Hari Poter i Red Feniksa

26. Viđeno i nepredviđeno



Luna je nagovestila da ne zna kada će se Ritin intervju s Harijem pojaviti u
Cepidlaki jer njen otac očekuje jedan divan, dugačak članak o najnovijim
posmatranjima zgužvanorogih snorkaka – … a to će, naravno, biti vrlo važna priča,
tako da će intervju s Harijem možda morati da sačeka do sledećeg broja – rekla je
Luna. Hariju nije bilo lako da priča o noći Voldemorovog povratka. Rita je insistirala na
svakom sitnom detalju, a on joj je rekao sve čega se sećao, znajući da je to
jedinstvena prilika da kaže istinu svetu. Pitao se kako će ljudi reagovati na tu priču.
Pretpostavljao je da će učvrstiti mnoge u uverenju da je on potpuno poludeo,
verovatno i zbog toga što će se njegova priča pojaviti paralelno s totalnim
budalaštinama o zgužvanorogim snorkacima. Ali bekstvo Belatriks Lestrejndž i njenih
pajtaša Smrtoždera probudilo je u Hariju žarku želju da učini makar nešto, pa ako
uspe, uspe; ako ne...
– Jedva čekam da vidim šta Ambridžova misli o tvom pojavljivanju u javnosti –
reče Din vidno zadivljen, za večerom u ponedeljak uveče. Šejmus je, sedeći pored
Dina, tamanio velike količine piletine i pite sa šunkom, ali Hari je znao da i on sluša.
– Učinio si pravu stvar, Hari – reče Nevil, koji je sedeo preko puta njega. Bio je
prilično bled, ali nastavi ispod glasa: – Mora da ti je bilo... teško... da pričaš o tome...
zar ne?
– Da – promumla Hari – ali ljudi treba da znaju šta je sve Voldemor u stanju da
učini, zar ne?
– Tako je – reče Nevil, klimajući glavom – kao i njegovi Smrtožderi... ljudi treba
da znaju...
Nevil ne dovrši rečenicu i vrati se svom pečenom krompiru. Šejmus podiže
pogled, ali kad se srete s Harijevim, brzo se ponovo zagleda u tanjir. Posle nekog
vremena, Din, Šejmus i Nevil odoše u grifindorski boravak, dok Hari i Hermiona
ostadoše za stolom da sačekaju Rona, koji još nije stigao da večera zbog treninga
kvidiča.
Čo Čang uđe u salu sa svojom drugaricom Marijetom. Harijev stomak neprijatno
zakrča, ali ona i ne pogleda ka grifindorskom stolu, već sede okrenuvši mu leđa.
– Oh, zaboravila sam da te pitam – reče Hermiona vedro, poglédajući ka
rejvenkloovskom stolu – kako je prošao tvoj sastanak sa Čo? Zašto si se tako rano
vratio?
– Ovaj... pa, bilo je... – reče Hari, privlačeći sebi porciju kolača od rabarbare da
uzme repete – totalni fijasko, kad već pitaš.
I ispriča joj šta se desilo u čajdžinici Madam Padifut.
– ... i onda – završi on priču nekoliko minuta kasnije, kad je nestao i poslednji
komadić kolača – ona skoči, znaš, kaže mi: ’Vidimo se, Hari’, i izjuri napolje! – On
spusti kašiku i pogleda u Hermionu. – Mislim, o čemu se tu uopšte radi? Šta joj bi?
Hermiona pogleda u Čoin potiljak i uzdahnu.
– O, Hari – reče ona tužno. – Pa, žao mi je, ali stvarno si bio pomalo netaktičan.
– Ja, netaktičan? – reče Hari besno. – U jednom trenutku nam je bilo baš lepo, a
već sledećeg mi je ispričala da ju je Rodžer Dejvis pozvao da izađe s njim, i kako je
imala običaj da ide u tu glupu čajdžinicu sa Sedrikom, da se ljubaka s njim... šta je
trebalo da uradim kad sam to čuo?
– Pa, vidiš – reče Hermiona, strpljivim tonom osobe koja nekom preterano
osetljivom klinji objašnjava da su jedan i jedan dva – nije trebalo da joj usred
sastanka kažeš kako treba da se nađeš sa mnom.
– Ali – prosikta Hari – ali... ti si mi rekla da se nađemo u podne i da nju povedem.
Kako to da učinim a da joj ne kažem?
– Trebalo je da joj kažeš na drukčiji način – reče Hermiona, i dalje s izluđujućom
strpljivošću. – Trebalo je da joj kažeš kako te stvarno nervira, ali da sam te ja
gnjavila dok mi nisi obećao da ćeš doći do Tri metle, mada ti se ne ide, već bi radije
proveo ceo dan s njom ali, nažalost, misliš da bi stvarno trebalo da se nađeš sa mnom
i da je moliš, lepo je moliš, da pođe s tobom jer se nadaš da ćeš tako moći brže da se
izvučeš odatle. Bilo bi dobro i da si spomenuo kako misliš da sam baš ružna – dodade
Hermiona naknadno.
– Ali ne mislim da si ružna – reče Hari zbunjeno.
Hermiona se nasmeja.
– Hari, gori si od Rona... pa dobro, od njega nisi – uzdahnu ona, jer baš tad Ron
trupkajući ulete u salu, umrljan blatom, delujući stvarno mrzovoljno. – Vidi... rastužio
si Čo kad si spomenuo da ćeš da se vidiš sa mnom, pa je pokušala da te napravi
ljubomornim. To je bio njen način da otkrije koliko joj se sviđaš.
– Zar je to radila? – reče Hari, kad Ron pade na klupu preko puta njih i privuče
sve poslužavnike na vidiku ka sebi. – Zar ne bi bilo lakše da me je prosto pitala da li
mi se sviđa više nego ti?
– Devojke ne postavljaju takva pitanja – reče Hermiona.
– Pa, trebalo bi! – reče Hari silovito. – Onda bih joj jednostavno rekao da mi se
sviđa, i ne bi morala ponovo da se prenemaže zbog Sedrikove smrti!
– Ne kažem da je to što je učinila bilo razumno – reče Hermiona, kad im se
pridružila Džini, blatnjava kao i Ron, i isto toliko mrzovoljna. – Samo pokušavam da
ti razjasnim kako se ona tada osećala.
– Mogla bi da napišeš knjigu – reče Ron Hermioni dok je seckao krompiriće – u
kojoj bi prevela sve ludosti koje devojke čine, kako bi dečaci lakše mogli da ih
razumeju.
– Da – reče Hari grozničavo, osvrćući se ka rejvenkloovskom stolu. Čo je upravo
ustala i, ni dalje ga ne gledajući, izašla iz Velike sale. Pomalo potišten, on ponovo
pogleda u Rona i Džini. – Pa, kako je bilo na treningu kvidiča?
– Prava noćna mora – reče Ron ogorčenim glasom.
– Ma daj – odbrusi Hermiona, pogledavši u Džini. – Sigurna sam da nije bilo
toliko...
– Jeste, bilo je – reče Džini. – Baš je bilo grozno. Anđelina je skoro zaplakala
pred sam kraj treninga.
Posle večere, Ron i Džini odoše da se okupaju, a Hari i Hermiona se vratiše u
prepun grifindorski boravak i prionuše na svoju uobičajenu gomilu domaćih zadataka.
Hari se već pola sata borio s novom zvezdanom mapom za čas Astronomije, kada se
pojaviše Fred i Džordž.
– Ron i Džini nisu tu? – upita Fred, gledajući naokolo dok je privlačio stolicu, a
kad Hari odmahnu glavom, on reče: – Dobro je. Posmatrali smo ih kako vežbaju.
Razoriće ih. Bez nas trojice su skroz propali.
– Ma daj, Džini i nije toliko loša – reče Džordž iskreno, sedajući do Freda –
zapravo, ne znam otkud je toliko dobra kad joj nikad nismo dozvoljavali da igra s
nama.
– Provaljivala vam je u baštensku šupu još od svoje šeste godine, i naizmenično
vam uzimala metle kada ne biste gledali – reče Hermiona iza svoje opasno nakrivljene
hrpe knjiga o drevnim runama.
– Oh – reče Džordž, blago impresioniran. – Pa... to sve objašnjava.
– Da li je Ron uspeo da spasi neki gol? – upita Hermiona, izvirujući iza Magičnih
hijeroglifa i logograma.
– Pa, može on to, kad misli da ga niko ne gleda – reče Fred, prevrnuvši očima. –
Samo treba da zamolimo sve navijače da mu okrenu leđa i međusobno porazgovaraju
svaki put kada Kvafl krene ka njegovim gol-stativama u subotu.
On ponovo ustade i nervozno priđe prozoru, zagledavši se u mračno školsko
zemljište.
– Znaš, kvidič je bio jedina stvar zbog koje je vredelo ostati ovde.
Hermiona ga strogo pogleda.
– Približavaju vam se ispiti!
– Već smo ti rekli, uopšte se ne uzbuđujemo zbog O.I.Č.T.-a – reče Fred. –
Zabušantske bombonjere su spremne za prodaju, napokon smo otkrili kako da se
otarasimo onih čireva; par kapi esencije murtlapa ih sasvim lepo otklanja, Li nas je
uputio na to.
Džordž jako zevnu i neutešno se zagleda u oblačno noćno nebo.
– Ne znam da li uopšte želim da gledam ovu utakmicu. Ako nas Zaharije Smit
pobedi, moraću da se ubijem.
– Bolje njega da ubiješ – reče Fred odlučno.
– To je problem kod kvidiča – reče Hermiona odsutno, ponovo se udubivši u
prevode runa – što stvara svu tu zlu krv i tenziju između kuća.
Ona potraži svoj primerak Spelmanovog bukvara, i uhvati Freda, Džordža i
Harija kako zure u nju, s prezirom i nevericom.
– Pa, istina je! – reče ona nestrpljivo. – To je samo igra, zar ne?
– Hermiona – reče Hari, vrteći glavom – dobro si upućena u osećanja i slične
stvari, ali stvarno pojma nemaš o kvidiču.
– Možda i nemam – reče ona smrknuto, vraćajući se prevodu – ali moja sreća bar
ne zavisi od Ronove sposobnosti da odbrani golove.
I mada bi Hari radije skočio s astronomskog tornja nego da joj to prizna, do
početka utakmice sledeće subote platio bi ko zna koliko galeona, samo da ni sâm ne
mari za kvidič.
Najbolje što bi se moglo reći o tom meču jeste da je bio kratak. Grifindorski
navijači morali su da istrpe samo dvadeset dva minuta agonije. Teško je reći šta je
bilo najgore: Hari je mislio da je to mrtva trka između Ronovog četrnaestog
primljenog gola, Sloperovog neuspelog pokušaja da pogodi Bladžerku, kad je umesto
nje palicom udario Anđelinu po nosu, i Kirkovog vriska dok je padao s metle kad se
Zaharije Smit ustremio ka njemu noseći Kvafl. Bilo je čudo što je Grifindor izgubio
samo s deset poena razlike: Džini je uspela da ščepa Skrivalicu pravo ispred nosa
haflpafovskog Tragača Samerbija, tako da je konačan rezultat bio dvesta četrdeset
prema dvesta trideset.
– Dobro si je uhvatila – reče Hari Džini u dnevnom boravku, gde je atmosfera bila
kao na veoma žalosnom sprovodu.
– Imala sam sreće – slegnu ona ramenima. – Nije bila neka brza Skrivalica, a
Samerbi je prehlađen, pa je kinuo, zatvorivši oči baš u pogrešnom trenutku. Ali kad se
ti vratiš u tim...
– Džini, imam doživotnu zabranu.
– Zabranjeno ti je samo dok je Ambridžova u školi – ispravi ga Džini. – To je
velika razlika. Svejedno, kada se budeš vratio, mislim da ću probati da budem Gonič.
Anđelina i Alisija odlaze iduće godine, a ja u svakom slučaju više volim da dajem
golove nego da budem Tragač.
Hari pogleda ka Ronu, koji se skupio u ćošku, zureći u svoja kolena i stežući u
ruci bocu krem-piva.
– Anđelina mu i dalje ne dozvoljava da se povuče – reče Džini, kao da čita
Harijeve misli. – Zna, kaže, da je talentovan.
Hariju se sviđalo što Anđelina ima toliko vere u Rona, ali ujedno je mislio da bi
bilo uviđavnije dozvoliti mu da izađe iz tima. Ron je ponovo napustio teren, praćen
bučnim horom sliterinaca, sada favorita za osvajanje Kvidičkog kupa, koji su s
velikim guštom pevali „Vizli je naš car“.
Fred i Džordž se došetaše do Harija.
– Nemam više srca ni da mu se rugam – reče Fred, gledajući u Ronovu snuždenu
figuru. – Mada... kada je primio četrnaesti gol...
On stade besomučno da maše rukama, kao da pliva kerećim stilom.
– ... pa, da sačuvam tu imitaciju za žurke, a?
Ron se ubrzo posle toga odvuče u krevet. Poštujući njegova osećanja, Hari malo
sačeka pre nego što se i sâm popeo u spavaonicu, kako bi Ron mogao da se pravi da
spava, ukoliko želi. I zaista, kada je Hari najzad ušao u sobu, Ron je hrkao malčice
preglasno da bi bio sasvim uverljiv.
Hari se uvuče u krevet razmišljajući o utakmici. Bilo je neizmerno frustrirajuće
posmatrati ga s tribina. Bio je stvarno impresioniran Džininom igrom, ali znao je da bi
on, da je igrao, i ranije uhvatio Skrivalicu... u jednom trenu je lebdela blizu Kirkovog
članka. Da nije oklevala, Džini je mogla ranije da je zgrabi i obezbedi pobedu
Grifindora.
Ambridžova je sedela nekoliko redova ispod Harija i Hermione. Jednom ili
dvaput se onako zdepasto okrenula na svom sedištu da bi ga pogledala, i razvukla
svoja žablja usta u nešto nalik na trijumfalni osmeh. Pri pomisli na to obuze ga gnev
dok je ležao u tami. Posle nekoliko minuta, međutim, seti se da treba da se oslobodi
emocija pre spavanja, kao što mu je Snejp savetovao na kraju svakog časa
Oklumencije.
Pokušavao je da to učini na trenutak, ali je pomisao na Snejpa, posle svih sećanja
na Ambridžovu, samo pojačala njegov osećaj mračne zlovolje, i on se i protiv svoje
volje usredsredio na pomisao koliko ih oboje mrzi. Polako, Ronovo hrkanje zamre i
zameni ga duboko sneno disanje. Hariju je trebalo mnogo duže da zaspi. Telo mu je
bilo umorno, ali mu je trebalo mnogo vremena da isključi mozak.
Sanjao je da Nevil i profesorka Mladica igraju valcer u Sobi po potrebi, a
profesorka Mek Gonagal svira gajde. Neko vreme ih je radosno posmatrao, a onda je
odlučio da krene i potraži ostale članove DA.
Ali kada je napustio tu prostoriju, umesto tapiserije s Barnabasom Blesavim,
spazio je plamteću baklju u niši na kamenom zidu. Lagano je okrenuo glavu nalevo.
Tamo, na udaljenom kraju hodnika bez prozora, bila su obična crna vrata.
Pošao je ka njima, osećajući kako njegovo uzbuđenje raste. Imao je neverovatno
čudan osećaj da će ovoga puta konačno imati sreće i da će smisliti neki način da ih
otvori... bio je na stopu od njih kada, uz radostan trzaj, primeti da se s njihove desne
strane nazire blistava traka bledoplave svetlosti... vrata su bila odškrinuta... on ispruži
ruku da ih gurne i otvori i...
Ron zahrka tako snažno i grubo da se Hari odmah probudi, ispruživši ruke pred
sobom u tami, pokušavajući da otvori vrata koja su bila na stotine kilometara daleko.
S izmešanim osećanjima razočaranja i krivice, on pusti da mu ruka padne kraj tela.
Znao je da nije trebalo da vidi ta vrata, ali je istovremeno bio toliko obuzet
radoznalošću da sazna šta se iza njih nalazi, da se pomalo ljutnuo na Rona... samo da
je sačekao još koji minut s tim svojim hrkanjem.

* * *

U ponedeljak su stigli u Veliku salu na doručak u isto vreme kad i sovina pošta.
Hermiona više nije bila jedina koja je željno iščekivala Dnevni prorok: gotovo svi su
žudeli da saznaju novosti o odbeglim Smrtožderima koji su, uprkos mnogim
izveštajima da su primećeni, još uvek bili na slobodi. Dala je knut sovi koja joj ga je
uručila i žustro otvorila novine dok se Hari služio sokom od pomorandže. Pošto je on
dobio samo jedno pismo tokom cele godine, kada je prva sova uz tup udarac sletela
pred njega bio je siguran da je pogrešila.
– Ko ti treba? – upita je, bezvoljno odmakavši sok od njenog kljuna, nagnuvši se
da vidi ime i adresu primaoca:

Hari Poter
Velika sala
Hogvortska škola

Namrštivši se, on krete da uzme pismo od sove, ali pre nego što je stigao to da
učini, još tri, četiri, pet sova slete pored nje, boreći se za mesto, upadajući u puter i
obarajući so, dok je svaka pokušavala da mu prva uruči svoje pismo.
– Šta se zbiva? – upita Ron zapanjeno kad se ceo grifindorski sto okrenu da ih
posmatra, a još sedam sova slete među one prve, kričeći, hukćući i klepećući krilima.
– Hari! – reče Hermiona bez daha, gurnuvši ruke u gomilu perja, izvlačeći
kreštavu sovu s dugim, cilindričnim paketom: – Mislim da znam šta to znači – otvori
najpre ovaj!
Hari otcepi vrh smeđeg omota. Iz njega ispade tesno uvijen martovski broj
Cepidlake. On ga odmota i spazi svoje lice kako se nevino ceri s naslovne strane.
Preko slike, velikim crvenim slovima, bilo je ispisano:

HARI POTER NAPOKON PROGOVORIO:
ISTINA O ONOME KOJI SE NE SME IMENOVATI
I O NOĆI U KOJOJ SAM PRISUSTVOVAO NJEGOVOM POVRATKU

– Baš je dobro, zar ne? – reče Luna koja se zaneseno dotetura do grifindorskog
stola i zgura se na klupu između Freda i Rona. – Juče je izašlo. Zamolila sam tatu da ti
pošalje besplatan primerak. Pretpostavljam da su ovo – reče ona, pokazujući na
skupinu sova koje su se i dalje komešale po stolu ispred Harija – pisma čitalaca.
– To sam i ja pomislila – reče Hermiona živahno. – Hari, da li bi ti smetalo ako
bismo...?
– Samo izvolite – reče Hari, zadubljen u misli.
Ron i Hermiona odmah stadoše da cepaju koverte.
– Ovo je od tipa koji misli da si potpuno skrenuo – reče Ron, gledajući u svoje
pismo. – Pa dobro...
– Ova žena ti preporučuje da se podvrgneš dugotrajnoj terapiji Šok-činima u Sent
Mungu – reče Hermiona, delujući razočarano dok je gužvala drugo pismo.
– Ovo mi, doduše, zvuči okej – reče Hari polako, iščitavajući dugačko pismo od
veštice iz Pejslija. – Hej, ova kaže da mi veruje!
– Ovaj se dvoumi – reče Fred, koji im se oduševljeno priključio u otvaranju
pisama.
– Kaže da mu ne deluješ kao luda osoba, ali zaista ne želi da poveruje da se Znaš-
Već-Ko vratio, pa sad ne zna šta da misli. Boga mu, koje arčenje pergamenta.
– Evo još jednog kog si ubedio, Hari! – reče Hermiona uzbuđeno. – Pošto sam
pročitao tvoju priču, prisiljen sam da zaključim da se Dnevni prorok nije pošteno
poneo prema tebi... iako ne želim da poverujem da se Onaj Koji Se Ne Sme
Imenovati vratio, prisiljen sam da prihvatim da govoriš istinu... O, pa to je divno!
– Još jedan koji smatra da si prolupao – reče Ron, bacajući zgužvano pismo preko
svog ramena – ... ali ova ovde kaže da si je preobratio, i sada misli da si pravi junak –
stavila je i svoju fotografiju... opa!
– Šta se to ovde zbiva – reče lažno sladak, devojački glasić.
Hari diže pogled, s rukama punim koverata. Profesorka Ambridž je stajala iza
Freda i Lune, odmeravajući svojim izbuljenim žabljim očima gungulu sova i pisama
na stolu ispred Harija. Iza nje, on vide da ih mnogi učenici pomno posmatraju.
– Zašto ste dobili sva ta pisma, gospodine Poteru? – upita ona lagano.
– Zar je to zločin? – upita Fred glasno. – Primanje pošte?
– Pazite šta govorite, gospodine Vizli, ili ću morati da vam odredim kaznenu
nastavu – reče Ambridžova. – Dakle, gospodine Poteru?
Hari je oklevao, ali nije video kako bi mogao da zataška ono što je uradio. Bilo je
pitanje vremena kada će primerak Cepidlake privući pažnju Ambridžove.
– Ljudi su mi pisali povodom intervjua koji sam dao – reče Hari. – U vezi s onim
što mi se desilo prošlog juna.
Iz nekog razloga, dok je to izgovarao, pogledao je ka nastavničkom stolu. Hari je
imao čudan osećaj da ga je samo trenutak ranije Dambldor posmatrao, ali kada se
okrenuo ka direktoru, činilo se da je ovaj zaokupljen razgovorom s profesorom
Flitvikom.
– Intervju? – ponovi Ambridžova, glasom tanjim i povišenijim nego ikad. – Kako
to misliš?
– Pa ovako, reporterka mi je postavljala pitanja, a ja sam odgovarao – reče Hari.
– Evo...
I on joj baci primerak Cepidlake. Ona ga ščepa i zapilji se u naslovnu stranu.
Njeno bledo, gnjecavo lice ispuni se ružnim ljubičastim flekama.
– Kada si ovo uradio? – upita ona, s blagim drhtajem u glasu.
– Za vreme prošlog Hogsmidskog vikenda – reče Hari.
Ona ga pogleda, kipteći od gneva, tresući časopis u svojim kvrgavim prstima.
– Od sada pa nadalje nećete više ići u Hogsmid, gospodine Poteru – prošaputa
ona. – Kako se samo usuđujte... kako ste smeli... – Ona duboko udahnu. – Stalno sam
pokušavala da vas naučim da ne govorite laži. Ta poruka, očito, još nije doprla do
vas. Oduzimam pedeset poena Grifindoru, a vama sledi još jedna nedelja kaznene
nastave.
Ona produži dalje, čvrsto prislonivši Cepidlaku na grudi, praćena brojnim
znatiželjnim pogledima učenika.
Već u toku prepodneva, po celoj školi bili su izlepljeni ogromni natpisi
upozorenja, i to ne samo na oglasnim tablama već i po hodnicima i učionicama.

PO NAREĐENJU HOGVORTSKOG VELIKOG INKVIZITORA

Svaki učenik u čijem se posedu nađe časopis Cepidlaka biće izbačen iz škole.
Ovo je u skladu s Dekretom o obrazovanju broj dvadeset sedam.

Potpis:
Dolores Džejn Ambridž,
Veliki inkvizitor

Iz nekog razloga, Hermiona bi, kad god primeti neko od tih upozorenja, zasjala od
zadovoljstva.
– Što si toliko vesela? – upita je Hari.
– O, Hari, zar ne vidiš? – uzbuđeno će Hermiona. – Zabrana je jedino što može
naterati učenike na Hogvortsu da svi do jednog pročitaju tvoj intervju!
I čini se da je Hermiona bila potpuno u pravu. Do kraja dana, mada Hari nije
nigde po školi video ni traga Cepidlaki, svi su jedni drugima citirali taj intervju. Hari
ih je čuo kako šapuću o tome za vreme časova, dok ih je Hermiona obavestila da se i u
svakom separeu ženskih toaleta samo o tome priča, nakon što je banula u jedan od njih
pred početak časa Drevnih runa.
– Zatim su me opazile i, očito znajući da te znam, saletele su me pitanjima – reče
Hermiona Hariju sa sjajem u očima – i mislim da ti veruju, Hari, zaista, mislim da si
ih konačno ubedio!
Profesorka Ambridž je, u međuvremenu, vrebala po školi, nasumice zaustavljajući
učenike, zahtevajući da izvrnu džepove i otvore torbe: Hari je znao da traži primerke
Cepidlake, ali đaci su bili nekoliko koraka ispred nje. Strane koje su sadržale Harijev
intervju bile su začarane da liče na odlomke iz čitanki svima osim vlasniku časopisa,
ili bi magijom izbeleli stranice, sve dok ne bi ponovo poželeli da ih pročitaju. Uskoro
se činilo da su svi u školi pročitali intervju.
Nastavnicima je Dekretom o obrazovanju broj dvadeset šest bilo zabranjeno da
spominju intervju, ali oni su svejedno nalazili načine da izraze šta misle o tome.
Profesorka Mladica je nagradila Girifindor s dvadeset poena kada joj je Hari dodao
kanticu za polivanje biljaka. Sijajući od zadovoljstva, profesor Flitvik mu je na kraju
časa Čini tutnuo kutiju cijukavih miševa od šećera, rekao: – Psst! – a zatim odjurio.
Profesorka Treloni je pak histerično zajecala za vreme Predskazivanja i objavila
zapanjenom razredu i Ambridžovoj, kojoj to nije nimalo prijalo, da Hari ipak neće
prerano umreti, već će doživeti duboku starost, postati ministar magije i imati
dvanaestoro dece.
Ali Hari je bio najsrećniji kada ga je Čo sustigla dok je žurio na čas
Preobražavanja sledećeg dana. Pre nego što je i shvatio šta se desilo, njena ruka bila
je u njegovoj, i ona mu prodahta u uvo: – Izvini, strašno mi je žao. Onaj intervju je
tako hrabar... naterao me je da zaplačem.
Bilo mu je žao što je ona još i na to trošila suze, ali i drago što ponovo govore, a
još više se obradovao kad ga je hitro poljubila u obraz i ponovo odjurila. I
neverovatno, tek što je stigao do učionice za Preobražavanje, desi mu se nešto
podjednako lepo: Šejmus iskorači iz reda đaka i stade pred njega.
– Samo sam hteo da ti kažem – promumla on, piljeći u Harijevo levo koleno – da
ti verujem. Čak sam mojoj mami poslao jedan primerak časopisa.
Ako je išta moglo da upotpuni Harijevu sreću, bila je to reakcija Melfoja, Kreba i
Gojla. Video ih je kako se, pribijenih glava, nešto domunđavaju tog popodneva u
biblioteci. Bili su sa štrkljastim dečakom za kojeg im Hermiona šapnu da se zove
Teodor Not. Osvrnuše se ka Hariju dok je on pretraživao police tražeći knjigu koja mu
je bila potrebna za Delimično nestajanje: Gojl preteći zapucketa zglavcima pesnica, a
Melfoj šapnu Krebu nešto nesumnjivo zlobno. Hari je savršeno dobro znao zašto se
tako ponašaju: on je očeve svih njih označio kao Smrtoždere.
– A najbolja stvar je to – prošaputa Hermiona veselo kad su napustili biblioteku –
što ne smeju da ti protivreče, jer ne smeju da priznaju da su pročitali članak!
Kao vrhunac, Luna mu tokom večere reče da se nikada nijedan primerak
Cepidlake nije brže prodao od ovog.
– Tata doštampava tiraž! – reče ona Hariju, uzbuđeno izbečivši oči. – Ne može da
poveruje, kaže da su ljudi zainteresovaniji za ovo nego za zgužvanoroge snorkake!
Te noći je Hari bio junak u grifindorskom boravku. Fred i Džordž su namerno
bacili Uveličavajuće čini na naslovnu stranicu Cepidlake i okačili je na zid, tako da je
Harijeva džinovska glava zurila u okupljene đake, tu i tamo glasno progovorivši nešto
poput: – U MINISTARSTVU SU MORONI! – i – JEDI BALEGU, AMBRIDŽOVA! –
Hermioni to nije bilo mnogo zabavno. Rekla je da joj ometa koncentraciju, i na kraju
je ljutito otišla u krevet pre vremena. Hari je morao da prizna da mu taj poster posle
nekoliko sati nije više bio zabavan, pogotovu kada je čin koja govori počela da bledi,
te je samo vikala nepovezane reči poput „BALEGA“ i „AMBRIDŽOVA“, sve češće i
sve tanjim glasom. Zapravo, od toga je zabolela glava, a ožiljak ponovo poče
neprijatno da ga pecka. Uz razočarane povike gomile koja je sedela oko njega, moleći
ga da po ko zna koji put ponovo prepriča svoj intervju, on im objavi da i sâm mora
ranije u krevet.
Spavaonica je bila prazna kada je stigao u nju. Na trenutak je prislonio glavu uz
hladno staklo prozora pored kreveta. Smirivalo mu je bol u ožiljku. Zatim se svuče i
leže u krevet, želeći da se reši glavobolje. Osećao se i pomalo bolešljivo. Okrenuo se
na stranu, sklopio oči i gotovo odmah zaspao...
Stajao je u zamračenoj sobi sa zavesama, osvetljenoj jednim jedinim svećnjakom.
Ruke su mu bile čvrsto sklopljene preko stolice ispred njega. Šake su mu bile
dugoprste i bele, kao da godinama nisu videle sunca, i ličile su na velike blede
paukove na tamnom somotu stolice.
Iza stolice, okupan svetlošću koju su sveće bacale s poda, klečao je čovek u crnoj
odori.
– Izgleda da su me loše savetovali – reče Hari piskavim, hladnim glasom koji je
pulsirao od gneva.
– Gospodaru, preklinjem vas da uvažite moje izvinjenje – zahropta čovek koji je
klečao na podu. Teme mu se presijavalo pod svetlošću sveća. Činilo se da drhti.
– Ne krivim te, Rukvude – reče Hari istim hladnim, surovim glasom.
Prestao je da stiska stolicu, već je obišao oko nje, približavajući se čoveku
sklupčanom na podu, dok nije stao tik ispred njega u tmini, gledajući u njega s visine
veće no inače.
– Siguran si u svoje činjenice, Rukvude? – upita Hari.
– Da, moj gospodaru... ipak, nekada sam radio u tom odseku... uostalom...
– Ejveri mi je rekao da će Boud biti u stanju da ga ukloni.
– Boud nikada ne bi mogao da ga uzme, Gospodaru... Boud je trebalo da zna da ne
može... zato se, bez sumnje, tako oštro suprotstavio Melfojevoj Kontrolišućoj kletvi...
– Ustani, Rukvude – prošaputa Hari.
Čovek koji je klečao skoro pade u žurbi da ga posluša. Lice mu je bilo puno starih
ožiljaka od boginja. Svetlost sveća je isticala rupice po njegovom licu. Iako je stajao,
bio je malo pogrbljen, kao da se napola klanja, i bacao je preplašene poglede na
Harijevo lice.
– Dobro je što si mi to rekao – reče Hari. – Dobro onda... izgleda da sam potrošio
nekoliko meseci na jalove planove... ali nije važno... sada krećemo ispočetka. Lord
Voldemor ti se zahvaljuje, Rukvude...
– Gospodaru... da, moj gospodaru – procedi Rukvud, glasom promuklim od
olakšanja.
– Trebaće mi tvoja pomoć. Trebaju mi sve informacije koje mi možeš dati.
– Svakako, gospodaru, svakako... sve...
– Vrlo dobro... možeš da ideš. Pošalji mi Ejverija.
Rukvud se klanjajući povuče unazad i nestade kroz vrata.
Ostavši sâm u mračnoj sobi, Hari se okrenu ka zidu. Naprslo ogledalo, umrljano
od trajanja, visilo je na zidu u senci. Hari krenu ka njemu. Njegov odraz postajao je
sve veći i jasniji u tami... lice belje od lobanje... crvene oči s tankim prorezima
umesto zenica...
– NEEEEEEEEE!
– Šta je bilo? – povika glas pored njega.
Hari se divlje bacakao, upetljao se u zastore i pao s kreveta. Nekoliko trenutaka
nije znao gde je. Bio je ubeđen da će baš tad ugledati tu belu lobanju kako se nadvija
nad njim iz tmine, a onda vrlo blizu njega Ronov glas reče:
– Hoćeš li prestati da se bacakaš kao manijak, da mogu da te iščupam odatle!
Ron raširi zavese i Hari se zagleda u njega, obliven mesečinom, ispružen na
leđima, dok ga je ožiljak bolno pekao. Ron je izgledao kao da se upravo spremao da
legne; jednu ruku je već bio izvukao iz odore.
– Da li je opet neko napadnut? – upita Ron, grubo pomogavši Hariju da se
pridigne. – Je li tata? Je l’ opet ona zmija?
– Ne... svi su dobro... – reče Hari, boreći se da dođe do daha, i osećajući kao da
mu se čelo zapalilo. – Dobro su... ali Ejveri nije... on je u nevolji... dao mu je
pogrešnu informaciju... Voldemor je vrlo ljut...
Hari zastenja i drhteći utonu u svoj krevet, trljajući ožiljak.
– Ali Rukvud će mu odsad pomagati... ponovo je na pravom tragu...
– O čemu ti to pričaš? – reče Ron, zvučeći preplašeno. – Ne misliš valjda... jesi li
ti to upravo video Znaš-Već-Koga?
– Ja sam bio Znaš-Već-Ko – reče Hari i ispruži ruke u tami, pridigavši ih ka licu,
proveravajući da li su još samrtnički bele i dugoprste. – Bio je s Rukvudom, on je
jedan od Smrtoždera koji su pobegli iz Askabana, sećaš se? Rukvud mu je upravo
rekao da Boud to ne bi mogao da učini.
– Učini šta?
– Da nešto uzme... rekao je da je Boud trebalo da zna da ne može to da učini...
Boud je bio pod Kontrolišućom kletvom... Mislim da ju je Melfojev otac bacio na
njega.
– Boud je bio začaran da nešto uzme? – reče Ron. – Ali... Hari, to mora da je...
– Ono oružje – dovrši Hari rečenicu umesto njega. – Znam.
Vrata spavaonice se otvoriše i u nju uđoše Din i Šejmus. Hari ponovo diže noge
na krevet. Nije hteo da primete da se nešto čudno dešava, budući da je Šejmus tek
prestao da u Hariju vidi ludaka.
– Reče li ti to – promrmlja Ron spustivši glavu ka Harijevoj, praveći se da hoće
da uzme vodu iz krčaga pored kreveta – da si ti bio Znaš-Već-Ko?
– Aha – reče Hari tiho.
Ron uze nepotrebno veliki gutljaj vode. Hari vide kako mu se prosipa niz bradu na
grudi.
– Hari – reče on, dok su se Din i Šejmus bučno muvali oko njih, skidajući odore i
razgovarajući – moraš da kažeš...
– Ne moram nikome da kažem – reče Hari kratko. – Ništa od toga ne bih ni video
da sam uspeo da uvežbam Oklumenciju. Trebalo je da sam već naučio da se ogradim
od ovakvih stvari. To oni žele.
Pod oni, Hari je mislio na Dambldora. Vratio se u krevet i otkotrljao u stranu,
okrenuvši leđa Ronu, i posle nekog vremena začu kako Ronov dušek zaškripa, kada je
i on legao. Harijev ožiljak poče da gori. On iz sve snage zagrize jastuk, kako ne bi ni
pisnuo. Tamo negde, znao je, Ejverija sustiže kazna.

* * *

Hari i Ron su sačekali veliki odmor sutradan prepodne pre nego što su Hermioni
rekli šta se tačno desilo. Hteli su da budu apsolutno sigurni da ih niko neće čuti.
Stojeći u njihovom uobičajenom uglu hladnog i vetrovitog dvorišta zamka, Hari joj
ispriča svaki detalj sna kojeg je mogao da se seti. Kada je završio, ona nekoliko
trenutaka ne reče ništa, već je samo zurila gotovo bolno u Freda i Džordža, bezglave
jer su prodavali svoje čarobne šešire ispod ogrtača s druge strane dvorišta.
– Dakle, zato su ga ubili – reče ona tiho, skrenuvši najzad pogled s Freda i
Džordža. – Kada je Boud pokušao da ukrade to oružje, nešto čudno mu se dogodilo.
Mislim da postoje neke odbrambene čini na njemu, ili oko njega, kako bi sprečile
ljude da ga uzmu. Zato je on bio u Sent Mungu, zato je sišao s uma i nije mogao da
govori. Ali sećate se šta nam je vidarka rekla? On se oporavljao. A oni nisu smeli da
rizikuju da mu bude bolje, zar ne? Mislim, šok od nečega, šta god da mu se to desilo
kada je dodirnuo oružje, verovatno je zbrisao dejstvo Kontrolišuće kletve. Tako da bi,
kad mu se povrati moć govora, mogao da objasni šta je radio, zar ne? Saznalo bi se da
je bio poslat da ukrade to oružje. Naravno, Lucijusu Melfoju je bilo lako da baci
Kontrolišuću kletvu na njega. Taj i ne izlazi iz Ministarstva, zar ne?
– Čak se motao tamo i onog dana kada sam imao saslušanje – reče Hari. – U...
čekaj malo... nastavi lagano. – Bio je u hodniku Odseka za misterije tog dana! Tvoj
tata je rekao da verovatno pokušava da se ušunja dole i otkrije šta se desilo na mom
saslušanju, ali šta ako...
– Sterdžis! – prošaputa Hermiona, kao gromom pogođena.
– Molim? – reče Ron zbunjeno.
– Sterdžis Podmor... – reče Hermiona bez daha – uhapšen je zato što je pokušao
da provali kroz neka vrata! Mora da je Lucijus Melfoj i njega zavrbovao! Kladim se
da je to učinio onog dana kad si ga video tamo, Hari. Sterdžis je imao Ćudljivkov
Nevidljivi ogrtač, zar ne? Dakle, šta ako je on stajao i čuvao stražu pored vrata,
nevidljiv, a Melfoj ga čuo kako se kreće – ili pogodio da tu nekoga ima – ili je samo
bacio Kontrolišuću kletvu, za slučaj da tu ima nekog čuvara? Dakle, kada je sledeći
put Sterdžis dobio priliku – verovatno kada je ponovo došao njegov red da stražari –
pokušao je da uđe u Odsek, da ukrade to oružje za Voldemora – Rone, ućuti – ali
uhvatili su ga i poslali u Askaban...
Ona se zagleda u Harija.
– A sada je Rukvud otkrio Voldemoru kako da se dokopa oružja?
– Nisam čuo ceo razgovor, ali je tako nekako zvučalo – reče Hari. – Rukvud je
nekada radio tamo... možda će Voldemor poslati Rukvuda da to učini?
Hermiona klimnu glavom, očito i dalje zadubljena u misli. Zatim iznenada reče: –
Ali to nije trebalo da vidiš, Hari.
– Šta? – reče on, zatečen.
– Trebalo je da učiš kako da zatvoriš svoj um pred takvim stvarima – reče
Hermiona strogo, iznenada.
– Znam da treba – reče Hari. – Ali...
– Pa, mislim da bi trebalo da zaboravimo šta si video – reče Hermiona odlučno. –
A ti odsad treba malo više da se usredsrediš na svoje vežbe Oklumencije.
Ni tokom sledeće nedelje stvari se nisu popravile. Hari je dobio još dva „U“ iz
Napitaka. I dalje se brinuo da li će Hagrid dobiti otkaz. A nije mogao da ne razmišlja
o snu u kojem je on sâm bio Voldemor – mada svoje misli više nije delio s Ronom i
Hermionom. Nije želeo da mu Hermiona održi još jednu pridiku. Voleo bi da može o
tome da razgovara sa Sirijusom, ali to nije dolazilo u obzir, pa je pokušao da celu
stvar potisne u neki udaljeni kutak svog uma.
Na nesreću, taj kutak njegovog uma nije više bio tako bezbedno mesto kao nekad.
– Ustani, Poteru.
Nekoliko nedelja posle njegovog sna o Rukvudu, Hari se ponovo obreo na podu
Snejpove kancelarije, klečeći i pokušavajući da razbistri um. Ponovo je bio prisiljen
da proživi niz vrlo ranih sećanja, za koja čak nije ni shvatao da ih još ima, a većina se
ticala poniženja koja su mu Dadli i njegova banda priređivali u osnovnoj školi.
– To poslednje sećanje – reče Snejp. – Šta je to bilo?
– Ne znam – reče Hari iznureno, jedva se pridižući na noge. Bilo mu je sve teže da
razluči odvojene uspomene od naleta slika i zvukova koje je Snejp i dalje prizivao. –
Mislite na ono u kojem moj rođak pokušava da me natera da stojim u klozetskoj šolji?
– Ne – reče Snejp meko. – Mislim na ono sa čovekom koji kleči usred zamračene
sobe...
– To... nije ništa – reče Hari.
Snejpove tamne oči uneše se u Harijeve. Setivši se kako je Snejp govorio da je
kontakt okom ključan za Legilimenciju, Hari trepnu i skrenu pogled.
– Odakle su ti se taj čovek i ta soba stvorili u glavi, Poteru? – upita Snejp.
– To... – reče Hari, gledajući svuda sem u Snejpa – to je bio... samo san koji sam
sanjao.
– San? – ponovi Snejp.
Nastade pauza u kojoj je Hari netremice zurio u veliku mrtvu prepariranu žabu u
tegli s ljubičastom tečnošću.
– Ti znaš zbog čega smo ovde, Poteru, zar ne? – reče Snejp, tihim, opasnim
glasom. – Znaš zbog čega ja trošim svoje večeri da radim ovaj zamorni posao?
– Da – reče Hari kruto.
– Podseti me zašto si ovde, Poteru.
– Da bih mogao da ovladam Oklumencijom – reče Hari, gledajući sada u mrtvu
jegulju.
– Tačno, Poteru. I koliko god da si tup... – Hari ponovo pogleda u Snejpa, mrzeći
ga – ... pomislio bih da bi nakon dva meseca trebalo koliko-toliko da napreduješ.
Koliko si još snova o Mračnom gospodaru sanjao?
– Samo taj jedan – slaga Hari.
– Možda – poče Snejp, a njegove tamne, hladne oči neznatno se suziše – možda ti
zapravo uživaš da imaš te vizije i snove, Poteru. Možda ti pomažu da se osećaš
posebnim – i značajnim?
– Ne, nimalo – reče Hari, ukrutivši vilicu, i čvrsto obavi prste oko drške svog
štapića.
– Tako bi i trebalo, Poteru – reče Snejp hladno – pošto nisi ni naročit ni značajan,
i nije na tebi da otkrivaš šta to Mračni gospodar govori svojim Smrtožderima.
– Ne, to je vaš posao, zar ne? – uzvrati mu Hari.
Nije hteo to da kaže, prosto mu je izletelo u besu. Nekoliko dugih trenutaka zurili
su jedan u drugog, i Hari je bio ubeđen da je otišao predaleko. Ali na Snejpovom licu
pojavi se znatiželjan, gotovo zadovoljan izraz dok je odgovarao.
– Da, Poteru – reče dok su mu oči svetlucale. – To je moj posao. Dakle, ako si
spreman, počećemo ponovo.
On podiže štapić: – Jedan – dva – tri – Legilimens!
Stotine dementora hitale su ka Hariju preko jezera... on zgrči lice koncentrišući
se... dolazili su mu sve bliže... mogao je da im vidi mračne rupe ispod kukuljica...
Ipak, istovremeno je mogao da vidi i Snejpa kako stoji pred njim, očiju fiksiranih za
njegovo lice, mrmljajući nešto nečujno... I nekako, Snejp je postajao sve jasniji, a
dementori sve bleđi...
Hari podiže vlastiti štapić.
– Protego!
Snejp se zatetura – štapić mu odlete uvis, daleko od Harija – i iznenada – Harijev
um preplaviše uspomene koje nisu bile njegove: čovek s kukastim nosom vikao je na
šćućurenu ženu, dok je mali tamnokosi dečak plakao u uglu... tinejdžer masne kose
sedeo je sâm u mračnoj spavaćoj sobi ubijajući muve svojim štapićem uperenim u
plafon... neka devojka se smejala dok je štrkljasti dečak pokušavao da uzjaše metlu
koja je poskakivala...
– DOSTA!
Hari oseti kao da ga je neko grubo gurnuo u prsa. Zateturao se nekoliko koraka
unazad, udario u police koje su pokrivale Snejpove zidove i čuo kako je nešto
kvrcnulo. Snejp se blago tresao, veoma bled u licu.
Leđa Harijeve odore bila su skroz vlažna. Jedna od tegli iza njega razbila se kad
je naleteo na nju. Preparirano, ljigavo stvorenje iz nje uvijalo se u napitku koji je
curio.
– Reparo – prosikta Snejp i tegla sa odmah sastavi. – Dobro, Poteru... to je
svakako bio napredak... – Lako dahćući, Snejp ispravi Sito-za-misli u kojem je već
bio pohranio neke od svojih uspomena pre početka časa, kao da proverava da li su još
tu. – Ne sećam se da sam ti rekao da upotrebiš Zaštitnu čin... ali ovo je bez sumnje
bilo efektno...
Hari mu ne odgovori. Činilo mu se da bi bilo opasno bilo šta reći. Bio je siguran
da je upravo prodro u Snejpove uspomene, da je upravo video prizore iz Snejpovog
detinjstva. Pomisao da taj mali dečak koji je posmatrao svoje roditelje kako viču
jedno na drugo sada stoji pred njim, s takvim prezirom u očima, bila je
onespokojavajuća.
– Pokušajmo ponovo, hoćemo li? – upita Snejp.
Hari oseti jezivu drhtavicu. Sad će da plati zbog ovog što se desilo, bio je siguran
u to. Ponovo se vratiše na poziciju sa stolom između njih, a Hari oseti da će mu ovoga
puta biti mnogo teže da isprazni svoj mozak.
– Dakle, kada izbrojim do tri – reče Snejp, podižući još jednom štapić. – Jedan...
dva... Hari nije imao vremena da se sabere i pokuša da očisti um pre nego što Snejp
povika: – Legilimens!
Jurio je hodnikom ka Odseku za misterije, pored praznih kamenih zidova, pored
baklji – obična crna vrata postajala su sve veća. Išao je tako brzo kao da će se
sudariti s njima, bio je na stopu od njih i ponovo je mogao da vidi taj tračak
bledoplavog svetla...
Vrata se širom otvoriše! Najzad je ušao kroz njih, u unutrašnjost kružne sobe crnih
zidova i crnog poda, osvetljene plavim plamenovima sveća, a svuda oko njega bilo je
još mnoštvo vrata – morao je da produži dalje – ali koja vrata da otvori...?
– POTERU!
Hari otvori oči. Ponovo je ležao na leđima, ne sećajući se kako je dospeo u taj
položaj. Takođe je dahtao kao da je zaista pretrčao ceo hodnik Odseka za misterije,
kao da je stvarno uleteo kroz crna vrata i našao okruglu sobu.
– Objasni svoje postupke! – reče Snejp, koji je stajao poviše njega, besan.
– Ja... ne znam šta se desilo – reče Hari iskreno, ustajući. Na mestu gde je udario
o pod iskočila mu je čvoruga i hvatala ga je groznica. – Nisam to još nikad video.
Mislim, rekao sam vam, sanjao sam ta vrata... ali ih nikad ranije nisam otvorio...
– Ne radiš dovoljno marljivo!
Iz nekog razloga, Snejp je delovao još bešnje nego dva minuta pre toga, kada je
Hari prodro u sećanja svog nastavnika.
– Ti si lenj i aljkav, Poteru, nije ni čudo što Mračni gospodar...
– Možete li mi nešto reći, gospodine? – reče Hari, ponovo planuvši. – Zašto
Voldemora zovete Mračni gospodar? Jedino sam još Smrtoždere čuo da ga tako zovu.
Snejp otvori usta kao da će zarežati – i začu se ženski vrisak negde izvan sobe.
Snejp trgnu glavu naviše. Zurio je u tavanicu.
– Šta, do đavola... ? – promumla on.
Hari začu nekakvo prigušeno komešanje koje je dolazilo, reklo bi se, iz Ulazne
dvorane. Snejp se osvrnu ka njemu, namrštivši se.
– Jesi li video nešto neobično na putu dovde, Poteru?
Hari zavrte glavom. Negde iznad njih, žena ponovo vrisnu. Snejp se sjuri kroz
vrata svoje kancelarije, još uvek držeći štapić na gotovs, i nestade s vidika. Hari je
oklevao na trenutak, a onda krenu za njim.
Krici su doista dopirali iz Ulazne dvorane. Postajali su sve glasniji dok je Hari
jurio prema kamenim stepenicama koje su vodile do tamnica. Kada je stigao u
prizemlje, otkrio je da je Ulazna dvorana prepuna. Učenici su navirali iz Velike sale,
gde je večera i dalje bila u toku, da vide šta se to dešava. Drugi su se nagurali uz
mermerno stepenište. Hari se probi kroz gomilu visokih sliterinaca, i vide da su
posmatrači formirali veliki prsten, neki su delovali šokirano, drugi čak uplašeno.
Profesorka Mek Gonagal je stajala direktno preko puta Harija na suprotnoj strani
dvorane. Delovala je kao da joj je muka od onog što vidi.
Profesorka Treloni je stajala nasred Ulazne dvorane sa štapićem u jednoj i
praznom bocom šerija u drugoj ruci, delujući krajnje mahnito. Kosa joj je bila
nakostrešena, naočari su joj bile nakrivljene, te joj je jedno oko delovalo veće od
drugog, a njeni mnogobrojni šalovi i marame s ramena vukli su se po podu za njom,
stvarajući utisak da i ona sama puca po šavovima. Dva velika kovčega ležala su na
podu pred njom, jedan skroz prevrnut. Delovao je kao da je bačen niz stepenice.
Profesorka Treloni je zurila, očito zastrašena, u nešto što Hari nije mogao da vidi, što
je stajalo u podnožju stepenica.
– Ne! – urlala je. – NE! To ne može biti... nemoguće... odbijam da to prihvatim!
– Niste videli da će se ovo dogoditi? – reče piskav devojački glasić, bezosećajno
veselo, a Hari se polako pomeri udesno i vide da užasavajuća vizija profesorke
Treloni nije niko drugi do profesorka Ambridž. – Iako ste nesposobni da predskažete
čak i sutrašnju vremensku prognozu, sigurno ste čak i vi shvatili da vaši žalosni
rezultati za vreme mojih inspekcija, i odsustvo bilo kakvog napretka, neizbežno vode
ka tome da ćete biti otpušteni?
– N-ne možete tako! – zavijala je profesorka Treloni, dok su joj se suze slivale niz
lice ispod ogromnih naočara – n-ne možete da me otpustite! Ovde s-sam već šesnaest
godina! H-Hogvorts je m-moj d-dom!
– Bio je vaš dom – reče profesorka Ambridž, a Hari se zgrozi kad vide kako se
njenim žabolikim licem razliva užitak dok posmatra profesorku Treloni kako polako
pada, nekontrolisano jecajući, na jedan od svojih kovčega – do pre sat vremena, kada
je ministar magije potpisao naredbu o vašem otpuštanju. Sada, budite ljubazni i
napustite ovu Dvoranu. Brukate nas.
Međutim, ona sama je stajala i, s izrazom zluradog uživanja, gledala kako se
profesorka Treloni trese i stenje, bacakajući se napred-nazad po svojim kovčezima u
naletima tuge. Hari začu prigušeno jecanje sleva i osvrnu se. Lavander i Parvati su
tiho šmrcale, zagrlivši se. Onda začu korake. Profesorka Mek Gonagal se probila kroz
gomilu posmatrača, domarširala pravo pred profesorku Treloni i čvrsto je potapšala
po leđima, izvlačeći veliku maramicu iz svoje odore.
– De, de, Sibil... smiri se... obriši nos ovim... nije tako strašno kao što misliš
sada... nećeš morati da napustiš Hogvorts...
– Ma nemojte, profesorka Mek Gonagal? – reče Ambridžova mrtvačkim glasom,
istupivši nekoliko koraka napred. – A vaš autoritet za takvu tvrdnju je...?
– Pre će biti da je moj – reče jedan dubok glas.
Ulazna hrastova vrata se skroz otvoriše. Učenici kraj njih brzo odskočiše s puta
kad se Dambldor pojavi na ulazu. Šta je radio napolju u dvorištu, Hari nije mogao ni
da pretpostavi, ali bilo je nečeg impresivnog u njegovoj pojavi, uramljenoj vratima s
pozadinom čudnovato maglovite noći. Ostavivši širom otvorena vrata za sobom, on se
probi kroz krug posmatrača ka uplakanoj profesorki Treloni, koja je drhtala na svom
kovčegu, i profesorki Mek Gonagal, koja je stajala kraj nje .
– Vaš, profesore Dambldor? – reče Ambridžova, uz neprijatan smeh. – Bojim se
da ne shvatate situaciju. Ovde imam... – ona izvuče svitak pergamenta iz svoje odore –
... naredbu o otpuštanju koju smo potpisali ja i ministar magije. Prema Dekretu o
obrazovanju broj dvadeset tri, Velika inkvizitorka Hogvortsa ima vlast da vrši
inspekciju, stavlja na probni rad i otpušta svakog nastavnika za kojeg ona – to jest ja –
smatra da ne ispunjava standarde koje zahteva Ministarstvo magije. Odlučila sam da
profesorka Treloni nije dorasla tome. Otpustila sam je.
Na Harijevo veliko iznenađenje, Dambldor nastavi da se smeška. Pogledao je u
profesorku Treloni, koja je i dalje jecala i grcala na svom kovčegu, pa reče: –
Naravno, potpuno ste u pravu, profesorka Ambridž. Kao Velika inkvizitorka imate sva
prava da otpuštate moje nastavnike. Međutim, nemate vlast da ih izbacujete iz zamka.
Bojim se – nastavi on, uz učtiv mali naklon – da tu vlast i dalje ima direktor, a moja
želja je da profesorka Treloni nastavi da živi na Hogvortsu.
Na to se profesorka Treloni divlje nasmeja, jedva prikrivajući štucanje.
– Ne... ne, o-otići ću, Dambldore! Na-napustiću Hogvorts i po-potražiću sreću
negde drugde...
– Ne – reče Dambldor oštro – ja baš želim da ostaneš, Sibil.
On se okrenu ka profesorki Mek Gonagal.
– Mogu li vas zamoliti da otpratite Sibil natrag uza stepenice, profesorka Mek
Gonagal?
– Naravno – reče Mek Gonagalova. – Hajde, Sibil, ustani...
Profesorka Mladica žurno istupi iz gomile i zgrabi profesorku Treloni za drugu
ruku. Zajedno je povedoše pored Ambridžove, a zatim uz kamene stepenice. Profesor
Flitvik potrča za njima, držeći štapić pred sobom. Zaskičao je: – Lokomotor kovčezi!
– a prtljag profesorke Treloni diže se u vazduh i polete stepeništem za njom, dok je
profesor Flitvik išao na začelju kolone.
Profesorka Ambridž je i dalje kruto stajala u mestu, zureći u Dambldora, koji se
još uvek dobroćudno smeškao.
– A šta – reče ona šapatom koji se pronosio svuda po Ulaznoj dvorani – šta ćete
da radite s njom kad imenujem novog nastavnika Predskazivanja, kome će biti
potreban njen prostor za smeštaj?
– O, to neće biti problem – reče Dambldor ljubazno. – Vidite, ja sam već našao
novog nastavnika Predskazivanja, a on će više voleti da ima smeštaj negde u
prizemlju.
– Našli ste... ? – reče Ambridžova kreštavo. – Vi ste našli? Mogu li vas podsetiti,
Dambldore, da po Dekretu o obrazovanju broj dvadeset dva...
– Ministarstvo ima pravo da imenuje podesnog kandidata ako – i samo ako –
direktor nije u stanju sâm da pronađe takvog – reče Dambldor. – A srećan sam što
mogu da vam kažem da sam u ovom slučaju uspeo. Mogu li vam ga predstaviti?
On se okrenu ka otvorenim ulaznim vratima kroz koja je tada dopirala noćna
izmaglica. Hari začu topot kopita. Dvoranom se pronese preneražen žamor, a oni koji
su bili najbliži vratima žurno se odmakoše još dalje unazad, neki od njih su se čak
saplitali u žurbi da raščiste put pridošlici.
Kroz izmaglicu se pojavi lice koje je Hari već video jedne mračne, opasne noći u
Zabranjenoj šumi: platinastoplava kosa i zadivljujuće plave oči, glava i poprsje
čoveka spojeni s kremzlatastim telom konja.
– Ovo je Firenzi – veselo reče Dambldor zgranutoj Ambridžovoj. – Mislim da
ćete se složiti da je sasvim prikladan.

27. Kentaur i tužibaba



– Kladim se da ti je sad žao što si digla ruke od Predskazivanja, zar ne,
Hermiona? – upita je Parvati smejuljeći se.
Bilo je to u vreme doručka dva dana pošto je otpuštena profesorka Treloni, i
Parvati je čarobnim štapićem uvijala trepavice, ispitujući učinak na poleđini kašike.
Tog jutra trebalo je da imaju prvi čas kod Firenzija.
– Ne baš – reče Hermiona nemarno, čitajući Dnevni prorok. – Konji mi se nikad
nisu naročito dopadali.
Ona okrenu stranicu novina i prelete očima preko stubaca.
– On nije konj, već kentaur! – reče Lavander, šokirana.
– Predivan kentaur... – uzdahnu Parvati.
– Bilo kako bilo, ipak ima četiri noge – reče Hermiona hladno. – U svakom
slučaju, mislila sam da ste vas dve veoma potištene jer vam je Trelonijeva otišla?
– I jesmo! – uveravala ju je Lavander. – Otišle smo u njenu kancelariju da je
vidimo, odnele joj malo zelenkada – ali ne onih trubećih koje ima profesorka
Mladica, već pravih, lepih.
– Kako je ona? – upita Hari.
– Ne baš najbolje, sirotica – reče Lavander saosećajno. – Plakala je i rekla nam
da bi radije zauvek napustila zamak nego da ostane ovde gde je Ambridžova, i ne
osuđujem je, jer Ambridžova je bila baš užasna prema njoj, zar ne?
– Imam utisak da Ambridžova tek počinje da biva užasna – reče Hermiona
mračno.
– Nemoguće – reče Ron, koji se zagnjurio u ogroman tanjir jaja sa slaninom. – Ne
može biti gora nego što jeste.
– Zapamtite šta vam kažem, tražiće način da se osveti Dambldoru zato što je
imenovao novog nastavnika ne posavetovavši se s njom – reče Hermiona, sklapajući
novine. – Pogotovo što je u pitanju još jedan polučovek. Videli ste joj izraz lica kad je
ugledala Firenzija.
Posle doručka Hermiona ode na čas Aritmantije, dok Hari i Ron pođoše za
Lavander i Parvati ka Ulaznoj dvorani, na Predskazivanje.
– Zar ne idemo u Severni toranj? – upita Ron začuđeno, kad Parvati zaobiđe
mermerno stepenište.
Parvati ga prezrivo pogleda preko ramena.
– Kako očekuješ da se Firenzi popne uz lestvice? Sada smo u učionici broj
jedanaest, pisalo je juče na oglasnoj tabli.
Učionica jedanaest bila je u prizemlju, u hodniku koji je vodio iz Ulazne dvorane
do Velike sale na suprotnom kraju. Hari je znao da je to jedna od učionica koje se
nikad nisu redovno koristile, i stoga deluju pomalo zapušteno, poput neke ostave ili
skladišta. Kada je ušao u nju za Ronom odjednom se našao usred šumskog proplanka i
zapanjio se.
– Šta...?
Pod učionice bio je prekriven prolećnom mahovinom, a iz njega je raslo drveće.
Razlistale grane pružale su se preko plafona i prozora, tako da je prostorija bila puna
iskošenih snopova nežne, razlivene zelene svetlosti. Učenici koji su već bili stigli
sedeli su na zemljanom podu, naslonjeni na stabla drveća ili kamenje, ruku obavijenih
oko kolena ili čvrsto skrštenih preko grudi, svi pomalo nervozni. Nasred čistine, gde
nije bilo drveća, stajao je Firenzi.
– Hari Poteru – reče on, pružajući mu ruku kada Hari uđe.
– Ovaj... zdravo – reče Hari, rukujući se s kentaurom, koji ga je netremice
ispitivački gledao svojim zadivljujuće plavim očima, ali se ne nasmeši. – Pa... drago
mi je što te vidim.
– I meni... – reče kentaur, klimnuvši svojom platinastoplavom glavom. – Bilo je
predskazano da ćemo se ponovo sresti.
Hari zapazi osenčen podliv u obliku kopita na Firenzijevim prsima. Kad se
okrenuo da se priključi ostatku razreda, vide da ga svi gledaju preneraženo, očito
duboko impresionirani time što on tako ćaska s Firenzijem, koji je njima delovao
zastrašujuće.
Kad su se vrata zatvorila, i poslednji učenik seo na panj pored korpe za otpatke,
Firenzi pokaza rukom po učionici.
– Profesor Dambldor je bio ljubazan da uredi ovu učionicu za nas – reče Firenzi,
kad svi sedoše – kao imitaciju mog prirodnog staništa. Više bih voleo da vas
podučavam u Zabranjenoj šumi koja je – do ponedeljka – bila moj dom... ali to više
nije moguće.
– Moliću lepo... ovaj... gospodine... – reče Parvati bez daha, podižući ruku – zašto
da ne? Bili smo tamo s Hagridom, ne bojimo se!
– Ne radi se o vašoj hrabrosti – reče Firenzi – već o mom položaju. Ne mogu se
vratiti u Šumu. Moje krdo me je prognalo.
– Krdo? – upita Lavander zbunjenim glasom, a Hari je znao da je pomislila na
krave. – Šta – oh!
A onda joj se na licu pojavi izraz poimanja. – Ima vas još? – nastavi ona
zapanjeno.
– Da li vas je Hagrid odgajao, kao testrale? – upita Din živahno.
Firenzi polako okrenu glavu da osmotri Dina, koji odjednom shvati da je rekao
nešto vrlo uvredljivo.
– Nisam... mislio sam... izvinite – dovrši Din stišanim glasom.
– Kentauri nisu ni sluge, ni igračke ljudi – reče Firenzi tiho. Nastade pauza, a
zatim Parvati ponovo diže ruku.
– Izvinite, gospodine... zašto su vas drugi kentauri prognali?
– Jer sam prihvatio da radim za profesora Dambldora – reče Firenzi. – Oni to
smatraju izdajom naše vrste.
Hari se seti kako je, pre gotovo četiri godine, kentaur Bejn izgrdio Firenzija što je
dopustio Hariju da na njemu odjaše na bezbedno mesto, daleko od Lorda Voldemora.
Nazvao ga je „običnom mazgom“. Pitao se da li je to Bejn šutnuo Firenzija u grudi.
– Da počnemo – reče Firenzi. On zamahnu dugim platinastim repom, podiže ruku
ka lisnatom zastoru poviše svoje glave, zatim je lagano spusti, a kad je to uradio u
sobi se smrači, tako da im se činilo da sede na šumskom proplanku u sumrak, i na
tavanici se pojaviše zvezde. Začuše se usklici „oh“ i uzdasi, a Ron glasno reče: –
Bokca mu!
– Ispružite se leđima na zemlju – reče Firenzi mirnim glasom – i posmatrajte
nebesa. Tu je zapisana, za one koji to mogu da vide, sudbina naših rasa.
Hari se ispruži na leđa i stade da zuri naviše u tavanicu. Iznad glave, jedna
treperava crvena zvezda mu namignu.
– Znam da ste učili imena planeta i njihovih meseca na astronomiji – reče Firenzi
mirnim glasom – i da ste radili mapu zvezdanih kretnji po nebu. Kentauri su vekovima
odgonetali misterije tih kretanja. Naša otkrića uče nas da se budućnost može odslikati
na nebu iznad nas...
– Profesorka Treloni je radila astrologiju s nama! – reče Parvati uzbuđeno,
podižući ruku ispred sebe tako da se ona vinu u vazduh, pošto je Parvati ležala na
leđima. – Mars izaziva nesreće i požare i slične stvari, a kada napravi zaokret ka
Saturnu, kao sada... – ona pokaza ugao nadesno u vazduhu poviše nje – ... to znači da
ljudi treba da budu naročito pažljivi kad rukuju s vrelim stvarima...
– To je – reče Firenzi mirno – obična ljudska glupost.
Parvatina ruka pade mlitavo kraj njenog tela.
– Banalne ozlede, sitne ljudske nesreće – reče Firenzi dok su mu kopita trupkala
travnatim tlom. – One za stanje vaseljene nemaju značaj ništa veći od trke mrava, i
nisu nimalo povezane s kretanjima planeta.
– Profesorka Treloni... – poče Parvati povređenim i ogorčenim glasom – ...jeste
ljudsko biće – reče Firenzi jednostavno. – I stoga je zaslepljena i sputana
ograničenjima vaše vrste.
Hari neznatno okrete glavu da pogleda Parvati. Delovala je vrlo uvređeno, kao i
nekolicina đaka oko nje.
– Sibil Treloni je možda i vidovita, ne znam – nastavi Firenzi, a Hari ču kako mu
rep ponovo fijuknu dok se šetkao levo-desno ispred njih – ali gubi vreme, uglavnom,
na samolaskajuće gluposti koji ljudi nazivaju proricanjem sudbine. Ja sam, međutim,
ovde, da bih vam objasnio mudrost kentaura, koja je bezlična i nepristrasna. Mi
posmatramo nebesa tražeći velike plime zla ili promene koje su tamo neretko
označene. Ponekad je potrebno i čitavih deset godina da bismo bili sigurni šta to
zapravo vidimo.
Firenzi pokaza na crvenu zvezdu direktno iznad Harija.
– U protekloj deceniji bilo je nagoveštaja da čarobnjačka vrsta prolazi kroz tek
kratkotrajno primirje između dva rata. Mars, uzročnik borbe, jarko blista nad nama,
sugerišući da uskoro ponovo mora izbiti sukob. Koliko brzo, kentauri mogu pokušati
da predskažu spaljivanjem izvesnih trava i lišća, posmatranjem dima i plamena...
Bio je to najneobičniji čas kojem je Hari ikada prisustvovao. Stvarno su palili
žalfiju i slez na podu učionice, a Firenzi im je rekao da obrate pažnju na neke oblike i
simbole u dimu oštrog mirisa. Njega kao da nimalo nije interesovalo to što niko od
njih ne može da vidi nijedan od znakova koje im je opisivao, govoreći im da ljudi
nikad nisu bili dobri u tome, i završio je čas rekavši im da bi ionako bilo glupo da
polažu i suviše nade u te stvari, pošto ih čak i kentauri ponekad pogrešno protumače.
Nije ličio ni na jednog nastavnika iz redova ljudi koga je Hari imao. Njemu nije bilo
najvažnije da ih nauči onome što zna, već pre da im utisne u svest kako ništa, pa ni
znanje kentaura, nije nesporno.
– Nije baš određen ni u čemu, zar ne? – reče Ron tihim tonom dok su palili vatru
od sleza. – Mislim, ja bih ipak voleo da čujem malo više detalja o tom ratu koji nam
predstoji, zar ne bi i ti?
Izvan učionice oglasi se školsko zvono i svi skočiše. Hari je potpuno zaboravio da
su još uvek u zamku, i izgledalo mu je da su zaista u Šumi. Deca iz razreda polako
izađoše, pomalo zbunjena.
Hari i Ron su baš krenuli za njima kad Firenzi reče: – Hari Poteru, samo jedan
tren, moliću.
Hari se okrenu. Kentaur se pomeri ka njemu. Ron je oklevao.
– Možeš da ostaneš – reče mu Firenzi. – Samo, molim te, zatvori vrata.
Ron pojuri da ga posluša.
– Hari Poteru, ti si Hagridov prijatelj, zar ne? – upita kentaur.
– Da – odgovori mu Hari.
– Molim te, prenesi mu moje upozorenje. Njegov pokušaj neće upaliti. Bolje mu je
da se toga mane.
– Njegov pokušaj neće upaliti? – ponovi Hari tupo.
– I bolje da se mane toga – reče Firenzi, klimajući glavom. – Lično bih upozorio
Hagrida, ali sam prognan... ne bi bilo mudro da idem blizu Šume... Hagrid ima
dovoljno problema i bez borbe kentaura.
– Ali... šta to Hagrid pokušava da uradi? – upita Hari nervozno.
Firenzi nezainteresovano pogleda u Harija.
– Hagrid mi je nedavno učinio veliku uslugu – reče Firenzi – a još odavno je
zadobio moje duboko poštovanje zbog brige koju ispoljava prema svim živim bićima.
Neću da izdam njegovu tajnu. Ali mora da se dozove pameti. Taj pokušaj neće upaliti.
Reci mu to, Hari Poteru. Prijatan ti dan.

