, vrlo retka – reče Nevil sav blistajući. – Ne znam ima li
ijedna ovakva u staklenoj bašti na Hogvortsu, jedva čekam da je pokažem profesorki
Mladici. Moj praujak Aldži mi je nabavio čak iz Asirije. Moram da vidim mogu li da
je rasadim i razmnožim.
Hari je znao da je Herbologija Nevilov omiljeni predmet, ali ni za živu glavu nije
mogao da smisli šta bi ovaj mogao da radi s tom začuđujućom biljčicom.
– Služi li... ovaj... služi li ona ičemu? – upita Hari.
– Mnogo čemu! – gordo reče Nevil. – Ima zadivljujuć odbrambeni mehanizam.
Evo, pridrži mi Trevora na trenutak...
On uvali žapca Hariju u krilo i uze pero iz svoje školske torbe, a Luna Lavgud
ponovo podiže svoje razrogačene oči poviše naopačke okrenutog magazina, da vidi
šta Nevil radi. Nevil pak prinese mimbulus mimbltoniju svojim očima, držeći jezik
između zuba, izabra jednu tačku, i oštro ubode biljku vrhom pera.
Iz svakog čira rasprsnu se tečnost u gustim, smrdljivim, tamnozelenim mlazevima.
Oni dopreše čak do plafona, prozora i poprskaše magazin Lune Lavgud. Džini, koja je
taman na vreme podigla ruke da zaštiti lice, izgledala je kao da na sebi ima sluzavi
zeleni šešir, ali Hari, kome su ruke bile zauzete sprečavanjem Trevorovog bekstva,
bio je pogođen posred lica. Zaudaralo je poput trulog đubriva.
Nevil, čije su lice i telo takođe bili natopljeni tom tečnošću, protrese glavu da
izbaci najgori deo iz očiju.
– Ž... žao mi je – dahtao je. – Nikada ranije nisam to pokušao... nisam mogao da
zamislim da će biti tako... ne brinite, ipak, smrdeljsok nije otrovan – dodade
nervozno, kada Hari ispljunu puna usta soka na pod.
Baš u tom trenutku vrata kupea se otvoriše.
– O... zdravo Hari – reče nervozan glas. – Ovaj... nije dobar trenutak?
Hari obrisa stakla naočari rukom u kojoj nije držao Trevora. Vrlo privlačna
devojčica duge, sjajne crne kose stajala je na ulazu u kupe, smešeći mu se. Čo Čang,
Tragač u rejvenkloovskom kvidičkom timu.
– Oh, zdravo.
– Ovaj... – reče Čo. – Pa... samo sam svratila da te pozdravim... ćao.
Prilično rumenog lica, ona zatvori vrata i ode. Hari se ponovo baci na sedište i
zastenja. Voleo bi ga je Čo zatekla u kul društvancetu koje se od srca smeje šali koju
je on upravo ispričao, a nipošto s Nevilom i Lujkom Lavgud i kako steže nekog žapca
okupan smrdeljsokom.
– Nema veze – reče Džini utešno. – Vidi, možemo se lako rešiti svega ovoga. –
Ona izvadi štapić. – Opustoši!
Smrdeljsok iščeze.
– Izvinite – ponovi Nevil slabašnim glasom.
Ron i Hermiona se nisu vratili još čitavih sat vremena, a za to vreme su kolica s
hranom već prošla. Hari, Džini i Nevil su pojeli svoje pite bundevare i stali da
razmenjuju kartice iz čokoladnih žabica kada se klizna vrata kupea otvoriše i njih
dvoje uđoše u pratnji Krukšenksa i kreštavog huktanja Prasvidžena u kavezu.
– Umirem od gladi – reče Ron, odloživši Prasvidžena pored Hedvige, zgrabi
čokoladnu žabicu od Harija i baci se u sedište do njega. Strgao je omotač, odgrizao
glavu žabici i zavalio se u sedište zatvorenih očiju, kao da je imao vrlo iscrpljujuće
jutro.
– Pazi ovako, postoje po dva petaka-asistenta iz svake kuće – reče Hermiona. – Iz
svake po dečak i devojčica.
– A pogodi ko je sliterinski asistent? – upita Ron, još uvek zatvorenih očiju.
– Melfoj – odgovori Hari spremno, siguran da će njegove najgore slutnje biti
potvrđene.
– Dabome – reče Ron ogorčeno, trpajući ostatak žabice u usta i uzimajući drugu.
– I ona kravetina Pensi Parkinson – reče Hermiona zlobno. – Kako može da bude
asistent kad je gluplja od trola koji je dobio potres mozga...
– Ko su haflpafovski? – upita Hari.
– Erni Makmilan i Hana Abot – reče Ron dubokim glasom.
– I Entoni Goldstin i Padma Petil za Rejvenklo – reče Hermiona.
– Ti si išao na Božićni bal s Padmom Petil – reče jedan izgubljen glas.
Svi se okrenuše da pogledaju Lunu Lavgud, koja je netremice zurila u Rona preko
vrha Cepidlake. On proguta žabicu koja mu je bila u ustima.
– Da, znam da jesam – reče on, izgledajući blago iznenađeno.
– Nije baš mnogo uživala – obavesti ga Luna. – Misli da se nisi lepo poneo pošto
nisi hteo da igraš s njom. Osećam da meni to ne bi mnogo smetalo – dodade ona
zamišljeno. – Ne volim baš da plešem.
Ona se ponovo povuče iza Cepidlake. Ron je nekoliko trenutaka zurio razjapljenih
usta u korice magazina, a onda se osvrnu ka Džini, očekujući neku vrstu objašnjenja.
Džini stavi pesnicu na usta ne bi li zaustavila kikot. Ron zamišljeno zatrese glavom, a
zatim proveri koliko je sati.
– Treba da patroliramo hodnicima svakih nekoliko minuta – reče on Hariju i
Nevilu – i možemo da izričemo kazne ako se neko neprimereno ponaša. Jedva čekam
da uhvatim Kreba i Gojla u nečemu...
– Ne smeš da zloupotrebljavaš svoj položaj, Rone! – reče mu Hermiona oštro.
– Da, tačno, zato što ga ni Melfoj uopšte neće zloupotrebiti – reče Ron
sarkastično.
– I tako ćeš se srozati na njegov nivo?
– Ne. Samo ću se potruditi da se dokopam njegovih drugara pre nego što se on
dočepa mojih.
– Za ime sveta, Rone...
– Nateraću Gojla da ispisuje rečenice po tabli, to će ga ubiti načisto, on mrzi
pisanje – reče Ron ushićeno. Zatim snizi glas da bi ličio na Gojlovo duboko groktanje
i, izobličivši lice u grimasu bolne koncentracije, stade da podražava pisanje po
vazduhu. – ’Ne... smem... da... ličim... na babunovu... zadnjicu.’
Svi se nasmejaše, ali niko se nije smejao jače od Lune Lavgud. Ona ispusti krik
veselja koji natera Hedvigu da se probudi i počne ljutito da maše krilima, dok
Krukšenks frkćući skoči na pregradu za prtljag. Luna se smejala tako glasno da joj
časopis ispade iz ruku i skliznu niz noge na pod.
– To ti je baš smešno!
Njene prodorne oči natopiše se suzama dok je pokušavala da povrati dah, zureći u
Rona. Potpuno zatečen, on se osvrnu i pogleda u ostale, koji su se sada smejali izrazu
Ronovog lica i preterano dugom smehu Lune Lavgud, koja se tresla napred-nazad
držeći se za stomak.
– Je l’ mi se ti to rugaš? – reče Ron, namrgodivši se na nju.
– Babunova... zadnjica! – krkljala je ona, držeći se za rebra.
Sada su i svi ostali posmatrali kako se Luna smeje, ali Hari, gledajući u magazin
na podu, primeti nešto što ga natera da se spusti i pokupi ga. Gledano naopačke, bilo
je teško reći šta slika na naslovnoj strani predstavlja, ali Hari sada shvati da je to vrlo
loša karikatura Kornelijusa Fadža. Hari ga je prepoznao jedino na osnovu
limunzelenog polucilindra. Jedna Fadžova ruka bila je obavijena oko vreće sa zlatom,
a drugom je davio goblina. Karikatura je imala potpis: Šta sve Fadž neće učiniti da bi
se dokopao Gringotsa?
Ispod nje bile su najave ostalih tekstova u časopisu.

Korupcija u kvidičkoj ligi:
Kako Tornada preuzimaju kontrolu

Otkrivene tajne drevnih runa

Sirijus Blek: zlikovac ili žrtva?

– Mogu li da pogledam ovo na trenutak? – Hari nestrpljivo upita Lunu.
Ona klimnu glavom, i dalje zureći u Rona, bez daha od silnog smejanja.
Hari otvori časopis i prelete pogledom po sadržaju. Do tog trenutka bio je potpuno
zaboravio na časopis koji je Kingsli bio uručio gospodinu Vizliju da ga dâ Sirijusu,
ali mora da je to bilo upravo ovo izdanje Cepidlake.
On pronađe željenu stranu i uzbuđeno se baci na čitanje članka.
I on je bio ilustrovan prilično lošom karikaturom. Zapravo, Hari ne bi ni mogao
pogoditi da predstavlja Sirijusa da nije bila potpisana. Sirijus je stajao na hrpi
ljudskih kostiju s isukanim štapićem. U naslovu teksta je pisalo:

SIRIJUS BLEK – crn kao što ga ocrnjuju?
Okoreli masovni ubica
ili nevina raspevana senzacija?

Hari je morao nekoliko puta da pročita prvu rečenicu pre nego što se stvarno
uverio da je nije pogrešno razumeo. Otkad je to Sirijus raspevana senzacija?

Već četrnaest godina svi veruju da je Sirijus Blek kriv za masovno ubistvo
dvanaest nevinih Normalaca i jednog čarobnjaka. Blekovo čuveno bekstvo iz
Askabana, pre dve godine, dovelo je do najvećeg lova na čoveka pod vođstvom
Ministarstva magije. Niko od nas nije nikad posumnjao u to da on zaslužuje da
ga ponovo uhvate i vrate dementorima.
ALI, DA LI JE TAKO?
Zapanjujuć nov dokaz nedavno je izneo na videlo da Sirijus Blek možda nije
počinio zločine zbog kojih je poslat u Askaban. Zapravo, po svedočenju Doris
Perkis iz Bodljikavog puteljka br. 18, u Malom Nortonu, Blek možda nije ni bio
prisutan kad su se ta ubistva desila.
– Ljudi ne shvataju da je Sirijus Blek lažno ime – kaže gospođa Perkis. –
Osoba za koju se veruje da je Sirijus Blek zapravo je Patrljko Daskalo, solista
i vođa popularne pevačke trupe Hobgoblini, koji je prestao da nastupa javno
pošto je pogođen korenom repe u uvo prilikom koncerta u sali malonortonske
crkve pre skoro petnaest godina. Prepoznala sam ga čim sam videla njegovu
sliku u novinama. Dakle, nije moguće da je Patrljko počinio te zločine pošto je
pomenutog dana zapravo uživao sa mnom u romantičnoj večeri pod svećama.
Pisala sam ministru magije i očekujem svakog dana da on u potpunosti
pomiluje Patrljka, alijas Sirijusa.

Hari završi s čitanjem i nastavi da pilji u novinsku stranicu s nevericom. Možda je
reč o šali. Možda taj magazin često štampa šaljive kolumne. On prelista nekoliko
stranica unazad i pronađe članak o Fadžu.

Kornelijus Fadž, ministar magije, porekao je da je imao bilo kakve planove da
preuzme rukovođenje čarobnjačkom bankom Gringots, kada je pre pet godina
izabran za ministra magije. Fadž je uvek naglašavao da ne želi ništa više od
’miroljubive saradnje’ s čuvarima našeg zlata.
ALI, DA LI JE TAKO?
Izvori bliski ministru nedavno su otkrili da je Fadžova najdraža ambicija da
se dokopa kontrole nad goblinskim zlatnim rezervama, i da neće oklevati da
primeni silu ukoliko to bude potrebno.
– Ne bi mu bilo prvi put – rekao je naš doušnik u Ministarstvu. – Kornelijus
’Goblinolomac’ Fadž, kako ga prijatelji zovu, kad biste ga mogli čuti onda kad
misli da ga niko ne sluša, uvek priča o goblinima koje je sredio, koje je
podavio, koje je bacio s vrha zgrade, koje je otrovao, koje je ispekao u piti...

Hari nije čitao dalje. Fadž možda i ima mnogo mana, ali je Hariju bilo krajnje
nezamislivo da taj naređuje da gobline ispeku u piti. Preleteo je ostatak magazina. Na
svakih nekoliko strana zaustavio bi se da pročita: optužbe da su Tatshilska tornada
osvojila kvidičku ligu kombinacijom ucene, ilegalnog štimovanja metli i mučenja;
intervju s nekim čarobnjakom koji je navodno odleteo na Mesec pomoću Čistačice 6 i
vratio se s vrećom mesečevih žabica kao dokazom; i članak o drevnim runama, koji je
makar objasnio zašto je Luna čitala Cepidlaku naopačke. Prema časopisu, naime, ako
biste rune okrenuli naglavačke, otkrile bi vam čini kojima ćete uši svojih neprijatelja
pretvoriti u mandarinice. Zapravo, u odnosu na druge tekstove u Cepidlaki, nagoveštaj
da bi Sirijus mogao biti vodeći solista Hobgoblina zvučao je sasvim razumno.
– Ima li tu nečeg dobrog? – upita Ron, dok je Hari sklapao magazin.
– Naravno da nema – reče Hermiona jetko, pre nego što Hari stiže da joj
odgovori. – Cepidlaka je obično đubre, to svako zna.
– Izivinite – reče Luna, glas joj iznenada više nije zvučao sanjivo. – Moj otac je
glavni urednik.
– Ja... ovaj – reče Hermiona posramljeno. – Pa... ima nekih zanimljivih... mislim,
sasvim je...
– Molila bih vas da mi ga vratite, hvala lepo – reče Luna hladno i nagnuvši se
napred istrže novine iz Harijevih ruku. Brzajući kroz njih do strane pedeset sedam,
ona ih opet odlučno obrnu naopačke i nestade iza njih, baš kada se vrata kupea
otvoriše po treći put.
Hari se osvrnu. To se i moglo očekivati, ali mu zbog toga nije bio nimalo
privlačniji prizor Draka Melfoja koji se zlobno smeškao između svojih drugara Kreba
i Gojla.
– Šta je? – upita on agresivno, pre nego što je Melfoj stigao da otvori usta.
– Pazi na ponašanje, Poteru, ili ćeš dobiti kaznenu nastavu – otegnuto će Melfoj,
čija zalizana plava kosa i istaknute jagodice behu isti kao u njegovog oca. – Vidiš, za
razliku od tebe, ja sam postao asistent, što znači da, za razliku od tebe, imam moć da
izričem kazne.
– Da – reče Hari – ali, za razliku od mene, ti si bilmez, zato izlazi i ostavi nas na
miru. Ron, Hermiona, Džini i Nevil se nasmejaše. Melfoj iskrivi usnu.
– Reci mi, kakav je osećaj biti druga violina Vizliju, je li, Poteru?
– Zaveži, Melfoje – reče Hermiona oštro.
– Izgleda da sam dirnuo u živac – reče Melfoj zlobno se smešeći. – Pripazi se,
Poteru, jer ću te u stopu pratiti, kao pas, čekajući da prekoračiš crtu.
– Izlazi! – reče Hermiona, ustajući.
Kikoćući se, Melfoj uputi Hariju još jedan zloban pogled i ode s Krebom i
Gojlom, koji se odgegaše za njim. Hermiona zalupi vrata kupea za njima i okrete se da
pogleda Harija, koji odjednom shvati da je ona, kao i on, registrovala šta je Melfoj
rekao i podjednako se uznemirila zbog toga.
– Baci mi još jednu žabicu – reče Ron, koji nije ništa primetio.
Hari nije smeo otvoreno da govori pred Nevilom i Lunom. On razmeni još jedan
nervozan pogled s Hermionom, a onda se zagleda kroz prozor.
Mislio je da je to što je Sirijus pošao s njim do stanice bilo prilično zabavno, ali
iznenada mu se to učini nesmotrenim, ako ne i skroz opasnim... Hermiona je u pravu...
Sirijus nije smeo da dođe. Šta ako je gospodin Melfoj spazio crnog psa i rekao
Draku? Šta ako je zaključio da Vizlijevi, Lupin, Tonks i Ćudljivko znaju gde se Sirijus
krije? Ili je Melfoj slučajno upotrebio reči „pratiti, kao pas“?
Vreme je ostalo promenljivo dok su putovali sve dalje i dalje na sever. Kiša je
neodlučno poprskala prozore, a onda se i sunce slabašno pojavilo, pre nego što ga
oblaci ponovo prekriše. Kada se spustila tama, u vagonima se upališe svetiljke, a
Luna smota Cepidlaku, pažljivo je skloni u torbu i poče da zuri u svakog u kupeu
pojedinačno.
Hari je sedeo čela pritisnutog uz prozor voza, pokušavajući da uhvati prvi daleki
odsjaj Hogvortsa, ali noć je bila bez mesečine, a prozor isprskan kišom beše garav.
– Bolje da se presvučemo – reče Hermiona najzad, i oni s naporom otvoriše svoje
kovčege i izvukoše školske odore. Ona i Ron pažljivo prikačiše asistentske značke na
grudi. Hari vide kako Ron proverava svoj odraz u crnom prozoru.
Najzad voz poče da usporava i oni začuše uobičajenu galamu, kada svi pohrliše da
pripreme prtljag i ljubimce na gomilu, spremni da siđu. Pošto je trebalo sve to da
nadgledaju, Ron i Hermiona ponovo nestadoše iz kupea, ostavljajući Harija i ostale
da paze na Krukšenksa i Prasvidžena.
– Poneću ti tu sovu, ako hoćeš – reče Luna Hariju, posegavši za Prasvidženom dok
je Nevil pažljivo smeštao Trevora u unutrašnji džep.
– O... ovaj... hvala – reče Hari, pružajući joj kavez i držeći Hedvigin malo čvršće
u rukama.
Izvukavši se iz kupea, čim su se priključili gomili u hodniku osetiše na licima prvi
dašak noćnog vazduha. Polako počeše da se pomeraju ka vratima. Hari omirisa
borove koji su oivičavali stazu koja se spuštala ka jezeru. On iskorači na peron i
pogleda oko sebe osluškujući, ne bi li čuo poznati poziv: – Prvaci ovde, deder...
prvaci...
Ali ne ču ga. Umesto toga, sasvim drugačiji glas, rezak ženski, viknu: – Prvaci u
red pored mene, molim vas! Svi prvaci kod mene!
Jedan fenjer se klateći približavao Hariju, a pod njegovim svetlom Hari ugleda
naglašenu vilicu i oštro podsečenu kosu profesorke Truli-Daske, veštice koja je
prošle godine jedno vreme preuzela nastavu Hagridove Brige o magijskim
stvorenjima.
– Gde je Hagrid? – upita on glasno.
– Ne znam – reče Džini – ali bolje da se sklonimo s puta, blokirali smo vrata.
– O, da...
Hari i Džini se razdvojiše kad krenuše peronom, a zatim duž stanice. Dok su ga
gurali u gomili, Hari pogleda iskosa kroz tminu ne bi li negde spazio Hagrida. Mora
da je tu negde, Hari je računao na to – ponovni susret s Hagridom bio je jedna od
stvari kojima se najviše radovao. Ali od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Nemoguće da je otišao, reče Hari sebi, polako vukući noge kroz uski izlaz na
ulicu s ostatkom gomile. Mora da se prehladio ili nešto slično...
Osvrnu se tražeći Rona ili Hermionu, želeći da sazna šta misle o ponovnoj pojavi
profesorke Truli-Daske, ali njih nije bilo u blizini, te on sebi dozvoli da ga masa
odgura napred na mračan, kišom ispran drum izvan stanice Hogsmid.
Tamo je stajalo oko stotinak poštanskih kočija bez zaprege, koje su uvek prevozile
đake, izuzev prvaka, do zamka. Hari ih brzo osmotri, okrenu se ponovo ne bi li
ugledao Rona ili Hermionu, a zatim mu se javi zakasnela reakcija.
Kočije više nisu bile bez konja. Između osovina kočija stajale su nekakve
spodobe. Ako bi morao da ih imenuje, nazvao bi ih konjima, mada je u njima bilo i
nečeg reptilskog. Bili su potpuno bez mesa, crna koža visila im je na skeletima koji su
otkrivali svaku koščicu. Glave su im bile zmajske, a oči bez zenica bele i buljave. Sa
svakog ramena nicala su im krila – prostrana, crna kožna krila koja su pre izgledala
kao da pripadaju nekakvim džinovskim šišmišima. I dalje stojeći tiho i mirno u mraku,
spodobe su delovale jezivo i zlokobno. Hari nije mogao da shvati zašto kočije treba
da vuku tako užasni konji, kada one mogu da se kreću same od sebe.
– Gde je Prase? – začu se Ronov glas, tik iza Harija.
– Ona devojčica Luna ga nosi – reče Hari okrenuvši se brzo, željan da upita Rona
za Hagrida. – Gde misliš da je...
– ...Hagrid? Nemam pojma – reče Ron, zvučeći zabrinuto. – Nadam se da je sve u
redu s njim...
Nedaleko od njih, Drako Melfoj, u pratnji male grupe drugara, među njima Kreba,
Gojla i Pensi Parkinson, gurao je stidljive drugake kako bi on i njegovi prijatelji
dobili celu kočiju samo za sebe. Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Hermiona kroz
gužvu, dahćući.
– Melfoj je bio apsolutno odvratan prema prvacima tamo pozadi. Kunem se da ću
ga prijaviti, ima značku tek tri minuta a već je koristi da maltretira decu gore nego
ikad... gde je Krukšenks?
– Džini ga je uzela – reče Hari. – Eno je, tamo...
U tom momentu Džini se pojavi iz gomile, držeći čvrsto Krukšenksa koji se
migoljio.
– Hvala – reče Hermiona, oslobodivši Džini mačke. – Hajdemo, da nađemo sebi
kočiju pre nego što sve budu popunjene...
– Nisam još našao Prase! – reče Ron, ali Hermiona se već zaputila ispred njih ka
najbližoj nezauzetoj kočiji. Hari ostade pozadi s Ronom.
– Kakvi su ovo stvorovi, šta misliš – upita on Rona, pokazujući glavom ka
užasnim konjima dok su drugi učenici hitali kraj njih.
– Kakvi stvorovi?
– Ti konji...
Luna se pojavi noseći Prasvidženov kavez u rukama. Mala sova je, po običaju,
uzbuđeno lepršala.
– Evo ga – reče. – Baš je slatka mala sova, zar ne?
– Ovaj... da... dobar je on – reče Ron osorno. – Pa, hajdemo onda, uđimo... šta si
to pričao, Hari?
– Rekoh, kakva su to konjolika čuda? – reče Hari, dok su on, Ron i Luna išli
prema kočiji u kojoj su već sedele Džini i Hermiona.
– Kakva konjolika čuda?
– Konjolika čuda koja vuku kočije! – ponovi Hari nestrpljivo. Bili su, uostalom,
na metar od najbližeg. Konj ih je posmatrao praznim belim očima. Ron pak zbunjeno
pogleda u Harija.
– O čemu to govoriš?
– Govorim o... pogledaj!
Hari zgrabi Rona za ruku i okrenu ga, tako da se Ron nađe licem u lice s krilatim
konjem. Ron je zurio pravo u njega na sekundu, a onda ponovo pogleda u Harija.
– U šta bi ja to trebalo da gledam?
– U... tu, između osovina! Upregnuti u kočije! Pravo ispred tebe...
Ali dok je Ron i dalje delovao zblanuto, Hariju se javi čudna pomisao.
– Zar ne možeš... zar ih ne vidiš?
– Šta da vidim?
– Zar ne vidiš šta to vuče ove kočije?
Ron ga pogleda ozbiljno smeten.
– Da li ti je dobro, Hari?
– Ja... da...
Hari je bio sasvim zbunjen. Konj je bio tik ispred njega, blešteći jasno kroz
slabašnu svetlost koja je dopirala iz staničnih prozora iza njih, a para mu se dizala iz
nozdrva na britkom noćnom vazduhu. Pa ipak, ukoliko se Ron ne izmotava – a u tom
slučaju bila bi to vrlo neukusna šala – Ron uopšte nije mogao da ga vidi.
– Hoćemo li onda da uđemo? – reče Ron nesigurno, gledajući u Harija kao da je
zabrinut za njegovo zdravlje.
– Da – reče Hari. – Da, izvoli...
– U redu je – reče sanjivi glas iza Harija, kad Ron nestade u mračnoj unutrašnjosti
kočije. – Nisi lud, ili nešto slično. Ja takođe mogu da ih vidim.
– Možeš li? – upita Hari očajnički, okrećući se ka Luni. Mogao je da vidi odraz
šišmišokrilih konja u njenim raširenim srebrnastim očima.
– O, da – reče Luna. – Mogla sam da ih vidim od svog prvog dana ovde. Uvek su
vukli te kočije. Ne brini. Normalan si kao i ja.
Ovlaš se smešeći, ona se pope u memljivu unutrašnjost kočije za Ronom.
Nedovoljno razuveren, Hari uđe za njom.