* * *

Sreća koju je Hari osetio posle intervjua u Cepidlaki odavno je isparila. Dok se
tromi mart pretapao u olujni april, život je iznova počinjao da mu liči na dugi niz
briga i problema.
Ambridžova je nastavila da pohodi sve časove Brige o magijskim stvorenjima,
tako da mu je bilo teško da Hagridu prenese Firenzijevo upozorenje. Najzad je Hari
uspeo to da izvede, pretvarajući se da je zagubio svoj primerak udžbenika
Fantastične zveri i gde ih naći, i jednog dana se vratio do njega posle časa. Kada mu
je preneo Firenzijevu poruku, Hagrid se na trenutak upilji u njega svojim naduvenim
modrim očima, vidno zatečen. A onda kao da se pribrao.
– Fin tipus, Firenzi – reče on grubim glasom – al’ pojma nema š’a govori o
ovome. Taj pokušaj se, bo’me, baš super odvija.
– Hagride, šta to smeraš? – upita ga Hari ozbiljno. – Moraš da budeš pažljiv,
Ambridžova je već otpustila Trelonijevu i, ako mene pitaš, njena moć je u usponu.
Ako učiniš išta što ne bi smeo, bićeš...
– Neke stvarke su važnije od stalnog zaposlenja – reče Hagrid, mada mu se ruke
lako zatresoše kad je to izgovorio, tako da se činija puna knarlovog izmeta sruči na
pod. – Nema razloga da se brineš za mene, Hari, a sad ajde budi dobar dečko, i idi
nazad.
Hari nije imao izbora, već je ostavio Hagrida da briše izmet s patosa, ali osećao
se duboko potištenim dok se polako vukao nazad ka zamku.
U međuvremenu, kao što su ih Hermiona i nastavnici stalno opominjali, O.Č.N.-i
su se sve više približavali. Svi petaci su u izvesnoj meri bili pod stresom, ali Hana
Abot je bila prva koja je morala da dobije napitak za smirenje od Madam Pomfri,
pošto se naglo rasplakala posle Herbologije i zajecala kako je i suviše glupa za
polaganje ispita i da želi smesta da napusti školu.
Da nije bilo časova koje je držao pripadnicima DA-e, Hari bi bio krajnje
nesrećan; ili mu se bar tako činilo. Ponekad je osećao da živi za sate koje će provesti
u Sobi po potrebi, gde je naporno radio, ali istovremeno i uživao, rastući od ponosa
kad bi pogledao svoje drugare, članove DA-e, i video koliko su daleko odmakli. I
stvarno, Hari se ponekad pitao kako će Ambridžova reagovati kad svi članovi DA
dobiju „natprosečno“ na O.Č.N. testovima iz Odbrane od Mračnih veština.
Konačno su počeli da rade Patronuse, koje su svi priželjkivali da uvežbaju, mada
ih je Hari stalno podsećao da je stvaranje Patronusa usred jarko osvetljene učionice,
gde im ne preti nikakva opasnost, nešto sasvim različito od njegovog stvaranja onda
kada su suočeni s nečim poput dementora.
– O, ne kvari nam zabavu – reče Čo vedro, posmatrajući svog srebrnastog
labudolikog Patronusa kako lebdi po Sobi po potrebi tokom njihovog poslednjeg časa
pred Uskrs. – Tako su zgodni!
– Ne treba da budu zgodni, već da te štite – reče Hari strpljivo. – Ono što nam u
stvari treba jeste bauk ili nešto slično. Tako sam ja to naučio, morao sam da prizovem
Patronusa dok se bauk pretvarao da je dementor...
– Ali to bi bilo stvarno jezivo! – reče Lavander, koja je izbacivala pramenove
srebrne izmaglice iz vrha svog štapića. – A ja još ne mogu… da ga izvedem! – dodade
ljutito.
I Nevil je imao problema. Lice mu se zgrčilo od koncentracije, ali su iz vrha
njegovog štapića iskakale samo tanke niti srebrnastog dima.
– Moraš da misliš na nešto što te usrećuje – podseti ga Hari.
– Pokušavam – žalosno reče Nevil, koji se toliko trudio da mu se okruglo lice već
dobro sijalo od znoja.
– Hari, mislim da sam uspeo! – vrisnu Šejmus, kojeg je, po prvi put, na ovaj
sastanak DA-e doveo Din. – Vidi... ah... nestalo je... ali je definitivno bilo nešto
kosmato, Hari!
Hermionin Patronus, blistava srebrnasta vidra, poskakivala je oko nje.
– Pa i jesu lepi, zar ne? – reče ona, gledajući je nežno.
Vrata Sobe po potrebi otvoriše se i zatvoriše. Hari se okrenu da vidi ko je to ušao,
ali činilo se da nema nikoga. Kroz nekoliko trenutaka on shvati da su ljudi pored vrata
zaćutali. Odmah zatim shvati da ga nešto vuče za odoru, u visini kolena. Pogleda dole
i vide, na svoje zaprepašćenje, kućnog vilenjaka Dobija, koji je piljio u njega ispod
svojih uobičajenih osam vunenih šeširića.
– Ćao, Dobi! – reče on. – Šta radiš ov... šta nije u redu?
Vilenjakove oči bile su razrogačene od užasa i sav se tresao. Članovi DA-e
najbliži Hariju već su se ućutali i svi u sobi sada su gledali u Dobija. Nekoliko
Patronusa koje su prisutni uspeli da prizovu izblede u vidu srebrne izmaglice, od čega
soba postade mračnija nego ranije.
– Gos’n Hari Poteru... – zaskiča vilenjak, drhteći od glave do pete – gos’n Hari
Poteru... Dobi došao da vas upozori... ali kućni vilenjaci su upozoreni da ne kažu...
On se zalete glavom u zid. Hari, koji je već imao iskustva s Dobijevim navikama
samokažnjavanja, skoči da ga uhvati, ali Dobi samo odskoči od kamenog zida, jer je
njegovih osam šeširića ublažilo udarac. Hermiona i nekoliko drugih devojčica
kriknuše od straha i sažaljenja.
– Šta se desilo, Dobi? – upita Hari, zgrabivši tanušnu vilenjakovu ruku, držeći ga
podalje od svega za čim bi mogao da posegne i sebi naudi.
– Hari Poter... ona... ona...
Dobi se jako udari po nosu svojom slobodnom pesnicom. Hari i nju ščepa.
– Ko to ’ona’, Dobi?
Ali, pomisli da i sâm zna, sigurno postoji samo jedna „ona“ koja može da izazove
takav strah u Dobiju? Patuljak ga pogleda, pomalo ukrstivši oči i bezglasno izgovori.
– Ambridžova? – upita Hari prestravljen.
Dobi klimnu, a onda pokuša da tresne glavom o Harijeva kolena.
Hari ga zadrža na odstojanju svoje ispružene ruke.
– Šta je s njom? Dobi – nije valjda saznala za ovo – za nas – za DA?
On pročita odgovor u vilenjakovom iznenađenom licu. Iako mu je Hari čvrsto
držao ruke, vilenjak pokuša da šutne samog sebe, i pade na pod.
– Da li dolazi ovamo? – upita Hari tiho.
Dobi jauknu i poče iz sve snage da udara bosim stopalima o pod.
– Da, Hari Poteru, da!
Hari se ispravi i pogleda u nepomične, prestrašene đake, zagledane u vilenjaka
koji se ritao.
– PA ŠTA ONDA ČEKATE! – zaurla Hari. – BEŽITE!
Svi pojuriše ka izlazu u isti mah, zaglavivši se na vratima, a onda se probiše
napolje. Hari je mogao da ih čuje kako jure hodnikom i nadao se da će biti dovoljno
pametni da ne pokušaju svi da se probiju do spavaonica. Tek je deset do devet, ako se
sklone u biblioteku ili u sovarnik, koji su bliži...
– Hari, hajde! – vrisnu Hermiona iz središta klupka ljudi koji su se borili da izađu.
On pokupi Dobija, koji je i dalje pokušavao sebi da nanese ozbiljne ozlede, i
izjuri s vilenjakom u rukama da bi sustigao gomilu.
– Dobi – ovo je naređenje – vrati se u kuhinju kod ostalih vilenjaka i, ako te iko
pita da li si me upozorio, laži i reci da nisi! – reče Hari. – I zabranjujem ti da se
povređuješ! – dodade, ispustivši vilenjaka kad je konačno prošao kroz vrata i zalupio
ih za sobom.
– Hvala, Hari Poteru! – proskiča Dobi i odjuri. Hari pogleda levo i desno, svi
drugi su tako brzo odmaglili da je tu i tamo uhvatio samo krajičke peta u trku na
krajevima hodnika, pre nego što i oni nestadoše. On odjuri nadesno, odmah tu bilo je
muško kupatilo, i mogao bi se pretvarati da je sve vreme bio tamo, samo da ga se
dokopa...
– AUUUH!
Nešto ga ščepa oko članaka, i on spektakularno pade, preletevši oko metar i po,
pre nego što se zaustavio. Neko iza njega se smejao. On se otkotrlja unazad i vide
Melfoja skrivenog u niši ispod ružne vaze u obliku zmaja.
– Saplićuća kletva, Poteru! – reče on. – Hej, profesorka – PROFESORKA! Imam
jednoga!
Ambridžova žurno dojuri iz udaljenog kraja hodnika, jedva dišući, ali s veselim
smeškom.
– To je on! – reče ona trijumfalno, ugledavši Harija na podu. – Odlično, Drako,
odlično, vrlo dobro – pedeset poena za Sliterin! Odavde ga ja preuzimam... ustani
Poteru!
Hari stade na noge, oboje ih streljajući pogledom. Nikad nije video Ambridžovu
tako srećnu. Ona ga snažno zgrabi za ruku i okrenu se ka Melfoju, sijajući od
zadovoljstva.
– Ti nastavi dalje i vidi možeš li još neke da uhvatiš, Drako – reče ona. – Reci
ostalima da pogledaju u biblioteci – svakog ko je ostao bez daha – proveri kupatila,
gospođica Parkinson može da proveri ženska... hajde, idi... a ti – dodade, svojim
najmekšim i najopasnijim glasom, kad se Melfoj udaljio – možeš da pođeš sa mnom
do direktorove kancelarije, Poteru.
Kroz nekoliko minuta stigli su do kamenog gargojla. Hari se pitao koliko ih je još
uhvaćeno. Pomislio je na Rona – gospođa Vizli će ga ubiti – i kako bi se Hermiona
osećala kad bi bila izbačena iz škole pre nego što uspe da položi O.Č.N. Šejmusu je
ovo bio tek prvi sastanak... a Nevilu je tako dobro krenulo...
– Praskava zujalica – otpeva Ambridžova. Kameni gargojl odskoči u stranu, zid
iza njega se širom rastvori i oni krenuše uz pokretne kamene stepenice. Stigli su do
lakiranih vrata s grifonskim zvekirom, ali Ambridžova se nije udostojila da pokuca,
već je uletela pravo unutra, i dalje čvrsto držeći Harija.
Kancelarija je bila puna ljudi. Dambldor je sedeo za stolom, smirenog izraza lica,
spojivši vrhove svojih dugih prstiju. Profesorka Mek Gonagal je kruto stajala pored
njega, krajnje napetog izraza. Kornelijus Fadž, ministar magije, njihao se naprednazad
na vrhovima prstiju pored kamina, očigledno beskrajno zadovoljan razvojem
situacije. Kingsli Okovgrom i još jedan čarobnjak okrutnog izgleda vrlo kratke žičaste
kose, kojeg Hari nije prepoznao, bili su smešteni s obe strane vrata, poput čuvara, a
pegavo, cvikerasto obličje Persija Vizlija ustreptalo je iščekivalo pored zida, s perom
i teškim svitkom pergamenta u rukama, očito spremnim za vođenje zapisnika.
Portreti starih direktora i direktorki te večeri nisu folirali da spavaju. Svi su bili
pripravni i ozbiljni, i posmatrali šta se zbiva ispod njih. Kad je Hari ušao, nekoliko ih
jurne u ramove svojih suseda i hitro stade da im nešto šapuće na uvo.
Kada se vrata zatvoriše za njima, Hari se iskobelja iz stiska Ambridžove.
Kornelijus Fadž je gledao u njega s izvesnim zlobnim zadovoljstvom na licu.
– Dakle – reče on. – Vidi, vidi, vidi...
Hari mu uzvrati najbezobraznijim pogledom koji je mogao da prizove. Srce mu je
besno bubnjalo, ali mu je um bio savršeno hladan i bistar.
– Bio se zaputio nazad u grifindorsku kulu – reče Ambridžova. U njenom glasu
osećalo se izvesno nepristojno ushićenje, isto ono bezobzirno zadovljstvo koje je Hari
čuo i dok je posmatrala profesorku Treloni kako očajno jeca u Ulaznoj dvorani –
Melfojev mali ga je presreo.
– Je li, baš on? – reče Fadž s razumevanjem. – Ne smem da zaboravim da to
spomenem Lucijusu. Pa, Poteru... pretpostavljam da znaš zašto si ovde?
Hari je baš nameravao da odgovori jednim prkosnim „da“: samo što je zaustio i
napola izgovorio tu reč, kad mu pogled pade na Dambldorovo lice. Dambldor nije
gledao direktno u Harija – oči su mu fiksirale neku tačku tik iznad njegovog ramena –
ali dok je Hari zurio u njega, on neznatno odmahnu glavom na jednu, pa na drugu
stranu.
Hari se preusmeri usred reči.
– D... ne.
– Molim? – reče Fadž.
– Ne – reče Hari odlučno.
– Ne znaš zašto si ovde?
– Ne, ne znam – reče Hari.
Fadž je s nevericom gledao čas u Harija, čas u profesorku Ambridž. Hari iskoristi
njegovu trenutnu nepažnju da još jednom krišom pogleda Dambldora, koji je sada
najneprimetnije klimnuo glavom prema tepihu, i gotovo mu namignuo.
– Dakle, nemaš pojma – reče Fadž, glasom koji se gušio od sarkazma – zašto te je
profesorka Ambridž dovela u ovu kancelariju? Nisi svestan da si prekršio bilo kakvo
školsko pravilo?
– Školsko pravilo? – reče Hari. – Ne.
– Niti ijedan dekret Ministarstva? – dodade Fadž ljutito.
– Koliko ja znam, ne – reče Hari tupo.
Srce mu je i dalje ubrzano lupalo. Skoro da je vredelo izreći ove laži samo da bi
video kako Fadžu skače pritisak, a opet, nije imao pojma kako će, za ime sveta, uspeti
da se izvuče s tim lažima. Ako je neko otkucao Ambridžovoj za DA, onda on, njihov
vođa, može odmah da spakuje svoj kovčeg.
– Dakle, za tebe je to novost, je li – reče Fadž, glasom promuklim od ljutnje – da
je u ovoj školi otkrivena ilegalna učenička organizacija?
– Da, tako je – reče Hari, s neubedljivim izgledom nevinog iznenađenja na licu.
– Ministre, ja mislim – poče Ambridžova svilenim glasom negde pored njega – da
bismo možda brže napredovali ako dovedem našeg doušnika.
– Da, da, učinite to – reče Fadž, klimajući glavom, i zlobno pogleda u Dambldora
kad je Ambridžova napustila sobu. – Nema ničeg boljeg od dobrog svedoka, zar ne,
Dambldore?
– Tačno tako, Kornelijuse – reče Dambldor ozbiljno, nakrivivši glavu u stranu.
Nekoliko minuta vladalo je iščekivanje, i za to vreme niko ni u koga nije gledao, a
zatim Hari ču kako se vrata iza njega otvaraju. Ambridžova uđe u sobu, vukući za
rame Čoinu kovrdžavu drugaricu, Marijetu, koja je skrivala lice rukama.
– Ne plaši se, draga, ne plaši se – reče profesorka Ambridž nežno, tapšući je po
ramenu – sada je sve u redu. Uradila si pravu stvar. Ministar je veoma zadovoljan
tobom. Reći će tvojoj mami kako si bila dobra devojka. Marijetina majka, ministre –
dodade ona, pogledavši u Fadža – je Madam Edžkom iz Odseka magijskog transporta,
Uprava Flu-mreže – ona nam pomaže da motrimo na hogvortske kamine, znate.
– Izvrsno, izvrsno! – reče Fadž radosno. – Kakva majka, takva ćerka, je li? Pa,
hajde, sada, dušo, pogledaj nas, ne stidi se, da čujemo to što imaš da nam...
galopirajućih mi gargojla!
Kada je Marijeta podigla glavu, Fadž odskoči unazad od šoka, gotovo uletevši u
kamin. On opsova, i poče hitro nogama da gazi rub svog ogrtača, koji je počeo da se
dimi. Marijeta glasno zajeca i povuče kragnu odore sve do očiju, ali pre toga svi
videše da joj je lice užasno izobličeno nizom zbijenih crvenih gnojanica koje su joj se
raširile po nosu i obrazima, oblikujući reč „TUŽIBABA“.
– Ne brini sada za te flekice, draga – reče Ambridžova nestrpljivo – samo skloni
odoru s usta i reci ministru...
Ali Marijeta ponovo prigušeno zajeca i mahnito odmahnu glavom.
– O, pa dobro, budalasta devojko, ja ću mu reći – procedi Ambridžova. Ona
povrati svoj gadni osmeh i reče: – Dakle, ministre, gospođica Edžkom je došla u moju
kancelariju večeras odmah posle večere i rekla da ima nešto da mi kaže. Rekla je da
bih, ako odem do tajne sobe na sedmom spratu, poznate i pod imenom Soba po
potrebi, mogla naći nešto što bi me veoma zanimalo. Ispitivala sam je malo detaljnije
i priznala mi je da će se tu održati neka vrsta sastanka. Ne nesreću, u tom trenutku je
ovaj urok – ona nestrpljivo mahnu ka Marijetinom skrivenom licu – počeo da deluje i,
spazivši slučajno lice u mom ogledalu, devojčica je postala previše uznemirena da bi
mogla išta više da mi ispriča.
– Dakle, sad – reče Fadž, fiksirajući Marijetu nečim što je očito smatrao
ljubaznim, očinskim pogledom – vrlo je hrabro od tebe, dušice, što si došla to da
ispričaš profesorki Ambridž. Učinila si pravu stvar. A sad mi reci šta se desilo na tom
sastanku? Kakva mu je bila svrha? Ko je bio tamo?
Ali Marijeta nije htela da govori. Samo je ponovo odmahnula glavom,
razrogačenih, preplašenih očiju.
– Zar nemamo neki kontraurok za ovo? – nestrpljivo upita Fadž Ambridžovu,
pokazujući na Marijetino lice. – Da bi mogla slobodno da govori?
– Još nisam uspela da ga pronađem – priznade Ambridžova mrzovoljno, a Hari
oseti nalet ponosa zbog Hermioninih urokljivih moći. – Ali nije važno što neće da
govori, ja ću da nastavim priču odavde.
– Setićete se, ministre, da sam vam još u oktobru poslala izveštaj da se Poter
susreo s izvesnim brojem učenika iz škole u Veprovoj glavi u Hogsmidu...
– A kakav dokaz imate za to? – preseče je profesorka Mek Gonagal.
– Imam svedočenje Vilija Videršinsa, Minerva, koji je igrom slučaja bio tada u
krčmi. Doduše, bio je sav u zavojima, ali mu je sluh bio neoštećen – reče Ambridžova
samozadovoljno. – Čuo je svaku reč koju je Poter izgovorio, i brže-bolje dojurio u
školu da me izvesti...
– Aha, znači zato mu nije suđeno zbog pravljenja onih silnih povraćajućih toaleta!
– reče profesorka Mek Gonagal, izvijajući obrve. – Kakav interesantan uvid u naš
pravosudni sistem!
– Očigledna korupcija! – zagrme portret korpulentnog čarobnjaka s crvenim nosem
na zidu iza Dambldorovog stola. – U moje doba, Ministarstvo nije pravilo dogovore
sa sitnim kriminalcima, ne gospodine, nipošto!
– Hvala ti, Forteskju, to će biti dovoljno – reče Dambldor meko.
– Svrha Poterovog susreta s tim učenicima – nastavi profesorka Ambridž – bila je
da ih ubedi da mu se pridruže u ilegalnom društvu čiji je cilj bio da se nauče čini i
kletve za koje je Ministarstvo odlučilo da su nepodesni za školski uzrast...
– Mislim da ćeš otkriti da u tome grešiš, Dolores – reče Dambldor mirno,
izvirujući iza svojih polumesečastih naočara nakrivljenih nasred kukastog nosa.
Hari je zurio u njega. Nije mogao da shvati kako će ga Dambldor izvući iz ovoga.
Ako je Vili Videršins zaista čuo svaku reč koju je izgovorio u Veprovoj glavi, onda
mu nema spasa.
– Oho! – reče Fadž, ponovo cupkajući na petama. – Da, hajde da čujemo
poslednju nebuloznu priču koja će mladog Potera izvući iz nevolje. Hajde onda,
Dambldore, nastavi – Vili Videršins je lagao, je li? Ili je možda Poterov identični
blizanac toga dana bio u Veprovoj glavi? Ili je tu uobičajeno prosto objašnjenje koje
uključuje povratak kroz vreme, mrtvaca koji je ponovo oživeo i par nevidljivih
dementora?
Persi Vizli se od srca nasmeja.
– O, dobar štos, ministre, baš dobar!
Hari bi ga najradije šutnuo. A onda, na svoje iznenađenje, vide da se i Dambldor
ljubazno smeška.
– Kornelijuse, ja ne poričem – a siguran sam da neće ni Hari – da je bio u
Veprovoj glavi toga dana, niti da je pokušavao da ubedi učenike da se priključe grupi
za Odbranu od Mračnih veština. Samo ukazujem na to da Dolores nije u pravu kada
tvrdi da je takva grupa tada bila ilegalna. Ako se sećate, dekret Ministarstva kojim se
zabranjuju sva đačka udruženja stupio je na snagu tek dva dana posle Harijevog
sastanka u Hogsmidu, tako da on tada u Veprovoj glavi nije prekršio nijedno pravilo.
Persi je izgledao kao da ga je neko pljesnuo nečim teškim po licu. Fadž se ukoči
usred balansiranja na petama, razjapljenih usta. Ambridžova se prva pribrala.
– Sve je to vrlo fino, direktore – reče ona, smejući se slatko – ali do sada je
prošlo skoro šest meseci od uvođenja Dekreta o obrazovanju broj dvadeset i četiri.
Ako prvi sastanak i nije bio ilegalan, svi koji su se od tada desili svakako jesu.
– Pa – reče Dambldor, osmotrivši je s učtivim zanimanjem preko vrhova svojih
isprepletanih prstiju – svakako da bi bili, da su oni nastavili s time posle stupanja
dekreta na snagu. Imate li ikakav dokaz da su se takvi sastanci nastavili?
Dok je Dambldor govorio, Hari začu neko šuškanje, i učini mu se da je Kingsli
nešto prošaputao. Mogao bi se takođe zakleti da je osetio kako mu se nešto očešalo o
bok, nešto nežno poput daška vetra ili ptičjeg krila ali, kad je pogledao dole, ne vide
ništa.
– Dokaz? – ponovi Ambridžova, s onim užasnim žabolikim osmehom. – Zar nisi
slušao, Dambldore? Šta misliš, šta gospođica Edžkom traži ovde?
– Oh, može li nam onda ona reći nešto o broju sastanaka tokom šest meseci? –
reče Dambldor, podigavši obrve. – Ja sam bio ubeđen da je ona samo prijavila
večerašnji sastanak.
– Gospođice Edžkom – odmah će Ambridžova – recite nam koliko dugo se ti
sastanci već održavaju, dušo. Samo klimni ili odmahni glavom, mislim da ti se
bubuljice od toga neće pogoršati. Da li su se ti sastanci održavali redovno tokom
poslednjih šest meseci?
Hari oseti užasnu težinu u stomaku. To je to, saterani su u ćorsokak neoborivih
dokaza koje čak ni Dambldor neće biti u stanju da opovrgne.
– Samo klimni ili odmahni glavom, dušo – reče Ambridžova nagovarajući
Marijetu – hajde, to neće ponovo aktivirati urok.
Svi u sobi zurili su u vrh Marijetinog lica. Jedino su joj se oči videle između
izdignutih krajeva odore, kao i krajičak njenih kovrdža. Možda je to bila igra svetlosti
koja je dopirala iz kamina, ali oči su joj izgledale čudno prazne. A onda – na Harijevo
potpuno iznenađenje – Marijeta zavrte glavom.
Ambridžova brzo pogleda Fadža, a onda natrag u Marijetu.
– Mislim da nisi dobro razumela pitanje, draga, zar ne? Pitam te da li si odlazila
na te sastanke u proteklih šest meseci? Jesi, zar ne?
Marijeta ponovo odmahnu glavom.
– Šta podrazumevaš pod tim odmahivanjem glave, draga? – upita Ambridžova
razdražljivim glasom.
– Mislim da je značenje toga bilo sasvim jasno – reče profesorka Mek Gonagal
oštro – nije bilo nikakvih tajnih sastanaka u proteklih šest meseci. Je li to tačno,
gospođice Edžkom?
Marijeta klimnu.
– Ali bio je sastanak večeras, gospođice Edžkom, rekli ste mi za njega, u Sobi po
potrebi! A Poter je bio vođa, zar ne, Poter je to organizovao, Poter je – zašto
odmahuješ glavom, devojko?
– Pa, obično kada osoba odmahuje glavom – reče Mek Gonagalova hladno – ona
misli ’ne’. Dakle, sem ukoliko gospođica Edžkom ne koristi neki oblik znakovnog
jezika još nepoznat ljudskom rodu...
Profesorka Ambridž zgrabi Marijetu, okrenu je ka sebi da joj vidi lice i poče iz
sve snage da je drmusa. Trenutak kasnije, Dambldor je bio na nogama, podigavši
štapić. Kingsli zakorači napred, a Ambridžova odskoči od Marijete, mlatarajući
rukama po vazduhu kao da se opekla.
– Ne mogu ti dozvoliti da fizički napadaš moje učenike, Dolores – reče Dambldor
i, po prvi put te večeri, delovao je ljutito.
– Bolje bi vam bilo da se smirite, madam Ambridž – reče Kingsli svojim
dubokim, laganim glasom. – Ne želite valjda sebe da uvalite u nevolju.
– Ne – reče Ambridžova, ostavši bez daha, gledajući u Kingslijevu visoku figuru.
– Mislim, da... u pravu si, Okovgrome... ja... ja... zanela sam se.
Marijeta je stajala tačno na mestu gde ju je Ambridžova pustila. Na njoj se nije
videla ni uznemirenost zbog iznenadnog napada Ambridžove, niti olakšanje kad ju je
ova oslobodila; i dalje je stezala odoru navučenu do svojih čudno tupih očiju, i zurila
pravo ispred sebe.
U Hariju se javi iznenadna sumnja, povezana s Kingslijevim šaputanjem i onim što
je osetio da je prohujalo pored njega.
– Dolores – reče Fadž, s izgledom osobe koja hoće nešto da raščisti jednom za
svagda – večerašnji sastanak – onaj za koji definitivno znamo da je održan...
– Da – reče Ambridžova, sabravši se – da... pa, gospođica Edžkom mi je odala
informaciju i ja sam odmah krenula na sedmi sprat, u pratnji izvesnih učenika od
poverenja, kako bih grupu uhvatila na delu. Međutim, čini se da su bili prethodno
upozoreni na moj dolazak, jer su, kad sam došla na sedmi sprat, već bežali u svim
pravcima. Nije važno, uostalom, jer ovde imam zapisana sva njihova imena,
gospođica Parkinson je uletela u Sobu po potrebi da vidi jesu li nešto ostavili za
sobom. Bio nam je potreban dokaz, i ta soba nam ga je pružila.
I na Harijev užas, ona izvuče iz džepa spisak imena koji je bio prikačen na zidu
Sobe po potrebi, i uruči ga Fadžu.
– Čim sam videla Poterovo ime na spisku, znala sam sa čime imamo posla – reče
ona unjkavo.
– Odlično – reče Fadž, a osmeh mu se raširi preko lica – odlično, Dolores. I... sto
mu gromova...
On pogleda u Dambldora, koji je i dalje stajao pored Marijete, držeći štapić
labavo u ruci.
– Vidiš kako su se nazvali? – reče Fadž tiho. – Dambldorova armija.
Dambldor posegnu rukom i uze komad pergamenta od Fadža. Zurio je u naslov
koji je Hermiona pre nekoliko meseci naškrabala, i na trenutak kao da nije bio u stanju
da progovori. A onda podiže pogled, smejući se.
– Pa, uhvatili ste me – reče on prosto. – Hoćeš li pisano priznanje od mene,
Kornelijuse – ili će biti dovoljna usmena izjava pred ovim svedocima?
Hari vide kako Mek Gonagalova i Kingsli razmeniše poglede. Na njihovim licima
video se strah. Hari nije shvatao šta se dešava, a očigledno ni Fadž.
– Izjavu? – upita Fadž polako – Šta... ne razumem...?
– Dambldorova armija, Kornelijuse – reče Dambldor, još uvek se smešeći dok je
mahao spiskom imena pred Fadžovim licem. – Ne Poterova armija. Dambldorova
armija.
– Ali... ali...
Na Fadžovom licu iznenada se pojavi blesak razumevanja. On prestrašeno
ustuknu, vrisnu, i ponovo iskoči iz kamina.
– Ti? – prošaputa, ponovo skačući po svom zapaljenom ogrtaču.
– Tako je – ljubazno reče Dambldor.
– Ti si ovo organizovao?
– Jesam – reče Dambldor.
– Ti si regrutovao ove učenike u... u svoju vojsku?
– Večeras je trebalo da nam bude prvi sastanak – reče Dambldor, klimajući
glavom. – Samo sam hteo da vidim da li bi ih zanimalo da mi se priključe. Dabome,
sad vidim da je bila greška što sam pozvao i gospođicu Edžkom.
Marijeta klimnu glavom. Fadž skrenu pogled s nje na Dambldora, a prsa počeše da
mu se nadimaju.
– Dakle ti si zaista kovao zaveru protiv mene! – kriknu on.
– Tako je – reče Dambldor veselo.
– NE! – povika Hari.
Kingsli ga prostreli upozoravajućim pogledom, Mek Gonagalova preteći razrogači
oči, ali Hariju je upravo sinulo šta Dambldor smera, a on nije smeo da dozvoli da se
to desi.
– Ne... profesore Dambldor...!
– Smiri se, Hari, ili ćeš, bojim se, morati da napustiš moju kancelariju – reče
Dambldor mirno.
– Da, zaveži, Poteru – zakevta Fadž, koji je i dalje žudno posmatrao Dambldora s
nekom vrstom užasnutog oduševljenja. – Vidi, vidi, vidi... došao sam večeras ovamo
očekujući da isključim Potera, a umesto toga...
– Umesto toga si dobio priliku da mene uhapsiš – reče Dambldor smešeći se. – To
je kao da si izgubio knut, a našao galeon, zar ne?
– Vizli! – povika Fadž, sad već drhteći od zadovoljstva – Vizli, da li si sve
zapisao, sve što je rekao, njegovo priznanje, imaš li ga?
– Da, gospodine, mislim da imam, gospodine! – reče žustro Persi, čiji je nos bio
isprskan mastilom zbog brzine kojom je hvatao beleške.
– I onaj ključni deo, kako je pokušavao da napravi vojsku protiv Ministarstva,
kako je radio na tome da me destabilizuje?
– Da, gospodine, imam i to, da! – reče Persi, radosno preletevši svoje beleške
očima.
– Vrlo dobro, onda – reče Fadž, sada zračeći veseljem – iskopiraj te beleške,
Vizli, i smesta pošalji jedan primerak Dnevnom proroku. Ako pošaljemo brzom
sovom, moći će da uđe u jutarnje izdanje! – Persi izlete iz sobe, zalupivši vrata za
sobom, a Fadž se ponovo okrenu Dambldoru. – Sada ćemo te sprovesti u
Ministarstvo, gde ćeš biti formalno optužen, a onda ćemo te poslati u Askaban da tamo
sačekaš suđenje!
– Ah – reče Dambldor učtivo – da. Da, znao sam da ćemo doći i do te začkoljice.
– Začkoljice? – reče Fadž, dok mu je glas i dalje radosno vibrirao. – Ne vidim
nikakvu začkoljicu, Dambldore?!
– Pa – reče Dambldor izvinjavajućim tonom – bojim se da je ja vidim.
– Ma nemoj?
– Pa, vidiš... čini se da si ti u zabludi da ću ja da – kako ono beše? – mirno
pođem. Bojim se da uopšte neću mirno poći, Kornelijuse. Nemam ama baš nikakvu
nameru da vam dozvolim da me pošaljete u Askaban. Mogao bih naravno, da
pobegnem odatle – ali to bi bilo gubljenje vremena, a iskreno govoreći, imam čitav
niz stvari kojima bih se radije bavio.
Lice Ambridžove postajalo je sve crvenije. Izgledala je kao da se polila
ključalom vodom. Fadž je zurio u Dambldora s vrlo blesavim izrazom lica, kao da je
ošamućen iznenadnim udarcem, pa ne može da poveruje da se to desilo. On tiho
zakrklja, a onda se osvrnu ka Kingsliju i čoveku kratke prosede kose, jedinom od
prisutnih koji se do tada nije oglasio. Ovaj drugi ohrabrujuće klimnu Fadžu, i malo se
pomeri napred, odmakavši se od zida. Hari vide kako mu ruka gotovo ležerno klizi ka
džepu.
– Ne budi smešan, Doulišu – reče Dambldor ljubazno. – Siguran sam da si odličan
Auror – sećam se da si dobio ’natprosečno’ na svim O.I.Č.T. testovima – ali ako samo
pokušaš da me... ovaj... silom privedeš, moraću da te povredim.
Čovek po imenu Douliš gotovo glupavo zatrepta. Ponovo je pogledao ka Fadžu,
kao da od njega očekuje nagoveštaj šta dalje da preduzme.
– Tako dakle – zlobno se isceri Fadž, pribravši se – nameravaš da sâm samcijat
središ Douliša, Okovgroma, Dolores i mene, bez ičije pomoći, je li, Dambldore?
– Merlinove mi brade, ne – reče Dambldor smešeći se – sem ukoliko ne budete
toliko budalasti da me primorate na to.
– Neće biti sam! – reče profesorka Mek Gonagal glasno, gurnuvši ruku u odoru.
– Biću, Minerva! – reče Dambldor oštro. – Potrebna si Hogvortsu!
– Dosta s tim glupostima! – reče Fadž, izvlačeći vlastiti štapić. – Doulišu!
Okovgrome! Drž’te ga!
Sobom blesnu tanak zrak srebrne svetlosti. Začu se prasak poput hica iz puške, i
pod zadrhta. Neka ruka ščepa Harija za vrat otpozadi i baci ga snažno na pod u
trenutku kad sevnu još jedan srebrni zrak. Nekoliko portreta poče da viče, Foks
zakriča, a vazduh se ispuni oblakom prašine. Kašljucajući od prašine, Hari vide kako
jedna tamna figura ispred njega pada na pod uz tresak. Začuše se krik i tup udarac, a
neko povika: „Ne!“ Zatim se začu zvuk slomljenog stakla, izbezumljeno trupkanje
stopalima, hroptaj... i tišina.
Hari se iskobelja i osvrnu kako bi video ko ga je to napola davio, i spazi
profesorku Mek Gonagal kako čuči kraj njega. Odgurnula je i njega i Marijetu da ne
budu ozleđeni. Uskovitlana prašina polako se slegala po njima. Pomalo zadihan, Hari
vide veoma visoku figuru kako se kreće prema njima.
– Jeste li dobro? – upita Dambldor.
– Da! – reče profesorka Mek Gonagal, ustajući i povlačeći Harija i Marijetu sa
sobom.
Prašina se raščistila. Pred njima se ukazaše jadni ostaci kancelarije, Dambldorov
radni sto beše prevrnut, svi stočići s vretenastim nogama behu oboreni na pod, a
srebrni instrumenti razbijeni u paramparčad. Fadž, Ambridžova, Kingsli i Douliš
ležali su nepokretni na podu. Iznad njih je u širokom luku kružio Feniks Foks, nežno
pojući.
– Na nesreću, morao sam da začaram i Kingslija, ili bi delovalo krajnje sumnjivo
– reče Dambldor tihim glasom. – Zaista je vrlo brzo shvatio šta treba da uradi, pa je
modifikovao sećanje gospođice Edžkom, dok su svi gledali na drugu stranu – zahvali
mu se u moje ime, hoćeš li, Minerva?
– Dakle, svi će se ubrzo probuditi i najbolje je da ne znaju da smo imali vremena
da se dogovaramo – morate se pretvarati da je prošao tek trenutak, kao da su samo
pali na pod, neće se ni setiti...
– Gde ćeš ti, Dambldore? – prošaputa profesorka Mek Gonagal. – U Ulicu
Grimold?
– O, ne – reče Dambldor sa smrknutim osmehom – ja se neću sakrivati. Fadž će
uskoro poželeti da me nikada nije ni pomerio s Hogvortsa, to vam obećavam.
– Profesore Dambldor... – poče Hari.
Nije znao šta prvo da kaže: koliko mu je žao što je pokrenuo DA i izazvao sve ove
probleme, ili kako se užasno oseća što Dambldor odlazi da bi njega, Harija, spasao
od izbacivanja? Ali ga Dambldor preseče pre nego što je išta stigao da izusti.
– Slušaj me Hari – reče on žurno. – Moraš da učiš Oklumenciju što bolje možeš.
Jesi li me razumeo? Čini sve što ti profesor Snejp kaže, i vežbaj to svake večeri pred
spavanje, kako bi svoj um zatvorio za rđave snove. Vrlo brzo ćeš i sâm shvatiti zašto,
ali moraš mi obećati...
Čovek po imenu Douliš poče da se mrda. Dambldor stegnu Harijev ručni zglob.
– Zapamti... zatvori svoj um...
Ali kad se Dambldorovi prsti sklopiše oko Harijeve kože, on oseti bolno
probadanje u ožiljku na čelu, i ponovo oseti tu užasnu, zmijsku čežnju da napadne
Dambldora, da ga ugrize, da ga povredi...
– ... i shvatićeš – prošapta Dambldor.
Foks je kružio po kancelariji i iznenada prolete tik iznad njega. Dambldor pusti
Harija, podiže ruku i čvrsto se uhvati za Feniksov dugački zlatni rep. Blesnu plamen i
njih dvojica nestadoše.
– Gde je on? – vrisnu Fadž, odrazivši se s poda. – Gde je?
– Ne znam! – povika Kingsli, koji takođe skoči na noge.
– Pa, nije moguće da se Prebacio! – povika Ambridžova. – To se ne može izvesti
iz škole...
– Stepenice! – vrisnu Douliš i baci se na vrata, otvori ih i nestade kroz njih,
praćen Kingslijem i Ambridžovom. Fadž je oklevao, a onda se polako pridiže na
noge, tresući prašinu s odore. Zavlada dug, bolan tajac.
– Pa, Minerva – reče Fadž pakosno, ispravljajući svoj zarozani rukav – bojim se
da je to kraj tvog prijatelja Dambldora.
– To ti misliš, je li? – reče profesorka Mek Gonagal prezrivo.
Fadž kao da je nije čuo. Gledao je po razbucanoj kancelariji. Nekoliko portreta
zasikta ka njemu, a jedan ili dva mu pokazaše vrlo ružne gestove rukom.
– Bolje pošalji ovo dvoje u krevet – reče Fadž, osvrnuvši se ka profesorki Mek
Gonagal i glavom joj pokaza da odvede Harija i Marijetu.
Profesorka Mek Gonagal ništa ne reče, već izmaršira gurajući Harija i Marijetu
kroz vrata. Dok su se ona zatvarala za njima, Hari začu glas Fineasa Nigelusa.
– Znate, ministre, ja se u mnogim stvarima ne slažem s Dambldorom... ali ne
možete poreći da ima stila...

28. Snejpova najgora uspomena



Dolores Džejn Ambridž (Veliki inkvizitor) zamenila je Albusa Dambldora na
mestu direktora Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo.
Gore navedeno je u skladu s Dekretom o obazovanju broj dvadeset osam.

Potpisao:
Kornelijus Osvald Fadž,
Ministar magije

Ovakva obaveštenja su osvanula po celoj školi, ali nisu objašnjavala otkud svaka
osoba u zamku saznala da je Dambldor savladao dva Aurora, Veliku inkvizitorku,
ministra magije i njegovog mlađeg savetnika da bi pobegao. Gde god Hari krenuo po
zamku, jedina tema razgovora bila je Dambldorov beg, i mada su neki detalji
iskrivljeni u silnom prepričavanju (Hari je čuo jednu drugakinju kako ubeđuje
drugaricu da Fadž trenutno leži u Sent Mungu s bundevom umesto glave), bilo je
iznenađujuće koliko su ostale informacije bile tačne. Svi su, na primer, znali da su
Hari i Marijeta bili jedini đaci koji su prisustvovali sceni u Dambldorovoj kancelariji
i, pošto je Marijeta sada bila u bolničkom krilu, Harija su opsedali zahtevima da
podnese izveštaj iz prve ruke.
– Dambldor će se brzo vratiti – reče samouvereno Erni Makmilan dok su se
vraćali s Herbologije, pošto je pažljivo saslušao Harijevu priču. – Nisu mogli da ga
uklone kad smo bili na drugoj godini, a neće im ni sada uspeti. Debeli Fratar mi je
rekao... – on zaverenički spusti glas, tako da su Hari, Ron i Hermiona morali da se
nagnu bliže njemu da bi ga čuli – ... da je Ambridžova sinoć pokušala da se vrati u
njegovu kancelariju, pošto su pročešljali zamak i imanje u potrazi za njim. Nije mogla
da prođe pored gargojla. Direktorska kancelarija se zapečatila i odbija da je propusti.
– Erni se zlobno iskezi. – Čujem da je posle toga imala pravi mali napad besnila.
– Oh, ne sumnjam da je već videla sebe kako sedi gore u direktorovoj kancelariji
– reče Hermiona, dok su koračali uz kamene stepenike ka Ulaznoj dvorani. – Da
gospódari odatle svim nastavnicima, ta glupa, naduvana, moći željna stara...
– Da li stvarno želiš da dovršiš tu rečenicu, Grejndžerova?
Drako Melfoj je iskrsnuo iza vrata, praćen Krebom i Gojlom. Njegovo bledo
šiljato lice bilo je ozareno zlobom.
– Bojim se da ću morati da skinem nekoliko poena Grifindoru i Haflpafu – otezao
je on.
– Samo nastavnici mogu da skidaju poene kućama, Melfoje – odmah će Erni.
– Da, a mi smo asistenti, zar se ne sećaš? – zareža Ron.
– Znam da asistenti ne mogu da skidaju poene, Vižljav-care – iskezi se Melfoj.
Kreb i Gojl se zakikotaše. – Ali pripadnici Inkvizitorskog odreda...
– Čega? – upita Hermiona oštro.
– Inkvizitorskog odreda, Grejndžerova – reče Melfoj, pokazujući na sićušno
srebrno „I“ na svojoj odori, tik ispod asistentske značke. – Elitna grupa đaka koji
podržavaju Ministarstvo magije, koje je profesorka Ambridž lično odabrala. U
svakom slučaju, članovi Inkvizitorskog odreda imaju ovlašćenje da oduzimaju poene...
stoga, Grejndžerova, tebi oduzimam pet jer si nepristojno govorila o našoj novoj
direktorki. Tebi smanjujem pet poena, Makmilane, zato što si mi protivrečio. Pet
uzimam i tebi, Poteru, jer mi se ne dopadaš. Vizli, košulja ti nije uvučena u pantalone,
pet poena manje. Ah, da, umalo da zaboravim, Grejndžerova, ti si Blatokrvna, i to će
te koštati deset poena.
Ron izvuče štapić, ali ga Hermiona odgurnu u stranu, došapnuvši mu: – Nemoj!
– Mudar potez, Grejndžerova – Melfoj se gušio od uzbuđenja. – Novi direktor,
novo doba... budi dobar, Poteriću... i ti, Vižljav-care...
Od srca se nasmejavši, on produži dalje praćen Krebom i Gojlom.
– Blefirao je – reče Erni, delujući zgroženo. – Nemoguće je da mu je dozvoljeno
da skida poene... to bi bilo smešno... potpuno bi potkopalo sistem asistenata.
Ali Hari, Ron i Hermiona već su bili automatski pogledali ka džinovskim
peščanicima koji su stajali u nišama duž zida iza njih, a koji su beležili poene kuća.
Tog jutra Grifindor i Rejvenklo bili su izjednačeni u vođstvu. Pred njihovim očima
kamenčići poleteše uvis, smanjujući količinu u nižim delovima. Zapravo, jedini
peščanik koji je ostao nepromenjen bio je smaragdima napunjen sliterinski.
– Primetili ste, je li? – začu se Fredov glas.
On i Džordž su se upravo spustili niz mermerno stepenište, pridruživši se Hariju,
Ronu, Hermioni i Erniju u podnožju peščanika.
– Melfoj nam je upravo svima skupa skinuo jedno pedeset poena – reče Hari
besno, dok su posmatrali kako još nekoliko kamenčića izleće iz grifindorskog
peščanika uvis.
– Da, Montagju je pokušao i nas da kazni tokom odmora – reče Džordž.
– Kako to misliš, ’pokušao’? – brzo će Ron.
– Nije uspeo sve da izgovori – reče Fred – zahvaljujući činjenici da smo ga
ubacili naglavačke u onu Nestajuću vitrinu na prvom spratu.
Hermiona je bila vidno šokirana.
– Ali upašćete u velike nevolje!
– Ne dok se Montagju ponovo ne pojavi, a to može da bude tek kroz nekoliko
nedelja, pojma nemam kuda smo ga poslali – reče Fred, mrtav hladan. – A i svejedno
nam je... rešili smo da više ne brinemo hoćemo li upasti u nevolju.
– Zar vas je ikada bilo briga? – upita Hermiona.
– Naravno da jeste – odgovori Džordž. – Nikada nas nisu izbacili iz škole, zar ne?
– Uvek smo znali gde da povučemo crtu – reče Fred.
– ... možda bismo tu i tamo nagazili na nju – priznade Džordž.
– Ali bismo uvek stali pre nego što bismo izazvali pravi džumbus – reče Fred.
– A sada? – upita Ron znatiželjno.
– Pa, sada... – reče Džordž.
– ... pošto više nema Dambldora... – reče Fred.
– ... mislimo da je malo nereda... – reče Džordž.
– ... baš ono što naša nova direktorka zaslužuje – reče Fred.
– Ne smete! – prošaputa Hermiona. – Stvarno ne smete! Ona bi baš volela da joj
date razlog da vas izbaci!
– Ti ne kapiraš, Hermiona, je li? – reče Fred, nasmešivši joj se. – Više nam se i
ne ostaje ovde. Otišli bismo iz ovih stopa da nismo odlučili da prvo učinimo ono što
je u našoj moći, u Dambldorovo ime. A ionako – on pogleda na sat – prva faza samo
što nije počela. Ja bih se pojavio u Velikoj sali za vreme ručka, da sam na vašem
mestu, kako bi nastavnici videli da vi nemate nikakve veze s tim.
– Da nemamo nikakve veze sa čim? – upita Hermiona zabrinuto.
– Videćeš – reče Džordž. – Hajde sada, idite.
Fred i Džordž se okrenuše i nestadoše u sve većoj masi učenika koji su silazili niz
stepenice na ručak. Delujući krajnje uznemireno, Erni Makmilan promrmlja nešto o
nedovršenom domaćem iz Preobražavanja, i odjuri dalje.
– Mislim da bi stvarno trebalo da se sklonimo odavde, znate – reče Hermiona
nervozno. – Za svaki slučaj...
– Aha, važi – reče Ron, i sve troje krenuše ka ulazu u Veliku salu, ali Hari jedva
da je i pogledao u začaranu tavanicu koja je pokazivala brzajuće bele oblake kad ga
neko potapša po ramenu i on se, okrenuvši se, nađe nosem u nos sa domarom Filčom.
Hari odskoči nekoliko žurnih koraka unazad: Filča je bilo najbolje gledati s distance.
– Direktorka bi htela da te vidi, Poteru – isceri se on.
– Nisam ja – ote se glupavo Hariju, koji je odmah pomislio na ono što su Fred i
Džordž planirali, šta god to bilo. Filčova vilica zatrese se od tihog smeha.
– Nečista savest, je li? – dahtao je. – Pođi za mnom.
Hari se osvrnu ka Ronu i Hermioni, koji su izgledali zabrinuto. On slegnu
ramenima, i pođe za Filčom nazad u Ulaznu dvoranu, kroz nadolazeću plimu gladnih
učenika.
Filč je bio u izuzetnom raspoloženju. Pevušio je promuklo sebi u bradu dok su se
penjali uz mermerne stepenice. Kada su došli do prvog sprata, on reče: – Stvari se
ovde menjaju, Poteru.
– Primetio sam – reče Hari hladno.
– Dabome... godinama sam govorio Dambldoru da je previše popustljiv prema
svima vama – reče Filč, zlobno se kikoćući. – Vi, prljave male zverke, nikada ne biste
bacali smrdibombe kad biste znali da imam ovlašćenje da vas bičujem dok ne
prokrvarite, je li? Niko ne bi ni pomislio da baca zubate frizbije po hodnicima kada
bih ja mogao da vas obesim za noge u mojoj kancelariji, zar ne? Ali kada Dekret o
obrazovanju broj dvadeset devet stupi na snagu, Poteru, moću ću sve to da radim...
plus je ona zamolila ministra da potpiše naređenje za izbacivanje Pivsa iz škole... oh,
stvari će ovde biti mnogo drugačije, sada kada je ona glavna...
Ambridžova se očigledno svojski potrudila da pridobije Filča na svoju stranu,
pomisli Hari, a najgore je bilo to što će se on verovatno pokazati kao važno oružje:
jedino su Vizlijevi blizanci znali više od njega o školskim tajnim prolazima i
skrovištima.
– Evo nas – reče on, kezeći se Hariju dok je triput kucao na vrata kancelarije
profesorke Ambridž, i širom ih otvori. – Mali Poter je tu da vas vidi, gospoja.
Kancelarija Ambridžove, koju je Hari tako dobro upoznao na svojim
mnogobrojnim kaznenim časovima, bila ja ista kao pre, izuzev velike drvene ploče na
njenom stolu, na kojoj je zlatnim slovima pisalo: DIREKTORKA. Takođe, njegova
Vatrena strela i Fredove i Džordžove Čistačice, na čiji prizor se trže, bile su
okovane lancima i zaključane katancem za debelu gvozdenu alku na zidu iza njenog
stola. Ambridžova je sedela za stolom, žurno škrabajući po svom ružičastom
pergamentu, ali čim oni uđoše podiže pogled i široko se nasmeši.
– Hvala ti, Arguse – reče ona sladunjavim glasom.
– Nema na čemu, gospo, nema na čemu – reče Filč, naklonivši se koliko mu je
njegov reumatizam dopuštao, i izađe unatraške kroz vrata.
– Sedi – reče Ambridžova odsečno, pokazujući na stolicu. Hari sede. Ona još
nekoliko trenutaka nastavi da škraba. On je za to vreme posmatrao odvratne mačiće
koji su skakutali po svojim posudama iznad njene glave, pitajući se kakav mu novi
užas sprema.
– E, pa – reče ona najzad i odloži pero, nalik žabi koja se sprema da proguta
izuzetno sočnu muvu. – Šta bi hteo da popiješ?
– Molim? – reče Hari, siguran da ju je pogrešno čuo.
– Da popiješ, gospodine Poteru – reče ona, još šire se nasmešivši. – Čaj? Kafu?
Sok od bundeve?
Kako je koje piće nudila, kratko bi zamahnula štapićem, i šolja ili čaša bi se
pojavili na njenom stolu.
– Ništa, hvala – reče Hari.
– Insistiram da piješ sa mnom – reče ona, a glas joj postade preteće sladunjav. –
Izaberi šta ćeš.
– U redu... čaj, onda – reče Hari, slegnuvši ramenima.
Ona ustade i napravi čitavu predstavu od sipanja mleka u čaj, okrenuvši mu pri
tom leđa. Onda obiđe oko stola sa šoljicom, smešeći se na zloslutno sladak način.
– Eto – reče ona, dodajući mu šoljicu. – Popij ga pre nego što se ohladi, hoćeš li?
Dakle, sada, gospodine Poter... Mislim da bi trebalo malo da proćaskamo, posle
sinoćnih uznemirujućih događaja.
On joj ništa ne odgovori. Ona se smesti nazad na svoje mesto i pričeka. Posle
nekoliko dugih trenutaka u tišini, ona veselo reče: – Ne piješ!
On pridiže čašu usnama a onda je iznenada spusti. Jedno od užasnih naslikanih
mačića imalo je velike okrugle plave oči, poput magičnog oka Ludookog Ćudljivka, i
Hariju upravo pade na pamet šta bi Ludooki rekao kada bi čuo da je Hari popio nešto
što mu je ponudio dobro mu poznat neprijatelj.
– Šta je bilo? – reče Ambridžova, koja ga je još uvek pomno posmatrala. – Hoćeš
li malo šećera?
– Ne – reče Hari.
On ponovo pridiže šolju usnama, pretvarajući se da je otpio gutljaj, iako je držao
usta čvrsto zatvorena. Ambridžovoj se lice ozari osmehom.
– Dobro – prošaputa ona. – Vrlo dobro. Dakle, sada... – ona se malčice nagnu ka
njemu. – Gde je Albus Dambldor?
– Pojma nemam – odmah će Hari.
– Pij, pij – reče ona, još uvek se smešeći. – A sada, gospodine Poter, nemojmo da
se igramo dečjih igara. Znam da znaš kuda je on otišao. Ti i Dambldor ste zajedno u
ovome još od početka. Razmotri svoj položaj, gospodine Poter...
– Ne znam gde je on.
Hari isfolira još jedan gutljaj.
– Vrlo dobro – reče Ambridžova izgledajući nezadovoljno. – U tom slučaju, budi
ljubazan i reci mi gde je trenutno prebivalište Sirijusa Bleka.
Hariju se prevrnu stomak, a ruka kojom je držao šoljicu zadrhta mu tako da šoljica
začangrlja na svojoj tacni. On prinese šoljicu ustima, stisnuvši usne, i malo vrele
tečnosti prosu mu se po odori.
– Ne znam – reče, malo prebrzo.
– Gospodine Poter – reče Ambridžova – podsetiću te da sam ja ta koja umalo
nisam uhvatila kriminalca Bleka u grifindorskom kaminu u oktobru. Savršeno dobro
znam da se sastajao s tobom, i da sam imala ikakav dokaz za to, nijedan od vas
dvojice danas ne bi bio na slobodi, to ti garantujem. Ponoviću, gospodine Poter... gde
je Sirijus Blek?
– Nemam blage veze – reče Hari glasno. – Pojma nemam.
Zurili su jedno u drugo toliko dugo da Hari oseti kako mu oči suze. Onda
Ambridžova ustade.
– Vrlo dobro, Poteru, ovoga puta ću ti verovati na reč, ali upozoravam te: moć
Ministarstva stoji iza mene. Svi kanali komunikacije s ovom školom su pod
prismotrom. Uprava Flu-mreže motri na svaki kamin u Hogvortsu – izuzev mog,
razume se. Moj Inkvizitorski odred otvara i čita svu sovinu poštu koja dolazi i odlazi
odavde. A gospodin Filč motri na sve tajne prolaze koji vode iz zamka. Ako
pronađem i trunčicu dokaza...
BUUM!
Pod kancelarije zadrhta. Ambridžova skliznu u stranu, i uhvati se za sto tražeći
oslonac, posve šokirana.
– Šta to bi...?
Zurila je u vrata. Hari iskoristi tu priliku da isprazni svoju gotovo punu šoljicu
čaja u najbližu vazu sa suvim cvećem. Čuo je ljude kako trče i vrište nekoliko
spratova ispod njih.
– Nazad na ručak, Poteru! – povika Ambridžova podigavši štapić, i izlete iz
kancelarije. Hari joj dade nekoliko sekundi prednosti, a onda pojuri za njom da vidi
šta je izvor tog silnog meteža.
Nije ga bilo teško pronaći. Samo sprat ispod njih vladala je paklena pometnja.
Neko (a Hari je imao prilično jasnu ideju ko bi to mogao biti) potpalio je, činilo se,
ogroman sanduk pun začaranih vatrometa.
Zmajevi, celi sačinjeni od zelenih i zlatnih varnica, jezdili su gore-dole hodnicima
ispuštajući vatrene kugle i izazivajući glasne eksplozije dok su proletali;
drečavoružičasti vatreni vrtuljci, prečnika skoro dva metra, preteće su fijukali kroz
vazduh, poput mnogobrojnih letećih tanjira; rakete su se odbijale od zidova
ostavljajući za sobom trag od sjajnih srebrnih zvezda; prskalice su same od sebe
iskricama ispisivale psovke po vazduhu; petarde su eksplodirale poput mina gde god
bi Hari pogledao i, umesto da dogore, nestanu s vidika ili se šišteći zaustave, ova
pirotehnička čuda kao da su dobijala na snazi i ubrzanju što ih je duže gledao.
Filč i Ambridžova su stajali nasred stepenica, očito ukočeni od užasa. Dok ih je
Hari posmatrao, jedan od većih vatrenih vrtuljaka kao da požele više prostora za
manevrisanje, pa se zavrte ka Ambridžovoj i Filču, uz zloslutno fiiiijuuuuu. Oni
prestrašeno vrisnuše i čučnuše, a vrtuljak izlete pravo kroz prozor iza njih i odjezdi
preko imanja. U međuvremenu, nekoliko zmajeva i veliki ljubičasti slepi miš koji se
zlokobno dimio, iskoristili su priliku i pobegli na drugi sprat kroz otvorena vrata na
kraju hodnika.
– Požuri, Filč, brzo! – zakrešta Ambridžova – razići će se po celoj školi, ako
nešto ne učinimo – Ošamuti!
Iz vrha njenog štapića izlete mlaz crvenih varnica i pogodi jednu od raketa.
Umesto da se ukoči u vazduhu, ona eksplodira s takvom silinom da napravi rupu u
slici setne veštice nasred livade. Ova je taman na vreme pobegla i, koji trenutak
kasnije pojavila se na susednoj slici, gde se nekoliko čarobnjaka koji su igrali karte
žurno pridigoše da joj ustupe mesto.
– Nemoj da ih Ošamućuješ, Filč! – povika Ambridžova ljutito da je svi čuju, kao
da je to bila njegova čin.
– Dobro, direktorka! – dahćući reče Filč koji, budući Poruga, nije mogao da
Ošamuti vatromete ništa više nego što bi mogao da ih proguta. On odjuri do najbližeg
plakara, izvuče metlu i poče njom da mlati vatromete po vazduhu. Za koju sekundu vrh
metle je goreo.
Hari je dovoljno video. Smejući se, sagnuo se što je niže mogao, potrčao ka
vratima za koja je znao da se kriju iza tapiserije malo dalje niz hodnik, i skliznuo kroz
njih, da bi tu zatekao Freda i Džordža kako se kriju, slušaju krike Ambridžove i Filča i
tresu se od potisnutog veselja
– Impresivno – reče Hari tiho, kezeći se. – Veoma impresivno... istisnućete
doktora Filibastera iz posla, bez problema...
– Hvala – prošaputa Džordž, brišući suze od smeha s lica. – Oh, nadam se da će
sledeći put pokušati da ih natera da Nestanu... umnožavaju se desetostruko kad
pokušaš tu čin.
Vatrometi su nastavili da gore i šire se po celoj školi u toku popodneva. Iako su
izazvali mnogo pometnje, pogotovu petarde, ostalim nastavnicima nisu mnogo smetali.
– Bože, bože – reče profesorka Mek Gonagal sarkastično, kad jedan od zmajeva
ulete u njenu učionicu, bljujući vatru uz seriju praštavih eksplozija. – Gospođice
Braun, možete li da otrčite do direktorke i obavestite je da imamo odbegli vatromet u
našoj učionici?
Konačan ishod bio je da je profesorka Ambridž provela svoje prvo popodne kao
direktorka trčeći po celoj školi, odgovarajući na pozive ostalih nastavnika, od kojih
izgleda niko nije bio u stanju da oslobodi svoje učionice vatrometa bez njene pomoći.
Kada se i poslednje zvono oglasilo, i đaci se zaputili ka grifindorskoj kuli s torbama
na leđima, Hari uz neizmerno zadovoljstvo primeti razbarušenu i garavu Ambridžovu
kako se lica oblivenog znojem tetura iz pravca Flitvikove učionice.
– Mnogo vam hvala, profesorka! – reče profesor Flitvik svojim piskavim
glasićem. – Naravno, mogao sam i sâm da se oslobodim ovih prskalica, ali nisam bio
siguran da li imam ovlašćenje.
Smešeći se, on zatvori vrata svoje učionice pred njenim režećim licem.
Te večeri su Fred i Džordž bili heroji u grifindorskom boravku. Čak se i
Hermiona probila kroz uzbuđenu gomilu da im čestita.
– Bio je to divan vatromet – reče ona s divljenjem.
– Hvala – reče Džordž, istovremeno iznenađen i zadovoljan. – Vizlijevski požarni
čarobnjakometi. Jedini problem je što smo istrošili čitave zalihe. Sada moramo da ih
pravimo ispočetka.
– Ipak, vredelo je – reče Fred, koji je primao narudžbine od razgalamljenih
grifindoraca. – Ako hoćeš da staviš svoje ime na listu čekanja, Hermiona, koštaju pet
galeona komplet Osnovni plamičak, a dvadeset Usijanje deluks...
Hermiona se vrati za sto gde su sedeli Hari i Ron, zureći u svoje školske torbe,
kao da se nadaju da će njihovi domaći zadaci iskočiti iz njih i sami se napisati.
– Pa dobro, zašto ne uzmemo jedno slobodno veče? – upita Hermiona veselo, kada
srebrnorepa vizlijevska raketa projuri pored prozora. – Uostalom, uskršnji raspust
počinje u petak, tada ćemo imati vremena na pretek.
– Da li ti je dobro? – upita Ron, zureći u nju s nevericom.
– Pa sad, kad si već spomenuo – reče Hermiona veselo – znaš... mislim da se
osećam pomalo... buntovno.
Hari je i dalje mogao da čuje daleke odjeke odbeglih petardi kada su, sat vremena
kasnije, on i Ron otišli u krevet, a dok se presvlačio jedna prskalica prolete pored
tornja, i dalje odlučno ispisujući reč „KAKA“.
On se uzvera u krevet, zevajući. Pošto je skinuo naočare, vatrometi koji bi
povremeno proleteli pored prozora izgledali su mu zamagljeni, poput iskričavih
oblaka, prelepi i misteriozni na crnom nebu. Okrenuo se na bok, pitajući se kako je
Ambridžovoj, posle prvog dana na Dambldorovom radnom mestu, i kako će Fadž
reagovati kada čuje da je škola veći deo dana bila u stanju haosa. Nasmešivši se, Hari
sklopi oči...
Zujanje i eksplozije odbeglih vatrometa po imanju postajali su, činilo se, sve
udaljeniji... ili se možda on udaljavao od njih...
Pao je pravo u hodnik koji je vodio u Odsek za misterije. Jurio je ka običnim
crnim vratima... neka se otvore... neka se otvore...
Tako i bi. Obreo se u kružnoj sobi punoj vrata... prošao je kroz nju, stavio ruku na
istovetna, druga vrata i otvorio ih...
Sada je bio u dugačkoj, pravougaonoj sobi ispunjenoj čudnovatim mehaničkim
škljocanjem. Po zidu su se kretale razigrane mrlje svetlosti, ali nije zastao da ih
pobliže osmotri... morao je da produži dalje...
Na samom kraju sobe bila su još jedna vrata... i ona se otvoriše na njegov dodir...
I sada je bio u prigušeno osvetljenoj sobi, visokoj i širokoj poput crkve, u kojoj su
se nalazili samo redovi i redovi visokih polica, svaka prepuna malih, prašnjavih
staklenih kugli... Harijevo srce stade ubrzano da lupa od uzbuđenja... znao je kuda
treba da ide... potrčao je napred, ali njegovi koraci ne napraviše nikakav zvuk u
ogromnoj napuštenoj sobi...
U ovoj prostoriji bilo je nešto što strašno mnogo želi...
Nešto što želi... ili što neko drugi želi...
Ožiljak ga zabole...
TRAS!
Hari se istog trena probudi, zbunjen i ljut. Mračna spavaonica odzvanjala je od
smeha.
– Kul! – reče Šejmus, čija se silueta nazirala nasuprot prozoru. – Mislim da je
jedan od onih vrtuljaka udario u raketu, i kao da su se sparili, dođite da vidite!
Hari začu kako Ron i Din iskaču iz kreveta da bi bolje videli. On je ležao potpuno
miran i nem dok mu se bol u ožiljku smirivao, a razočaranje počinjalo da ga
preplavljuje. Osećao se kao da mu je neko u poslednjem trenutku istrgnuo iz ruku
predivno blago... ovoga puta bio je tako blizu.
Pored prozora grifindorskog tornja sada su proletali svetlucajući
ružičastosrebrnasti krilati prasići. Hari je ležao i slušao razdragane zvižduke
grifindoraca u spavaonicama ispod njih. Stomak mu se mučno zgrči na pomisao da
naredne večeri ima Oklumenciju.