11. Nova pesma Šešira za razvrstavanje



Hari nije hteo da ispriča ostalima kako on i Luna imaju istu halucinaciju, ukoliko
je to i bila halucinacija. Zato, nakon što je seo u kočiju i zalupio vrata za sobom, ne
reče ništa više o konjima. Ipak, nije mogao a da ne posmatra kroz prozor siluete konja
koji su se kretali.
– Jeste li videli onu ženturaču, Truli-Dasku? – upita Džini. – Šta je ona radila
tamo? Nemoguće je da je Hagrid otišao, zar ne?
– Biće mi drago ako jeste – reče Luna. – Nije baš dobar nastavnik, je l’ da?
– E baš jeste! – rekoše Hari, Ron i Džini ljutito.
Hari besno pogleda u Hermionu. Ona pročisti grlo i brzo reče: – Ovaj... da... on je
vrlo dobar.
– Pa, mi u Rejvenklou mislimo da je on sprdnja od nastavnika, poput lošeg vica –
reče Luna, ne uznemirivši se.
– Onda imate glup smisao za humor – obrecnu se Ron, kad točkovi pod njima
zaškripaše i pokrenuše se.
Luna nije bila nimalo zbunjena Ronovom grubošću. Naprotiv, izvesno vreme ga je
netremice posmatrala, kao da je neki relativno zanimljiv TV program.
Kloparajući i truckajući, kočije su se kretale uzbrdo u koloni. Kada su prošli
pored visokih kamenih stubova s krilatim veprovima na vrhu sa svake strane kapije
ispred školskog terena, Hari se nagnu napred da vidi ima li ikakvog svetla u
Hagridovoj kolibi pored Zabranjene šume, ali je imanje ležalo u potpunom mraku.
Hogvortski zamak, međutim, nazirao se sve bliže: natkriljujuća gomila kula i tornjeva,
ziftcrna spram mračnog neba, dok bi pokoji prozor tu i tamo buknuo poput ognja
visoko iznad njih.
Kočije se uz zveket zaustaviše blizu kamenih stepenica koje su vodile ka
hrastovim ulaznim vratima, i Hari prvi izađe iz kočije. Ponovo se osvrnu da pogledom
potraži osvetljene prozorčiće pokraj Šume, ali u Hagridovoj kolibi definitivno nije
bilo ni traga života. Nevoljno, jer se donekle ponadao da su iščezli, on skrenu pogled
na čudne, skeletaste spodobe koje su mirno stajale na britkom noćnom vazduhu, dok su
im prazne bele oči bleštale.
Hari je već jednom iskusio da vidi nešto što Ron ne može, ali je to bio odraz u
ogledalu, nešto daleko nematerijalnije od stotine vrlo opipljivih zveri dovoljno jakih
da povuku kolonu kočija. Ako je verovati Luni, te životinje su oduvek bile tu, ali
nevidljive. Zašto je, onda, Hari odjednom mogao da ih vidi, a Ron ne?
– Ideš li, ili ne? – upita Ron pored njega.
– A... da – reče Hari brzo i obojica se pridružiše gomili koja je hitala uz kamene
stepenice u zamak.
Ulazna dvorana plamtela je od svetlosti baklji i odzvanjala koracima učenika koji
su prelazili preko trošnog kamenog poda ka dvostrukim vratima nadesno, što vode u
Veliku salu, na gozbu povodom početka polugodišta.
Četiri dugačka stola u Velikoj Sali, za svaku kuću po jedan, punila su se pod
crnom tavanicom bez zvezda, nalik nebu koje su nazirali koz visoke prozore. Svuda
duž stolova u vazduhu su lebdele sveće, osvetljavajući srebrne duhove raštrkane po
Sali i lica učenika koji su žustro razgovarali, razmenjujući letnje novosti, dovikivali
se pozdravljajući prijatelje iz drugih kuća, merkali jedni drugima nove frizure i odore.
Hari ponovo zapazi kako ljudi zbijaju glave i šapuću dok on prolazi. Stisnu zube i
pokuša da se ponaša kao da ništa ne primećuje, i da ga nije briga.
Kod rejvenkloovskog stola, Luna odluta od njih. U trenutku kad stigoše do
grifindorskog, neki drugari iz četvrtog razreda pozdraviše Džini i ona ode da sedne
kraj njih. Hari, Ron, Hermiona i Nevil sedoše zajedno negde na polovini stola, između
Skoro Obezglavljenog Nika, duha grifindorske kuće, i Parvati Petil i Lavander Braun,
s tim što poslednje dve pozdraviše Harija preterano veselo i površno, što ga uveri da
su do pre koji trenutak pričale o njemu. Međutim, imao je on veće brige: gledao je
preko glava učenika ka stolu za osoblje koji se pružao duž zida na kraju sale.
– Nije tu.
Ron i Hermiona takođe osmotriše sto s osobljem, mada nije bilo potrebe za tim.
Hagridova veličina činila ga je vidljivim u svakom okruženju.
– Nije valjda otišao – reče Ron, pomalo zabrinuto.
– Naravno da nije – reče Hari odlučno.
– Ne misliš da je... povređen, ili nešto slično, zar ne? – upita Hermiona zabrinuto.
– Ne – reče Hari kao iz topa.
– Pa gde je onda?
Nastade pauza, a onda Hari reče vrlo tiho, da ga Nevil, Parvati ili Lavander ne bi
čuli: – Možda se još nije vratio. Znate... iz svoje misije... onoga što je letos radio za
Dambldora.
– Da... da, biće da je to – reče Ron s olakšanjem, ali Hermiona se ugrize za usnu,
gledajući gore-dole po stolu za osoblje, kao da se nada da će odatle izvući neko
objašnjenje za Hagridovo odsustvo.
– Ko je ono? – upita oštro, pokazujući ka sredini stola za osoblje. Harijev pogled
krenu za njenim. Zaustaviše se prvo na profesoru Dambldoru, koji je sedeo na zlatnoj
stolici s visokim naslonom u samom centru dugačkog stola, odeven u tamnoljubičastu
odoru optočenu srebrnim zvezdicama i s istim takvim čarobnjačkim šeširom.
Dambldorova glava beše nagnuta ka ženi koja je sedela do njega i govorila mu nešto u
uvo. Izgleda, pomisli Hari, kao nečija tetka usedelica: sklupčana, s kratkom
kovrdžavom mišjesmeđom kosom u koju je stavila užasnu ružičastu mašnu u tonu s
pufnastim ružičastim džemperom koji je obukla preko odore. Ona zatim ovlaš okrenu
lice da bi otpila iz svog pehara i Hari, vidno šokiran, prepozna bledo žaboliko lice i
par prodornih očiju s kesastim podočnjacima.
– To je ona Ambridžova!
– Ko? – upita Hermiona.
– Bila je na mom saslušanju, radi za Fadža!
– Lep džemper – reče Ron, smejuljeći se.
– Ona radi za Fadža! – ponovi Hermiona, namrštivši se. – Šta, za ime sveta, traži
ovde?
– Pojma nemam...
Hermiona osmotri sto s osobljem, a oči joj se suziše.
– Ne – promrmlja – ne, to nije moguće...
Hari nije shvatao o čemu ona govori, a nije ni pitao. Pažnju mu privuče profesorka
Truli-Daska, koja se upravo pojavila pored stola za osoblje. Probila se do samog
kraja i sela na mesto koje je trebalo da bude Hagridovo. To je značilo da su prvaci
prešli jezero i stigli u zamak. I zaista, samo koju sekundu kasnije, vrata na Ulaznoj
dvorani se otvoriše. Dugačak red prvaka prestrašenog izgleda uđe, predvođen
profesorkom Mek Gonagal, koja je nosila hoklicu na kojoj se nalazio starinski
čarobnjački šešir pun zakrpa, sa širokom zjapećom poderotinom uz izlizani obod.
Žagor u Velikoj sali zamuknu. Prvaci postrojeni ispred stola s osobljem bili su
licem okrenuti ka ostalim đacima. Profesorka Mek Gonagal pažljivo smesti stolicu
pred njih, a onda se povuče unazad.
Lica prvaka bledunjavo su svetlucala pri svetlosti sveća. Mali dečak u sredini
reda kao da je drhtao. Hari se priseti, ovlaš, kako je i sâm bio prestravljen kada je
tamo stajao i čekao nepoznat test koji će odrediti kojoj kući pripada.
Cela škola zadrža dah u iščekivanju. A onda se poderotina uz obod razjapi, i Šešir
za razvrstavanje poče da peva:

U vremena drevna, kada bejah nov
A Hogvortsku školu tek trebalo je dići
Osnivači njeni, plemeniti ljudi
Mislili su nikada neće se razići:
Združene s istim ciljem,
Vezalo ih je isto snevanje,
Da stvore najbolju magijsku školu na svetu,
I drugima prenesu svoje znanje
’Zajedno ćemo zidati i poučavati’,
Odlučiše tad četiri prijatelja vrla
Ne sanjajući da će im se jednoga dana
Prijateljstvo srušiti k’o karatna kula
Ne beše nigde bolja druga dva
Od Sliterina i Grifindora,
Osim, možda, Haflpaf i Rejvenklo,
Onaj drugi par beše to,
Pa kako je onda sve propalo?
Kako su prijateljstva ta u vodu pala?
Ispričaću vam, jer bejah prisutan tada,
Celu priču tužnu tu, i prepunu zâla.
Sliterin reče: – Učićemo samo
One koji čiste krvi su.
Rejvenklo je rekla: – Učićemo samo
One koji po pameti prvi su.
Grifindor reče: – Učićemo samo
One što učine delo hrabro i vredno.
Haflpaf je rekla: – Ja ću učiti sve,
Kakvi god da su, meni svejedno je.
Razlike te nisu značile mnogo
Prvi put kada na videlo izađoše,
Jer svaki je osnivač svoju kuću imao,
U koju je primao sve koje je hteo.
Sliterin, sâm, čarobnjake čiste krvi,
Primao je, al’ samo one koji
U lukavosti bi bivali prvi.
I samo one britkog uma
Obučavala je Rejvenklo,
Dok bi najsmeoniji od svih
Išli u plemeniti Grifindor.
Dobra Haflpaf uzela bi ostale,
I učila ih svemu što znala je,
I tako osnivači i njihove kuće
Od svađa i zâla sačuvaše se.
Hogvorts u harmoniji bejaše
Mnogo dugih srećnih godina i dana
Al’ se razdor pojavi podmuklo
Zbog naših skrivenih strahova i mana.
Kuće koje su, k’o četiri stuba,
Nekad nosile temelje škole naše
Okrenuše se jedna na drugu,
Oko vlasti se posvađaše.
I činilo se da će tada škola
Pre vremena propasti,
Uz svađe i dvoboje,
Kad drug na druga udari.
Na koncu konca ipak osvanu jutro
I stari Sliterin ode bez pardona
I mada je tada svađa prestala,
Šteta već je bila učinjena
I još otkako od četiri osnivača
Ostadoše samo tri
Nikad se kuće više ne ujediniše
Po onoj zamisli prvotnoj.
I evo sad Šešira za razvrstavanje,
Svi znate šta to znači
Razvrstavam vas po kućama
U tome sam najjači
Al’ ove godine spremih vam još nešto,
Počujte pažljivo šta vam pevam
Iako osuđen da vas rastavljam,
Nije mi svejedno
Mada moram da ispunim dužnost,
Svake godine na četiri da vas delim,
Ipak se brinem da li Razvrstavanjem
Ubrzavam kraj, a tom se ne veselim
Stoga, spoznajte zamke, čitajte znake
Upozorenja štono ih prošlost pruža,
Jer Hogvorts naš u opasnosti je
Od dušmana spoljnih, prodanih duša
Moramo stati svi k’o jedan,
Il’ ćemo se raspasti k’o suvo granje
Rečeno vam je, upozoreni ste...
Sad neka počne Razvrstavanje!