* * *

Hari je ceo sledeći dan proveo strepeći šta će Snejp reći ako otkrije koliko je
duboko prodro u Odsek za misterije u svom poslednjem snu. Obuzet osećanjem
krivice, on shvati da nije nijedanput vežbao Oklumenciju od njihovog poslednjeg
susreta: previše toga se događalo od Dambldorovog odlaska. Bio je siguran da ne bi
mogao da isprazni svoj um čak i da je pokušao. Međutim, sumnjao je da će Snejp
prihvatiti takvo opravdanje.
Toga dana, tokom nastave, pokušao je u poslednji čas malo da provežba te stvari,
ali nije vredelo. Kad god bi zaćutao i pokušao da se oslobodi svih misli i emocija,
Hermiona bi neprekidno zapitkivala šta nije u redu. Uostalom, nije bio najbolji
trenutak da isprazni um dok nastavnici nasumično ispituju đake gradivo iz prethodnih
lekcija.
Pripremivši se na najgore, on se posle večere zaputi do Snejpove kancelarije.
Međutim, na pola puta kroz Ulaznu dvoranu Čo dotrča do njega.
– Ovamo – reče Hari, srećan što ima razlog da odloži svoj susret sa Snejpom,
pokazujući joj da pređu u ćošak Ulazne dvorane, gde su stajali ogromni peščanici.
Grifindorski je sada bio gotovo prazan. – Jesi li dobro? Ambridžova te nije
zapitkivala oko DA-e?
– Oh, ne – žurno će Čo. – Ne, samo sam... pa, samo sam htela da ti kažem... Hari,
nisam mogla ni da zamislim da će Marijeta da kaže...
– Da, pa šta ćeš – reče Hari smrknuto. Smatrao je da Čo treba malo pažljivije da
bira prijatelje. Bila je slaba uteha što je, prema poslednjim vestima, Marijeta još bila
u bolničkom krilu, a Madam Pomfri nije uopšte bila u stanju da zaleči njene bubuljice.
– Ona je inače stvarno divna osoba – reče Čo. – Samo je pogrešila...
Hari je pogleda s nevericom.
– Divna osoba koja je pogrešila? Sve nas je prodala, uključujući i tebe!
– Da, ali... svi smo se izvukli, zar ne? – reče Čo molećivo. – Znaš već, njena
mama radi u Ministarstvu, stvarno joj je teško...
– I Ronov tata radi u Ministarstvu! – reče Hari besno. – A za slučaj da nisi
primetila, njemu ne piše ’tužibaba’ na licu...
– To je bio stvarno užasan trik Hermione Grejndžer – reče Čo žustro. – Trebalo je
da nam kaže da je bacila urok na onaj spisak...
– Ja mislim da je to bila fenomenalna ideja – reče Hari hladno. Čo porumene, a
oči joj blesnuše.
– Oh, da, zaboravila sam... naravno, pa to je ideja tvoje drage Hermione...
– Nemoj samo opet da mi plačeš – upozori je Hari.
– Taman posla! – povika ona.
– Da... pa... dobro, onda – reče on. – Trenutno imam dovoljno briga i bez toga.
– Onda idi pa ih brini! – reče Čo gnevno, okrenu se na peti i odjuri od njega.
Besneći, Hari se spusti niza stepenice ka Snejpovoj tamnici i, mada je iz iskustva
znao da će Snejpu biti mnogo lakše da mu prodre u um ako dođe besan i uznemiren, on
je, sve dok nije došao do vrata tamnice, razmišljao samo o tome šta je još trebalo da
kaže Čo o Marijeti.
– Kasniš, Poteru – reče Snejp hladno kada je Hari zatvorio vrata za sobom.
Snejp je stajao leđima okrenut Hariju, po običaju vadeći neke od svojih misli, i
pažljivo ih smeštao u Dambldorovo Sito-za-misli. On ubaci poslednju srebrnu nit u
kamenu zdelu i okrenu se Hariju.
– Dakle – upita on. – Da li si vežbao?
– Da – slaga Hari, pomno posmatrajući nogu Snejpovog stola.
– Pa, uskoro ćemo otkriti da li je tako, zar ne? – reče Snejp resko. – Izvadi štapić,
Poteru.
Hari zauze svoju uobičajenu pozu, suočivši se sa Snejpom, sa stolom između njih.
Srce mu je bubnjalo od ljutnje na Čo i strepnje koliko će Snejp uspeti da izvuče iz
njegovog uma.
– Kada izbrojim do tri, onda – reče Snejp lenjo. – Jedan... dva...
Vrata Snejpove kancelarije se uz tresak otvoriše i Drako Melfoj ulete unutra.
– Profesore Snejp, gospodine... oh... izvinite...
Melfoj je, vidno iznenađen, zurio u Snejpa i Harija.
– U redu je, Drako – reče Snejp, spustivši štapić. – Poter je ovde radi dopunske
časove iz Napitaka.
Hari nije video Melfoja toliko srećnog otkako je Ambridžova izvršila inspekciju
na Hagridovom času.
– Nisam znao – reče on kezeći se Hariju, koji je znao da mu je lice pocrvenelo.
Dao bi sve na svetu da može da vikne istinu Melfoju u lice – ili, još bolje, da ga
pogodi jednom dobrom kletvom.
– Dakle, Drako, šta je bilo? – upita Snejp.
– Profesorka Ambridž, gospodine... potrebna joj je vaša pomoć – reče Melfoj. –
Pronašli su Montagjua, gospodine, stvorio se zaglavljen u toaletu na četvrtom spratu.
– Otkud on tamo? – insistirao je Snejp.
– Ne znam, gospodine, i sâm je pomalo zbunjen.
– Dobro, onda. Poteru – reče Snejp – nastavićemo ovu lekciju sutra uveče.
On se okrenu i izjuri iz učionice. Melfoj nečujno reče Hariju: – Dopunski časovi
iz Napitaka? – a onda se okrenu i pođe za Snejpom.
Kipteći od besa, Hari vrati štapić u odoru i krenu da napusti sobu. Makar je dobio
još dvadeset četiri časa da vežba. Znao je da treba da bude zahvalan što se za dlaku
izvukao iz neprijatne situacije, mada po cenu da Melfoj celoj školi ispriča kako je
njemu, Hariju, potrebna dopunska nastava iz Napitaka.
Već je bio na vratima kancelarije kad ga primeti: odblesak srebrnaste svetlosti
koji je treperio na dovratku. On zastade, i zagleda se u njega, prisetivši se nečega... a
zatim mu sinu: bilo je nalik svetlima koja je video prošle noći u snu, svetlima u drugoj
sobi kroz koju je prošao na putu kroz Odsek za misterije.
On se osvrnu. Svetlost je dopirala iz Sita-za-misli koje je stajalo na Snejpovom
stolu. Srebrnastobeli sadržaj kovitlao se i talasao u njemu. Snejpove misli... stvari
koje on nije želeo da Hari vidi, ako bi se kojim slučajem probio kroz njegove
blokade...
Hari se zagleda u Sito-za-misli, dok je u njemu rasla znatiželja... šta je to Snejp
toliko želeo da sakrije od Harija?
Srebrnasta svetlost je podrhtavala na zidu... Hari zakorači dva koraka ka stolu,
naprežući um. Da li je to možda informacija o Odseku za misterije, koju je Snejp rešio
da sakrije od njega?
Hari se osvrnu preko ramena, a srce mu je bubnjalo jače i brže no ikad. Koliko će
Snejpu trebati da oslobodi Montagjua iz klozeta? Hoće li se posle toga vratiti pravo u
kancelariju, ili će otpratiti Montagjua do bolničkog krila? Svakako ovo poslednje...
Montagju je bio kapiten sliterinskog kvidičkog tima, Snejp će želeti da zna da li je sve
u redu s njim.
Hari pređe preostalih nekoliko koraka do Sita-za-misli i stade nad njim, zureći u
njegove dubine. Oklevao je, osluškujući, a onda ponovo izvuče štapić. Kancelarija i
hodnik ispred nje bili su potpuno nemi. On malčice pročačka sadržaj Sita-za-misli
vrhom štapića.
Srebrna stvar u njemu poče veoma brzo da se kovitla. Hari se nagnu ka njoj, i
primeti da je postala prozirna. Ponovo je gledao u neku sobu, kao kroz kružni prozor
na tavanici... zapravo, ukoliko se nije grdno prevario, gledao je baš u Veliku salu.
Dahom je čak uspeo da zamagli površinu Snejpovih misli... um kao da mu je bio u
limbu... bilo bi sumanuto učiniti ono što je bio u sve većem iskušenju da uradi...
drhtao je... Snejp bi mogao da se vrati svakog časa... ali Hari pomisli na Čoin bes,
Melfojevo podrugljivo lice, i obuze ga nesmotrena smelost.
On duboko udahnu vazduh, i uroni lice u površinu Snejpovih misli. Istog trena, pod
kancelarije se zatrese, i ubaci Harija naglavačke u Sito-za-misli...
Padao je kroz hladnu tminu, mahnito se okrećući, a onda...
Stajao je nasred Velike sale, ali u njoj nisu bila četiri stola školskih kuća. Umesto
njih, bilo je više od stotinu manjih stolova, svi okrenuti na istu stranu, i za svakim je
sedeo po jedan učenik, nisko pognute glave, škrabajući na svitku pergamenta. Jedini
zvuk koji se čuo bilo je grebuckanje pera i povremeno šuškanje kada bi neko podesio
svoj pergament. Očigledno je to bio neki ispit.
Sunčeva svetlost padala je kroz visoke prozore po njihovim pognutim glavama,
koje su se presijavale u kestenjastim i bakarnim i zlatnim bojama pod njenim zracima.
Hari se pažljivo osvrnu oko sebe. Snejp mora da je tu negde... ovo je ipak njegovo
sećanje...
I bio je, za stolom tik iza Harija. Hari se upilji u njega s nevericom. Tinejdžer
Snejp bio je vižljast i bled, poput biljke koja raste u mraku. Kosa mu je bila dugačka i
masna, i padala mu je po stolu, a dok je piskarao, kukasti nos je držao tek na
centimetar od površine pergamenta. Hari se pomeri iza Snejpa i pročita naslov
ispitnog zadatka:

ODBRANA OD MRAČNIH VEŠTINA
– OBIČAN ČAROBNJAČKI NIVO

Znači, Snejp mora da je imao petnaest ili šesnaest godina, baš kao Hari sada.
Ruka mu je prosto letela preko pergamenta. Napisao je najmanje tridesetak
centimetara više od svog najbližeg suseda, a rukopis mu je bio sićušan i skučen.
– Još pet minuta!
Hari poskoči na zvuk toga glasa. Okrenuvši se, vide vrh glave profesora Flitvika
kako se kreće između stolova nedaleko od njega. Profesor Flitvik je prolazio pored
dečaka s neurednom crnom kosom... veoma neurednom crnom kosom...
Hari se pomeri tako brzo da bi, da je bio opipljiv, oborio đačke klupe. Umesto
toga, kao da je u snu, klizio je između dve klupe ka trećoj. Leđa crnokosog dečaka bila
su mu sve bliža i... on se sada uspravi, odloži pero, privukavši svitak pergamenta ka
sebi, da proveri šta je napisao...
Hari stade ispred klupe i zagleda se u svog petnaestogodišnjeg oca.
Uzbuđenje ga pogodi negde u dubini stomaka: kao da gleda u samog sebe, ali uz
nekoliko namernih grešaka. Džejmsove oči bile su boje lešnika, nos malčice duži od
Harijevog, i nije imao ožiljak na čelu, ali imao je isto mršavo lice, ista usta, iste
obrve. Džejmsova kosa je štrčala na potiljku, baš kao i Harijeva, a Hari shvati da bi,
kada bi Džejms ustao, bili iste visine, koji centimetar manje-više.
Džejms široko zevnu i razbaruši svoju kosu, učinivši je još neurednijom no što je
bila. A onda, pogledavši u profesora Flitvika, okrenu se u sedištu i iskezi dečaku koji
je sedeo četiri klupe iza njega.
Uz još jedan šok iznenađenja, Hari vide Sirijusa kako Džejmsu pokazuje uzdignute
palčeve. Sirijus se raskomotio u svojoj stolici, klateći se na zadnje dve noge. Bio je
veoma zgodan. Tamna kosa padala mu je preko očiju s nekakvom ležernom
elegancijom kakvu ni Džejmsova ni Harijeva kosa nikada ne bi mogle da postignu, a
devojčica koja je sedela iza njega gledala ga je puna nade, iako se činilo da je on i ne
primećuje. A dva sedišta iza te devojčice – Harijev stomak ponovo zadovoljno
poskoči – bio je Remus Lupin. Bio je prilično bled i bolešljiv (da li se to približavao
izlazak punog meseca?) i bio je zaokupljen ispitom: dok je ponovo iščitavao svoje
odgovore, češao se po bradi vrhom pera, neznatno se namrštivši.
To znači da i Crvorep mora da je ovde negde... i tačno tako, Hari ga spazi u roku
od nekoliko sekundi: sitan dečak mišjesive kose, sa šiljastim nosom. Crvorep je
delovao zabrinuto. Grizao je nokte, zureći u svoj rad, stružući nožnim prstima po
podu. Svaki čas bi bacio pogled pun nade u rad svog suseda. Hari je na trenutak
gledao u Crvorepa, a onda pogleda nazad u Džejmsa, koji je sada žvrljao po parčetu
pergamenta. Nacrtao je Skrivalicu, i sada je ispisivao slova „L.E.“. Šta li ona znače?
– Spustite pera, moliću! – ciknu profesor Flitvik. – I ti, Stebinse! Molim vas da
ostanete na mestima dok ne pokupim vaše pergamente! Asio!
Preko stotinu svitaka pergamenta projuri vazduhom i ulete u ispružene ruke
profesora Flitvika, oborivši ga na leđa. Nekoliko đaka se nasmeja, a nekoliko ih iz
prvih klupa skoči, pridigne profesora Flitvika za laktove i uspravi ga ponovo na noge.
– Hvala vam... hvala vam... – prodahta profesor Flitvik. – Dobro, deco, možete da
idete!
Hari spusti pogled ka svom ocu, koji žurno preškraba slova ’L.E.’ koja je
podebljavao, skoči na noge, ugura pero i prazne listove pergamenta u torbu, koju
prebaci preko ramena, i sačeka Sirijusa da mu se pridruži.
Hari se osvrnu i nedaleko odatle spazi Snejpa, kako pored klupa ide ka vratima
Ulazne dvorane, još uvek udubljen u sopstveni kontrolni. Pognutih ramena, hodao je na
strašno čudan način koji je podsećao na paukovo kretanje, a uljasta kosa mu je
poigravala oko lica.
Grupa ćeretavih devojčica razdvajala je Snejpa od Džejmsa, Sirijusa i Lupina, i
postavivši se kraj njih, Hari je uspeo da drži Sejpa na oku, dok je istovremeno naćulio
uši da čuje glasove Džejmsa i njegovih prijatelja.
– Kako ti se svidelo deseto pitanje, Mesečko? – upita Sirijus kada su izašli u
Ulaznu dvoranu.
– Oduševilo me je – reče Lupin resko. – Navedite pet znakova po kojima se
raspoznaje vukodlak. Sjajno pitanje.
– Misliš da si uspeo da navedeš sve znakove? – upita Džejms kao fol zabrinutim
glasom.
– Rekao bih da jesam – reče Lupin ozbiljno, kada su se priključili gomili koja se
skupljala oko vrata zamka, željni da izađu napolje na suncem obasjano školsko
imanje. – Pod jedan: sedi u mojoj stolici. Pod dva: nosi moju odeću. Pod tri: ime mu
je Remus Lupin.
Crvorep se jedini nije nasmejao.
– Ja sam opisao oblik njuške, zenice očiju i pufnasti rep – reče on zabrinuto – ali
nisam mogao da se setim ničeg drugog...
– Baš si glup, Crvorepu – reče Džejms nestrpljivo. – Trčkaraš naokolo sa
vukodlakom jednom mesečno...
– Tiše malo – preklinjao ga je Lupin.
Hari se ponovo zabrinuto osvrnu iza sebe. Snejp je bio u blizini, i dalje nosa
zabijenog u pitanja s kontrolnog – ali ovo je bila Snejpova uspomena, i Hari je bio
siguran da ako Snejp odluči da odluta, on, Hari, više neće moći da prati Džejmsa.
Međutim, na njegovo neizmerno olakšanje, kada su Džejms i njegova tri drugara
krenuli travnjakom ka jezeru, Snejp krenu za njima, i dalje udubljen u pitanja s
kontrolnog, očigledno pojma nemajući kuda se zaputio. Hodajući malo ispred njega,
Hari je mogao izbliza da motri na Džejmsa i ostale.
– Pa, ja mislim da je test bio prost k’o pasulj – ču Sirijusa kako govori. –
Iznenadio bih se ako ne dobijem najmanje ’natprosečno’ na njemu.
– I ja – reče Džejms. On zavuče ruku u džep i izvuče koprcajuću Zlatnu skrivalicu.
– Odakle ti to?
– Drpio sam je – reče Džejms ležerno. Počeo je da se igra sa Skrivalicom,
puštajući je da odleti na dvadesetak centimetara od njega, pre no što bi je ponovo
zgrabio. Refleksi su mu bili odlični. Crvorep ga je zadivljeno posmatrao.
Zastali su u senci istog onog brezovog drveta na ivici jezera gde su Hari, Ron i
Hermiona jednom proveli nedelju završavajući domaće, i bacili se na travu. Hari se
ponovo osvrnu preko ramena i, na svoju radost, vide da se Snejp smestio u debeloj
hladovini gustog žbunja. Bio je i dalje kao opčinjen svojim pitanjima za O.Č.N., pa je
Hari mogao da sedne na travu između breze i žbunja, i posmatra četvorku ispod
drveta. Sunčeva svetlost blistala je po glatkoj površini jezera, na čijoj obali je sedela
grupica raskikotanih devojčica koja su upravo napustile Veliku salu, izule cipele i
čarape, i brčkale stopala u vodi.
Lupin izvuče knjigu i poče da čita. Sirijus je gledao učenike kojima je travnjak
vrveo, delujući prilično uobraženo i smoreno, ali i veoma privlačno. Džejms se još
uvek igrao sa Skrivalicom, puštajući je da mu odleti sve dalje i dalje, gotovo mu
pobegavši, ali bi je uvek uhvatio u poslednjem trenutku. Crvorep ga je posmatrao, usta
otvorenih u čudu. Svaki put kada bi Džejms izveo izuzetno teško hvatanje, Crvorep bi
odahnuo i zatapšao. Posle pet minuta, Hari se pitao zašto Džejms nije rekao Crvorepu
da se malo sabere, ali činilo se da Džejms uživa u pažnji. Hari primeti da njegov otac
ima naviku da razbaruši kosu kako mu ne bi delovala previše uredno, i da neprekidno
gleda u devojčice na ivici jezera.
– Hoćeš li već jednom da skloniš to – reče napokon Sirijus kad je Džejms izveo
izvanredno hvatanje, a Crvorep počeo da mu kliče – pre nego što se Crvorep upiški
od uzbuđenja.
Crvorep postade pomalo ružičast u licu, ali se Džejms iskezi.
– Dobro, ako ti smeta – reče, uguravši Skrivalicu nazad u džep. Hari je stekao
utisak da je Sirijus jedini zbog koga bi Džejms prestao da se razmeće.
– Dosadno mi je – reče Sirijus. – Voleo bih da je pun mesec.
– Ja ne bih – reče Lupin smrknuto iza svoje knjige. – Još uvek imamo ispit iz
Preobražavanja, pa ako ti je dosadno, možeš da me preslišaš. Evo... – i on mu pruži
svoju knjigu.
Ali Sirijus frknu. – Ne treba mi to đubre, znam ga napamet.
– Ovo će te razveseliti, Šaponjo – reče Džejms tiho. – Vidi ko je tamo...
Sirijus okrenu glavu. Odmah se primirio, poput psa koji je nanjušio zeca.
– Odlično – reče on nežno. – Slinavus.
Hari se okrenu da vidi šta to Sirijus gleda.
Snejp je ponovo bio na nogama, i upravo je odlagao svoj O.Č.N. sastav u torbu.
Kada je napustio senku žbunja i zaputio se livadom, Sirijus i Džejms ustadoše.
Lupin i Crvorep su ostali da sede: Lupin je i dalje zurio u knjigu, iako mu se oči
nisu pomerale, a između obrva se moglo naslutiti blago mrštenje. Crvorep je gledao
čas u Sirijusa, čas u Džejmsa, čas u Snejpa s izrazom željnog iščekivanja.
– Šta ima, Slinavuse? – upita Džejms glasno.
Snejp je reagovao tako brzo kao da je očekivao napad: spustio je torbu, gurnuo
ruku u odoru i već napola izvukao štapić, kada Džejms povika: – Ekspeliarmus!
Snejpov štapić polete pet metara uvis i uz tanan udarac pade u travu iza njega.
Sirijus se kevtavo nasmeja.
– Impedimenta! – reče, uperivši štapić u Snejpa, oborivši ga s nogu kad ovaj
skoči ka svom ispalom štapiću.
Sa svih strana učenici se okrenuše da posmatraju. Neki od njih su čak ustali i
prilazili bliže. Neki su izgledali zabrinuto, neki zabavljeno.
Snejp je ležao na zemlji, dahćući. Džejms i Sirijus krenuše ka njemu, podignutih
štapića, a Džejms se pri tom osvrtao preko ramena ka devojčicama na obali jezera.
Crvorep je sada ustao, gladno ih posmatrajući, obišavši Lupina da bi bolje video.
– Kako ti je prošao ispit, Slinavi? – upita Džejms.
– Ja sam ga posmatrao, nos mu je dodirivao pergament – reče Sirijus zlobno. –
Imaće velike masne fleke po njemu, ništa neće moći da pročitaju.
Nekoliko posmatrača se nasmeja. Snejp, očigledno, nije bio popularan. Crvorep
se piskavo smejuljio. Snejp je pokušavao da ustane, ali je urok još uvek delovao.
Otimao se, kao da ga vezuju nevidljivi konopci.
– Samo... čekaj – reče on dahtavo, zureći u Džejmsa s izrazom najčistijeg prezira
– samo... ti... čekaj!
– Šta da čeka? – upita Sirijus hladno. – Šta ćeš da nam uradiš, Slinavko, da
obrišeš nos o nas?
Snejp ih zasu gomilom psovki i kletvi, ali pošto mu je štapić bio udaljen nekoliko
metara, ništa se ne desi.
– Bolje bi ti bilo da ispereš ta pogana usta sapunom – reče Džejms hladno. –
Osapunjaj!
Ružičasti balončići sapunice odmah pokuljaše iz Snejpovih usta. Pena mu je
prekrivala usne, zagrcnuvši ga, gušeći ga...
– Pusti ga NA MIRU!
Džejms i Sirijus se osvrnuše. Džejms odmah polete slobodnom rukom ka kosi.
Bila je to jedna od devojčica s ivice jezera. Imala je gustu, tamnocrvenu kosu koja joj
je padala na ramena, i zapanjujuće zelene oči u obliku badema – Harijeve oči.
Harijeva majka.
– Kako je, Evansova? – upita Džejms, a ton mu se iznenada preobrazi u prijatan,
dublji, odrasliji.
– Ostavi ga na miru – ponovi Lili. Gledala je u Džejmsa s izrazom velikog prezira.
– Šta ti je on ikada učinio?
– Pa – reče Džejms, kao da objašnjava svoj stav – stvar je više u samoj činjenici
da on postoji, ako znaš na šta mislim...
Mnogi od okupljenih učenika se nasmejaše, uključujući i Sirijusa i Crvorepa, ali
ne i Lupin, naizgled još uvek udubljen u knjigu, baš kao ni Lili.
– Misliš da si smešan – reče ona ledeno. – A zapravo si samo jedan arogantni
gadni siledžija, Poteru. Pusti ga na miru.
– Hoću, ako pristaneš da izađeš sa mnom, Evansova – brzo će Džejms. – Hajde...
izađi sa mnom, i više neću ni da taknem starog Slinavka.
Iza njega, Onesposobljavajući urok polako je popuštao. Snejp je polako počeo da
puzi ka svom ispalom štapiću, pljujući sapunicu dok se vukao po zemlji.
– Ne bih izašla s tobom ni kad bih morala da biram između tebe i džinovske sipe –
reče Lili.
– Nemaš sreće, Rogonjo – žustro će Sirijus, i okrenu se nazad ka Snejpu. – EJ!
Ali prekasno. Snejp je već uperio štapić pravo u Džejmsa. Blesnu zaslepljujuća
svetlost, i na Džejmsovom licu pojavi se posekotina, poprskavši mu odoru krvlju.
Džejms se okrenu: posle drugog bleska svetlosti, Snejp je visio naglavačke u vazduhu,
dok mu se odora srozala preko glave, otkrivajući mršave, bledunjave noge i posivele
gaće. Mnogi đaci iz okupljene gomile radosno uskliknuše. Sirijus, Džejms i Crvorep
valjali su se od smeha.
Lili, čiji je besni izraz na trenutak popustio, kao da će i sama da se nasmeje, reče:
– Spusti ga dole!
– Svakako – reče Džejms i cimnu štapić nagore. Snejp pade poput zgužvane mase
na tlo. Iskobeljavši se iz svoje odore, on brzo skoči na noge, ali Sirijus reče: –
Petrifikus totalus! – i Snejp se opet sruči dole, krut kao daska.
– PUSTITE GA NA MIRU! – povika Lili. Sada je i ona izvukla svoj štapić.
Džejms i Sirijus ga obazrivo osmotriše.
– Ah, Evansova, ne teraj me da te ureknem – reče Džejms ozbiljno.
– Onda skini kletvu s njega!
Džejms duboko uzdahnu, a zatim se okrenu ka Snejpu i promrmlja kontrakletvu.
– Eto ti – reče on, dok se Snejp pridizao na noge. – Imaš sreće što je Evansova
ovde, Slinavuse...
– Ne treba mi pomoć od prljavih malih Blatokrvnih kao što je ona!
Lili trepnu.
– Dobro – reče ona hladno. – Ubuduće se više neću ni truditi. I oprala bih gaće, da
sam na tvom mestu, Slinavuse.
– Izvini se Evansovoj! – zagrme Džejms na Snejpa, preteći uperivši štapić u njega.
– Neću da ga ti teraš da se izvini – povika Lili, okrenuvši se ka Džejmsu. – Ti si
podjednako loš kao i on.
– Šta? – zakevta Džejms. – Ja te NIKADA ne bih nazvao... znaš-već-kako!
– Mrsiš sebi kosu samo zato što misliš da to izgleda kul, kao da si tek sišao s
metle, razmećeš se s onom glupom Skrivalicom, ideš hodnicima i bacaš kletve na sve
koji ti smetaju samo zato što ti se može... čudi me kako uopšte možeš da poletiš sa
zemlje s tom metlom kad imaš tako veliku uobraženu glavudžu. GADIŠ mi se!
Ona se okrenu na peti i odjuri odatle.
– Evansova! – povika Džejms za njom. – Hej, EVANSOVA!
Ali ona se i ne osvrnu.
– Koji joj je đavo? – upita Džejms, bezuspešno pokušavajući da pitanje zvuči kao
da mu odgovor nimalo nije važan.
– Čitajući između redova, rekao bih da misli da si malčice uobražen, druže – reče
Sirijus.
– Aha – reče Džejms, koji je sada kipteo od besa – nije nego...
A onda bi još jedan blesak, i Snejp je ponovo visio naglavačke u vazduhu.
– Ko hoće da vidi kako Slinavku skidam gaće?
No da li je Džejms stvarno skinuo Snejpu gaće, Hari nikada nije saznao. Oko
njegove nadlaktice sklopi se nečija šaka, stisnuvši ga poput klješta. Trgavši se, Hari
se okreni da vidi ko ga je to zgrabio, i uz nalet užasa, spazi ogromnog, potpuno
odraslog Snejpa kako stoji tik uz njega, pobeleo od gneva.
– Lepo se provodiš?
Hari oseti kako poleće u vazduh. Letnji dan iščeze oko njega. Plutao je naviše kroz
ledeno crnilo, dok ga je Snejpova ruka i dalje čvrsto stiskala za nadlakticu. A onda, uz
vrtoglavi osećaj kao da ga je neko u vazduhu okrenuo naglavačke, stopala mu udariše
o kameni pod Snejpove tamnice, i on se ponovo nađe pored Sita-za-misli na
Snejpovom stolu u senovitoj sadašnjosti učionice gospodara napitaka.
– Dakle – reče Snejp, stegnuvši Harijevu ruku toliko jako da mu je šaka utrnula. –
Dakle... uživao si, Poteru?
– N-ne – reče Hari, pokušavajući da otrgne ruku.
Bilo je zastrašujuće: Snejpove usne su podrhtavale, lice mu je bilo potpuno belo,
a zubi iskeženi.
– Bio je zabavan čovek, tvoj otac, zar ne? – upita Snejp, tresući Harija tako jako
da su mu naočare pale na vrh nosa.
– Ja... nisam...
Snejp iz sve snage odbaci Harija od sebe. Hari silovito pade na pod tamnice.
– To što si video nećeš nikome reći! – zagrme Snejp.
– Ne – reče Hari, ustajući, pri tom pokušavajući da se što više udalji od Snejpa. –
Neću, naravno, ja sam...
– Napolje, gubi se, da te više nikad ne vidim u ovoj kancelariji!
A kada Hari pojuri ka vratima, tegla mrtvih buba-švaba razbi mu se iznad glave.
On širom otvori vrata i odjuri niz hodnik, zastavši tek kada su ga od Snejpa razdvajala
tri sprata. Tu se naslonio o zid, dahćući i trljajući svoju povređenu ruku.
Nije imao nameru da se tako rano vrati u grifindorsku kulu, niti da kaže Ronu i
Hermioni šta je upravo video. Hari je bio užasnut i nesrećan – ne zbog činjenice da je
Snejp urlao i gađao ga teglama, već zato što je znao kako izgleda biti ponižen usred
gomile posmatrača, znao je tačno kako se Snejp osećao kada ga je njegov otac
provocirao i, sudeći po onome što je video, njegov otac je stvarno bio veoma
arogantan, kao što mu je Snejp oduvek govorio.

29. Profesionalna orijentacija



– Ali zašto više nemaš časove Oklumencije? – upita Hermiona, mršteći se.
– Već sam ti rekao – promrmlja Hari. – Snejp misli da mogu sada i sâm da
nastavim, pošto sam već ovladao osnovnim tehnikama.
– Dakle, prestao si da sanjaš čudne snove? – Hermiona će skeptično.
– Uglavnom – reče Hari, ne gledajući je u oči.
– Pa, ja mislim da Snejp ne bi trebalo da prestane sa časovima sve dok ne budeš
potpuno siguran da možeš da ih kontrolišeš! – reče Hermiona prkosno. – Hari, mislim
da bi trebalo da se vratiš kod njega i zamoliš ga...
– Ne – Hari će silovito. – Mani se toga, Hermiona, važi?
Bio je prvi dan uskršnjeg raspusta i Hermiona je, po običaju, provela veći deo
dana praveći rasporede obnavljanja lekcija za sve troje. Hari i Ron su je pustili da im
to uradi. Bilo je to mnogo lakše nego raspravljati se s njom, a moglo bi i da im koristi.
Ron se prenerazio kad je otkrio da imaju još samo šest nedelja do ispita.
– Zašto te to toliko zaprepašćuje? – upita ga Hermiona, štapićem dodirujući sve
kockice na Ronovom rasporedu učenja redom, kako bi svaki predmet svetleo drugom
bojom.
– Pojma nemam – reče Ron – svašta se u međuvremenu izdešavalo.
– E pa, eto ti – reče ona, dodajući mu raspored učenja – ako ga budeš pratio, sve
će biti u redu.
Ron smrknuto pogleda u raspored, ali onda se razveseli.
– Dala si mi jedno slobodno veče svake nedelje!
– To ti je za trening kvidiča – reče Hermiona.
Osmeh izblede s Ronovog lica.
– Čemu to uopšte? – upita on. – Naše šanse da osvojimo kvidički kup iste su
kolike i šanse mog tate da postane ministar magije.
Hermiona ništa ne reče. Zagledala se u Harija, koji je prazno zurio u zid na
drugom kraju dnevnog boravka, dok mu se Krukšenks trljao o ruku, pokušavajući da
mu iznudi češkanje iza ušiju.
– Šta nije u redu, Hari?
– Šta? – brzo će on. – Ništa.
On zgrabi svoj primerak Teorije odbrambene magije, pretvarajući se da nešto
traži u sadržaju. Krukšenks diže ruke od njega i zavuče se ispod Hermionine stolice.
– Videla sam Čo maločas – reče Hermiona obazrivo. – I ona je delovala skroz
očajno... zar ste se vas dvoje opet posvađali?
– Št... a, da, jesmo – reče Hari, zahvalno se uhvativši za taj izgovor.
– Zbog čega?
– Zbog one njene drugarice tužibabe, Marijete – reče Hari.
– Pa, nimalo te ne krivim! – reče Ron ljutito, odloživši svoj raspored obnavljanja
gradiva. – Da nije bilo nje...
I Ron započe tiradu o Marijeti Edžkom, što je Hariju dobro došlo. Trebalo je
samo da izgleda ljuto, da klima glavom i govori „Aha“ i „Baš tako“ svaki put kad bi
Ron zastao da udahne vazduha, a zapravo se prepusti razmišljanju, osećajući se još
jadnije, o onome što je video u Situ-za-misli.
Osećao je da ga sećanje na to izjeda iznutra. Bio je toliko siguran u to da su
njegovi roditelji bili divni ljudi da je uvek, bez i najmanje razmišljanja, mogao da
odbaci Snejpove klevete o ličnosti njegovog oca. Zar mu ljudi poput Hagrida i
Sirijusa nisu stalno govorili kako je njegov otac bio divan? (Dabome, ali, pogledaj
kakav je i sâm Sirijus tada bio, reče zvocajući glas u Harijevoj glavi, i on je bio
jednako loš, zar ne?) Istina, i sâm je jednom načuo profesorku Mek Gonagal kako
govori da su njegov otac i Sirijus bili problematični u školi, ali ih je opisala kao
prethodnike Vizlijevih blizanaca, a Hari nije mogao da zamisli Freda i Džordža kako
nekoga okreću naglavačke samo da bi se zabavili... sem ukoliko ga ne bi zaista
prezirali... možda Melfoja, ili nekoga drugog ko je to stvarno zaslužio...
Hari je pokušao da sve opravda mišlju da je Snejp verovatno zaslužio ono što mu
je Džejms učinio: ali zar nije Lili upitala: „Šta ti je on ikada učinio?“, na šta joj je
Džejms odgovorio „Stvar je više u samoj činjenici da on postoji, ako znaš na šta
mislim“. Zar nije Džejms sve i započeo samo zato što je Sirijus rekao da mu je
dosadno? Hari se seti da je još u Ulici Grimold Lupin rekao da ga je Dambldor
imenovao za asistenta u nadi da će moći malo da kontroliše Džejmsa i Sirijusa... ali, u
Situ-za-misli, Lupin je samo sedeo i puštao stvari da idu svojim tokom...
Hari je neprekidno podsećao sebe da je Lili intervenisala. Njegova majka je bila
pristojna osoba. A ipak ga je sećanje na izraz njenog lica dok je vikala na Džejmsa
uznemirilo više od svega ostalog. Očigledno je da je prezirala Džejmsa, i Hari nikako
nije mogao da shvati kako su se oni na kraju venčali. Jednom ili dvaput se čak zapitao
da li ju je Džejms primorao na to...
Gotovo pet godina mu je pomisao na oca bila izvor utehe, inspiracije. Kad god bi
mu neko rekao da je kao Džejms, on bi zasijao od ponosa. A sada... sada je osećao
hladnoću i očaj na samu pomisao na njega.
Dok je uskršnji raspust odmicao, vreme je postajalo vetrovitije, vedrije i toplije
ali je Hari, zajedno s ostalim petacima, bio zatočen unutra, obnavljajući gradivo,
odlazeći samo do biblioteke i nazad. Hari se pretvarao da su predstojeći ispiti jedini
uzrok njegovog lošeg raspoloženja, a pošto je njegovim kolegama grifindorcima
takođe bila muka od učenja, niko nije posumnjao u njegov izgovor.
– Hari, tebi se obraćam, da li me čuješ?
– A?
On se okrenu. Veoma zadihana, Džini Vizli mu se u biblioteci pridruži za stolom,
za kojim je sedeo sam samcijat. Bilo je kasno nedeljno veče: Hermiona se vratila u
grifindorski toranj da obnovi drevne rune, a Ron je imao trening kvidiča.
– Oh, zdravo – reče Hari, privukavši svoje knjige bliže sebi. – Kako to da nisi na
treningu?
– Trening je gotov – reče Džini. – Ron je morao da odvede Džeka Slopera do
bolničkog krila.
– Zašto?
– Pa, nismo sigurni, ali mislimo da je sâm sebe onesvestio sopstvenom palicom. –
Ona duboko uzdahnu. – Svejedno... stigao nam je paket... tek što je prošao novi sistem
pretresa Ambridžove.
Ona položi kutiju umotanu u smeđi papir na sto. Očigledno je bila raspakovana i
potom ponovo nemarno upakovana. Na njoj je crvenim mastilom bila naškrabana
poruka: Prošlo inspekciju hogvortskog Velikog inkvizitora.
– To su uskršnja jaja od mame – reče Džini. – Evo jedno za tebe... drži.
Ona mu dodade lepo čokoladno jaje ukrašeno malenim Skrivalicama od šlaga koje
je, sudeći po paketu, sadržalo kesicu praskavih zujalica. Hari ga na trenutak pogleda,
a onda, na svoj užas, oseti kako mu se knedla penje uz grlo.
– Je li sve u redu, Hari? – upita Džini tiho.
– Da, dobro sam – reče Hari promuklo. Grudva u grlu je sada već postala bolna.
Nije shvatao zašto bi se tako užasno osećao na sâm prizor uskršnjeg jajeta.
– U poslednje vreme deluješ mnogo snuždeno – bila je uporna Džini. – Znaš,
sigurna sam da, kada bi samo popričao sa Čo...
– Nije Čo ta s kojom bih želeo da popričam – reče Hari osorno.
– Nego s kim onda? – upita Džini.
– Ja...
On se osvrnu oko sebe da bi se uverio da niko ne prisluškuje. Madam Pins je bila
nekoliko polica dalje, izdavala gomilu knjiga Hani Abot, koja je delovala pomalo
izbezumljeno.
– Želeo bih da mogu da razgovaram sa Sirijusom – promrmlja on. – Ali znam da
ne mogu.
Više da bi se nečim zanimao, a ne zato što je stvarno želeo, Hari odmota svoje
uskršnje jaje, odlomi veliki deo i stavi ga u usta.
– Pa – reče Džini polako, i sama se posluživši parčetom jajeta – ako zaista želiš
da pričaš sa Sirijusom, pretpostavljam da bismo mogli da smislimo kako to da
izvedemo.
– Ma daj – reče Hari očajnički. – Dok Ambridžova nadgleda ognjišta i čita nam
svu poštu?
– Kad odrastaš uz Freda i Džordža, najbolja stvar je to – reče Džini zamišljeno –
što počneš da veruješ kako ništa nije nemoguće ukoliko si dovoljno odvažan.
Hari je pogleda. Možda od dejstva čokolade – Lupin ju je oduvek preporučivao
nakon susreta s dementorima – ili možda zato što je najzad naglas izgovorio želju koja
je tinjala u njemu već više od nedelju dana, ali u njemu se iznenada pojavi tračak
nade.
– ŠTA TO RADIŠ?
– O, prokletstvo – prošaputa Džini, skočivši na noge. – Zaboravila sam...
Madam Pins se obrušila na njih, dok joj se smežurano lice izobličilo od ljutnje.
– Čokolada u biblioteci! – vrisnu ona. – Napolje – napolje – NAPOLJE!
I, isukavši štapić, ona natera Harijeve knjige, torbu i mastionicu da izjure njega i
Džini iz biblioteke, neprekidno ih treskajući po glavi dok su bežali.

* * *

Da bi se istakla važnost njihovih predstojećih ispita, po stolovima u grifindorskoj
kuli nedugo pred kraj raspusta pojavila se gomila pamfleta, letaka i informacija o
raznovrsnim čarobnjačkim zanimanjima, zajedno s još jednim obaveštenjem na
oglasnoj tabli, na kome je pisalo:

PROFESIONALNA ORIJENTACIJA
Svi petaci su obavezni da prisustvuju kratkom sastanku s glavešinom svoje kuće
tokom prve nedelje leta, kako bi se posavetovali o svojim budućim profesijama.
Vremena pojedinačnih sastanaka navedena su u prilogu.

Hari pogleda spisak ispod ovoga i otkri da ga očekuju u kancelariji profesorke
Mek Gonagal u ponedeljak u pola dva, što znači da će propustiti veći deo
Predskazivanja. On i ostali petaci proveli su veći deo poslednjeg vikenda uskršnjeg
raspusta čitajući sva posvuda istaknuta obaveštenja o mogućim profesijama.
– Pa, ne privlači me vidarstvo – reče Ron poslednje večeri raspusta. Zadubio se u
pamflet koji je spreda nosio amblem ukrštene kosti i čarobnog štapića, simbol Sent
Munga. – Ovde piše da moraš da imaš najmanje ’I’ na O.I.Č.T. nivoima iz Napitaka,
Herbologije, Preobražavanja, čini i Odbrane od Mračnih veština. Mislim... boga mu...
ne traže mnogo, je li?
– Pa dobro, to je ipak vrlo odgovoran posao, zar ne? – reče Hermiona odsutno.
Bila je zaokupljena drečavim ružičasto-narandžastim letkom koji je bio naslovljen
’DAKLE, MISLITE DA BISTE VOLELI DA RADITE NA ODNOSIMA S
NORMALCIMA?’ – Izgleda da ti nisu potrebne visoke kvalifikacije da bi radio s
Normalcima. Traže samo O.Č.N. iz Normalskih studija: Mnogo važniji su vaš
entuzijazam, strpljenje i dobar smisao za humor!
– Trebalo bi ti mnogo više od dobrog smisla za humor da komuniciraš s mojim
tečom – reče Hari smrknuto. – Još više dobri refleksi i osećaj kad da se sagneš. – On
je pak čitao pamflet o čarobnjačkom bankarstvu. – Čujte ovo: Tragate li za
izazovnom karijerom koja uključuje putovanje, avanturu i izdašne bonuse za svaki
uključen rizik i opasnost? Onda razmislite o zaposlenju u čarobnjačkoj banci
Gringots, koja trenutno regrutuje razbijače kletvi, i nudi uzbudljive prilike u
inostranstvu... mada, traže Aritmantiju. Ti bi mogla time da se baviš, Hermiona!
– Ne privlači me bankarstvo – reče Hermiona rasejano, zadubivši se u „IMATE LI
POTREBNE SPOSOBNOSTI DA OBUČAVATE TROLOVE BEZBEDNJAKE?“.
– Hej – reče jedan glas kraj Harijevog uva. On se osvrnu. Fred i Džordž su im se
upravo pridružili. – Džini je malo popričala s nama o tebi – reče Fred, ispruživši noge
na stočić ispred njih, i oborivši na pod nekoliko letaka u prilog karijeri u Ministarstvu
magije. – Kaže da moraš da razgovaraš sa Sirijusom?
– Šta? – oštro će Hermona, ukočivši ruku kojom se spremala da uzme pamflet s
naslovom „NAPRAVITE BUM U ODSEKU ZA MAGIJSKE NESREĆE I
KATASTROFE“.
– Aha... – reče Hari, trudeći se da zvuči ležerno – aha, mislio sam da bi bilo...
– Ne budite smešni – reče Hermiona, uspravivši se i gledajući ga kao da ne može
da poveruje svojim očima. – Dok Ambridžova prepipava ognjišta i pretresa sve sove?
– Pa, mi mislimo da možemo to da zaobiđemo – reče Džordž, protegavši se uz
osmeh. – Stvar je prosto u tome da treba napraviti diverziju. Dakle, možda si
primetila da smo bili prilično uzdržani u nestašlucima za vreme uskršnjih praznika?
– Koja je svrha, upitali smo se, remetiti vreme namenjeno za odmor? – nastavi
Fred. – Nikakva, odgovorili smo sami sebi. A naravno, time bismo i ostalima
poremetili obnavljanje gradiva, a to nikako nismo želeli da učinimo.
On pokorno klimnu glavom ka Hermioni. Ona je delovala prilično zatečena
njihovom obzirnošću.
– Ali od sutra ponovo kreće sve po starom – nastavi Fred živahno. – A ako ćemo
već da izazovemo metež, što ga ne bismo izveli tako da Hari to iskoristi da proćaska
sa Sirijusom?
– Da, ali ipak – reče Hermiona, tonom osobe koja objašnjava veoma prostu stvar
nekom izuzetno tupom i zadrtom – čak i da izazovete diverziju, kako će Hari da
popriča s njim?
– U kancelariji Ambridžove – reče Hari tiho.
Cele nedelje je razmišljao o tome, i nije mogao da smisli nikakvu alternativu.
Sama Ambridžova mu je rekla da jedino njen kamin nije pod prismotrom.
– Da li... si ti – lud? – upita Hermiona prigušenim glasom.
Ron spusti svoj letak o poslovima u trgovini kultivisanim gljivama, sa strepnjom
prateći tok razgovora.
– Ne bih rekao – odgovori joj Hari, sležući ramenima.
– A kako ćeš uopšte da uđeš tamo?
Hari je bio spreman i na to pitanje.
– Sirijusov perorez – reče on.
– Molim?
– Pretprošlog Božića Sirijus mi je poslao džepni nožić koji može da otvori svaku
bravu – reče Hari. – Tako da, čak i da je začarala vrata da predupredi Alohomora čin,
u šta sam gotovo siguran...
– Šta ti misliš o ovome? – htela je Hermiona da čuje Ronovo mišljenje, što Harija
neodoljivo podseti na gospođu Vizli kad je tražila podršku od svog muža tokom
Harijeve prve večeri u Ulici Grimold.
– Pojma nemam – reče Ron, zbunjen što se od njega traži da iznese svoj stav. –
Ako Hari hoće to da uradi, onda sâm treba da donese odluku, zar ne?
– Reči istinskog prijatelja i pravog Vizlija – reče Fred, potapšavši Rona iz sve
snage po leđima. – Dobro, onda. Mislili smo to da izvedemo sutra, odmah posle
časova, jer ćemo izazvati najveću gungulu ako svi budu u hodnicima – Hari,
aktiviraćemo je negde u istočnom krilu, kako bismo Ambridžovu odvukli što dalje od
njene kancelarije – mislim da bismo mogli da ti garantujemo, koliko, jedno
dvadesetak minuta? – reče on, gledajući u Džordža.
– Bez problema – reče Džordž.
– Kakva će to biti diverzija? – upita Ron.
– Videćeš, batice – reče Fred, i on i Džordž se ponovo digoše. – Videćeš, ako
svratiš do hodnika Gregorija Prepredenog sutra oko pet sati.