Šešir ponovo postade nepomičan. Prolomi se aplauz, mada Hari po prvi put
primeti da je protkan mrmljanjem i došaptavanjem. Širom Velike sale učenici su
razmenjivali primedbe sa svojim susedima, a Hari je, pljeskajući zajedno s ostalima,
tačno znao o čemu pričaju.
– Malo se raspevao ove godine, zar ne? – primeti Ron skeptično.
– Nego šta – reče Hari.
Šešir za razvrstavanje obično se držao opisivanja različitih kvaliteta svake od
četiri hogvortske kuće i vlastite uloge u njihovom razvrstavanju. Hari nije mogao da
se seti da je Šešir ikad pokušao da deli savete školarcima.
– Pitam se da li je ikad ranije davao slična upozorenja? – upita Hermiona pomalo
zabrinuto.
– Jeste, nego šta – reče Skoro Obezglavljeni Nik znalački, naginjući se kroz
Nevila ka njoj (Nevil se trže – nije baš bilo prijatno kad se duh nagne kroz vas). –
Šešir smatra svojom časnom dužnošću da uputi školi upozorenje kad god oceni da je
potrebno...
Ali profesorka Mek Gonagal, koja je čekala da iščita spisak imena prvaka,
razornim pogledom prostreli učenike koji su još uvek šaputali. Skoro Obezglavljeni
Nik prisloni svoj providni kažiprst na usne i ponovo sede uspravno kao ranije, baš
kad se mrmljanje naglo prekinu. Bacivši poslednji preteći pogled koji pokosi stolove
sve četiri kuće, profesorka Mek Gonagal spusti pogled na dugačak svitak pergamenta i
prozva prvo ime.
– Aberkrombi, Juen.
Dečak prestrašenog izgleda kog je Hari već ranije uočio istupi napred i stavi Šešir
na glavu. Jedino su uši prečile da mu Šešir ne padne skroz na ramena. Šešir razmisli
na trenutak, a onda se rupa uz obod ponovo rascepi i povika:
– Grifindor!
Hari glasno zapljeska s ostalim grifindorcima kad Juen Aberkrombi dotetura do
njihovog stola i sede, izgledajući kao da bi radije propao u zemlju, da ga nikad više
ne pogledaju.
Polako, dugi red prvaka se skrati. U pauzama između prozivke imena i odluka
Šešira za razvrstavanje, Hari je mogao da čuje kako Ronov stomak glasno zavija.
Najzad je „Zeler, Rouz“ Razvrstana u Haflpaf i profesorka Mek Gonagal pokupi Šešir
i stolicu i odmaršira s njima napolje, a profesor Dambldor ustade.
Ma koliko gorčine u skorije vreme osećao prema svom direktoru, Hariju je prijalo
da vidi Dambldora kako stoji ispred svih njih. Rastrzanom između odsustva Hagrida i
prisustva zmajskih konja, činilo mu se da je njegov dugo iščekivan povratak na
Hogvorts pun neočekivanih iznenađenja, kao disonantnih nota u poznatoj pesmici. Ali
bar je ovo bilo onako kako treba: njihov direktor ustaje da ih pozdravi pre gozbe u
čast početka polugođa.
– Novopridošlim učenicima – reče Dambldor zvonkim glasom, širom raširivši
ruke i zračeći osmehom na usnama – želim dobrodošlicu! Našoj staroj posadi – srećan
vam povratak! Postoji vreme za govore, ali ne sada. Navalite!
Začu se odobravajuć smeh i prasak aplauza kada Dambldor dostojanstveno sede i
zabaci svoju dugu belu bradu preko ramena, kako mu ne bi stajala na putu do tanjira –
jer se hrana odjednom pojavila niotkuda, tako da je pet dugačkih stolova jedva
izdržavalo teret pečenja, pita, jela od povrća, hleba, sosova i krčaga sa sokom od
bundeve.
– Odlično – reče Ron uz čežnjivo stenjanje, zgrabivši najbliži poslužavnik pun
šnicli, koje stade da gomila na svoj tanjir, dok ga je Skoro Obezglavljeni Nik čežnjivo
posmatrao.
– Šta ste nam ono pričali pre Razvrstavanja – upita Hermiona duha. – Kako Šešir
daje upozorenja?
– O, da – reče Nik, kome je bilo drago što ima razlog da se okrene od Rona, koji
je sada jeo pečene krompire s gotovo nepristojnim entuzijazmom. – Da, čuo sam Šešir
ranije nekoliko puta kako izdaje upozorenja, i to uvek kada bi shvatio da školi
predstoji period velike opasnosti. I naravno, njegov savet je uvek bio isti: ujedinite
se, pronađite snagu u sebi.
– Ka znad šola uopasnst kajsam šešr? – reče Ron.
Usta su mu bila toliko puna da je Hari smatrao velikim dostignućem što je Ron
uopšte uspeo išta da izgovori.
– Ponovi, moliću lepo? – reče Skoro Obezglavljeni Nik učtivo, a Hermiono lice
poprimi zgađen izraz. Ron proguta ogroman zalogaj i reče: – Kako zna da je škola u
opasnosti, kad je on samo šešir?
– Pojma nemam – reče Skoro Obezglavljeni Nik. – Naravno, on živi u
Dambldorovoj kancelariji, tako da, ako smem da primetim, verovatno tamo skuplja
informacije.
– I želi da sve kuće budu prijatelji? – reče Hari, gledajući ka sliterinskom stolu,
gde je Drako Melfoj držao govor. – Nema šanse.
– Pa, sad, ne bi trebalo da zauzimate takav stav – reče Nik blagonaklono. –
Miroljubiva saradnja, to je ključ uspeha. Mi, duhovi, iako pripadamo odvojenim
kućama, stvaramo spone prijateljstva. Uprkos vekovnom rivalstvu između Grifindora i
Sliterina, meni nikad ne bi ni palo na pamet da se svađam s Krvavim Baronom.
– Samo zato što ga se plašite – reče Ron.
Skoro Obezglavljeni Nik izgledao je duboko uvređen.
– Plašim? Mene, ser Nikolasa de Mimsija Porpingtona, niko u životu nije optužio
za kukavičluk! Plemenita krv koja teče mojim venama...
– Kakva krv? – upita Ron. – Nije valjda da još uvek imate...?
– To je stilska figura! – reče Skoro Obezglavljeni Nik, sad već tako uznemiren da
mu se glava preteće klatila na delimično prerezanom vratu. – Nadam se da mi je i
dalje dozvoljeno da uživam u upotrebi reči koje mi se svide, uprkos tome što su mi
zadovoljstva jela i pića uskraćena! No već sam navikao da učenici teraju šegu s
mojom smrću, u to ne sumnjajte!
– Nik, nije ti se on stvarno podsmevao! – reče Hermiona, bacivši besan pogled na
Rona.
Na nesreću, Ronova usta su bila prepuna, do granice pucanja, i on jedino uspe da
promumla: – Nissm missio dat užnemravm – što za Nika nije predstavljalo
odgovarajuće izvinjenje. Vinuvši se u vazduh, on učvrsti svoj šešir s perjanicom,
žurno odlebde ka drugom kraju stola, i sleti između braće Krivej, Kolina i Denisa.
– Svaka ti čast, Rone – obrecnu se Hermiona.
– Što? – upita Ron prkosno, uspevši, konačno, da proguta hranu. – Ne smem da
postavim najobičnije pitanje?
– Ma, zaboravi – reče Hermiona razdraženo, i njih dvoje nastaviše da jedu u
neprijatnoj tišini.
Hari je bio i suviše naviknut na njihove prepirke da bi se trudio da ih miri.
Smatrao je boljim da vreme utroši tako što će prionuti na pitu od bubrega, a zatim na
pun tanjir omiljene voćne pite s melasom.
Kada su svi učenici završili s jelom i nivo buke u sali ponovo počeo da raste,
Dambldor još jednom ustade. Harija je već počinjao da hvata prijatan dremež. Negde
gore očekuje ga njegov krevet s baldahinom, divan, topao i mekan...
– Dobro, sad kad svi treba da svarimo još jednu veličanstvenu gozbu, molio bih za
nekoliko trenutaka vaše pažnje za uobičajene primedbe na početku polugodišta – reče
Dambldor. – Prvaci treba da znaju da je pristup Šumi na imanju zamka zabranjen, za
sve učenike – a i nekoliko vaših starijih kolega dosad bi to trebalo da znaju. (Hari,
Ron i Hermiona razmeniše zločeste osmehe.)
– Gospodin Filč, domar, zamolio me je, kako sâm tvrdi po četiristo šezdeset drugi
put, da vas sve podsetim da upotreba magije nije dozvoljena u hodnicima za vreme
odmora između časova, baš kao što nije dozvoljeno i još nekoliko drugih stvari, s
kojima se možete upoznati na podužoj listi koja je pričvršćena na vratima kancelarije
gospodina Filča.
– Ove godine imali smo dve izmene u osoblju. Drago nam je da ponovo poželimo
dobrodošlicu profesorki Truli-Daski, koja će predavati Brigu o magijskim
stvorenjima. Takođe vam sa zadovoljstvom predstavljamo profesorku Ambridž, našu
novu nastavnicu Odbrane od Mračnih veština.
Nastupi serija učtivih ali prilično mlakih aplauza. Hari, Ron i Hermiona razmeniše
pomalo uspaničene poglede. Dambldor nije rekao koliko dugo će Truli-Daska držati
nastavu.
Dambldor nastavi: – Audicija za kvidičke timove kuća biće održana...
Ali naglo prekide, upitno gledajući u profesorku Ambridž. Pošto nije bila mnogo
viša kad stoji nego dok sedi, na trenutak niko ne shvati zbog čega je Dambldor prestao
da govori. Ali tada profesorka Ambridž pročisti grlo, s „ahem, ahem“, i postade
jasno da je ustala i da namerava da drži govor.
Dambldor je tek na tren delovao zatečeno, a onda žustro sede i spremno pogleda u
profesorku Ambridž, kao da ga u tom trenutku ništa drugo ne zanima osim njenog
govora. Ostali članovi nastavničkog tima nisu bili tako vešti u prikrivanju
iznenađenja. Obrve profesorke Mladice izgubiše se u njenoj raščerupanoj kosi, a usta
profesorke Mek Gonagal, primeti Hari, istanjiše se kao nikad ranije. Nijedan novi
profesor nikada nije prekinuo Dambldora. Mnogi učenici su se zlobno smeškali. Ova
žena očito ne zna kakav je red na Hogvortsu.
– Hvala, direktore – usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž – za ljubazne reči
dobrodošlice.
Glas joj je bio piskav, zadihan, kao kod male devojčice, a Hari ponovo oseti
snažnu odbojnost koju nije mogao sebi da objasni. Samo je znao da mu je sve u vezi s
njom odvratno: od njenog glupavog glasa do pufnastog ružičastog džempera. Ona još
jednom kašljucavo pročisti grlo („ahem, ahem“) i nastavi.
– Pa, divno je vratiti se na Hogvorts, priznajem! – Ona se nasmeši, otkrivajući
vrlo šiljate zube. – I drago mi je što vidim ova srećna mala lica koja me gledaju!
Hari pogleda naokolo. Nijedno lice koje je video nije izgledalo srećno. Naprotiv,
svi su delovali prilično zatečeni time što im se neko obraća kao da su petogodišnjaci.
– Radujem se što ću vas sve upoznati i sigurna sam da ćemo biti vrlo dobri
prijatelji!
Na te reči, učenici razmeniše poglede. Neki su jedva prikrivali kez.
– Biću joj prijatelj dogod ne budem morala od nje da pozajmim taj džemper –
prošapta Parvati Lavander, i obe počeše tiho da se kikoću.
Profesorka Ambridž ponovo pročisti grlo („ahem, ahem“), ali kad nastavi iz
njenog glasa iščeze zadihanost. Sada je zvučala mnogo poslovnije, a njene reči im
zazvučaše kao zatupljujuće recitovanje.
– Ministarstvo magije oduvek smatra da je obrazovanje mladih veštica i
čarobnjaka od presudne važnosti. Redak dar s kojim ste se rodili neće ničemu služiti
ako ga ne negujete i ne izbrusite uz pažljive instrukcije. Te drevne veštine, svojstvene
samo čarobnjačkoj zajednici, moraju se prenositi s generacije na generaciju kako ih ne
bismo zauvek izgubili. Pronađeno blago magičnog saznanja, koje su vaši preci
uvećavali, oni koji su pozvani da obavljaju plemenitu profesiju nastave moraju da
čuvaju, dopunjuju i glancaju.
Profesorka Ambridž tu napravi pauzu i lako se nakloni svojim kolegama iz
osoblja, ali niko joj ne uzvrati naklon. Tamne obrve profesorke Mek Gonagal nabraše
se tako da su joj oči ličile na sokolove, a Hari nedvosmisleno primeti kako Mek
Gonagalova razmenjuje značajan pogled s profesorkom Mladicom kad Ambridžova
još jednom ponovi „ahem, ahem“ i nastavi govor.
– Svaki direktor i direktorka Hogovrtsa uneli su nešto novo u težak zadatak
upravljanja ovom istorijskom institucijom, a tako i treba, jer će bez napretka zavladati
stagnacija i rasulo. Međutim, napredak radi samog napretka treba obeshrabrivati, jer
našim oprobanim i proverenim tradicijama često nije potrebno doterivanje.
Ravnoteža, dakle, između starog i novog, između trajnosti i promene, između tradicije
i inovacije...
Hari oseti kako mu pažnja opada, kao da mu je mozak čas naštimovan čas
raštimovan. Tišina koja je uvek ispunjavala salu dok je Dambldor govorio, postepeno
se urušavala, jer su učenici počeli da se domunđavaju, da šapuću i kikoću se. Preko
puta, za rejvenkloovskim stolom, Čo Čang je živahno ćaskala s prijateljima. Nekoliko
sedišta dalje od nje, Luna Lavgud beše ponovo izvadila Cepidlaku. U međuvremenu,
za haflpafovskim stolom, Erni Makmilan je bio jedan od malobrojnih koji su i dalje
zurili u profesorku Ambridž, ali oči su mu bile staklaste i Hari je bio siguran da se
ovaj samo pretvara da sluša, u pokušaju da zadovolji očekivanja koja nalaže nova
asistentska značka što mu svetluca na grudima.
Profesorka Ambridž kao da nije primećivala nemir publike. Hari je imao utisak da
bi ona nastavila s govorom čak i da joj pred očima izbije neopisiv nered. Nastavnici
su pak i dalje vrlo pažljivo slušali, a Hermiona je izgleda upijala svaku reč koju bi
profesorka Ambridž izgovorila, mada joj, sudeći po izrazu lica, nisu baš sve bile po
ukusu.
– ...jer će neke promene biti nabolje, dok će se za druge ispostaviti, u punoći
vremena, da su bile greške u proceni. U međuvremenu, neke stare navike će se
zadržati, s pravom, dok će druge, demodirane i izlizane, morati da budu napuštene.
Krenimo napred, onda, u novu eru otvorenosti, efikasnosti i odgovornosti, u nameri da
očuvamo ono što treba očuvati, usavršavajući ono što se mora usavršavati i
eliminišući sve što treba zabraniti.
Ona sede. Dambldor zatapša. Osoblje učini isto, mada Hari primeti da je nekoliko
samo jednom ili dvaput pljesnulo rukama. Nekoliko učenika im se pridruži, ali većina
nije ni primetila da je govor završen, niti je odslušala više od nekoliko reči. I pre
nego što se oni setiše da zapljeskaju, Dambldor ponovo ustade. – Mnogo vam hvala,
profesorka Ambridž, to je bilo baš prosvetljujuće – reče on, naklonivši joj se. – Sada,
kao što rekoh, audicije za kvidič će se održati...
– Da, baš je bilo prosvetljujuće – reče Hermiona stišanim glasom.
– Nemoj mi reći da si uživala u tome? – reče Ron tiho, okrećući ukrućeno lice ka
Hermioni. – Ovo je jedan od najglupljih govora koje sam ikada čuo, a odrastao sam s
Persijem.
– Rekoh prosvetljujuće, a ne uživanje – reče Hermiona. – Objasnio je mnogo
štošta.
– Je li? – reče Hari iznenađeno. – Meni je zvučalo kao gomila praznog blebetanja.
– U tom blebetanju bile su prikrivene neke važne stvari – reče Hermiona strogo.
– Jesu li? – upita Ron bezizrazno.
– Šta kažeš na to da ’napredak radi samog napretka treba obeshrabrivati’? Ili na
’eliminišući sve što treba zabraniti’?
– Pa, šta to znači? – upita Ron nestrpljivo.
– Reći ću ti šta znači – reče Hermiona zlokobno – to znači da se Ministarstvo
upliće u rukovođenje Hogvortsom.
Oko njih nastadoše veliki tutanj i treskanje. Dambldor je očigledno raspustio decu,
pošto su svi počeli da ustaju, spremni da napuste salu. Hermiona poskoči, sva
usplahirena.
– Rone, treba da pokažemo prvacima kuda da krenu!
– O da – reče Ron, koji je očigledno zaboravio na to. – Hej – hej, vi tamo!
Kepeci!
– Rone!
– Pa jesu, baš su malecni...
– Znam, ali ne smeš im reći da su kepeci! Prvaci! – zapovednički ih dozva
Hermiona. – Ovuda, moliću!
Grupa novih đaka stidljivo odšeta kroz prostor između grifindorskog i
haflpafovskog stola, svako od njih pazeći da ne bude na čelu grupe. Zaista su izgledali
sićušni. Hari je bio siguran da on sâm nije izgledao tako malen kada je stigao ovde.
On im se naceri. Plavi dečak pored Juena Aberkrombija izgledao je skamenjeno.
Gurnuo je Juena i nešto mu šapnuo na uvo. Juen Aberkrombi je delovao podjednako
preplašeno, i bacio je prestravljen pogled na Harija, koji oseti da mu se kez sliva niz
lice poput smrdeljsoka.
– Vidimo se kasnije – reče on Ronu i Hermioni i krenu sam kroz Veliku salu,
pokušavajući što je više mogao da ne primećuje došaptavanje, zurenje i upiranje
prstom dok je prolazio. Probijajući se kroz gužvu u Ulaznoj dvorani gledao je pravo
ispred sebe, a zatim požuri uz mermerne stepenice, preseče kroz par tajnih prečica i
uskoro ostavi za sobom najveći deo gomile.
Bilo je glupo od njega što to nije očekivao, mislio je ljutito dok je prolazio mnogo
praznijim hodnicima na spratovima. Naravno da su svi zurili u njega. Pre samo dva
meseca uskrsnuo je iz Tročarobnjačkog lavirinta vukući mrtvo telo svog druga i
tvrdeći da je video kako Lord Voldemor ponovo osnažuje svoju moć. U prošlom
polugodištu nije bilo vremena da on, Hari, objasni svoje postupke pre nego što su se
svi vratili kućama – čak i da je bio raspoložen da celoj školi detaljno priča o užasnim
događajima na tom groblju.
Hari je stigao do kraja hodnika koji vodi u grifindorski dnevni boravak i stao kao
ukopan ispred portreta Debele Dame, shvativši da ne zna novu lozinku.
– Ovaj... – reče utučeno, zureći u Debelu Damu, koja je ispravljala nabore na
svojoj ružičastoj satenskoj haljini i gledala ga neumoljivo.
– Bez lozinke nema ulaska – reče ona nadmenim glasom.
– Hari, ja znam! – prodahta neko pored njega, a on se okrete i spazi Nevila kako
mu trkom prilazi. – Pogodi šta je? Napokon ću i ja moći da je zapamtim... On mahnu
zakržljalim kaktusićem koji mu je bio pokazao u vozu. – Mimbulus mimbltonia!
– Tačno – reče Debela Dama, i njen portret se raskrili pred njima poput vrata,
otkrivajući okruglu rupu u zidu iza njega, kroz koju se Hari i Nevil popeše.
Grifindorski dnevni boravak izgledao je gostoljubivo kao i uvek, prijatna kružna
soba na vrhu kule, puna pohabanih mekanih fotelja i klimavih starih stolova. Vatra je
veselo pucketala iza gvozdene rešetke, a nekoliko đaka grejalo je ruke oko nje pre
nego što će se popeti u spavaonice. Na drugoj strani sobe Fred i Džordž Vizli su
pribadali nešto na oglasnu tablu. Hari im mahnu za laku noć i požuri pravo na vrata
muške spavaonice. U ovom trenutku nije baš bio raspoložen za razgovor. Nevil krenu
za njim.
Din Tomas i Šejmus Finigan prvi su stigli u spavaonicu, i već su se bacili na
dekorisanje zidova kraj svojih kreveta posterima i fotografijama. Bili su usred
diskusije kad Hari žustro otvori vrata, ali naglo prestadoše da pričaju čim ga
ugledaše. Hari se zapita da li su govorili o njemu, a onda da ne postaje možda
paranoičan.
– Ćao – reče on, prišavši svom kovčegu i otvorivši ga.
– Hej, Hari – reče Din, koji je navlačio pidžamu u timskim bojama Vest Hema. –
Jesi li se lepo proveo za raspust?
– Nije loše – promrmlja Hari, jer bi mu pravi opis njegovog raspusta oduzeo
najveći deo noći, a to mu nije delovalo primamljivo. – A ti?
– Da, bilo je okej – prigušeno se nasmeja Din. – Bolje nego Šejmusu, u svakom
slučaju, upravo mi je pričao.
– Što, šta se desilo, Šejmuse? – upita Nevil, nežno smeštajući svoju mimbulus
mimbltoniju na noćni ormarić kraj kreveta.
Šejmus ne odgovori odmah, kao da je hteo da se osigura da je njegov poster
Kenmarskih kliktavaca, kvidičkog tima, sasvim ravno postavljen. Zatim reče, leđima
i dalje okrenut Hariju: – Moj’ mama nije ’tela da me pusti da se vrnem.
– Šta? – reče Hari, prestavši na trenutak da svlači odoru.
– Nije želela da se vratim na Hogvorts.
Šejmus se okrete od postera i izvuče svoju pidžamu iz kovčega, i dalje sklanjajući
pogled od Harija.
– Ali... zašto? – zapanji se Hari. Znao je da je Šejmusova majka veštica, i nije
mogao da shvati zašto bi se ponašala tako darslijevski.
Šejmus ne odgovori dok nije završio sa zakopčavanjem pidžame.
– Pa – reče on odmerenim glasom – pretpostavljam... zbog tebe.
– Kako to misliš? – upita Hari brzo.
Srce mu je lupalo prilično brzo. Imao je predosećaj da mu se nešto loše sprema.
– Pa – reče Šejmus ponovo, i dalje izbegavajući Harijev pogled – ona... ovaj... pa,
nisi samo ti u pitanju, već i Dambldor...
– Ona veruje Dnevnom proroku? – iznenadi se Hari. – Misli da sam ja lažov, a
Dambldor omatorela budala?
Šejmus podiže pogled ka njemu.
– Da, tako nekako.
Hari ne reče ništa. Baci svoj štapić na noćni stočić kraj kreveta, svuče odoru,
strpa je besno u kovčeg i izvuče pidžamu. Bilo mu je muka od svega. Muka od toga da
bude neko u koga zure i o kome pričaju sve vreme. Kad bi iko od njih znao, kad bi iko
imao pojma šta znači biti neko kome su se sve te stvari izdogađale... Gospođa Finigan
nema pojma, glupača jedna, pomisli on besno.
Uđe u krevet i stade da navlači zastore skroz oko kreveta, ali pre nego što je stigao
to da učini, Šejmus reče: – Čuj... šta se zaista desilo one noći kada... znaš, kada... sa
Sedrikom Digorijem, i sve to?
Šejmus je istovremeno zvučao i nervozno i znatiželjno. Din, koji se nagnuo nad
svoj kovčeg pokušavajući da pronađe papuču, ostade čudno nepomičan i Hari shvati
da i on pomno sluša.
– Što to mene pitaš? – brzo uzvrati Hari. – Samo čitaj Dnevni prorok kao tvoja
majka, što da ne? Tamo će ti reći sve što treba da znaš.
– Ne diraj mi majku – obrecnu se Šejmus.
– Diraću svakoga ko me nazove lažovom – reče Hari.
– Nemoj tako da razgovaraš sa mnom!
– Pričaću s tobom kako mi se hoće – reče Hari, dok je bes u njemu rastao tako
brzo da ponovo zgrabi štapić s noćnog stočića. – Ako ti smeta što sa mnom deliš
spavaonicu, idi i zamoli profesorku Mek Gonagal da te preseli... da ti se mamica ne bi
brinula...
– Pusti moju majku na miru, Poteru!
– Šta se to zbiva?
Ron se pojavi na vratima. Njegove razrogačene oči odšetaše od Harija, koji je
klečao na krevetu sa štapićem uperenim u Šejmusa, do Šejmusa koji je stajao
podigavši pesnice.
– Okomio se na moju majku! – povika Šejmus.
– Šta? – reče Ron. – Hari to ne bi učinio... upoznali smo tvoju majku, dopala nam
se...
– To je bilo pre nego što je počela da veruje svakoj reči koju smrdljivi Dnevni
prorok napiše o meni! – reče Hari, povisivši glas iz sve snage.
– O – reče Ron, a preko pegavog lica prelete mu izraz razumevanja. – A... tako.
– Znaš šta? – reče Šejmus žustro, uputivši Hariju otrovan pogled. – Ne želim više
da delim spavaonicu s njim, on je lud.
– Prevršio si meru, Šejmuse – reče Ron, čiji su vrhovi ušiju postali jarkocrveni,
što je uvek bio znak opasnosti.
– Prevršio sam meru, je li? – povika Šejmus, koji je, kao čista suprotnost Ronu,
bio sve bleđi. – Znači, veruješ u sve te gluposti o Znaš-Već-Kome, je li, misliš da
govori istinu?
– Da, verujem! – reče Ron ljutito.
– Onda si i ti lud – reče Šejmus prezrivo.
– Ma nemoj? Pa, na tvoju nesreću, druškane, ja sam takođe i asistent! – reče Ron,
lupkajući se prstom po grudima. – Stoga, ako ne želiš dopunsku kaznenu nastavu, pazi
šta govoriš!
Šejmus ga je nekoliko sekundi posmatrao, kao da mu se čini da bi kaznena nastava
bila mala cena da iskaže sve što mu je prolazilo kroz glavu. Međutim, uz prezriv
frktaj, on se naglo okrenu, skoči u krevet i navuče zavese s takvom silinom da ih
istrže, i one padoše na prašnjavi pod. Ron je besno gledao u Šejmusa, a onda pogleda
u Dina i Nevila.
– Da li još nečiji roditelji imaju problema s Harijem? – upita on agresivno.
– Moji roditelji su Normalci, druže – reče Din, slegnuvši ramenima. – Oni pojma
nemaju o smrtnim slučajevima na Hogvortsu, jer nisam toliko glup da im o tome
govorim.
– Ne znaš ti moju mamu, ona bi iz svakoga iscedila sve što zna! – obrecnu se
Šejmus na njega. – U svakom slučaju, tvoji roditelji ne dobijaju Dnevni prorok. Ne
znaju da je naš direktor izbačen iz Vizengamota i iz Međunarodne konfederacije
čarobnjaka zato što je pošašavio...
– Moja baka kaže da su to gluposti – zapiskuta Nevil. – Ona kaže da je Dnevni
prorok taj koji se srozao, a ne Dambldor. Čak je otkazala pretplatu. Mi verujemo
Hariju – reče Nevil jednostavno. On se pope u krevet i navuče prekrivače do glave,
gledajući preko njih poput sovuljage u Šejmusa. – Moja baka je oduvek govorila da će
se Znaš-Već-Ko vratiti jednog dana. I kaže da, ako Dambldor tvrdi da se vratio, onda
znači da se vratio.
Hari oseti zahvalnost prema Nevilu. Niko više ništa ne reče. Šejmus izvadi štapić,
popravi krevetske zastore i iščeze iza njih. Din uđe u krevet, prekri se i zaćuta. Nevil,
koji takođe nije imao više šta da doda, nežno je posmatrao svoj mesečinom obasjan
kaktus.
Hari se ponovo nasloni na jastuke, a Ron je petljao po susednom krevetu odlažući
svoje stvari. Svađa sa Šejmusom ga je potresla jer mu se ovaj oduvek veoma
dopadao. Koliko će mu još ljudi reći da je lažov ili mentalno poremećen?
Da li je i Dambldor celog ovog leta trpeo slično maltretiranje, pošto su ga, prvo
Vizengamot a zatim i Međunarodna konfederacija čarobnjaka, izbacili iz svojih
redova? Da li je, možda, ljutnja na Harija mesecima sprečavala Dambldora da stupi u
kontakt s njim? Uostalom, njih dvojica su bili zajedno umešani u celu tu stvar.
Dambldor mu je poverovao i obnarodovao Harijevu verziju događaja celoj školi, a
onda i široj čarobnjačkoj zajednici. Svi koji su mislili da je Hari lažov morali su
verovati i da je Dambldor to isto, ili da je grdno nasamaren...
Na kraju će saznati da smo u pravu, pomisli Hari žalosno, kada se Ron uvuče u
krevet i ugasi poslednju sveću u spavaonici. Ali pitao se koliko će još napada poput
Šejmusovog morati da istrpi pre nego što se to desi.

12. Profesorka Ambridž



Narednog jutra Šejmus se obukao što je brže mogao i napustio spavaonicu, pre
nego što je Hari stigao da navuče čarape.
– Zar misli da će i on postati ludak ako predugo bude boravio u istoj sobi sa
mnom? – upita Hari naglas, kada rub Šejmusove odore nestade s vidika.
– Nemoj da se brineš, Hari – promrmlja Din, nameštajući školsku torbu na rame –
on je samo...
Ali očigledno nije mogao tačno da kaže šta je to Šejmus i, posle pomalo neprijatne
pauze, on izađe za njim iz sobe.
Nevil i Ron pogledaše Harija s izrazima koji su govorili da je to Šejmusov
problem a ne njegov, ali Hari nije u tome pronašao utehu. Koliko će takvih stvari još
morati da pregura?
– Šta nije u redu? – upita ih Hermiona pet minuta kasnije, sustigavši Harija i Rona
u dnevnom boravku, kada su se svi skupa zaputili na doručak. – Izgledaš potpuno... O,
nebesa mu!
Zapiljila se u oglasnu tablu dnevnog boravka, na kojoj je bio postavljen veliki nov
oglas.

GALONI GALEONA!
Džeparac vam ne pokriva sve troškove?
Voleli biste da zaradite koji zlatnik više?

Kontaktirajte Freda i Džordža Vizlija
u grifindorskom dnevnom boravku
radi prostog, honorarnog, gotovo bezbolnog posla.
(Sa žaljenjem obaveštavamo da prijavljeni
sav posao rade na sopstveni rizik.)