* * *

Hari se sutradan probudio vrlo rano, osećajući zabrinutost gotovo kao onog jutra
uoči saslušanja pred disciplinskom komisijom u Ministarstvu magije. Nije bio
nervozan samo zbog predstojećeg provaljivanja u kancelariju Ambridžove i
korišćenja njenog kamina za razgovor sa Sirijusom, mada se dovoljno grozno osećao
pri samoj pomisli na to. Danas će se, takođe, prvi put naći u Snejpovoj blizini otkako
ga je ovaj izbacio iz svoje kancelarije.
Pošto je neko vreme ležao u krevetu, razmišljajući o predstojećem danu, Hari
ustade, priđe prozoru pokraj Nevilovog kreveta, i zagleda se u odista predivno jutro.
Nebo je bilo vedro, pomalo maglovito i opalnoplavo. Tačno ispred sebe, Hari spazi
raskošno brezovo drvo ispod kojeg je njegov otac nekada mučio Snejpa. Nije bio
siguran da li će išta što bi mu Sirijus mogao reći, uspeti da odagna crne misli koje su
ga morile otkako je video ono u Situ-za-misli, ali očajnički je želeo da čuje Sirijusovu
verziju događaja, da čuje postoje li možda neke olakšavajuće okolnosti, bilo kakvo
opravdanje za ponašanje njegovog oca...
Nešto iznenada privuče Harijevu pažnju: kretanje na rubu Zabranjene šume. Hari
začkilji u smeru tek izlazećeg sunca, i spazi Hagrida kako izranja između drveća. Kao
da je ćopao. Dok ga je Hari posmatrao, Hagrid se otetura do vrata svoje kolibe i
nestade kroz njih. Hari je nekoliko minuta posmatrao kolibu. Hagrid više nije izlazio,
ali iz se dimnjaka izvijao dim, što je značilo da Hagrid nije previše povređen, čim
može da raspiruje vatru.
Hari se okrenu od prozora, zaputi se nazad do svog kovčega, i poče da se oblači.
S obzirom na predstojeće obijanje kancelarije Ambridžove, Hari nije ni očekivao
da mu taj dan bude naročito miran, ali svakako nije računao na Hermionine gotovo
neprekidne pokušaje da ga odgovori od onoga što je naumio da uradi u pet sati. Po
prvi put je i ona pokazala jednaku nepažnju na predavanju profesora Binsa na času
Istorije magije kao Hari i Ron, sipajući šapatom neprekidnu bujicu upozorenja koja je
Hari svojski pokušavao da ignoriše.
– ... a ako te i uhvati tamo, osim što će te izbaciti iz škole, moći će da pogodi da si
pričao s Njuškom, a onda mislim da će te silom naterati da popiješ veritaserum i
odgovoriš joj na pitanja...
– Hermiona – reče Ron, tihim i ogorčenim glasom – hoćeš li da prestaneš da grdiš
Harija, i da malo slušaš Binsa, ili ću morati sâm sebi da hvatam beleške?
– Hvataj ti beleške malo, za promenu, neće te to ubiti!
Kada su stigli do tamnica, ni Hari ni Ron više nisu pričali s Hermionom. Nimalo
obeshrabrena time, iskoristila je njihovo ćutanje da im neprekidno upućuje kobna
upozorenja, žustro i siktavo, zbog čega je Šejmus protraćio čitavih pet minuta
proveravajući da li mu kotao propušta.
U međuvremenu, Snejp je izgleda odlučio da se ponaša kao da je Hari nevidljiv.
Hari je, naravno, bio već navikao na ovakav tretman, pošto je to bila jedna od teča
Vernonovih omiljenih taktika, i čak je bio zahvalan što ne mora da podnosi nešto gore.
Zapravo, u poređenju s uobičajenim ruganjem i zajedljivim primedbama, koje je inače
morao da trpi od Snejpa, ovaj novi pristup činio mu se kao prilično poboljšanje, a
bilo mu je drago kad je otkrio da mu ide bolje kada ga niko ne ometa, jer je s lakoćom
uspeo da spravi okrepljujući rastvor. Na samom kraju časa, on prikupi malo napitka u
bočicu, začepi je i odnese do Snejpovog stola na ocenjivanje, osećajući da će ovoga
puta moći da dobije najmanje „I“.
Tek što se okrenuo, začu kako se nešto razbija. Melfoj se kreštavo nasmeja. Hari
se hitro osvrnu. Bočica s njegovim napitkom ležala je razbijena u paramparčad na
podu, a Snejp ga je posmatrao likujući.
– Ups – reče on nežno. – Znači, još jedna nula, Poteru.
Hari je bio i suviše razjaren da bi mogao da progovori. On odjuri nazad do svog
kotla, kako bi napunio još jednu bočicu i naterao Snejpa da je oceni, ali na svoj užas
spazi da je ostatak napitka nestao.
– Izvini! – reče Hermiona, prekrivši usta rukama. – Stvarno mi je žao, Hari.
Mislila sam da si završio, pa sam počistila!
Hari nije mogao da natera sebe da joj odgovori. Kada se oglasilo zvono, on izjuri
iz tamnice ne osvrnuvši se, a postarao se da tokom ručka sedi između Nevila i
Šejmusa, kako Hermiona ne bi mogla opet da počne da mu zvoca zbog planiranog
upada u kancelariju Ambridžove.
Kada je došao čas Predskazivanja, bio je tako loše raspoložen da je potpuno
zaboravio na svoj sastanak o profesionalnoj orijentaciji s profesorkom Mek Gonagal,
setivši se tek kada ga je Ron upitao zašto nije u njenoj kancelariji. On odjuri uz
stepenice, i sav zadihan stiže s nekoliko minuta zakašnjenja.
– Izvinite, profesorka – reče sav zadihan, zatvarajući vrata. – Zaboravio sam.
– Nema veze, Poteru – reče ona odsečno, ali kada je progovorila neko drugi
šmrknu iz samog ćoška sobe. Hari se osvrnu.
Tamo je sedela profesorka Ambridž, s beležnicom na kolenu, sa kitnjastim
okovratnikom od čipke i tananim, odvratno samozadovoljnim osmehom na licu.
– Sedi, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal strogo. Ruke joj neznatno zadrhtaše
dok je prelistavala mnogobrojne pamflete koji su joj bili razbacani po stolu.
Hari sede, okrenuvši leđa Ambridžovoj, svojski se trudeći da se pretvara kako ne
čuje grebuckanje njenog pera po beležnici.
– Pa, Poteru, svrha ovog sastanka je da popričamo o zanimanjima kojima bi voleo
da se baviš, i pomognemo ti da odlučiš koje predmete bi trebalo i dalje da učiš tokom
šestog i sedmog razreda – reče profesorka Mek Gonagal. – Da li si razmišljao čime bi
želeo da se baviš kad napustiš Hogvorts?
– Ovaj... – poče Hari.
Grebuckanje iza njega užasno mu je smetalo.
– Da? – podstače Harija profesorka Mek Gonagal.
– Pa, mislio sam, možda, da budem Auror – promumla Hari.
– Za to će ti trebati visoke ocene – reče profesorka Mek Gonagal, izvukavši
malen, taman letak ispod hrpe papira na njenom stolu, i otvori ga. – Vidim, traže
najmanje pet O.I.Č.T.-a, i to ništa ispod ocene ’iznad očekivanja’. A onda ćeš morati
da prođeš seriju strogih testova karaktera i sklonosti u Kancelariji Aurora. To je teška
karijera, Poteru, primaju samo najbolje. Zapravo, mislim da nikoga nisu primili u
poslednje tri godine.
U tom trenutku profesorka Ambridž se gotovo nečujno nakašlja, kao da pokušava
to da uradi što je tiše moguće. Profesorka Mek Gonagal ju je ignorisala.
– Pretpostavljam da želiš da znaš koje predmete bi trebalo da nastaviš da
izučavaš? – nastavi ona, govoreći za nijansu glasnije nego maločas.
– Da – reče Hari. – Valjda moram da učim Odbranu od Mračnih veština?
– Naravno – reče profesorka Mek Gonagal jezgrovito. – Takođe bih ti
savetovala...
Profesorka Ambridž se ponovo nakašlja, ovoga puta malo glasnije. Profesorka
Mek Gonagal na trenutak sklopi oči, zatim ih ponovo otvori, i nastavi kao da se ništa
nije dogodilo.
– Takođe bih ti savetovala Preobražavanje, jer Aurori često moraju da
Preobražavaju stvari u obavljanju svog posla. A trebalo bi da ti odmah kažem, Poteru,
da ja na svoja O.I.Č.T. predavanja ne primam učenike koji nisu postigli makar ’iznad
očekivanja’ ili veću ocenu na običnim čarobnjačkim nivoima. Rekla bih da ti trenutno
u proseku postižeš ’prihvatljivo’, tako da ćeš morati svojski da se potrudiš na
predstojećim ispitima ukoliko želiš uopšte da dobiješ šansu da nastaviš. Zatim moraš
da pohađaš Čini, koje su uvek korisne, i Napitke. Da, Poteru, Napitke – dodade ona,
uz mali osmeh. – Poznavanje otrova i protivotrova Aurorima je neophodno. A moram
da ti kažem da profesor Snejp ni po koju cenu ne prima učenike koji dobiju ocenu nižu
od ’natprosečno’ na O.Č.N.-u, tako da...
Profesorka Ambridž se nakašlja još glasnije.
– Mogu li da te ponudim bombonicama protiv kašlja, Dolores? – upita profesorka
Mek Gonagal osorno, i ne pogledavši u profesorku Ambridž.
– Oh, ne, hvala lepo – reče Ambridžova, uz onaj usiljeni smeh koji je Hari strašno
mrzeo. – Pitam se da li bih mogla da te na trenutak prekinem, Minerva?
– Čini se da možeš – uzvrati profesorka Mek Gonagal kroz čvrsto stisnute zube.
– Samo sam se pitala da li gospodin Poter iole poseduje temperament kakav je
potreban za jednog Aurora? – reče profesorka Ambridž sladunjavo.
– Jesi li? – reče profesorka Mek Gonagal oholo. – Dakle, Poteru – nastavi ona,
kao da ovog prekida nije ni bilo – ako misliš da ozbiljno istraješ u ovoj svojoj
ambiciji, savetovala bih ti da se ozbiljno potrudiš da dovedeš svoje rezultate iz
Napitaka i Preobražavanja na zavidan nivo, pod konac. Vidim da te je profesor Flitvik
tokom poslednje dve godine ocenjivao uglavnom između ’prihvatljivo’ i ’iznad
očekivanja’, te izgleda da je tvoje baratanje Činima sasvim zadovoljavajuće. Što se
Odbrane od Mračnih veština tiče, tvoje ocene su uglavnom bile visoke, a profesor
Lupin je pogotovo smatrao da si... da li si sasvim sigurna da nećeš bombonicu protiv
kašlja, Dolores?
– Oh, nema potrebe, hvala ti, Minerva – usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž,
koja se upravo nakašljala glasnije no ikad. – Samo se brinem da možda nemaš
Harijeve najnovije ocene iz Odbrane od Mračnih veština pred sobom. Sasvim sam
sigurna da sam ti poslala belešku o njima.
– Šta, ovo čudo? – reče profesorka Mek Gonagal, zgađenim tonom, dok je
izvlačila list ružičastog pergamenta između korica Harijevog dosijea. Ona pogleda u
njega, neznatno podignutih obrva, a zatim ga bez komentara vrati nazad u fasciklu.
– Dakle, kao što sam govorila, Poteru, profesor Lupin je mislio da si iskazao
naglašenu sklonost ka tom predmetu, što je, očigledno, za jednog Aurora...
– Zar nisi razumela moju belešku, Minerva? – upita profesorka Ambridž medenim
glasom, ovoga puta potpuno zaboravivši da se nakašlje.
– Naravno da sam je razumela – reče profesorka Mek Gonagal, toliko stisnuvši
zube da su joj reči bile pomalo prigušene.
– Pa, onda sam potpuno zbunjena... Bojim se da ne razumem zašto pružaš
gospodinu Poteru lažnu nadu da...
– Lažnu nadu? – ponovi profesorka Mek Gonagal, i dalje odbijajući da se okrene
ka profesorki Ambridž. – On je postizao visoke ocene na svim ispitima Odbrane od
Mračnih veština...
– Žao mi je što moram da ti protivrečim, Minerva, ali kao što se može zaključiti iz
moje beleške, Hari je na mojim časovima postigao veoma loše rezultate...
– Trebalo je da se jasnije izrazim – reče profesorka Mek Gonagal, napokon se
okrenuvši da pogleda Ambridžovu pravo u oči. – Postizao je visoke ocene na svim
ispitima Odbrane od Mračnih veština koje su držali sposobni nastavnici.
Osmeh profesorke Ambridž uznenada nestade, poput sijalice koja je pregorela.
Ona se zavali nazad u svoju stolicu, okrenu list na svojoj beležnici i poče strašno brzo
da škraba, pomerajući svoje izbuljene oči levo-desno. Profesorka Mek Gonagal se
okrenu nazad ka Hariju, raširivši svoje tanke nozdrve, s plamenom u očima.
– Imaš li nekih pitanja, Poteru?
– Da – reče Hari. – Kakvim će me to testovima karaktera i sposobnosti
Ministarstvo podvrgnuti, ako dobijem dovoljno O.I.Č.T.-a?
– Pa, moraćeš da demonstriraš sposobnost da dobro podnosiš pritisak, i slično –
reče profesorka Mek Gonagal. – Zatim upornost i predanost, pošto trening za Aurora
traje još dodatne tri godine, a da ne spominjemo veoma veliku sposobnost iz praktične
Odbrane. To će značiti mnogo više učenja, čak i kada završiš školu, stoga, sem
ukoliko nisi spreman da...
– Mislim da ćeš takođe videti – poče Ambridžova, sada veoma ledenim glasom –
da Ministarstvo proverava dosijee onih koji se prijavljuju za Aurore. Njihove
kriminalne dosijee.
– ... sem ukoliko nisi spreman da polažeš još više ispita posle Hogvortsa, stvarno
bi trebalo da razmotriš neku drugu...
– Što znači da ovaj dečak ima podjednake šanse da postane Auror, koliko i
Dambldor da se ikada vrati u ovu školu.
– Dakle, ima veoma dobre šanse – reče profesorka Mek Gonagal.
– Poter ima kriminalni dosije – Ambridžova će glasno.
– Poter je oslobođen svih optužbi – reče Mek Gonagalova, još glasnije.
Profesorka Ambridž ustade. Bila je toliko niska da i nije bila velika razlika, ali je
njen sitničavi usiljeni osmeh nestao, a zamenio ga je gnev od kojeg je njeno široko,
mlitavo lice delovalo čudnovato zlokobno.
– Poter nema ama baš nikakve šanse da postane Auror!
Profesorka Mek Gonagal takođe ustade, a u njenom slučaju bio je to mnogo
impresivniji potez; nadvila se visoko iznad profesorke Ambridž.
– Poteru – reče ona zvonkim glasom – ja ću ti pomoći da postaneš Auror, makar
mi to bilo poslednje! Ako moram, svake noći ću te obučavati, i postaraću se da
postigneš željene rezultate!
– Ministar magije nikada neće zaposliti Harija Potera! – reče Ambridžova, ljutito
povisivši glas.
– Dok Poter bude spreman da pristupi Aurorima, možda dođe i novi ministar
magije! – povika profesorka Mek Gonagal.
– Aha! – zakrešta profesorka Ambridž, uperivši svoj zdepasti prst u Mek
Gonagalovu. – Da! Da, da, da! Naravno! To ti želiš, je li, Minerva Mek Gonagal?
Hoćeš da Albus Dambldor smeni Kornelijusa Fadža! Misliš da ćeš ti biti na mom
mestu, zar ne: Stariji podsekretar ministra i direktorka!
– Bulazniš – reče profesorka Mek Gonagal, s ogromnim prezrenjem. – Poteru,
ovim završavamo razgovor o profesionalnoj orijentaciji.
Hari prebaci torbu preko ramena i izjuri iz sobe, ne usudivši se da pogleda u
profesorku Ambridž. Dok je odlazio hodnikom, celim putem je čuo nju i profesorku
Mek Gonagal kako i dalje viču jedna na drugu.
Kada je to popodne profesorka Ambridž ušla u njihovu učionicu za Odbranu od
Mračnih veština, još uvek je teško dahtala, kao da je upravo istrčala maraton.
– Nadam se da si se predomislio povodom onog što si planirao da uradiš, Hari –
prošaputa Hermiona, čim su otvorili svoje udžbenike na trideset četvrtom poglavlju:
„Neuzvraćanje i pregovaranje“. – Ambridžova je već dovoljno loše raspoložena...
Jer, Ambridžova je svaki čas pogledom streljala Harija, koji je držao pognutu
glavu, neusredsređeno zureći u Teoriju odbrambene magije, i razmišljao…
Mogao je čak i da zamisli reakciju profesorke Mek Gonagal u slučaju da ga uhvate
kako provaljuje u kancelariju Ambridžove samo nekoliko sati pošto se ona zauzela za
njega... ništa ga nije sprečavalo da se jednostavno vrati u grifindorski toranj i nada se
da će možda tokom sledećeg letnjeg raspusta imati priliku da upita Sirijusa za scenu
koju je video u Situ-za-misli... ništa osim pomisli da bi se, postupivši tako razborito,
osećao kao da nosi nekakav olovni teret u stomaku... A tu su bili i Fred i Džordž, čija
je diverzija već bila isplanirana, da ne govorimo o perorezu koji mu je Sirijus dao, a
koji je trenutno počivao u njegovoj školskoj torbi, tik uz stari Nevidljivi ogrtač
njegovog oca.
Ali, ako bi ga ipak uhvatili...
– Dambldor se žrtvovao da bi te zadržao u školi, Hari! – prošaputa Hermiona,
pridižući knjigu da sakrije lice od Ambridžove. – A ako te danas izbace iz škole, sve
će to biti uzalud!
Mogao je da odustane od tog plana i da prosto nauči da živi sa svešću o tome šta
je njegov otac uradio jednog letnjeg dana pre više od dvadeset godina...
A onda se setio Sirijusove glave u kaminu, gore u grifindorskom dnevnom
boravku...
Izgleda da nisi toliko nalik svome ocu, koliko sam mislio... Džejmsu bi to bilo
zabavno baš zbog rizika...
Ali, da li je uopšte toliko želeo da bude nalik svome ocu?
– Hari, ne čini to, molim te nemoj! – reče Hermiona očajničkim tonom, kada je
zvono označilo kraj časa.
On joj ne odgovori. Nije znao šta da radi.
Ron je izgleda bio odlučan da mu niti kaže svoje mišljenje, niti mu dâ savet. Nije
čak ni gledao u Harija, mada je, kad je Hermiona ponovo pokušala da ga odgovori,
tiho rekao: – O’ladi malo, okej? Može on sâm da odluči.
Kad je napustio učionicu, Hariju je srce užurbano kucalo. Bio je na polovini puta
hodnikom kad je iz daljine začuo nepogrešive zvuke diverzije. Negde iznad njih
odjekivala je cika i vriska. Ljudi koji su izlazili iz učionica svuda oko Harija zastajali
su u mestu i prestrašeno gledali u tavanicu...
Ambridžova izjuri iz svoje učionice brzo koliko su joj to njene kratke noge
dopuštale. Izvukavši štapić, ona otrča u suprotnom smeru: bilo je sad il’ nikad.
– Hari... molim te! – slabašno ga je preklinjala Hermiona.
Ali on se već odlučio. Čvrsto pritegavši torbu na ramenu, on otrča pravo kroz
gomilu učenika koji su sada žurili u suprotnom pravcu, da vide kakva je to gužva u
istočnom krilu.
Hari je stigao do hodnika koji je vodio do kancelarije Ambridžove, i otkrio da je
potpuno pust. Hitro zašavši iza velikog oklopa, čiji se šlem okrenu u stranu da bi ga
posmatrao, on otvori svoju torbu, zgrabi Sirijusov perorez, i navuče Nevidljivi ogrtač.
Onda se polako i pažljivo išunja iza oklopa, produživši hodnikom sve dok nije stigao
do vrata kancelarije.
Gurnuo je oštricu magičnog peroreza u pukotinu oko vrata i nežno ga pomerao
gore-dole, a zatim ga izvuče. Začu se tanano „klik“, i vrata se širom otvoriše. On se
ušunja u kancelariju, brzo zatvori vrata za sobom i osvrnu se naokolo.
Unutra se ništa nije pomeralo, izuzev onih užasnih mačića, koji su još uvek cupkali
na zidovima iznad zaplenjenih metli.
Hari skinu Ogrtač i, prišavši kaminu, u roku od par sekundi pronađe ono što je
tražio: malenu kutiju u kojoj se nalazio blistavi flu-prašak.
On čučnu ispred praznog kamina, dok su mu ruke podrhtavale. Nikada ranije nije
ovo radio, iako je mislio da zna kako to funkcioniše. Gurnuvši glavu u kamin, uze
veliki prstohvat praška i baci ga na uredno poređane cepanice ispod sebe. One gotovo
istog trena eksplodiraše, zahvaćene smaragdnozelenim plamenovima.
– Ulica Grimold, broj dvanaest! – reče Hari jasno i glasno.
Bio je to jedan od najčudnijih osećaja koji je ikada iskusio. Naravno, i ranije je
putovao flu-praškom, ali tada se celo njegovo telo vrtelo, vijorilo i kovitlalo u
plamenu kroz mrežu čarobnjačkih kamina, koja se protezala širom zemlje. Ovoga puta
pak, njegova kolena su čvrsto ostala na hladnom podu kancelarije Ambridžove, samo
mu je glava hitala kroz smaragdnu vatru...
A onda, naglo kao što je i počelo, vrtoglavo obrtanje prestade. Osećajući blagu
mučninu, a pod utiskom da mu je oko glave obmotan izuzetno topao šal, Hari otvori
oči, otkrivši da gleda kroz kuhinjski kamin u dugačak drveni sto za kojim je neki
čovek sedeo nagnut nad listom pergamenta.
– Sirijuse?
Čovek poskoči i osvrnu se oko sebe. To nije bio Sirijus, već Lupin.
– Hari! – reče on, posve zaprepašćeno. – Šta ti to... šta se dogodilo, da li je sve u
redu?
– Aha – reče Hari. – Samo sam se pitao... mislim, hteo sam da... proćaskam sa
Sirijusom.
– Pozvaću ga – reče Lupin, skočivši na noge, i dalje delujući zbunjeno – otišao je
gore da potraži Kričera, izgleda da se ovaj opet krije na tavanu...
Hari pogledom isprati Lupina iz kuhinje. Sada je mogao da gleda samo u nogare
od stolica i stola. Pitao se zašto mu Sirijus nikada nije spomenuo koliko je u kaminu
neugodno; njegova kolena su već bolno protestovala zbog dugotrajnog kontakta s
hladnim kamenim podom kancelarije Ambridžove.
Lupin se koji trenutak kasnije vratio, u stopu praćen Sirijusom.
– Šta je bilo? – upita Sirijus brže-bolje, sklonivši svoju dugu tamnu kosu s očiju, i
kleknu na tlo ispred vatre, tako da mu je glava bila u visini Harijeve. I Lupin kleknu,
delujući veoma zabrinuto. – Jesi li dobro? Da li ti treba pomoć?
– Ne – reče Hari – nije ništa... samo sam hteo da porazgovaramo... o mom ocu.
Njih dvojica razmeniše vidno iznenađene poglede, ali Hari nije imao vremena da
se stidi ili da mu bude neprijatno. Kolena su mu svakog trenutka postajala sve bolnija,
a činilo mu se da je od početka diverzije prošlo bar pet minuta. Džordž mu je
garantovao samo dvadeset. Stoga istog trenutka otpoče priču o onome što je video u
Situ-za-misli.
Kada je završio, ni Sirijus ni Lupin na trenutak nisu progovorili. A onda Lupin tiho
reče: – Ne bih voleo da sudiš o svome ocu po onome što si tamo video, Hari. Imao je
samo petnaest godina...
– I ja imam petnaest godina! – reče Hari žučno.
– Slušaj, Hari – reče Sirijus umirujuće – Džejms i Snejp su se mrzeli od trenutka
kada su se prvi put pogledali, bila je to, prosto, jedna od tih stvari, valjda možeš to da
razumeš? Mislim da je Džejms bio sve što je Snejp želeo da bude – popularan, dobar
u kvidiču – zapravo dobar u svemu. A Snejp je bio jedan mali čudak do nosa bio
zaglibljen u proučavanje Mračnih veština, dok je Džejms – kako god ti inače izgledao,
Hari – oduvek mrzeo Mračne veštine.
– Da – reče Hari – ali napao je Snejpa bez ikakvog razloga, samo zato... pa, samo
zato što si ti rekao da ti je dosadno – završi on, pomalo izvinjavajućim tonom.
– Ne ponosim se time – brzo će Sirijus.
Lupin popreko pogleda Sirijusa, a onda reče: – Slušaj, Hari, moraš da razumeš da
su tvoj otac i Sirijus bili najbolji u školi, čime god da su se bavili, svi su mislili da su
oni sam krem škole. Ako bi se ponekad i zaneli...
– Misliš, ako bismo ponekad i bili arogantni mali skotovi – reče Sirijus.
Lupin se nasmeši.
– Neprekidno je nameštao kosu da mu bude razbarušena – nastavi Hari, s bolnim
prizvukom u glasu.
– Skroz sam zaboravio da je imao običaj to da radi – reče Sirijus nežno.
– Da li se igrao sa Skrivalicom? – upita Lupin znatiželjno.
– Da – reče Hari, ne shvatajući zašto se Sirijus i Lupin, prisećajući se toga, širom
osmehuju. – Pa... čini mi se da je bio pomalo idiot.
– Naravno da je bio pomalo idiot! – reče Sirijus živahno – svi smo bili idioti! Pa
dobro... Mesečko baš i nije – reče on iskreno, pogledavši u Lupina.
Ali Lupin odmahnu glavom. – Da li sam vam ikada rekao da se okanete Snejpa? –
upita. – Jesam li ikada imao petlje da vam kažem kako mislim da ste prevršili svaku
meru?
– Da, ali – podseti ga Sirijus – ponekad si nas terao da se stidimo svojih
postupaka... i to je bilo nešto...
– Ali – Hari je bio uporan, odlučivši da kaže sve što ga je mučilo, sada kada je
već bio tu – neprekidno je gledao u devojčice kraj jezera nadajući se da ga
posmatraju!
– Pa dobro, uvek je pravio budalu od sebe kad god je Lili bila u blizini – reče
Sirijus, sležući ramenima – nije mogao da prestane da se razmeće kad bi se našao
blizu nje.
– Kako to da se ona udala za njega? – upita Hari očajno. – Mrzela ga je!
– Ma nije – reče Sirijus.
– Počela je da izlazi s njim u sedmom razredu – reče Lupin.
– Kada se Džejms malo spustio sa svojih uobraženih visina – reče Sirijus.
– I kada je prestao da baca kletve i uroke na ljude samo da bi se zabavio – reče
Lupin.
– Čak i na Snejpa? – upita Hari.
– Pa – polako će Lupin – Snejp je bio poseban slučaj. Mislim, on nikada nije
propustio priliku da baca kletve na Džejmsa, a Džejms nije mogao da pusti da to
prođe nekažnjeno, zar bi ti mogao?
– A mojoj mami to nije smetalo?
– Da ti pravo kažem, ona nije ni znala mnogo o tome – reče Sirijus. – Mislim,
Džejms nije baš vodio Snejpa na sastanke s Lili samo da bi ga urekao pred njom, zar
ne?
Sirijus namrgođeno pogleda Harija, koji i dalje nije bio ubeđen.
– Slušaj – reče on – tvoj otac je bio najbolji prijatelj kojeg sam ikada imao, i bio
je dobra osoba. Mnogi ljudi su idioti s petnaest godina. On je to prerastao.
– Da, dobro – reče Hari utučeno. – Samo, nikada nisam ni pomislio da će mi biti
žao Snejpa.
– Pa, kad si već spomenuo – reče Lupin, a između obrva mu se stvori blaga bora –
kako je Snejp reagovao kada je otkrio da si sve to video?
– Rekao mi je da me više nikada neće učiti Oklumenciju – reče Hari
nezainteresovano – kao da je to neko veliko razočaranje...
– Šta je URADIO? – povika Sirijus, nateravši Harija da poskoči i udahne puna
usta pepela.
– Ti to ozbiljno, Hari? – brzo će Lupin. – Prestao je da ti drži časove?
– Aha – reče Hari, iznenađen tom preteranom reakcijom, kakvu nije očekivao. –
Ali u redu je, briga me, pravo da vam kažem, čak mi je i stvarno laknu...
– Idem ja tamo da popričam sa Snejpom! – reče Sirijus silovito, i čak krenuo da
ustane, ali ga Lupin povuče nadole.
– Ako iko treba da popriča sa Snejpom, biću to ja! – reče on strogo. – Ali, Hari,
pre toga, moraš sâm da odeš do Snejpa i kažeš mu da ni po koju cenu ne sme prestati
da te podučava... kad Dambldor čuje za ovo...
– Ne smem to da mu kažem, ubiće me! – reče Hari, sablažnjen. – Niste videli
kakav je bio kada smo izašli iz Sita-za-misli.
– Hari, za tebe nema ničeg važnijeg od učenja Oklumencije! – reče Lupin
prekorno. – Da li si me razumeo? Ništa nije važnije!
– Dobro, dobro – reče Hari, prilično uznemiren, a i pomalo ljut. – Ja ću...
pokušaću da mu nešto kažem... ali neće biti la...
On zaneme. Čuo je korake u daljini.
– Da li to Kričer silazi odozgo?
– Ne – reče Sirijus, osvrnuvši se preko ramena. – Mora da je neko kod tebe.
Harijevo srce preskoči nekoliko otkucaja.
– Bolje da idem! – reče žurno, i izvuče glavu iz kamina u Ulici Grimold. Na
trenutak mu se činilo kao da mu se glava okreće na ramenima, a zatim se nađe, klečeći,
ispred kamina Ambridžove, posmatrajući smaragdni plamen kako treperi i dogoreva.
– Brzo, brzo! – promrmlja šišteći glas ispred vrata kancelarije. – Hm, ostavila ih
je otvorena...
Hari skoči ka Nevidljivom ogrtaču, i tek što ga je navukao na sebe, Filč ulete u
kancelariju. Izgledao je vrlo radostan zbog nečega, i grozničavo je pričao sâm sa
sobom dok je prelazio preko sobe, otvarao fioku na radnom stolu Ambridžove, i
preturao po papirima u njoj.
– Odobrenje za bičevanje... odobrenje za bičevanje... napokon smem da ih
bičujem... već godinama im to sleduje...
On izvuče list pergamenta, poljubi ga, a onda žurno izjuri kroz vrata, čvrsto ga
prislonivši na grudi.
Hari skoči na noge i, proverivši da nije zaboravio torbu, i da li ga Nevidljivi
ogrtač potpuno prekriva, on širom otvori vrata i izjuri iz kancelarije za Filčom, koji je
hramao brže no što je Hari ikada video.
Kada je bio na spratu ispod kancelarije Ambridžove, Hari pomisli kako je
bezbedno da ponovo postane vidljiv. Skinuo je Ogrtač, nagurao ga u ranac i žurno
produžio dalje. Iz Ulazne dvorane dopirali su gromoglasna vika i komešanje. On strča
niz mermerne stepenice i tamo zateče okupljen, činilo se, veći deo škole.
Prizor je izgledao isto kao one večeri kada je Trelonijeva otpuštena. Učenici su
stajali duž zidova formirajući jedan veliki krug (neki od njih bili su prekriveni nečim
što je Harija strašno podsećalo na smrdeljsok). Nastavnici i duhovi takođe su bili u
gomili. Među posmatračima su se isticali članovi Inkvizitorskog odreda, koji su
delovali izuzetno zadovoljno, i Pivs, koji je hitro obletao iznad cele scene, zureći u
Freda i Džordža koji su stajali u središtu dvorane, s nepogrešivim izrazima lica
dvojice ljudi upravo uhvaćenih na delu.
– Dakle! – reče Ambridžova trijumfalno. Hari shvati da ona stoji samo nekoliko
stepenika ispod njega, ponovo gledajući s visine na svoj plen. – Dakle... mislite da je
zabavno pretvoriti školski hodnik u močvaru, je li?
– Aha, prilično zabavno – reče Fred, gledajući naviše ka njoj bez trunke straha.
Filč se progura do Ambridžove, gotovo plačući od sreće.
– Imam formular, direktorka – reče promuklo, mašući listom pergamenta koji je
Hari upravo video kako uzima iz njenog stola. – Imam formular, i spremne bičeve...
oh, pustite me da ih odmah izbičujem...
– Vrlo dobro, Arguse – reče ona. – Vas dvojica – nastavi ona, zureći u Freda i
Džordža – upravo ćete da naučite šta biva s prestupnicima u mojoj školi.
– Znaš šta? – reče Fred. – Mislim da nećemo.
On se okrenu ka svom blizancu.
– Džordže – reče Fred – Mislim da smo prerasli opšte obrazovanje.
– Da, i meni se tako čini – reče Džordž bezbrižno.
– Misliš da je vreme da isprobamo svoje talente u stvarnom svetu? – upita Fred.
– Svakako – reče Džordž.
I pre nego što je Ambridžova stigla da bekne, oni podigoše svoje štapiće i uglas
rekoše:
– Asio metle!
Hari začu glasan tresak negde u daljini. Osvrnuvši se nalevo, uspeo je da se sagne
baš na vreme. Metle Freda i Džordža, od kojih je jedna još uvek za sobom vukla teški
lanac i metalnu alku kojom ih je Ambridžova prikovala za zid, jurile su hodnikom ka
svojim vlasnicima. Skrenule su ulevo, sjurile se niza stepenice i naglo se zaustavile
ispred blizanaca, dok je lanac glasno začangrljao po kamenom podu.
– Nećemo se više videti – reče Fred profesorki Ambridž, opkoračivši svoju metlu.
– Da, ne trudi se da nas kontaktiraš – reče Džordž zajahavši svoju.
Fred se osvrnu ka učenicima okupljenim u pažljivoj i nemoj gomili.
– Ako neko želi da kupi portabl močvaru, kakva je demonstrirana na spratu iznad,
svratite u Dijagon-aleju broj devedeset tri – Vizlijevske čarobnjačke ludorije – reče
on glasno. – Naše nove prostorije!
– Poseban popust hogvortskim učenicima koji se zakunu da će naše proizvode
koristiti da se otarase ove matore koze – dodade Džordž, pokazujući na profesorku
Ambridž.
– ZAUSTAVITE IH! – zakrešta Ambridžova, ali već je bilo prekasno. Kada je
Inkvizitorski odred krenuo ka njima, Fred i Džordž se odraziše od tla i poleteše
desetak metara uvis, dok se gvozdena alka na lancu opasno klatila ispod njih. Fred
pogleda preko dvorane ka poltergajstu koji je lebdeo u masi.
– Priredi joj pakao u naše ime, Pivse.
A Pivs, kojeg Hari nikada pre nije video da prima naređenje od učenika, skinu
svoj šeširić s glave i vojnički im otpozdravi, a Fred i Džordž se okrenuše, uz
gromoglasan aplauz učenika ispod njih, i izleteše kroz širom otvorena vrata ka
veličanstvenom zalasku sunca.

30. Grop



Priča o Fredovom i Džordžovom bekstvu na slobodu prepričavala se sledećih
nekoliko dana toliko često da je Hari očekivao da uskoro postane deo hogvortskih
legendi: za manje od nedelju dana, čak su i očevici bili gotovo ubeđeni da su videli
blizance kako se obrušavaju ka Ambridžovoj na svojim metlama, gađajući je
balegobombama pre nego što su izleteli kroz vrata. Neposredno posle njihovog
odlaska naišao je pravi talas priče o tome kako bi i drugi trebalo da pođu njihovim
primerom. Hari je često slušao učenike kako govore: „Časna reč, ima dana kad mi
dođe da i ja skočim na metlu i odem odavde“, ili: „Još jedan ovakav čas, i možda i ja
izvedem nešto vizlijevsko“.
Fred i Džordž su se postarali da ih niko ne zaboravi tako brzo. Ako ništa drugo,
nisu ostavili uputstvo kako se uklanja močvara, koja je sada ispunjavala hodnik na
petom spratu istočnog krila. Ambridžova i Filč su primećeni kako pokušavaju da je
odstrane raznoraznim sredstvima, ali bez uspeha. Napokon, ceo taj deo je oivičen
konopcima, a Filč, koji je besno škrgutao zubima, dobio je zadatak da preko njega
prevozi učenike čamcem do učionica. Hari je bio siguran da bi nastavnici poput Mek
Gonagalove ili Flitvika mogli za tren oka tu močvaru da uklone. Ali, kao i u slučaju
Fredovih i Džordžovih čarobnjakometa, izgleda da su više voleli da posmatraju
Ambridžovu kako se sama nosi s time.
Zatim su tu bile i dve velike rupe u obliku metli na vratima kabineta Ambridžove,
koja su Fredove i Džordžove Čistačice probile da bi se pridružile svojim vlasnicima.
Filč je postavio nova vrata i preneo Harijevu Vatrenu strelu dole u tamnice, gde je,
kako se govorkalo, Ambridžova postavila naoružanog trola iz obezbeđenja da je čuva.
Ipak, nije se ni nazirao kraj njenim mukama.
Inspirisani Fredovim i Džordžovim primerom, mnogi učenici su se sada otimali za
tek upražnjene pozicije glavnih mangupa. Uprkos novim vratima, neko je uspeo u
kabinet Ambridžove da ubaci kosmatog njuškavca, koji je celu kancelariju rasturio u
potrazi za nekim svetlucavim predmetima, a onda skočio na Ambridžovu, kada je ova
ušla, i pokušao da odgrize prstenje s njenih zdepastih prstiju. Balegobombe i
smrdibombe tako su se često bacale po hodnicima, da je među učenicima zavladala
nova moda da izvode Glavobalonske čini na sebi pre nego što napuste čas, što im je
obezbeđivalo dovoljne zalihe svežeg vazduha, mada im je davalo čudan izgled, kao da
na glavama nose izvrnute akvarijume za zlatne ribice.
Filč je krstario hodnicima s korbačem spremnim u ruci, očajnički želeći da uhvati
prekršioce, ali problem je bio što ih je sada bilo toliko mnogo da nikad nije znao kuda
da krene. Inkvizitorski odred je pokušavao da mu pomogne, ali su se njegovim
članovima neprekidno dešavale čudne stvari. Vorington iz sliterinskog kvidičkog tima
prijavio se u bolničko krilo s užasnim oboljenjem kože, zbog kojeg je izgledao kao da
se uvaljao u kukuruzne pahuljice. Pensi Parkinson je, na Hermioninu radost, propustila
sve časove sledećeg dana, jer su joj iznikli jelenski rogovi.
U međuvremenu, postalo je jasno koliko su zabušantskih bombonjera Fred i
Džordž uspeli da prodaju pre nego što su napustili Hogvorts. Bilo je dovoljno da
Ambridžova uđe u svoju učionicu, pa da učenici okupljeni u njoj preblede, stanu da
povraćaju, dobiju opasne groznice ili da počne krv da im šiklja iz obe nozdrve.
Urlajući od besa i frustracije, pokušavala je da prati tajanstvene simptome i pronađe
uzroke, ali su joj učenici tvrdoglavo odgovarali da pate od „ambridžitisa“. Pošto su
četiri razreda jedan za drugim dobili kaznenu dopunsku nastavu a da nije uspela da
otkrije tajnu njihovih boljki, bila je prisiljena da najzad odustane, i učenicima koji su
krvarili, padali u nesvest ili povraćali dozvoli da u čoporima napuštaju njene časove.
Ali ni korisnici bombonjera nisu mogli da se takmiče s majstorom haosa kakav je
bio Pivs, koji je, izgleda, Fredove oproštajne reči zbilja primio k srcu. Ludački se
kikoćući, jezdio je po školi, prevrćući stolove, s praskom izlećući iz školskih tabli,
obarajući skulpture i vaze. Dvaput je zatvorio Gospođu Noris u oklop, iz kojeg bi je,
kada bi stala da glasno mjauče, napokon spasio pomahnitali domar. Pivs bi razbijao
fenjere i gasio sveće, žonglirao sa upaljenim bakljama iznad glava đaka koji su
vrištali, ili bi pobacao kroz prozor i u kamine gomile lepo naslaganih pergamenata.
Poplavio je ceo drugi sprat kada je izvadio sve slavine u kupatilima, ispustio je vreću
tarantula usred Velike sale za doručkom, a kad god bi hteo da se odmori, provodio je
sate lebdeći za Ambridžovom, glasno je izviždavši kad god bi progovorila.
Niko od osoblja, osim Filča, nije se trudio da joj pomogne. Zapravo, nedelju dana
posle Fredovog i Džordžovog odlaska, Hari je svojim očima video profesorku Meg
Gonagal kako prolazi mimo Pivsa, koji je odlučno pokušavao da razlabavi lustere, i
mogao se zakleti da ju je čuo kako je kroz ugao usana poltergajstu procedila: –
Odšrafljuje se na drugu stranu.
Kao vrhunac svega, Montagju se još nije oporavio od svog boravka u klozetu. I
dalje je bio zbrkan i rastresen, i jednog utorka izjutra mogli su se videti njegovi
roditelji kako se penju putem ka ulazu, delujući krajnje ljutito.
– Treba li nešto da kažemo? – upita Hermiona zabrinutim glasom, pritisnuvši
obraz uz prozor učionice Čini, da bi bolje videla gospodina i gospođu Montagju kako
marširaju unutra. – O tome šta mu se desilo? Možda bi moglo da pomogne Madam
Pomfri da ga izleči?
– Ma kakvi, oporaviće se on – reče Ron nemarno.
– U svakom slučaju, više nevolje za Ambridžovu, zar ne? – reče Hari zadovoljnim
glasom.
On i Ron su kuckali svojim štapićima po šoljama koje je trebalo da začaraju.
Harijevoj šolji iznikle su četiri vrlo kratke noge, koje nisu mogle da dosegnu do stola,
te su se besciljno koprcale u vazduhu. Ronovoj šolji su pak izrasle četiri vrlo tanke i
duge nožice, koje su s velikom poteškoćom pridigle šolju sa stola, na trenutak
zadrhtale, a onda popustile, pa je šolja pala i razbila se na dva dela.
– Reparo – reče Hermiona brzo, i jednim zamahom štapića ponovo sastavi šolju. –
Sve je to dobro, ali šta ako je Montagju trajno povređen?
– Koga je briga? – izusti Ron razdraženo, dok se njegova šolja ponovo uspravljala
kao pijana, divlje se tresući u kolenima. – Montagju nije trebalo da pokuša da oduzme
sve te poene Grifindoru, zar ne? Ako već hoćeš da brineš o nekome, Hermiona, brini o
meni!
– O tebi? – upita ona, uhvativši svoju šolju dok je ova veselo trčkala preko klupe
na svoje četiri čvrste male karirane nožice, i ponovo je smesti ispred sebe. – Što bih
brinula o tebi?
– Kada mamino sledeće pismo konačno prođe cenzuru kod Ambridžove – reče
Ron s gorčinom, sada pridržavajući svoju šoljicu, čije su krhke nožice slabašno
pokušavale da ponesu sopstvenu težinu – biću u gadnoj nevolji. Ne bih se iznenadio
da mi pošalje još jednog Drekavca.
– Ali...
– Ja ću ispasti kriv što su Fred i Džordž otišli, čekajte samo i videćete – reče Ron
mračno. – Reći će da je trebalo da ih sprečim da odu, da je trebalo da zgrabim
krajeve njihovih metli i okačim se o njih ili nešto slično... da, za sve ću ja biti kriv.
– Pa, ako stvarno to kaže, zaista će biti nepravedna, ti tu ništa nisi mogao da
uradiš! Ali, sigurna sam da ona to neće reći. Mislim, ako je zbilja istina da su dobili
prostorije u Dijagon-aleji, mora da su to odavno planirali.
– Da, ali to je već druga priča, kako su dobili prostorije? – reče Ron, pogodivši
svoju šolju tako snažno štapićem, da su joj se noge ponovo skljokale i grčile se pred
njim. – Sve mi je to pomalo sumnjivo, je l’ da? Treba im gomila galeona da bi mogli
sebi da priušte iznajmljen lokal u Dijagon-aleji. Ona će hteti da zna šta su to uradili te
su se dočepali toliko zlata.
– Pa da, i ja sam se to pitala – reče Hermiona, pustivši svoju šolju da džogira u
urednim malim krugovima oko Harijeve, čije zdepaste nožice i dalje nisu mogle da
dodirnu površinu stola. – Pitala sam se da ih nije Mandangus ubedio da prodaju
ukradenu robu ili nešto još strašnije.
– Ne, nije on – reče Hari odsečno.
– Otkud znaš? – upitaše Ron i Hermiona uglas.
– Zato što... – Hari je oklevao, ali mu se učini da je konačno došao trenutak
priznanja. Nema svrhe da i dalje ćuti ako će zbog toga neko posumnjati kako su Fred i
Džordž kriminalci. – Zato što su to zlato dobili od mene. Prošlog juna sam im dao
moju nagradu od Tročarobnjačkog turinira.
Na trenutak zavlada tišina ispunjena preneraženošću, a onda Hermionina šoljica za
čaj odskoči pravo s ivice stola i smrska se o pod.
– O, Hari, nisi valjda! – reče ona.
– Da, jesam – reče Hari pobunivši se. – I nije mi uopšte žao, meni nije trebalo
zlato, a oni su kao stvoreni da rukovode prodavnicom šala i zevzevata.
– Ali, to je sjajno! – reče Ron uzbuđeno. – Ti si kriv za sve, Hari – mama neće
moći ništa da mi prigovori. Smem li da joj kažem?
– Da, verovatno je tako i najbolje – reče Hari tupo – naročito ako misli da oni
preprodaju ukradene kazane ili nešto slično.
Hermiona ne reče ništa do kraja časa, ali je Hari podozrevao da će njena
uzdržanost uskoro popustiti. I zaista, čim su izašli iz zamka za vreme odmora, dok su
stajali na slabom majskom suncu, ona pogleda Harija sjajnim okruglastim očima i
odlučno zausti da nešto kaže.
Hari je preseče pre nego što je i počela.
– Nema svrhe da mi zanovetaš, to je gotova stvar – reče odlučno. – Fred i Džordž
su dobili zlato... a kako vidim, već su i potrošili dobar deo, i ja ne mogu sad da im ga
uzmem natrag, a i ne želim. Dakle, ne moraš uzalud da se naprežeš, Hermiona.
– Nisam htela ništa da kažem o Fredu i Džordžu! – reče ona uvređenim glasom.
Ron frknu s nevericom, a Hermiona ga zloćudno pogleda.
– Ne, nisam! – reče ona ljutito. – Zapravo sam htela da pitam Harija kada će
ponovo otići do Snejpa i tražiti od njega da nastavi da mu daje časove Oklumencije!
Hari klonu. Kada su napokon iscrpli temu Fredovog i Džordžovog dramatičnog
odlaska, za šta im je, razumljivo, trebalo mnogo sati, Ron i Hermiona su želeli da čuju
vesti o Sirijusu. Pošto im Hari isprva nije poverio razlog zbog kojeg je hteo da
razgovara sa Sirijusom, bilo mu je teško da zamisli šta sada da im kaže. Na kraju im
je rekao, iskreno, da Sirijus od njega traži da nastavi s časovima Oklumencije.
Naravno, do sada se već mnogo puta pokajao zbog toga. Hermiona nije htela da pređe
preko te teme i stalno se na nju vraćala, baš kada je Hari to najmanje očekivao.
– Nemoj mi reći da si prestao da sanjaš čudne snove – reče Hermiona – pošto mi
je Ron ispričao da si ponovo mrmljao u snu prošle noći.
Hari besno prostreli Rona pogledom. Ron je bio dovoljno ljubazan da se pretvara
kako se stidi.
– Samo si malčice mumlao – reče on izvinjavajućim tonom. – Nešto kao ’samo
malo dalje’.
– Sanjao sam tebe kako igraš kvidič – slaga Hari bezobzirno. – Pokušavao sam da
te nateram da se još malo istegneš i zgabiš Kvafl.
Ronu se zacrveneše uši. Hari oseti neku vrstu osvetničkog zadovoljstva. Naravno
da nije sanjao ništa slično.
Prethodne noći još jednom je krenuo na isto putešestvije hodnikom Odseka za
misterije. Prošao je kroz kružnu sobu, zatim kroz sobu punu zveckave i razigrane
svetlosti, dok se ponovo nije našao u pećinastoj sobi punoj polica na kojima su bile
poređane prašnjave staklene kugle.
Brzo je pojurio pravo do reda s brojem devedeset sedam, skrenuo nalevo i
potrčao duž njega... možda je baš tada izgovorio te reči... samo malo dalje... jer je
osećao da se njegovo svesno ja bori da se probudi... i pre nego što je stigao do kraja
tog reda, ponovo se našao u krevetu, kako leži i zuri u baldahin.
– Ti pokušavaš da zaključaš svoj um, zar ne? – reče Hermiona gledajući Harija
okruglastim očima. – I dalje sâm redovno vežbaš Oklumenciju?
– Naravno da vežbam – reče Hari, pokušavajući da zvuči kao da ga to pitanje
vređa, ali izbegavajući njen pogled. A zapravo je bio do te mere radoznao da otkrije
šta se krije u toj sobi punoj prašnjavih kugli da je i te kako željno iščekivao te snove.
Problem je bio što je, i pored toga što mu je do ispita preostalo još samo mesec
dana i što je svaki slobodan minut posvećivao obnavljanju gradiva, njegov um izgleda
bio toliko prezasićen informacijama kada bi otišao na spavanje, da mu je bilo vrlo
teško da zaspi. A ako bi i uspeo, njegov preopterećeni mozak bi najveći deo noći
sanjao glupe snove o ispitima. Takođe je sumnjao da jedan deo njegovog uma – deo
koji je često progovarao Hermioninim glasom – oseća krivicu u prilikama kada bi
zalutao niz taj hodnik koji se završava crnim vratima, i pokušavao da ga probudi pre
nego što stigne do kraja tog puta.
– Znaš – reče Ron, kome su uši i dalje bile plamtećecrvene – ako se Montagju ne
oporavi pre nego što Sliterin bude igrao s Haflpafom, možda i imamo šanse da
osvojimo kup.
– Da, valjda – reče Hari, srećan što su promenili temu razgovora.
– Mislim, jednu smo dobili, jednu izgubili – ako Sliterin izgubi od Haflpafa iduće
subote...
– Da, tako je – reče Hari, već zaboravivši sa čime se to slaže. Preko dvorišta je
upravo prošla Čo Čang, namerno ga ne gledajući.

* * *

Finalna utakmica kvidičke sezone, Grifindor protiv Rejvenkloa, trebalo je da se
odigra poslednjeg majskog vikenda. Mada je Sliterin s malom razlikom izgubio od
Haflpafa u prethodnoj utakmici, Grifindor nije smeo da računa na pobedu, najviše
zbog (mada se niko nije usuđivao da mu to kaže) Ronove očajne odbrane. Ali on je,
izgleda, gajio novootkriveni optimizam.
– Mislim, ne mogu biti gori, zar ne? – reče on smrknuto za doručkom, tog jutra
pred utakmicu. – Nemam šta da izgubim, zar ne?
– Znaš – reče Hermiona, dok su ona i Hari nešto kasnije silazili ka terenu usred
vrlo uzbuđene gomile – mislim da bi Ron zaista mogao bolje da igra, sad kad mu se
Fred i Džordž ne motaju u blizini. Nikad mu nisu ukazivali mnogo poverenja.
Luna Lavgud ih prestiže s nečim nalik živom orlu nataknutom navrh glave.
– Bože moj, zaboravila sam! – reče Hermiona, posmatrajući orla kako klepeće
krilima dok je Luna dostojanstveno prolazila pored grupe sliterinaca koji su se
kikotali i pokazivali na nju. – Čo će igrati, zar ne?
Hari, koji nije zaboravio na to, samo potvrdno frknu.
Našli su mesta u najvišem redu tribina. Bio je lep, vedar dan, ni Ron ne bi poželeo
bolji, i Hari otkri kako se nada, uprkos svemu, da Ron neće pružiti sliterincima povod
da opet oduševljeno pevaju: Vizli je naš car.
Li Džordan, koji je bio veoma utučen otkako su Fred i Džordž otišli, bio je, po
običaju, komentator. Dok su timovi izletali na teren, imenovao je igrače s malo
manjim užitkom nego inače.
– ... Bredli... Dejvis... Čang – reče, a Hari oseti kako mu se stomak prevrće, ne
kao salto unazad, već više u vidu slabog trzaja, kada Čo izađe na teren, sa sjajnom
crnom kosom koja joj se vijorila na lakom povetarcu. Više nije bio siguran šta želi da
se desi, osim da ne bi podneo još jednu svađu. Čak i kad ju je spazio kako živahno
ćaska s Rodžerom Dejvisom, dok su se spremali da uzjašu metle, u sebi oseti tek
neznatno žiganje ljubomore.
– I krenuli su! – reče Li. – Dejvis smesta uzima Kvafl, kapiten Rejvenkloa Dejvis
s Kvaflom, eskivirao je Džonsonovu, prevario Belovu, izbegao je i Spinetovu... ide
pravo ka golu! Sprema se da šutira... i... i... – Li vrlo glasno opsova. – I pogađa.
Hari i Hermiona zaječaše s ostalim grifindorcima. Na njihov užas, mada
očekivano, sliterinci s druge strane tribina počeše da pevaju:

Vizli uvek uprska stvar
Ne zna da spreči ni slabašan udar...

– Hari – reče jedan promukli glas u Harijevo uvo. – Hermiona...
Hari se okrenu i spazi ogromno bradato Hagridovo lice kako štrči između sedišta.
Očito se jedva ugurao u red iza njih, jer su prvaci i drugaci pored kojih je upravo
prošao delovali uzrujano i sabijeno. Iz nekog razloga Hagrid se sagnuo, kao da ne želi
da ga vide, mada je i dalje bio barem metar viši od svih.
– Čujte – šapnu on. – Možete li poć’ sa mnom? Odma’? Dok ostali glede
utakmicu?
– Ovaj... zar to ne može da pričeka, Hagride? – upita Hermiona. – Bar dok se ne
završi utakmica?
– Jok – reče Hagrid. – Ne, Hermiona, mora smesta da s’ ide... dok svi glede na drugu
stranu... molim vas?
Hagridov nos je blago krvario. Oči su mu bile modre. Hari ga nije video izbliza
još otkako se vratio u školu. Delovao je potpuno očajno.
– Naravno – smesta prihvati Hari. – Naravno da ćemo poći.
On i Hermiona se provukoše do kraja reda uz veliko gunđanje učenika koji su
morali da im ustaju. Ljudi u Hagridovom redu nisu se žalili, već su se samo trudili da
se što više skupe ne bi li ga propustili.
– Fala vam, oboma, puno vam fala – reče Hagrid kad su se domogli stepenica. I
dalje se nervozno osvrtao dok su se spuštali do travnjaka. – Sam’ se nadam da gi neće
primetiti da smo otišli.
– Misliš, Ambridžova? – reče Hari. – Neće, ceo Inkvizitorski odred sedi pored
nje, zar nisi video? Mora da očekuje neku gužvu na utakmici.
– Aha, pa vidiš, malčice gužve ne bi bilo zgoreg – reče Harid, zastavši da bi
povirio preko ivice tribina i uverio se da je put preko livade ka njegovoj kolibi pust.
– Dobili bismo više vremena.
– O čemu se radi, Hagride? – upita Hermiona, gledajući ga zabrinutog izraza dok
su brzali preko trave ka ivici Šume.
– Će da... će da vidite za tili čas – reče Hagrid, osvrnuvši se preko ramena kad se
začu velika graja s tribina iza njih. – Hej... je l’ to neko dao gol?
– Biće da je Rejvenklo – reče Hari turobno.
– Dobro... dobro... – reče Hagrid rastreseno. – To je dobro...
Morali su da potrče da bi išli uporedo s njim dok je grabio krupnim koracima
preko travnjaka, osvrćući se pri svakom koraku. Kada su stigli do kolibe, Hermiona
mahinalno skrenu levo ka ulaznim vratima. Hagrid, međutim, krenu mimo nje, pravo u
senku drveća na najisturenijem delu Šume, gde pokupi samostrel naslonjen o drvo.
Kad shvati da nisu više s njim, okrenu se.
– Idemo ’vamo – reče on, klimnuvši svojom obraslom glavom ka Šumi.
– U Šumu? – reče Hermiona zbunjeno.
– Jes’ vala – reče Hagrid. – Ajmo sad, brzo, pre neg’ nas spaze!
Hari i Hermiona se pogledaše, a onda uroniše u senku drveća za Hagridom, koji je
već hitao sve dalje ispred njih u mračno zelenilo, sa samostrelom preko ramena. Hari
i Hermiona pojuriše da bi ga stigli.
– Hagride, zašto si naoružan? – upita Hari.
– Puka predostrožnos’ – odgovori Hagrid, slegnuvši masivnim ramenima.
– Nisi nosio samostrel onog dana kada si nam pokazivao testrale – reče Hemiona
bojažljivo.
– Jok, pa, nismo išli tak’ daleko – reče Hagrid. – A uostalom, to je bilo pre nego
š’o je Firenzi otiš’o iz Šume, je l’ da?
– U čemu je razlika sad, kad je Firenzi otišao? – upita Hermiona znatiželjno.
– Jerbo su drugi kentauri dobrano ljuti na mene, eto u čem’ je razlika – reče
Hagrid tiho, gledajući naokolo. – Pre su bili... pa ne bi se moglo reć’ da su bili
prijateljski nastrojeni, al’ smo se sasvim dobro slagali. Držal’ su se jedni uz druge,
al’ bi se uvek pojavili, ak’ bi’ ’teo da popričam s njima. A sad jok.
On duboko uzdahnu.
– Firenzi kaže da se ljute zato što je on, Firenzi, došao da radi kod Dambldora –
reče Hari, saplevši se o koren koji je štrčao iz zemlje jer je pomno proučavao
Hagridov profil.
– Aha – reče Hagrid turobno. – Mis’im, ’ljuti’ je preblaga reč. Vraški su
pobesneli. Da se nisam umeš’o, mislim da bi išutirali Firenzija na smrt...
– Napali su ga? – upita Hermiona zaprepašćeno.
– Jes’ vala – reče Hagrid promuklo, krčeći put kroz nekoliko nisko spuštenih
grana. – Pola krda se okomilo na njega.
– A ti si ih sprečio? – upita Hari zadivljen i impresioniran. – Sam samcijat?
– Narafski da jesam, nisam vala mog’o samo da stojim i gledim kak’ ga ubijaju, je
l’ da? – reče Hagrid. – Sreća što sam prolazio tuda, uistinu... i mislijo sam da će se
Firenzi toga setit’, pre neg’ š’o počne da mi šalje tak’a glupa upozorenja! – dodade on
ljutito i neočekivano.
Hari i Hermiona se zbunjeno pogledaše, ali im namršteni Hagrid ne pojasni šta je
time hteo da kaže.
– Bilo kak’ bilo – reče, dahćući malo teže nego inače – od onda su drugi kentauri
besni na mene, a problem je u tom’ š’o imadu vel’ki uticaj u Šumi... najmudrija su
stvorenja ovdi, znate.
– Jesmo li zbog njih ovde, Hagride? – upita Hermiona. – Zbog kentaura?
– Jok more – reče Hagrid, odmahujući glavom – ne zbog njih. Mislim, naravski,
oni bi mogli dobrano da iskomplikuju stvari, jašta... al’ strpite se još malko i videćete
na š’a mislim.
Posle te neshvatljive primedbe on ućuta i izbi ispred njih, prelećući jednim
korakom ono što oni pređu u tri, tako da su imali muke da idu uporedo.
Staza je bivala sve obraslija rastinjem, a drveće tako blizu jedno drugog da je, što
su dublje zalazili u Šumu, postajalo sve tamnije, kao da je sumrak. Uskoro su odavno
prešišali čistinu na kojoj im je Hagrid pokazao testrale, ali Hari nije osećao nikakvu
nelagodu, sve dok Hagrid iznenada nije iskoračio sa staze i počeo da se probija kroz
drveće ka mračnom srcu Šume.
– Hagride! – povika Hari, krčeći sebi put kroz debeo, čvornovat drač, preko kojeg
je Hagrid s lakoćom preskočio, živo se sećajući šta mu se jednom drugom prilikom
desilo kad je skrenuo sa staze u Šumi. – Kuda idemo?
– Još malko dalje – reče mu Hagrid preko ramena. – Ajde, Hari... jerbo sad treba
da se držimo skupa.
Bio im je veliki napor da drže korak s Hagridom, kroz gusto granje i trnje, kroz
koje je Hagrid marširao kao kroz paučinu, a koje se zaplitalo u Harijevu i Hermioninu
odeću, često se tako snažno obavijajući oko njih da bi morali da zastanu na po
nekoliko minuta da se oslobode. Uskoro su Harijeve ruke i noge bile prekrivene
posekotinama i ogrebotinama. Sada su već toliko duboko zagazili u Šumu da je Hari
povremeno u toj tami uspevao da vidi tek jedan masivni crni obris koji je predstavljao
Hagrida. U prigušenoj tišini, svaki zvuk je delovao preteće. Krckanje slomljene
grančice glasno bi odjeknulo, a svaki, i najmanji šušanj, čak i kad bi ga izazvao nevini
vrabac, naterao bi Harija da viri kroz tamu tražeći vinovnika. Činilo mu se da nikad
nije uspeo ovako duboko da prodre u Šumu a da ne sretne nikakvo stvorenje usput.
Njihovo odsustvo delovalo mu je prilično zloslutno.
– Hagride, da li bi bilo u redu da izvadimo štapiće? – upita Hermiona tiho.
– Ovaj... u redu – prošaputa Harid. – Zapravo...
On iznenada stade i okrenu se. Hermiona nalete pravo na njega i bi odbačena
unazad. Hari je uhvati pre no što je pala na šumsko tlo.
– Možda bi bilo bolje da malkice zastanemo na koj’ tren, da vas... uputim – reče
Hagrid. – Pre neg’ š’o stignemo tamo.
– Dobro! – složi se Hermiona, kad ju je Hari ponovo postavio na noge. Oboje
promrmljaše: – Lumos! – i vrhovi njihovih štapića zasvetleše. U tami se pojavi
Hagridovo lice, osvetljeno s dva talasasta snopa svetlosti, a Hari ponovo primeti da
je nervozan i tužan.
– Daklem – reče Hagrid. – Vidiš... stvar je u ovom...
On duboko udahnu.
– Pa, postoje vel’ke šanse da me ovi’ dana otpuste – reče on.
– Ali već si ovoliko izdržao... – reče Hermiona oprezno. – Zbog čega misliš da...
– Ambridžova misli da sam joj ja ubacijo njuškavca u kabinet.
– Pa, jesi li? – ote se Hariju.
– Ne, do đavola, nikako! – reče Hagrid ogorčeno. – Samo š’o ona misli da sve š’o
ima veze s magičnim stvorenjcima ima veze i sa mnom. Znate kol’ko već vreba šansu
da me se reši, još otkako sam se vrnuo. Ja, naravski, neću da idem, al’ da nije tih...
pa... specijalnih okolnosti koje ću vam sad objasnit’, otiš’o bi’ sad odma’, pre nego
š’o se njoj pruži prilika da to učini pred celom školom, kao š’o je uradila
Trelonijevoj.
Hari i Hermiona se bučno usprotiviše, ali Hagrid ih ućutka zamahom svoje
ogromne šake.
– Nije to kraj sveta, čim više ne bidnem ovde, moći ću da pomognem Dambldoru,
ima da budem koris’an za Red. A vi, deco, imaćete Truli-Dasku, pa ćete... pa ćete
lepo proć’ na ispitima...
Glas mu zadrhta i zamuknu.
– Ne brin’te se za mene – reče žurno, kad ga Hermiona potapša po ruci. On izvuče
ogromnu tufnastu maramicu iz džepa prsluka i njome obrisa oči. – Vidite, ne bi’ vam
ja prič’o ovo da ne moram. Vidite, ako otidem... pa, ne mogu otići bez... a da nekom
ne kažem... jerbo... jerbo će da mi treba vaša pomoć. I Ronova, ako ’oće.
– Naravno da ćemo ti pomoći – odmah će Hari. – Šta treba da uradimo?
Hagid jako šmrknu i bez reči potapša Harija po ramenu s takvom silinom da se
Hari zakuca u drvo sa strane.
– Znao sam da ćeš reć’ da ’oćeš – reče Hagrid sebi u maramicu – to ti neću...
nikad... zaboravit’... ajde... još samo malčice ovuda... paz’ se, to su vam koprive...
Još petnaest minuta su išli ćutke. Hari je taman zaustio da pita koliko još treba da
idu kad Hagrid izbaci desnu ruku i pokaza im da stanu.
– Samo lagano – reče meko. – Sad bidnite vrlo tihi...
Oni se polako odšunjaše napred i Hari vide da je pred njima ogromno, ravno
utabano brdo zemlje, visoko gotovo kao Hagrid, za koje pomisli, presekavši se od
straha, da je brlog neke ogromne životinje. Svuda oko brdašca ležalo je drveće
počupano s korenom, tako da se ono uzdizalo na proplanku okruženom hrpama debala
i granja, koje su oblikovale svojevrsnu ogradu ili barikadu, iza koje su sada stajali
Hari, Hermiona i Hagrid.
– Pajki – reče Hagrid dahćući.
I naravno, Hari shvati da čuje udaljeno ritmično gruvanje, poput zvuka golemih
pluća koja rade svom snagom. On pogleda iskosa u Hermionu, koja je zurila u brdo
neznatno razjapljenih usta. Izgledala je skoz prestravljena.
– Hagride – reče ona šapatom jedva čujnim od zvuka usnulog stvorenja – ko je on?
Hari pomisli da je to čudno pitanje... Upravo se spremao da upita: – Šta je to?
– Hagride, rekao si nam... – poče Hermiona dok joj je štapić drhtao u ruci – rekao
si nam da niko od njih nije hteo da pođe!
Hari skrenu pogled s Hermione na Hagrida, a onda kao gromom pogođen shvati i,
pogleda nazad u brdašce, prenerazivši se od užasa.
Veliko brdo zemlje, na koje su on, Hermiona i Hagrid komotno mogli da stanu,
lagano se dizalo i spuštalo u ritmu dubokog roktavog disanja. To uopšte nije bilo
brdašce. Bila su to pognuta leđa nečega što je očigledno...
– Ovaj... ne... on nije ’teo da dođe – reče Hagrid očajničkim glasom. – Ali sam
mor’o da gi dovedem, Hermiona, mor’o sam!
– Ali zašto? – upita Hermiona, koja je zvučala kao da će da zaplače. – Zašto...
šta... o, Hagride!
– Znao sam da, ak’ ga samo vrnem ovdeka – reče Hagrid, cvileći kao da će i sâm
da pusti suzu – i... i naučim ga nekak’im manirima... da ću moć’ da ga izvedem i
pokažem svima kak’ je bezopasan!
– Bezopasan! – reče Hermiona prodorno, a Hagrid stade izbezumljeno da ih
ućutkuje rukama, kad ogromno stvorenje pred njima glasno groknu i okrenu se u snu. –
On te sve vreme ranjava, zar ne? Eto odakle ti sve te povrede!
– On samo nije svestan svoje snage – reče Hagrid iskreno. – I sve je bolji, više se
ne opire tol’ko jako k’o pre...
– Dakle, zato ti je trebalo dva meseca da dođeš kući! – reče Hermiona rasejano. –
O, Hagride, zašto si ga doveo ovamo ako nije želeo da pođe? Zar ne bi bio srećniji sa
svojim narodom?
– Svi su ga zlostavljali, Hermiona, jer je tolicki mali! – reče Hagrid.
– Mali? – ponovi Hermiona. – Mali?
– Hermiona, nisam mog’o da gi ostavim – reče Hagrid, a suze mu krenuše niz
izubijano lice, nestajući u njegovoj kuštravoj bradi. – Vidiš – on je moj brat!
Hermiona se samo zagleda u njega, zinuvši u čudu.
– Hagride, kad kažeš ’brat’ – poče Hari polako – misliš na...?
– Pa dobro... polubrat – ispravi se Hagrid. – Ispostavilo se da je moja mama bila
sas nekim drugim džinom kad je napustila mog tatka, pa je rodila ovog ovdi Gropa...
– Gropa? – ponovi Hari.
– Aha... pa, tak’ nekako zvuči kad on izgovori svoje ime – reče Hagrid brižno. –
Ne zna baš dobro engleski... pokušavam da gi naučim... svejedno, rek’o bih da ga nije
volela mnogo više neg’ mene. Vidiš, kod džinica ti je važno da prave dobru vel’ku
decu, a on ti je oduvek bijo prcvoljak – samo pet metara...
– O, da, sićušan je! – reče Hermiona, s nekakvim histeričnim sarkazmom. – Ma
minijaturan!
– A tamo su ga svi ćuškali tamo-amo – prosto nisam mog’o da gi ostavim...
– Je li Madam Maksim htela da ga dovedeš? – upita Hari.
– Ona – pa, vid’la je da mi to mnogo znači – reče Hagrid, uvrćući svoje ogromne
šake. – Al’... al’ se malkice umorila od njega posle nekog vremena, pravo da vi
kažem... pa smo se rastali na putu kući... mada, obećala je da neće nikom reć’...
– Kako si ga, za ime sveta, doveo ovamo a da niko ne primeti? – upita Hari.
– Pa znaš, zato mi je i trebalo tol’ko dugo – reče Hagrid. – Mog’o sam da putujem
samo noću, i to kroz divljinu i tako to. Dabome, on sasvim brzo hoda, kad ’oće, al’ je
stalno ’teo da se vrne.
– O, Hagride, zašto ga nisi ostavio? – reče Hermiona, skljokavši se na jedno
odlomljeno drvo i zaroni ruke u lice. – Šta misliš da radiš sa džinom-nasilnikom, koji
pri tom i ne želi da bude ovde!
– Pa sad... ’nasilnik’... to mi zvuči malko grubo – reče Hagrid, i dalje uzrujano
lomeći prste. – Priznajem da me je možda par puta klepnuo, kad je bijo loše volje, al’
je sve bolji, stvarno, lepo se privikava.
– A čemu onda služe ovi konopci? – upita Hari.
Upravo je primetio konopce debele kao mladice drveća, koji su se prostirali od
najvećih obližnjih šumskih stabala ka mestu gde je Grop ležao sklupčan na zemlji,
leđima im okrenut.
– Moraš da ga držiš vezanog? – reče Hermiona tiho.
– Pa... da... – reče Hagrid, pomalo zabrinuto. – Vidite... k’o š’o sam vam rek’o...
on stvarno ne zna kol’ko je snažan.
Hari tek tada shvati zašto je ovaj deo Šume tako sumnjivo prazan, bez ijednog
živog stvorenja.
– Dakle, šta želiš da ja, Hari i Ron učinimo? – upita Hermiona s nelagodom.
– Pazite mi na njega – reče Hagrid graktavo. – Kad me više ne bidne.
Hari i Hermiona razmeniše očajne poglede, Hari neprijatno svestan da je već
obećao Hagridu da će učiniti sve što mu zatraži.
– Šta... šta to tačno podrazumeva? – upita Hermiona.
– Ne da gi ’ranite, niš’a slično! – reče Hagrid brže-bolje. – Može on sâm sebi da
nađe klopu, bez problema. Ptice, jeleni, tako to... ne, njemu sad treba društvanjce. Kad
bi’ znao da on ima nekog’ ko će da gi... malko podučava, znate.
Hari ne reče ništa, već se okrenu i pogleda u džinovsko obličje koje je ležalo
usnulo na tlu ispred njih. Za razliku od Hagrida, koji je jednostavno ličio na
prevelikog čoveka, Grop je izgledao čudnovato izobličen. U onome za šta je Hari u
početku mislio da je prostrana i zaobljena mahovinasta stena sada je prepoznao
Gropovu glavu. Bila je mnogo nesrazmernija spram tela nego ljudska glava, skoro
savršeno okrugla i pokrivena čvrstim loknama gusto zbijene dlake boje paprati. Obod
njegovih ogromnih, mesnatih ušiju dopirao je do vrha glave, koja je, kao kod teče
Vernona, bila nasađena direktno na ramena, s vrlo kratkim vratom, ili bez njega,
između nje i ramena. Leđa, pokrivena nečim što je izgledalo kao prljava braonkasta
kecelja sastavljena od grubo prišivenih životinjskih koža, bila su široka i, dok je Grop
spavao, činilo se da pomalo rastežu grube šavove tih kožica. Noge su mu bile
podvijene ispod tela. Hari je mogao da vidi tabane ogromnih, prljavih, bosih stopala
velikih kao sanke, kako se odmaraju jedno povrh drugog na zemljanom tlu Šume.
– Hoćeš da ga mi podučavamo – reče Hari šupljim glasom. Sada je shvatio
značenje Firenzijevog upozorenja. Njegov pokušaj neće upaliti. Bolje mu je da se
toga mane. Naravno, mora da su i druga stvorenja koja žive u Šumi čula Hagridove
bezuspešne pokušaje da Gropa nauči engleskom jeziku.
– Aha... ak’ može, malko da razgovarate sas njim – reće Hagrid pun nade. – Jerbo
mislem da, ako bidne mog’o da razgovara sas ljudima, bolje će da shvati da smo i mi
k’o i on, a ondak će ’teti da ostane.
Hari pogleda Hermionu, a ona mu uzvrati pogled, provirivši kroz prste kojima je
prekrivala lice.
– Dođe ti da poželiš da još uvek ima Norberta, zar ne? – reče on, i drhtavo se
nasmeja.
– Učinićete mi to, ondak? – reče Hagrid, koji izgleda nije shvatio šta je Hari
upravo rekao.
– Mi ćemo... – poče Hari, osećajući da ga obećanje obavezuje. – Pokušaćemo,
Hagride.
– Znao sam da mož’ da računam na tebe, Hari – reče Hagrid, sijajući od sreće, i
ponovo stade da briše lice maramicom. – A ne želim da se mnogo bakćete... jerbo
znam da imate ispite... kad biste mogli da jednom nedeljno trknete s onim Nevidljivim
ogrtačem i malčice proćaskate sas njim. Sa’ ću da gi probudim... da vas upoznam...
– Šta... ne! – viknu Hermiona, poskočivši. – Hagride, ne, nemoj da ga budiš,
stvarno, nema potrebe...
Ali Hagrid je već zakoračio preko debla velikog drveta ispred njih, i krenuo ka
Gropu. Kad mu se približio na tri metra, podiže dugu, izlomljenu granu sa zemlje,
preko ramena se ohrabrujuće osmehnu Hariju i Hermioni, a onda vrhom grane stade
snažno da bocka Gropa po leđima.
Džin tako urliknu da tiha Šuma zaječi. Ptice na vrhovima drveća iznad njihovih
glava krešteći prhnuše s grana na kojima su sedele i odleteše. U međuvremenu, ispred
Harija i Hermione, divovski Grop pridizao se sa zemlje, koja se zatrese kad je na nju
spustio svoju ogromnu šaku da bi se pridigao na kolena. On okrenu glavu da vidi ko i
šta ga je to uznemirilo.
– Š’a ima, Gropi? – reče Hagrid, tobože veselim glasom, uzmičući s podignutom
dugačkom granom, spreman da ponovo bocne Gropa. – Jesi lepo pajkio, a?
Hari i Hermiona uzmakoše što su dalje mogli a da i dalje mogu da vide džina.
Grop je klečao između dva drveta koja još nije stigao da počupa iz korena. Oni
pogledaše u njegovo zapanjujuće ogromno lice, koje je ličilo na neki veliki sivi pun
mesec što se pomalja na mračnom šumskom proplanku. Izgledao je kao da su mu crte
lica isklesane na velikoj kamenoj lopti. Nos mu je bio zatupast i bezobličan, usta
iskrivljena i puna krivih žutih zuba velikih kao cigle. Oči, sitne za jednog džina, bile
su blatnjavozelenkasto-smeđe, i trenutno su bile napola slepljene od sna. Grop podiže
prljave zglavke prstiju, svaki veličine lopte za kriket, do očiju, žustro ih protrlja, a
onda se, bez upozorenja, podiže na noge iznenađujuće brzo i spretno.
– O, bože! – začu Hari Hermionino prestravljeno skičanje pored sebe.
Drveće, za koje su bili privezani drugi krajevi užadi vezani oko Gropovih ručnih i
nožnih članaka, poče zloslutno da krcka. Bio je, kao što im je Hagrid već rekao, visok
barem pet metara. Zureći krmeljavim očima naokolo, Grop izvuče ruku veličine
suncobrana za plažu, zgrabi ptičje gnezdo s gornjih grančica bora koji ga je
nadvisivao, i izvrnu ga, ričući nezadovoljno što u njemu nema ptica. Jaja popadaše na
tlo poput granata, i Hagrid prebaci ruke preko glave da se zaštiti.
– Čuj, Gropi – povika Hagrid, gledajući sa zebnjom uvis, za slučaj da još neko
jaje padne – doveo sam ti neke moje prijatelje da i’ upoznaš. Sećaš se, rek’o sam ti da
ću to d’ uradim? Sećaš se, kad sam ti rek’o da bi mog’o da odem na mali put, i
prepustim im da malko paze na tebe? Sećaš se, Gropi?
Ali Grop samo ponovo potmulo riknu. Bilo je teško odrediti da li je slušao
Hagrida i da li je uopšte prepoznavao kao govor zvuke koje je Hagrid ispuštao. Sada
je zgrabio vrh bora i vukao ga ka sebi, očito radi pukog zadovljstva posmatranja
koliko će daleko da odskoči unazad kad ga pusti.
– Gropi, nemoj to da radiš! – povika Hagrid. – Tak’ si počup’o i ostalo drveće...
Hari je sasvim dobro video kako se u zemlji oko korenja drveta polako javljaju
pukotine.
– Dov’o sam ti društvo! – povika Hagrid. – Vidiš, društvanjce! Pogledaj dole,
budaletino jedna, dov’o sam ti drugare!
– O, Hagride, nemoj – zastenja Hermiona, ali je Hagrid već ponovo podigao granu
i oštro bocnuo Gropa u koleno.
Džin ispusti vrh drveta, koje se opasno zanjiha i zasu Hagrida kišom borovih
iglica, i pogleda dole.
– Ovaj ovdi – reče Hagrid, žureći ka mestu gde su Hari i Hermiona stajali – to je
Hari, Grope! Hari Poter! On će te obilazit’ ak’ bidnem mor’o na put, s’vataš?
Džin je tek sad primetio da su Hari i Hermiona tu. Posmatrali su ga, s velikom
strepnjom, dok je spuštao svoju ogromnu kamenčugu od glave kako bi ih pogledao
svojim krmeljavim očima.
– A ovo je Hermiona, vidiš? Her... – Hagrid je oklevao. Okrećući se Hermioni, on
reče: – Je l’ ti smeta da te zovem Hermi, Hermiona? Jerbo mislim da će mu bit’ teško
da zapamti celo ime.
– Ne, nimalo – proskiča Hermiona.
– Ovo je Hermi, Grope! I ona će da ti svraća i tako to! Je l’ da da je to lepo? Dva
drugara da te... GROPI, NE!
Gropijeva ruka niotkuda iskrsnu pred Hermionom. Hari je zgrabi i povuče je
unazad iza drveta, tako da je Gropova pesnica očešala deblo i sklopila se u vazduhu.
– NEVALJALI GROPI! – čuše Hagrida kako vrišti, dok se Hermiona privila uz
Harija iza drveta, tresući se i jecajući. – SRAM DA TE BIDNE! NEMO’ DA JE
DIRAŠ – JOJ!
Hari pomoli glavu iza trupla i vide Hagrida kako leži na leđima, držeći ruku preko
nosa. Očito izgubivši interesovanje, Grop se uspravi, i ponovo poče da vuče vrh bora
što je jače mogao.
– Dobro de – reče Hagrid tupo, ustajući, te jednom rukom zapuši nos koji mu je
krvario, a drugom zgrabi samostrel – pa... eto vam gi na... vid’li ste ga i... i sa’će vas
prepoznat’ kad se vrnete. Daklem... pa...
On pogleda u Gropa, koji je sada povlačio bor s potpuno neosetljivim izrazom
zadovoljstva na kamenom licu. Korenje stade da krcka dok ga je čupao iz tla.
– Pa, mislim da mu je dosta za jedan dan – reče Hagrid. – Mi ćemo... ovaj... sa’
ćemo da pođemo nazad, ’oćemo li?
Hari i Hermiona klimnuše. Hagrid ponovo prebaci samostrel na rame i, još uvek
držeći nos zapušen, povede ih natrag kroz drveće.
Neko vreme niko ništa nije govorio, čak ni kada su iz daljine začuli lomljavu koja
je značila da je Grop konačno iščupao bor. Hermionino lice bilo je bledo i
bezizražajno. Hari nije mogao da smisli šta da kaže. Šta će se, za ime sveta, desiti ako
neko sazna da je Hagrid sakrio Gropa u Zabranjenoj šumi? A on je obećao da će s
Ronom i Hermionom nastaviti Hagridov potpuno besmislen pokušaj da civilizuje
džina. Kako Hagrid može, čak i kraj sve svoje beskrajne sposobnosti zavaravanja da
su narogušeni oštrozubi monstrumi ljupki i bezopasni, do te mere da se zaluđuje kako
će Grop ikada postati toliko prilagođen da može da izlazi među ljude?
– Ček’ malo – reče Hagrid naglo, baš dok su se Hari i Hermiona iza njega teškom
mukom probijali kroz gusto grmlje čvoraste trave. Izvadio je strelu iz toboca s ramena
i uglavio je u samostrel. Hari i Hermiona podigoše štapiće. Sad kad su prestali da
hodaju, i oni začuše zvuke kretanja u blizini.
– Oh, boga mu – reče Hagrid tiho.
– Mislim da smo ti rekli, Hagride – reče dubok muški glas – da više nisi
dobrodošao ovde.
Kroz šarenu zelenu polusvetlost, na trenutak im se ukaza goli muški torzo kako
lebdi ka njima. Zatim videše da je njegov struk spojen s kestenjastim konjskim telom.
Ovaj kentaur je imao gordo lice s istaknutim jagodicama i dugu crnu kosu. Poput
Hagrida, i on je bio naoružan: preko ramena su mu bili prebačeni pun tobolac strela i
veliki luk.
– Kak’ si, Magorijane? – upita Hagrid obazrivo.
Drveće iza kentaura zašušta i još četiri ili pet kentaura iskrsnu iza njega. Hari
prepozna vranog i bradatog Bejna, koga je sreo pre skoro četiri godine, iste noći kad i
Firenzija. Bejn ničim ne pokaza da je ikada ranije video Harija.
– Dakle – reče on sa zlobnom intonacijom u glasu, pre nego što će se okrenuti ka
Magorijanu. – Mislim da smo se saglasili šta da radimo ako ovaj čovek ikad pomoli
lice u Šumi?
– ’Taj čovek’, tako me sad zovete, je l’? – reče Hagrid ljutito. – Samo zato š’o
sam vas sve sprečijo da počinite ubistvo?
– Nije trebalo da se mešaš, Hagride – reče Magorijan. – Naši putevi nisu kao
tvoji, baš kao ni naši zakoni. Firenzi nas je izdao i obeščastio.
– Ne znadem otkud vam sad pa to – reče Hagrid nestrpljivo. – Nije uradio niš’a,
sem š’o je pomog’o Albusu Dambldoru...
– Firenzi je stupio u ropsku službu kod ljudi – reče sivi kentaur tvrdog, duboko
izbrazdanog lica.
– Ropsku službu! – reče Hagrid uvređeno. – On samo čini uslugu Dambldoru...
– On deli naše znanje i tajne s ljudima – reče Magorijan tiho. – Posle takve
sramote, nema mu povratka.
– Ak’ ti tako kažeš – reče Hagrid, slegnuvši ramenima – ali lično mislim da grdno
grešiš...
– Ti si taj koji greši, čoveče – reče Bejn – pošto si ponovo došao u našu Šumu,
iako smo te upozorili...
– E sad ima da me saslušaš – reče Hagrid ljutito. – Nemo’ da mi pričaš tu o
’vašoj’ Šumi, molim lepo. Ne odlučujete vi ko ovde sme da uđe, a ko mora da bega...
– Niti to odlučuješ ti, Hagride – reče Magorijan mirno. – Danas ću te pustiti, jer si
u pratnji tvojih mladunaca...
– Nisu oni njegovi! – prekide ga Bejn prezrivo. – Učenici, Magorijane, iz škole!
Verovatno su se već okoristili učenjem izdajice Firenzija.
– Svejedno – reče Magorijan smireno – ubijanje ždrebadi je užasan zločin – mi ne
diramo nevine. Danas ćeš proći, Hagride. Ubuduće, drži se podalje od ovog mesta.
Lišio si se prijateljstva kentaura kada si pomogao izdajici Firenziju da nam pobegne.
– Neće mene gomila stari’ mazgi, k’o š’o ste vi, držat’ podalje od Šume – reče
Hagrid glasno.
– Hagride – reče Hermiona, piskavim i prestrašenim glasom, kad Bejn i sivi
kentaur počeše besno da lupaju o tlo kopitima – hajdemo, molim te, hajdemo!
Hagrid krenu napred, ali je i dalje držao podignut samostrel, dok je očima preteće
fiksirao Magorijana.
– Mi znamo šta čuvaš u Šumi, Hagride! – povika Magorijan za njim, dok su
kentauri iščezavali s vidika. – A naša trpeljivost je na izmaku!
Hagrid se okrenu, kao da želi smesta da se vrati do Magorijana.
– Ima da gi trpite dok god je ovdi! Šuma je njegova isto kol’ko i vaša! – povika
on, dok su ga Hari i Hermiona iz sve snage vukli za prsluk od krtičje kože,
pokušavajući da ga spreče da se vrati. I dalje mrko gledajući, on spusti pogled. Na
licu mu se smesta očita blago iznenađenje kad vide kako ga oboje guraju. Kao da to
uopšte nije ni osetio.
– Smir’te se, vas dvoje – reče on, nastavljajući put, dok su oni dahćući kaskali za
njim. – Vraške stare mazge, je l’ da?
– Hagride – reče Hermiona bez daha, obilazeći koprive kroz koje su prošli na putu
ovamo – ako kentauri ne žele ljude u Šumi, onda Hari i ja nećemo moći da...
– Ma, čula si š’a su rekli – reče Hagrid nehajno – neće da povređuju ždrebad –
mislim, decu. A ionako ne mož’ da dozvolimo da nam ta rulja govori š’a da radimo.
– Dobar pokušaj – reče Hari Hermioni, koja je delovala pokunjeno.
Na kraju izbiše na stazu, i posle deset minuta drveće poče da se proređuje. Bili su
u stanju da vide komade plavog neba i, u daljini, nepogrešivo radosne pokliče i viku.
– Je l’ to još jedan gol? – upita Hagrid, zastavši u zaklonu drveća, kad im se na
vidiku ukaza stadion za kvidič. – Il’ misliš da je gotova utakmica?
– Ne znam – reče Hermiona očajno. Hari vide da je sva raščupana. Kosa joj je
bila puna grančica i lišća, odora poderana na nekoliko mesta, a po licu i rukama imala
je mnoštvo ogrebotina. Znao je da ni on verovatno ne izgleda mnogo bolje.
– Znaš, mislim da je završena! – reče Hagrid, i dalje škiljeći ka stadionu. – Vidite,
ljudi već izlaze – ak’ požurite, moći ćete da se umešate u gomilu i niko neće ni znati
da niste bili tamo!
– Dobra ideja – reče Hari. – Pa dobro... vidimo se kasnije, Hagride.
– Da ne poveruješ – reče Hermiona vrlo uznemirenim glasom, čim su bili van
dometa Hagridovog uha. – Da ne poveruješ. Stvarno da ne poveruješ.
– Smiri se – reče Hari.
– Smiri se! – uzvrati ona grozničavo. – Džin! Džin u Šumi! A mi treba da mu
dajemo časove engleskog! Pod pretpostavkom, razume se, da uspemo da prođemo
pored krda ubilački nastrojenih kentaura na putu do tamo i nazad! Da – ne –
poveruješ!
– Zasad ništa ne moramo da radimo! – stade Hari da je uverava tihim glasom, kad
su se pridružili koloni brbljivih haflpafovaca koji su se zaputili ka zamku. – Ništa ne
traži od nas sem ukoliko ga ne izbace, a to se možda neće ni desiti.
– Ma daj, Hari – reče Hermiona ljutito, odjednom se ukopavši u mestu, tako da su
oni koji su išli iza nje morali da skrenu da bi je izbegli. – Naravno da će ga izbaciti, a
da budem savršeno iskrena, posle onog što smo upravo videli, ko još može da krivi
Ambridžovu?
Nastupi mali pauza tokom koje je Hari zurio u nju, dok su joj se oči polako punile
suzama.
– To ne misliš ozbiljno – reče Hari tiho.
– Ne... pa... u redu... ne mislim – reče ona, ljutito brišući oči. – Ali zašto mora
toliko da otežava život sebi... i nama?
– Pojma nemam...

Vizli je naš car,
Vizli je naš car,
Kvafl ne propušta, toliko je dobar!
Vizli je naš car...

– Kad bi bar prestali da pevaju tu glupu pesmu – reče Hermiona žalosno – zar se
nisu dovoljno naslađivali?
Veliki talas učenika kretao sa od terena ka travnatoj kosini.
– Hajde da uđemo pre nego što naletimo na sliterince – reče Hermiona.

Vizli nikad ne uprska stvar,
Zna da spreči i najjači udar,
Grifindor mu je spevao pesmu na dar,
Vizli je naš car.

– Hermiona... – reče Hari lagano.
Pesma je postajala sve glasnija, ali nije dopirala iz gomile srebrno-zelenih
sliterinaca, već iz mase crveno-zlatnih navijača koji su se lagano kretali ka zamku,
noseći jednu figuru na ramenima.

Vizli je naš car,
Vizli je naš car,
Kvafl ne propušta, toliko je dobar!
VIZLI JE NAŠ CAR...

– Nemoguće? – reče Hermiona prigušenim glasom.
– DA! – povika Hari.
– HARI! HERMIONA! – vrisnu Ron, mašući srebrnim kvidičkim kupom po
vazduhu, potpuno van sebe od sreće. – USPELI SMO! POBEDILI SMO!
Lica im se ozariše dok je prolazio pored njih. Na vratima zamka nastade gužva i
Ronova glava gadno lupi o gornju gredu dovratka, ali uprkos tome niko nije želeo da
ga spusti. I dalje pevajući, gomila se tiskala i nestajala u Ulaznoj dvorani. Sijajući od
sreće, Hari i Hermiona posmatrali su ih kako ulaze, sve dok i poslednji odjeci pesme
Vizli je naš car ne utihnuše. Zatim se okrenuše jedno drugom, a osmesi im izbledeše.
– Sačuvaćemo naše vesti za sutra, važi? – reče Hari.
Zajedno se popeše stepenicama. Ispred ulaznih vrata oboje instinktivno pogledaše
ka Zabranjenoj šumi. Hari nije bio siguran da li umišlja, ali učinilo mu se da je u
daljini spazio oblačić ptica kako uzleće u vazduh povrh drveća, kao da je drvo na
kojem su se gnezdile neko upravo počupao iz korena.

31. O.Č.N.



Ronova euforija zbog njegovog ličnog doprinosa Grifindorovom osvajanju
Kvidičkog kupa bila je tolika da čitavog sledećeg dana nije mogao da se skrasi. Samo
je hteo da priča o utakmici, pa je Hariju i Hermioni bilo izuzetno teško da pronađu
način da mu spomenu Gropa. A nisu se previše ni trudili, jer niko nije hteo da bude taj
koji će Rona vratiti u stvarnost na tako surov način. Pošto je i sledeći dan bio jedan
od lepih i toplih, ubediše ga da im se pridruži u obnavljanju gradiva ispod brezovog
drveta pored jezera, gde je bilo manje šanse da ih neko prisluškuje nego u dnevnom
boravku. Ronu se isprva nije baš dopala ta zamisao, uživao je da ga svaki grifindorac
koji prođe kraj njegove stolice potapše po leđima, a da se i ne spominju povremene
provale pesme Vizli je naš car. Ali posle izvesnog vremena složio se da bi mu prijao
svež vazduh.
Raširili su udžbenike u hladu brezovog drveta i seli, dok im je Ron po ko zna koji
put prepričavao svoju prvu uspešnu golmansku odbranu na utakmici.
– Pa, ovaj, već sam bio propustio onu Dejvisovu, tako da se nisam osećao mnogo
sigurnim u sebe, ali, nemam pojma, kada je Bredli krenuo na mene, stvorivši se
niotkud, pomislio sam – možeš ti to! A imao sam samo sekundu da odlučim u kom
pravcu da poletim, znaš, pošto je izgledalo da cilja u desni obruč – moj desni,
naravno, a njegov levi – ali imao sam neki čudan osećaj da fingira, i zato sam
iskoristio priliku i poleteo ulevo – njegovo desno, valjda... i... pa... i sami ste videli
šta se desilo – zaključi on skromno, zabacujući kosu unazad, potpuno nepotrebno, da
bi delovala neobično razbarušena, osvrnuvši se da vidi da li su ga čuli đaci koji su im
bili najbliži – gomila haflpafovskih trećakinja-tračerki. – A onda, kada je Čejmbers
krenuo na mene, pet minuta kasnije... Šta je bilo? – upita Ron, zastavši usred rečenice,
kad je video izraz na Harijevom licu. – Zašto se tako ceriš?
– Ma ništa – reče Hari brzo, i spusti pogled na svoje beleške iz Preobražavanja,
pokušavajući da uozbilji lice. A zapravo, Ron je upravo podsetio Harija na jednog
drugog grifindorskog igrača kvidiča, koji je nekada takođe razbarušio svoju kosu pod
istim ovim drvetom. – Samo mi je drago što smo pobedili, to je sve.
– Da – reče Ron lagano, uživajući u svojim rečima – pobedili smo. Jesi li video
izraz na licu Čangove kad joj je Džini otela Skrivalicu pred nosom?
– Pretpostavljam da je zaplakala, je l’ da? – reče Hari s gorčinom.
– Pa, da... mada, više od besa, nego od bilo čega drugog... – Ron se malčice
namršti. – Ali video si kako je bacila metlu kad je sletela, zar ne?
– Ovaj... – poče Hari.
– Pa, u stvari... ne, Rone – reče Hermiona, teško uzdahnuvši, a zatim spusti knjigu
i pogleda ga izvinjavajuće. – Zapravo, jedini deo utakmice koji smo Hari i ja videli
bio je Dejvisov prvi gol.
Ronova pažljivo razbarušena kosa kao da splasnu od razočaranja. – Niste gledali?
– reče on slabim glasom, gledajući čas u jedno, čas u drugo. – Niste videli nijednu
moju odbranu?
– Ovaj... ne – reče Hermiona, pružajući svoju smirenu ruku ka njemu. – Ali,
Rone... nismo hteli da odemo – morali smo!
– Ma nemoj? – reče Ron, sve više crveneći u licu. – Otkud to?
– Radi se o Hagridu – reče Hari. – Odlučio je da nam kaže zašto je toliko
izranjavljen otkako se vratio od džinova. Hteo je da pođemo s njim u Šumu. Nismo
imali izbora, i sâm znaš kakav je. Svejedno...
Trebalo im je pet minuta da mu ispričaju celu priču, posle čega Ronovo
razočaranje zameni izraz totalne neverice.
– Doveo je jednog sa sobom i sakrio ga u Šumi?
– Aha – reče Hari smrknuto.
– Ne – reče Ron kao da bi tom rečju mogao da potre istinu. – Ne, nije moguće.
– E pa, jeste – reče Hermiona odlučno. – Grop je visok oko pet metara, čupa
drveće od sedam metara, a mene – ona frknu – zna kao Hermi.
Ron se nervozno nasmeja.
– A Hagrid želi da mu...?
– Da mu dajemo časove engleskog, tačno tako – reče Hari.
– Potpuno je pošandrcao – reče Ron, s primesom strahopoštovanja u glasu.
– Jeste – reče Hermiona iznervirano, okrećući stranicu Srednjeg kursa
Preobražavanja, i zagleda se u niz dijagrama koji su pokazivali kako se sova pretvara
u operski dvogled. – Da, i meni se tako čini. Ali na nesreću, naterao je Harija i mene
da mu obećamo.
– Pa dobro, onda ćete morati da prekršite reč – reče Ron odlučno. – Mislim, daj...
imamo ispite, a ovolicko nam fali... – on podiže ruku, gotovo dodirujući kažiprst
palcem – ... da nas izbace, kako stvari stoje. A, uostalom... sećate li se Norberta?
Sećate li se Aragoga? Je li ikad izašlo na dobro kad smo se petljali s bilo kojim
Hagridovim čudovišnim drugarom?
– Znam, ali... obećali smo mu – reče Hermiona skrušenim glasom.
Ron sada zagladi kosu, delujući zaokupljen nečim.
– Pa – uzdahnu – Hagrid još nije otpušten, zar ne? Kad je već ovoliko dugo
izdržao, možda će izdržati i do kraja polugodišta, pa nećemo morati ni da se
približimo tom Gropu.

* * *

Imanje oko zamka blistalo je na suncu kao da je sveže naslikano. Nebo bez
oblačka smešilo se samo sebi u mirnom svetlucavom jezeru. Zeleni satenski travnjaci
povremeno su se talasali na lakom povetarcu. Stigao je jun, ali za petake je to značilo
samo jedno: O.Č.N.-i su najzad pred njima.
Nastavnici im više nisu zadavali domaće. Časove su posvećivali obnavljanju onih
tema za koje su mislili da bi najverovatnije mogle da dođu na ispitu. Ta grozničava
atmosfera obuzetosti jednim jedinim ciljem izbrisala je Hariju iz glave sve što nema
veze s O.Č.N.-ima, mada se povremeno, tokom časova Napitaka, pitao da li je Lupin
ikada rekao Snejpu da nastavi da ga podučava Oklumenciji. Ako i jeste, Snejp je očito
ignorisao Lupina, kao što je sada sasvim ignorisao Harija. To je Hariju sasvim
odgovaralo. Bio je prezauzet i napet i bez dopunskih časova sa Snejpom, a na njegovo
olakšanje, i Hemiona je tih dana bila i suviše zaokupljena da bi ga gnjavila
Oklumencijom. Provodila je veliki deo vremena mrmljajući sama za sebe, i već
danima nije ostavila nijedan komad odeće za vilenjake.
Ona nije bila jedina koja se čudno ponašala, što su se O.Č.N.-i više približavali.
Erni Makmilan je već bio razvio iritirajuću naviku da propituje ljude o tome kako
obnavljaju gradivo.
– Koliko sati dnevno radite? – upitao je Harija i Rona, s manijačkim sjajem u
očima dok su stajali u redu za Herbologiju.
– Pojma nemam – reče Ron. – Par sati.
– Više ili manje od osam?
– Manje, pretpostavljam – reče Ron, delujući pomalo uzrujano.
– Ja radim osam – reče Erni, isprsivši se. – Osam ili devet. Radim po jedan sat
pre doručka svakog dana. Osam mi je prosek. Mogu i po deset preko vikenda. Radio
sam devet i po u ponedeljak. U utorak nisam bio tako dobar – samo sedam i četvrt. A
u sredu...
Hari je bio veoma zahvalan profesorki Mladici, koja ih je u tom trenutku uvela u
staklenu baštu, nateravši Ernija da prestane sa svojim recitovanjem.
U međuvremenu, Drako Melfoj je otkrio drugačiji način da izazove paniku.
– Naravno, nije važno šta i koliko znate – čuli su ga kako glasno priča Krebu i
Gojlu ispred učionice Napitaka, nekoliko dana pred početak ispita – već koga znate.
Recimo, moj tata je već godinama prijatelj sa šeficom čarobnjačke ispitne komisije,
starom Grizeldom Marčbenks... bila nam je na večeri i tako to...
– Misliš da je to istina? – prošaputa Hermiona, sva usplahirena, Hariju i Ronu.
– Čak i da jeste, šta mi tu možemo? – reče Ron sumorno.
– Ne bih rekao da je to istina – reče Nevil tiho iza njih. – Pošto je Grizelda
Marčbenks bakina prijateljica, a nikada nam nije pominjala Melfojeve.
– Kakva je ona, Nevile? – odmah će Hermiona. – Je li stroga?
– Pa, kao moja baka – reče Nevil pokunjenim glasom.
– Ipak, to što je poznaješ neće ti baš škoditi, zar ne? – reče mu Ron, hrabreći ga.
– Oh, mislim da to nema nikakve veze – odgovori Nevil, još jadnijim glasom. –
Baka uvek govori profesorki Marčbenks da nisam tako dobar kao moj tata... uostalom,
videli ste je i sami u Sent Mungu...
Nevil se upilji u pod. Hari, Ron i Hermiona se pogledaše, ali nisu znali šta da
kažu. Bio je to prvi put da je Nevil spomenuo njihov susret u čarobnjačkoj bolnici.
U međuvremenu, među petacima i sedmacima cvetalo je crno tržište sredstava za
koncentraciju, poboljšanje mentalnih sposobnosti i budnosti. Hari i Ron su bili u
iskušenju da kupe bočicu Barufiovog moždanog eliksira, koju im je ponudio šestak
Edi Karmajkl iz Rejvenkloa, a za koji se kleo da mu je prethodne godine doneo devet
ocena „natprosečno“na O.Č.N.-ima, a nudio im je čak pola litra za bednih dvanaest
galeona. Ron je uveravao Harija da će mu nadoknaditi svoju polovinu cene čim ode s
Hogvortsa i zaposli se, ali pre nego što su stigli da sklope dogovor, Hermiona je
zaplenila bočicu od Karmajkla i sasula njen sadržaj u toalet.
– Hermiona, hteli smo da je kupimo! – povika Ron.
– Ne budi glup – zareža ona. – Zašto onda prosto ne uzmeš zmajeve kandže u
prahu od Harolda Dingla, kad si već željan takvih stvari.
– Dingl ima zmajeve kandže u prahu? – željno upita Ron.
– Više nema – reče Hermiona. – I to sam zaplenila. Nijedna od tih stvari zapravo
ne deluje, znaš.
– Zmajeve kandže deluju! – reče Ron. – Kažu da su neverovatne, stvarno ti
podstiču mozak, postaneš strašno lukav i mudar na nekoliko sati... Hermiona, daj mi
bar jedan prstohvat, hajde, ne može da škodi...
– Ovo može – reče Hermiona smrknuto. – Pogledala sam ga, i to je zapravo
osušeni izmet kalašturica.
Ronu i Hariju ovo obaveštenje ubi svaku želju za moždanim stimulansima.
Na sledećem času Preobražavanja dobili su raspored ispita i detalje procedure za
O.Č.N.
– Kao što vidite – reče profesorka Mek Gonagal razredu, dok su prepisivali
datume i vreme ispita sa table – vaši O.Č.N.-i su raspoređeni u dve uzastopne nedelje.
Pre podne ćete raditi teorijske ispite, a popodne praktične. Praktično ispitivanje iz
astronomije će se, naravno, odvijati noću.
– Moram i da vas upozorim da su na ispitnim papirima izvedene najčvršće
Protivprepisivačke čini. Samoodgovarajuća pera su zabranjena u ispitnoj sali, kao i
Nezaboravci, prepisivačke manžetne na rasklapanje i samoispravljajuće mastilo.
Moram vam reći da se, nažalost, svake godine pojavi bar jedan učenik koji misli da
može da izigra pravila čarobnjačke ispitne komisije. Samo se nadam da to neće biti
niko iz Grifindora. Naša nova... direktorka... – profesorka Mek Gonagal izgovori tu
reč s istim izrazom kojim bi tetka Petunija osmatrala koji zalutali trun prljavštine – ...
zamolila je starešine kuća da svojim učenicima saopšte da će varanje biti najstrože
kažnjavano – pošto će, naravno, vaši ispitni rezultati odražavati direktorkin novi režim
u školi...
Profesorka Mek Gonagal tiho uzdahnu. Hari primeti kako se nozdrve njenog oštrog
nosa šire.
– ... međutim, nema razloga da ne date sve od sebe. Morate da razmišljate o
sopstvenoj budućnosti.
– Izvinite, profesorka – reče Hermiona, podigavši ruku – kad ćemo saznati
rezultate?
– Dobićete sovu tokom jula – reče profesorka Mek Gonagal.
– Odlično – reče Din Tomas glasnim šapatom – ne moramo o tome da brinemo sve
do raspusta.
Hari zamisli kako kroz šest nedelja sedi u svojoj sobi u Šimširovoj očekujući
rezultate svojih O.Č.N.-a. Pa, pomisli on, sada je siguran da će tokom leta dobiti
barem jedno pismo.
Prvi ispit, Teorija čini, bio je zakazan za ponedeljak ujutro. Hari se složio da
propituje Hermionu posle ručka u nedelju, ali je gotovo odmah zažalio. Bila je veoma
nervozna, i stalno mu je otimala knjigu da bi proverila je li sasvim tačno odgovorila,
da bi ga na kraju iz sve snage udarila po nosu oštrom ivicom Dostignuća u činima.
– Što to onda ne uradiš sama? – reče on strogo, vraćajući joj knjigu, dok su mu oči
suzile od bola.
Ron je, u međuvremenu, čitao dvogodišnje beleške iz Čini, s prstima u ušima,
bezglasno pomerajući usne. Šejmus Finigan se poleđuške ispružio na podu i recitovao
definiciju Opredmećujuće čini, dok je Din njegov odgovor proveravao u Standardnoj
knjizi čini za peti razred. Parvati i Lavander, koje su vežbale osnovne Animirajuće
čini, naterale su svoje pernice da se trkaju oko ivice stola.
Večera je te noći delovala stvarno umirujuće. Hari i Ron nisu mnogo govorili, već
su jeli s apetitom, pošto su ceo dan vredno učili. Hermiona je pak neprekidno
odlagala nož i viljušku na sto, saginjala se da uzme svoju torbu, iz koje bi izvlačila
knjige da proveri neku činjenicu ili brojku. Ron joj je upravo objašnjavao da treba da
pojede pristojan obrok inače te noći neće moći da spava, kad joj viljuška ispade iz
mlitavih prstiju i zvučno zveknu o tanjir.
– O, zaboga – reče ona slabašnim glasom, zureći u Ulaznu dvoranu. – Jesu li to
oni? Jesu li to ispitivači?
Hari i Ron se naglo okrenuše na svojoj klupi. Kroz vrata Velike sale mogli su da
vide Ambridžovu kako stoji s omanjom grupom veštica i čarobnjaka drevnog izgleda.
Ambridžova je, na Harijevo zadovoljstvo, delovala prilično nervozno.
– Hoćemo li da ih osmotrimo izbliza? – predloži Ron.
Hari i Hermiona klimnuše, i sve troje se žurno zaputiše ka dvostrukim vratima
koja su vodila do Ulazne dvorane, usporavajući kad su prešli prag, kako bi mirno
prošli pored ispitivača. Hari pomisli da profesorka Marčbenks mora da je ona
mršava, pogrbljena veštica lica toliko izbrazdanog da se činilo da je prekriveno
paučinom. Ambridžova joj se obraćala s velikim poštovanjem. Profesorka Marčbenks
je izgleda bila pomalo nagluva. Odgovarala je profesorki Ambridž veoma glasno, ako
se ima u vidu da su bile međusobno udaljene tek tridesetak centimetara.
– Fino smo putovali, fino smo putovali, već smo toliko puta dolazili ovamo! –
reče ona nestrpljivo. – Nego, u poslednje vreme nisam čula nikakve vesti od
Dambldora! – dodade, vireći naokolo po sali, kao da se nada da bi on iznenada mogao
da iskoči iz ostave za metle. – Nemate pojma gde je, pretpostavljam?
– Ne, uopšte – reče Ambridžova, bacajući zlovoljan pogled na Harija, Rona i
Hermionu, koji su sada zverali u podnožju stepeništa dok se Ron pretvarao da vezuje
pertlu. – Ali nema sumnje da će ga Ministarstvo magije vrlo brzo uhvatiti.
– Sumnjam – povika majušna profesorka Marčbenks – nemaju šanse, sem ukoliko
Dambldor ne želi da ga uhvate! A ja vam to najbolje znam... lično sam ga ispitivala
Preobražavanja i Čini kada je radio O.I.Č.T... štapićem je izvodio stvari kakve nikada
nisam videla.
– Da... pa... – poče profesorka Ambridž, dok su Hari, Ron i Hermiona vukli noge
uz mermerno stepenište što su sporije mogli – dozvolite da vas provedem kroz
zbornicu. Pretpostavljam da bi vam prijala šolja čaja posle puta.
Bilo je to vrlo neprijatno veče. Svi su u zadnji minut pokušavali nešto da obnove,
ali izgleda da niko nije uspevao u tome. Hari je rano otišao u krevet, ali je potom
ležao budan, kako mu se činilo, satima. Setio se svog razgovora o profesionalnoj
orijentaciji i besne izjave Mek Gonagalove da će mu pomoći da postane Auror makar
joj to bilo poslednje. Sada, kada je došlo vreme ispita, poželeo je da je tada ispoljio
neke ostvarljivije ambicije. Znao je da nije jedini koji leži budan, ali niko od ostalih u
spavaonici nije govorio, i jedan po jedan najzad zaspaše.
Ni sutradan za doručkom nije bilo mnogo razgovora među petacima: Parvati je
šapatom uvežbavala bajanje, dok je slanik pred njom podrhtavao, Hermiona je
ponovo iščitavala Dostignuća u činima tako brzo da su joj oči izgledale zamagljene,
a Nevilu su nož i viljuška stalno ispadali iz ruku, i stalno je prevrtao teglu s
marmeladom.
Kad su završili s doručkom, petaci i sedmaci su se nagurali u Ulaznu dvoranu, dok
su ostali đaci otišli na predavanja. U pet do devet pozvaše ih da, jedno po jedno
odeljenje, ponovo uđu u Veliku salu, koja je bila nameštena tačno onako kako je Hari
video u Situ-za-misli, kada su njegov otac, Sirijus i Snejp radili svoje O.Č.N.-e.
Stolovi četiri kuće bili su uklonjeni, a umesto njih je bilo mnoštvo klupa za po jednog
učenika, sve okrenute prema delu Velike sale u kojem je bio sto za nastavnike i
osoblje, gde je stajala profesorka Mek Gonagal, okrenuta ka njima. Kad su svi seli i
primirili se, ona reče: – Možete početi – i okrenu veliki peščanik na stolu pored sebe,
na kojem su takođe bili rezervna pera, bočice s mastilom i rolne pergamenta.
Hari okrenu svoj papir, dok mu je srce snažno dumbaralo – tri reda desno od njega
i četiri mesta ispred Hermiona je već uveliko škrabala – i baci oko na prvo pitanje: a)
Navesti bajanje i b) Opisati pokrete štapića potrebne da se predmeti nateraju da lete.
Hariju u trenutku umom prolete sećanje na batinu koja se vinula visoko u vazduh i
glasno sletela na debelu trolovu lobanju... blago se smešeći, on se nadvi nad
pergament i poče da piše.

* * *

– Pa, nije bilo tako loše, zar ne? – upita Hermiona zabrinuto, dva sata kasnije u
Ulaznoj dvorani, i dalje čvrsto stežući ispitna pitanja u ruci. – Nisam sigurna da li sam
dovoljno napisala o Razveseljavajućim činima, nije bilo dovoljno vremena. Jesi li
stavio kontračin za štucanje? Nisam bila sigurna da li i to treba, činilo mi se da bi bilo
previše... a u dvadeset trećem pitanju...
– Hermiona – reče Ron strogo – već smo prošli kroz to... nećemo sad ponovo da
razglabamo o svakom ispitu, dosta mi je što smo ih i taj jedan put radili.
Petaci su imali ručak zajedno s ostalim đacima u školi (stolovi četiri kuće ponovo
su se pojavili u vreme ručka), zatim su ubačeni u malu sobu kraj Velike sale, gde su
morali da čekaju dok ih ne pozovu na praktični deo ispita. Pošto su prozivali male
grupe učenika po azbučnom redu, oni koji su ostajali mrmljali su čaranja i vežbali
pokrete štapićem, povremeno greškom bockajući jedni druge u leđa ili oči.
Prozvali su i Hermionu. Dršćući, ona napusti sobu s Entonijem Goldstinom,
Gregorijem Gojlom i Dafni Gringras. Učenici koji su već bili testirani nisu se posle
toga vraćali, tako da Hari i Ron nisu imali pojma kako je Hermiona prošla.
– Biće sve u redu s njom, sećaš se kako je dobila sto dvadeset procenata na onom
testu iz Čini? – reče Ron.
Deset minuta kasnije, profesor Flitvik prozva: – Parkinson, Pensi... Petil, Padma...
Petil, Parvati... Poter, Hari.
– Srećno – reče Ron tiho. Hari uđe u Veliku salu, stežući štapić tako čvrsto da mu
se ruka tresla.
– Profesor Tofti je slobodan, Poteru – zaskiča profesor Flitvik, koji je stajao kod
samih vrata. On pokaza Hariju u pravcu, činilo se, najstarijeg i najćelavijeg
ispitivača, koji je sedeo za malim stolom u udaljenom uglu Sale, na malom rastojanju
od profesorke Marčbenks, koja je već uveliko ispitivala Draka Melfoja.
– Poter, je li tako? – upita profesor Tofti, proveravajući beleške i izvirujući preko
svojih cvikera u Harija, dok mu je ovaj prilazio. – Čuveni Poter?
Krajičkom oka Hari iz daljine spazi kako ga Melfoj ubojito gleda. Vinska čaša
koju je Melfoj Levitirao pade na pod i razbi se. Hari nije mogao da sakrije osmeh.
Profesor Tofti mu se takođe ohrabrujuće nasmeši.
– Tako je – reče drhtavim staračkim glasom – nema potrebe da budeš nervozan.
Dakle, ako smem da te zamolim, uzmi ovu posudicu za jaja i nateraj je da pravi
akrobacije.
Hariju se činilo da je, u celini, sve prošlo prilično dobro. Njegova Levitirajuća
čin bila je sigurno daleko bolja od Melfojeve, mada bi voleo da nije pobrkao Bojeće
čini i Čini rasta, tako da se pacov, kojeg je trebalo da oboji u narandžasto, iznenada
povećao na veličinu jazavca, pre nego što je Hari stigao da ispravi grešku. Bilo mu je
drago što Hermiona tog trenutka nije bila u Sali, a ni kasnije joj to nije pomenuo. Ronu
je pak smeo da kaže jer je ovaj čak uspeo da natera tanjir da mutira u džinovsku
pečurku, i pojma nije imao kako se to desilo.
Te noći nije bilo vremena za odmor. Posle večere otišli su pravo u boravak i
posvetili se obnavljanju Preobražavanja za sutrašnji ispit. Hari je otišao u krevet
glave pune složenih modela i teorija čini.
Sledećeg jutra, dok je radio pismeni ispit, zaboravio je definiciju Promenljivih
čini, ali mu se činilo da bi na praktičnom delu mogao i mnogo gore da prođe. Makar je
uspeo da natera svoju iguanu da potpuno Nestane, dok je sirota Hana Abot za
susednim stolom potpuno izgubila glavu i nekako uspela da pretvori svoju lasicu u
jato flamingosa, zbog čega je ispit prekinut na desetak minuta, dok ptice nisu pohvatali
i izneli ih iz Sale.
U sredu su imali ispit iz Herbologije (izuzev malog ujeda zubatog geranijuma,
Hari je imao utisak da ga je prilično dobro uradio), a u četvrtak Odbranu od Mračnih
veština. Tu je, po prvi put, Hari bio sasvim siguran da je prošao. Nije imao nikakvih
problema ni sa jednim pismenim pitanjem, a posebno je uživao da, tokom praktičnog
dela ispita, izvodi sve te kontrakletve i odbrambene čini ispred same Ambridžove,
koja ga je hladno posmatrala stojeći kraj vrata Ulazne dvorane.
– O, bravo! – povika profesor Tofti, koji je ponovo ispitivao Harija, kada Hari
izvede savršenu Kletvu za proterivanje bauka. – Vrlo dobro zaista! Pa, mislim da je to
sve, Poteru... osim...
On se malo nagnu napred.
– Čuo sam, od mog dragog prijatelja Tiberijusa Ogdena, da možete da izvedete
Patronusa? Za ekstra poene...?
Hari podiže štapić, pogleda direktno u Ambridžovu i zamisli da su je otpustili.
– Ekspekto patronum!
Njegov srebrnasti jelen izlete iz vrha štapića i krenu laganim galopom duž cele
sale. Svi ispitivači se okrenuše da bi ga posmatrali kako kaska, a kada se konačno
rastvorio u srebrnastu izmaglicu, profesor Tofti oduševljeno zapljeska svojim žilavim
čvornovatim šakama.
– Izvrsno! – reče. – Vrlo dobro, Poteru, slobodan si!
Dok je Hari prolazio pored Ambridžove, koja je stajala kraj vrata, pogledi im se
susretoše. Oko njenih širokih, otromboljenih usana lebdeo je gnusan osmeh, ali njemu
to nije smetalo. Ukoliko se grdno ne vara (a nije planirao da bilo kome išta kaže o
svojim slutnjama, za slučaj da se prevario), upravo je dobio „natprosečni“ O.Č.N.
Hari i Ron su u petak imali slobodan dan, dok je Hermiona polagala ispit iz
Drevnih runa, ali pošto su imali ceo vikend pred sobom, dopustili su sebi mali predah
od obnavljanja gradiva. Teglili su se i zevali pored otvorenog prozora, kroz koji je
ulazio topli letnji vazduh dok su igrali čarobnjački šah. Hari je mogao da vidi u
daljini Hagrida, kako drži nastavu na rubu Šume. Pokušavao je da pogodi koja
stvorenja proučavaju – činilo mu se da mora da su jednorozi, pošto su dečaci stajali
malo pozadi – kad se rupa u portretu otvori i Hermiona se pope unutra, delujući
izuzetno zlovoljno.
– Kako su prošle Rune? – upita Ron, zevajući i tegleći se.
– Pogrešno sam prevela ehvaz – reče Hermiona besno. – To znači partnerstvo, a
ne odbrana. Pobrkala sam ga s eihvaz.
– Pa dobro – reče Ron lenjo – ako je to jedina greška, ipak ćeš dobiti...
– Ma, zaveži! – reče Hermiona ljutito. – Jedna greška može odlučiti o tome
prolaziš li ili padaš na ispitu. Štaviše, neko je ponovo stavio njuškavca u kancelariju
Ambridžove. Ne znam kako su ga uneli kroz ta nova vrata, ali sam baš prolazila pored
nje, a Ambridžova je urlala na sav glas... a koliko sam čula, izgleda da je pokušao da
joj otkine komad noge...
– Dobro je – rekoše Hari i Ron istovremeno.
– Nije dobro! – odbrusi Hermiona plahovito. – Ona misli da joj to Hagrid radi,
sećaš se? A mi ne želimo da izbace Hagrida!
– On trenutno drži čas, ne može njega da okrivi – reče Hari, pokazujući kroz
prozor.
– O, ponekad si tako naivan, Hari. Zar stvarno misliš da će Ambridžova čekati na
dokaze? – reče Hermiona, koja je izgleda rešila da besni, i odjuri u žensku
spavaonicu, zalupivši vrata za sobom.
– Kakva slatka i dobroćudna devojka! – reče Ron tiho, gurnuvši svoju kraljicu
napred da napadne jednog od Harijevih konja.
Hermionino loše raspoloženje potrajalo je gotovo ceo vikend, mada je Hariju i
Ronu bilo sasvim lako da je ignorišu pošto su subotu i nedelju uglavnom proveli
obnavljajući gradivo za test iz Napitaka u ponedeljak, ispit koji je Hari iščekivao s
najmanje žara – a za koji je bio siguran da će značiti sunovrat njegovih ambicija da
postane Auror. I tačno tako, pismeni je bio težak, mada je pomislio kako bi mogao
dobiti maksimum poena za pitanje o višesokovnom napitku. Mogao je detaljno da
opiše njegovo dejstvo, jer ga je, kad je bio u drugom razredu, jednom tajno uzeo.
Popodnevni praktični deo nije bio tako strašan kao što je očekivao. Pošto je Snejp
bio odsutan prilikom ispita, on otkri da je, dok je pravio napitke, mnogo opušteniji
nego inače. Nevil, koji je sedeo veoma blizu Harija, takođe je izgledao srećniji nego
što ga je Hari ikad video na časovima Napitaka. Kada je profesorka Marčbenks rekla:
– Odmaknite se od svojih kazana, molim vas, ispit je gotov – Hari začepi svoju
flašicu, osećajući da možda nije dobio visoku ocenu ali je, uz malo sreće, izbegao
padanje.
– Još samo četiri ispita – reče Parvati Petil iscpljeno kad su krenuli ka
grifindorskom boravku.
– Samo! – obrecnu se Hermiona. – Ja imam Aritmantiju, a to je verovatno najteži
predmet od svih!
Niko nije bio dovoljno lud da joj uzvrati, tako da nije bila u stanju da izlije svoj
jed ni na koga od njih, i sve se svelo na to da je izgrdila neke prvake zato što su se
glasno kikotali u dnevnom boravku.
Hari je bio rešen da se dobro pokaže na ispitu iz Brige o magijskim stvorenjima u
utorak, kako ne bi izneverio Hagrida. Praktični deo ispita odvijao se popodne, na
travnjaku kod ruba Zabranjene šume, gde su od učenika tražili da tačno identifikuju
knarla skrivenog među desetinom ježeva (trik je bio ponuditi im svima mleko: knarli,
krajnje sumnjičave životinje čije bodlje imaju mnoga čarobna svojstva, obično
pomahnitaju od besa jer u tome vide pokušaj trovanja). Zatim je trebalo da prikažu
kako se ispravno postupa s drvobrižnikom, da nahrane i očiste vatrenu krabu a da ne
dobiju ozbiljne opkotine i da izaberu, iz obilja raznovrsne hrane, dijetu koju bi
prepisali bolesnom jednorogu.
Hari je mogao da vidi Hagrida kako ih nervozno posmatra kroz prozor svoje
kolibe. Kada se Harijev ispitivač, ovoga puta punačka mala veštica, nasmešila i rekla
mu da može da ide, Hari pokaza Hagridu podignute palčeve, pre nego što se zaputio
natrag u zamak.
Teorijski pismeni sastav iz Astronomije u sredu izjutra prošao je prilično dobro.
Hari nije bio siguran da je tačno naveo imena svih Jupiterovih meseca, ali je bar bio
uveren da nijedan od njih nije naseljen miševima. Morali su da sačekaju veče da bi i
praktično polagali Astronomiju pa je, umesto toga, popodne održan ispit iz
Predskazivanja.
Čak i prema Harijevim niskim standardima u Predskazivanju, ispit je prošao
veoma loše. Isto bi mu bilo i da je pokušao da vidi pokretne slike na površini stola,
umesto što ih je tražio po tvrdoglavo praznoj kristalnoj kugli. Potpuno je izgubio glavu
za vreme čitanja znakova iz listića čaja, rekavši da mu se čini da će profesorka
Marčbenks uskoro sresti okruglastog, mračnog i mokrog neznanca, a ceo fijasko
zaokružio je pomešavši linije života i uma na njenom dlanu, obavestivši je da je
trebalo da umre prethodnog utorka.
– Pa dobro, tu smo i očekivali da ćemo pasti na ispitu – reče Ron sumorno, dok su
se peli uz mermerne stepenice. Upravo je pomogao Hariju da se malo bolje oseća
rekavši mu kako je ispitivaču do detalja opisao ružnog čoveka s bradavicom na nosu
koga vidi u svojoj kristalnoj kugli, da bi, čim je podigao pogled, shvatio da se
zapravo radi o odrazu njegovog ispitivača.
– Uopšte nije trebalo da izaberemo taj glupi predmet – reče Hari.
– Pa dobro, makar možemo nakon ove godine da odustanemo od njega.
– Da – reče Hari. – Ne moramo više da se pretvaramo kako marimo šta se zbiva
kad se Jupiter i Uran i suviše sprijatelje.
– I odsad, neće me biti briga i ako mi lišće čaja prikaže slovima: umri Rone,
umri... ima da ga bacim u kantu, gde mu je i mesto.
Hari se nasmeja, i to baš u trenutku kad Hermiona dotrča do njih, pa naglo
prestade, da je slučajno ne iznervira.
– Pa, mislim da sam sve dobro uradila na Aritmantiji – reče ona a Hari i Ron
uzdahnuše s olakšanjem. – Sad je pravi trenutak da brzo pregledam zvezdane karte pre
večere, a onda...
Kada su stigli u astronomski toranj u jedanaest sati uveče, noć je bila savršena za
posmatranje zvezda, mirna i bez oblaka. Imanje oko zamka kupalo se u srebrnastoj
mesečini, a u vazduhu se osećala blaga jeza. Svako od njih postavio je svoj teleskop,
a onda, kada je profesorka Marčbenks dala znak, nastaviše da popunjavaju prazne
karte sazvežđa koje su im prethodno date.
Profesorka Marčbenks i profesor Tofti šetali su između njih, posmatrajući ih kako
unose precizne pozicije zvezda i planeta koje su posmatrali. Sve je bilo tiho, izuzev
šuškanja pergamenta, povremene škripe teleskopa koji bi neko podešavao na stalku, i
škrabanja mnogobrojnih pera. Prošlo je pola sata, pa sat. Mali kvadratići koji su,
svetlucajući na tlu, odražavali zlatnu svetlost počeše da nestaju kako su se gasila
svetla iza prozora zamka.
Međutim, kad je Hari dovršio Orionovo sazvežđe na svojoj zvezdanoj karti,
ulazna vrata zamka otvoriše se neposredno ispod osmatračnice za kojom je on stajao,
tako da se svetlost razli niz kamene stepenice preko dela travnjaka. Hari pogleda dole
dok je podešavao položaj svog teleskopa, i vide pet ili šest izduženih senki kako se
kreću po jarko osvetljenoj travi pre nego što se vrata zatvoriše i travnjak ponovo
utonu u more tame.
Hari ponovo pogleda kroz teleskop i fokusira ga, ispitujući sada Veneru. Pogledao
je svoju mapu, da bi na nju uneo planetu, ali nešto mu odvrati pažnju. Zastavši s perom
u vazduhu poviše pergamenta, on poviri dole na mračno tlo i vide šest silueta kako
gaze po travnjaku. Da nisu bili u pokretu i da im mesečina nije obasjavala vrhove
glava, ne bi se razaznavali na mračnom tlu po kojem su hodali. Čak i s ovog
rastojanja, Hari je imao čudan osećaj da je prepoznao korak najzdepastije od njih,
koja je izgleda predvodila grupicu.
Nije mogao da zamisli zašto bi Ambridžova organizovala šetnju izvan zamka
posle ponoći, i to u pratnji još petoro. Onda se neko pored njega nakašlja, i on se seti
da je tek na polovini ispita. Potpuno je zaboravio položaj Venere. Prilepivši oko uz
teleskop, ponovo ju je našao, i baš je hteo ponovo da je unese u svoju zvezdanu kartu
kad, osluškujući bilo kakav čudni šum, začu udaljeno kuckanje koje odjeknu pustim
imanjem, odmah zatim praćeno prigušenim lajanjem velikog psa.
On podiže pogled, a srce stade da mu bubnja. Na Hagridovim prozorima sada su
se upalila svetla, a ljudi koje je opazio kako idu preko travnjaka sada su se ocrtavali
ispred njih. Vrata se otvoriše i on u daljini opazi šest oštro ocrtanih silueta kako
prelaze preko praga. Vrata se ponovo zatvoriše i zavlada tišina.
Hari oseti snažan nespokoj. Osvrnuo se da vidi da li su Ron i Hermiona primetili
isto što i on, ali u tom trenutku profesorka Marčbenks došeta do njega i, ne želeći da
izgleda kao da pokušava da zaviri u nečiji tuđ rad, Hari se žurno nadvi nad svoju
zvezdanu mapu, pretvarajući se da dopisuje beleške po njoj, a zapravo je virio preko
svoje osmatračnice ka Hagridovoj kolibi. U prozorima se videlo kako se siluete kreću
kolibom, privremeno zaklanjajući svetlost.
Mogao je da oseti pogled profesorke Marčbenks na svom vratu, i on ponovo
prisloni oko uz teleskop, zureći u Mesec, mada je već sat ranije markirao njegov
položaj. Ali čim profesorka Marčbenks produži dalje, iz udaljene kolibe začu buku
koja je odjekivala kroz mrak sve do vrha astronomskog tornja. Nekoliko učenika oko
Harija skrenu pogled s teleskopa i stade da zuri u pravcu Hagridove kolibe.
Profesor Tofti se ponovo suvo nakašlja.
– Pokušajte da se koncentrišete, momci i devojke – reče meko.
Većina se vrati svojim teleskopima. Hari pogleda nalevo. Hermiona je kao
opčinjena zurila u Hagridovu kolibu.
– Ahem... dvadeset minuta do kraja – reče profesor Tofti.
Hermiona poskoči i istog časa se ponovo okrenu svojoj zvezdanoj karti. Hari
pogleda u svoju i vide da je pogrešno označio Veneru kao Mars. Nagnuo se da to
ispravi.
Imanjem odjeknu glasno BENG. Nekoliko ljudi povika: – Jao! – nabovši se na
svoje teleskope u žurbi da osmotre šta se to dole zbiva.
Hagridova vrata se naglo otvoriše i, pri svetlosti koja se probijala iz kolibe,
videše ga sasvim jasno: masivnu siluetu koja je urlala i zamahivala pesnicama,
okruženu šestoricom ljudi od kojih je svaki, sudeći po tankim odsjajima crvene
svetlosti koju su mu bacali u lice, pokušavao da ga Ošamuti.
– Ne! – vrisnu Hermiona.
– Drago dete! – reče profesor Tofti skandalizovanim glasom. – Ovo je ispit!
Ali niko više nije obraćao ni najmanju pažnju na zvezdane karte. Snopovi crvene
svetlosti i dalje su leteli oko Hagridove kolibe, a ipak je izgledalo da se one nekako
odbijaju od njega. Bio je i dalje uspravljen i, koliko je Hari mogao da vidi, još uvek
se borio. Krici i vika odjekivali su preko imanja. Muški glas povika: – Budi razuman,
Hagride!
Hagrid zaječa: – Vraga razuman, mene se, vala, ne’š tako lako dočepat’, Doulišu!
Hari je mogao da vidi tanke obrise Fenga, koji je pokušavao da odbrani Hagrida
uporno skačući na čarobnjake koji su ih opkolili, sve dok ga jedna Ošamućujuća čin
nije pogodila i bacila na zemlju. Hagrid besno urliknu, silovito podiže vinovnika sa
zemlje i baci ga u stranu. Čovek prelete, kako se činilo, nekih tri metra, i više ne
ustade. Hermiona vrisnu, sklopivši ruke preko usta. Hari se osvrnu ka Ronu i vide da i
on deluje preplašeno. Niko od njih nikad ranije nije video Hagrida kad se stvarno
ražesti.
– Pogledajte! – proskiča Parvati, koja se nagnula na svoju osmatračnicu i
pokazivala ka podnožju zamka, gde se ulazna vrata ponovo otvoriše. Mračni travnjak
ponovo bi osvetljen, i sada je jedna jedina dugačka senka hitala preko travnjaka.
– Ama zbilja – reče profesor Tofti brižno. – Imate još samo šesnaest minuta, da
znate!
Ali niko nije obraćao ni najmanju pažnju na njega: posmatrali su osobu koja je
sada žurno hitala ka poprištu bitke kraj Hagridove kolibe.
– Kako se usuđujete! – povika ta figura dok je trčala. – Kako se samo usuđujete!
– To je Mek Gonagalova! – prošaputa Hermiona.
– Pustite ga na miru! Na miru, kad vam kažem! – reče glas profesorke Mek
Gonagal kroz tamu. – Zbog čega ga napadate? Nije ništa učinio, ništa što bi iziskivalo
takvu...
Hermiona, Parvati i Lavander zavrištaše. Siluete oko kolibe baciše najmanje četiri
Ošamućujuće čini na profesorku Mek Gonagal. Na pola puta između kolibe i zamka
crveni zraci se sudariše s njom. Na trenutak beše sva osvetljena i obasjana sablasnim
crvenilom, a onda bi pokošena, snažno udari leđima o tlo i više se ne pomeri.
– Galopirajućih mi gargojla! – povika profesor Tofti, koji je izgleda potpuno
zaboravio da je ispit. – I to bez ikakvog upozorenja! Nečuveno ponašanje!
– KUKAVICE! – kriknu Hagrid. Glas mu se pronosio razgovetno sve do vrha
njihove kule, i u zamku se ponovo upališe neka svetla. – PROKLETE KUKAVICE!
EVO VI GA NA... I OVO...
– O, gospode... – prenerazi se Hermiona.
Hagrid dvaput snažno udari najbliže napadače. Sudeći po tome kako su se odmah
srušili, nokautirao ih je. Hari vide kako se Hagrid spušta na tlo i pomisli da su ga
konačno savladale čini. Međutim, sledećeg trenutka Hagrid se ponovo uspravi s nečim
poput vreće na leđima – a onda Hari shvati da je preko ramena prebacio Fengovo
mlitavo telo.
– Drž’te ga, drž’te ga! – vrisnu Ambridžova, ali njen jedini preostali pomagač nije
imao nameru da priđe nadohvat Hagridovih pesnica. Zapravo, uzmicao je tako brzo da
se sapleo preko jednog od svojih onesvešćenih kolega i pao. Hagrid se okrenu i stade
da trči, još uvek noseći Fenga oko vrata. Ambridžova uputi za njim još jednu,
poslednju, Ošamućujuću čin, ali ga promaši, a Hagrid, jureći u punoj brzini ka
udaljenim kapijama, nestade u tmini.
Čitav minut je vladala mrtva tišina, dok su svi otvorenih usta piljili u zemljište.
Zatim glas profesora Toftija slabašno izgovori: – Ovaj... još pet minuta, deco.
Mada je popunio samo dve trećine mape, Hari je očajnički želeo da se ispit što
pre završi. Kad je najzad bio gotov, on, Ron i Hermiona naguraše trapavo teleskope u
njihove futrole i sjuriše se spiralnim stepeništem. Niko od učenika nije otišao u
krevet. Svi su glasno i uzbuđeno pričali u podnožju stepenica o onome čemu su upravo
prisustvovali.
– Ta zla ženturača! – dahtala je Hermiona, koja je jedva govorila od besa. –
Pokušava da se prišunja Hagridu u gluvo doba noći!
– Očito je želela da izbegne još jednu scenu poput one s Trelonijevom – reče Erni
Makmilan znalački, probijajući se ka njima.
– Hagrid se dobro držao, zar ne? – reče Ron koji je delovao više uzrujano nego
impresionirano. – Kako to da su se čini odbijale od njega?
– Biće da je to zbog njegove džinovske krvi – reče Hermiona drhtavim glasom. –
Teško je Ošamutiti džina, oni su ti kao trolovi, zaista su otporni... ali sirota profesorka
Mek Gonagal... četiri Ošamućujuće čini pravo u grudi, a nije baš mlada, zar ne?
– Užasno, užasno – reče Erni, pompezno odmahujući glavom. – Pa, odoh u krevet.
’Ku noć, svima.
Ljudi oko njh stadoše da se razilaze, i dalje uzbuđeno pričajući o onome što su
upravo videli.
– Makar nisu uspeli da odvedu Hagrida u Askaban – reče Ron. – Pretpostavljam
da je otišao da se pridruži Dambldoru, zar ne?
– Valjda jeste – reče Hermiona, kao da će da zaplače. – O, pa to je strašno,
stvarno sam se nadala da će se Dambldor uskoro vratiti, a sada smo izgubili i
Hagrida.
Oni se odvukoše natrag u grifindorski boravak, koji je bio dupke pun. Gungula na
imanju ispred zamka probudila je nekoliko ljudi, koji su odmah požurili da razbude
svoje prijatelje. Šejmus i Din, koji su tamo stigli pre Harija, Rona i Hermione, sada
su svima pričali šta su videli i čuli s vrha astronomskog tornja.
– Ali zašto baš sada da otpusti Hagrida? – upita Anđelina Džonson, odmahujući
glavom. – On nije kao Trelonijeva, ove godine je čak predavao mnogo bolje nego
inače!
– Ambridžova mrzi poluljude – reče Hermiona ogorčeno, sručivši se u fotelju. –
Od početka joj je bila namera da izbaci Hagrida.
– A pri tom je još i mislila da joj Hagrid ubacuje njuškavce u kabinet – zapišta
Kejti Bel.
– O, boga mu – reče Li Džordan, pokrivši usta. – Ja sam joj stavljao te njuškavce
u kancelariju. Fred i Džordž su mi ostavili par komada. Levitirao sam ih unutra kroz
njen prozor.
– Ionako bi ga izbacila – reče Din. – Isuviše je bio blizak s Dambldorom.
– To je istina – reče Hari, utonuvši u fotelju pored Hermionine.
– Nadam se samo da je profesorka Mek Gonagal dobro – reče Lavander sva u
suzama.
– Preneli su je u zamak, videli smo kroz prozor spavaonice – reče Kolin Krivej. –
Nije baš dobro izgledala.
– Madam Pomfri će je srediti – reče Alisija Spinet odlučno. – Nikad još nije
omanula.
Bilo je gotovo četiri izjutra kada se boravak ispraznio. Hari je bio sasvim budan.
Neprestano ga je proganjao prizor Hagrida koji beži u mrak. Bio je tako ljut na
Ambridžovu da nije mogao da zamisli koja bi kazna za nju bila dovoljno teška, mada
je Ronov predlog da njome nahrane kutiju pregladnelih zadnjerasprskavajućih skruta
imao svojih draži. Zaspao je smišljajući što užasniju osvetu, i ustao iz kreveta tri sata
kasnije, osećajući da nije dovoljno odmoran.
Poslednji ispit, Istorija magije, trebalo je da se održi tek popodne. Hari bi baš
voleo da je mogao da se vrati u krevet posle doručka, ali je računao da izjutra na
brzinu obnovi gradivo, pa je umesto toga sedeo pored prozora u boravku, oslonivši
glavu na ruke, uporno pokušavajući da ne zadrema dok je čitao neke od metar visokih
beleški koje mu je Hermiona pozajmila.
Petaci uđoše u Veliku salu u dva sata i zauzeše mesta ispred ispitnih papira. Hari
je bio potpuno iscrpljen. Samo je hteo da se ovo što pre završi, kako bi otišao da se
naspava. Zatim će, sutradan, s Ronom otići do kvidičkog terena... leteće na Ronovoj
metli... i uživati u tome što više ne moraju da obnavljaju gradivo.
– Okrenite svoje papire – reče profesorka Marčbenks sa pročelja Sale, prevrnuvši
džinovski peščanik. – Možete početi.
Hari je uporno zurio u prvo pitanje. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što shvati
da nije upamtio nijednu njegovu reč. Neka osa je zujala u daljini, pokušavajući da
izleti kroz jedan od visokih prozora. Polako, s naporom, on najzad stade da piše
odgovor.
Bilo mu je teško da se seti imena, i stalno je brkao datume. Pitanje broj četiri je
prosto preskočio (Da li je, po vašem mišljenju, ozakonjenje nošenja čarobnih
štapića doprinelo goblinskim pobunama u osamnaestom veku, ili dovelo do njihove
bolje kontrole?), misleći da će se vratiti na njega na kraju, ako mu ostane vremena.
Usredsredio se na pitanje broj pet (Kako je Statut o tajnosti prekršen 1749. i koje su
mere uvedene da bi se sprečilo njegovo ponovno kršenje?), ali ga je stalno kopkala
sumnja da je propustio nekoliko važnih tačaka. Imao je utisak da cela ta priča ima
neke veze s vampirima.
Potražio je pitanje na koje bi definitivno mogao da odgovori, i oči mu se zadržaše
na pitanju broj deset: Opišite okolnosti koje su dovele do stvaranja Međunarodne
konfederacije čarobnjaka i objasnite zašto su magovi iz Lihtenštajna odbili da se
priključe.
To znam, pomisli Hari, mada mu je mozak radio tromo. U svesti je video naslov,
napisan Hermioninim rukopisom: Formiranje Međunarodne konfederacije
čarobnjaka... čitao je te beleške baš tog jutra.
Počeo je da piše, stalno podižući pogled da bi proveravao veliki peščanik na stolu
pored profesorke Marčbenks. Sedeo je tik iza Parvati Petil, kojoj je duga tamna kosa
padala preko naslona stolice. Jednom ili dvaput je uhvatio sebe kako zuri u tanku
zlatnu svetlost koja se presijavala na njoj kada bi neznatno pomerila glavu, i morao je
malo da prodrma vlastitu glavu da bi se izbistrila.
... prvi najviši izabranik Međunarodne konfederacije čarobnjaka bio je Pjer
Bonakord, ali je njegovo imenovanje osporila čarobnjačka zajednica Lihtenštajna
zato što...
Svuda oko Harija pera su škripavo parala pergament, kao da rastrčani pacovi
rovare po njemu. Sunce mu je udaralo po glavi otpozadi. Šta li je to Bonakord uradio
da toliko uvredi čarobnjake Lihtenštajna? Hariju se činilo da to ima neke veze s
trolovima... Ponovo je tupo zurio u Parvatinu kosu. Kad bi samo mogao da izvede
Legilimenciju i otvori prozorče na njenoj glavi otpozadi, da sazna nešto više o
trolovima koji su izazvali razdor između Pjera Bonakorda i Lihtenštajna...
Hari sklopi oči i zari lice u ruke, tako da mu je svetlucavo crvenilo unutar kapaka
postajalo sve mračnije i hladnije. Bonakord je hteo da zaustavi lov na trolove i
trolovima obezbedi neka prava... ali Lihtenštajn je imao problema s plemenom
posebno zloćudnih brdskih trolova... to je to.
Otvorio je oči. One ga zapekoše i zasuziše pred jarkom belinom pergamenta.
Lagano, on ispisa dva reda o trolovima, zatim pročita sve što je dotad uradio. Nije mu
delovalo mnogo informativno niti detaljno, mada je bio siguran da su Hermionine
beleške o toj konfederaciji imale gomilu strana.
Ponovo je sklopio oči, pokušavajući da ih vidi, pokušavajući da se seti...
Konfederacija se prvi put sastala u Francuskoj, da, to je već napisao...
Goblini su pokušali da prisustvuju, ali su ih izbacili... i to je napisao...
A niko iz Lihtenštajna nije hteo da dođe...
Razmisli, reče sebi, s licem u rukama, dok su sva pera oko njega strugala,
ispisujući beskrajne odgovore, a pesak cureo u peščaniku pred njima...
Ponovo je išao hladnim, mračnim hodnikom kroz Odsek za misterije, odlučnim
hodom s jasnim ciljem, povremeno potrčavši, rešen da konačno stigne tamo kud je
naumio... Crna vrata mu se naglo otvoriše kao i uvek, i on se nađe u kružnoj sobi s
mnoštvom vrata...
Pravo preko kamenog poda, pa kroz druga vrata... svuda po zidovima i podu
odsjaji treperavih svetala, i to čudno mehaničko kliktanje, ali nema vremena da
istražuje, mora da požuri...
On pretrča poslednjih nekoliko metara do trećih vrata, koja se naglo otvoriše, baš
kao i ostala...
Ponovo se obreo u sobi velikoj poput katedrale, punoj polica i staklenih kugli...
srce mu je sad vrlo brzo udaralo... ovog puta rešio je da stigne tamo... Kada je došao
do broja devedeset sedam, skrenuo je levo i požurio kroz prolaz između dva reda...
Ali na samom kraju spazi neko obličje na podu, crno obličje koje se micalo po
podu poput ranjene životinje... Harijev stomak se zgrči od straha... od uzbuđenja...
Iz usta mu se izvi nekakav glas, prodoran, hladan glas lišen svake ljudske
dobrote...
– Uzmi mi to, umesto mene... spusti ga dole, sada... ja ga ne mogu dodirnuti... ali ti
možeš...
Crni oblik na podu malo se pomeri. Na kraju vlastite ruke, Hari vide belu šaku
dugih prstiju kako podiže štapić... i ču kako taj visok, hladan glas izgovara: – Krucio!
Čovek na podu bolno kriknu, pokušavajući da ustane, ali ponovo pade unazad,
previjajući se. Hari se smejao. Podigao je svoj štapić, skidajući kletvu, a ona figura
zaječa i ostade nepokretna.
– Lord Voldemor čeka...
Vrlo lagano, dok mu je ruka drhtala, čovek na podu podiže ramena desetakpetnaestak
centimetara i uspravi glavu. Lice mu je bilo umrljano krvlju i ispijeno,
izobličeno od bola, a ipak kruto i prkosno...
– Moraćeš da me ubiješ – prošaputa Sirijus.
– Bez sumnje i hoću, na kraju – reče onaj hladan glas. – Ali ćeš mi ga najpre
doneti, Blek... misliš da si dosad iskusio šta je bol? Razmisli ponovo... imamo sate
pred sobom, i niko te neće čuti kako vrištiš...
Ali neko vrisnu čim je Voldemor ponovo spustio štapić. Neko zaurla i pade
postrance s vrele klupe na hladan kameni pod. Hari se probudi kad je udario o tlo, i
dalje urlajući, dok mu je ožiljak goreo, i Velika sala buknu svuda oko njega.