– Stvarno su prekardašili – reče Hermiona mrko, skidajući natpis koji su Fred i
Džordž prikačili preko obaveštenja kojeg datuma će se održati prva vikend-poseta
Hogsmidu u oktobru. – Moraćemo da popričamo s njima, Rone.
Ron je bio potpuno iznenađen.
– Zašto?
– Zato što smo asistenti! – reče Hermiona, dok su se verali kroz rupu u portretu. –
Na nama je da zaustavimo takve stvari!
Ron ništa ne uzvrati. Hari je po njegovom sumornom izrazu lica zaključio kako mu
pomisao da mora zaustaviti Freda i Džordža u onome što najviše vole da rade nije
delovala primamljivo.
– Nego, Hari, šta ti je? – nastavi Hermiona, dok su silazili niza stepenice pored
gomile portreta starih veštica i čarobnjaka, koji su ga svi do jednog ignorisali,
zaokupljeni razgovorom. – Deluješ ljutito zbog nečega.
– Šejmus tvrdi da Hari laže o Znaš-Već-Kome – reče Ron odsečno, kada joj Hari
ne odgovori.
Hermiona, od koje je Hari očekivao da odreaguje ljutnjom, samo uzdahnu.
– Da, i Lavander misli isto to – reče ona sumorno.
– Šta je, lepo si ćaskala s njom o tome da li sam ja lažljivi skot željan pažnje? –
reče Hari naglas.
– Ne – smireno mu uzvrati Hermiona. – Zapravo, rekla sam joj da začepi svoju
veliku gubicu i da više ne govori o tebi. I bilo bi stvarno lepo kad bi prestao da nam
skačeš za gušu, Hari, jer, za slučaj da nisi primetio, Ron i ja smo na tvojoj strani.
Nastade kraći tajac.
– Izvini – reče Hari tiho.
– U redu je – reče Hermiona ponosno. Zatim odmahnu glavom. – Zar se ne sećaš
šta je Dambldor rekao na gozbi povodom kraja prošle godine?
Hari i Ron je obojica tupo pogledaše, i Hermiona ponovo uzdahnu.
– O Znate-Već-Kome. Rekao je: njegov dar ’ za širenje nesloge i mržnje veoma je
velik. Možemo mu se suprotstaviti jedino ukoliko pokažemo podjednako jake veze
prijateljstva i poverenja...’
– Kako pamtiš takve stvari? – upita Ron, gledajući je s neskrivenim divljenjem.
– Ja slušam, Rone – odgovori Hermiona, pomalo ogorčeno.
– Slušam i ja, ali opet ne bih mogao da ti ponovim od reči do...
– Poenta je u tome – nastavi Hermiona glasno – da je Dambldor govorio upravo o
ovakvim stvarima. Znaš-Već-Ko se vratio pre samo dva meseca, a mi smo već počeli
da se svađamo među sobom. A i Šešir za razvrstavanje uputio nam je isto upozorenje:
ujedinite se, stanite svi kao jedan...
– A i Hari je sinoć bio u pravu – uzvrati joj Ron. – Ako to znači da bi trebalo da
se zbratimimo sa sliterincima – nema šanse.
– Pa, ja smatram da je šteta što ne pokušavamo da uspostavimo malo zajedništva
među kućama – reče Hermiona iznervirano.
Stigli su do podnožja mermernih stepenica. Rejvenkloovci sa četvrte godine
prolazili su u grupici kroz Ulaznu dvoranu. Čim spaziše Harija, grupica se zgusnu, kao
da se boje da će napasti one koji zaostanu.
– Da, baš bi trebalo da se potrudimo da se malo zbližimo i sprijateljimo s
ostalima – reče Hari sarkastično.
Pošli su za rejvenkloovcima u Veliku salu, instinktivno podigavši pogled ka
nastavničkom stolu dok su ulazili. Profesorka Truli-Daska je ćaskala s profesorkom
Sinistrom, nastavnicom Astronomije, a Hagrid je opet bio neupadljiv isključivo
zahvaljujući svom odsustvu. Začarana tavanica iznad njih slagala se s Harijevim
raspoloženjem. Bila je depresivno kišnosiva.
– Dambldor čak nije ni spomenuo koliko će ta Truli-Daska da ostane ovde – reče
on dok su se probijali do grifindorskog stola.
– Možda... – poče Hermiona zamišljeno.
– Šta? – upitaše Hari i Ron uglas.
– Pa... možda nije hteo da skreće pažnju na to da Hagrid nije ovde.
– Kako to misliš, nije hteo da skreće pažnju na to? – reče Ron, nasmejavši se. –
Misliš da ne bismo sami primetili?
Pre nego što je Hermiona stigla da odgovori, visoka crna devojčica duge kose
upletene u kikice domaršira do Harija.
– Zdravo, Anđelina.
– Zdravo – reče ona živahno – dobro si se proveo na letnjem raspustu? – I ne
sačekavši odgovor, nastavi: – Čuj, postavljena sam za kapitena Grifindora u kvidiču.
– Svaka čast – reče Hari, nasmešivši joj se. Pretpostavljao je da Anđelinini
motivacioni govori pred utakmice neće biti tako opširni kao Drvcetovi, što je moglo
da bude samo poboljšanje.
– Da, pa, treba nam novi Čuvar, sad kad je Oliver otišao. Konkurs je u petak u pet
popodne, i hoću da ceo tim bude prisutan, važi? Onda ćemo da vidimo kako se novi
igrač uklapa u tim.
– Važi – reče Hari.
Anđelina mu se nasmeši i produži dalje.
– Zaboravila sam da je Drvce otišao – reče Hermiona zamišljeno, dok je sedala
pored Rona i privlačila ka sebi tanjir s tostom. – Pretpostavljam da će to znatno
promeniti stanje u timu?
– Valjda – reče Hari, sedajući na klupicu preko puta nje. – Bio je baš dobar
Čuvar...
– Ipak, neće škoditi ako dovedete svežu krv u ekipu, zar ne? – reče Ron.
Uz fijukanje i klepet krila, na stotine sova ulete kroz gornje prozore. Spuštale su se
širom Sale, donoseći pisma i pakete svojim vlasnicima, okupavši one koji su
doručkovali kapljicama vode: napolju je očigledno pljuštala kiša. Hedvige nije bilo
na vidiku, ali Harija to nije preterano iznenadilo. Njegov jedini korespondent bio je
Sirijus, a sumnjao je da će Sirijus imati neke novosti za njega, pošto su tek dvadeset
četiri sata bili razdvojeni. Hermiona je pak morala hitro da pomeri svoj sok od
pomorandže u stranu kako bi napravila prostora za veliku vlažnu sovu kukuviju koja je
u kljunu nosila nakvašen primerak Dnevnog proroka.
– Zašto još uvek kupuješ to? – upita Hari iznervirano, setivši se Šejmusa, kad je
Hermiona stavila jedan bronzani knut u kožnu vrećicu na sovinoj nozi, pre nego što se
ova opet vinula uvis. – Ja ga više ne uzimam... gomila koještarija.
– Najbolje je znati šta neprijatelj priča o tebi – reče Hermiona sumorno, zatim
razvi novine, i nestade iza njih, ne spuštajući ih sve dok Hari i Ron nisu završili s
jelom.
– Ništa – reče ona prosto, umotavši novine i položivši ih pored svog tanjira. –
Ništa o tebi, ni o Dambldoru, niti o bilo čemu.
Profesorka Mek Gonagal je sada išla duž stola deleći rasporede časova.
– Pogledaj samo današnji dan! – zahropta Ron. – Istorija magije, dvočas Napitaka,
Predskazivanje i opet dupli čas Odbrane od Mračnih veština... Bins, Snejp, Treloni i
ona Ambridžova, svi u jednom danu! Voleo bih da Fred i Džordž požure s pravljenjem
onih zabušantskih bombonjera...
– Da li me to uši varaju? – reče Fred, prilazeći im u pratnji Džordža, zguravši se
na klupicu pored Harija. – Nije valjda da bi hogvortski asistenti hteli da pobegnu s
časova?
– Pogledaj samo šta sve imamo danas – progunđa Ron, gurnuvši svoj raspored
Fredu pod nos. – To je najgori ponedeljak koji sam u životu video.
– Pošteno, batice – reče Fred, gledajući u tabelu. – Možeš jeftino da kupiš malo
krvavonosnog nugata, ako hoćeš.
– A zašto je jeftin? – upita Ron sumnjičavo.
– Jer ima da krvariš dok se sav ne iscediš, još uvek nismo našli protivotrov – reče
Džordž, posluživši se usoljenom haringom.
– Hvala – reče Ron snuždeno, stavljajući raspored časova u džep – ali mislim da
ću ipak rizikovati s predavanjima.
– A kad smo već kod vaših zabušantskih bombonjera – reče Hermiona, prodorno
pogledavši u Freda i Džordža – na grifindorskoj oglasnoj tabli ne smete da
objavljujete da tražite degustatore.
– Ko kaže? – upita Džordž, delujući preneraženo.
– Ja kažem – uzvrati Hermiona. – I Ron.
– Ne mešaj mene u to – reče Ron žurno.
Hermiona ga prostreli pogledom. Fred i Džordž se zakikotaše.
– Uskoro ćeš drugu pesmu da pevaš, Hermiona – reče Fred, nanoseći debeo sloj
putera na zemičku. – Krećeš u peti razred, uskoro ima da nas moliš za jednu
bombonjeru.
– A zašto bi početak petog razreda značio da ću ja želeti da kupim zabušantsku
bombonjeru? – upita Hermiona.
– U petom razredu su O.Č.N.-i – reče Džordž.
– Pa?
– Pa, to znači da vam predstoje ispiti, zar ne? Toliko ćete da zagrejete stolicu da
ćete odrati zadnjice – reče Fred s velikim zadovoljstvom.
– Pola ljudi na našoj godini pretrpelo je manje nervne slomove zbog O.Č.N.-a –
veselo će Džordž. – Suze i pravljenje scena... Patriša Stimpson je stalno padala u
nesvest...
– Kenetu Tauleru su iskočili čirevi, sećaš se? – priseti se Fred.
– To je bilo zato što si mu ti stavio lukovice u prahu u pidžamu – ispravi ga
Džordž.
– A, da – reče Fred, cereći se. – Potpuno sam zaboravio na to... ponekad je teško
voditi evidenciju, zar ne?
– U svakom slučaju, cela peta godina je pravi košmar – reče Džordž. – Barem ako
te brinu rezultati ispita. Fred i ja smo nekako uspeli da ne klonemo duhom.
– Da... dobili ste, koliko ono beše, po tri O.Č.N.-a svaki? – upita Ron.
– Aha – reče Fred, ne delujući preterano zabrinuto. – Ali mi mislimo da naša
budućnost leži izvan spektra akademskih dostignuća.
– Ozbiljno smo raspravljali da li da se uopšte vratimo ovde da završimo sedmi
razred – reče Džordž veselo – sada, kada smo dobili...
On zaćuta, spazivši upozoravajuć pogled koji im je uputio Hari, znajući da je
Džordž taman zaustio da spomene Tročarobnjačku nagradu koju im je dao.
– ...sada kada smo dobili naše O.Č.N.-e – užurbano nastavi Džordž. – Hoću da
kažem, da li nam zaista trebaju O.I.Č.T.-i? Ali mislili smo da mama ne bi podnela da
napustimo školu pre kraja, ne sad kad je Persi ispao najveći skot na svetu.
– Ipak, nećemo protraćiti svoju poslednju godinu ovde – reče Fred, čežnjivo se
osvrćući po Velikoj sali. – Iskoristićemo je da malo ispitujemo tržište, da otkrijemo
šta tačno prosečnom učeniku Hogvortsa treba iz prodavnice šala i zevzevata, zatim da
pažljivo proučimo rezultate istraživanja, da bismo napokon napravili proizvode za
kojima vlada potražnja.
– Ali gde ćete nabaviti dovoljno zlata da osnujete prodavnicu šala i zevzevata? –
upita Hermiona skeptično. – Biće vam potrebni svi mogući sastojci i materijali... a i
prostorije, rekla bih...
Hari skrenu pogled s blizanaca. Bilo mu je vruće u licu. Namerno je ispustio
viljušku i sagnuo se ispod stola da je pokupi. Čuo je kako Fred iznad njegove glave
kaže: – Hermiona, ništa nas ne pitaj, da te ne bismo lagali. Hajde, Džordže, ako
poranimo, stići ćemo da prodamo par produžnih ušiju pre početka Herbologije.
Hari se diže ispod stola i vide Freda i Džordža kako odlaze, svaki noseći po
gomilu tosta s puterom.
– Šta mu to znači? – upita Hermiona, gledajući čas u Harija, čas u Rona. – ’Ništa
nas ne pitaj...’ Da li to znači da već imaju dovoljno zlata da osnuju prodavnicu
zevzevata?
– Da znaš, i ja sam se to pitao – reče Ron, namrštivši se. – Ovog leta su mi kupili
nov komplet odora, a pojma nemam odakle im galeoni...
Hari pomisli da je došlo vreme da skrene razgovor iz ovih opasnih voda.
– Misliš da je istina to što kažu, da će ova godina biti naporna? Zbog ispita?
– O, svakako – reče Ron. – Pa mora da bude, zar ne? O.Č.N.-i su stvarno važni,
utiču na izbor poslova za koje možeš kasnije da se prijavljuješ. Takođe će nam
omogućiti i konsultacije za budući poziv, kasnije u toku ove godine. To mi je Bil
rekao. Kako bi mogao na vreme da izabereš koje O.I.Č.T.-e hoćeš da polažeš sledeće
godine.
– Znate li čime biste hteli da se bavite posle Hogvortsa? – upita Hari drugo dvoje
kada su nedugo zatim napustili Veliku salu, i zaputili se ka učionici za Istoriju magije.
– Ne baš – reč Ron polako. – Osim možda... pa...
Malčice se snebivao.
– Šta? – podstaknu ga Hari.
– Pa, bilo bi kul biti Auror – reče Ron spontano.
– Da, bilo bi – složi se Hari žustro.
– Ali oni su, znaš, elita – reče Ron. – Morao bi da budeš stvarno dobar. Šta je s
tobom, Hermiona?
– Ne znam – odgovori ona. – Mislim da bih želela da se posvetim nečemu što je
stvarno korisno.
– Biti Auror je korisno! – reče Hari.
– Da, ali nije jedino vredno i korisno – poče Hermiona zamišljeno – mislim, kada
bih mogla da načinim koji korak dalje s U.B.LJ.U.V-om...
Hari i Ron bili su dovoljno obazrivi da se ne pogledaju.
Istorija magije je bila, po opštem uverenju, najdosadniji predmet koji je
čarobnjački rod ikada smislio. Profesor Bins, njihov nastavnik-duh, imao je dahtav,
sumoran glas koji je gotovo garantovano izazivao ozbiljnu pospanost u roku od deset,
a po toplom vremenu u roku od pet minuta. Nikada nije menjao koncept svojih časova,
već bi im držao predavanje bez prekida, dok bi oni hvatali beleške ili, radije, sanjivo
gledali u prazno. Hari i Ron su dosad uspeli da skrpe prelazne ocene iz ovog
predmeta isključivo prepisivanjem Hermioninih beležaka pred same ispite. Činilo se
da je samo ona u stanju da se odupre uspavljujućim moćima Binsovog glasa.
Danas su istrpeli sat i po monotonog raspredanja na temu ratova džinova. Hari je u
prvih deset minuta čuo dovoljno da kao kroz maglu proceni kako bi ta tema u rukama
nekog drugog profesora možda i bila umereno zanimljiva. Ali onda mu se mozak
isključio, i ostalih sat i dvadeset minuta proveo je igrajući vešala s Ronom na ćošku
svog pergamenta, dok ih je Hermiona krajičkom oka streljala gnevnim pogledima.
– A kako bi bilo – upita ih ona ledenim glasom dok su izlazili iz učionice na
odmor (Bins je prošao kroz tablu na zidu) – kad vam ove godine ne bih pozajmila
svoje beleške?
– Pali bismo na O.Č.N.-ima – odgovori Ron. – Hermiona, ako hoćeš posle da nas
nosiš na savesti...
– Pa, zaslužili ste – obrecnu se ona. – I ne pokušavate da ga slušate, zar ne?
– Pokušavamo – reče Ron. – Samo mi nemamo ni tvoju pamet, ni tvoje pamćenje,
niti tvoju koncentraciju – prosto si pametnija od nas – je l’ ti prija kad nam to tako
nabijaš na nos?
– Oh, ma nemoj da mi poturaš te fazone – uzvrati Hermiona, ali kad ih je povela
ka vlažnom školskom imanju već se bila malo smirila.
Kiša je nežno rominjala kroz izmaglicu, tako da su obrisi grupica ljudi po dvorištu
bili neznatno zamućeni. Hari, Ron i Hermiona izabrali su povučeni ćošak ispod jednog
balkona koji je žestoko prokišnjavao. Podigli su kragne zbog prohladnog
septembarskog vazduha, i raspredali o tome šta će im Snejp najverovatnije predavati
na njihovom prvom času ove godine. Taman su se svi složili da će svakako biti nešto
izuzetno teško, samo da bi ih uhvatio nepripremljene posle dvomesečnog raspusta, kad
neko izađe iza ugla i krenu ka njima.
– Zdravo, Hari!
Bila je to Čo Čang, i to opet sama. To je bilo krajnje neuobičajeno: Čo je gotovo
uvek bila okružena grupicom kikotavih devojčica. Hari se priseti agonije koju je
proživeo pokušavajući da je vidi nasamo kako bi je pitao hoće li s njim na Božićni
bal.
– Ćao – reče Hari, osećajući vrelinu u licu. Makar ovoga puta nisi prekriven
smrdeljsokom, ohrabri on sebe. Činilo se da i Čo deli njegovo mišljenje.
– Dakle, skinuo si onu tečnost sa sebe?
– Aha – reče Hari, trudeći se da se nasmeši, kao da je sećanje na njihov prošli
susret smešno a ne mučno. – Pa, da li si... ovaj... lepo provela leto?
Čim je to rekao, zažalio je – Sedrik je bio Čoin dečko, i sećanje na njegovu smrt
mora da je na njen raspust uticalo bar onoliko loše koliko i na Harijev. Lice joj se
neznatno zategnu, ali reče: – O, pa bilo je dobro, znaš već...
– Da li je to značka Tornada? – iznenada zapovednički upita Ron, pokazujući na
Čoinu odoru, na koju je bila prikačena nebeskoplava značka ukrašena duplim zlatnim
slovom T. – Nije valjda da navijaš za njih?
– Da, navijam – reče Čo.
– Jesi li oduvek navijala za njih, ili samo otkako su počeli da osvajaju Kup lige? –
upita Ron, po Harijevom mišljenju nepotrebno optužujućim glasom.
– Navijam za njih od šeste godine – reče Čo ledeno. – U svakom slučaju... vidimo
se, Hari.
I ona ih napusti. Hermiona je sačekala da Čo odmakne do polovine dvorišta pre
nego što se okrenula ka Ronu.
– Ti stvarno nemaš takta!
– Što? Samo sam je pitao da li...
– Zar nisi primetio da hoće da popriča nasamo s Harijem?
– Pa? Mogla je, nisam je ja sprečavao...
– Zašto si je, za ime sveta, napao zbog njenog kvidičkog tima?
– Napao? Nisam je napao, samo sam...
– Koga je briga da li ona navija za Tornada?
– Ma daj, polovina ljudi koje viđaš s tim značkama kupila ih je tek prošle
sezone...
– Ali kakve to veze ima?
– To znači da nisu pravi navijači, već samo prate trend, sad kad tim pobeđuje...
– Evo ga zvono – reče Hari bezvoljno, jer su se Ron i Hermiona svađali i suviše
glasno da bi ga čuli. Nisu prestali da se raspravljaju celim putem do Snejpove
tamnice, što je Hariju dalo dovoljno vremena da razmisli o tome kako bi, pored
Nevila i Rona, bio srećan kad bi mogao da spoji makar dva minuta u razgovoru s Čo,
a da pri tom ne poželi da propadne u zemlju od sramote.
A ipak, pomisli on kad se priključiše redu koji se formirao ispred vrata Snejpove
učionice, ona je sama izabrala da mu priđe i popriča s njim, zar ne? Bila je Sedrikova
devojka: vrlo lako je mogla da zamrzi Harija što je izašao živ iz Tročarobnjačkog
lavirinta dok je Sedrik poginuo, a ipak je s njim pričala savršeno prijateljski
raspoložena, a ne kao da misli da je lud, ili lažov, ili da je na neki užasan način
odgovoran za Sedrikovu smrt... da, definitivno je sama odlučila da mu priđe i obrati
mu se, što je bilo drugi put u dva dana... i na tu pomisao, Hariju se znatno popravi
raspoloženje. Čak ni zloslutna škripa vrata Snejpove tamnice nije uspela da probuši
balončić pun nade koji mu se nadimao u grudima. Ušao je u učionicu za Ronom i
Hermionom, ispratio ih do njihovog uobičajenog stola na samom začelju, gde je seo
između Rona i Hermione, ne obraćajući pažnju na bučne, uvredljive i gnevne uzvike
kojima su se njih dvoje sada uzajamno častili.
– Smirite se – reče Snejp ledeno, zalupivši vrata za sobom.
Nije bilo potrebe za tim. Čim je razred čuo kako se zatvaraju vrata, zavladala je
tišina, a sve vrpoljenje je prestalo. Obično je i sama Snejpova pojava bila dovoljna
da izazove muk u razredu.
– Pre nego što počnemo s današnjom lekcijom – reče Snejp, odjurivši do svoje
katedre i pogledavši po razredu – mislim da je prikladno da vas podsetim kako ćete
sledećeg juna polagati veoma važan ispit, na kojem ćete pokazati koliko ste naučili o
mešanju i korišćenju magijskih napitaka. Koliko god da su neki u ovom razredu
nesumnjivo moroni, očekujem od njih da skrpe makar ocenu ’prihvatljivo’ za svoj
O.Č.N., inače će u suprotnom rizikovati moje... nezadovoljstvo.
Njegov smrknut pogled zadrža se na Nevilu, koji proguta knedlu.
– Naravno, nakon ove godine, mnogi među vama će prestati da uče od mene –
nastavi Snejp. – Ja primam samo najbolje na svoj O.I.Č.T. kurs Napitaka, što znači da
ćemo se zasigurno oprostiti s nekima od vas.
On pogleda u Harija, i usna mu se izvi u osmeh. Hari mu uzvrati prodornim
pogledom, osećajući mračno zadovoljstvo na samu pomisao da će posle pete godine
moći da batali čas Napitaka.
– Ali, imamo još čitavu godinu pred sobom do tog srećnog trenutka rastanka – reče
Snejp nežno – tako da bih vam, bez obzira na to nameravate li da se okušate s
O.I.Č.T.-om, svima savetovao da trud usmerite na održavanje rezultata visoke
prolaznosti, kakve obično očekujem od svojih učenika koji polažu O.Č.N.
– Danas ćemo pripremati napitak koji se često pojavljuje na testovima za obične
čarobnjačke nivoe: rastvor mira, napitak koji smiruje nervozu i ublažuje gnev. No,
upozoreni ste: ako preterate sa sastojcima, onoga koji popije napitak bacićete u dubok
i ponekad nepovratan san, tako da morate pomno paziti šta radite. – S Harijeve leve
strane, Hermiona se malčice ispravi na svom mestu s izrazom lica krajnje pažnje. –
Sastojci i metod pripremanja... – Snejp zamahnu svojim štapićem – ...su na tabli... –
(oni se odmah stvoriše tamo) – ...a sve što vam je potrebno za pripravljanje naći
ćete... – on ponovo mahnu štapićem – ...u plakaru sa zalihama (na šta se vrata
spomenutog plakara naglo otvoriše) – ...imate sat i po vremena... počnite.
Baš kao što su Hari, Ron i Hermiona predvideli, Snejp teško da je mogao da im
zada teži i pipaviji napitak. Sastojci su morali da se ubacuju u kotao tačno određenim
redosledom i u precizno izmerenim količinama. Sama smeša morala je da se promeša
tačno određen broj puta, prvo u smeru kazaljke na satu, zatim u suprotnom. Toplota
plamena na kome se kotao krčkao morala je biti spuštena na pravi nivo tokom
određenog broja minuta, pre nego što se doda poslednji sastojak.
– Iz vašeg napitka sada bi trebalo da se diže neznatno srebrnasta para – obznani
Snejp, deset minuta pre kraja roka.
Hari, koji se svojski znojio, očajnički se osvrnu po tamnici. Iz njegovog kotla
kuljale su ogromne količine tamnosive pare. Iz Ronovog su iskrile zelene varnice.
Šejmus je grozničavo džarao vrhom štapića po plamenu pri dnu svog kotla pošto je
počinjao da se gasi. Površina Hermioninog napitka je pak bila prekrivena drhtavom
srebrnom izmaglicom, i kada je prošao pored nje Snejp bez komentara pogleda u
njega preko svog krivog nosa, što je značilo da nije mogao da pronađe ništa što bi
kritikovao. Kod Harijevog kotlića, međutim, Snejp zastade i pogleda u njega s
užasnim zlobnim kezom na licu.
– Poteru, šta bi ovo trebalo da bude?
Sliterinci u pročelju učionice radosno podigoše poglede. Obožavali su da slušaju
Snejpa kako kinji Harija.
– Rastvor mira – reče Hari napeto.
– Reci mi, Poteru – poče Snejp nežno – umeš li ti da čitaš?
– Da, umem – reče Hari, čvrsto stegnuvši štapić u ruci.
– Pročitaj mi treći red uputstva, Poteru.
Hari žmirkavo pogleda ka tabli; nije bilo lako razaznati uputstva kroz višebojnu
izmaglicu koja je sada ispunjavala tamnicu.
– Dodati mesečev kamen u prahu, promešati tri puta u smeru suprotnom od
kretanja kazaljke na satu, pustiti da se sedam minuta krčka na tihoj vatri, a zatim
dodati dve kapi sirupa od čemerike.
– Da li si uradio sve što piše u trećem redu, Poteru?
– Ne – reče Hari veoma tiho.
– Molim?
– Ne – ponovi Hari glasnije. – Zaboravio sam čemeriku.
– Znam da jesi, Poteru, što znači da je ovaj bućkuriš potpuno bezvredan.
Evanesko.
Sadržaj Harijevog kotlića nestade, a on ostade da glupavo stoji kraj praznog kotla.
– Svi koji ste uspeli da pročitate uputstva, napunite po jednu bočicu s uzorkom
svog napitka, jasno je obeležite svojim imenom, i donesite do moje katedre na
testiranje – reče Snejp. – Domaći: ispišite trideset centimetara pergamenta na temu
svojstava mesečevog kamena i njegove primene u spravljanju napitaka. Predaćete ih u
četvrtak.
Dok su svi oko njega punili bočice, Hari raščisti svoje stvari, kipteći od besa.
Njegov napitak nije bio ništa gori od Ronovog, koji je sada počeo da zaudara na
pokvarena jaja, niti je bio gori od Nevilovog, koji je postao gust kao tek umešan
cement, koji je Nevil sada morao da iseca ne bi li ga ubacio u bočicu. A ipak, Hari je
taj koji će dobiti nulu kao ocenu za ceo dan truda. On gurnu štapić nazad u torbu i
sruči se u stolicu, posmatrajući ostale kako idu ka Snejpovom stolu s obeleženim i
zapušenim bočicama. Kada se napokon oglasilo zvono, Hari je prvi izašao iz tamnice,
i već je počeo da ruča kad su mu se Ron i Hermiona pridružili u Velikoj sali. Tokom
prepodneva, tavanica je poprimila još turobniju nijansu sive. Kiša je šibala po
visokim prozorima.
– To stvarno nije bilo fer – reče Hermiona, tešeći ga, kad je sela pored njega i
poslužila se pastirskom pitom. – Tvoj napitak nije bio ni približno loš kao Gojlov.
Kad ga je presuo u bočicu, ona se rasprsla i zapalila mu odoru.
– Da, pa dobro – reče Hari, mršteći se na svoj tanjir – kada je to Snejp uopšte i
bio fer prema meni?
Drugo dvoje mu ne odgovoriše. Sve troje su znali da je Harijeva i Snejpova
uzajamna netrpeljivost bila ogromna još od trenutka kada je Hari zakoračio na
Hogvorts.
– Mislila sam da će možda ove godine biti malo bolji – reče Hermiona
razočaranim glasom. – Mislim... znaš... – ona se obazrivo osvrnu oko sebe. S obe
njihove strane bilo je po desetak praznih mesta, a niko nije prolazio pored stola. –
...Sad kad je u Redu, i sve to.
– Otrovne pečurke ne menjaju svoje pege – reče Ron mudrački. – Ja sam ionako
uvek mislio da je Dambldor ćaknut što veruje Snejpu. Gde je dokaz da je Snejp uopšte
ikad i prestao da radi za Znaš-Već-Koga?
– Mislim da Dambldor ima dovoljno dokaza za to, i ako ih nije podelio s tobom,
Rone – obrecnu se Hermiona.
– Ma, umuknite, oboje – reče Hari svadljivo, kada Ron zausti da joj odgovori.
Hermiona i Ron se ukočiše u mestu, delujući ljutito i uvređeno. – Zar ne možete malo
da se okanete toga? – upita Hari. – Stalno jedno drugom skačete za vrat, i to me
izluđuje. – I odustajući od pastirske pite, on prebaci torbu preko ramena i ostavi ih tu
da sede.
Popeo se mermernim stepenicama preskačući po dve istovremeno, prolazeći
pored mnogobrojnih učenika koji su žurili na ručak. Gnev koji se upravo razbuktao u
njemu još uvek je, neočekivano, plamteo, a prizor zapanjenih lica Rona i Hermione
pružao mu je osećaj iskonskog zadovoljstva. Tako im i treba, pomisli, zašto ne mogu
da prestanu s tim... stalno se svađaju... od toga bi svako poludeo...
Prošao je pored velike slike Ser Kadogana, viteza sa stepeništa. Ser Kadogan
isuka mač i žustro njime zamahnu ka Hariju, koji ga je ignorisao.
– Dolazi ovamo, ti bedni kukavički psu! Stani i bori se! – povika Ser Kadogan
prigušenim glasom iza svog vizira. Ali Hari prosto produži pored njega, a kada je Ser
Kadogan pokušao da ga prati, utrčavši u susednu sliku, izbaci ga njena stanarka,
krupna žena ljutitog izgleda.
Hari je ostatak pauze za ručak proveo sedeći sâm ispod vratanca u plafonu na
samom vrhu Severnog tornja. Stoga je, kada se zvono oglasilo, bio prvi koji se popeo
uz srebrne merdevine koje vode do učionice profesorke Treloni.
Predskazivanje je bilo Harijev najneomiljeniji predmet posle Napitaka, uglavnom
zahvaljujući navici profesorke Treloni da svakih nekoliko časova prorekne njegovu
prevremenu smrt. Mršava žena umotana u veliki broj šalova, s mnogo sjajnih staklenih
perli oko vrata, oduvek je Harija podsećala na nekakvog insekta, pogotovo što su joj
naočare mnogostruko uveličavale oči. Kada je Hari ušao u sobu bila je prezauzeta
stavljanjem izubijanih knjiga u kožnim povezima na malene stočiće s tankim nogarama
koji su zakrčili čitavu sobu. A svetlost koju su bacale male lampe prekrivene
raznobojnim šalovima i maramama i tinjajuće ognjište, koje je ispuštalo bolešljivo
sladunjav miris, bila je toliko prigušena da ga nije ni primetila kad se smestio za
stočić u senci. Ostatak razreda stigao je tokom narednih pet minuta. Ron je izronio
kroz malena vratanca u podu učionice, pažljivo se osvrnuo, spazio Harija i krenuo
direktno ka njemu, to jest što je direktnije mogao, probijajući se između stočića,
cicanih fotelja i prepunjenih jastučića.
– Hermiona i ja smo prestali da se svađamo – reče on, sedajući pored Harija.
– Dobro – progunđa Hari.
– Ali Hermiona misli da bi bilo lepo kada bi ti prestao da iskaljuješ bes na nama
– dovrši Ron.
– Ja nisam...
– Hej, samo ti prenosim poruku – reče Ron, prekinuvši ga. – Ali mislim da je u
pravu. Nismo mi krivi što te Šejmus i Snejp onako tretiraju.
– Nikada nisam ni rekao da...
– Dobar dan – reče profesorka Treloni svojim uobičajenim maglovitim i sanjivim
glasom, i Hari opet zastade usred rečenice, ponovo se osećajući iznervirano i
postiđeno. – I dobro došli ponovo na Predskazivanje. Ja sam, naravno, pomno pratila
vaše sudbine tokom raspusta, i drago mi je što vidim da ste se svi bezbedno vratili na
Hogvorts – kao što sam, naravno, i znala da će biti.
– Na stočićima pred sobom naći ćete primerke Proročišta snova, od Inigo Imago.
Tumačenje snova stvarno je najznačajniji metod predskazivanja budućnosti, koji će se
najverovatnije i naći na vašim testovima za O.Č.N. Ja, naravno, uopšte ne smatram da
su ocene na ovim testovima od ikakve važnosti kada je u pitanju sveta veština
proricanja sudbina. Ako imate svevideće oko, potvrde i ocene malo su važne.
Međutim, direktor je izrazio želju da svi polažete ispit, stoga...
Njen glas se nežno izgubi, stavivši im svima do znanja da profesorka Treloni
smatra da je njen predmet iznad gluposti kao što su testovi.
– Okrenite, molim vas, uvodnu stranu i pročitajte šta Imago ima da kaže na temu
tumačenja snova. Zatim se podelite u parove. Koristite Proročište snova da
protumačite jedno drugom svoje najskorije snove. Možete nastaviti.
Jedina dobra stvar u vezi s njenim predavanjima bila je ta što nisu bila dvočasi.
Dok su svi završili čitanje uvoda knjige, ostalo im je jedva desetak minuta za
tumačenje snova. Za stolom pored Harija i Rona, Din je bio par s Nevilom, koji se
odmah bacio na dugotrajno objašnjavanje svoje noćne more u kojoj su ga jurile
džinovske makaze koje su nosile najbolji šešir njegove bake. Hari i Ron se samo
smrknuto pogledaše.
– Ja nikad ne pamtim svoje snove – reče Ron – reci ti neki.
– Mora da se sećaš bar jednog – reče Hari nestrpljivo.
On nije imao nameru da deli svoje snove ni sa kim. Savršeno je dobro znao šta
njegov redovni košmar s grobljem znači, i nisu mu bili potrebni Ron, profesorka
Treloni niti glupavo Proročište snova da mu to kažu.
– Pa, pre neku noć sam sanjao da igram kvidič – reče Ron, iskrivivši lice u
grimasu dok je pokušavao da se seti. – Šta misliš, šta to znači?
– Verovatno da će te pojesti ogroman krem-kolač, ili nešto slično – reče Hari
nezainteresovano listajući stranice Proročišta snova. Traženje elemenata snova u
Proročištu bilo je veoma dosadan posao, i Hari se nimalo nije obradovao kada im je
profesorka Treloni za domaći zadatak zadala da mesec dana vode dnevnik snova.
Kada se oglasilo zvono, on i Ron su bili među prvima koji su sišli niz merdevine, dok
je Ron glasno gunđao.
– Da li shvataš koliko već imamo domaćih zadataka? Bins nam je zadao da
napišemo sastav od četrdesetak centimetara o ratovima džinova, Snejp hoće trideset
centimetara o korišćenju mesečevog kamena, a sada mesec dana moramo da vodimo
dnevnik snova za Treloni! Fred i Džordž su imali pravo kada su nam pričali o godini s
O.Č.N.-ima, je l’ da? Bolje da nam ona Ambridžova ne zada nikakav...
Kada su ušli u učionicu Odbrane od Mračnih veština, profesorka Ambridž je već
bila unutra, zasela iza katedre. Nosila je pufnasti ružičasti džemper od prethodne noći
i crnu somotsku mašnu na glavi. Harija ona opet podseti na veliku muvu, koja je
nepromišljeno sletela na još veću žabu.
Razred je bio tih dok je ulazio u učionicu. Profesorka Ambridž je, zasad,
predstavljala nepoznatu teritoriju, i niko nije imao pojma koliko će strogo zahtevati
disciplinu.
– Pa, dobar vam dan! – reče ona kada je napokon ceo razred seo.
Nekoliko đaka uzvrati joj promrmljavši: – Dobar dan.
– C, c, c – reče profesorka Ambridž. – Tako neće moći, zar ne? Molila bih vas da
mi odgovorite sa ’Dobar dan, profesorka Ambridž’. Hajdemo ponovo, moliću. Dobar
dan, deco!
– Dobar dan, profesorka Ambridž – uzvratiše joj oni.
– Eto, vidite – reče profesorka Ambridž slađanim glasićem. – To nije bilo tako
teško, zar ne? Sklonite štapiće i izvadite pera, moliću.
Mnogi učenici razmeniše smrknute poglede. Posle naredbe „sklonite štapiće“,
nikad nije sledila lekcija koja bi im bila iole zanimljiva. Hari ugura štapić u torbu i
izvuče pero, mastionicu i pergament. Profesorka Ambridž otvori svoju tašnicu, izvadi
sopstveni štapić, koji je bio neuobičajeno kratak, i snažno lupi njime o tablu. Na tabli
se istog trenutka pojaviše reči:

Odbrana od Mračnih veština
Povratak osnovnim principima

– No, dakle, vaša nastava iz ovog predmeta bila je prilično isprekidana i
nekonzistentna, zar ne? – reče profesorka Ambridž, okrenuvši se ka razredu, uredno
sklopljenih šaka pred sobom. – Neprekidno menjanje nastavnika, od kojih, čini se,
mnogi nisu pratili nikakav nastavni plan odobren od strane Ministarstva, rezultiralo je,
nažalost, činjenicom da ste vi daleko ispod standarda koji bismo očekivali od dece u
godini kada polažu O.Č.N.
– Ipak, biće vam drago da čujete da će ovi nedostaci sada biti ispravljeni. Ove
godine radićemo po pažljivo izrađenom planu nastave, odobrenom od strane
Ministarstva, a koji će pretežno biti usredsređen na teorijsko znanje.
Ona ponovo kucnu po tabli. Prva poruka nestade, i zameniše je:

Ciljevi nastave:
1. Principijelno razumevanje osnova odbrambene magije.
2. Učenje prepoznavanja situacija u kojima se odbrambena magija može
legalno koristiti.
3. Stavljanje odbrambene magije u kontekst praktične primene.

Nekoliko minuta učionicu su ispunjavali zvuci škriputanja pera po pergamentu.
Kada su svi prepisali tri cilja nastave profesorke Ambridž, ona upita: – Da li svako
ima po primerak Teorije odbrambene magije od Vilberta Skrivala?
Razredom se začu tupo potvrdno mrmljanje.
– Mislim da ćemo probati ponovo – reče profesorka Ambridž. – Kada vas nešto
budem pitala, volela bih da odgovorite sa ’Da, profesorka Ambridž’, ili ’Ne,
profesorka Ambridž’. Dakle: Imaju li svi po primerak Teorije odbrambene magije od
Vilberta Skrivala?
– Da, profesorka Ambridž – odzvoni prostorijom.
– Dobro – reče profesorka Ambridž. – Volela bih da okrenete stranu pet i
pročitate ’Prvo poglavlje: Osnove za početnike’. Neće biti nikakve potrebe za
razgovorom.
Profesorka Ambridž se udalji od table i sede za katedru, posmatrajući ih svojim
kesastim žabljim očima. Hari okrenu petu stranu svog primerka Teorije odbrambene
magije i poče da čita.
Bilo je očajnički dosadno, gore nego slušati profesora Binsa. Osetio je kako mu
koncentracija čili iz svesti. Uskoro je čitao istu rečenicu po peti put, ne uspevši da
upamti više od nekoliko početnih reči. Nekoliko minuta prođe u tišini. Pored njega,
Ron je rasejano prevrtao pero u prstima, zureći u istu tačku na stanici knjige. Hari
pogleda udesno i toliko se iznenadi, da iz njega nestade sva učmalost. Hermiona nije
čak ni otvorila svoj primerak Teorije odbrambene magije. Pogledom je fiksirala
profesorku Ambridž, s visoko podignutom rukom.
Hari nije mogao da se seti da je Hermiona ikad zanemarila čitanje lekcije kada bi
joj to bilo rečeno, ili čak da se oduprla iskušenju da otvori bilo koju knjigu koja bi joj
pala pod ruku. On je upitno pogleda, ali ona samo neznatno odmahnu glavom, da mu
stavi do znanja da neće da odgovara ni na kakva pitanja, i nastavi da zuri u profesorku
Ambridž, koja je s podjednakom odlučnošću gledala u sasvim drugom pravcu.
Međutim, posle nekoliko minuta Hari više nije bio jedini koji je posmatrao
Hermionu. Poglavlje koje im je bilo zadato da pročitaju bilo je toliko zamorno da je
sve više učenika radije biralo da posmatra Hermionin nemi pokušaj da uhvati pogled
profesorke Ambridž, nego da se muči s ’Osnovama za početnike’.
Kad je već više od pola razreda zurilo u Hermionu, a ne u udžbenike, profesorka
Ambridž je izgleda shvatila da više ne može da ignoriše situaciju.
– Jesi li htela da pitaš nešto u vezi s poglavljem, dušice? – upita ona Hermionu kao
da ju je tek tada primetila.
– Ne o poglavlju, ne – reče Hermona.
– Pa, sada čitamo – reče profesorka Ambridž, pokazujući svoje male šiljate zube.
– Ako imaš druga pitanja, možemo se pozabaviti njima na kraju predavanja.
– Imam pitanje o vašim ciljevima nastave – reče Hermiona.
Profesorka Ambridž podiže obrve.
– A ti se zoveš...?
– Hermiona Grejndžer – uzvrati Hermiona.
– Pa, gospođice Grejndžer, mislim da su ciljevi nastave savršeno jasni, ako se
pažljivo pročitaju – reče profesorka Ambridž, odlučno slatkastim glasom.
– Pa, meni nisu jasni – reče Hermiona nabusito. – Tamo gore ne piše ništa o
korišćenju Odbrambenih čini.
Zavlada kratak tajac, tokom koga mnogi u razredu okrenuše glave kako bi
namršteno pročitali tri cilja nastave, još uvek ispisana na tabli.
– Korišćenju Odbrambenih čini? – ponovi profesorka Ambridž uz kratak smeh. –
Pa, ne mogu da zamislim kakva bi to situacija u mojoj učionici zahtevala da upotrebite
Odbrambenu čin, gospođice Grejndžer. Ne očekuješ valjda da te neko napadne za
vreme mog časa?
– Znači, uopšte nećemo koristiti magiju? – glasno uzviknu Ron.
– Na mom času učenici podižu ruku kada žele da se obrate, gospodine...?
– Vizli – reče Ron, podigavši ruku u vazduh.
Profesorka Ambridž mu okrenu leđa, sa još širim osmehom na licu. Hari i
Hermiona gotovo istovremeno podigoše ruke uvis. Pogled profesorke Ambridž na
trenutak se zadrža na Hariju, pre nego što se obratila Hermioni.
– Da, gospođice Grejndžer? Htela si još nešto da pitaš?
– Da – reče Hermiona. – Zar nije celokupna svrha časova Odbrane od Mračnih
veština da vežbamo Odbrambene čini?
– Da li si ti obrazovni ekspert koji je prošao obuku u Ministarstvu, gospođice
Grejndžer? – upita profesorka Ambridž svojim lažno slatkim glasom.
– Ne, ali...
– Pa, onda, bojim se da nisi kvalifikovana da odlučiš šta je ’celokupna svrha’ bilo
kog predmeta. Mnogo stariji i pametniji čarobnjaci od tebe osmislili su naš novi plan
nastave. Od sada ćete svi učiti o Odbrambenim činima na bezbedan način, u okruženju
bez rizika...
– Kakva je korist od toga? – upita Hari naglas. – Ako nas neko napadne, to neće
biti u...
– Podignite ruku, gospodine Poteru! – gotovo zapeva profesorka Ambridž.
Hari podiže stisnutu pesnicu u vazduh. Profesorka Ambridž mu ponovo okrenu
leđa, ali je sada još nekoliko učenika takođe podiglo ruke u vazduh.
– A kako se ti zoveš? – upita profesorka Ambridž Dina.
– Din Tomas.
– Dakle, gospodine Tomas?
– Pa, sve je baš kao što je Hari rekao, zar ne? – poče Din. – Ako nas neko
napadne, to neće biti bez rizika.
– Ponoviću – reče profesorka Ambridž, smešeći se Dinu veoma iritirajuće –
očekujete li da vas neko napadne na mom času?
– Ne, ali...
Profesorka Ambridž ga nadglasa. – Ne želim da kritikujem način na koji je ova
škola vođena – reče ona s neubedljivim osmehom koji joj istanji široka usta – ali vi
ste tokom ovih časova bili prepušteni nekim vrlo neodgovornim čarobnjacima, zaista,
vrlo neodgovornim... a da ne spominjem – i ona se tu pakosno nasmeja – izuzetno
opasne polutane.
– Ako mislite na profesora Lupina – ljutito se oglasi Din – on je bio najbolji
nastavnik koga smo ikada...
– Podigni ruku, gospodine Tomas! Kao što sam rekla... bili ste upoznati sa činima
koje su bile i suviše kompleksne i neprikladne za vaš uzrast, a potencijalno i
smrtonosne. Zastrašili su vas da poverujete da ćete se s napadima Mračnih sila
susretati svaki drugi dan...
– To nije istina – reče Hermiona – samo smo...
– Nisi podigla ruku, gospođice Grejndžer!
Hermiona podiže ruku. Profesorka Ambridž joj okrenu leđa.
– Koliko sam shvatila, moj prethodnik ne samo da je izvodio zabranjene čini pred
vama, već ih je izvodio i na vama.
– Pa, za njega se ispostavilo da je bio manijak, zar ne? – reče Din žučno. – Uprkos
tome, stvarno smo mnogo naučili.
– Nisi podigao ruku, gospodine Tomas! – treperavo vrisnu profesorka Ambridž. –
Stoga je stav Ministarstva da će teorijsko znanje biti više nego dovoljno da biste bili
u stanju da položite ispite, zbog kojih, napokon, ova škola i postoji. A ti se zoveš? –
dodade ona, zureći u Parvati, čija se ruka upravo podigla uvis.
– Parvati Petil. Zar nema i praktičnog dela na našem O.Č.N. ispitu iz Odbrane od
Mračnih veština? Zar ne bi trebalo da pokažemo kako stvarno umemo da izvodimo sve
te kontrakletve i slično?
– Pod uslovom da ste pažljivo naučili teoriju, nema razloga zašto ne biste mogli
da izvedete čini pod pažljivo kontrolisanim uslovima na ispitu – reče profesorka
Ambridž odmahujući rukom.
– Bez ikakve prethodne vežbe? – upita Parvati s nevericom. – Hoćete da kažete da
ćemo prvi put izvoditi čini tek na ispitu?
– Ponavljam, dok god budete pažljivo učili teoriju...
– A od kakve je koristi teorija u stvarnom svetu? – upita Hari naglas, ponovo
podigavši pesnicu u vazduh.
Profesorka Ambridž podiže pogled ka njemu.
– Ovo je škola, gospodine Poteru, a ne stvarni svet – reče ona nežno.
– Dakle, ne treba da budemo spremni na ono što nas čeka van nje?
– Ništa te ne čeka van nje, gospodine Poteru.
– Nije nego! – uzvrati Hari. Njegov bes, koji se ceo dan krčkao, sada je počeo da
kipi.–
A ko to, po tvom mišljenju, želi da napadne decu poput vas? – zapita profesorka
Ambridž, užasno medenim glasom.
– Hmmm, ček’ da razmislim... – reče Hari, kao fol zamišljenim glasom. – Možda...
Lord Voldemor?
Ron se prenerazi. Lavander Braun vrisnu. Nevil postrance pade sa stolice.
Profesorka Ambridž se pak i ne trže. Zurila je u Harija s izrazom zlokobnog
zadovoljstva.
– Deset poena manje za Grifindor, gospodine Poter.
Učionicom su još uvek vladali mir i tišina. Svi su zurili ili u Ambridžovu, ili u
Harija.
– Dakle, da raščistim neke stvari.
Profesorka Ambridž ustade i nagnu se ka njima, raširivši svoje zdepaste prste po
katedri.
– Rečeno vam je da se izvesni Mračni čarobnjak vratio iz mrtvih...
– Nije ni bio mrtav – reče Hari ljutito – ali da, vratio se!
– Gospodine-Poteru-već-si-izgubio-deset-poena-za-svoju-kuću-ne-pogoršavaj-stvari
– reče profesorka Ambridž u jednom dahu, i ne pogledavši ga. – Kao što sam
vam već rekla, obavešteni ste da je izvesni Mračni čarobnjak ponovo na slobodi. To
je laž.
– To NIJE laž! – reče Hari. – Video sam ga! Borio sam se s njime!
– Kaznena nastava, gospodine Poteru! – trijumfalno izusti profesorka Ambriž. –
Sutra predveče. U pet sati. U mojoj kancelariji. Ponavljam, to je laž. Ministarstvo
magije vam garantuje da vam ne preti nikakva opasnost ni od kakvog Mračnog
čarobnjaka. Ako ste još uvek zabrinuti, slobodno dođite kod mene kad ne držim
nastavu. Ako vas neko uzbunjuje izmišljotinama o vaskrslim Mračnim čarobnjacima,
volela bih da čujem za to. Ovde sam da bih vam pomogla. Ja sam vam prijatelj. A
sada, budite ljubazni da nastavite s čitanjem. Peta strana: ’Osnove za početnike’.
Profesorka Ambridž sede za katedru. Hari, međutim, ustade. Svi su zurili u njega.
Šejmus je delovao napola uplašeno, napola fascinirano.
– Hari, nemoj! – prošaputa Hermiona upozoravajućim glasom, vukući ga za rukav,
ali Hari istrže ruku van njenog domašaja.
– Dakle, sudeći po vama, Sedrik Digori je poginuo sam od sebe, je l’ te? – upita
Hari drhtavim glasom.
Ceo razred se kolektivno prenerazi jer, izuzev Rona i Hermione, niko nikada nije
čuo Harija da priča o onome što se desilo u noći kada je Sedrik umro. Zurili su
pažljivo čas u Harija čas u profesorku Ambridž, koja je ponovo podigla pogled i
zurila u Harija bez ikakvog traga lažnog osmeha na licu.
– Smrt Sedrika Digorija bila je tragičan nesrećni slučaj – reče ona ledeno.
– Bio je ubijen – reče Hari. Osećao je kako drhti. Gotovo da ni pred kim još nije
pričao o ovome, a kamoli pred trideset kolega iz odeljenja, koji su ga željno slušali. –
Voldemor ga je ubio, i vi to vrlo dobro znate.
Lice profesorke Ambridž bilo je potpuno bezizražajno. Na trenutak, Hariju se
učini da će početi da vrišti na njega. A zatim ona reče svojim najslađim, najcakanijim
glasom: – Dođi ovamo, gospodine Poteru, dušice.
On šutnu svoju stolicu u stranu, i brzim korakom obiđe Rona i Hermionu na putu
do katedre. Mogao je da oseti kako ostatak razreda zadržava dah. Bio je toliko besan
da ga nije bilo briga šta će se sada zbiti.
Profesorka Ambridž izvuče maleni svitak roze pergamenta iz svoje tašne, razvi ga
po stolu, umoči pero u bočicu s mastilom i poče da škraba, nagnuta nad papirom, kako
Hari ne bi mogao da vidi šta to piše. Niko nije progovorio. Posle minut-dva, ona
ponovo uvi pergament i potapša ga štapićem. On se sâm zapečati, da Hari ne bi mogao
da ga otvori.
– Odnesi ovo profesorki Mek Gonagal, dušice – reče profesorka Ambridž,
pružajući mu poruku.
On je bez reči uze i napusti prostoriju. Zalupivši vrata učionice za sobom, nije se
ni osvrnuo ka Ronu i Hermioni. Hitao je hodnicima, čvrsto stežući poruku za Mek
Gonagalovu u desnoj šaci, i zašavši za ćošak nalete pravo na Pivsa, kućnog duha,
sićušnog čovečuljka širokih usta, koji je ispružen na leđima lebdeo u vazduhu,
žonglirajući s nekoliko mastionica.
– Pa to je ćaknuti mali Proter! – zakikota se Pivs, ispustivši dve bočice s mastilom
na pod, gde se one razbiše i poprskaše zidove. Hari režeći poskoči unazad, kako bi ih
izbegao.
– Miči se, Pivse!
– Opa, ludaja nam je mrzovoljna – reče Pivs, jureći za Harijem duž hodnika,
iskezivši mu se dok je proletao iznad njegove glave. – Šta je bilo, moj Proterani
druže? Čuješ glasove? Imaš vizije? Govoriš... – Pivs zviznu iz sve snage – ...čudnim
jezicima?
– Rekoh ti da me ostaviš NA MIRU! – povika Hari, trčeći niz najbliže stepenice,
ali Pivs samo skliznu zadnjicom niz gelender uz njega.

O, većina misli da je ćaknut, taj Proterani mali đak,
Al’ neki, ljubazniji, misle da priča mu je tužna čak,
No, Pivsi ga zna, čujte šta priča – on je pravi ludak...

– UMUKNI!
Vrata s njegove desne strane se otvoriše, i profesorka Mek Gonagal iskorači iz
svoje kancelarije, delujući smrknuto i pomalo iznervirano.
– Za ime sveta, zašto vičeš, Poteru? – obrecnu se ona dok se Pivs veselo kikotao,
odletevši s vidika. – Zašto nisi na času?
– Poslali su me kod vas – reče Hari kruto.
– Poslali? Kako to misliš, poslali?
On pruži poruku profesorke Ambridž. Profesorka Mek Gonagal je uze, otvori je
dodirom svog štapića, razvi je i poče da čita. Oči su joj išle levo-desno iza četvrtastih
naočara dok je čitala to što je Ambridžova napisala, i sa svakim pročitanim redom sve
se više sužavale.
– Uđi ovamo, Poteru.
On pođe za njom u kancelariju. Vrata se automatski zatvoriše za njim.
– Pa? – upita profesorka Mek Gonagal, okrenuvši se ka njemu. – Da li je ovo
istina?
– Šta da li je istina? – upita Hari, malo agresivnije no što je nameravao. –
Profesorka? – dodade on, pokušavši da zvuči malo učtivije.
– Da li je istina da si vikao na profesorku Ambridž?
– Da – reče Hari.
– Da si je nazvao lažovom?
– Da.
– Rekao si joj da se Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati vratio?
– Da.
Profesorka Mek Gonagal sede za sto, namršteno posmatrajući Harija. Zatim reče:
– Uzmi biskvit, Poteru.
– Da uzmem... šta?
– Uzmi jedan biskvit – ponovi ona nestrpljivo, pokazujući na kariranu činiju koja
je stajala povrh gomile papira na njenom stolu. – I sedi.
Jednom ranije, kada je Hari očekivao da će ga Mek Gonagalova izbaciti iz škole,
ona ga je ubacila u grifindorski kvidički tim. On utonu u stolicu preko puta nje, i
posluži se đumbirnim daždevnjakom, osećajući se podjednako zbunjeno i u zabludi,
kao i onda.
Profesorka Mek Gonagal odloži poruku profesorke Ambridž i zagleda se u Harija
krajnje ozbiljnog lica.
– Poteru, moraš da budeš veoma pažljiv.
Hari proguta svog đumbirnog daždevnjaka od keksa i zagleda se u nju. Ton njenog
glasa nije bio ni nalik onom na koji je navikao. Nije bio odsečan, prekoran, pa ni
strog, već prigušen i zabrinut, i nekako mnogo duševniji nego inače.
– Nepropisno ponašanje na času Dolores Ambridž moglo bi da te košta mnogo
više od oduzimanja poena kući i kaznene nastave.
– Kako to mislite...
– Poteru, upotrebi zdrav razum – obrecnu se profesorka Mek Gonagal, naglo
poprimivši svoj uobičajeni ton. – Znaš odakle ona dolazi, mora da znaš i kome
podnosi izveštaje.
Oglasi se zvono za kraj časa. Svuda oko njih začu se slonovska buka stotina
učenika koji kreću na odmor.
– Ovde piše da ti je određena kaznena nastava svake večeri tokom ove nedelje,
počev od sutra – reče profesorka Mek Gonagal, ponovo pogledavši u poruku
profesorke Ambridž.
– Svako veče ove nedelje! – ponovi Hari, užasnut. – Ali, profesorka, zar ne
možete...?
– Ne, ne mogu – reče profesorka Mek Gonagal odsečno.
– Ali...
– Ona je tvoj nastavnik, i ima puno pravo da ti zada kaznenu nastavu. Otići ćeš u
njenu sobu sutra u pet sati na prvi čas kaznene nastave. Samo ne zaboravi: pažljivo s
Dolores Ambridž.
– Ali govorio sam istinu! – reče Hari uvređeno. – Voldemor se vratio, vi to znate!
I profesor Dambldor zna...
– Za ime sveta, Poteru! – reče profesorka Mek Gonagal, ljutito nameštajući svoje
naočare (naglo se trgla kada je čula Voldemorovo ime). – Zar stvarno misliš da ovo
ima ikakve veze s istinom i lažima? Stvar je u tome da ne praviš probleme, i da
obuzdavaš svoju narav!
Ona ustade, raširenih nozdrva, stisnutih usana. Hari takođe ustade.
– Uzmi još jedan biskvit – reče ona iznervirano, gurnuvši činiju ka njemu.
– Ne, hvala – reče Hari hladno.
– Ne budi smešan – obrecnu se ona.
On uze jedan.
– Hvala – progunđa Hari.
– Zar nisi slušao govor Dolores Ambridž na gozbi povodom početka godine,
Poteru?
– Aha – reče Hari. – Da... rekla je... da će progres biti zabranjen ili... pa, to je
zapravo značilo da... da Ministarstvo magije pokušava da se meša u upravljanje
Hogvortsom.
Profesorka Mek Gonagal ga na trenutak osmotri, zatim šmrknu, obiđe oko stola i
otvori mu vrata.
– Pa, drago mi je da bar malo slušaš ono što vam Hermiona Grejndžer govori –
reče ona, pokazavši mu da izađe iz njene kancelarije.

13. Kaznena nastava s Dolores



Te noći, večera u Velikoj sali nije bila nimalo prijatno iskustvo za Harija. Vest o
njegovom nadvikivanju s Ambridžovom širila se neverovatnom brzinom, čak i po
hogvortskim merilima. Dok je jeo, sedeći između Rona i Hermione, čuo je šapat svuda
oko sebe. Najčudnije je što nikome od šaptača nije smetalo što će on čuti šta govore o
njemu. Štaviše, kao da su se nadali da će ga razljutiti i naterati ponovo da viče, kako
bi mogli da čuju njegovu priču iz prve ruke.
– Kaže da je video kako ubijaju Sedrika Digorija...
– Tvrdi da je imao dvoboj sa Znaš-Već-Kim...
– Ma šta mi napriča...
– Koga misli da folira?
– Ma daaj...
– Ne ide mi u glavu – drhtavim glasom poče Hari, odlažući nož i viljušku (ruke su
mu se i suviše tresle da bi mogao normalno da barata njima) – kako to da su svi
poverovali u moju priču pre dva meseca, kada im je Dambldor ispričao...
– Stvar je u tome, Hari, što nisam sigurna da su i tada poverovali – reče Hermiona
sumorno. – Oh, hajdemo odavde.
Ona tresnu nožem i viljuškom o sto. Ron čežnjivo pogleda u svoju napola
pojedenu pitu od jabuka, ali i on krenu za njima. Dok su odlazili iz sale ostali su ih
sve vreme pratili pogledom.
– Kako to misliš, nisi sigurna da su uopšte poverovali Dambldoru? – upita Hari
Hermionu kad su se popeli na prvi sprat.
– Pazi ovako, ti ne shvataš kako je sve to izgledalo – reče Hermiona tiho. –
Stvorio si se nasred travnjaka, grčevito stežući Sedrikovo mrtvo telo... niko od nas
nije video šta se stvarno dogodilo u lavirintu... imali smo samo Dambldorovu reč da
se Znaš-Već-Ko vratio, ubio Sedrika i borio se s tobom.
– Što je istina! – reče Hari glasno.
– Znam da jeste, Hari, zato molim te prestani da se ljutiš na mene – reče Hermiona
iznureno. – Stvar je u tome što su se svi, pre nego što su uspeli da pojme istinu, vratili
kući na raspust, gde su proveli dva meseca čitajući da si ti ludak, a Dambldor
posenilio!
Kiša je dobovala po prozorskim staklima dok su se vraćali praznim hodnicima ka
grifindorskom tornju. Hari se osećao kao da mu je prvi dan škole trajao čitavu
nedelju, ali još uvek je imao da uradi brdo domaćih zadataka pre odlaska u krevet.
Tup pulsirajuć bol ugnezdio mu se tik iznad desnog oka. Kad su skrenuli u hodnik ka
Debeloj Dami, on pogleda kroz kišom ispran prozor ka mračnom imanju. Još nije bilo
nikakvog svetla u Hagridovoj kolibi.
– Mimbulus mimbltonija – reče Hermiona, pre nego što je Debela Dama stigla da
ih pita za lozinku. Portret se pomeri i otkri rupu, u koju se njih troje uzveraše.
Dnevni boravak bio je gotovo prazan. Većina je još uvek bila dole na večeri.
Krukšenks se ispravi na fotelji i krenu da ih pozdravi, glasno predući, a kada su Hari,
Ron i Hermiona zauzeli svoje tri omiljene fotelje kraj kamina, on s lakoćom skoči
Hermioni u krilo, i tu se sklupča, nalik krznenom riđem jastučetu. Hari se zagleda u
plamen, osetivši iscrpljenost i umor.
– Kako je Dambldor dopustio da se ovo dogodi? – iznenada povika Hermiona,
nateravši Harija i Rona da iznenađeno poskoče. Krukšenks uvređeno skoči s nje. Ona
besno lupi po naslonima za ruke, tako da punjenje fotelje poče da izlazi kroz nekoliko
rupica u tapecirungu. – Kako može da dopusti onoj užasnoj ženi da nam predaje? I to u
godini u kojoj imamo O.Č.N., ni manje ni više!
– Pa dobro, nikada nismo ni imali sjajne nastavnike Odbrane od Mračnih veština,
zar ne? – primeti Hari. – Znaš i sama kako stoje stvari. Hagrid nam je rekao da niko
ne želi taj posao. Kažu da je uklet.
– Da, ali zaposliti nekoga ko nam čak zabranjuje da koristimo magiju! Šta to
Dambldor smera?
– I još pokušava da natera ljude da špijuniraju za nju – reče Ron smrknuto. –
Sećaš se kad je rekla da svratimo do nje ako ikog čujemo da priča kako se Znaš-Već-
Ko vratio?
– Naravno da je tu da bi nas sve špijunirala, to je očigledno, zašto bi je inače Fadž
poslao ovamo? – obrecnu se Hermiona.
– Nemojte ponovo da počinjete sa svađom – reče Hari iznureno, kada je Ron
otvorio usta da joj uzvrati. – Zar ne možemo samo da... hajde da uradimo taj domaći,
da ga prebrinemo već jednom...
Oni pokupiše svoje školske torbe iz ćoška i vratiše se u fotelje pored ognjišta.
Ostali su sada već počeli da se vraćaju s večere. Hari je okrenuo glavu što dalje od
rupe iza portreta, ali ipak je mogao da oseti koliko je pogleda privukao.
– Hoćemo li prvo da uradimo Snejpov domaći? – upita Ron, umočivši pero u
mastilo. – Svojstva... mesečevog kamena... i njegova primena... u spravljanju
napitaka... – promrmlja on, ispisujući te reči na samom vrhu strane svog pergamenta
dok ih je izgovarao. – Eto. On podvuče naslov, a zatim pogleda u Hermionu s
iščekivanjem.
– Dakle, koja su svojstva mesečevog kamena, i kakva mu je primena u spravljanju
napitaka?
Ali Hermiona ga nije slušala. Žmirkala je ka udaljenom ćošku sobe, gde su Fred,
Džordž i Li Džordan sedeli okruženi grupicom prvaka nevinih izraza lica. Ti mališani
su svi do jednog žvakali nešto što su uzimali iz velike papirne kese koju je Fred držao
u ruci.
– Ne, žao mi je, ali sada su već preterali – reče ona, ustajući, sasvim besna. –
Hajde, Rone.
– Ja... šta? – reče Ron, očigledno pokušavajući da dobije na vremenu. – Ne... ma
daj, Hermiona... ne možemo da ih kaznimo zato što dele drugima slatkiše.
– Savršeno dobro znaš da su to komadi krvavonosnog nugata ili... bljuvačkih
bombona ili...
– Obeznanjujućih dražeja? – dopuni je Hari tiho.
Jedan po jedan, kao da ih je po glavama udario nevidljivi malj, prvaci se
onesvešćeni sručiše na stolice. Neki bi skliznuli pravo na pod, dok bi drugi pali preko
naslona za ruke, isplaženih jezika. Većina dece ih je posmatrala smejući se. Hermiona
je pak ispravila ramena i odmarširala pravo ka Fredu i Džordžu, koji su sada stajali s
beležnicama i pomno ispitivali onesvešćene prvake. Ron se napola pridiže iz svoje
stolice, na trenutak nesigurno stojeći u mestu, a zatim promrmlja Hariju: – Drži ona
sve pod kontrolom – pre nego što je utonuo u stolicu što je dublje mogao, svojoj visini
uprkos.
– Sada je dosta! – reče Hermiona silovito Fredu i Džordžu, koji je pogledaše
blago iznenađeno.
– Da, u pravu si – reče Džordž, klimnuvši glavom – čini se da je ova doza
dovoljno jaka, zar ne?
– Rekla sam vam jutros: ne smete da testirate svoje đubre na učenicima!
– Plaćamo ih! – reče Fred uvređeno.
– Nije me briga, moglo bi da bude opasno!
– Gluposti – reče Fred.
– Smiri se, Hermiona, dobro im je! – reče Li, pokušavajući da je razuveri dok je
išao od prvaka do prvaka ubacujući ljubičaste bombone u njihova širom otvorena
usta.–
Da, vidi, upravo dolaze sebi – reče Džordž.
Nekoliko prvaka se zaista uskomeša. Neki su delovali toliko šokirano kada su
shvatili da su ispruženi na podu, razjapljenih vilica, da je Hari bio siguran da ih Fred
i Džordž nisu upozorili šta će im biti od tih bombona.
– Da li si dobro? – upita Džordž nežno sitnu crnokosu devojčicu koja mu je ležala
pod nogama.
– Mi-mislim da jesam – reče ona drhtavo.
– Odlično – reče Fred veselo, ali već sledećeg trenutka Hermiona zgrabi iz ruku
njegovu beležnicu i papirnu kesu punu obeznanjujućih dražeja.
– NIJE odlično!
– Naravno da jeste, pa živi su, zar ne? – reče Fred ljutito.
– Ne smete ovo da radite, šta ako se neko od njih ozbiljno razboli?
– Neće se razboleti, već smo sve probali na sebi, ovo je samo da bismo videli da
li svi isto reaguju na njih...
– Ako ne prestanete s tim, ima da...
– ...nam odrediš kaznenu nastavu? – reče Fred, tonom koji je jasno čikao da
slobodno pokuša to da uradi.
– ...nateraš nas da pišemo po tabli? – reče Džordž, kezeći se prezrivo.
Posmatrači po celoj prostoriji se nasmejaše. Hermiona se skroz uspravi. Oči joj
se suziše, a činilo se da njena gusta kosa pucketa od elektriciteta.
– Ne – reče ona glasom kiptećim od gneva – ali ću da pišem vašoj majci.
– Ne bi valjda! – povika Džordž užasnut, ustuknuvši od nje.
– O da, i te kako bih – reče Hermiona smrknuto. – Ne mogu da vas sprečim da
sami jedete te gluposti, ali nećete ih davati prvacima.
Fred i Džordž su delovali kao gromom pogođeni. Bilo je očigledno da su
Hermioninu pretnju doživeli kao nizak udarac, daleko ispod pojasa. Još jednom ih
prostrelivši pogledom, ona baci beležnicu i kesu s bombonama nazad Fredu u ruke, i
povuče se u svoju fotelju kraj vatre.
Ron je sada toliko bio utonuo u svoje sedište da mu je nos bio u nivou kolena.
– Hvala na podršci, Rone – reče Hermiona otrovno.
– I sama si se fino snašla – promumla Ron.
Hermiona se na trenutak zagleda u svoj prazan list pergamenta, a zatim mrzovoljno
reče: – Ma neka, ne mogu sada da se koncentrišem. Idem na spavanje.
Ona širom otvori svoju torbu. Hari pomisli da se sprema da odloži knjige,
međutim, umesto toga ona izvuče dva izobličena vunena predmeta, pažljivo ih stavi na
sto pored kamina, potom ih prekri s par izgužvanih listova pergamenta i jednim
polomljenim perom, a zatim se odmaknu da bi se divila svojoj kreaciji.
– Šta to radiš, za ime Merlina? – upita Ron, posmatrajući je kao da se boji za
njeno mentalno zdravlje.
– To su šeširi za kućne vilenjake – reče ona živahno, počevši da trpa svoje knjige
u torbu. – Napravila sam ih za vreme leta. Bez magije veoma sporo pletem, ali sada
kada sam ponovo u školi, moći ću da napravim još gomilu ovakvih.
– Ostavljaš šeširiće da ih kućni vilenjaci nađu? – reče Ron polako. – A prvo ih
prekriješ đubretom?
– Da – reče Hermiona prkosno, prebacivši torbu preko ramena.
– To nije pošteno – reče Ron ljutito. – Pokušavaš da ih prevariš da uzmu šešire.
Oslobađaš ih, a oni možda i ne žele da budu slobodni.
– Naravno da žele da budu slobodni! – odmah uzvrati Hermiona, mada je lice
polako počelo da joj obliva rumenilo. – Da se nisi usudio da dirneš te šešire, Rone!
Ona ih napusti. Ron je sačekao dok nije nestala kroz vrata devojačkih spavaonica,
a zatim je raščistio đubre s vunenih šeširića.
– Bar da vide šta uzimaju – reče on odlučno. – Nego... – on smota pergament na
kome je napisao naslov sastava za Snejpa – nema svrhe ni pokušavati da ovo sada
dovršimo, ne mogu da ga napišem bez Hermione, pojma nemam šta bi trebalo da se
radi s mesečevim kamenom, a ti?
Hari odmahnu glavom, primetivši da mu se prilikom tog pokreta pojačao bol u
desnoj slepoočnici. Pomisli na dugačak sastav o ratovima džinova, a bol ga probode
još oštrije. Potpuno svestan da će ujutru zažaliti što noćas nije završio domaći, on
potrpa knjige u ranac.
– Idem i ja na spavanje.
Prošao je pored Šejmusa na putu ka vratima od spavaonice, ali ga nije pogledao.
Hari je na tren imao osećaj da je Šejmus zaustio da nešto kaže, ali ubrza korak i stiže
do utešnog mira i tišine kamenog spiralnog stepeništa, uspevši da izbegne dalje
provokacije.