32. Izlazak iz vatre



– Neću da idem... Ne treba mi bolničko krilo... ne želim...
Govorio je nerazgovetno, pokušavajući da se odmakne od profesora Toftija koji je
vrlo brižno gledao u Harija, nakon što mu je pomogao da izađe u Ulaznu dvoranu, dok
su ostali učenici zurili u njega.
– Ja... sasvim sam dobro, gospodine – promuca Hari, brišući znoj s lica. –
Zaista... Samo sam zaspao... imao sam noćnu moru...
– Veliki pritisak ispita! – reče stari čarobnjak saosećajno, potapšavši drhtavom
rukom Harija po leđima. – Dešava se, mladiću, dešava! Dakle, popij malo vode da te
osveži, i možda ćeš biti spreman da se vratiš u Veliku salu? Ispit je skoro završen, ali
ćeš možda biti u stanju da lepo zaokružiš poslednji odgovor?
– Da – reče Hari izbezumljeno. – Ovaj... ne... uradio sam... mislim da sam uradio
koliko sam mogao...
– Vrlo dobro, vrlo dobro – reče stari čarobnjak ljubazno. – Idem da pokupim tvoj
ispitni rad, a tebi savetujem da odeš i malo prilegneš.
– Učiniću to – reče Hari, žustro klimajući glavom. – Mnogo vam hvala.
Čim su starčeve pete iščezle preko praga Velike sale, Hari potrča uz mermerno
stepenište, jureći hodnicima tako brzo da portreti pored kojih je prolazio počeše
nezadovoljno da gunđaju, zatim ponovo krenu naviše, preskačući stepenike, i najzad
kao uragan ulete kroz dvostruka vrata bolničkog krila, nateravši Madam Pomfri, koja
je upravo sipala kašikom neku plavu tečnost u Montagjuova otvorena usta, da vrisne
sva uzbunjena.
– Poteru, šta to radiš?
– Moram da vidim profesorku Mek Gonagal – reče Hari zadihan, izbacujući
vazduh iz pluća. – Odmah... hitno je!
– Ona nije ovde, Poteru – reče Madam Pomfri tužno. – Jutros je prebačena u Sent
Mungo. Četiri Ošamućujuće čini pravo u grudi, u njenim godinama? Čudo da je nisu
ubili.
– Nje... nema? – reče Hari, zapanjen.
Zvono zazvoni baš ispred te spavaonice, i on iz daljine začu uobičajenu tutnjavu
učenika koji su se slivali hodnicima iznad i ispod njega. Ostade sasvim miran,
gledajući u Madam Pomfri. Sve više ga je obuzimao užas.
Nije više imao kome to da ispriča. Dambldora nema, Hagrida takođe, ali je,
nekako, uvek očekivao da će profesorka Mek Gonagal biti tu, stroga i nepopustljiva
možda, ali uvek pouzdana, stalno prisutna...
– Ne čudi me što si šokiran, Poteru – reče Madam Pomfri, s izrazom žestokog
odobravanja na licu. – Kao da bi neko od njih mogao i smeo da Ošamuti Minervu Mek
Gonagal licem u lice, na videlu dana! Kukavičluk, eto šta je... podli kukavičluk... da
se ne brinem šta bi se vama učenicima desilo bez mene, dala bih otkaz u znak protesta.
– Da – reče Hari tupo.
Slepo je izleteo iz bolničkog krila u hodnik pun đaka, dok ga je masa gurkala, a
panika u njemu narastala poput otrovnog gasa, tako da mu se vrtelo u glavi i nikako
nije mogao da smisli šta da radi...
Ron i Hermiona, reče mu glas u glavi.
Ponovo potrča, gurkajući učenike sebi s puta, nesvestan njihovih ljutitih protesta.
Ponovo se sjuri dva sprata niže i već beše stigao do vrha mermernog stepeništa, kada
ih vide kako jure ka njemu.
– Hari! – odmah će Hermiona, delujući vrlo preplašeno. – Šta se desilo? Jesi li
dobro? Da nisi bolestan?
– Gde si bio? – zahtevao je Ron da zna.
– Pođite sa mnom – brzo će Hari. – Hajde, moram nešto da vam ispričam.
Poveo ih je hodnikom na prvom spratu, provirujući kroz vrata učionica dok na
kraju nije našao jednu praznu, u koju ulete zatvarajući vrata za Ronom i Hermionom
čim uđoše, nasloni se na njih i okrenu se ka oboma.
– Voldemor je uhvatio Sirijusa.
– Šta?
– Kako ti to...?
– Video. Maločas. Kad sam zaspao na ispitu.
– Ali... ali gde? Kako? – reče Hermiona, čije lice beše belo.
– Ne znam kako – reče Hari. – Ali znam tačno gde. Postoji jedna soba u Odseku za
misterije puna polica prekrivenih tim malim staklenim kuglama, a oni su na kraju reda
devedeset sedam... on pokušava da iskoristi Sirijusa da se dokopa nečega odatle, šta
god to bilo... muči ga... kaže da će ga na kraju ubiti!
Hari shvati da mu se glas trese, baš kao i kolena. Prišao je najbližoj klupi i seo na
nju, pokušavajući da se kontroliše.
– Kako ćemo da dođemo do tamo? – upita ih on.
Na trenutak zavlada tajac. A onda Ron reče: – G-gde to tamo?
– U Odsek za misterije, kako bismo spasili Sirijusa! – reče Hari glasno.
– Ali... Hari... – reče Ron slabim glasom.
– Šta? Šta? – povika Hari.
Nije mogao da shvati zašto oboje zijaju u njega kao da im traži da učine nešto
suludo.
– Hari – reče Hermiona prilično preplašenim glasom – ovaj... kako... kako je
Voldemor ušao u Ministarstvo magije a da niko ne primeti da je on tamo?
– Otkud znam? – zagrme Hari. – Pitanje je kako ćemo mi tamo ući!
– Ali... Hari, razmisli – reče Hermiona, zakoračivši ka njemu – sada je pet
popodne... Ministarstvo magije mora da je puno službenika... Kako su Voldemor i
Sirijus mogli da uđu a da ih niko ne vidi? Hari... oni su verovatno dva najtraženija
čarobnjaka na svetu... misliš li da bi mogli neopaženi da uđu u zgradu punu Aurora?
– Pojma nemam, Voldemor je možda koristio Nevidljivi ogrtač ili nešto slično! –
povika Hari. – Uostalom, Odsek za misterije uvek je bio potpuno prazan kad god sam
bio...
– Ti nikad nisi bio tamo – reče Hermiona mirno. – Samo si sanjao to mesto, to je
sve.
– To nisu normalni snovi! – doviknu joj Hari u lice, ustavši, i zakorači ka njoj.
Hteo je da je prodrma. – Kako onda objašnjavaš Ronovog tatu, o čemu se tu radilo,
kako sam znao šta mu se desilo?
– U pravu je – reče Ron tiho, pogledavši Hermionu.
– Ali, to je tako... tako neverovatno! – reče Hermiona očajnički. – Hari, kako bi
se, za ime sveta, Voldemor mogao dokopati Sirijusa kad je on sve vreme u Ulici
Grimold?
– Sirijus je možda pukao i uželeo se malo svežeg vazduha – reče Ron, zvučeći
zabrinuto. – On već odavno očajnički želi da izađe iz te kuće...
– Ali zašto? – nastavi Hermiona – zašto bi, zaboga, Voldemor želeo da iskoristi
Sirijusa da se dokopa tog oružja, ili šta god bilo?
– Nemam pojma, može biti hiljadu razloga! – razdra se Hari na nju. – Možda je
Sirijus samo neko za koga je Voledmora baš briga ako ga vidi povređenog...
– Znate šta, palo mi je nešto na pamet – reče Ron tihim glasom. – Sirijusov brat je
bio Smrtožder, zar ne? Možda je on odao Sirijusu tajnu kako da se domogne tog
oružja!
– Da... i zato je Dambldor uporno pokušavao da drži Sirijusa pod ključem sve
vreme! – reče Hari.
– Čujte, žao mi je – viknu Hermiona – ali to što pričate nema nikakvog smisla, jer
ni za šta od svega toga nemamo dokaze, čak ni za to da su Voldemor i Sirijus uopšte
tamo...
– Hermiona, Hari ih je video! – reče Ron, okrenuvši se ka njoj.
– Dobro – reče ona, delujući preplašeno ali odlučno. – Samo sam htela da kažem
da...
– Šta?
– Ti... nemoj da misliš da je ovo neka kritika, Hari! Ali previše si... ovaj... zar ne
misliš da si pomalo u „spasavam svet“ fazonu?
On je prostreli pogledom.
– A šta to treba da znači: „spasavam svet“ fazon?
– Pa... ti... – delovala je puna zebnje. – Mislim... prošle godine, na primer... u
jezeru... za vreme Turnira... nije trebalo... mislim, nije bilo potrebe da spasavaš onu
malu Delakerovu... pomalo si... pomalo si se zaneo...
Hari oseti kako mu telom struji vreo, brideći gnev: kako može sada da ga podseća
na tu grešku?
– Mislim, to je bilo zaista lepo od tebe i sve to – dodade Hermiona brzo, istinski
prestravljena izrazom na Harijevom licu – svi su mislili da je to što si uradio divna
stvar...
– Baš čudno – reče Hari drhtavim glasom – pošto se sasvim jasno sećam kako je
Ron rekao da sam traćio vreme izigravajući junačinu... da li na to misliš? Smatraš da
opet želim da izigravam junaka?
– Ne, ne, ne! – reče Hermiona delujući preneraženo. – Uopšte nisam to mislila.
– Pa, hajde, reci već jednom to što imaš, pošto ovde već gubimo vreme! – povika
Hari.
– Pokušavam da ti kažem... Voldemor te zna, Hari! Odveo je Džini u Dvoranu tajni
da bi tebe namamio tamo, on se služi takvim stvarima, zna da si ti... osoba koja bi
pritekla Sirijusu u pomoć! Šta ako samo pokušava tebe da namami u Odsek za mist...?
– Hermiona, nije bitno da li je to učinio da me namami ili ne – odveli su Mek
Gonagalovu u Sent Mungo, na Hogvortsu više nema nikoga iz Reda kome možemo
reći, a ako ne odemo, Sirijus je mrtav!
– Ali, Hari... šta ako je tvoj san... bio samo to, san?
Hari frustrirano zaurla. Hermiona odmah ustuknu od njega, vidno uplašena.
– Ti ne shvataš! – povika Hari na nju. – Nemam noćne more, i nije tačno da su to
samo snovi! Šta misliš, čemu služi sva ta Oklumencija, zašto misliš da je Dambldor
želeo da me sačuva da ne vidim te stvari? Zato što su one STVARNE, Hermiona –
Sirijus je uhvaćen, video sam ga, Voldemor ga se dočepao, a niko drugi to ne zna, što
znači da jedino mi možemo da ga spasimo, i ako ne želite to da učinite, odlično, ali ja
idem, razumete? A ako se dobro sećam, nije ti smetalo to što sam u „spasavam-svet“
fazonu kad sam tebe spasavao od dementora, ili... – on se okrete ka Ronu – ... kada je
u pitanju bila tvoja sestra koju sam spasavao od Baziliska...
– Ja nikada nisam ni rekao da mi to smeta! – reče Ron žučno.
– Ali, Hari, upravo si sâm to rekao – reče Hermiona oštro. – Dambldor je hteo da
naučiš kako da izbaciš te stvari sebi iz glave, i da si dobro savladao Oklumenciju,
nikada to ne bi ni video...
– AKO MISLIŠ DA ĆU JEDNOSTAVNO DA SE PONAŠAM KAO DA NISAM
NIŠTA VIDEO...
– Sirijus ti je rekao da je najvažnije od svega da naučiš da zatvaraš svoj um!
– PA, VEROVATNO BI REKAO NEŠTO SASVIM DRUGO DA JE ZNAO ŠTA
SAM UPRAVO...
Vrata učionice se otvoriše. Hari, Ron i Hermiona se naglo okrenuše. Džini uđe,
delujući radoznalo, a za njom Luna, koja je, po običaju, delovala kao da je slučajno tu
zalutala.
– Zdravo – reče Džini nesigurno. – Prepoznale smo Harijev glas. O čemu to
galamite?
– To te se ne tiče – reče Hari grubo.
– Nema potrebe da sa mnom razgovaraš tim tonom – reče ona hladno – samo sam
se pitala mogu li nekako da pomognem.
– E pa, ne možeš – reče Hari kratko.
– Baš si nepristojan, da znaš – reče Luna smireno.
Hari opsova i okrenu se. U ovom trenutku je najmanje od svega želeo da razgovara
s Lunom Lavgud.
– Čekaj – reče Hermiona iznenada. – Čekaj... Hari, one mogu da pomognu.
Hari i Ron je pogledaše.
– Saslušajte me – reče ona nestrpljivo – Hari, moramo da proverimo da li je
Sirijus stvarno napustio sedište Reda.
– Rekao sam ti, video sam...
– Hari, preklinjem te! – reče Hermiona očajnički. – Molim te, daj da proverimo
da Sirijus nije kod kuće, pre nego što odjurimo za London. Ako otkrijemo da nije
tamo, onda ti se kunem da te neću zaustavljati. Poći ću i ja, učiniću s-sve što treba da
ga spasemo.
– Sirijusa muče upravo u OVOM trenutku! – povika Hari. – Nemamo vremena za
gubljenje.
– Ali ako je to Voldemorov trik, Hari, onda moramo da proverimo, moramo.
– Kako? – upita Hari. – Kako ćemo da proverimo?
– Moraćemo da iskoristimo kamin Ambridžove, da vidimo možemo li da ga
kontaktiramo – reče Hermiona, i sama prestravljena na tu pomisao. – Ponovo ćemo da
odmamimo Ambridžovu što dalje možemo, ali trebaju nam stražari, a za to možemo da
iskoristimo Džini i Lunu.
Mada se očito još uvek trudila da shvati šta se to događa, Džini spremno reče: –
Da, učinićemo to – a Luna upita: – Kad kažeš ’Sirijus’, da li misliš na Patrljka
Daskala?
Niko joj ne odgovori.
– Važi – reče Hari naprasito Hermioni. – Važi, ako možeš da smisliš način da to
izvedemo brzo, ja se slažem, inače idem smesta u Odsek za misterije.
– Odsek za misterije? – reče Luna, delujući blago iznenađena. – Ali kako ćeš tamo
da uđeš?
Hari ju je opet ignorisao.
– Dakle – reče Hermiona, dok je špartala gore-dole između klupa kršeći ruke. – U
redu... neko od nas će potražiti Ambridžovu i... i uputiti je u pogrešnom pravcu,
zadržavajući je što dalje od njene kancelarije. Mogli biste joj reći... recimo... da Pivs
smera nešto strašno, po običaju...
– Ja ću to da učinim – reče Ron odjednom. – Reći ću joj da Pivs uništava učionicu
za Preobražavanje ili nešto slično, to je kilometrima daleko od njene kancelarije. Kad
bolje razmislim, mogao bih čak da ubedim Pivsa da to i učini, ako ga usput sretnem.
Videlo se koliko je situacija ozbiljna, kada Hermiona nije ništa prigovorila
uništavanju učionice za Preobražavanje.
– U redu – reče ona, nabravši obrve, i dalje se šetkajući. – E sad, moramo da
zadržimo učenike podalje od njene kancelarije dok budemo provaljivali, inače će nas
neki sliterinac primetiti i javiti joj.
– Luna i ja možemo da stojimo na oba kraja hodnika – reče Džini spremno – i da
upozoravamo ljude da ne idu tuda jer je neko ispustio tonu Zagušujućeg gasa. –
Hermionu iznenadi spremnost s kojom je Džini smislila tu laž. Džini slegnu ramenima
i dodade: – Fred i Džordž su planirali to da učine, pre nego što su otišli.
– U redu – složi se Hermiona. – Onda, Hari, ti i ja ćemo se sakriti ispod
Nevidljivog ogrtača, a onda ćemo se ušunjati u kancelariju, da bi ti porazgovarao sa
Sirijusom...
– On nije tamo, Hermiona!
– Mislim... da bi mogao da... da proveriš je li Sirijus kod kuće, ili nije, dok ja
čuvam stražu. Mislim da ne bi smeo da budeš sâm unutra; Li je već dokazao da je
prozor slaba tačka kad je ubacivao njuškavce kroz njega.
Besan i nestrpljiv, Hari je ipak Hermioninu želju da ide s njim u kancelariju
Ambridžove protumačio kao znak solidarnosti i odanosti.
– Ja... važi, hvala – promrmlja on.
– Dobro, pa, čak i ako sve to učinimo, mislim da nećemo biti u stanju da se
zadržimo duže od pet minuta – reče Hermiona, kojoj je laknulo što je Hari, izgleda,
prihvatio njen plan – pogotovo dok Filč i onaj bedni Inkvizitorski odred cunjaju
naokolo.
– Pet minuta će biti dovoljno – reče Hari. – Hajde, krenimo...
– Sada? – reče Hermiona preneraženo.
– Sada, naravno! – reče Hari ljutito. – Šta si mislila, čekaćemo do posle večere ili
tako nešto? Hermiona, Sirijus je u ovom trenutku na mukama!
– Ja... pa dobro, u redu – reče ona nemajući kud. – Idi i donesi Nevidljivi ogrtač,
pa ćemo se sresti na kraju hodnika kod Ambridžove, važi?
Hari ne odgovori, već izlete iz sobe i poče da se probija kroz mileću gomilu
napolju. Dva sprata iznad srete Šejmusa i Dina, koji ga veselo pozdraviše i rekoše mu
da planiraju žurku „do zore“ u dnevnom boravku, povodom završetka ispita. Hari
jedva da ih je čuo. Popeo se kroz rupu u portretu, dok su se njih dvojica i dalje gložili
oko toga koliko će krem-piva nabaviti ispod ruke, i ponovo se vratio istim putem,
noseći u torbi Nevidljivi ogrtač i Sirijusov nož, pre nego što su i primetili da je
otišao.
– Hari, hoćeš li i ti da priložiš par galeona? Harold Dingl misli da bi mogao da
nam proda malo vatroviskija...
Ali Hari je već odmakao dalje hodnikom, i nekoliko minuta kasnije preskočio je
poslednjih pet stepenica da bi se pridružio Ronu, Hermioni, Džini i Luni, koji su se
zbili jedni uz druge na kraju hodnika ispred kancelarije Ambridžove.
– Uzeo sam – reče zadihano. – Jeste li spremni?
– Da – prošaputa Hermiona, dok je družina glasnih šestaka prolazila kraj njih. –
Dakle Rone... idi i pronađi Ambridžovu... Džini, Luna, počnite da izvodite ljude iz
hodnika... Hari i ja ćemo uzeti Ogrtač i sačekati dok se prostor ne raščisti...
Ron ode dugim koracima i sve do kraja prolaza mogli su da vide njegovu
jarkocrvenu kosu. U međuvremenu, Džinina podjednako živopisna glava vrzmala se
među uskomešanim đacima i usmeravala ih u drugom pravcu, praćena Luninom
plavokosom.
– Dođi ovamo – promrmlja Hermiona, povukavši Harija za ručni zglob, i odvede
ga u nišu gde je ružna kamena glava srednjovekovnog čarobnjaka nešto mrmljala za
sebe, nasađena na stub. – Jesi... jesi li siguran da ti je dobro, Hari? I dalje si vrlo
bled.
– Dobro sam – reče on kratko, izvlačeći Nevidljivi ogrtač iz torbe. Zapravo,
ožiljak ga je bolno probadao, ali ne toliko jako koliko bi boleo da je Voldemor već
zadao Sirijusu smrtonosni udarac. Pekao ga je mnogo gore one noći kada je Voldemor
kažnjavao Ejverija...
– Hajde – reče on, prebacivši Ogrtač preko njih dvoje, i zatim počeše pažljivo da
osluškuju kamenu skuplturu ispred njih koja je mumlala na latinskom.
– Ne možete ovuda, nipošto! – vikala je Džini gomili đaka. – Ne. Žao mi je,
moraćete okolo pored pokretnih stepenica, neko je pustio Zagušujući gas odmah tu
blizu...
Čuli su kako se neki žale, a jedan zlovoljan glas reče: – Ne vidim nikakav gas.
– To je zato što je bezbojan – reče Dini ubedljivim iznerviranim glasom – ali ako
hoćete da prođete kroz njega, izvolite, pa ćemo onda vaše telo da pokažemo kao dokaz
sledećem idiotu koji nam ne bude verovao.
Gomila se polako proredila. Vesti o Zagušujućem gasu proširile su se izgleda po
školi, jer ljudi više nisu dolazili tu. Kada se najzad hodnici svuda naokolo isprazniše,
Hermiona tiho reče: – Hari, mislim da bolje od ovoga ne može da bude... hajde,
idemo.
Njih dvoje krenuše, pokriveni Ogrtačem. Luna je stajala na udaljenom kraju
hodnika, leđima okrenuta njima. Dok su prolazili pored Džini, Hermiona prošaputa: –
Dobro si to izvela... ne zaboravi na signal!
– Šta je signal? – promrlja Hari, kad su se približili vratima Ambridžove.
– Glasno pevanje refrena Vizli je naš car ako vide Ambridžovu kako dolazi –
uzvrati mu Hermiona, dok je Hari ubacivao oštricu Sirijusovog noža u procep između
vrata i zida. Brava škljocnu i oni uđoše u kancelariju.
Šareni mačići su se grejali na poznom popodnevnom suncu koje je obasjavalo
njihove posude, ali je, inače, kancelarija izgledala sasvim mirno i nenastanjeno, kao i
prošli put. Hermiona odahnu.
– Mislila sam da je možda dodatno obezbedila sobu posle drugog njuškavca.
Oni skinuše Ogrtač. Hermiona odjuri do prozora, pazeći da je niko spolja ne vidi,
izvirujući ka školskom imanju s isukanim štapićem. Hari otrča do kamina, zgrabi
činiju s flu-praškom i baci prstohvat u rešetku, gde se odmah pojavi smaragdni
plamen. On brzo kleknu, gurnu glavu u lelujave plamenove i povika: – Ulica Grimold
broj dvanaest!
Glava poče da mu se vrti kao da je upravo sišao s vrteške, mada su mu kolena bila
čvrsto prikovana za hladan kameni pod. Izvrnuo je oči u pravcu vrtloga pepela, a kada
je kovitlanje prestalo, on otvori oči i otkri da gleda u dugačku, hladnu kuhinju kuće u
Ulici Grimold.
Tamo nije bilo nikoga. To je i očekivao, pa ipak mu nije bilo prijatno što mu se
stomak prevrće od panike i jeze pred prizorom napuštene sobe.
– Sirijuse? – povika on. – Sirijuse, da li si tu?
Njegov glas odjekivao je prostorijom, ali nije bilo nikakvog odgovora, osim
tananog komešanja desno od kamina.
– Ko je tamo? – povika on, pitajući se da nije to samo miš.
A onda pred njim iskrsnu Kričer, kućni vilenjak. Delovao je veoma radosno, mada
je izgleda nedavno gadno povredio obe ruke, koje su bile skroz u zavojima.
– To je glava malog Potera u kaminu – objasni Kričer praznoj kuhinji, gledajući
kradomice i čudnovato trijumfalno ka Hariju. – Zbog čega dolazi, pita se Kričer?
– Gde je Sirijus, Kričeru? – zahtevao je Hari da zna.
Kućni vilenjak se piskavo zakikota.
– Gospodar je izašao, Hari Poteru.
– Kuda je otišao? Kuda je otišao, Kričeru?
Kričer se samo zakikota.
– Pazi šta radiš! – reče Hari, potpuno svestan da je svaka pretnja kaznom Kričeru
skoro neizvodljiva u njegovom položaju. – Šta je s Lupinom? Ludookim? Da li je bilo
ko od njih ovde?
– Nikoga nema, osim Kričera! – reče vilenjak razdragano i okrenuvši leđa Hariju,
krenu lagano ka vratima na kraju kuhinje. – Kričer će malo da proćaska sa svojom
gospodaricom, dabome, nije imao prilike za to dugo, dugo vremena. Kričerov
gospodar ga je dugo držao podalje od nje...
– Kuda je otišao Sirijus? – vrisnu Hari za vilenjakom. – Kričeru, da li je otišao u
Odsek za misterije?
Kričer se ukoči u mestu. Hari je jedva razaznavao potiljak njegove ćelave glave
od Šume nogu stolica koje su stajale pred njim.
– Gospodar ne govori sirotom Kričeru gde ide – reče patuljak tiho.
– Ali ti znaš! – povika Hari. – Zar ne? Znaš gde je on!
Na trenutak nasta muk, a onda se vilenjak zakikota što je glasnije mogao.
– Gospodar se neće vratiti iz Odseka za misterije! – reče on razdragano. – Kričer i
njegova gospodarica ponovo su zajedno, sami!
On odjuri i nestade kroz vrata koja su vodila gore u predvorje.
– Ti...!
Ali pre nego što je stigao da izgovori ijednu kletvu ili pogrdu, Hari oseti jak bol
navrh glave, naguta se pepela i, gušeći se, oseti kako ga nešto vuče unazad kroz
plamenove, sve dok se iznenada, na svoj užas, ne suoči sa širokim, bledim licem
profesorke Ambridž koja ga je izvukla iz kamina za kosu i sada mu je povlačila glavu
unazad, koliko god je mogla, kao da namerava da mu prereže grkljan.
– Misliš li – prošaputa ona, povukavši Harijevu glavu još više unazad, tako da je
sada gledao u plafon – da ću posle dva njuškavca dozvoliti još nekoj maloj odvratnoj
lešinarskoj spodobi da mi uđe u kancelariju bez mog znanja? Odmah pošto se
poslednji stvor uvukao unutra, ugradila sam Čini za otkrivanje tajnih upada svuda oko
vrata, budalasti dečače. Uzmi mu štapić – zakevta ona nekome koga nije mogao da
vidi, i on oseti kako mu nečija ruka pipka po gornjem džepu odore i uklanja štapić. – I
njen. Hari začu komešanje u blizini vrata i shvati da su i Hermioni oteli njen štapić.
– Hoću da znam šta tražite u mojoj kancelariji – reče Ambridžova, tresući ruku
kojom ga je vukla za kosu tako da on stade da posrće.
– Hteo sam... pokušavao sam da uzmem moju Vatrenu strelu! – zagrakta Hari.
– Lažeš. – Ona ponovo zatrese ruku. – Tvoja Vatrena strela je pod strogom
stražom u tamnici, i ti to vrlo dobro znaš, Poteru. Držao si glavu u mom kaminu. S kim
si komunicirao?
– Ni sa kim... – reče Hari, pokušavajući da se iščupa iz njenog stiska. Osetio je
kako mu je počupala nekoliko vlasi.
– Lažeš! – povika Ambridžova. Odbaci ga i on udari o njen radni sto. Sada je
mogao da vidi da je Milisent Balstroud čvrsto prikovala Hermionu uza zid. Melfoj se
naslonio na prozorski sims i, zlobno se smeškajući, bacao Harijev štapić rukom u
vazduh i ponovo ga hvatao.
Začu se neka gungula napolju i nekoliko krupnih sliterinaca uđe, svako od njih
držeći Rona, Džini, Lunu i – na Harijevo zaprepašćenje – Nevila, kojeg je Kreb tako
jako stezao oko vrata, da je izgledalo da će ga ugušiti. Svakom od njih četvoro usta su
bila zapušena.
– Sve sam ih po’vatao – reče Vorington, grubo gurnuvši Rona u sobu. – Ovaj ovde
– on pokaza svojim debelim prstom u Nevila – pokušao je da me spreči da uhvatim
ovu – on pokaza na Džini, koja je pokušavala da pozamašnu sliterinku koja ju je
držala šutne u potkolenicu – pa sam i njega doveo.
– Dobro, dobro – reče Ambridžova, posmatrajući Džinino opiranje. – Pa, izgleda
da će Hogvorts uskoro biti oslobođen od Vizlijevih, zar ne?
Melfoj se glasno i ulizički nasmeja. Ambridžova se široko, samozadovoljno
nasmeši, smesti se u cicom prekrivenu fotelju, i treptavo se zapilji u svoje
zarobljenike kao tele u šarena vrata.
– Tako znači, Poteru – reče ona. – Postavio si stražare oko moje kancelarije i
poslao ovog pajaca – ona klimnu glavom ka Ronu, na šta se Melfoj još glasnije
nasmeja – da mi kaže kako poltergajst pravi haos u učionici za Preobražavanje, iako
sam savršeno dobro znala da je u to vreme prezauzet premazivanjem okulara školskih
teleskopa mastilom – o čemu me je gospodin Filč upravo bio obavestio.
– Očigledno ti je bilo veoma stalo da razgovaraš s nekim. S Albusom
Dambldorom? Ili s onim polutanom Hagridom? Ne verujem da si pričao s Minervom
Mek Gonagal. Čujem da je i dalje i suviše bolesna da bi bila u stanju da priča s bilo
kim.
Melfoj i još nekoliko članova Inkvizitorskog odreda još jače se nasmejaše na te
reči. Hari shvati da se sav trese od besa i mržnje.
– Ne tiče vas se s kim ja razgovaram – zareža on.
Mlitavo lice Ambridžove malo se zategnu.
– Tako, dakle – reče svojim najopakijim i lažno medenim glasom. – Dobro, onda,
gospodine Poteru... ponudila sam ti šansu da mi dobrovoljno priznaš. Odbio si.
Nemam drugog izbora već da te nateram. Drako – dovedi profesora Snejpa.
Melfoj ubaci Harijev štapić u džep svoje odore i izađe iz sobe zlobno se kezeći,
ali Hari to skoro da i ne primeti. Upravo je nešto shvatio: neverovatno je koliko je bio
glup to da zaboravi. Mislio je da su svi članovi Reda, svi koji su mogli da mu
pomognu da spasi Sirijusa otišli – ali nije bio u pravu. Na Hogvortsu je još uvek bio
jedan član Reda – Snejp.
U sobi zavlada tišina, izuzev vrpoljenja i komešanja prilikom pokušaja sliterinaca
da zadrže Rona i ostale pod kontrolom. Ronu je usna krvarila na tepih Ambridžove,
dok se opirao Voringtonovom zahvatu. Džini je i dalje pokušavala da stane na nogu
šestakinji koja joj je čvrsto stegla obe ruke. Nevil je postajao sve ljubičastiji u licu,
izvlačaći svoje ruke iz Krebovih, a Hermiona je uzalud pokušavala da zbaci Milisent
Balstroud sa sebe. Luna je, međutim, mlitavo stajala kraj onog ko ju je zarobio, zureći
prazno kroz prozor kao da joj je sve što se dešava prilično dosadno.
Hari ponovo pogleda Ambridžovu, koja ga je pomno posmatrala. On namerno
opusti lice i na njega nabaci tup izraz, kad iz hodnika dopreše koraci i Drako Melfoj
se vrati u sobu, otvarajući vrata Snejpu.
– Hteli ste da me vidite, direktorka? – reče Snejp, osvrćući se ka parovima
učenika koji su se koškali s izrazom potpune ravnodušnosti.
– Ah, profesore Snejp – poče Ambridžova sa širokim osmehom, i ponovo ustade.
– Da, volela bih još jednu bocu veritaseruma, najbrže što možete, moliću.
– Uzeli ste mi poslednju bočicu da biste ispitali Potera – reče on, posmatrajući je
hladno kroz masne zavese svoje crne kose. – Niste valjda sve potrošili? Rekao sam
vam da će tri kapi biti sasvim dovoljne.
Ambridžova pocrvene.
– Možete mi napraviti još, zar ne? – reče ona, a glas joj postade devojački
sladunjav, kao i uvek kad bi se razbesnela.
– Svakako – reče Snejp, a usna mu se izvi u osmeh. – Potreban je pun mesečev
ciklus da napitak sazri, tako da će vam biti gotov za oko mesec dana.
– Mesec dana? – zaskiča Ambridžova, naduvši se kao žaba. – Mesec dana? Ali
meni treba večeras, Snejpe! Upravo sam zatekla Potera kako koristi moj kamin da bi
komunicirao s nekom nepoznatom osobom ili osobama!
– Stvarno? – reče Snejp, pokazujući prvi, blag znak zainteresovanosti dok se
okretao ka Hariju. – Pa, ne iznenađuje me. Poter nikad nije pokazivao velike sklonosti
ka poštovanju školskih pravila.
Njegove hladne, tamne oči udubiše se u Harijeve, koji sa zebnjom susrete Snejpov
pogled, čvrsto se koncentrišući na ono što je video u snu, poželevši da Snejp može da
mu pročita misli, da shvati...
– Želim da ga ispitam! – povika Ambridžova ljutito, a Snejp ponovo odvrati
pogled od Harija ka njenom besnom drhtavom licu. – Želim da mi obezbedite napitak
koji će ga naterati da mi kaže istinu!
– Već sam vam rekao – odgovori joj Snejp mirno – da nemam više zaliha
veritaseruma. Ukoliko ne želite da otrujete Potera – a uveravam vas da bih imao
veliko razumevanje ako učinite tako nešto – ne mogu vam pomoći. Jedini je problem
što većina otrova deluje i suviše brzo da bi ostavila žrtvi dovoljno vremena da otkrije
istinu.
Snejp ponovo pogleda u Harija, koji je zurio u njega, izbezumljeno se upirući da
komunicira s njim bez reči.
Volemor drži Sirijusa u Odseku za misterije, razmišljao je on očajnički.
Voldemor drži Sirijusa...
– Od sada ste na probnom radu! – vrisnu profesorka Ambridž, a Snejp ponovo
pogleda u nju, neznatno izvivši obrve. – Namerno odbijate da mi pomognete! Više sam
očekivala od vas, Lucijus Melfoj ima visoko mišljenje o vama! Gubite se iz moje
kancelarije!
Snejp joj se ironično nakloni i okrenu se da ode. Hari je znao da mu i poslednja
šansa da dojavi Redu šta se dešava izlazi kroz ta vrata.
– Uhvatio je Šaponju! – povika on. – Uhvatio je Šaponju na mestu gde je ono
skriveno!
Snejp zastade s rukom na kvaki.
– Šaponja? – vrisnu profesorka Ambridž, željno prebacivši pogled s Harija na
Snejpa. – Šta je Šaponja? Gde je šta skriveno? Šta mu to znači, Snejpe?
Snejp se osvrnu ka Hariju. Lice mu je bilo nedokučivo. Hari nije mogao da zna je
li ovaj shvatio ili ne, ali nije se usudio da kaže išta direktnije pred Ambridžovom.
– Nemam pojma – reče Snejp hladno. – Poteru, kad budem hteo da te slušam kako
uzvikuješ gluposti, daću ti Brbljajući napitak. A ti, Krebe, popusti malo stisak. Ako se
Longbotom uguši, moraću da popunjavam gomilu zamorne papirologije, a bojim se da
ću morati to da zabeležim zajedno s preporukama u tvom dosijeu, za slučaj da ikad
budeš tražio neki posao.
On zalupi vrata za sobom, ostavljajući Harija u stanju gore zbrke nego ranije:
Snejp mu je bio poslednja nada. On pogleda u Ambridžovu koja se, izgleda, osećala
isto kao on. Grudi su joj se nadimale od besa i frustriranosti.
– Tako dakle – reče ona, i izvuče svoj štapić. – Tako dakle... nema mi druge... ovo
je važnije od pitanja školske discipline... u pitanju je bezbednost Ministarstva... da...
da...
Činilo se da nagovara sebe na nešto. Nervozno se premetala s noge na nogu zureći
u Harija, i lupkala štapićem po svom praznom dlanu, teško dišući. Dok ju je
posmatrao, Hari se oseti užasno bespomoćnim bez svog čarobnog štapića.
– Sâm si me na ovo primorao, Poteru... ja to ne želim – reče Ambridžova, i dalje
se nervozno vrpoljeći u mestu – ali ponekad okolnosti opravdavaju primenu... sigurna
sam da će ministar shvatiti da nisam imala izbora...
Melfoj ju je posmatrao s pohlepnim izrazom na licu.
– Bolna kletva će ti valjda olabaviti jezik – reče Ambridžova tiho.
– Ne! – vrisnu Hermiona. – Profesorka Ambridž... to je nezakonito!
Ali Ambridžova nije obraćala pažnju na nju. Na njenom licu pojavi se ružan,
požudan, uzbuđen izraz, koji Hari nikad ranije nije video. Ona podiže štapić.
– Ministar ne želi da vi kršite zakon, profesorka Ambridž! – vrisnu Hermiona.
– Ono što ne zna Kornelijusa ne može uznemiriti – reče Ambridžova, koja je sada
lagano dahtala, upirući štapićem u razne delove Harijevog tela, očito pokušavajući da
odluči gde bi ga najviše zabolelo. – Nikad nije saznao da sam naredila dementorima
da napadnu Potera prošlog leta, ali je, svejedno, bio očaran što je dobio priliku da ga
isključi.
– To ste bili vi? – prenerazi se Hari. – Vi ste poslali dementore na mene?
– Neko je morao nešto da preduzme – dahtala je Ambridžova, prislonivši štapić
direktno na Harijevo čelo. – Svi su trućali o tome da te treba nekako ućutkati –
diskreditovati – ali ja sam bila jedina koja je nešto i uradila povodom toga... samo
što si se tada izmigoljio, zar ne, Poteru? Ali nećeš danas, ne sada... – I duboko
uzdahnuvši, ona povika: – Kruc...
– NE! – vrisnu Hermiona ispucalim glasom iza Milisent Balstroud. – Ne... Hari...
moraćemo da joj kažemo!
– Nikako! – zaurla Hari, zureći u onaj delić Hermione koji je mogao da vidi.
– Moraćemo, Hari, prisiliće te na to u svakom slučaju... u čemu je razlika?
I Hermiona stade nemoćno da plače po leđima Milisentine odore. Milisent smesta
prestade da je pribija uz zid i skloni joj se s puta pomalo zgađena.
– Vidi, vidi, vidi! – reče Ambridžova, delujući pobednički. – Mala gospođica
Osporavalica će nam dati neke odgovore! Hajde, devojko, govori!
– ’Er-mi-ona... ne! – promumla Ron kroz povez preko svojih usta.
Džini je zurila u Hermionu kao da je nikad ranije nije videla. Nevil, i dalje se
gušeći da dođe do vazduha, takođe je netremice gledao u nju. Ali Hari opazi nešto.
Mada je Hermiona očajnički jecala kroz ruke, nije bilo ni traga suza.
– Žao mi je... žao mi je, ljudi – reče Hermiona. – Ali... ja to ne mogu da
podnesem...
– Tako je, tako je, devojko! – reče Ambridžova, hvatajući Hermionu za ramena,
položivši je u praznu stolicu s cicom i nasloni se preko nje. – Dakle... s kim je Poter
komunicirao baš sada?
– Pa – reče Hermiona kroz ruke, progutavši knedlu – pa, pokušavao je da govori s
profesorom Dambldorom.
Ron se sledi, razrogačenih očiju. Džini prestade da gazi nožne prste svoje
čuvarke. Čak je i Luna delovala blago iznenađeno. Srećom, pažnja Ambridžove i
njenih miljenika bila je toliko pomno usredsređena na Hermionu da nisu primetili te
sumnjive znakove.
– Dambldorom? – reče Ambridžova žustro. – Znači, znate gde je Dambldor?
– Pa... ne – jecala je Hermiona. – Pokušali smo u Probušenom kotlu u Dijagonaleji
i u Tri metle, pa čak i u Veprovoj glavi...
– Glupa devojko... Dambldor neće sedeti u nekoj krčmi, dok ga celo Ministarstvo
traži! – povika Ambridžova, a na svakom deliću lica videlo joj se razočaranje.
– Ali... ali treba da mu kažemo nešto važno! – i dalje je cvilela Hermiona, još
čvršće držeći ruke preko lica, ne od muke, Hari je to znao, već da prikrije nedostatak
suza.–
Da? – reče Ambridžova, s ponovo probuđenim uzbuđenjem. – Šta ste to hteli da
mu kažete?
– Mi... hteli smo da mu kažemo da je s-spremno! – grcala je Hermiona.
– Šta je spremno? – zahtevala je Ambridžova da zna i, zgrabivši ponovo
Hermionu za ramena, lako je protrese. – Šta je spremno, devojko?
– To... oružje – reče Hermiona.
– Oružje? Oružje? – reče Ambridžova, a oči joj se izbečiše od ushićenja. –
Razvijali ste neki metod otpora? Oružje koje biste mogli da iskoristite protiv
Ministarstva? Po naređenju profesora Dambldora, razume se?
– D-d-da – dahtala je Hermiona – ali je morao da ode pre nego što je bilo gotovo
i s-s-sada smo ga m-m-mi završili umesto njega, ali n-n-ne možemo d-d-da ga nađemo
da mu t-t-to kažemo!
– Kakvo je to oružje? – upita Ambridžova oštro, još uvek držeći zdepastim
šakama Hermionu za ramena.
– Mi to b-b-baš i ne shvatamo – reče Hermiona, glasno šmrkćući. – Samo s-s-smo
uradili ono š-š-što nam je p-p-profesor Dambldor r-r-rekao.
Ambridžova se ispravi, likujući.
– Povedi me do tog oružja – reče ona.
– Neću da ga pokažem... njima – reče Hermiona kreštavo, vireći u sliterince kroz
prste.
– Nije na tebi da određuješ uslove – reče profesorka Ambridž grubo.
– Dobro – reče Hermiona, sada ponovo jecajući ispod svojih ruku. – Fino... neka
vide; nadam se da će ga primeniti na vama! Zapravo, volela bih da pozovete gomilu
ljudi da vide! T-tako vam i treba... oh, volela bih kad bi... c-cela škola znala gde je i
k-kako da ga u-u-upotrebi, a onda, ako se bilo kome od njih zamerite, m-moći će da
vas s-s-srede!
Te reči su snažno delovale na Ambridžovu: ona stade da se sumnjičavo osvrće ka
svom Inkvizitorskom odredu, zadržavši na trenutak svoje buljave oči na Melfoju, koji
je i suviše sporo prikrio izraz žudnje i pohlepe na svom licu.
Ambridžova je jedan dugi trenutak posmatrala Hermionu, premišljajući se, a onda
progovori nečim što je očito smatrala majčinskim glasom.
– U redu je, dušice, idemo samo ti i ja... a povešćemo i Potera, što da ne? Hajde
sad, diži se.
– Profesorka – reče Melfoj žustro. – Profesorka Ambridž, mislim da neko iz
odreda treba da pođe s vama, da bi pripazili...
– Ja sam visokokvalifikovani službenik Ministarstva, Melfoje, zar zaista misliš da
ne mogu sama da se nosim s dvoje tinejdžera bez njihovih štapića? – upita
Ambridžova oštro. – U svakom slučaju, ne zvuči mi da je to oružje nešto što đaci treba
da vide. Ostaćeš ovde dok se ne vratim, da budemo sigurni da niko od ovih... – ona
pokaza na Rona, Džini, Nevila i Lunu – ne pobegne.
– U redu – reče Melfoj mrzovoljno i razočarano.
A vas dvoje pođite ispred mene i pokažite mi put – reče Ambridžova, uperivši
svoj štapić u Harija i Hermionu. – Vodite me.

33. Bitka i let



Hari nije imao pojma šta Hermiona smera, ni ima li ona ikakav plan. Išao je pola
koraka iza nje dok su se spuštali hodnikom ispred kancelarije Ambridžove, znajući da
bi bilo vrlo sumjivo ako bi delovao kao da ne zna kuda idu. Nije se usuđivao da
zapodene razgovor s njom. Ambridžova im je išla za petama, te je mogao da čuje
njeno prozuklo disanje.
Hermiona je predvodila niza stepenice ka Ulaznoj dvorani. Kroz dvostruka vrata
Velike sale odjekivali su glasni žagor i zveckanje pribora za jelo po tanjirima –
Hariju je bilo neverovatno da na samo dva-tri metra od njih ljudi sede i uživaju u
večeri, slaveći kraj ispita, bez ijedne brige na svetu...
Hermiona je izašla pravo na hrastova vrata, pa niz kamene stepenice na prijatan
večernji vazduh. Sunce je upravo zalazilo za vrhove drveća u Zabranjenoj šumi i dok
je Hermiona namerno koračala kroz travu – a Ambridžova trčkarala da bi držala korak
s njom – njihove duge mračne senke vijorile su se po travi za njima, poput ogrtača.
– Skriveno je u Hagridovoj kolibi, je li? – reče Ambridžova radoznalo Hariju u
uvo.
– Naravno da nije – uzvrati Hermiona pakosno. – Hagrid bi mogao nehotice da ga
aktivira.
– Da – reče Ambridžova čije je uzbuđenje izgleda sve više raslo. – Da, taj veliki
polutanski mamlaz svakako bi mogao to da učini.
Ona se nasmeja. Hari oseti snažnu potrebu da se okrene i ščepa je za gušu, ali
odupre se iskušenju. Ožiljak mu je vibrirao na mekom večernjem vazduhu, ali još se
nije zapalio do belog usijanja, kao što bi se desilo u slučaju da se Voldemor sprema
da ubije nekoga.
– Pa onda... gde je to? – upita Ambridžova, s trunkom nesigurnosti u glasu kad
Hermiona nastavi da gazi krupnim koracima ka Šumi.
– Tamo, naravno – reče Hermiona, pokazujući ka mračnom drveću. – Moralo je da
bude negde gde đaci ne mogu ni slučajno da ga nađu, zar ne?
– Naravno – reče Ambridžova, mada je već zvučala pomalo nervozno. –
Naravno... vrlo dobro, onda... vas dvoje idite ispred mene.
– Možemo li bar da dobijemo vaš štapić, ako već idemo prvi? – upita je Hari.
– Ne, ne bih rekla, gospodine Poteru – reče Ambridžova slatkorečivo, bockajući
ga njime otpozadi. – Bojim se da Ministarstvo mnogo više ceni moj život od vaših.
Kada su stigli u debelu hladovinu prvog drveća, Hari pokuša da uhvati Hermionin
pogled. Ići u Šumu bez štapića izgledalo mu je gluplje od svega što je te večeri
uradio. Ona, međutim, samo nipodaštavajuće pogleda Ambridžovu i odlučno nastavi
pravo kroz drveće, odmičući takvim korakom da je Ambridžova, sa svojim kratkim
nožicama, imala teškoće da se nosi s njom.
– Je li to daleko unutra? – upita Ambridžova, kad joj trnje zapara odoru.
– O, da – reče Hermiona – baš je dobro sakriveno.
Hari je osećao sve veći nespokoj. Hermiona nije pošla stazom kojom su išli da
vide Gropa, već onom koju je Hari sledio pre tri godine, što vodi do brloga
čudovišnog Aragoga. Hermiona nije bila s njim tada, i Hari posumnja da ona nema
pojma kakva opasnost vreba na kraju tog puta.
– Ovaj... da li si sigurna da idemo pravim putem? – upita je on zajedljivo.
– O, da – reče ona čeličnim glasom, probijajući se kroz rastinje uz, pomisli on,
gotovo nepotrebnu buku. Iza njih, Ambridžova se saplete preko jedne polegle mladice.
Nijedno od njih ne zastade da joj pomogne da ustane. Hermiona je samo grabila,
glasno je pozivajući preko ramena: – Još malo dublje!
– Hermiona, spusti malo glas – promrmlja Hari, žureći da je sustigne. – Ne znaš
ko sve može da nas čuje...
– I hoću da nas čuju – odgovori ona tiho, dok je Ambridžova bučno trčkala za
njima. – Videćeš...
Činilo se da već dugo hodaju, dok ne zađoše u Šumu toliko duboko da im je gusto
tkanje drveća potpuno zaklanjalo svetlost. Hari je, više no ikada pre, imao osećaj da
ga u Šumi posmatraju nevidljive oči.
– Koliko još dalje? – Ambridžova je ljutito zahtevala da zna, idući za njim.
– Ne mnogo! – povika Hermiona, kad stigoše na pomalo mračan i vlažan
proplanak. – Još samo malo...
U tom trenutku jedna strela prolete kroz vazduh i, uz zlokobni tup udarac, zabi se u
drvo tik iznad njene glave. Vazduh se iznenada ispuni zvukom kopita. Hari oseti kako
šumsko tlo podrhtava. Ambridžova tiho vrisnu i gurnu ga ispred sebe, poput štita...
On se oslobodi njenog stiska i okrenu se. Pedesetak kentaura naviralo je sa svih
strana, s podignutim i zapetim lukovima, uperenim u Harija, Hermionu i Ambridžovu.
Njih troje lagano uzmakoše do sredine proplanka, Ambridžova ispuštajući čudne krike
užasa. Hari iskosa pogleda Hermionu. Na licu joj je lebdeo pobedonosan osmeh.
– Ko ste vi? – upita jedan glas.
Hari pogleda nalevo. Kestenjasti kentaur po imenu Magorijan išao je ka njima,
izdvojivši se iz kruga: i on je, kao i ostali, držao podignut luk. Desno od Harija,
Ambridžova je i dalje drhtala, a štapić joj se divljački tresao dok ga je upirala u
kentaura koji joj se približavao.
– Pitao sam vas ko ste vi, ljudi – reče Magorijan grubo.
– Ja sam Dolores Ambridž! – reče Ambridžova piskavim, prestravljenim glasom.
– Stariji podsekretar ministra magije i direktorka i Veliki inkvizitor Hogvortsa!
– Ti si iz Ministarstva magije? – reče Magorijan, a mnogi kenturi koji su ih
opkolili stadoše da se komešaju.
– Tako je! – reče Ambridžova još piskavijim glasom – zato vodite računa! Po
zakonima koje je doneo Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, svaki
napad polutana kao što ste vi na nekog čoveka...
– Kako si nas to nazvala? – povika crni kentaur divljeg izgleda, u kojem Hari
prepozna Bejna. Začu se ljutito gunđanje svuda naokolo, praćeno zatezanjem lukova.
– Ne zovite ih tako! – reče Hermiona besno, ali Ambridžova je izgleda nije čula. I
dalje držeći štapić uperen u Magorijana, ona nastavi: – Zakon 15B jasno tvrdi da ’bilo
koji napad magijskog stvorenja za koje se veruje da ima inteligenciju približnu
ljudskoj, te se stoga smatra odgovornim za svoje postupke...’
– ’Inteligenciju približnu ljudskoj’? – ponovi Magorijan, dok Bejn i nekolicina
ostalih zagrmeše od gneva i stadoše kopitima da riju po tlu. – Mi to smatramo grdnom
uvredom, ti, ljudski stvore! Naša inteligencija, na našu sreću, daleko nadmašuje vašu.
– Šta tražite u našoj Šumi? – zagrme sivi kentaur oštrih crta lica, kojeg su Hari i
Hermiona videli prilikom svog poslednjeg izleta u Šumu. – Zašto ste ovde?
– U vašoj Šumi? – reče Ambridžova, tresući se sada, kako se činilo, ne samo od
straha već i od prkosa. – Podsetila bih vas da obitavate ovde samo zato što vam
Ministarstvo magije dozvoljava da koristite izvesne predele zemlje...
Strela joj prolete tako blizu glave, da u prolazu okrznu njenu mišju kosu: ona
prodorno vrisnu i zabaci ruke preko glave, dok su neki kentauri odobravajuće
podvikivali, a drugi se grohotom smejali. Zvuk njihovog divljeg, njištećeg smeha
odjekivao je po mračno osvetljenom proplanku, a prizor njihovih rijućih kopita
delovao je krajnje obeshrabrujuće.
– Čija je to Šuma sada, ljudski stvore?
– Prljavi polutani! – vrisnu ona, još uzvek čvrsto rukama stežući glavu. – Zveri!
Nekontrolisane životinje!
– Ćutite! – povika Hermiona, ali bilo je prekasno: Ambridžova uperi štapić u
Magorijana i vrisnu: – Zarobi!
Konopci proleteše kroz vazduh, poput debelih zmija, čvrsto se obmotavši oko
kentaurovih prsa, sputavši mu ruke: on gnevno kriknu i prope se na zadnje noge,
pokušavajući da se oslobodi, dok su drugi kentauri kretali ka njima.
Hari zgrabi Hermionu i povuče je na zemlju. Licem okrenut ka šumskom tlu, on
oseti užasan strah u trenutku kad kopita protutnjaše pored njega, ali kentauri ih
preskočiše i obiđoše, besno urlajući i vičući.
– Neeeee! – začu on Ambridžovu kako vrišti. – Neeeeee... ja sam stariji
podsekretar... ne smete... oslobodite me, životinje jedne... neeeee!
Hari vide blesak crvene svetlosti, i bi mu jasno da je pokušala da Ošamuti jednog
od njih. Zatim ona vrisnu na sav glas. Podigavši glavu za desetinu centimetara, Hari
vide da ju je Bejn zgrabio otpozadi i podigao je uvis, dok se ona koprcala i vrištala
od straha. Štapić joj ispade na tlo i Hariju srce poskoči. Kad bi samo mogao da ga se
dokopa...
Ali baš kad je ispružio ruku, kentaurovo kopito spusti se na štapić i on se prelomi
nadvoje.
– Sad! – zagrme glas Hariju u uvo, i jedna debela kosmata ruka spusti se niotkuda
i povuče ga uvis. I Hermionu su dizali na noge. Preko raznobojnih glava i leđa
kentaura, Hari vide kako Bejn odnosi Ambridžovu kroz drveće. Iako je neprestano
vrištala, glas joj je postepeno postajao sve slabiji, i najzad ga više nisu mogli čuti od
topota kopita koja su ih okruživala.
– A ovi? – reče sivi kentaur oštrih crta lica, držeći Hermionu.
– To je mladunčad – reče spor melanholičan glas iza Harija. – Mi ne napadamo
ždrebad.
– Oni su je doveli, Ronane – odgovori kentaur koji je tako čvrsto držao Harija. –
A i nisu tako mladi... ovaj ovde će uskoro dostići zrelost.
I on protrese Harija držeći ga za okovratnik odore.
– Molim vas – reče Hermiona skoro bez daha – molim vas, nemojte da nas
napadate, mi ne mislimo kao ona, mi nismo zaposleni u Ministarstvu magije! Došli
smo ovamo samo zato što smo se nadali da ćete nam je skinuti s vrata.
Hari je, spazivši izraz lica sivog kentaura koji je držao Hermionu, znao da je
načinila užasnu grešku što je to rekla. Sivi kentaur zabaci glavu unazad, besno
trupkajući zadnjim nogama i povika: – Vidiš, Ronane? Već poseduju aroganciju
svojstvenu njihovoj vrsti! Dakle, trebalo je da vam mi odradimo taj prljavi posao, zar
ne, ljudska devojko? Trebalo je da vam budemo sluge, da vam oteramo neprijatelje
kao poslušni psi?
– Ne! – užasnuto zaskiča Hermiona. – Molim vas... nisam mislila tako! Samo sam
se nadala da ćete biti u stanju... da nam pomognete...
Ali činilo se da srlja iz tiganja u vatru.
– Mi ne pomažemo ljudima! – zareža kentaur koji je držao Harija, pojačavši
stisak, ujedno se propevši na zadnje noge, tako da se Harijeva stopala na tren
odvojiše od tla. – Mi smo zasebna rasa i ponosimo se time. Nećemo vam dozvoliti da
odete odavde i hvalite se da smo uradili ono što ste hteli od nas!
– Nećemo reći ništa slično! – povika Hari. – Znamo da niste to učinili zato što
smo mi to hteli...
Ali izgleda da ga niko nije slušao.
Bradati kentaur u zadnjim redovima gomile uzviknu: – Došli su ovamo nepozvani,
moraju da snose posledice!
Te reči proprati gromko odobravanje, a sivkasto-smeđi kentaur viknu: – Mogu da
se pridruže onoj ženi!
– Rekli ste da nećete da povredite nevine! – povika Hermiona, a niz lice joj sada
krenuše prave suze. – Nismo vas ničim povredili, nismo koristili ni štapiće, ni pretnje,
samo hoćemo natrag u školu, molim vas pustite nas da odemo natrag...
– Mi nismo kao onaj izdajnik Firenzi, ljudska devojko! – povika sivi kentaur, što
izazva još više njištećeg odobravanja. – Možda si mislila da smo mi samo zgodni
konji koji govore? Mi smo drevni narod koji neće trpeti čarobnjačke najezde i uvrede!
Mi ne priznajemo vaše zakone, ne prihvatamo vašu nadmoćnost, mi smo...
Ali nisu stigli da čuju šta su još kentauri, jer u tom trenutku do njih dopre tako
glasna razorna buka s ivice proplanka da se svi, Hari, Hermiona i pedesetak kentaura
osvrnuše da pogledaju. Kentaur koji je držao Harija pusti ga da ponovo padne na
zemlju, mašivši se rukama za svoj luk i tobolac sa strelama. Hermionu takođe
ispustiše, i Hari pojuri ka njoj pošto se dva debela stabla zlokobno razdvojiše, a u
procepu između njih pojavi se čudovišno obličje diva Gropa.
Kentauri blizu njega uzmičući naleteše na one iza sebe. Proplanak se ispuni
lukovima sa strelama, spremnim da opale, svim uperenim naviše u ogromno sivkasto
lice koje se sada nadvijalo iznad njih, odmah ispod debelog spleta rastinja. Gropova
iskrivljena usta bila su glupo razjapljena. Videli su mu žućkaste zube, velike poput
cigli, kako se cakle na polusvetlu, a glupe oči boje mulja bile su mu sužene, dok je
žmirkajući gledao stvorenja ispod svojih nogu. S oba članka visili su mu iskidani
konopci.
On još više raširi usta.
– Hager.
Hari nije znao šta „hager“ znači, niti iz kog jezika potiče, a nije mnogo ni mario za
to. Posmatrao je Gropova stopala, koja su bila duga gotovo kao celo Harijevo telo.
Hermiona ga čvrsto steže za ruku. Kentauri su se sasvim utišali, zureći u džina čija se
ogromna okrugla glava okretala čas na jednu, čas na drugu stranu, dok je on i dalje
piljio između njih kao da traži nešto što je ispustio.
– Hager! – reče ponovo, mnogo zahtevnije.
– Gubi se odavde, džine! – viknu mu Magorijan. – Nisi dobrodošao kod nas!
Ove reči uopšte ne ostaviše utisak na Gropa. On sa malo pognu (kentauri zategnuše
svoje lukove), a onda zagrme: – HAGER!
Nekoliko kentaura sada je delovalo zabrinuto. Hermiona međutim, zabezeknuto
stavi ruku na usta.
– Hari! – prošaputa ona. – Mislim da pokušava da kaže ’Hagrid’!
Upravo u tom trenutku Grop ih primeti, jedino dvoje ljudi u moru kentaura. On
spusti glavu još pola metra niže, netremice zureći u njih. Hari je mogao da oseti kako
se Hermiona trese kad Grop ponovo raširi usta i reče dubokim, brundavim glasom: –
Hermi.
– O, bože – reče Hermiona, zgrabivši Harijevu ruku tako čvrsto da mu ona utrnu,
dok je Hermiona delovala kao da će se svaki čas onesvestiti: – On... on se seća!
– HERMI! – riknu Grop – GDE HAGER?
– Ne znam! – zaskiča Hermiona, prestrašena. – Žao mi je, Grope, ne znam!
– GROP ’OĆE HAGER!
Jedna od džinovih masivnih šaka posegnu nadole. Hermiona ispusti glasan vrisak,
odjuri nekoliko koraka unazad i pade. Pošto nije imao štapić, Hari se spremi da udara,
šutira, grize ili šta god treba, dok je džinova šaka išla ka nemu, pokosivši usput
snežnobelog kentaura.
Kentauri su baš na to i čekali – Gropovi ispruženi prsti bili su na pola metra od
Harija kad pedeset strela polete visoko kroz vazduh ka džinu, zabadajući mu se po
ogromnom licu, od čega on stade da zavija od bola i besa, uspravivši se, trljajući lice
ogromnim ručerdama, kidajući drške strela, ali zabadajući njihove vrhove još dublje u
kožu. On urliknu i stade da lupa svojim ogromnim stopalima, a kentauri mu se skloniše s
puta, kud koji. Ogromne kapi Gropove krvi, veličine oblutaka, poprskaše Harija dok
je dizao Hermionu na noge, a oni zatim oboje pojuriše što su brže mogli u zaklon
drveća. Kad su se sklonili, osvrnuše se. Grop je naslepo i nasumice udarao po
kentaurima, dok mu se krv slivala niz lice. Ovi su se raštrkani povlačili, galopirajući
kroz drveće na drugoj strani čistine. Hari i Hermiona posmatrali su Gropa kako
ponovo besno urliče i baca se ka njima, usput smrskavši još drveća.
– O, ne – reče Hermiona, tresući se tako snažno da joj kolena klecnuše. – O, baš je
bilo užasno. Možda će sve da ih pobije.
– Pravo da ti kažem, ne uzrujavam se baš mnogo zbog toga – reče Hari ogorčeno.
Zvuci galopirajućih kentaura i teturajućeg džina postajali su sve slabiji i slabiji.
Dok ih je osluškivao, Hari ponovo oseti kako ga snažno probada u ožiljku i
preplavljuje talas užasa.
Protraćili su mnogo vremena, a sada su imali manje šanse da spasu Sirijusa nego
onda kada mu se vizija javila. Ne samo da je Hari uspeo da ostane bez štapića već su
bili zarobljeni usred Zabranjene šume, bez ikakvog prevoznog sredstva.
– Pametan plan – zasikta on na Hermionu, ne znajući kako drukčije da izrazi bes. –
Zaista pametan plan. Gde ćemo sad da idemo odavde?
– Moramo da se vratimo u zamak – reče Hermiona slabim glasom.
– Dok to uradimo, Sirijus će verovatno biti mrtav! – reče Hari, besno šutnuvši
obližnje drvo. Iznad njihovih glava začu se piskutavo ćeretanje. Hari podiže pogled i
spazi ljutite drvobrižnike kako mu prete svojim dugim prstima, nalik grančicama.
– Pa, ne možemo ništa da uradimo bez štapića – reče Hermiona beznadežno,
ponovo usporivši. – A kako si uopšte i planirao da stignemo čak do Londona, Hari?
– Da, i mi smo se upravo to pitali – reče poznati glas iza nje.
Hari i Hermiona se istovremeno instinktivno okrenuše i zagledaše u drveće.
Najpre se pojavi Ron, a za njim Džini, Nevil i Luna. Izgledali su ofucano i
raščupano – duž Džininog obraza bilo je nekoliko dugačkih ogrebotina. Iznad
Nevilovog desnog oka ispupčila se velika crvena čvoruga. Ronova usna krvarila je
gore nego ikad – ali svi su delovali zadovoljni sobom.
– Dakle – reče Ron, odgurnuvši u stranu dugačku granu, držeći Harijev štapić –
jeste li nešto smislili?
– Kako ste pobegli? – upita Hari zapanjeno, uzimajući štapić od Rona.
– Par Ošamućujućih čini, jedna Razoružavajuća, dok je Nevil izveo zaista lepu
Onesposobljavajuću – reče Ron ležerno, dodajući sada i Hermionin štapić. – Ali
Džini je bila najbolja: sredila je Melfoja svojom Šišmišoslinavom kletvom – bilo je
vrhunski, celo lice mu se osulo tim ogromnim lepršavim stvarčicama. U svakom
slučaju, videli smo kroz prozor kako krećete u Šumu i pošli smo za vama. Šta ste
uradili s Ambridžovom?
– Odneli su je negde – reče Hari. – Celo krdo kentaura.
– A vas su ostavili? – upita Džini zapanjeno.
– Ne, već ih je rasterao Grop – reče Hari.
– Ko je Grop? – upita Luna zainteresovano.
– Hagridov mali braca – reče Ron spremno. – U svakom slučaju, to sada nije
bitno. Hari, šta si otkrio u kaminu? Da li se Znaš-Već-Ko dokopao Sirijusa ili...?
– Da – reče Hari, a ožiljak ga ponovo bolno zapeče – i siguran sam da je Sirijus
još živ, ali ne vidim kako ćemo stići tamo da mu pomognemo.
Svi zaćutaše, delujući prilično preplašeno. Problem s kojim su se suočili izgledao
im je nepremostiv.
– Pa, moraćemo da letimo, zar ne? – reče Luna, najprozaičnijim glasom koji je
Hari ikad čuo od nje.
– Važi – reče Hari razdražljivo, okomivši se na nju. – Kao prvo, mi ništa nećemo
da radimo ukoliko to uključuje i tebe; a drugo, Ron jedini ima metlu koju ne čuva
trolovsko obezbeđenje, tako...
– I ja imam metlu! – reče Džini.
– Da, ali ti ne ideš! – reče Ron ljutito.
– Izvini, ali i ja brinem šta će desiti Sirijusu, baš kao i ti! – reče Džini, prkosno
izbacivši vilicu, tako da se odjednom moglo videti koliko liči na Freda i Džordža.
– Ti si i suviše... – poče Hari, ali Džini reče gnevno: – Imam tri godine više nego
što si ti imao kada si se tukao sa Znaš-Već-Kim oko Kamena mudrosti, a zbog mene je
onaj Melfoj ostao u kancelariji Ambridžove da se nosi sa džinovskim letećim slinama
koje ga napadaju...
– Da, ali...
– Svi smo zajedno bili u DA – reče Nevil tiho. – I to zato da bismo naučili da se
borimo protiv Znaš-Već-Koga, zar ne? A ovo nam je prva prilika da stvarno nešto
učinimo – ili je sve to bila samo neka igra?
– Ne... naravno da nije... – reče Hari nestrpljivo.
– Onda bi trebalo i mi da pođemo – reče Nevil jednostavno. – Želimo da
pomognemo.
– Tako je – reče Luna, veselo se smešeći.
Hari susrete Ronov pogled. Znao je da Ron misli isto što i on: da je mogao da bira
još nekog pripadnika DA, osim sebe, Rona i Hermione, da mu se pridruže u pokušaju
da spasi Sirijusa, sigurno ne bi izabrao Džini, Nevila, niti Lunu.
– Dobro, to ionako nije bitno – reče Hari frustrirano – pošto i dalje ne znamo kako
da stignemo tamo...
– Mislila sam da smo to sredili – reče Luna ljutito. – Letećemo!
– Slušaj – reče Ron, jedva suzdržavajući bes – možda ti možeš da letiš bez metle,
ali nama ostalima ne mogu da izniknu krila kad god nam se...
– Ima i drugih načina letenja, osim na metli – reče Luna smireno.
– Pretpostavljam da ćemo leteti na leđima zgužisnorgla, ili kako se god zove? –
navaljivao je Ron.
– Zgužvanorogi snorkak ne može da leti – reče Luna gordim glasom – ali oni
mogu, a Hagrid kaže da su vrlo dobri u pronalaženju mesta koje njihovi jahači traže.
Hari se obrnu. Između dva stabla, s jezivim sjajem u očima, stajahu dva testrala,
posmatrajući njihov šaptavi razgovor kao da razmeju svaku reč.
– Da! – prošaputa on, krenuvši ka njima. Oni izdigoše svoje reptilske glave,
zabacujući unazad duge crne grive, a Hari željno ispruži ruku i pomilova najbližeg po
blistavom vratu. Zar je moguće da ih je ikada smatrao ružnim?
– Jesu li to one luda konjska stvorenja? – upita Ron nesigurno, zureći u tačku malo
ulevo od testrala kojeg je Hari mazio. – Ona koja ne možeš da vidiš ako nisi
posmatrao kako su nekog koknuli?
– Da – reče Hari.
– Koliko ih je?
– Samo dva.
– Pa, trebaće nam tri – reče Hermiona, koja je i dalje izgledala malo potreseno,
ali ipak odlučno.
– Četiri, Hermiona – reče Džini, namrštivši se.
– Zapravo, mislim da nas ima šestoro – reče Luna mirno, brojeći ih.
– Ne budi glupa, ne možemo svi da idemo! – reče Hari ljutito. – Slušajte, vas
troje... – on pokaza na Nevila, Džini i Lunu – vi niste upetljani u ovo, vi niste...
Oni stadoše glasno da protestuju. Njegov ožiljak još jednom zasvrdla, još bolnije.
Svaki trenutak bio je i suviše dragocen da bi odlagali polazak. Nije imao vremena za
svađu.
– Važi, u redu, sami ste tražili – reče on odsečno – ali ukoliko ne nađemo više
testrala, nećete moći...
– O, doći će ih još – samouvereno reče Džini, koja je, kao i Ron, čkiljila u sasvim
pogrešnom pravcu, očito uverena da gleda pravo u krilate konje.
– Na osnovu čega to misliš?
– Zbog toga što ste, za slučaj da niste primetili, i ti i Hermiona prekriveni krvlju –
reče ona hladno – a znamo da Hagrid mami testrale sirovim mesom. Verovatno su se
baš zbog toga i ta dva pojavila.
U tom trenutku Hari oseti kako ga nešto blago vuče za odoru i spustivši pogled,
opazi kako mu najbliži testral liže rukav natopljen Gropovom krvlju.
– Dobro onda – reče on, a u glavi mu sinu – Ron i ja ćemo uzeti ovo dvoje i
krenuti prvi, a Hermiona može da ostane ovde s vama i da privuče još testrala...
– Ja neću da ostajem za vama! – reče Hermiona besno.
– Nema potrebe – primeti Luna sa smeškom. – Vidite, evo dolaze i drugi... vas
dvoje stvarno bazdite...
Hari se okrenu: šest-sedam testrala probijalo se kroz drveće, s velikim kožastim
krilima čvrsto pripijenim uz telo, dok su im oči svetlucale u tami. Više nije imao
nikakav izgovor.
– U redu – reče on ljutito – odaberite po jednog i krećemo onda.