* * *

Sledeći dan je osvanuo podjednako siv i kišovit kao prethodni. Hagrida opet nije
bilo za nastavničkim stolom tokom doručka.
– Ali, gledano s vedrije strane, danas nema ni Snejpa – reče Ron utešno.
Hermiona široko zevnu i nasu sebi malo kafe. Iz nekog razloga delovala je
prilično zadovoljno, a kada je Ron upita zašto je tako srećna, ona prosto reče: – Šeširi
su nestali. Čini se da kućni vilenjaci ipak žele slobodu.
– Ne bih se kladio u to – uzvrati joj Ron odsečno. – Oni se možda i ne računaju
kao odeća. Meni nisu nimalo ličili na šešire, već više na vunene mešine.
Hermiona celo jutro nije htela da govori s njim.
Posle dvočasa Čini, usledio je dvočas Preobražavanja. I profesor Flitvik i
profesorka Mek Gonagal su prvih petnaest minuta svojih predavanja posvetili govoru
o značaju O.Č.N.-a.
– Morate imati na umu – reče maleni profesor Flitvik svojim piskavim glasom, po
običaju stojeći na gomili knjiga kako bi mogao da vidi iznad katedre – da ovi ispiti
mogu uticati na vašu budućnost! Ako već niste ozbiljno razmislili o svojim karijerama,
sada je pravo vreme za to. A u međuvremenu, bojim se da ćemo raditi napornije no
ikad kako bismo se obezbedili da se svi lepo pokažete!
Proveli su više od sat vremena obnavljajući gradivo o Prizivajućim činima, koje
će se, sudeći po profesoru Flitviku, sigurno naći na njihovom testu za O.Č.N., a čas je
završio zadavši im dotad najveći domaći iz Čini.
Na Preobražavanju je bilo isto, ako ne i gore.
– Ne možete da položite O.Č.N.-e – poče profesorka Mek Gonagal smrknuto – bez
ozbiljne posvećenosti, vežbanja i učenja. Ne vidim nijedan razlog zašto svi u ovom
razredu ne bi dobili O.Č.N. iz Probražavanja, samo ako se potrude. – Nevil ispusti
tužan mali usklik neverice. – Da, i ti, Longbotome – reče profesorka Mek Gonagal. – S
tvojim radom je sve u redu, samo ti nedostaje samopouzdanja. Dakle... danas
počinjemo s Nestajućim činima. One su lakše od Prizivajućih čini, koje nećete ni
izvoditi dok ne dođete do O.I.Č.T. nivoa, ali ipak spadaju u najteže oblike magije koju
ćete raditi na svojim O.Č.N.-ima.
Bila je potpuno u pravu. Hariju su Nestajuće čini bile užasno teške. Do kraja
drugog časa ni on ni Ron nisu uspeli da nateraju puževe na kojima su vežbali da
Nestanu, iako je Ron, pun nade, tvrdio da je njegov malčice ubledeo. Hermiona je,
međutim, iz trećeg pokušaja uspešno naterala puža da Nestane, čime je zaradila
nagradu od deset poena za Grifindor od profesorke Mek Gonagal. Ona je bila jedina
kojoj nije zadat domaći. Svima ostalima je rečeno da vežbaju tu čin tokom noći, kako
bi bili spremni da se sutra popodne ponovo okušaju s puževima.
Sada već malčice u panici zbog količine domaćih zadataka koje su imali da urade,
Hari i Ron su proveli pauzu za ručak u biblioteci, tragajući za svojstvima mesečevog
kamena i njegovom upotrebom prilikom spravljanja napitaka. Hermiona im se nije
pridružila, još uvek ljuta zbog Ronove opaske o njenim vunenim kapicama. Kada su
tog popodneva stigli na Brigu o magijskim stvorenjima, Harija je ponovo počela da
boli glava.
Dan je postao hladan i vetrovit, i dok su išli travnjakom ka Hagridovoj kolibi na
rubu Zabranjene šume osetili bi pokoju kap kiše na licima. Profesorka Truli-Daska je
stajala i čekala razred nekih desetak metara od Hagridovih ulaznih vrata, dok je
dugačak sto pred njom bio prepun grančica. Kada su Hari i Ron došli do nje, iza njih
se oglasi glasan smeh. Okrenuvši se, spaziše Draka Melfoja kako korača ka njima,
okružen uobičajenom družinom svojih sliterinskih pajtaša. Očigledno je upravo rekao
nešto strašno zabavno, jer su Kreb, Gojl, Pensi Parkinson i ostali nastavili da se od
sveg srca kikoću, okupljeni oko stola. A sudeći po činjenici da su svi gledali u Harija,
on je mogao bez teškoće da pogodi predmet šale.
– Da li su svi tu? – zakevta profesorka Truli-Daska kad su sliterinci i grifindorci
stigli. – Dobro, da počnemo. Ko može da mi kaže kako se ove stvarčice zovu?
Ona pokaza na hrpu grančica pred sobom. Hermionina ruka polete uvis. Iza njenih
leđa Melfoj iskezi zube, imitirajući je kako skakuće, sva željna da odgovori na
pitanje. Pensi Parkinson poče da se smeje, ali njen smeh se pretvori u vrisak kad
grančice sa stola poskočiše u vazduh, otkrivajući da su one zapravo mala drvenasta
vilinska stvorenja, s čvornovatim smeđim rukama i nogama, s dva prsta nalik
grančicama na kraju svake šake i smešno pljosnatih lica nalik kori drveta, na kojem su
svetlucala po dva isturena kestenjasta oka.
– Ooooo! – iznenadiše se Parvati i Lavander, sasvim iznerviravši Harija. Čovek
bi pomislio da im Hagrid nikada nije pokazao tako impresivna stvorenja. Istina,
magijski crvi bili su pomalo dosadni, ali su salamanderi i hipogrifi bili prilično
zanimljivi, a zadnjerasprskavajući skruti možda i previše.
– Devojke, molila bih vas da se stišate! – reče oštro profesorka Truli-Daska,
bacivši punu šaku nečega nalik smeđem pirinču među štapićasta stvorenja, koja se
istog časa baciše na hranu. – Dakle – zna li iko kako se zovu ova stvorenjca?
Gospođice Grejndžer?
– Drvobrižnici – reče Hermiona. – Oni su čuvari drveća, i obično žive u drveću
od kojeg se mogu napraviti čarobni štapići.
– Pet poena za Grifindor – reče profesorka Truli-Daska. – Da, to su drvobrižnici i,
kao što je gospođica Grejndžer rekla, uglavnom žive u drveću koje se može upotrebiti
za izradu štapića. Da li neko zna čime se hrane?
– Biljnim vašima – odmah odgovori Hermiona, objasnivši zašto se Hariju činilo
da se zrna smeđeg pirinča mrdaju. – Ali vole i vilinska jaja, ako uspeju da ih se
dočepaju.
– Odlično, devojko, evo ti još pet poena. Dakle, kad god vam treba lišće ili grana
sa drveta u kojem prebiva drvobrižnik, mudro je imati spremne biljne vaši na dar,
kako biste mu skrenuli pažnju ili ga umirili. Možda ne deluju opasno, ali ako se
razljute, ustremiće se na vaše oči prstima koji su, kao što možete da vidite, veoma
oštri i nimalo poželjni u blizini očnih jabučica. Priđete li bliže, i uzmete par biljnih
vaši i po jednog drvobrižnika – imam ih ovde dovoljno da troje dele jednog – moći
ćete pažljivije da ih ispitate. Hoću da mi do kraja časa svako dâ po skicu drvobrižnika
s obeleženim svim delovima tela.
Ceo razred se sjuri oko stola. Hari namerno obiđe svu tu gužvu, tako da se nađe
pored profesorke Truli-Daske.
– Gde je Hagrid? – upita je on, dok su svi ostali birali svoje drvobrižnike.
– To se tebe ne tiče – odsečno će profesorka Truli-Daska, što je bio njen stav i
prošli put kada se Hagrid nije pojavio da održi nastavu. S kezom na svom šiljatom
licu, Drako Melfoj se nagnu pored Harija i zgrabi najvećeg drvobrižnika.
– Možda se – poče Melfoj prigušenim glasom, tako da je samo Hari mogao da ga
čuje – ta velika glupa volina gadno povredila.
– A možda ćeš se i ti gadno povrediti ako ne umukneš – reče Hari mičući samo
uglovima usana.
– Možda se petljao sa stvarima koje su prevelike za njega, ako znaš na šta mislim.
I Melfoj se udalji, kezeći se preko ramena Hariju, kome iznenada pripade muka.
Da li Melfoj nešto zna? Njegov otac je ipak Smrtožder. Šta ako ima neke informacije
o Hagridovoj sudbini koje još nisu stigle do ušiju Reda? On žurno obiđe oko stola i
zaputi se ka Ronu i Hermioni, koji su sedeli na travi malo dalje pokušavajući da
ubede drvobrižnika da ostane miran dovoljno dugo da mogu da ga nacrtaju. Hari
izvuče pergament i pero, čučnu pored njih, i šapatom im prenese šta mu je Melfoj
upravo rekao.
– Dambldor bi znao da se nešto dogodilo Hagridu – odmah će Hermiona. – Samo
ideš Melfoju naruku ako budeš delovao zabrinuto. To mu govori da ne znamo tačno šta
se događa. Moramo da ga ignorišemo, Hari. Evo, pridrži drvobrižnika na trenutak,
samo dok mu nacrtam lice...
– Da – dopre Melfojevo otezanje iz grupice učenika blizu njih – otac je pričao s
ministrom pre nekoliko dana, znate, i čini se da je Ministarstvo zaista odlučno da se
pobrine za problem nekvalitetne nastave u školi. Tako da će onog preraslog morona,
ako se i pojavi ponovo ovde, verovatno odmah poslati da se pakuje i ide.
– JAO!
Hari je stegao drvobrižnika tako jako da se ovaj umalo prelomio, i zato mu se
malo biće osvetilo zabivši mu iz sve snage svoje oštre prste u ruku, i napravivši mu
dve duboke brazgotine. Hari ga ispusti. Kreb i Gojl, koji su se već smejuljili na
pomisao da će Hagrid biti otpušten, počeše već da zavijaju od smeha kada se
drvobrižnik sjuri ka Šumi, gde se maleni drveni čiča-gliša i izgubi među korenjem.
Kada je zvono prigušeno odjeknulo imanjem, Hari umota svoj krvlju umrljan crtež
drvobrižnika, i odjuri na Herbologiju, ruke umotane u Hermioninu maramicu, dok mu
je Melfojev podrugljiv smeh još uvek odzvanjao u ušima.
– Ako samo još jednom nazove Hagrida moronom... – zareža Hari.
– Hari, nemoj da tražiš kavgu s Melfojem. Ne zaboravi da je on sada asistent;
mogao bi da ti oteža život...
– Au, pitam se kako to izgleda imati težak život? – reče Hari sarkastično. Ron se
nasmeja, ali Hermiona se namršti. Zajedno protumaraše preko povrtnjaka. Činilo se
da nebo još uvek ne može da se odluči hoće li kiša pasti ili ne.
– Voleo bih da Hagrid požuri, i da se što pre vrati, to je sve – reče Hari tiho kad
su došli do staklenika. – I nemoj mi reći da je ona Truli-Daska bolji nastavnik! –
dodade on preteći.
– Nisam ni nameravala – mirno odgovori Hermiona.
– Jer ona nikada neće biti bolja od Hagrida – reče Hari odlučno, svestan da je
upravo prisustvovao primernom času Brige o magijskim stvorenjima, što mu je
izuzetno smetalo.
Vrata najbližeg staklenika se otvoriše i iz njega pohrliše neki četvrtaci, uključujući
i Džini.
– Zdravo – reče ona veselo prolazeći pored njih. Koji trenutak kasnije, iz
staklenika izađe i Luna Lavgud, zaostajući za ostatkom razreda, nosa zamazanog
zemljom, kose vezane u čvor navrh glave. Kada je spazila Harija, njene istaknute oči
uzbuđeno se izbečiše, i ona krenu pravo ka njemu. Mnogi iz Harijevog razreda
radoznalo se okrenuše da posmatraju njihov susret. Luna duboko udahnu i, bez ikakvog
prvobitnog pozdrava, reče: – Verujem da se Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati vratio, i
verujem ti da si se borio s njim i pobegao mu.
– Ovaj... u redu – reče Hari nezgrapno. Luna je nosila nešto što je ličilo na par
narandžastih rotkvica umesto minđuša, što su, čini se, primetile Parvati i Lavander,
pošto su se smejale i upirale prstom u njene uši.
– Samo se smejte – reče Luna, povisivši glas, očigledno uverena da se Parvati i
Lavander smeju onome u šta ona veruje, a ne onome što je nosila na sebi – ali ljudi
nekada nisu verovali ni u brbljavog odličnjaka, ni u zgužvanorogog snorkaka!
– Pa, bili su u pravu, zar ne? – reče Hermiona nestrpljivo. – Brbljavi odličnjak i
zgužvanorogi snorkak i nisu postojali.
Luna joj uputi ubistven pogled i odjuri dalje, dok su joj se rotkvice mahnito klatile
u ušima. Parvati i Lavander više nisu bile jedine koje su zavijale od smeha.
– Je l’ bi mogla ubuduće da ne vređaš jedinu osobu koja mi veruje? – upita Hari
Hermionu kada su produžili na čas.
– O, za ime božje, možeš ti da nađeš i bolje od nje – reče Hermiona. – Džini mi je
ispričala sve o njoj. Čini se da veruje isključivo u stvari za koje ne postoji ni trunka
dokaza. Pa dobro, ništa drugo ne bih ni očekivala od nekoga čiji otac uređuje
Cepidlaku.
Hari pomisli na zlokobne krilate konje koje je video one noći kada su stigli na
Hogvorts, i kako je Luna rekla da ih i ona vidi. On klonu duhom. Da li ga je lagala?
Ali pre nego što je stigao još malo da razmisli o tome, priđe mu Erni Makmilan.
– Poteru, hoću da znaš – reče on glasnim prodornim glasom – da te ne podržavaju
samo čudaci. Ja ti lično verujem sto posto. Moja porodica je oduvek čvrsto
podržavala Dambldora, baš kao i ja.
– Ovaj... mnogo ti hvala, Erni – reče Hari, zatečen ali srećan. Iako je Erni umeo da
bude pompezan u ovakvim prilikama, Hari je i te kako cenio glas poverenja od nekoga
na čijim ušima ne landaraju rotkvice. Ernijeve reči su svakako zbrisale osmeh s lica
Lavander Braun, a kada se okrenuo da se obrati Ronu i Hermioni, Hari primeti
Šejmusov izraz lica, istovremeno prkosan i zbunjen.
Nimalo iznenađujuće, profesorka Mladica je započela čas predavanjem o značaju
O.Č.N.-a. Hari je priželjkivao da nastavnici već jednom prestanu s time. Počinjao je
da oseća nervozu u dubini stomaka svaki put kada bi se setio koliko domaćih zadataka
ima da uradi, što se dramatično pogoršalo kada im je profesorka Mladica na samom
kraju časa zadala da napišu još jedan sastav. Umorni, vonjajući na zmajevu balegu,
omiljeno đubrivo profesorke Mladice, grifindorci se sjatiše ka zamku sat i po kasnije
ne razgovarajući previše međusobno. Bio je to još jedan dugačak dan.
Pošto je Hari umirao od gladi, a u pet mu je počinjao prvi kazneni čas kod
Ambridžove, on se zaputi pravo na užinu, ne ostavljajući torbu u grifindorsku kulu,
kako bi mogao dobro da se najede pre nego što se suoči s onim što ga čeka. Međutim,
jedva da je stigao do ulaza u Veliku salu kada jak i ljutit glas povika: – Ej, Poteru! –
Šta je sad? – promrmlja on iznureno, okrenuvši se ka Anđelini Džonson, koja je
delovala veoma besno.
– Reći ću ti šta je sad – reče ona, dojurivši pravo do njega, i iz sve snage ga
bocnu prstom u grudi. – Kako to da si se uvalio u kaznenu nastavu u petak u pet sati
popodne?
– Šta? – upita Hari. – Zašto... a, da, konkurs za Čuvara!
– Sada si se setio! – zareža Anđelina. – Zar ti nisam rekla da hoću da konkurs
održimo pred celim timom, i pronađemo nekoga koji bi se uklapao sa svima? Zar ti
nisam rekla da sam posebno zato rezervisala teren za kvidič? A sada si ti odlučio da
se ne pojaviš!
– Nisam ja odlučio da se ne pojavim! – reče Hari, pogođen nepravednošću njenih
reči. – Zaradio sam kaznenu nastavu od one Ambridžove, samo zato što sam rekao
istinu o Znaš-Već-Kome.
– Pa, možeš da odeš sada pravo kod nje i pitaš je da te pusti u petak – reče
Anđelina žustro – i ne tiče me se kako ćeš to da izvedeš. Što se mene tiče, reci joj da
je Znaš-Već-Ko samo plod tvoje mašte, ali nemoj da nisi došao!
Ona se besno udalji.
– Znate šta? – reče Hari Ronu i Hermioni kada su ušli u Veliku salu. – Mislim da
bi trebalo da proverimo s trenerom tima Padlmor junajted da li je Oliver Drvce
možda poginuo tokom nekog treninga, jer mi se čini da nam se njegov duh javlja kroz
Anđelinu.
– Šta misliš, koje su šanse da će te Ambridžova pustiti u petak? – upita Ron
skeptično dok su sedali za grifindorski sto.
– Manje od nule – reče Hari smrknuto, ubacujući jagnjeće kotlete na tanjir i stade
da jede. – Mada, bolje da je pitam, zar ne? Ponudiću da odradim još dva dodatna
kaznena časa umesto tog jednog ili nešto slično, nemam pojma šta... – on proguta
zalogaj pečenog krompira i dodade: – Nadam se da me neće predugo zadržati večeras.
Shvataš li da moramo da napišemo tri sastava, da vežbamo Nestajuće čini za Mek
Gonagalovu, smislimo kontračin za Flitvika, završimo crtež drvobrižnika i počnemo
da pišemo onaj glupi dnevnik snova za Trelonijevu?
Ron zahropta i iz nekog razloga se zagleda u tavanicu.
– A čini se da će i kiša.
– Kakve to veze ima s našim domaćim zadacima? – upita Hermiona, podigavši
obrve.
– Nikakve – odgovori Ron kao iz topa, dok su mu uši crvenele.
U pet do pet Hari se pozdravi s drugo dvoje i zaputi se ka kancelariji Ambridžove
na trećem spratu. Kada je pokucao na vrata, ona mu ušećerenim glasom odgovori:
„Izvoli.“ On oprezno uđe unutra, osvrćući se oko sebe.
Bio je u ovoj kancelariji za boravka njena tri prethodna stanara. U doba kada je
Gilderoj Lokhart živeo ovde ona je bila prepuna njegovih nasmejanih portreta. Kada
se Lupin uselio u nju, bilo je lako moguće da u njoj naletite na neko fascinantno
mračno stvorenje u kavezu ili akvarijumu. U doba lažnog Ćudljivka bila je pretrpana
raznim instrumentima i predmetima za otkrivanje nedela i skrivenih stvari.
Sada je, međutim, bila potpuno neprepoznatljiva. Sve površine bile su prekrivene
čipkastim prekrivačima i miljeima. Bilo je tu nekoliko vaza s podmetačima, u kojim je
stajalo uvelo cveće, a na jednom zidu je stajala zbirka ukrasnih tanjira, svaki ukrašen
velikim šarenim mačetom, a svako od njih je imalo drugačiju mašnicu oko vrata. Bili
su toliko odvratni da je Hari gledao u njih kao opčinjen, sve dok profesorka Ambridž
ponovo ne progovori.
– Dobro veče, gospodine Poter.
Hari se trže i osvrnu oko sebe. Isprva je nije zapazio, jer je nosila groznu odoru na
cvetiće, koja se i suviše dobro slagala sa stolnjakom na stolu iza nje.
– ’Bro veče, profesorka Ambridž – reče Hari kruto.
– Pa, sedi – reče ona, pokazujući ka malenom stočiću prekrivenom čipkom, kome
je upravo privukla stolicu s ravnim naslonom. Na stolu je stajao prazan list
pergamenta, očigledno čekajući na njega.
– Ovaj... – poče on, ne pomerivši se s mesta. – Profesorka Ambridž. Ovaj... pre
nego što počnemo, ja... hteo bih da vas zamolim za... za uslugu.
Njene izbuljene oči se suziše.
– O, da?
– Pa, ja... ja sam u grifindorskom kvidičkom timu. Trebalo bi da budem na
konkursu za prijem novog Čuvara u pet sati u petak, pa sam se... pa sam se pitao da li
bih mogao te večeri da preskočim kaznenu nastavu i da je... da je odradim neke druge
večeri, umesto tada...
I pre nego što je dovršio rečenicu, znao je da je sve uzalud.
– O, ne – reče Ambridžova, smešeći se toliko široko kao da je upravo progutala
izuzetno sočnu muvu. – O, ne, ne, ne. Ovo je tvoja kazna zato što si širio zle i opake
priče, kako bi skrenuo pažnju na sebe, gospodine Poteru, a kazna se svakako ne može
menjati kako bi se udovoljilo krivcu. Ne, doći ćeš ovde sutra u pet sati, i narednog
dana, i u petak takođe, da odradiš svoju kaznenu nastavu po planu. Mislim da je čak i
dobra stvar to što propuštaš nešto što stvarno želiš da radiš. To bi trebalo da ti naglasi
lekciju koju pokušavam da ti dam.
On oseti kako mu krv navire u glavu, i začu bubnjanje u ušima. Znači, on širi zle i
opake priče, kako bi skrenuo pažnju na sebe, je li?
Ona ga je posmatrala, glave neznatno nakrivljene u stranu, još uvek se široko
osmehujući, kao da tačno zna šta on misli, i čeka da vidi hoće li opet početi da viče.
Uz ogroman trud, Hari skrenu pogled s nje, spusti školsku torbu pored stolice i sede.
– Eto – reče Ambridžova slatkasto – već uspevamo bolje da kontrolišemo
temperament, zar ne? A sada ćeš da mi ispisuješ neke rečenice, gospodine Poter. Ne,
ne svojim perom – dodade, kada se Hari sagnuo da otvori torbu. – Koristićeš jedno
moje posebno pero. Izvoli.
Ona mu dodade dugačko, tanko crno pero s neuobičajeno oštrim vrhom.
– Hoću da napišeš: Neću više da lažem – reče mu ona nežno.
– Koliko puta? – upita Hari, uverljivo odglumivši ljubaznost.
– Oh, koliko god puta bude bilo potrebno, dok se poruka ne ureže – reče
Ambridžova cakanim glasom. – Hajde, počni.
Ona ode do stola, sede za njega i nagnu se nad gomilu pergamenata koji su ličili na
sastave koje je trebalo da oceni. Hari pridiže oštro crno pero, a zatim shvati šta
nedostaje.
– Niste mi dali nikakvo mastilo – reče.
– Oh, mastilo ti neće trebati – reče profesorka Ambridž, s tanušnim prizvukom
smeha u glasu.
Hari prisloni vrh pera na pergament i napisa: Neću više da lažem.
On gotovo izgubi dah od bola. Reči se pojaviše na pergamentu, ispisane, kako se
činilo, sjajnim crvenim mastilom. Istovremeno, reči su se pojavile i na nadlanici
Harijeve desne šake, urezane u njegovu kožu kao da ih je ispisao skalpelom – ali dok
je gledao u sjajnu posekotinu, koža ponovo zaceli, ostavivši mesto gde su slova bila
ispisana malo crvenijim nego pre, ali potpuno glatkim.
Hari se osvrnu ka Ambridžovoj. Ona ga je pomno posmatrala, izvivši svoja široka
žablja usta u osmeh.
– Izvoli?
– Ništa – reče Hari tiho.
On spusti pogled nazad na pergament, ponovo položi pero na njega, ispisa: Neću
više da lažem, i opet oseti oštar bol na poleđini šake. Reči se i ovaj put urezaše u
njegovu kožu, i opet zaceliše, nekoliko sekundi kasnije.
I tako se nastavi. Hari je stalno iznova ispisivao reči po pergamentu ali, kako je
ubrzo shvatio, ne mastilom, već sopstvenom krvlju. Svaki put reči bi mu se usecale na
poleđinu šake, potom bi zacelile, i ponovo se pojavile sledeći put kada bi prešao
perom po pergamentu.
Na prozore kancelarije spuštala se tmina. Hari nije pitao kada će mu biti
dozvoljeno da prestane. Nije čak ni pogledao na sat. Znao je da ga ona posmatra,
tražeći neki znak slabosti, a on nije nameravao da ispolji nijedan, makar morao da
sedi ovde cele noći, rasecajući sopstvenu ruku ovim perom...
– Dođi ovamo – reče ona, posle, kako mu se činilo, nekoliko sati.
On ustade. Šaka ga je bolno pekla. Kada je spustio pogled na nju, video je da je
rana zacelila, ali da mu je koža na tom mestu crvena i upaljena.
– Šaku – reče ona.
On je ispruži. Ona je uze u ruku. Hari prikri drhtaj kada ga je dodirnula svojim
debelim, kratkim prstima na kojima je nosila mnoštvo ružnog prstenja.
– C, c, c, čini se da još uvek nisam ostavila jak utisak – reče ona, smešeći se. –
Pa, moraćemo prosto da probamo opet, sutra uveče, zar ne? Možeš sada da ideš.
Hari napusti njenu kancelariju bez ijedne reči. Škola je bila potpuno pusta. Ponoć
je svakako prošla. On polako prođe hodnikom, a onda, kada je zašao za ćošak i bio
siguran da ne može da ga čuje, poče da trči.

* * *

Nije imao vremena da uvežba Nestajuće čini, nije zapisao nijedan san u svoj
dnevnik snova, nije završio crtež drvobrižnika, niti je napisao sastave. Sutradan ujutru
je preskočio doručak, kako bi naškrabao nekoliko izmišljenih snova za
Predskazivanje, njihov prvi čas, i bio je iznenađen što mu je Ron, razbarušene kose,
pravio društvo.
– Kako to da nisi završio domaći sinoć? – upita Hari, dok se Ron mahnito osvrtao
po dnevnom boravku, u potrazi za inspiracijom. Ron, koji je bio čvrsto usnuo kada se
Hari prošle noći vratio u spavaonicu, promrmlja kako je ’radio nešto drugo’, nagnut
nad pergamentom, a zatim naškraba nekoliko reči.
– To će poslužiti – reče on, zalupivši svoj dnevnik. – Napisao sam da sam sanjao
kako kupujem novi par cipela, to neće moći da protumači kao nešto sumanuto, zar ne?
Zajedno požuriše ka Severnom tornju.
– Nego, kako je bilo na kaznenoj nastavi kod Ambridžove? Šta te je terala da
radiš?
Hari je delić sekunde oklevao, a zatim reče: – Da ispisujem rečenice.
– Pa, to onda i nije bilo toliko loše, je li? – reče Ron.
– Jok – reče Hari.
– Hej – umalo da zaboravim – da li te je pustila u petak?
– Ne – uzvrati Hari.
Ron saosećajno frknu.
Za Harija je to bio još jedan užasan dan. Bio je jedan od najgorih na času
Preobražavanja, pošto uopšte nije uvežbao Nestajuće čini. Morao je da se odrekne
ručka da bi dovršio crtež drvobrižnika, dok su mu, u međuvremenu, profesorke Mek
Gonagal, Truli-Daska i Sinistra zadale još domaćih zadataka, koje nije imao šanse da
dovrši te večeri zbog drugog časa kaznene nastave kod Ambridžove. Povrh svega,
Anđelina Džonson ga je ponovo pronašla tokom večere i, čuvši da neće moći da
prisustvuje izboru za Čuvara u petak, rekla mu je da nije nimalo impresionirana
njegovim stavom, i da od igrača koji nameravaju da ostanu u timu očekuje da stavljaju
trening pre ostalih obaveza.
– Ali ja sam na kaznenoj nastavi! – povika Hari za njom, dok se udaljavala. –
Misliš da bih radije bio zatvoren u sobi s onom matorom žabom, umesto da igram
kvidič?
– Dobro je što samo moraš da ispisuješ redove – reče Hermiona tešeći ga, dok je
Hari sedao na klupu, i spuštao pogled ka svojoj piti bubrežnjači, koja mu više nije
delovala primamljivo. – Ipak, to i nije neka strašna kazna...
Hari zausti da kaže nešto, a zatim ipak zatvori usta i klimnu glavom. Nije bio
siguran zašto nije rekao Ronu i Hermioni šta se desilo u kabinetu Ambridžove: znao je
samo da ne želi da vidi njihove užasnute izraze lica. To bi celu stvar učinilo mnogo
gorom, i samim tim mu otežalo da se s njom suoči. Takođe je maglovito bio svestan da
je ovo nešto između njega i Ambridžove, njihov privatni sukob volje, i nije hteo da joj
priušti zadovoljstvo da čuje kako se on žali na nju.
– Ne mogu da verujem koliko domaćih zadataka imamo – reče Ron očajno.
– Pa, zašto ih nisi sinoć uradio? – upita ga Hermiona. – Gde si bio, uopšte?
– Bio sam... išlo mi se u šetnju – reče Ron nesigurno.
Hari je imao izrazit utisak da u tom trenutku nije jedini koji nešto krije.

* * *

Drugi čas kaznene nastave bio je podjednako loš kao i prvi. Koža na Harijevoj
nadlanici sve brže se nadraživala, te je vrlo brzo postala crvena i upaljena. Hariju se
činilo malo verovatnim da će još dugo uspevati uspešno da zarasta. Uskoro će
posekotine ostati urezane u njegovu ruku, pa će Ambridžova možda najzad biti
zadovoljna. Međutim, nije pustio ni krika, i od trenutka kada je zakoračio u kabinet pa
do trenutka kada ga je pustila, ponovo posle ponoći, nije rekao ništa izuzev „dobro
veče“ i „laku noć“.
Situacija s njegovim domaćim zadacima je pak bila očajna i, kada se vratio u
grifindorski dnevni boravak, nije otišao u krevet, iako je bio izmožden, već je otvorio
svoje knjige i počeo da piše referat o mesečevom kamenu za Snejpa. Bilo je već pola
dva kad ga je napokon završio. Znao je da je traljavo odradio posao, ali nije mogao
bolje. A ako ne bude imao šta da mu preda, verovatno će da zaradi kaznenu nastavu i
sa Snejpom. Zatim je na brzaka odgovorio na pitanja koja im je zadala profesorka
Mek Gonagal, skrpio par rečenica o pravilnom rukovanju drvobrižnicima za
profesorku Truli-Dasku, i oteturao do kreveta, na koji se sručio potpuno odeven povrh
prekrivača, i istog trena zaspao.

* * *

Četvrtak mu je protekao kao u izmaglici zbog umora. I Ron je delovao veoma
pospano, iako Hari nije shvatao zašto. Harijev treći čas kaznene nastave prošao je kao
i prethodna dva, osim što posle dva sata pisanja, reči Neću više da lažem nisu
izbledele sa Harijeve nadlanice, već su ostale izgrebane na njoj, a iz njih su curile
kapljice krvi. Zastoj u grebuckanju pera po pergamentu natera profesorku Ambridž da
podigne pogled.
– Ah – reče ona nežno, obilazeći oko radnog stola da bi i sama ispitala njegovu
šaku. – Dobro. To bi trebalo da ti služi kao podsetnik, zar ne? Završio si za večeras.
– Moram li da dođem i sutra? – upita Hari, pridigavši svoju školsku torbu levom
rukom, umesto žežućom desnicom.
– O, da – reče profesorka Ambridž, smešeći se široko kao i ranije. – Da, mislim
da bismo mogli da urežemo poruku dublje, uz još jedno veče rada.
Hari nikada nije ni pomišljao da na svetu postoji još neki nastavnik kojeg bi
mogao da mrzi više od Snejpa, ali dok je išao nazad ka grifindorskom tornju, morao je
sebi da prizna da je naišao na ozbiljnog kandidata. Ona je zla, pomisli on, dok se
penjao stepenicama ka sedmom spratu, ona je zla, izopačena, luda stara...
– Rone?
Stigao je do vrha stepenica, skrenuo desno i umalo naleteo na Rona, koji je čučao
iza statue Loklana Štrkljavog stežući metlu. On poskoči od iznenađenja kada vide
Harija, i pokuša da sakrije svoju novu Čistačicu 11 iza leđa.
– Šta to radiš?
– Ovaj... ništa. Šta ti radiš?
Hari se namršti na njega.
– Hajde, meni možeš da kažeš! Zašto se kriješ ovde?
– Ja... Krijem se od Freda i Džordža, ako već moraš da znaš – reče Ron. – Upravo
su prošli u pratnji gomile prvaka, kladim se da ponovo testiraju stvari na njima.
Mislim, znaš da to ne mogu više da rade u dnevnom boravku, zar ne, sada kad je
Hermiona stalno tamo.
Govorio je veoma brzo i grozničavo.
– Ali šta će ti metla, nisi valjda leteo? – upita ga Hari.
– Ja... pa... dobro, okej, reći ću ti, ali nemoj da se smeješ, važi? – reče Ron,
odbrambenim tonom, svakog trena postajući sve crveniji u licu. – Ja... mislio sam da
pokušam da konkurišem za grifindorskog Čuvara, sada kad imam pristojnu metlu. Eto.
Hajde sada. Smej se.
– Neću da se smejem – reče Hari. Ron trepnu. – To je sjajna ideja! Bilo bi stvarno
kul ako bi i ti ušao u tim! Nikada te nisam video da igraš na poziciji Čuvara, da li si
dobar?
– Nisam loš – reče Ron, kome je strašno laknulo kada je video Harijevu reakciju.
– Čarli, Fred i Džordž su me uvek terali da budem Čuvar kada bi trenirali tokom
raspusta.
– Znači, večeras si vežbao?
– Svako veče, još od utorka... mada, sasvim sam. Pokušavao sam da začaram
Kvaflove da sami lete ka meni, ali nije baš tako lako, i ne znam koliko bi mi to bilo od
koristi. – Ron je delovao nervozno i zabrinuto. – Fred i Džordž ima da umru od smeha
kada se pojavim na testiranju. Nisu prestali da me zafrkavaju otkako sam postao
asistent.
– Voleo bih da mogu da budem tamo – reče Hari ogorčeno kada su se zajedno
zaputili ka dnevnom boravku.
– Da, i ja... Hari, šta ti je to na ruci?
Hari, koji se upravo počešao po nosu slobodnom, desnom rukom, pokuša da je
sakrije, ali s istim uspehom kao što je Ron uspeo da sakrije Čistačicu.
– To je samo posekotina... nije to ništa... to je...
Ali Ron zgrabi Harija za podlakticu i privuče nadlanicu njegove ruke ka svojim
očima. Nastade tajac, tokom kojeg je Ron zurio u reči urezane u njegovu kožu, a onda,
zgađen, pusti Harija.
– Zar nisi rekao kako te samo tera da ispisuješ rečenice?
Hari je oklevao, ali naposletku, i Ron je bio iskren prema njemu, tako da mu on
ispriča sve o satima koje je provodio u kancelariji Ambridžove.
– Ta stara veštičara! – reče Ron revoltiranim šapatom, kada su se zaustavili ispred
Debele Dame, koja je mirno dremala naslonivši glavu uz svoj ram. – Ona je bolesna!
Idi kod Mek Gonagalove, reci joj!
– Ne – odmah uzvrati Hari. – Neću da joj pružim zadovoljstvo da zna koliko me je
pogodila.
– Pogodila? Ne smeš da joj dopustiš da se izvuče s ovim!
– Ne znam koliko Mek Gonagalova uopšte ima moć nad njom – reče Hari.
– Onda Dambldoru, reci Dambldoru!
– Ne – reče Hari odsečno.
– Zašto ne?
– On već ima dovoljno briga – reče Hari, ali to nije bio pravi razlog. Nije hteo da
ide kod Dambldora da traži pomoć jer Dambldor nije progovorio s njim još od juna.
– Pa, ja mislim da bi trebalo... – poče Ron, ali ga prekide Debela Dama, koja ih je
pospano posmatrala, a onda se obrecnula:
– Hoćete li da mi kažete lozinku, ili ću morati da ostanem budna celu noć čekajući
da vas dvojica završite razgovor?

* * *

Petak je osvanuo sumoran i vlažan, kao što je bio i ostatak nedelje. Iako je Hari
mahinalno bacio pogled ka stolu za osoblje kada je ušao u Veliku salu, nije se zaista
nadao da će videti Hagrida, i stoga istog trena usmeri misli na mnogo hitnije
probleme, kao što su ogromno brdo domaćih zadataka i pomisao na još jedan čas
kaznene nastave kod Ambridžove.
Dve stvari su tog dana održale Harija u životu. Jedna je bila pomisao da vikend
samo što nije. Drugo je bilo to da, koliko god njegov poslednji čas kaznene nastave
kod Ambridžove bude strašan, kroz njen prozor se u daljini vidi teren za kvidič, tako
da će uz malo sreće moći da vidi Rona kako konkuriše. Istina, bili su to slabašni zraci
svetlosti, ali Hari je bio zahvalan što uopšte ima išta što će mu razbiti tminu i crnilo u
kojem se trenutno nalazio. Nikada dotad nije proveo goru prvu nedelju polugođa na
Hogvortsu.
U pet popodne on zakuca na vrata kancelarije profesorke Ambridž poslednji put,
kako se iskreno nadao, i bi mu rečeno da uđe. Na stolu prekrivenom čipkom čekao ga
je prazan list pergamenta, a pored njega je ležalo šiljato crno pero.
– Znaš šta ti je činiti, gospodine Poter – reče Ambridžova, cakano mu se
smeškajući.
Hari uze pero i pogleda kroz prozor. Kada bi samo pomerio stolicu kojih par
centimetara udesno... pod izgovorom da privlači stolicu bliže stolu, uspeo je. Sada je
mogao u daljini da vidi grifindorski kvidički tim kako jezdi levo-desno po terenu, dok
je šest crnih silueta stajalo u podnožju tri visoke gol-stative, očigledno čekajući svoj
red da ga čuvaju. Na ovoj daljini bilo je nemoguće proceniti koji je od njih Ron.
Neću više da lažem, napisa Hari. Posekotina na njegovoj ruci ponovo se otvori i
poče nanovo da krvari.
Neću više da lažem. Posekotina se još dublje ureza, pekući i žežući.
Neću više da lažem. Krv poče da mu se sliva niz zglob.
Usudi se da baci još jedan pogled kroz prozor. Ko god da je sada branio golstative,
radio je to vrlo loše. Kejti Bel je dvaput postigla pogodak tokom nekoliko
sekundi koliko se Hari usudio da zadrži pogled. Nadajući se da taj Čuvar nije Ron, on
spusti pogled ka pergamentu koji je bio poprskan krvlju.
Neću više da lažem.
Neću više da lažem.
Podigao bi pogled kad god mu se učini da sme da rizikuje: kada bi čuo
grebuckanje pera Ambridžove po papiru, ili otvaranje fioke. Treća osoba koja je
konkurisala bila je prilično dobra, četvrta je bila očajna, peta je sjajno izbegla
Bladžerku, a zatim se spetljala oko lakog spasavanja lopte. Nebo se smrkavalo, i Hari
je sumnjao da će uopšte moći da vidi šestog i sedmog kandidata.
Neću više da lažem.
Neću više da lažem.
Pergament se sada sav sjajio od krvi koja mu je kapala s nadlanice, usplamtele od
bola. Kada je sledeći put podigao pogled, noć je već bila pala i teren za kvidič više
nije bio vidljiv.
– Hajde da vidimo da li si uspeo da shvatiš poruku – začu se nežni glas
Ambridžove pola sata kasnije.
Ona krenu ka njemu, ispruživši svoje kratke prste pune prstenja ka njegovoj ruci.
A onda, kada ga uhvati da ispita reči koje su mu sada bile svojski urezane u šaku, bol
dostiže usijanje, ali ne u njegovoj ruci, već u ožiljku na čelu. Istovremeno je imao
stvarno čudan osećaj u stomaku.
On istrže ruku iz njenog stiska i skoči na noge, zureći u nju. Ona mu uzvrati pogled,
a njena široka, otromboljena usta razvukoše se u osmeh.
– Da, boli, zar ne? – upita nežno.
Hari joj ne odgovori. Srce mu je lupalo strašno jako i brzo. Da li govori o
njegovoj ruci, ili zna šta je upravo osetio na čelu?
– Pa, mislim da sam postigla to što sam htela, gospodine Poter. Slobodan si.
On podiže svoju torbu i napusti sobu što je brže mogao.
Budi miran, reče samom sebi, dok je trčao uz stepenice. Smiri se, ne mora da
bude ono što misliš da jeste...
– Mimbulus mimbltonija! – prodahta on Debeloj Dami, koja se širom otvori ka
njemu.
Dočeka ga gromoglasna buka. Ron mu pritrča, s osmehom na licu, prosipajući
krem-pivo iz pehara koji je stezao u ruci po svojoj odori.
– Hari, uspeo sam, ušao sam, ja sam Čuvar!
– Šta? Oh... sjajno! – reče Hari, pokušavajući da se prirodno nasmeši, dok mu je
srce i dalje bubnjalo a ruka pulsirala i krvarila.
– Uzmi krem-pivo. – Ron mu gurnu bocu u ruku. – Ne mogu da verujem... gde je
Hermiona nestala?
– Eno je tamo – reče Fred, koji je takođe pio krem-pivo, i pokaza na fotelju kraj
ognjišta. U njoj je dremala Hermiona, dok joj se piće nesigurno klatilo u ruci.
– Pa, rekla je da joj je drago kada sam joj saopštio – reče Ron, pomalo snuždeno.
– Pusti je da spava – reče Džordž brzo. Tek nekoliko trenutaka kasnije Hari
primeti da gomila prvaka oko njih ima nedvosmislene znake da im je doskora curela
krv iz nosa.
– Dođi ovamo, Rone, da vidimo da li ti pristaju Drvcetove stare odore – pozva ga
Kejti Bel – možemo da skinemo njegovo ime i stavimo tvoje...
Dok se Ron udaljavao, Anđelina brzim korakom priđe Hariju.
– Izvini ako sam ranije bila malo osorna prema tebi, Poteru – reče ona naglo. –
Znaš, ovo rukovođenje timom strašno je stresna rabota. Sve više mi se čini da sam
ranije bila malo prestroga prema Drvcetu. – Posmatrala je Rona preko ruba svog
pehara, neznatno namrštena.
– Čuj, znam da ti je on najbolji ortak, ali nije baš sjajan – reče ona nabusito. –
Mada mislim da će uz malo treniranja biti sasvim dobar. Potiče iz porodice sjajnih
igrača kvidiča. Iskreno rečeno, računam da će se ispostaviti da ima više talenta no što
je danas pokazao. Viki Frobišer i Džefri Huper su večeras leteli bolje od njega, ali
Huper je prava pekmeza, uvek kuka zbog nečega, a Viki je član raznoraznih klubova i
udruženja. Sama je priznala da će, ako joj se treninzi budu poklapali s Klubom čini,
radije izabrati čini. U svakom slučaju, imamo probni trening sutra u dva popodne, zato
se potrudi da ovoga puta budeš tamo. I učini mi uslugu, pomozi Ronu što više možeš,
važi? On klimnu glavom, i Anđelina odjuri nazad do Alisije Spinet. Hari se pomeri da
bi seo pored Hermione, koja se uz trzaj probudi kada on spusti svoju torbu.
– Oh, Hari, ti si... sjajno za Rona, zar ne? – reče ona sanjivo. – Ja sam samo mno...
mno... mnooogo umorna – zevnu ona. – Bila sam budna do jedan sat ujutru, pravila
sam još šešira. Nestaju kao ludi!
Pogledavši malo pažljivije, Hari primeti da su male vunene kape skrivene svuda
po sobi, kako bi nepažljivi kućni vilenjaci mogli da ih slučajno podignu sa zemlje.
– Sjajno – reče Hari rasejano. Ako nekome uskoro ne bude rekao šta mu se
dogodilo, ima da pukne. – Slušaj, Hermiona, upravo sam bio kod Ambridžove u
kancelariji i dodirnula me je po ruci...
Hermiona ga je pažljivo saslušala. Kada je Hari završio, ona polako reče. –
Brineš se da je Znaš-Već-Ko ne kontroliše kao što je kontrolisao Kvirela?
– Pa – reče Hari, spustivši glas – moguće je, zar ne?
– Pa, pretpostavljam – reče Hermiona, iako nije zvučala ubeđeno. – Ali ne
verujem da nju može zaposesti kao što je zaposeo Kvirela, hoću reći, sada je ponovo
stvarno živ, zar ne, ima svoje telo, nije mu potrebno da deli nečije tuđe. Mada,
pretpostavljam da bi mogao da je drži pod Kontrolišućom kletvom...
Hari je na trenutak posmatrao kako Fred, Džordž i Li Džordan žongliraju praznim
bocama krem-piva. Zatim Hermiona reče: – Ali kada te je prošle godine boleo ožiljak
niko te nije dodirivao, a i zar nije Dambldor rekao da to ima veze s tim kako se Znaš-
Već-Ko oseća u tom trenutku? Hoću reći, možda ovo nema nikakve veze s
Ambridžovom, možda je samo slučajnost da ti se to desilo dok si bio kod nje?
– Ona je zla – reče Hari odsečno. – Izopačena.
– Ona je užasna, istina je, ali... Hari, mislim da bi trebalo da kažeš Dambldoru da
te je boleo ožiljak.
Bio je to drugi put u roku od dva dana da Hariju savetuju da ode kod Dambldora,
ali on odgovori Hermioni isto što i Ronu.
– Neću da ga gnjavim time. Kao što si sama rekla, to nije ništa strašno. Boleo me
je tu i tamo celo leto... noćas je samo bilo malo gore, to je sve...
– Hari, sigurna sam da bi Dambldor želeo da ga gnjaviš s tim...
– Aha – reče Hari, pre nego što je stigao da se zaustavi – to je jedini deo mene
zbog kojeg se Dambldor brine, zar ne, moj ožiljak?
– Ne govori tako, to nije istina!
– Mislim da ću pisati Sirijusu, pa da vidim šta on misli o...
– Hari, ne možeš tako nešto da napišeš u pismu! – reče Hermiona, preplašeno. –
Zar se ne sećaš, Ćudljivko nam je rekao da pazimo šta pišemo! Ne možemo da
budemo sigurni da ne presreću sove!
– U redu, u redu, onda mu neću reći! – reče Hari iznervirano. Ustade iz fotelje. –
Idem u krevet. Ispričaj Ronu ovo umesto mene, hoćeš li?
– A, ne – reče Hermiona s olakšanjem – ako ti ideš, znači da mogu i ja da idem a
da ne deluje nepristojno. Skroz sam izmoždena, a hoću sutra da napravim još kapica.
Slušaj, možeš i ti da mi pomogneš ako hoćeš, stvarno je zabavno, sve sam bolja, sada
mogu da radim i šare i inicijale i raznorazne stvari.
Hari se zagleda u njeno lice, koje je sijalo od radosti, trudeći se da izgleda kao da
mu ta ponuda deluje i te kako primamljivo.
– Ovaj... ne, mislim da neću moći, hvala – reče on. – Ovaj... ne sutra. Imam gomilu
domaćih da uradim...
I on se uzvera uza stepenice ka muškoj spavaonici, ostavivši je malčice
razočaranu.