34. Odsek za misterije



Hari se čvrsto uhvatio za grivu najbližeg testrala, stavio nogu na obližnji panj i
trapavo se popeo na svilenkasta konjska leđa. Konj se nije bunio već je izvijao glavu
naokolo, ogoljenih očnjaka, pokušavajući da nastavi da mu liže odoru.
Hari otkri da može da zaglavi noge iza pregiba krila, zbog čega se oseti
sigurnijim, a onda se osvrnu ka drugima. Nevil se pridigao preko leđa sledećeg
testrala, i sada je pokušavao da prebaci kratku nogu preko leđa tog stvorenja. Luna je
već bila na konju, sedela je popreko i nameštala odoru kao da to svakodnevno čini.
Ron, Hermiona i Džini, međutim, i dalje se nisu micali s mesta, otvorenih usta, zureći
u prazno.
– Šta je? – upita on.
– Kako misliš da uzjašemo? – reče Ron slabim glasom. – Kad ne možemo da ih
vidimo?
– O, pa to je lako – reče Luna, skliznuvši predusretljivo sa svog testrala i
privodeći ga ka njemu, Hermioni i Džini. – Dođite ovamo...
Ona ih odvuče do drugih testrala koji su stajali naokolo i jednom po jednom
pomože da se popnu na njihova leđa. Sve troje su izgledali krajnje nervozno kad im je
postavila ruke oko konjskih griva i rekla im da ih čvrsto stisnu, pre nego što se vratila
na svog konja.
– Ovo je suludo – promrmlja Ron, pipavo pomerajući ruku gore-dole niz konjski
vrat. – Suludo... kad bih bar mogao da ga vidim...
– Bolje ti je da bude nevidljiv – reče Hari mračno. – Dakle, jesmo li svi spremni?
Svi klimnuše glavom i on vide pet pari kolena kako ispod odora čvrsto stežu tela
nevidljivih konja.
– Dobro...
On pogleda u teme sjajnocrne glave svog testrala, i proguta knedlu.
– Ministarstvo magije, ulaz za posetioce, London – reče on nesigurno. – Ovaj...
ako znate... kuda da idete...
Harijev testral je na trenutak bio nepomičan. A onda, jednim zamahom, koji njega
zamalo sruši, krila s obe strane se raširiše. Konj malčice čučnu, a onda uzlete uvis
tako brzo i tako strmoglavo, da je Hari morao rukama i nogama čvrsto da se zakači za
konja kako ne bi skliznuo naniže s koščate konjske zadnjice. Sklopio je oči i pribio
lice uz svilenkastu konjsku grivu dok su se probijali kroz najviše grane drveća i
jezdili ka krvavocrvenom zalasku sunca.
Hari pomisli da se nikad nije kretao tako velikom brzinom: testrali preleteše iznad
zamka, snažno mašući širokim krilima. Sve hladniji vazduh udarao je Hariju u lice. On
zažmuri zbog naleta vetra, osvrnu se oko sebe i vide svojih pet drugara kako lete
pored, svako što je moguće niže pripijen uz svog testrala, ne bi li se zaštitio od
vazdušne struje.
Preleteli su hogvortsko imanje, prošli preko Hogsmida. Hari je ispod sebe mogao
da vidi planine i jaruge. Kako je dnevna svetlost počinjala da bledi, Hari je mogao da
primeti male grupice svetala dok su prolazili iznad sela, a zatim i vijugav put kojim su
jedna jedina kola milela ka svom domu preko brežuljaka...
– Ovo je bizarno! – Hari jedva ču kako Ron uzvikuje negde iza njega, i zamisli
kako se oseća neko ko juri na ovoj visini bez ikakvog vidljivog oslonca.
Počelo je da se smrkava: nebo je polako postajalo tamnoljubičasto, prekriveno
sitnim srebrnim zvezdama, i uskoro su još samo svetlosti normalskih gradova
nagoveštavale koliko su udaljeni od zemlje, i kojom brzinom putuju. Harijeve ruke su
se čvrsto obavijale oko konjskog vrata, dok je on snagom volje pokušavao da ga
natera da leti još brže. Koliko je vremena prošlo otkad je video Sirijusa kako leži na
podu Odseka za misterije? Koliko će još dugo Sirijus moći da se odupire Voldemoru?
Hari je bio siguran jedino u to da se njegov kum nije povinovao Voldemorovim
željama, i da nije mrtav, ubeđen kako bi svaki ishod, bio to Voldemorov trijumf ili
bes, fizički osetio jer bi ga ožiljak bolno zapekao, baš kao one noći kada je napadnut
gospodin Vizli.
Leteli su tako kroz sve gušću pomrčinu. Hari je osećao kako mu lice postaje
ukrućeno i hladno, a noge utrnule od čvrstog stezanja testralovih slabina, ali nije smeo
da promeni položaj da ne bi skliznuo... oguglao je na zaglušujuću buku vazduha u
ušima, a usta su mu bila suva i promrzla od hladnog noćnog vetra. Izgubio je osećaj za
razdaljinu koju su prešli. Svu nadu polagao je u zver ispod sebe, koja je i dalje jezdila
kroz noć ka svom cilju, klepećući krilima i stalno brzajući napred.
Šta ako su zakasnili...
On je i dalje živ, i dalje se bori, osećam to...
A šta ako Voldemor shvati da se Sirijus neće slomiti...
Znao bih...
Hariju se stomak prevrnu. Testralova glava iznenada se ustremi ka tlu i on zapravo
skliznu petnaestak centimetara naniže niz njegov vrat. Najzad se spuštaju... Pomisli da
je čuo neki krik iza sebe i opasno se iskrenuo unazad, ali nije video ni traga od nekog
tela koje pada... verovatno su se svi preplašili zbog nagle promene pravca, baš kao i
on.
A sada su jarkonarandžasta svetla sa svih strana postajala sve veća i okruglija.
Mogli su da vide vrhove zgrada, snopove reflektorskih svetala poput sjajnih očiju
insekta, bledožute kvadratiće koji su predstavljali prozore. Sasvim iznenada, činilo
se, ustremiše se ka trotoaru. Hari ščepa testrala ostacima snage, spreman na nagli
udar, ali konj dodirnu tamno tlo lako kao sena, i Hari skliznu s njegovih leđa,
osvrnuvši se po ulici, i spazi poplavljenu kanalizacionu rešetku nedaleko od
demolirane telefonske govornice, a sve beše preliveno jednoličnim narandžastim
sjajem uličnih svetiljki.
Ron se prizemi nedaleko od njega i odmah se otetura sa svog testrala na trotoar.
– Nikad više – reče on, pokušavajući da stane na noge. Hteo je da uzmakne od
svog testrala, ali pošto nije mogao da ga vidi, sudari se s njegovim zadnjim nogama i
umalo ponovo ne pade. – Nikad, nikad više... ovo je bilo najgore...
S obe njegove strane sleteše Hermiona i Džini. One skliznuše s konja gracioznije
od Rona, mada s istim izrazom olakšanja što ponovo imaju čvrsto tlo pod nogama.
Nevil skoči dole, tresući se, a Luna mirno sjaha.
– Onda, gde ćemo sada? – upita ona Harija učtivo zainteresovanim glasom, kao da
je ovo neki prilično zanimljiv izlet.
– Ovuda – reče on. Zahvalno pomilova svog testrala, a onda brzo sve povede ka
razbijenoj telefonskoj govornici i otvori vrata. – Hajde! – požurivao je ostale koji su
oklevali.
Ron i Džini poslušno stupiše unutra. Hermiona, Nevil i Luna nahrupiše za njima.
Hari još jednom pogleda nazad ka testralima koji su pokušavali da pronađu ostatke
trule hrane unutar poplavljenog kanalizacionog odvoda, a onda se ugura u govornicu
iza Lune.
– Onaj ko je najbliži aparatu, neka okrene broj šest-dva-četiri-četiri-dva! – reče
on.
Ron to i učini, ruke groteskno savijene da bi dosegao brojčanik. Dok se ovaj
zujavo vraćao na mesto, u kabini se začu hladan ženski glas.
– Dobro došli u Ministarstvo magije. Molim vas recite svoje ime i razlog posete.
– Hari Poter, Ron Vizli, Hermiona Grejndžer – reče Hari veoma brzo. – Džini
Vizli, Nevil Longbotom, Luna Lavgud... došli smo da spasimo nekoga, ako vaše
Ministarstvo to ne učini pre nas!
– Hvala – reče hladni ženski glas. – Posetioci, molim vas uzmite bedževe i
zakačite ih spreda na odore.
Šest znački iskliznu iz metalnog otvora iz kog su se obično pojavljivali vraćeni
novčići. Hermiona ih zahvati rukom i nemo dodade Hariju preko Džinine glave. On
pogleda onaj na samom vrhu, na kome je pisalo Hari Poter, spasilačka misija.
– Posetioci Ministarstva, morate se podvrgnuti pretresu i priložiti svoje štapove
radi registracije na pultu obezbeđenja koji se nalazi na kraju Atrijuma.
– U redu! – reče Hari glasno, osetivši kako ga ožiljak ponovo probada. – Možemo
li sada da krenemo?
Pod govornice se odjednom zatrese, a trotoar pored njenih providnih prozora poče
da se diže. Izgladneli testrali iščezavali su s vidika. Tmina im se sklopi nad glavama i,
s tupom škripom, oni utonuše u dubine Ministarstva magije.
Mlaz meke zlatne svetlosti udari im u noge i, postajući sve širi, podiže se preko
njihovih tela. Hari povi kolena i spremi štapić na gotovs, provirujući kroz staklo da
vidi očekuje li ih neko u Atrijumu, ali je on izgleda bio potpuno prazan. Svetlo je bilo
prigušenije nego danju. Nije bilo zapaljenih vatri ispod kamina u zidovima, ali kad je
lift polako stao, video je da zlatni simboli i dalje krivudavo trepere po tamnoplavom
plafonu.
– Ministarstvo magije želi vam prijatno veče – reče ženski glas.
Vrata telefonske govornice naglo se otvoriše. Hari pojuri kroz njih, a za njim
Nevil i Luna. Jedini zvuk u Atrijumu beše uporno obrušavanje vode iz zlatne fontane,
u kojoj su štapići veštice i čarobnjaka, vrh kentaurove strele i uši kućnog vilenjaka i
dalje sipali vodu u bazenče.
– Hajdemo – tiho reče Hari, i njih šestoro otrčaše niz dvoranu, s Harijem na čelu,
pored fontane i pored pulta, za kojim je onomad sedeo čarobnjački čuvar koji je
premerio Harijev štapić, a koji sada beše pust.
Hari je bio siguran da tu mora biti čuvar iz obezbeđenja, uveren da je njegovo
odsustvo zloslutan znak, a to predosećanje mu se pojača dok su prolazili kroz zlatne
kapije ka liftovima. Pritisnu najbliže dugme s oznakom „dole“ i lift se odmah pojavi,
zlatne rešetke se razdvojiše uz glasno odjekujuće čangrljanje, i oni nahrupiše u njega.
Hari pritisnu dugme s brojem devet: rešetke se uz tresak zatvoriše i lift stade da se
spušta, škripeći i kloparajući. Onog dana kada je bio tu s gospodinom Vizlijem, Hari
nije primetio koliko su ti liftovi bučni. Bio je siguran da bi takva škripa uzbunila
svakog službenika obezbeđenja u zgradi, a ipak, kada se lift zaustavio, hladan ženski
glas reče: – Odsek za misterije – i rešetke skliznuše u stranu. Oni izađoše u hodnik u
kome se ništa nije mrdalo, osim obližnjih baklji koje su treperavo svetlucale od
vazdušnog strujanja izazvanog otvaranjem lifta.
Hari se okrenu ka običnim crnim vratima. Posle mnogo meseci u kojima ih je
sanjao, konačno je tu, pred njima.
– Idemo – prošaputa on i povede ih hodnikom. Luna je išla odmah iza njega, zureći
naokolo, neznatno otvorenih usta.
– U redu, slušajte – reče Hari, ponovo zastavši na koji metar od vrata. – Možda...
možda bi dvoje trebalo da ostanu ovde kao... kao straža, i...
– A kako da ti javimo da nešto dolazi? – upita Džini podignutih obrva. – Mogao bi
biti kilometrima daleko.
– Idemo s tobom, Hari – reče Nevil.
– Krenimo već jednom – odlučno reče Ron.
Hari i dalje nije želeo da ih sve povede sa sobom, ali se činilo da nema izbora.
Okrenuo se licem ka vratima, zakoračio i poveo ostale preko praga.
Našli su se u prostranoj kružnoj sobi. Sve je u njoj bilo crno, uključujući pod i
tavanicu, identična neobeležena crna vrata bez kvaka bila su na pravilnom rastojanju
raspoređena svuda duž crnih zidova, tu i tamo ispresecanih zidnim svećnjacima koji
su goreli plavim plamenovima, dok je njihova hladna, lelujava svetlost, koja se
odražavala na blistavom mermernom podu, činila da deluje kao da stoje u nekoj
tamnoj vodi.
– Neka neko zatvori vrata – promrmlja Hari.
Istog trenutka kada ga je Nevil poslušao, Hari je zažalio što je to rekao. Bez dugog
procepa svetlosti iz bakljama osvetljenog hodnika, ovo mesto postade tako tamno da
su za trenutak mogli da vide jedino gomilu treperavih plavih plamenova sa zidova i
njihov sablasni odraz na podu.
U svom snu, Hari se uvek kretao kroz ovu prostoriju s određenim ciljem, ka
vratima tačno preko puta ulaza u nju, te bi nastavio dalje. Ali ovde je bilo i tuce
drugih vrata. Baš dok je zurio u vrata nasuprot sebi, pokušavajući da odredi koja su
prava, začu se snažna tutnjava i sveće počeše da se pomeraju u stranu. Kružni zid se
okretao.
Hermiona ščepa Harija za ruku, kao da se boji da će se i pod pokrenuti, ali to se
ne desi. Posle nekoliko sekundi, plavi plamenovi oko njih pretopiše se u zamagljene
svetlosne mrlje nalik neonkama, dok se zid sve brže okretao. A onda, naglo kao što je
i počela, tutnjava prestade i sve ponovo postade nepomično.
Hariju u očima zaigraše plave plamteće prugice. To je bilo sve što je mogao da
vidi.–
Šta to bi? – prošaputa Ron prestrašeno.
– Mislim da je to zato da ne bismo znali kroz koja smo vrata ušli – reče Džini
prigušenim glasom.
Hari odjednom shvati da je ona u pravu: lakše bi razaznao mrava na ziftcrnom
podu nego što bi odredio kroz koja su vrata ušli. A vrata kroz koja je trebalo da
produže mogla su biti bilo koja od desetine onih koja su ih okruživala.
– Kako ćemo da izađemo odavde? – upita Nevil s nelagodom.
– Pa, to sada nije ni važno – reče Hari silovito, žmirkajući ne bi li izbrisao te
plave linije iz svog vidnog polja, stežući svoj štapić čvršće nego ikad – neće nam biti
potreban izlaz sve dok ne nađemo Sirijusa...
– Samo nemoj da kreneš da ga dozivaš! – reče Hermiona žurno, ali Hariju njen
savet nikad nije bio manje potreban. Instinkt mu je nalagao da bude što je moguće tiši.
– Gde ćemo onda, Hari? – upita Ron.
– Nemam po... – poče Hari. Zatim proguta knedlu u grlu. – U snovima sam
prolazio kroz vrata na kraju hodnika koji vodi od lifta, pravo u mračnu sobu – to je
ova – a onda sam išao kroz sledeća vrata u sobu koja je nekako... svetlucava. Treba
da ispitamo nekoliko vrata – reče on plahovito. – Prepoznaću pravi put čim ga vidim.
Hajdemo.
On pođe pravo ka vratima koja su bila pred njim. Dok su ga ostali sledili, položi
levu ruku na njihovu hladnu, svetlucavu površinu, podiže štapić, spreman da napadne
čim se vrata otvore, i gurnu ih.
Ona se sasvim lako otvoriše.
Posle tmine u prvoj sobi, lampe koje su ovde visile nisko na zlatnim lancima s
tavanice odavale su utisak da je ova dugačka, pravougaona soba mnogo svetlija, mada
nije bilo ni traga sjajnim treperavim svetlima koja je Hari video u svojim snovima.
Prostorija je bila potpuno prazna, izuzev nekoliko radnih stolova i, u samom središtu
sobe, ogromnog staklenog akvarijuma s tamnozelenom tekućinom, dovoljno velikog da
svi zaplivaju u njemu. Izvestan broj bisernobelih predmeta lenjo je plutao u toj
tečnosti.
– Šta predstavljaju te stvari? – prošapta Ron.
– Pojma nemam – reče Hari.
– Jesu li to ribice? – upita Džini dahćući.
– Vodene larve! – povika Luna uzbuđeno. – Tata mi je rekao da ih Ministarstvo
tajno uzgaja...
– Ne – reče Hermiona. Glas joj je bio čudan. Ona priđe malo napred da bi
pogledala kroz zid posude. – To su mozgovi.
– Mozgovi?
– Da... pitam se šta rade s njima?
Hari joj se pridruži kod posude. Tačno, nije bilo sumnje, sada kad ih je pogledao
izbliza. Jezivo svetlucajući, pojavljivali su se i nestajali s vidika, u mračnim
dubinama zelene tečnosti, ličeći na nekakve ljigave karfiole.
– Hajdemo odavde – reče Hari. – Ovo nije prava soba, moramo da probamo i
druga vrata.
– Ima i ovde vrata – reče Ron, pokazujući na zidove. Hari se istog trena
oneraspoloži. Koliko je ovo mesto veliko?
– U mom snu sam prošao kroz mračnu sobu pravo u tu drugu – reče on. – Mislim
da treba da se vratimo i probamo odande.
Svi požuriše nazad u mračnu okruglu sobu. Umesto plavih plamenova sveća, pred
Harijevim očima sada su plutala sablasna obličja mozgova.
– Sačekajte! – reče Hermiona oštro, kada je Luna krenula da za sobom zatvori
vrata sobe s mozgovima. – Flagrate!
Ona zamahnu svojim štapićem kroz vazduh i na vratima se pojavi vatrena oznaka
„X“. Čim su vrata škljocnula i zatvorila se, ponovo se začu velika tutnjava i zid još
jednom poče da se okreće veoma brzo, ali sada je u gomili zamagljenih bledoplavih
plamičaka bio jedan crvenozlatni, i kada se sve smirilo, vatreni krst je i dalje goreo,
pokazujući vrata kroz koja su već prošli.
– Dobro si se setila – reče Hari. – Dobro, probajmo sada ova...
Ponovo se stuštio pravo na vrata nasuprot njemu, i naglo ih gurnuo, još uvek
podignutog štapića, dok su mu ostali bili za petama.
Ova soba je bila veća nego prethodna, mutno osvetljena i pravougaona, a njeno
središte bilo je utonulo, formirajući oveće kameno udubljenje dubine oko desetak
metara. Stajali su na najvišem redu kamenih tribina koje su se protezale po čitavoj
sobi i spuštale stepenasto kao nekakav amfiteatar, ili sudnica u kojoj je Harija
isleđivao Vizengamot. Umesto stolice s okovima, međutim, u sredini udubljenja bio je
mali kameni podijum na kojem se nalazio kameni lučni prolaz koji je delovao tako
drevno, ispucalo i trošno da se Hari začudio kako ta stvar i dalje stoji. Bez zidova
koji bi ga podupirali, lučni prolaz bio je pokriven iskrzanim crnim zastorom ili velom
koji je, uprkos potpunoj mirnoći hladnog vazduha oko njega, lelujao vrlo lagano, kao
da ga je neko upravo dodirnuo.
– Ko je tamo? – reče Hari, skočivši na tribinu ispod njihove. Niko ne odgovori,
ali veo nastavi da treperi i da se njiše.
– Pažljivo! – prošaputa Hermiona.
Hari se stušti naniže tribinama, preskačući jednu po jednu, dok nije stigao do
kamenog dna utonule sobe. Koraci su mu glasno odjekivali dok je lagano koračao ka
podijumu. Špicasti lučni prolaz izgledao mu je mnogo viši odavde gde je sada stajao,
nego kada ga je gledao odozgo. Veo se i dalje blago njihao, kao da je neko upravo
prošao kroz njega.
– Sirijuse? – reče Hari ponovo, ali sada mnogo tiše, jer se približio luku.
Imao je veoma čudan osećaj da neko stoji baš iza tog vela, s druge strane luka.
Čvrsto stežući štapić, on obiđe oko ivice podijuma, ali tamo nije bilo nikoga. Samo se
videla druga strana mreškavog crnog vela.
– Hajdemo – pozva ih Hermiona s polovine kamenih stepenica. – Ovo nije prava
soba, Hari, hajde, pođimo.
Zvučala je uplašeno, mnogo zaplašenija nego kad su bili u sobi gde su plivali
mozgovi. Uprkos svemu, Hari pomisli da taj lučni prolaz ima izvesnu lepotu u sebi,
ma koliko bio star. Zaintrigiralo ga je nežno talasanje vela. Osetio je jaku težnju da se
popne na podijum i prođe kroz njega.
– Hari, idemo, važi? – reče Hermiona još žustrije.
– Važi – reče on, ali se ne pomeri. Upravo je nešto čuo. Neki slabašan šapat,
mrmljanje, dopiralo je s druge strane vela.
– Šta to govorite? – upita on vrlo glasno, tako da mu reči odjeknuše odbijajući se
o kamene klupe.
– Niko ništa ne govori, Hari! – reče Hermiona primakavši mu se.
– Neko nešto šapuće tamo iza – reče on, izmakavši se izvan njenog dometa i
nastavi namršteno da gleda veo. – Jesi li to ti, Rone?
– Ovde sam, druškane – reče Ron pojavivši se sa strane luka.
– Zar niko drugi to ne čuje? – hteo je Hari da zna, jer je šaputanje i mrmljanje
postajalo glasnije. Iako to nije nameravao, vide da mu je noga već kročila na podijum.
– I ja čujem – reče Luna teško dišući, prišavši sa strane luku i zureći u veo koji se
ljuljao. – Unutra ima ljudi!
– Kako to misliš unutra? – odlučno upita Hermiona, skočivši s najnižeg stepenika,
zvučeći mnogo bešnje nego što je situacija iziskivala – nema tu nikakvog unutra, to je
samo luk, nema tu mesta ni za koga. Hari, prestani već jednom s tim, hajdemo...
Ona ga zgrabi za ruku i povuče, ali on se odupirao.
– Hari, mi smo ovde zbog Sirijusa! – reče ona povišenim, napetim glasom.
– Sirijusa – ponovi Hari, i dalje zureći kao hipnotisan u veo koji se neprestano
njihao. – Da...
Najzad mu nešto ponovo sinu u glavi. Sirijus, zatočen, vezan i trpi muke, a on zuri
u taj luk...
On ustuknu nekoliko koraka od podijuma i jedva odvrati pogled od vela.
– Hajdemo – reče on.
– To sam upravo pokušavala da ti... dobro, hajde, idemo! – reče Hermiona i
povede ih nazad oko podijuma. S druge strane, Džini i Nevil su takođe zurili u veo,
kao u transu. Bez reči, Hermiona uhvati Džini za ruku, a Ron Nevila, snažno ih
izguraše do najniže kamene tribine i pomogoše im da se popnu nazad do vrata.
– Šta misliš, šta taj luk predstavlja? – upita Hari Hermionu, kad su ponovo stupili
u mračnu okruglu sobu.
– Ne znam, ali šta god bilo, mora da je opasno – reče ona odlučno, ponovo
urezavši vatreni krst u vrata.
Još jednom, zid se zavrte i ponovo umiri. Hari nasumice izabra sledeća vrata i
gurnu ih. Ona se ne pomeriše.
– Nešto nije u redu? – upita Hermiona.
– Zaključana su... – reče Hari, bacivši se svom težinom na vrata, ali ona se i ne
pomeriše.
– To je onda to, zar ne? – reče Ron uzbuđeno, priključivši se Hariju u pokušaju da
silom otvori vrata. – Mora da je to!
– Sklonite se s puta! – reče Hermiona oštro. Ona uperi štapić u mesto gde se
obično nalazi kvaka i reče: – Alohomora!
Ništa se ne desi.
– Sirijusov nož! – reče Hari. Izvadi ga iz odore i gurnu u pukotinu između vrata i
zida. Svi su ga pomno posmatrali dok ga je povlačio od vrha do dna procepa, izvukao
ga, a zatim se ponovo zaleteo ramenima na vrata. Ona i dalje ostadoše čvrsto
zatvorena. Štaviše, kad Hari pogleda dole u nož, vide da se oštrica istopila.
– U redu, dižemo ruke od ove sobe – reče Hermiona odlučno.
– Ali šta ako je to baš ova? – reče Ron, zureći u vrata s mešavinom strepnje i
čežnje.
– Ne može biti, Hari je u svom snu uspeo da prođe kroz sva vrata – reče
Hermiona, označivši vrata još jednim vatrenim krstom, dok je Hari spremao sada
beskorisnu ručku Sirijusovog noža u džep.
– Znaš li šta bi moglo da bude u njoj? – upita Luna žustro, kad zid ponovo poče da
se vrti.
– Nešto sumanuto, bez sumnje – reče Hermiona sebi u bradu, a Nevil se nervozno
nasmeja.
Zid se zaustavi i Hari gurnu sledeća vrata s osećanjem rastućeg očaja.
– Ovo je!
Znao je to istog časa, na osnovu divnih razigranih, dijamantski svetlucavih
odsjaja. Kad mu se oči privikoše na taj blistavi sjaj, Hari primeti kako sa svake
površine svetlucaju satovi, veliki i mali, starinski stojeći, s tegovima, ili na stalku,
čvrsto zbijeni u prostoru između polica za knjige, ili na stolovima koji su se protezali
duž sobe, tako da je njihovo neumorno kuckanje odzvanjalo prostorom poput hiljadu
minijaturnih marširajućih koraka. Izvor razigrane dijamantski sjajne svetlosti bilo je
uzdignuto kristalno zvono, na udaljenom kraju sobe.
– Ovuda!
Sad kad je znao da su na pravom tragu, Harijevo srce poče izbezumljeno da
pulsira. Predvodio ih je uskim prostorom između redova stolova zaputivši se, kao u
svom snu, ka izvoru svetlosti, staklenom zvonu, visokom koliko i on, smeštenom na
jednom stolu i izgleda punom uskovitlanog svetlucavog vetra.
– O, pogledajte! – reče Džini, kad su se približili, pokazujući na samo središte
kristalnog zvona.
Plutajući tamo-amo u svetlucavoj struji, unutra se nalazilo majušno, poput dragulja
blistavo jaje. Dok se podizalo u zvonu, ono se rastvori i iz njega se pojavi kolibri,
koji polete sve do vrha zvona, ali onda ulete u vazdušnu struju i perje mu postade
raskvašeno i slepljeno i, dok je tonuo ka dnu vaze, jaje se ponovo sklopi oko njega.
– Nastavite dalje – reče Hari oštro, jer je izgledalo kao da Džini želi da zastane i
posmatra pretvaranje jajeta u pticu.
– I ti si se sâm onoliko zadržao kod onog starog luka – uzvrati mu ona, ali pođe za
njim pored staklenog zvona ka jedinim vratima iza nje.
– To je to – reče Hari ponovo, a srce mu je sada tako snažno i brzo pulsiralo da je
osetio kako mora da govori bilo šta: – Kroz ova vrata...
On se zagleda u svakog od njih. Svi behu isukali štapiće i odjednom su bili
ozbiljni i zabrinuti. On pogleda nazad u vrata i gurnu ih. Ona se otvoriše.
Bili su tu, pronašli su to mesto: visoko poput crkve i prepuno visokih polica
prekrivenih malim, prašnjavim staklenim kuglama. Prigušeno su svetlucale na svetlosti
mnogih sveća postavljenih na određenom razmaku u svećnjacima po policama. Poput
plamenova u kružnoj sobi, i njihovi plamičci su goreli plavičastim sjajem. Soba je
bila vrlo hladna.
Hari se probi napred i proviri niz jedan od osenčenih prolaza između dva reda
polica. Nije ništa čuo, niti je video i najmanji pokret.
– Rekao si da je to red devedeset sedam – prošaputa Hermiona.
– Da – dahćući reče Hari, gledajući prema kraju najbližeg reda. Ispod grančice
plavičastih plamičaka sveća, izbijajući iz njih, svetlucala je srebrna brojka pedeset
tri.
– Moramo da idemo desno, čini mi se – prošaputa Hermiona, čkiljeći ka susednom
redu. – Dabome... ovo je pedeset četiri...
– Spremite štapiće – reče Hari tiho.
Prikradali su se napred, osvrćući se iza sebe dok su napredovali duž ogromnih
nizova polica ka udaljenijem kraju koji je bio u potpunoj pomrčini. Preko svake
staklene kugle na polici bila je nalepljena mala žućkasta nalepnica. Neke su ispuštale
čudan, tečan sjaj, druge su bile mutne i tamne iznutra, poput pregorele sijalice.
Prođoše red osamdeset četiri... osamdeset pet... Hari je pomno osluškivao i
najmanji šum ili pokret, jer su Sirijusu sada možda zapušena usta, ili je u nesvesti... ili
je, reče mu nezvani glas u glavi, možda već mrtav...
Osetio bih to, reče sam sebi, dok mu je srce sada bubnjalo sve do Adamove
jabučice, već bih znao...
– Devedeset sedam! – prošaputa Hermiona.
Stali su zbijeni na kraju reda, zureći niz prolaz iza njega. Tamo nije bilo nikoga.
– On je skroz dole, na kraju – reče Hari, ubeđen sa svakim korakom sve više da će
pred njima iskrsnuti odrpana Sirijusova figura, na mračnom podu. – Ovde negde... baš
blizu...
– Hari? – reče Hermiona oklevajući, ali on nije želeo da joj odgovori. Usta su mu
bila vrlo suva.
– Ovde... negde... – reče on.
Bili su već na kraju reda i probijali se kroz znatno prigušeniju svetlost sveća. Nije
bilo nikoga. Samo ječeća, prašnjava tišina.
– Možda je onamo... – prošaputa Hari promuklo, izvirujući niz sledeći red. – Ili
možda... – On požuri da pogleda niz red iza tog.
– Hari? – ponovo reče Hermiona.
– Šta je? – zareža on.
– Ja... ne verujem da je Sirijus ovde.
Niko ne progovori ni reči. Hari nije želeo da pogleda ni u koga. Bilo mu je muka.
Nije shvatao zašto Sirijusa nema ovde. Morao bi biti ovde. Bio je ovde, Hari ga je
video...
On pojuri sve do kraja polica, zagledajući ispod njih. Kraj njega su promicali,
jedan po jedan, potpuno prazni prolazi. Potrčao je u drugom pravcu, natrag ka svojoj
družini koja je zurila u njega. Nigde ni traga Sirijusu, niti bilo kakvog nagoveštaja
borbe.
– Hari? – pozva ga Ron.
– Šta je?
Nije želeo da čuje šta Ron ima da mu kaže, nije želeo da čuje kako mu Ron govori
da je ispao glup ili mu predloži da se vrate na Hogvorts, već mu lice obli nekakva
vrućina i on oseti kako bi radije ostao dugo, dugo skriven ovde u tami pre nego što
izađe gore na svetlost Atrijuma i susretne se s njihovim optužujućim pogledima...
– Jesi li video ovo? – upita Ron.
– Šta? – reče Hari, ali ovoga puta življe – mora da je to neki znak da je Sirijus bio
ovde, neki ključ zagonetke. Žurno se vratio do mesta gde su svi stajali, malo niže od
reda devedeset sedam, ali ne vide ništa osim Rona koji je zurio u jednu od prašnjavih
staklenih kugli na polici.
– Šta je? – ponovi Hari sumorno.
– Ovde... tvoje ime je na njoj – reče Ron.
Hari priđe malo bliže. Ron je pokazivao na jednu od malih staklenih kugli koja je
ispuštala mutnu svetlost iznutra, mada je bila vrlo prašnjava i izgledala kao da je niko
godinama nije ni pipnuo.
– Moje ime? – reče Hari tupo.
On stupi napred. Pošto nije bio visok kao Ron, morao je da izvije vrat kako bi
pročitao žućkastu etiketu pričvršćenu na polici tačno ispod prašnjave staklene kugle.
Paučinastim rukopisom bio je ispisan neki datum od pre šesnaest godina, a ispod
njega

S.P.T. za A.P.V.B.D.
Mračni gospodar
i (?) Hari Poter

Hari se zagleda u natpis.
– Šta je to? – upita Ron, zvučeći nervozno. – Šta će tu tvoje ime?
On baci pogled i na ostale etikete duž te police.
– Mene tu nema – reče on zbunjeno. – Niti ikog od nas ovde.
– Hari, mislim da ne bi smeo to da diraš – reče Hermiona oštro, kad on ispruži
ruku.–
Što da ne? – reče on. – To ima nekakve veze sa mnom, zar ne?
– Nemoj, Hari – reče Nevil iznenada. Hari ga pogleda. Nevilovo okruglasto lice
blago je sijalo od znoja. Gledao ga je kao da ne može da podnese tu neizvesnost.
– Na njemu piše moje ime – reče Hari.
I osećajući se kao da čini nešto nesmotreno, on sklopi prste oko prašnjave
površine kugle. Očekivao je da oseti hladnoću, ali nije bilo tako. Naprotiv, delovala
je kao da je satima ležala na suncu, kao da ju je sjaj unutrašnje svetlosti zagrevao.
Očekujući, čak se i nadajući, da će se desiti nešto dramatično, što bi najzad njihovo
dugo i opasno putovanje dovde učinilo vrednim truda, Hari uze staklenu kuglu s police
i zagleda se u nju.
Ama baš ništa se ne desi. Ostali priđoše Hariju, zureći u kuglu dok je on s nje
brisao nagomilanu prašinu.
A onda, tik iza njih, jedan otežući glas progovori.
– Vrlo dobro, Poteru. Sada se lepo i polako okreni, i daj mi to.

35. Iza vela



Oko njih su se niotkuda pojavljivala crna obličja, preprečujući im put levo i
desno, dok su im oči sijale kroz proreze na kukuljicama. Tuce svetlećih vrhova
štapića bilo je upereno pravo u njihova srca. Džini preneraženo kriknu.
– Meni, Poteru – ponovi otežući glas Lucijusa Melfoja, dok je pružao ruku s
dlanom okrenutim nagore.
Hariju se stomak premetnu od mučnine. Uhvaćeni su u zamku i nadjačani, dvoje na
jednog.
– Meni – ponovo će Melfoj.
– Gde je Sirijus? – upita Hari.
Nekoliko Smrtoždera se nasmeja. Grub ženski glas iz senovite gomile ljudi levo
od Harija pobedonosno uskliknu: – Mračni gospodar uvek zna!
– Uvek – ponovi pažljivo Melfoj. – A sada mi daj to proročanstvo, Poteru.
– Hoću da znam gde je Sirijus!
– Hoću da znam gde je Sirijus! – podražavala ga je žena levo od njega.
Ona i ostali Smrtožderi već su bili na metar od Harija i ostalih, a svetlost iz
njihovih štapića zaslepljivala je Harija.
– Uhvatili ste ga – reče Hari, ne mareći za paniku koja mu je narastala u grudima,
strah s kojim se borio još otkako je došao do police s brojem devedeset sedam. – On
je ovde. Znam da jeste.
– Bebica se plobudila plestlasena i pomislila da je to sto je sanjala istina – reče
žena užasnim, tobože bebećim glasom. Hari oseti kako se Ron iza njega sprema za
napad.
– Ništa ne čini – promrmlja mu Hari. – Ne još...
Žena koja ga je imitirala nasmeja se grubim kreštavim glasom.
– Jeste li ga čuli? Jeste li ga čuli? Daje uputstva ostaloj deci, valjda misli da će
da se bori s nama!
– O, ne znaš ti Potera kao što ga ja znam, Belatriks – primeti Melfoj blago. –
Junaštvo mu je velika slabost. Mračni gospodar shvata tu njegovu crtu. A sad mi daj to
proročanstvo, Poteru.
– Znam da je Sirijus ovde – reče Hari, mada mu je panika grčila grudi tako da nije
mogao normalno da diše: – Znam da ste ga zarobili!
Još nekoliko Smrtoždera se nasmeja, mada se ona žena smejala najglasnije.
– Vreme je da shvatiš razliku između života i snova, Poteru – posavetova ga
Melfoj. – Daj mi sada to proročanstvo, ili ćemo početi da koristimo štapove.
– Samo izvolite – reče Hari, podižući vlastiti štapić do visine grudi. Čim je to
učinio, s obe njegove strane iskrsnu još pet štapića koje su izvadili Ron, Hermiona,
Nevil, Džini i Luna. Čvor u Harijevom stomaku još više se steže. Ako Sirijus stvarno
nije tu, poveo je svoje prijatelje u smrt ni zbog čega...
Ali Smrtožderi ih ne napadoše.
– Dodaj mi to proročanstvo i niko neće biti povređen – reče Melfoj hladno.
Sada je na Harija bio red da se nasmeje.
– Da, kako da ne! – reče on. – Da vam dam ovo... proročanstvo, je li? A vi ćete
nas tek tako pustiti da odmaglimo kući, zar ne?
Još to nije do kraja ni izgovorio, kad Smrtožderka vrisnu: – Asio proro...
Hari je bio spreman na to. Uzviknuo je: – Protego! – pre nego što je dovršila
svoju čin, i mada mu je staklena kugla iskliznula do vrhova prstiju, uspeo je da je
zadrži.
– O, pa on ume i da se igra, mala majušna beba Poter – reče ona, a njene mahnite
oči zurile su kroz proreze na kukuljici. – Dobro, onda ćemo...
– REKOH TI, NE! – zagrme Lucijus Melfoj na ženu. – Ako ga razbiješ...
Harijev mozak je brzo radio. Smrtožderi žele tu prašnjavu staklenu kuglu. Njega
ona ne zanima. Samo bi hteo da ih sve izvede odavde žive... Da bude siguran da niko
od njegovih prijatelja neće platiti užasnu cenu njegove gluposti...
Žena zakorači napred, odvojivši se od svoje družine, i skide kapuljaču. Askaban
je lice Belatriks Lestrejndž usukao, učinivši ga upalim i nalik lobanji, ali je ono i
dalje bilo živahno, grozničavog fanatičnog sjaja.
– Treba li još da te ubeđujemo? – upita ona, dok su joj se grudi ubrzano nadimale
i spuštale. – Vrlo dobro... uzmite najmanju – naredi ona Smrtožerima kraj nje. – Neka
gleda kako mučimo ovu devojčicu. Ja ću to učiniti.
Hari oseti kako se ostali zbijaju oko Džini. On iskorači u stranu, tako da je sada
bio tačno ispred nje, držeći proročanstvo na svojim grudima.
– Moraćete da smrskate ovo ako želite da napadnete nekoga od nas! – reče on
Belatriks. – Mislim da se vaš gazda neće baš obradovati ako se vratite bez toga, je l’
da?
Ona se ne pomeri. Samo je zurila u njega, vlažeći vrhom jezika svoja tanka usta.
– Dakle – reče Hari – o kakvom se proročanstvu uopšte radi?
Nije znao šta drugo da uradi, sem da nastavi da govori. Nevilova ruka bila je
prislonjena uz njegovu i mogao je da oseti kako se ovaj trese. Još je nečiji ubrzan dah
osećao na svom potiljku. Nadao se da svi pomno razmišljaju o načinima da se izbave
odavde, jer je njegov mozak bio potpuno prazan.
– O kakvom proročanstvu? – ponovi Belatriks, a izveštačeni osmeh iščeze joj s
lica. – Mora da se šališ, Hari Poteru.
– Jok, ne šalim se – reče Hari, pomno posmatrajući jednog po jednog Smrtoždera,
tražeći neku slabu tačku, pukotinu kroz koju bi mogli da pobegnu. – Otkud to da ga
Voldemor želi?
Nekoliko Smrtoždera sasvim tiho siknu.
– Usuđuješ se da izgovoriš njegovo ime? – prošapta Belatriks.
– Da – reče Hari, pojačavši stisak oko staklene kugle, očekujući nov pokušaj da
mu je činima otmu. – Da, nemam nikakvih problema da izgovorim Vol...
– Začepi gubicu! – vrisnu Belatriks. – Usuđuješ se da izgovaraš njegovo ime
svojim bezvrednim usnama, usuđuješ se da ga uprljaš svojim polukrvnim jezikom,
usuđuješ se...
– Jeste li znali da je i on polukrvni? – reče Hari bahato. Do uva mu dopre
Hermionin blagi jauk. – Voldemor? Aha, majka mu je bila veštica, ali otac mu je bio
Normalac... ili vam je možda pričao priče o tome kako je on Čistokrvni?
– OŠAM...
– NE!
S vrha štapića Belatriks Lestrejndž izlete mlaz crvene svetlosti, ali ga Melfoj brzo
skrenu. Njegova čin odbi taj mlaz prema podnožju police levo od Harija i nekoliko
staklenih kugli na njoj se rasprsnu.
Dve figure, sedefastobele poput duhova i fluidne poput dima, izviše se iz parčića
razbijenog stakla s poda i svaka poče da govori. Glasovi su im se nadjačavali, tako da
su se od Belatriksinih i Melfojevih povika mogli čuti tek delići onog što su govorili.
– ...u vreme ravnodnevice nastupiće novo... – reče figura bradatog starca.
– NE NAPADAJ! POTREBNO NAM JE TO PROROČANSTVO!
– Usudio se... usuđuje se da... – urlala je Belatriks nepovezano. – Stoji tamo...
prljavi polukrvni...
– SAČEKAJ DOK NE DOBIJEMO TO PROROČANSTVO! – prodera se Melfoj.
– ...a posle toga više niko neće doći... – reče obličje mlade žene.
Dve siluete koje su se uznele iz razbijenih kugli nestadoše. Ništa ne ostade od njih,
niti od njihovih pređašnjih boravišta, izuzev krhotina stakla po podu. To je, međutim,
Hariju dalo ideju. Ali je bio problem kako da je prenese i ostalima.
– Niste mi rekli šta je tako posebno u vezi s tim proročanstvom koje hoćete da
vam dam – reče on, pokušavajući da dobije na vremenu. Polako je pomicao stopalo u
stranu, pokušavajući da njime dodirne stopalo nekog od svojih drugova.
– Ne igraj se s nama, Poteru – reče Melfoj.
– Ne igram se ja – reče Hari, napola razgovarajući, a istovremeno tražeći stopalo.
A onda oseti nečije nožne prste i pritisnu ih. Oštar uzdah iza njega reče mu da su
Hermionini.
– Šta je? – prošaputa ona.
– Dambldor ti nikada nije rekao da je razlog zbog kojeg nosiš taj ožiljak skriven u
unutrašnjosti Odseka za misterije? – podrugljivo se nasmeja Melfoj.
– Ja... šta? – reče Hari. Na trenutak je sasvim zaboravio svoj plan. – Šta je s
mojim ožiljkom?
– Šta je bilo? – šapnu Hermiona još žurnije iza njega.
– Da li je to moguće? – reče Melfoj, zlobno veselo. Neki Smrtožderi ponovo
počeše da se smeju, a pod okriljem njihovog smeha, Hari procedi Hermioni, mičući
usne što je manje moguće: – Razbij police...
– Dambldor ti nikad nije rekao? – ponovi Melfoj. – Pa, to objašnjava zašto nisi
ranije došao, Poteru, Mračni gospodar se pitao zašto...
– ... kad kažem sad...
– ... nisi dojurio odmah kad ti je u tvojim snovima pokazao mesto gde je skriveno.
Mislio je da će te prirodna radoznalost nagnati da poželiš da čuješ tačne reči...
– To je mislio? – reče Hari. Iza sebe više oseti nego što je čuo kako Hermiona
prenosi poruku ostalima, a on je gledao da nastavi razgovor, da bi odvratio pažnju
Smrtoždera. – Zato je hteo da sâm dođem i uzmem ga, je li? Zašto?
– Zašto? – Melfoj je bio neverovatno oduševljen. – Jer jedino oni na koje se
proročanstvo odnosi, smeju da uzmu proročanstvo iz Odseka za misterije, Poteru, što
je Mračni gospodar otkrio pokušavajući da iskoristi druge da ga ukradu za njega.
– A zašto on želi da ukrade proročanstvo o meni?
– O vama oboma, Poteru, oboma... zar se nisi nikad zapitao zašto je Mračni
gospodar pokušao da te ubije kao bebu?
Hari je zurio u proreze na kukuljici kroz koje su svetlucale Melfojeve sive oči. Da
li je to proročanstvo razlog pogibije Harijevih roditelja, razlog zbog kojeg nosi
ožiljak u obliku munje? Da li on upravo u ruci drži odgovor na sve to?
– Neko je nešto prorekao o Voldemoru i meni? – reče on tiho, zureći u Lucijusa
Melfoja, stežući prstima toplu staklenu kuglu u ruci. Bila je jedva nešto veća od
Skrivalice i još uvek prekrivena prašinom. – A on me je naterao da dođem i uzmem ga
umesto njega? Zašto nije došao sâm da ga uzme?
– Da ga sâm uzme? – vrisnu Belatriks, nadglasavši ludačko kikotanje ostalih
Smrtoždera. – Da Mračni gospodar sâm ušeta u Ministarstvo magije, dok oni tako lepo
ignorišu njegov povratak? Da se Mračni gospodar sâm otkrije Aurorima, dok oni
trenutno gube vreme s mojim dragim rođakom?
– Dakle, sad je tebe našao da mu odradiš prljavi posao, je li? – reče Hari. – Kao
što je i Sterdžis trebalo da mu ga ukrade... i Boud?
– Vrlo dobro Poteru, vrlo dobro... – reče Melfoj polako. – Ali Mračni gospodar
zna da nisi neinteli...
– SAD! – vrisnu Hari.
Pet glasova iza njega zaurlaše: – REDUKTO! – Pet kletvi polete u pet različitih
pravaca i police koje su njima bile pogođene odmah eksplodiraše. Njihove visoke
konstrukcije zaljuljaše se kad se stotinu staklenih kugli svaka ponaosob rasprsnuše, a
sedefastobele figure se razviše u vazduhu i ostadoše tu da lebde, obnavljajući eho
neke davno zamrle prošlosti, usred gomile razbijenog stakla i drvenog iverja koje je
padalo po podu...
– BEŽIMO! – zaurla Hari, kad se police opasno nakriviše i ostatak staklenih kugli
poče da pada s njih. On zgrabi Hermionu za odoru i povuče je napred, držeči drugu
ruku povrh glave dok su iverje s polica i krhotine stakla prštali po njima. Jedan
Smrtožder jurnu u napad kroz oblak prašine i Hari ga snažno udari laktom po
maskiranom licu. Svi su urlali, čuli su se krici bola i zaglušujuć prasak dok su se
police stropoštavale na njih, čudno odzvanjajući fragmentima proročanstava
oslobođenih iz kugli...
Hari otkri da je put pred njima čist i vide Rona, Džini i Lunu kako jure ka njemu, s
rukama preko glave. Nešto teško ga pogodi postrance lica, ali on samo pognu glavu i
odjuri dalje. Jedna ruka ga uhvati za rame i on ču kako Hermiona povika: – Ošamuti!
– Ruka ga istog trena pusti...
Bili su na kraju reda devedeset sedam. Hari skrenu desno i potrča najbrže moguće.
Mogao je da čuje bat koraka odmah iza sebe i Hermionin glas kako požuruje Nevila.
Pravo ispred njega, vrata kroz koja su već ranije ušli bila su malo odškrinuta. Hari je
uspeo da vidi svetlucavi sjaj staklenog zvona. On se zalete kroz vrata, još uvek čvrsto
i bezbedno stežući proročanstvo u ruci, i sačeka da i ostali projure preko praga, pre
nego što zalupi vrata za njima...
– Koloportus! – dahćući reče Hermiona, a vrata se zaključaše uz čudno
škljockanje.
– Gde su... gde su ostali? – prodahta Hari.
Mislio je da su Ron, Luna i Džini ispred njih, da će ih čekati u ovoj sobi, ali tu
nije bilo nikoga.
– Mora da su krenuli pogrešnim putem! – prošaputa Hermiona, prestravljenog lica.
– Slušajte! – šapnu Nevil.
Iza vrata koja su upravo zatvorili odjeknuše koraci i povici. Hari prisloni uvo uz
vrata ne bi li oslušnuo i začu Lucijusa Melfoja kako grmi: – Pustite Nota, ostavite ga,
kad vam kažem – njegove povrede su ništavne ako Mračni gospodar izgubi to
proročanstvo. Džagsone, vraćaj se ovamo, moramo da se organizujemo! Podelićemo
se u parove da ih potražimo, i ne zaboravite, budite nežni s Poterom sve dok ne
uzmemo proročanstvo, ostale možete da ubijete ako je neophodno... Belatriks,
Rodolfuse, vi idite levo. Krebe, Rabastane, idite desno... Džagsone, Dolohove, vi
idite kroz vrata tačno ispred vas... Makner i Ejveri, onuda... Rukvude, ti tamo...
Malsibere, pođi sa mnom!
– Šta da radimo? – upita Hermiona Harija, drhteći od glave do pete.
– Pa, za početak, nećemo stajati ovde i čekati da nas otkriju – reče Hari. –
Hajdemo što dalje od ovih vrata.
Pojuriše što su tiše mogli, pored sjajnog staklenog zvona, u kojem se majušno jaje
stalno izlegalo i ponovo zatvaralo, prema izlazu u kružni hodnik na udaljenom kraju
sobe. Već su gotovo stigli, kad Hari začu kako nešto ogromno i teško udara o vrata
koja je Hermiona začarala.
– Sklonite se u stranu! – reče jedan grubi glas. – Alohomora!
Kad se vrata naglo otvoriše, Hari, Hermiona i Nevil baciše se ispod stolova.
Mogli su videti donje delove dve smrtožderske odore kako im se približavaju, brzo
koračajući.
– Možda su izjurili pravo u hodnik – reče onaj grubi glas.
– Proveri ispod stolova – dodade drugi.
Hari vide kolena Smrtoždera kako se savijaju. Izvadivši štapić ispod stola, on
povika: – OŠAMUTI!
Mlaz crvene svetlosti pogodi najbližeg Smrtoždera. On pade nauznak na starinski
časovnik s tegovima i obori ga. Drugi Smrtožder pak skoči u stranu da izbegne
Harijevu čin, i uperi vlastiti štapić u Hermionu, koja je puzala ispod stola da bi bolje
nanišanila.
– Avada...
Hari se baci na pod i zgrabi Smrtoždera oko kolena, oborivši ga i nateravši ga da
promaši cilj. Nevil prevrnu sto u želji da pomogne i, uperivši štapić svom snagom u
par koji se borio, povika:
– EKSPELIARMUS!
I Hariju i Smrtožderu štapići izleteše iz ruku i sjuriše se kroz vazduh ka ulazu u
Dvoranu proročanstava. Obojica se uspraviše na noge i pojuriše za njima, Smrtožder
ispred, Hari njemu za petama, a Nevil na kraju, iza njih, vidno ustravljen onim što je
učinio.
– Skloni se s puta, Hari! – vrisnu Nevil, očito rešen da popravi štetu.
Hari se baci u stranu, a Nevil ponovo nanišani i povika:
– OŠAMUTI!
Zraci crvene svetlosti proleteše pravo preko Smrtožderovog ramena i pogodiše
staklenu vitrinu na zidu, punu različito oblikovanih peščanika. Vitrina pade na pod i
razbi se, a staklo polete na sve strane, odbijajući se o zidove. Zatim se podiže i spoji,
a onda ponovo pade i potpuno se rasprsnu...
Smrtožder se dokopa svog štapića, koji je ležao na podu pored blistavog staklenog
zvona. Hari čučnu ispod najbližeg stola kad se čovek okrenu. Maska mu je skliznula
tako da nije ništa video. On je strgnu slobodnom rukom i povika: – OŠAM...
– OŠAMUTI! – vrisnu Hermiona, koja ih je upravo sustigla. Snop crvene svetlosti
pogodi Smrtoždera u grudi: on se ukoči, još uvek uzdignute ruke, štapić mu s treskom
ispade na pod i on se sruči unazad ka staklenom zvonu. Hari je očekivao da čuje krc,
kad čovek udari u čvrsto staklo i sruši zvono na pod, ali umesto toga Smrtožderova
glava potonu kroz površinu zvona kao kroz mehur od sapunice i on ostade da leži
ispružen po stolu, dok mu je glava bila u zvonu punom svetlucavih vazdušnih struja.
– Asio štapić! – povika Hermiona. Harijev štapić polete iz mračnog ugla pravo u
njenu ruku i ona mu ga dobaci.
– Hvala! – reče on. – Dobro, hajdemo sada odav...
– Pazite! – viknu Nevil, užasnut. Zurio je u Smrtožderovu glavu u staklenom zvonu.
Sve troje ponovo podigoše štapiće, ali niko ne zamahnu: svi su gledali, širom
razjapljenih usta, šta se dešava s čovekovom glavom.
Ona se ubrzano smanjivala, postajući sve ćelavija, dok su mu se crna kosa i
čekinje povlačili u lobanju. Obrazi mu postadoše glatki, lobanja se zaokrugli i prekri
maljicama poput breskvinih...
Sada je bebeća glava bila groteskno nasađena na debeli, mišićav vrat Smrtoždera,
koji se borio da ponovo ustane. Ali dok su oni i dalje zijali, glava ponovo poče da se
vraća u prvobitne proporcije. Debele crne dlake ponovo stadoše da niču po glavi i po
obrazima...
– To je Vreme – reče Hermiona glasom punim strahopoštovanja – Vreme...
Smrtožder ponovo protrese svoju ružnu glavu, pokušavajući da je izbistri, ali pre
nego što je uspeo da se sabere ona ponovo stade da se smanjuje i vraća u uzrast
bebe...
Iz susedne prostorije začu se uzvik, zatim lomljava, pa vrisak.
– RONE? – povika Hari, brzo odvrativši pažnju od čudovišnog preobražavanja
koje se pred njim odvijalo. – DŽINI? LUNA?
– Hari! – vrisnu Hermiona.
Smrtožder je izvadio glavu iz staklenog zvona. Izgledao je krajnje bizarno s
majušnom glavom bebe koja je glasno plakala i opasno mlatarajući debelim rukama na
sve strane, za dlaku promašivši Harija, koji se brže-bolje sagnuo. Hari podiže štapić
ali, na njegovo zaprepašćenje, Hermiona ga uhvati za ruku.
– Ne smeš da povrediš bebu!
Nije bilo vremena da se raspravljaju o tome. Hari začu korake iz Dvorane
proročanstava i shvati, prekasno, da nije trebalo da viče i tako oda njihov položaj.
– Hajdemo! – reče i oni se, ostavivši ružnog beboglavog Smrtoždera da tetura za
njima, sjuriše ka drugom delu sobe i vratima koja su vodila u okruglo predvorje.
Bili su već na pola puta kad Hari spazi kroz otvorena vrata dva Smrtoždera kako
jure preko crne sobe ka njima; naglo skrenuvši ulevo, on ulete u mračnu pretrpanu
kancelariju i zalupi vrata za njima.
– Kolo... – poče Hermiona, ali pre nego što je dovršila čin, vrata se s praskom
otvoriše i dvojica Smrtoždera nahrupiše unutra.
S trijumfalnim usklikom, obojica zaurlaše:
– IMPEDIMENTA!
Hari, Hermiona i Nevil odmah su bili odbačeni unazad. Nevil odlete preko stola i
nestade s vidika. Hermiona se sruči na policu s knjigama i teški tomovi obrušiše se na
nju poput kaskadnog vodopada. Hari potiljkom udari o kameni zid iza sebe, pred
očima mu blesnuše svetlaci i za trenutak oseti kako je i suviše ošamućen da bi
reagovao.
– UHVATILI SMO GA! – povika Smrtožder do Harija. – U KANCELARIJI...
– Silencio! – povika Hermiona, i muški glas zamuče. On nastavi da otvara usta
kroz prorez maske, ne ispuštajući nikakav zvuk. Njegov sudrug Smrtožder gurnu ga u
stranu.
– Petrifikus totalus! – povika Hari kad drugi Smrtožder podiže štapić. Ovom se
ruke i noge spojiše, i on pade licem na tepih ispod Harijevih nogu, krut poput daske i
nesposoban da se pomeri.
– Odličan potez, Ha...
Ali Smrtožder kojeg je Hermiona ućutkala iznenada zamahnu svojim štapićem, i
zrak nečeg nalik ljubičastom plamenu prođe kroz Hermionine grudi. Ona samo
slabašno uzviknu: – Oh! – kao da je iznenađena, i sruči se na pod, gde ostade da leži
nepomična.
– HERMIONA!
Hari kleče pored nje dok je Nevil brzo puzao po podu ka njoj, izvlačeći se ispod
stola, s isturenim štapićem ispred sebe. Smrtožder snažno šutnu Nevila u glavu čim se
pomolila iz skloništa – zgazi njegov štapić i prepolovi ga, dokačivši usput Nevilovo
lice. Nevil bolno jauknu i prući se unazad, uhvativši se za usta i nos. Hari se obrnu,
visoko držeći svoj štapić i vide da je Smrtožder strgao svoju masku i uperio štapić
pravo u Harija, koji odmah prepozna izduženo, bledo i usukano lice iz Dnevnog
proroka: Antonina Dolohova, čarobnjaka koji je ubio Pruitove.
Dolohov se iskezi. Slobodnom rukom pokaza na proročanstvo koje je Hari i dalje
čvrsto stezao u ruci, zatim na sebe, a potom na Hermionu. Mada više nije mogao da
govori, značenje tog pokreta nije moglo biti jasnije. Daj mi to proročanstvo, ili ćeš
proći isto kao ona...
– Kao da nas ionako nećeš ubiti, čim ti ga dam! – reče Hari.
Nalet panike u glavi sprečavao je Harija da ispravno razmišlja: jedna ruka mu je i
dalje bila na Hermioninom ramenu, koje je još bilo toplo, ali ipak se nije usuđivao da
je bolje osmotri. Samo da nije mrtva, samo da nije mrtva, ja sam kriv ako je mrtva...
– Šta gob urabio, Hari – reče Nevil goropadno ispod stola, spuštajući šake da bi
otkrio svoj očigledno slomljeni nos i krv koja mu je curila niz usta i bradu – neboj to
ba bu baš!
Uto se začu tresak ispred vrata i Dolohov pogleda preko ramena – beboglavi
Smrtožder pojavio se na dovratku, kmečeći, još uvek nekontrolisano mlatarajući
pesnicama gde god stigne. Hari iskoristi priliku:
– PETRIFIKUS TOTALUS!
Čin pogodi Dolohova pre nego što je stigao da je blokira, te se on sruči napred,
pravo preko svog drugara, obojica kruti kao daske, nesposobni da se maknu.
– Hermiona – reče Hari drmusajući je, čim beboglavi Smrtožder ponovo iščeze s
vidika. – Hermiona, probudi se...
– Šba joj je to urabio? – upita Nevil, ispuzavši ispod stola da bi i sâm kleknuo s
njene druge strane, dok mu je krv u potoku tekla iz nosa koji je postajao sve
naduveniji.
– Pojma nemam...
Nevil uhvati Hermionu za zglob šake.
– Iba buls, Hari, siguran sab u to.
Hari oseti takvo olakšanje, da mu se glava odmah izbistri.
– Živa je?
– Aha, bislib ba jeste.
Zavlada kratak tajac, tokom kojeg je Hari pomno osluškivao neće li čuti još neke
korake, ali mogao je da čuje samo cviljenje i teturanje beboglavog Smrtoždera u
susednoj sobi.
– Nevile, nismo mnogo daleko od izlaza – šapnu Hari – sad smo baš pored
okrugle sobe... Kad bismo samo mogli da te prebacimo preko nje i nađemo prava
vrata pre nego što naiđu neki drugi Smrtožderi, kladim se da možeš da odneseš
Hermionu kroz hodnik pa u lift... a onda nađi nekog... digni uzbunu...
– A šta ćeš ti ba rabiš? – Nevil je brisao svoj okrvavljeni nos rukavom, mršteći se
na Harija.
– Idem da potražim ostale – reče Hari.
– Pa, onba i ja ibem s tobom da ih nabebo – reče Nevil odlučno.
– Ali Hermiona...
– Pobešćemo je s naba – reče Nevil još odlučnije. – Nosiću je... ti ćeš ih lakše
naći ob bene...
On ustade i prihvati Hermionu ispod ruke, gledajući u Harija, koji je oklevao, a
onda zgrabi njenu drugu ruku i pomože Nevilu da prebaci Hermionino mlitavo obličje
preko ramena.
– Čekaj – reče Hari, podigavši Hermionin štapić s poda i gurajući ga Nevilu u
ruke – bolje uzmi i ovo.
Dok su polako išli ka vratima, Nevil šutnu u stranu polomljene komadiće svog
štapića.
– Baba će ba be ubije – promumla Nevil, a krv mu je šikljala iz nosa dok je
govorio – to je bio stari štabić boga tate.
Hari pomoli glavu kroz vrata i pažljivo pogleda naokolo. Beboglavi Smrtožder je
urlao i sudarao se sa stvarima oko sebe, obarao stojeće starinske satove i prevrtao
radne stolove. Dok je zbunjeno kmečao, staklena vitrina pored zida iza njih, za koju je
Hari sada sumnjao da sadrži vremenske okretače, nastavljala je da pada, lomi se i
ponovo sve parčiće spaja i popravlja.
– Taj nas neće ni primetiti – prošaputa on. – Hajde... drži se odmah iza mene...
Oni se išunjaše iz kancelarije i krenuše nazad ka vratima u crnom predvorju, koje
je sada delovalo skroz pusto. Krenuše nekoliko koraka napred, Nevil malčice
posrćući pod Hermioninom težinom. Vrata Dvorane vremena zalupiše se za njima i
zidovi ponovo stadoše da se obrću. Harija je malopređašnji udarac u potiljak izbacio
iz ravnoteže. On skupi oči, malčice se klateći, dok zidovi nisu prestali da se obrću. S
velikim razočaranjem, Hari vide da su Hermionini vatreni krstići izbledeli s vrata.
– Dakle, kojim putem misliš...
Ali pre nego što je stigao da odluči kojim putem, vrata s njihove desne strane
silovito se otvoriše i troje ljudi upade kroz njih.
– Rone! – promuklo reče Hari, stuštivši se ka njima. – Džini... jeste li svi...?
– Hari – reče Ron slabo se kikoćući, zanevši se unapred, hvatajući prednji deo
Harijeve odore i unezvereno se upilji u njega – tu ste... ha, ha, ha... izgledaš smešno,
Hari... pogledaj se na šta ličiš...
Ronovo lice bilo je sasvim belo, a nešto tamno mu je curelo iz ugla usana.
Sledećeg trenutka kolena ga izdadoše, ali je i dalje stezao Harijevu odoru, tako da je
Hari morao da se povije.
– Džini – reče Hari sa zebnjom u glasu. – Šta se desilo?
Ali Džini samo odmahnu glavom i skliznu niza zid u sedeći položaj, stenjući i
držeći se za nožni članak.
– Mislim da je slomila članak, čula sam da je nešto kvrcnulo – prošaputa Luna,
koja se nadnela nad njom i jedina izgleda bila nepovređena. – Četvorica su nas
saterala u mračnu sobu punu planeta. Baš čudno mesto, neko vreme smo samo lebdeli
u mraku...
– Hari, videli smo izbliza Urin! – reče Ron, i dalje se slabašno kikoćući. –
Kapiraš, Hari? Videli smo Urin... ha, ha, ha...
Mehurić krvi izbi iz ugla Ronovih usta i rasprsnu se.
– ... ali svejedno, jedan od njih zgrabio je Džini za stopalo, ja sam primenila
Rasparčavajuću kletvu i raznela mu Pluton pravo u lice, ali...
Luna bespomoćno pokaza na Džini, koja je jedva disala, dok su joj oči još uvek
bile sklopljene.
– A šta je s Ronom? – upita Hari strepeći, pošto je Ron nastavio da se kikoće, još
uvek viseći o prednjem delu Harijeve odore.
– Ne znam čime su ga pogodili – reče Luna tužno – ali je skroz pošašavio, ne
mogu nikako da izađem na kraj s njim.
– Hari – reče Ron, privukavši Harijevo uvo ka svojim ustima, i dalje se slabašno
smejuljeći – Znaš li ko je ta devojka, Hari? To je Lujka... Lujka Lavgud... ha ha ha...
– Moramo da izađemo odavde – reče Hari odlučno. – Luna, možeš li da pomogneš
Džini?
– Da – reče Luna, zadenuvši svoj štapić iza uva za svaki slučaj, a onda podvuče
ruku oko Džininog struka i pridiže je.
– Ma samo sam povredila članak, mogu ja i sama – reče Džini nestrpljivo, ali
sledećeg trenutka pade postrance i zgrabi Lunu radi oslonca. Hari prebaci Ronovu
ruku preko svog ramena kao što je, pre mnogo meseci, bio prebacio Dadlijevu.
Osvrnu se: šansa da isprva pogode izlaz bila je jedan prema dvanaest...
On stade da tegli Rona sa sobom ka jednim vratima. Bili su na metar od njih kada
se druga vrata na suprotnom kraju sale otvoriše i troje Smrtoždera ulete unutra, s
Belatriks Lestrejndž na čelu.
– Eno ih! – kriknu ona.
Ošamućujuće čini prasnuše preko sobe. Hari se naglo sruči kroz vrata pred sobom,
baci Rona ne baš preterano pažljivo, i sagnu se da bi pomogao Nevilu da iznese
Hermionu. U poslednji čas prešli su prag i zalupili vrata ispred Belatriks.
– Koloportus! – povika Hari, i začu kako tri tela udaraju iz sve snage u vrata s
njihove druge strane.
– Nije bitno! – reče muški glas. – Ima i drugih puteva – UHVATILI SMO IH, TU
SU!
Hari se osvrnu. Bili su ponovo u Dvorani mozgova i, zaista, svuda naokolo po
zidovima nalazila su se vrata. Mogao je da čuje korake u hodniku iza njih, jer je još
nekoliko Smrtoždera dotrčalo da se pridruži onim prvim.
– Luna... Nevile... pomozite mi!
Njih troje se raštrkaše po sobi, zapečativši vrata usput. Hari se sruči na jedan sto i
otkotrlja se po njemu u žurbi da što pre dosegne sledeća vrata.
– Koloportus!
Svuda iza vrata čuli su se trčeći koraci, svaki čas bi se neka telesina zaletela na
jedna od njih, od čega bi ona zaškripala i zatresla se. Luna i Nevil su bacali čini na
vrata duž suprotnog zida... A onda, kad je Hari stigao do samog kraja sobe, začu kako
Luna viče:
– Kolo.... auuuuuuuuh...
Okrenu se taman na vreme da je vidi kako leti kroz vazduh. Pet Smrtoždera
nahrupi u sobu kroz vrata do kojih nije uspela da stigne na vreme. Luna udari o sto,
skliznu preko njegove površine, pa na pod s druge strane, gde se prući, nepomična kao
Hermiona.
– Drž’te Potera! – kriknu Belatriks i potrča pravo na njega. On se naglo skloni u
stranu i pojuri natrag preko sobe. Bio je siguran, dok god misle da mogu da pogode
proročanstvo...
– Hej! – reče Ron, koji se nesigurno pridigao na noge i sada se pijano teturao ka
Hariju, kikoćući se. – Hej, Hari, ovde su mozgovi, ha, ha, ha, zar to nije uvrnuto,
Hari?
– Rone, sklanjaj se s puta, sagni se...
Ali Ron je već uperio svoj štapić ka akvarijumu.
– Časna reč, Hari, to su mozgovi... gledaj... Asio mozgu!
Svi odjednom stadoše kao ukopani. Hari, Džini i Nevil i svi Smrtožderi okrenuše
se da pogledaju vrh akvarijuma, kad mozak izroni iz zelene tečnosti kao riba u letu: za
trenutak se zadržao u vazduhu, a onda poleteo ka Ronu, usput se obrćući, a s njega se
razlete nešto nalik na trake pokretnih slika, odmotavajući se poput rolni filma...
– Hi hi hi, Hari, pogledaj ga... – reče Ron, posmatrajući ga kako izbacuje svoju
upadljivu nutrinu. – Hari, dođi, i pipni ga. Kladim se da je skroz sumanuto...
– RONE, NE!
Hari nije znao šta bi se desilo kad bi Ron dodirnuo pipke misli, koji su sada leteli
oko mozga, ali bio je siguran da ne bi nikako izašlo na dobro. On se naglo baci
napred, ali Ron je već uhvatio mozak ispruženim rukama.
Čim su dotakli njegovu kožu, pipci istog trena počeše da se obmotavaju oko
Ronovih ruku kao konopci.
– Hari, vidi šta se desilo... Ne... ne... to mi se ne dopada... prestani... prestani...
Ali tanke trake su se sada namotavale oko Ronovih grudi. On se otimao i borio
dok se mozak obmotavao oko njega čvrsto poput hobotnice.
– Difindo! – vrisnu Hari, pokušavajući da razdvoji pipke koji su se čvrsto
obmotavali oko Rona pred njegovim očima, ali nisu hteli da se otkinu. Ron pade, još
uvek se boreći s onim što ga je sputavalo.
– Hari, ugušiće ga! – vrisnu Džini, koju je njen slomljeni članak držao prikovanu
za pod – a onda s jednog od smrtožderskih štapića izlete zrak crvene svetlosti i pogodi
je pravo u lice. Ona se sruči postrance na pod i ostade da leži tamo u nesvesti.
– OŠABUTI! – povika Nevil, okrenuvši se i mašući Hermioninim štapićem ka
nadolazećim Smrtožderima: – OŠABUTI, OŠABUTI!
Ali ništa se ne desi.
Jedan Smrtožder baci sopstvenu Ošamućujuću čin na Nevila, koja ga promaši za
nekoliko centimetara. Hari i Nevil su sada ostali sami u borbi protiv pet Smrtoždera,
od kojih dvojica ispališe zrake srebrne svetlosti poput strela, koji su promašili cilj ali
napravili kratere u zidu iza njih. Hari se dade u beg kad Belatriks Lestrejndž pojuri za
njim: držeći proročanstvo visoko uzdignuto poviše glave, on otrča nazad kroz sobu, ne
uspevši da smisli ništa bolje nego da odvuče Smrtoždere što dalje od ostalih.
Izgleda da mu je to pošlo za rukom. Oni se stuštiše za njim, razbacujući usput
stolice i stolove o koje su udarali, ali nisu se usuđivali da ga začaraju da ne bi oštetili
proročanstvo, i Hari se sjuri kroz jedina vrata koja su bila otvorena, ona na koja su
Smrtožderi ušli, moleći se u sebi da Nevil ostane s Ronom i nađe neki način da ga
oslobodi. Uleteo je nekoliko metara u novu sobu i osetio kako pod iščezava...
Padao je naniže niz kamene tribine, stepenik po stepenik, odbijajući se o svaki
red, do poslednje stepenice i s treskom, koji mu izbi sav vazduh, slete i opruži se
nauznak na tlu, u dnu udubljenja na kojem je kameni luk stajao na svom podijumu.
Cela soba je odzvanjala smehom Smrtoždera. On podiže pogled i vide petoro koji su
bili u Dvorani mozgova kako se spuštaju ka njemu, dok ih je još više naviralo kroz
druga vrata i poskakivalo s tribine na tribinu ka njemu. Hari ustade, mada su mu se
noge tako gadno tresle da su ga jedva držale. Proročanstvo je i dalje nekim čudom
bilo neoštećeno u njegovoj levoj ruci, dok je u desnoj čvrsto stezao štapić. On
ustuknu, gledajući naokolo, pokušavajući da sve Smrtoždere zadrži u vidokrugu.
Zadnjim delom nogu udari u nešto čvrsto: stigao je do podijuma na kojem je stajao
luk. On se natraške pope na njega.
Svi Smrtožderi zastadoše, zureći u njega. Neki su dahtali snažno kao i on. Jedan je
gadno krvario. Dolohov, oslobođen Svezujuće kletve, zlobno ga je gledao, upirući
štapićem pravo u Harijevo lice.
– Poteru, tvoja trka je gotova – reče Lucijus Melfoj razvlačećim glasom, skidajući
masku s lica – sad budi dobar dečko i dodaj mi proročanstvo.
– Pustite... pustite ostale da odu, i daću vam ga! – reče Hari očajnički.
Pojedini Smrtožderi se nasmejaše.
– Nisi u poziciji da se pogađaš, Poteru – reče Lucijus Melfoj, a bledo lice mu se
zacrvene od zadovoljstva. – Vidiš, nas je desetoro, a ti si sâm... ili te, možda,
Dambldor nije naučio ni da brojiš?
– On nije sab! – povika glas poviše njih. – I dalje iba bene!
Hariju potonuše sve lađe. Nevil je žurno silazio niz kamene klupe ka njima, čvrsto
stežući Hermionin štapić u svojoj drhtavoj ruci.
– Nevile... ne... vrati se Ronu...
– OŠABUTI! – ponovo povika Nevil, upirući štapić ka svakom Smrtožderu
naizmenično. – OŠABUTI! OŠAB...
Jedan od najkrupnijih Smrtoždera zgrabi Nevila otpozadi, savivši mu ruke uz telo.
On se borio i šutirao ih, a nekoliko Smrtoždera se nasmeja.
– To beše Longbotom, zar ne? – isceri se Lucijus Melfoj. – Pa, tvoja baka je već
navikla da gubi članove porodice u borbi s nama... zato joj tvoja smrt neće biti veliki
šok.
– Longbotom? – ponovi Belatriks, a đavolski osmeh joj zablista na licu. – Opa, ja
sam imala to zadovoljstvo da upoznam tvoje roditelje, dečače.
– ZNAB BA JESI! – zagrme Nevil i stade tako da se koprca u stisku svog čuvara
da Smrtožder povika: – Neka ga neko Ošamuti!
– Ne, ne, ne – reče Belatriks. Sva se zanela, živnula od uzbuđenja dok je gledala
čas Harija čas opet Nevila. – Ne, da vidimo koliko dugo će Nevil da izdrži pre nego
što pukne kao i njegovi roditelji... osim ukoliko Poter ne želi da nam dâ to
proročanstvo.
– NEBOJ BA IB GA BAŠ! – grmeo je Nevil, koji je bio van sebe, šutirao i otimao
se svom snagom, dok se Belatriks približavala njemu i njegovom čuvaru. – NEBOJ
BA IB GA BAŠ, HARI!
Belatriks podiže svoj štapić. – Krucio!
Nevil vrisnu, privukavši noge ka grudima tako da ga Smrtožder koji ga je sada
držao iznad poda ispusti i on pade dole, previjajući se i vrišteći u agoniji.
– Ovo je bila samo proba! – reče Belatriks, podižući svoj štapić tako da Nevilovi
krici prestadoše i on ostade da leži jecajući pod njenim nogama. Ona se okrenu i
zagleda u Harija. – A sada, Poteru, ili nam daj proročanstvo, ili ćeš gledati kako tvoj
mali prijatelj umire u teškim mukama!
Hari nije morao da razmišlja. Nije imao izbora. Proročanstvo je bilo zagrejano od
vreline njegove čvrsto stisnute ruke kad ga ispruži. Melfoj skoči napred da bi ga uzeo.
Ali u istom trenu gore, poviše njih, još dvoja vrata se naglo otvoriše, i još pet
ljudi utrča u prostoriju: Sirijus, Lupin, Ćudljivko, Tonks i Kingsli.
Melfoj se okrenu i podiže svoj štapić, ali je Tonks već poslala Ošamućujuću čin
pravo na njega. Hari nije sačekao da vidi da li je pogodila cilj, već skoči s podijuma i
skloni se s puta. Smrtožderi su bili potpuno pometeni pojavom članova Reda, koji su
sada bacali kišu čini dole na njih, napredujući korak po korak ka utonulom dnu
dvorane. Između uskomešanih tela i sevanja svetlosti, Hari je video kako Nevil puzi
po tlu. On izbegnu novi zrak crvene svetlosti i baci se na tlo da bi dostigao Nevila.
– Jesi li dobro? – zaurla on, kad druga kletva prelete na desetak centimetara iznad
njegove glave.
– Aha – reče Nevil, pokušavajući da se pridigne.
– A Ron?
– Bislib ba je u rebu – i balje se borio brotiv bozga kab sab izašao...
Kameni pod između njih eksplodira kad ga pogodi jedna čin, ostavljajući krater
baš na mestu gde se nekoliko trenutaka ranije nalazila Nevilova šaka. Obojica se
žurno oteturaše s tog mesta, kad se jedna debela ruka pojavi niotkuda, ščepa Harija za
vrat i povuče ga uvis, tako da su mu vrhovi prstiju jedva dodirivali pod.
– Daj mi to – režao mu je neki glas u uvo – daj mi to proročanstvo...
Čovek je tako snažno stiskao Harija za dušnik da on nije mogao da diše. Kroz
zamagljene oči video je kako se tri metra dalje Sirijus bori s jednim Smrtožderom.
Kingsli se borio s dvojicom odjednom. Tonks, i dalje na sredini kamenih tribina,
zasula je odozgo Belatriks pravom paljbom čini... izgleda da niko nije primećivao da
se Hari guši. On okrete svoj štapić u pravcu čoveka koji ga je stezao, ali nije imao
dovoljno daha da prizove čin, i čovekova slobodna ruka posegnu za rukom u kojoj je
Hari stezao proročanstvo...
– AAAH!
Iznenada, Nevil beše iskočio niotkuda i, nesposoban da pravilno izgovori kletvu,
zabio Hermionin štapić pravo u očni prorez na Smrtožderovoj maski. Čovek smesta
ispusti Harija, bolno zavijajući. Hari se obrnu da bi se suočio s njim u lice i, boreći
se da dođe do vazduha, prodahta:
– OŠAMUTI!
Smrtožder se preturi unazad i maska mu spade. Bio je to Makner, Bakbikov
nesuđeni ubica, a jedno oko bilo mu je naduveno i krvavo.
– Hvala! – reče Hari Nevilu, odvlačeći ga u stranu, pošto su se Sirijus i njegov
Smrtožder obreli baš kraj njih, boreći se tako žestoko da su im štapići bili tek
maglovita obličja. A onda Hari pod stopalom oseti nešto okruglo i čvrsto, i okliznu se.
Za trenutak je pomislio da je ispustio svoje proročanstvo, a onda spazi Ćudljivkovo
magično oko kako se kotrlja po podu.
Njegov vlasnik ležao je postrance, dok mu je glava krvarila, a njegov napadač se
sada opasno približavao Hariju i Nevilu: bio je to Dolohov, čije je duguljasto bledo
lice bilo izobličeno od zadovoljstva.
– Tarantalegra! – povika ovaj, upirući štapić ka Nevilu, čije noge odmah počeše
da mahnito plešu, izbacivši ga iz ravnoteže, primoravši ga da ponovo padne na pod. –
A sada, Poteru...
On fijuknu svojim štapićem onako kako je to učinio s Hermionom baš kad Hari
zaurla: – Protego!
Hari oseti kako mu po licu klizi nešto nalik tupoj oštrici noža. Silina udarca ga
obori u stranu i on pade preko Nevilovih bacakajućih nogu, ali je Zaštitna čin uspela
da zaustavi ono najgore.
Dolohov ponovo podiže štapić. – Asio proro...
Sirijus se odjednom stvori niotkuda, zalete se iz sve snage ramenom na Dolohova,
tako da ovaj odlete podalje. Proročanstvo beše ponovo iskliznulo do vrhova
Harijevih prstiju, ali on uspe da ga zadrži u stisku. Sada su Sirijus i Dolohov vodili
dvoboj, štapići su im sevali kao mačevi, njihovi vrhovi isijavali varnice...
Dolohov povuče štapić unazad da bi izveo isti onaj fijukavi potez koji je već
upotrebio na Hariju i Hermioni. Uspravljajući se, Hari vrisnu: – Petrifikus totalus! –
Dolohovljeve ruke i noge se ponovo čvrsto spojiše, i on se preturi unazad, uz tresak
udarivši leđima o pod.
– Dobar potez! – povika Sirijus, pritisnuvši Hariju glavu nadole kad par
Ošamućujućih čini polete ka njima. – Sada hoću da odeš oda...
Obojica se ponovo sagnuše. Mlaz zelene svetlosti za dlaku promaši Sirijusa. Na
drugom kraju prostorije Hari spazi kako Tonks pada sa sredine kamenih tribina, a
njeno mlitavo telo poče da se kotrlja sa stepenika na stepenik, dok je Belatriks
trijumfalno hitala natrag u bitku.
– Hari, uzmi to proročanstvo, zgrabi Nevila i trči! – vrisnu Sirijus, hrleći u susret
Belatriks. Hari nije video šta se dalje desilo: Kingsli mu zapreči vidik, boreći se s
rošavim Rukvudom, koji sada beše bez maske. Još jedan mlaz zelene svetlosti prelete
iznad Harijeve glave dok se probijao ka Nevilu...
– Možeš li da stojiš? – zagrme on Nevilu na uvo, dok su se Nevilove noge i dalje
trzale i nekontrolisano poskakivale. – Prebaci ruku preko mog ramena...
Nevil to i učini. Hari se s velikim naporom uspravi. Nevilove noge su i dalje
letele u svim pravcima, i nisu bile u stanju da ga nose, a onda, baš niotkuda, jedan
čovek nasrnu na njih i obojica padoše unazad. Nevilove noge divlje se razmahaše,
nalik prevrnutoj bubi, a Hari izvi levu ruku u vazduh, pokušavajući da spasi malu
staklenu kuglicu da se ne razbije.
– Proročanstvo, daj mi to proročanstvo, Poteru! – zareža glas Lucijusa Melfoja tik
kraj njegovog uva, a Hari oseti kako mu se vrh Melfojevog štapića čvrsto zabija među
rebra.
– Ne... gubi se... od mene... Nevile... hvataj ga!
Hari snažno dobaci proročanstvo preko poda, Nevil izvi leđa i čvrsto prihvati
kuglu na grudi. Melfoj sad uperi štapić na Nevila, ali Hari prebaci vlastiti štapić
preko ramena i povika: – Impedimenta!
Snažan udar odbaci Melfoja iza njegovih leđa. Kad se Hari ponovo uspravio na
noge, pogledao je oko sebe i spazio Melfoja kako udara o podijum na kojem su se
sada borili Sirijus i Belatriks. Melfoj ponovo uperi štapić ka Hariju i Nevilu, ali pre
nego što je uspeo da povrati dah i izgovori čin, Lupin skoči između njih.
– Hari, okupi ostale i BEŽI!
Hari zgrabi Nevila za ramena odore i ponese ga celim svojim telom do prvog reda
kamenih tribina. Nevilove noge su se i dalje izvijale i pocupkivale, ne mogavši da
izdrže njegovu težinu. Hari ga pridiže preostalom snagom, i njih dvojica se popeše na
sledeći stepenik...
Jedna čin pogodi kameni stepenik kraj same Harijeve pete. On se rasprsnu i Hari
propade stepenik niže. Nevil pade na tlo, dok su mu noge i dalje pocupkivale i
mlatarale, i zavuče proročanstvo u džep.
– Hajde! – reče Hari očajnički, vukući ga za odoru iz sve snage. – Pokušaj da se
odraziš nogama...
On učini još jedan izuzetan napor da ga uspravi i Nevilova odora se iscepa duž
čitavog levog šava – mala zavaljena staklena kugla ispade mu iz džepa i, pre nego što
će je se iko dokopati, Nevilova noga je šutnu i ona polete tri metra ulevo i smrska se o
stepenik ispod njih. Dok su obojica zurili u mesto gde se razbila, preneraženi onim što
se desilo, bisernobela figura s nesvakidašnje uvećanim očima izdiže se u vazduh, a da
je niko sem njih dvojice ne primeti. Hari je mogao da vidi kako joj se usta kreću, ali
od lomljave, pokliča i urlika oko njih nije mogao da čuje nijednu reč proročanstva.
Figura prestade da govori, i rastopi se u ništavilo.
– Hari, žao bi je! – zaplaka Nevil, s grimasom bola na licu, dok su mu se noge i
dalje sumanuto bacakale. – Žao bi je, Hari. Nisab ’teo ba to...
– Nije važno! – uzviknu Hari. – Samo pokušaj da ustaneš, pa da izađemo odav...
– Dabldor! – reče Nevil, a njegovo znojavo lice iznenada se preobrazi, zureći
preko Harijevog ramena.
– Šta?
– DABLDOR!
Hari se okrenu da pogleda u šta to Nevil zuri. Tačno poviše njih, na pragu vrata
Dvorane mozgova, stajao je Albus Dambldor, bledog i gnevnog lica. Hari oseti kako
mu nekakav električni naboj prožima svaki delić tela – spaseni su.
Dambldor se sjuri niz stepenice pored Nevila i Harija, koji više nisu ni pomišljali
da odu. Dambldor je već bio pri dnu stepenica kad Smrtožder koji mu je bio najbliži
shvati da je on tu i upozoravajuće vrisnu ostalima. Jedan Smrtožder stade da beži,
uspinjući se poput majmuna uz stepenice na drugom kraju dvorane. Dambldorova čin
ga povuče unazad lako i bez ikakvog napora, kao da ga je uhvatio nekim nevidljivim
lasom...
Samo se još jedan par borio, očigledno nesvestan pridošlice. Hari vide kako
Sirijus izbegava Belatriksin zrak crvene svetlosti: smejao joj se.
– Hajde, možeš ti i bolje! – urlao je on, dok mu je glas odzvanjao pećinastom
dvoranom.
Drugi zrak svetlosti pogodi ga pravo u grudi.
Osmeh mu još uvek nije sasvim zamro na licu, ali su mu se oči razrogačile od
šoka. Hari pusti Nevila, mada toga nije ni bio svestan. Ponovo stade da preskače niz
stepenice, izvukavši štapić, kada se i Dambldor okrenu ka podijumu.
Izgledalo je kao da je Sirijusu bila potrebna čitava večnost da padne: telo mu se
graciozno izvilo dok je tonuo unazad kroz poderani veo koji je visio s luka.
Hari spazi izraz pomešanog straha i iznenađenja na nekada privlačnom ispijenom
licu svog kuma dok je padao kroz drevni prolaz i nestajao iza vela, koji za trenutak
zaleprša kao na jakom vetru, a onda se ponovo vrati na mesto.
Hari začu pobedonosni vrisak Belatriks Lestrejndž, ali znao je da to ništa ne znači
– Sirijus je samo propao kroz lučni prolaz, i svakog časa će se pojaviti s druge
strane...
Ali se Sirijus ne pojavi.
– SIRIJUSE! – visnu Hari. – SIRIJUSE!
Spustio se na pod, grabeći vazduh. Sirijus mora da je tu iza zavese, i on, Hari, ima
da ga izvuče natrag...
Ali baš kada je dodirnuo tlo i jurnuo ka podijumu, Lupin uhvati Harija oko prsa,
vukući ga unazad.
– Ne možeš više ništa da učiniš, Hari...
– Idemo po njega, spasimo ga, samo je prošao na drugu stranu!
– ... prekasno je, Hari.
– Još uvek možemo da ga dohvatimo... Hari se iz sve snage opirao, ali Lupin ga
nije ispuštao...
– Ništa ne možeš da učiniš, Hari... ništa... nema ga više.

36. Jedini koga se on ikada bojao



– Nije tačno da ga nema! – povika Hari.
Nije verovao u to. Nije hteo da poveruje. Još uvek se opirao Lupinu svakom
trunkom preostale snage. Lupin ne razume. Iza te zavese krili su se ljudi. Hari ih je čuo
kako šapuću, prvi put kad je ušao u sobu. Sirijus se samo sakrio, prosto ga nisu
videli...
– SIRIJUSE! – zaurla on. – SIRIJUSE!
– Ne može da se vrati, Hari – reče Lupin, a glas ga izdade dok se borio da obuzda
Harija. – Ne može da se vrati, zato što je mr...
– ON – NIJE – MRTAV! – zagrme Hari. – SIRIJUSE!
Oko njih se sve kretalo, beskorisno komešalo, mnogobrojne čini su obasjavale
prostoriju. Za Harija je sve to bila tek besmislena buka, odbijene kletve koje su letele
oko njih nisu bile važne, ništa nije bilo važno, osim da Lupin prestane da se pravi kao
da Sirijus – koji je stajao na samo nekoliko koraka od njih, iza one stare zavese – neće
da se pojavi svakog časa, tresući svojom tamnom kosom, željan da se ponovo
priključi bici.
Lupin odvuče Harija s podijuma. Hari, koji je još uvek zurio u prolaz, sada je bio
ljut na Sirijusa što ga ostavlja da ga čeka...
Boreći se da se oslobodi Lupinovog stiska, jedan deo njega shvati da ga Sirijus
nikada nije ostavljao da ga čeka... Sirijus je uvek sve rizikovao da bi video Harija, da
bi mu pomogao... ako Sirijus nije izašao iz tog prolaza kad ga je Hari tako glasno
dozivao, kao da mu život od toga zavisi, jedino moguće objašnjenje bilo je da nije
mogao da se vrati... da je zaista...
Dambldor je veći deo preostalih Smrtoždera okupio na sredini prostorije,
onesposobivši ih, kako se činilo, nevidljivim konopcima. Ludooki Ćudljivko je
otpuzao preko prostorije do mesta gde je Tonks ležala, i sada je pokušavao da je
oživi. Iza podijuma su još uvek dopirala bleštava svetla, hroptaji i povici – Kingsli je
pritrčao da nastavi Sirijusov dvoboj sa Belatriks.
– Hari?
Nevil beše skliznuo niz kamene tribine, do mesta gde je Hari stajao. Hari se više
nije odupirao Lupinu, koji ga je još uvek čvrsto držao za ruku, predostrožnosti radi.
– Hari... sbarno bi je žao... – reče Nevil. Noge su mu još uvek nekontrolisano
plesale. – Ba li je taj čobvek bio – ba li je Sirijus Blek bio tvoj... brijatelj?
Hari klimnu glavom.
– Evo – poče Lupin tiho, i uperivši svoj štapić u Nevilove noge reče: – Finite. –
Čin beše skinuta: Nevilove noge se sručiše na pod, iznenada se smirivši. Lupin je bio
beo u licu. – Hajde... hajde da pronađemo ostale. Gde su oni, Nevile?
Lupin se okrenu od lučnog prolaza dok je govorio. Zvučao je kao da mu svaka
izgovorena reč zadaje bol.
– Sbi su obamo – reče Nevil. – Jeban od bozgova je nabao Rona, ali bislib ba bu
je bobro... a Herbiona je u nesbesti, ali smo joj obibali buls...
Iza podijuma se začu glasan tresak, za kojim usledi krik. Hari vide Kingslija kako
pada na pod, urlajući od bola: Belatriks Lestrejndž pobeže, podvijenog repa, kada se
Dambldor okrenu ka njoj. On nanišani čin na nju, ali je ona odbi od sebe. Sada je već
bila na pola puta uz kamene tribine...
– Hari... ne! – povika Lupin, ali Hari je već istrgao ruku iz Lupinovog opuštenog
stiska.
– UBILA JE SIRIJUSA! – zaurla Hari. – UBILA GA JE... SADA ĆU JA NJU DA
UBIJEM!
I on pojuri za njom, preskačući kamene tribine. Neki ljudi su vikali za njim, ali
njega nije bilo briga. Rub Belatriksine odore lepršajući nestade s vidika ispred njega,
i oni se ponovo nađoše u sobi u kojoj su plutali mozgovi...
Ona nanišani kletvu preko ramena. Akvarijum polete u vazduh i prevrnu se. Harija
preplavi napitak odvratnog mirisa, koji pokulja iz akvarijuma: mozgovi su klizili i
padali niz njega, mlatarajući svojim dugačkim šarenim pipcima, ali on povika: –
Vingardium leviosa! – i oni poleteše s njega u vazduh. Klizajući i spotičući se, on
potrča ka vratima. Preskočio je preko Lune, koja je stenjala na podu, projurio pored
Džini, koja reče: – Hari... šta... ? – pored Rona, koji se slabašno kikotao, i najzad kraj
Hermione, koja je još uvek bila u nesvesti. Silovito je otvorio vrata od kružne crne
sobe, i video Belatriks kako nestaje kroz vrata na drugom kraju prostorije. Pred njom
se nalazio hodnik koji je vodio nazad ka liftovima.
On potrča, ali ona zalupi vrata za sobom, i zidovi već počeše da se okreću.
Ponovo je bio okružen prugama plave svetlosti od brzajućih svećnjaka koji su se
okretali u krug.
– Gde je izlaz? – povika očajno, kad se zidovi ponovo zaustaviše uz tutnjavu. –
Kuda se izlazi odavde?
Soba kao da je samo čekala da je to upita. Vrata tik iza njega se širom otvoriše:
iza leđa mu se prostirao hodnik koji vodi ka liftovima, osvetljen bakljama i napušten.
On potrča...
Čuo je čangrljanje lifta pred sobom. On jurnu niz hodnik, zađe za ugao i pesnicom
tresnu dugme da pozove drugi lift. On se spuštao sve niže, uz treskanje i tandrkanje.
Rešetke se otvoriše i Hari ulete unutra, sada udarajući po dugmetu na kome je pisalo
Atrijum. Vrata skliznuše u ležište i on krenu nagore...
Izvukao se iz lifta pre nego što su se rešetke skroz otvorile, i osvrnuo se oko sebe.
Belatriks je gotovo stigla do lifta koji je vodio do telefonske govornice, a koji se
nalazio na suprotnom kraju dvorane, ali se okrenu unazad kad on potrča za njom, i
ispali još jednu čin ka njemu. On se izmaknu iza fontane Magičnog bratstva: čin
prolete pored njega i pogodi zlatnu kovanu kapiju na suprotnom kraju Atrijuma, tako
da ova odjeknu poput zvona. Više se nisu čuli koraci. Prestala je da trči. On čučnu iza
statua, osluškujući.
– Izađi, izađi, mali Hari! – povika ona svojim lažnim bebećim glasom, koji je
odjekivao po uglačanom drvenom podu. – Zašto si onda i pošao za mnom? Mislila
sam da si došao da osvetiš mog dragog rođaka!
– I hoću! – povika Hari, a mnoštvo bledih Harijevih duhova kao da u horu povika:
– I hoću! I hoću! I hoću! – širom prostorije.
– Aaaaah... da li si ga voleo, bebice Poteru?
Harija obuze mržnja kakvu nikada pre nije spoznao. On se baci iza fontane i
zagrme: – Krucio!
Belatriks vrisnu: čin ju je srušila, ali nije se koprcala i uvijala od bola, kao što je
to činio Nevil – već je ponovo bila na nogama, bez daha, više se ne smejući. Hari
ponovo uzmače iza zlatne fontane. Njena kontračin pogodi glavu zgodnog čarobnjaka,
koja odlete i uz tresak pade petnaestak metara dalje, ostavljajući duboke brazde po
drvenom podu.
– Nikada pre nisi koristio neku Neoprostivu kletvu, je li, dečače? – povika ona.
Sada je odbacila svoj bebeći glas. – Moraš da ih zaista i misliš, Poteru! Moraš zaista
da poželiš da naneseš bol – da uživaš u njemu – pravedan gnev neće me dugo boleti –
da ti pokažem kako se to radi, važi? Da te naučim...
Hari je baš puzao oko fontane s druge strane, kad ona povika: – Krucio! – i
primora ga da se ponovo sagne. Tog trena se kentaurova ruka, stežući luk, odlomi i
slete na pod nedaleko od zlatne čarobnjakove glave.
– Poteru, ne možeš me pobediti! – vrisnu ona.
Čuo ju je kako se kreće nadesno, pokušavajući da ga jasno nacilja. On nastavi da
joj uzmiče oko statue, čučnuvši iza kentaurovih nogu, dok mu je glava bila u ravni s
glavom kućnog vilenjaka.
– Bila sam, i još uvek sam, najverniji sluga Mračnog gospodara. On me naučio
Mračnim veštinama, i znam čini toliko moćne, s kojima ti, jadni dečače, nikada nećeš
moći da se nosiš...
– Ošamuti! – povika Hari. Bio se povukao do mesta gde je stajao goblin, smešeći
se ka sada obezglavljenom čarobnjaku, i nanišanio u nju dok je provirivala iza
fontane. Ona je reagovala tako brzo da je jedva imao vremena da se sagne.
– Protego!
Mlaz crvene svetlosti, njegova sopstvena Ošamućujuća čin, odbi se nazad ka
njemu. Hari se otetura nazad iza fontane, a jedno goblinovo uvo odlete preko sobe.
– Poteru, pružiću ti još jednu šansu! – povika Belatriks. – Daj mi proročanstvo –
otkotrljaj ga sada ka meni – i možda ti i poštedim život!
– Pa, onda ćeš morati da me ubiješ, jer ga više nema! – zagrme Hari i, kada to
povika, bol mu se proširi čelom. Ožiljak mu se ponovo usijao, i on oseti nalet besa
koji nije imao nikakve veze s njegovim sopstvenim gnevom. – I on to zna! – reče Hari,
uz ludački smeh koji je mogao da se meri i sa samim Belatriksinim. – Tvoj voljeni
stari drugar Voldemor zna da ga više nema! Neće baš biti zadovoljan tobom, je li?
– Šta? Kako to misliš? – vrisnu ona, i po prvi put u njenom glasu pojavi se
primetan strah.
– Proročanstvo se razbilo dok sam pokušavao da podignem Nevila uza stepenike!
Šta misliš, onda, šta će Voldemor reći na to?
Njegov ožiljak ga je probadao i pekao... od tog bola niz oči mu krenu bujica
suza...
– LAŽOVE! – kriknu ona, ali je on sada razaznavao užas ispod njenog besa. –
KOD TEBE JE, POTERU, I IMA DA MI GA DAŠ! Asio proročanstvo! ASIO
PROROČANSTVO!
Hari se ponovo nasmeja, jer je znao da će je to razjariti, dok je bol narastao tako
snažno u njegovoj glavi da je mislio da će mu lobanja prsnuti. On mahnu svojom
praznom rukom iza jednouhog goblina i brzo je povuče, čim ona posla još jedan mlaz
zelene svetlosti ka njemu.
– Vidiš, nema ničega! – povika on. – Ničega što bi prizvala! Razbilo se, i niko
nije čuo šta je govorilo, reci to svome šefu!
– Ne! – vrisnu ona. – Nije tačno, lažeš! GOSPODARU, POKUŠALA SAM,
POKUŠALA SAM... NE KAŽNJAVAJTE ME...
– Ne troši dah! – povika Hari, zažmurivši zbog bola u ožiljku, koji je sada bio
užasniji nego ikad. – Odavde te ne može čuti!
– Ne mogu, Poteru? – reče piskavi, ledeni glas.
Hari otvori oči.
Visok, mršav, i ogrnut crnom kukuljicom, belog i upalog zmijolikog lica, zureći u
njega svojim skerletnocrvenim očima s uskim prorezima umesto zenica... Lord
Voldemor se stvorio nasred dvorane, uperivši štapić u Harija, koji je stajao ukočen,
ne mogavši ni da mrdne.
– Dakle, razbio si moje proročanstvo? – reče Voldemor nežno, zureći u Harija tim
nemilosrdnim crvenim očima. – Ne, Bela, on ne laže... osećam da istina dopire do
mene iz njegovog bezvrednog uma... meseci priprema, meseci truda... a moji
Smrtožderi su dopustili da mi Hari Poter opet osujeti planove...
– Gospodaru, žao mi je, nisam znala, borila sam se protiv animagusa Bleka! –
zajeca Belatriks, bacivši se pred Voldemorova stopala, kada joj se on polako približi.
– Gospodaru, morate da znate...
– Ćuti, Bela – reče Voldemor preteći. – Za koji trenutak ću se pozabaviti i tobom.
Misliš li da sam ušao u Ministarstvo magije da bih slušao tvoja balava izvinjenja?
– Ali gospodaru... on je ovde... on je dole...
Voldemor nije obraćao pažnju na nju.
– Tebi nemam više ništa da kažem, Poteru – reče on tiho. – Predugo i prečesto si
me ometao. AVADA KEDAVRA!
Hari nije čak ni otvorio usta da pokuša da mu se odupre. Um mu je bio prazan dok
je štapićem beskorisno upirao ka podu.
Ali bezglava zlatna statua čarobnjaka iz fontane ožive, skočivši sa svog postolja, i
uz tresak slete između Harija i Voldemora. Čin se odbi o grudi statue, koja je istog
trena raširila ruke da zaštiti Harija.
– Šta...? – kriknu Voldemor, osvrćući se oko sebe. A onda procedi: – Dambldor!
Hari se osvrnu iza sebe, dok mu je srce bubnjalo. Dambldor je stajao ispred
zlatnih kapija.
Voldemor podiže štapić i još jedan mlaz zelene svetlosti polete ka Dambldoru,
koji se okrete i nestade u vihoru svog ogrtača. Sledećeg trenutka, stvori se iza
Voldemora, i mahnu štapićem ka ostatku fontane. I ostale statue oživeše. Statua veštice
potrča ka Belatriks, koja vrisnu i stade da baca čini koje su se beskorisno odbijale od
statuinih grudi, sve dok ova ne skoči na nju, prikovavši je za pod. U međuvremenu,
goblin i kućni vilenjak odjuriše do kamina postavljenih duž zida, a jednoruki kentaur
odgalopira ka Voldemoru, koji nestade i ponovo se pojavi kraj bazenčića. Bezglava
statua čarobnjaka odbaci Harija unazad, dalje od bitke, u trenutku kad Dambldor
pojuri ka Voldemoru, a zlatni kentaur ih obojicu zaobiđe.
– Budalasto od tebe što si noćas došao ovamo, Tome – reče Dambldor smireno. –
Aurori su već krenuli ovamo...
– Dok oni dođu, ja više neću biti ovde, a ti ćeš biti mrtav! – siknu Voldemor. On
posla još jednu Ubitačnu kletvu ka Dambldoru, ali promaši i pogodi šalter čuvara iz
obezbeđenja, koji nestade u plamenu.
Dambldor zamahnu sopstvenim štapićem: sila čini koja polete iz njega bila je
takva da Hari, iako zaklonjen svojim zlatnim čuvarem, oseti kako mu se dlake naježiše
dok je prolazila, i Voldemor je ovoga puta bio prinuđen da niotkuda prizove sjajni
srebrni štit, ne bi li je odbio. Čin, kakva god da je bila, nije nanela nikakvu vidljivu
štetu štitu, već on samo odjeknu duboko poput gonga – čudnovato jezivim zvukom.
– Ne pokušavaš da me ubiješ, Dambldore? – povika Voldemor, suzivši svoje
skerletne oči iznad vrha štita. – Ti si iznad takvih brutalnosti, je li?
– Obojica znamo da ima i drugih načina da se čovek uništi, Tome – reče
Dambldor smireno, nastavljajući da ide ka Voldemoru, kao da se ničega na svetu ne
boji, kao da se nije desilo ništa što bi poremetilo njegovu šetnju dvoranom. –
Priznajem da me ne bi zadovoljilo da ti samo oduzmem goli život...
– Ne postoji ništa gore od smrti, Dambldore! – zareža Voldemor.
– Veoma grešiš – reče Dambldor, i dalje prilazeći Voldemoru, govoreći ležerno
kao da o tome raspravljaju uz piće. Hari se uplaši kad ga vide kako mirno hoda,
nezaštićen. Hteo je da vrisne u znak upozorenja, ali ga je njegov bezglavi čuvar
neprekidno gurao unazad ka zidu, blokirajući svaki njegov pokušaj da izađe iz
zaklona. – Zapravo, nesposobnost da pojmiš kako postoje mnogo gore stvari od smrti
oduvek ti je bila najveća slabost...
Iza srebrnog štita polete još jedan mlaz zelene svetlosti. Ovoga puta je jednoruki
kentaur, koji je galopirao ispred Dambldora, primio udar i raspao se u stotine
komadića, ali pre nego što su ti komadići dodirnuli pod, Dambldor je već ponovo
izvukao svoj štapić i mahnuo njime kao da vitla bičem. Dugačak tanak plamen pokulja
iz njegovog vrha i obavi se oko Voldemora, sa sve štitom. Na trenutak se činilo da je
Dambldor pobedio, ali onda vatreni konopac postade zmija, koja smesta popusti svoj
stisak oko Voldemora i okrenu se, besno sikćući, ka Dambldoru.
Voldemor nestade. Zmija se pridiže s poda, spremna za napad...
Iznad Dambldora buknu kovitlac plamenova, baš kada se Voldemor ponovo
pojavio, stojeći na postolju usred bazenčića, gde je donedavno stajalo pet statua.
– Pazite! – povika Hari.
Ali dok je vikao, još jedan mlaz zelene svetlosti polete ka Dambldoru iz
Voldemorovog štapića, a zmija napade...
Foks dojezdi odozgo ispred Dambldora, širom otvori kljun i proguta ceo mlaz
zelene svetlosti: pretvori se u buktinju i pade na pod, mali, izboran i nemoćan da
poleti. U istom trenu, Dambldor zamahnu svojim štapićem, dugim, gipkim pokretom –
zmija, koja samo što nije uronila svoje očnjake u njega, polete visoko u vazduh i
nestade u pramenu tamnog dima, a voda u bazenčiću se podiže i prekri Voldemora,
poput kakve čaure od topljenog stakla.
Na nekoliko trenutaka Voldemor je bio vidljiv samo kao mračna, treperava,
bezlična figura, svetlucava i neraspoznatljiva na postolju, očito se trudeći da odbaci
masu koja ga je gušila...
A onda nestade, i voda uz pljusak pade nazad u bazenčić, divlje se prelivajući
preko rubova, nakvasivši uglačani pod.
– GOSPODARU! – vrisnu Belatriks.
Siguran da je sve gotovo, siguran da je Voldemor odlučio da pobegne, Hari krenu
da istrči iza zaklona svoje statue čuvara, ali Dambldor zagrme: – Ostani tu gde si,
Hari!
Po prvi put, Dambldor je zvučao preplašeno. Hari nije mogao da shvati zašto:
dvorana je bila sasvim prazna, izuzev njih dvojice, jecajuće Belatriks, još uvek
zarobljene pod statuom veštice, i bebe Feniksa Foksa, koja je slabašno graktala na
podu...
A onda se Harijev ožiljak širom otvori, i on je znao da je mrtav: bio je to
nezamisliv bol, neizdrživ bol...
Više nije bio u dvorani, bio je u stisku stvorenja crvenih očiju, toliko čvrsto
prikovan da Hari nije znao gde se završava njegovo, a gde počinje telo stvorenja: bili
su slepljeni u jedno, okovani bolom, i nije bilo bekstva...
A kada stvorenje progovori, koristilo je Harijeva usta, tako da on u svojoj agoniji
oseti kako mu se vilica pomera...
– Ubij me sada, Dambldore...
Oslepljen, umirući, dok mu je svaki delić bića vapio da se oslobodi, Hari oseti
kako ga stvorenje ponovo koristi...
– Ako smrt nije ništa, Dambldore, ubij dečaka...
Samo neka bol prestane, pomisli Hari... neka nas ubije... okončaj sve to,
Dambldore... smrt nije ništa, u poređenju s ovim...
I ponovo ću videti Sirijusa...
Dok se Harijevo srce punilo osećanjima, stisak stvorenja popusti, bol nestade.
Hari je ležao licem prislonjen uz pod, bez svojih naočara, drhteći kao da leži na ledu,
a ne na drvetu...
A dvoranom su odjekivali glasovi, više glasova nego što je trebalo da ih bude...
Hari otvori oči i spazi svoje naočare kako leže kraj peta obezglavljene statue koja ga
je čuvala, ali je sada ležala na leđima, naprsla i nepokretna. On ih stavi i malčice
pridiže glavu, samo da bi zatekao Dambldorov zakrivljeni nos na nekoliko centimetara
od sopstvenog.
– Jesi li dobro, Hari?
– Da – reče Hari, toliko se snažno tresući, da nije mogao da pravilno podigne
glavu. – Da, jesam... gde je Voldemor, gde... ko su svi ovi... šta se...
Atrijum je bio pun ljudi. Po podu su se ogledali smaragdnozeleni plamenovi koji
su plamteli u svim kaminima duž jednog zida, a iz njih su kuljali čarobnjaci i veštice.
Kada ga je Dambldor pridigao na noge, Hari spazi sićušne zlatne statue kućnog
vilenjaka i goblina, kako ka njima vode gotovo obeznanjenog Kornelijusa Fadža.
– Bio je tamo! – povika čovek s konjskim repom u skerletnoj odori, pokazujući ka
gomili zlatnog krša na drugoj strani dvorane, gde je pre samo nekoliko trenutaka ležala
zarobljena Belatriks. – Video sam ga, gospodine Fadž, kunem se da je to bio Znate-
Već-Ko, zgrabio je neku ženu i prebacio se!
– Znam, Vilijamsone, znam, i ja sam ga video! – promumla Fadž, koji je ispod
svog kariranog ogrtača još uvek nosio pidžamu, i dahtao kao da je upravo pretrčao
maraton. – Merlinove mi brade... ovde... ovde!... u Ministarstvu magije!... nebesa...
izgleda mi nemoguće... za ime sveta... kako je ovo moguće...?
– Ako produžiš niz stepenice u Odsek za misterije, Kornelijuse – reče Dambldor,
očigledno zadovoljan što je Hari dobro, zakoračivši napred, kako bi pridošlice
shvatile da je tu (nekoliko njih pridigoše štapiće, dok su drugi prosto delovali
zaprepašćeno; statue vilenjaka i goblina stadoše da aplaudiraju, a Fadž toliko poskoči
da mu stopala u papučama potpuno napustiše pod) – zateći ćeš nekoliko odbeglih
Smrtoždera zarobljenih u Dvorani smrti, vezane Protivprebacujućom kletvom, kako
čekaju da odlučiš šta ćeš da radiš s njima.
– Dambldore! – procedi Fadž, van sebe od čuda. – Ti... ovde... ja... ja...
On se divlje osvrnu ka Aurorima koje je doveo sa sobom, i nije moglo biti jasnije
da se sprema da uzvikne: – Držite ga!
– Kornelijuse, spreman sam da se borim s tvojim ljudima... i da ih ponovo
pobedim! – reče Dambldor gromkim glasom. – Ali si pre nekoliko minuta sopstvenim
očima video dokaz da ti već godinu dana govorim istinu. Lord Voldemor se vratio,
već dvanaest meseci juriš pogrešnog čoveka, i sada je vreme da poslušaš glas razuma!
– Ja... neću... pa... – promuca Fadž, osvrćući se oko sebe, kao da se nada da će mu
neko reći šta da čini. Kada to niko ne uradi, on reče: – Dobro onda... Douliše!
Vilijamsone! Otidite dole u Odsek za misterije i pogledajte... Dambldore, ti... ti ćeš
morati da mi kažeš šta tačno... Fontana Magičnog bratstva... šta se to dogodilo? –
dodade on cvileći, zureći u pod, na kome su sada ležali razbacani ostaci statua
veštice, čarobnjaka i kentaura.
– Raspravljaćemo o tome tek kada budem poslao Harija nazad na Hogvorts – reče
Dambldor.
– Harija... Harija Potera?
Fadž se okrenu i zagleda u Harija, koji je još uvek stajao naslonjen na zid kraj
pale statue koja ga je čuvala tokom Voldemorovog i Dambldorovog dvoboja.
– On... ovde? – reče Fadž. – Zašto... o čemu se ovde radi?
– Sve ću ti objasniti – ponovi Dambldor – čim Hari bude ponovo u školi.
On se udalji od bazenčića, zaputivši se ka mestu gde je zlatna čarobnjakova glava
ležala na podu. Uperi svoj štapić u nju i promrmlja: – Portus. – Glava zasvetle
plavim sjajem i nekoliko sekundi je bučno podrhtavala na drvenom podu, a onda
ponovo postade nepomična.
– Pazi ovamo, Dambldore! – reče Fadž, kad je Dambldor podigao glavu i odneo je
nazad do Harija. – Nemaš ovlašćenje za taj teleportacioni ključ! Ne smeš da radiš
takve stvari pred ministrom magije, ti... ti...
Glas mu se prekide kada ga Dambldor autoritativno osmotri preko svojih naočara
u obliku polumeseca.
– Izdaćeš naređenje da se Dolores Ambridž ukloni s Hogvortsa – reče Dambldor.
– Reći ćeš svojim Aurorima da prestanu da tragaju za mojim nastavnikom Brige o
magijskim stvorenjima, kako bi mogao da se vrati nazad na posao. Pokloniću ti... –
Dambldor izvuče sat s dvanaest kazaljki iz svog džepa i pogleda na njega – ... pola
sata svog vremena večeras, a za to vreme mislim da ćemo moći da pokrijemo i više
od glavnih tačaka svega što se odigralo ovde. Posle toga, moraću da se vratim u moju
školu. Naravno, ako ti i dalje bude potrebna moja pomoć, više si nego dobrodošao da
me kontaktiraš na Hogvortsu. Pisma adresirana na direktora stići će do mene.
Fadž se izbeči gore no ikada. Usta su mu bila otvorena, a okruglo lice ispod
neuredne sede kose postajalo mu je sve ružičastije.
– Ja... ti...
Dambldor mu okrenu leđa.
– Uzmi ovaj teleportacioni ključ, Hari.
On ispruži zlatnu glavu statue i Hari stavi ruku na nju, više ne brinući šta će
sledeće da učini, ni gde će sada otići.
– Videćemo se za pola sata – reče Dambldor tiho. – Jedan... dva... tri...
Harija obuze poznat osećaj kao da mu kuka izvlači utrobu kroz pupak. Uglačani
drveni pod iščeze pod njegovim nogama. Atrijum, Fadž i Dambldor redom nestadoše,
i on polete napred kroz kovitlac boja i zvukova...

37. Izgubljeno proročanstvo



Harijeva stopala udariše o čvrsto tlo. Kolena mu malo klecnuše, a zlatna
čarobnjakova glava pade na pod, uz odzvanjajuće kling. On se osvrnu oko sebe i
shvati da se stvorio u Dambldorovoj kancelariji.
Sve kao da se popravilo samo od sebe tokom direktorovog odsustva. Delikatni
srebrni instrumenti ponovo su stajali na stočićima s vretenastim nožicama, mirno
brujeći i izbacujući oblačiće dima. Portreti direktora i direktorki dremali su u svojim
ramovima, glava zabačenih na naslone fotelja ili prislonjenih uz ivice slike. Hari
pogleda kroz prozor. Preko horizonta se protezala hladna bledozelena linija: uskoro
će svanuti.
Mir i tišina, koje bi tek povremeno poremetio pokoji hroptaj ili šmrktanje
uspavanih portreta, bili su mu nepodnošljivi. Kad bi okruženje moglo da oslika
osećanja u njemu, slike bi vrištale od bola. Šetkao se po tihoj, prelepoj kancelariji
ubrzano dišući, trudeći se da ne razmišlja. Ali morao je da misli... od toga se nije
moglo pobeći...
On je kriv što je Sirijus mrtav. Sve je to njegova krivica. Da on, Hari, nije bio
toliko glup da nasedne na Voldemorov trik, da nije bio toliko ubeđen da je ono što je
video u svom snu stvarno, da je dozvolio mogućnost da se Voldemor, baš kao što je
Hermiona rekla, oslanjao na Harijevu potrebu da uvek izigrava junaka...
Bilo je nepodnošljivo, nije hteo da razmišlja o tome, nije mogao to da izdrži... u
njemu je zjapila užasna praznina, koju nije hteo da oseća niti ispituje, mračna rupa na
mestu gde je nekada bio Sirijus, kroz koju je Sirijus nestao. Nije hteo da bude sâm s
tim velikim, nemim prostorom, nije mogao da izdrži...
Slika iza njega naročito glasno zahrka, i jedan ledeni glas reče: – Ah... Hari
Poter...
Fineas Nigelus dugo zevnu, protežući ruke, i posmatraše Harija prepredenim,
suženim očima.
– A šta tebe dovodi ovde, u ranim jutarnjim satima? – napokon reče Fineas. –
Trebalo bi da je ova kancelarija zatvorena za sve izuzev za pravog direktora. Ili te je
možda Dambldor poslao ovamo? Oh, nemoj mi reći... – on ponovo drhtavo zevnu. –
Još jedna poruka za mog bezvrednog čukununuka?
Hari nije bio u stanju da progovori. Fineas Nigelus nije znao da je Sirijus mrtav, a
Hari nije mogao to da mu kaže. Reći to naglas učinilo bi stvar konačnom, apsolutnom,
nepovratnom.
Još neki portreti se promeškoljiše. Užasnut mišlju da će sada biti podvrgnut
ispitivanju, Hari otrča preko sobe i zgrabi kvaku.
Nije htela da se okrene. Bio je zarobljen unutra.
– Nadam se da ovo znači – reče korpulentni čarobnjak crvenog nosa, koji je visio
na zidu iza direktorovog stola – da će Dambldor uskoro ponovo biti među nama?
Hari se okrenu. Čarobnjak ga je posmatrao s velikim zanimanjem. Hari klimnu.
Ponovo je iza svojih leđa pokušao da okrene kvaku, ali ona ostade nepomična.
– Oh, odlično – reče čarobnjak. – Bilo je veoma dosadno bez njega, zaista strašno
dosadno.
On se primiri na stolici nalik prestolu, na kojoj beše naslikan, i blagonaklono se
nasmeši Hariju.
– Dambldor ima veoma visoko mišljenje o tebi, siguran sam da to već i sâm znaš –
reče on ležerno. – O, da. Veoma te ceni.
Krivica koja je ispunjavala Harijeve grudi poput kakvog čudovišnog, teškog
parazita sada se zakoprca i stade da se uvija. Hari nije mogao ovo da podnese, nije
više mogao da podnese što je taj koji jeste... nikada se još nije osećao do te mere
zatočenikom sopstvenog uma i tela, nikada nije toliko žarko priželjkivao da bude
neko, bilo ko, drugi...
Prazan kamin buknu smaragdnozelenim plamenom, zbog čega Hari odskoči od
vrata, zureći u čoveka koji se kovitlao u rešetki. Kada se Dambldorovo visoko obličje
uspravilo iz vatre, čarobnjaci i veštice po portretima na okolnim zidovima uz trzaj se
probudiše, mnogi uskliknuvši u znak dobrodošlice.
– Hvala vam – reče Dambldor prijazno.
Isprva nije pogledao u Harija, već je prišao stalku kraj vrata i iz unutrašnjeg džepa
izvukao sićušnog, ružnog, golišavog Foksa, kojeg je nežno smestio na tacnu s mekim
pepelom ispod zlatnog stalka na kome je odrasli Foks obično stajao.
– Pa, Hari – reče Dambldor, napokon se okrenuvši od ptičeta – biće ti drago da
čuješ da niko od tvojih drugova neće snositi trajne posledice večerašnjih događaja.
Hari je pokušao da kaže: – Dobro je – ali mu nikakav glas ne izađe iz usta. Činilo
mu se kao da ga Dambldor podseća na to koliko je štete prouzrokovao, i mada je
Dambldor najzad gledao pravo u njega, i uprkos tome što mu je izraz lica bio blag, a
ne optužujuć, Hari nije mogao da ga pogleda u oči.
– Madam Pomfri ih sve upravo krpi – reče Dambldor. – Nimfadora Tonks će
možda morati da provede neko vreme u Sent Mungu, ali izgleda da će se potpuno
oporaviti.
Hari se zadovoljio time da samo klimne glavom, zureći u tepih, koji je postajao
sve svetliji što je nebo napolju postajalo bleđe. Bio je siguran da svi portreti u sobi
žudno slušaju svaku reč koju bi Dambldor izgovorio, pitajući se gde su Dambldor i
Hari bili, i zašto je bilo povređenih.
– Znam kako se osećaš, Hari – reče Dambldor veoma tiho.
– Ne, ne znate – reče Hari, a glas mu iznenada postade glasan i jak; kipteo je od
usijanog besa; Dambldor nema pojma šta on, Hari, oseća.
– Vidiš, Dambldore? – reče Fineas Nigelus lukavo. – Nikada ne pokušavaj da
razumeš učenike. Oni to mrze. Radije bi da budu tragično neshvaćeni, da se potpuno
predaju samosažaljenju, da se krčkaju u sopstvenom...
– Dosta, Finease – reče Dambldor.
Hari okrenu leđa Dambldoru i odlučno se zagleda kroz prozor. Video je teren za
kvidič u daljini. Jednom prilikom Sirijus se pojavio tamo, maskiran u ofucanog crnog
psa, da bi mogao da posmatra Harija kako igra... verovatno je bio došao da vidi da li
je Hari dobar kao što je bio Džejms... Hari ga to nikada nije pitao...
– Ne treba da se stidiš toga što osećaš, Hari – reče Dambldorov glas. –
Naprotiv... sama činjenica da možeš da osetiš toliki bol jeste tvoja najveća vrlina.
Hari oseti kako mu užareni gnev izjeda unutrašnjost, plamteći u užasnoj praznini,
ispunjavajući ga željom da povredi Dambldora zbog njegove smirenosti i praznih reči.
– Moja najveća vrlina, je l’ te? – reče Hari drhtavim glasom, dok je zurio u teren
za kvidič, više ga ne videći. – Pojma vi nemate... ne znate kako je...
– Šta ja to ne znam? – upita Dambldor smireno.
To je prevršilo svaku meru. Hari se okrenu ka njemu, drhteći od besa.
– Ne želim da pričam o svojim osećanjima, u redu?
– Hari, ovakva patnja dokazuje da si još uvek čovek! Ovaj bol je deo ljudskog...
– ONDA – NE – ŽELIM – DA – BUDEM – ČOVEK! – zagrme Hari, zgrabi sa
stočića kraj sebe krhki srebrni uređaj s vretenastim nožicama, i baci ga preko sobe.
On se razbi o zid na stotinu sićušnih delića. Nekoliko portreta kriknu od besa i straha,
a portret Armanda Dipeta reče: – Pa stvarno!
– NIJE ME BRIGA! – povika Hari na njih, zgrabi lunoskop i baci ga u kamin. –
SAD MI JE DOSTA, DOVOLJNO SAM VIDEO, HOĆU NAPOLJE, HOĆU DA SE
SVE ZAVRŠI, VIŠE ME NIJE BRIGA...
On zgrabi stočić na kome je srebrni instrument stajao, pa i njega baci. On se razbi
o pod, a noge mu se otkotrljaše u suprotnim pravcima.
– Jeste te briga – reče Dambldor. Nije se ni trgao, niti je ijednim pokretom
pokušao da zaustavi Harija u demoliranju njegove kancelarije. Izraz lica mu je bio
smiren, gotovo dalek. – Toliko te je briga da osećaš kao da ćeš iskrvariti na smrt od
tolikog bola.
– JA... NIJE TAČNO! – vrisnu Hari tako glasno da oseti kao da će mu grlo pući, i
na trenutak je hteo da pojuri ka Dambldoru, da i njega polomi. Da razbije u komadiće
to smireno staro lice, da ga protrese, povredi, da ga natera da i on oseti makar delić
užasa koji njega, Harija, iznutra razdire.
– O, da, tačno je – reče Dambldor, još mirnije. – Do sada si izgubio majku, oca i
jedinu osobu koju si ikada upoznao a da ti je bila nalik na roditelja. Naravno da te je
briga.
– VI NE ZNATE KAKO SE OSEĆAM! – zaurla Hari. – VI... SAMO STOJITE
TU... VI...
Ali reči više nisu bile dovoljne, a razbijanje stvari nije bilo ni od kakve pomoći.
Hteo je da potrči, hteo je samo da trči i da se nikada ne osvrne za sobom, želeo je da
bude negde gde neće moći da vidi te bistre plave oči kako zure u njega, to mrsko staro
smireno lice. On potrča ka vratima, ponovo zgrabi kvaku i cimnu je.
Ali vrata nisu htela da se otvore.
Hari se okrenu nazad ka Dambldoru.
– Pustite me napolje – reče. Drhtao je od glave do pete.
– Neću – prosto mu odgovori Dambldor.
Nekoliko trenutaka su se gledali.
– Pustite me napolje – ponovi Hari.
– Neću – ponovi Dambldor.
– Ako me ne pustite... ako me ovde zadržite... ako me ne pustite...
– Slobodno nastavi da uništavaš moje stvari – reče Dambldor spokojno. – Ako
smem da primetim, ionako ih imam previše.
On obiđe svoj sto i sede za njega, posmatrajući Harija.
– Pustite me napolje – reče Hari po ko zna koji put, glasom koji je bio hladan i
smiren, gotovo kao Dambldorov.
– Ne, sve dok ne kažem šta imam – reče Dambldor.
– Da li... da li mislite da hoću... da li mislite da me je biriga... NE TIČE ME SE
ŠTA VI IMATE DA KAŽETE! – zagrme Hari. – Ne želim da čujem ništa što vi imate
da kažete!
– Saslušaćeš – reče Dambldor odlučno. – Zato što nisi ni upola ljut na mene
koliko bi trebalo da budeš. Ako ćeš već da me napadneš, a znam da si veoma blizu da
to učiniš, voleo bih da to sasvim zaslužim.
– O čemu vi pričate...?
– Ja sam kriv za Sirijusovu smrt – reče Dambldor jasno. – Ili bi, možda, trebalo
da kažem, ja sam gotovo sasvim kriv – neću da budem toliko arogantan da preuzimam
celu odgovornost na sebe. Sirijus je bio hrabar, pametan i energičan čovek, a takvi
ljudi obično nisu zadovoljni kad sede kod kuće, krijući se, ako veruju da su drugi u
opasnosti. Uprkos tome, ni na trenutak nisi smeo da poveruješ da je trebalo večeras da
odeš u Odsek za misterije. Da sam bio iskren prema tebi, Hari, kao što je trebalo da
budem, ti bi odavno znao da će Voldemor možda pokušati da te namami u Odsek za
misterije, i večeras nikako ne bi uspeo da te tamo odvuče na prevaru. A Sirijus ne bi
morao da pođe za tobom. Krivica za to je moja, i samo moja.
Hari je i dalje stajao s rukom na kvaki, ali više ni sâm toga nije bio svestan. Zurio
je u Dambldora, gotovo ne dišući, i slušao, mada je jedva shvatao to što čuje.
– Molim te, sedi – reče Dambldor. To nije bilo naređenje, već molba.
Hari je oklevao, a onda polako krenu duž prostorije, sada prekrivene srebrnim
zupčanicima i komadićima drveta, i sede preko puta Dambldorovog stola.
– Da li to znači – reče Fineas Nigelus polako, s Harijeve desne strane – da je moj
čukununuk, poslednji iz loze Blekovih, mrtav?
– Da, Finease – reče Dambldor.
– Ne verujem u to – odsečno će Fineas.
Hari okrenu glavu u stranu taman na vreme da vidi Fineasa kako izleće iz svog
portreta, znajući da je otišao da poseti svoju drugu sliku u Ulici Grimold. Možda će
ići od portreta do portreta, dozivajući Sirijusa kroz kuću...
– Hari, dugujem ti objašnjenje – reče Dambldor. – Objašnjenje grešaka jednog
starca. Jer sada shvatam da ono što sam učinio, i ono što nisam, nosi sve znake
staračkog posustajanja. Mladost ne može da zna kako starost misli i oseća. Ali starci
su sami krivi ako zaborave kako je to biti mlad... a čini se da sam ja to odnedavno
zaboravio...
Sunce se sada već valjano pomaljalo. Iznad planina se video rub
zaslepljujućenarandžaste, a nebo iznad njega bilo je bezbojno i osvetljeno. Svetlost
obasja Dambldora, njegove srebrne obrve i bradu, brazde duboko urezane u njegovo
lice.
– Kada sam, pre petnaest godina, video ožiljak na tvom čelu – reče Dambldor –
pretpostavio sam šta bi on mogao da znači. Pretpostavio sam da je to možda znak
spone koja je stvorena između tebe i Voldemora.
– Profesore, to ste mi već rekli – reče Hari odsečno. Nije ga bilo briga što je
drzak. Više ga gotovo ništa nije brinulo.
– Da – reče Dambldor izvinjavajućim tonom. – Da, ali vidiš... neophodno je da
počnem od tvog ožiljka. Jer, nedugo pošto si se ponovo priključio magijskom svetu,
postalo je očigledno da sam bio u pravu, i da ti ožiljak pruža upozorenja kada ti je
Voldemor blizu, ili kada oseća snažne emocije.
– Znam – reče Hari iznureno.
– A ta tvoja sposobnost – da otkriješ Voldemorovo prisustvo čak i kada je
maskiran, i da znaš šta oseća kada mu se osećanja uspale – postajala je sve izraženija
otkako je Voldemor povratio svoje telo i pune moći.
Hari se nije potrudio ni da klimne glavom. Sve je to već znao.
– Odskora – nastavi Dambldor – zabrinuo sam se da će Voldemor shvatiti da ta
veza između vas postoji. I naravno, desilo se da si jednom ušao dovoljno duboko u
njegov um i misli da oseti tvoje prisustvo. Govorim, naravno, o noći kada si
prisustvovao napadu na gospodina Vizlija.
– Aha, Snejp mi je to rekao – promrmlja Hari.
– Profesor Snejp, Hari – ispravi ga Dambldor tiho. – Ali, zar se nisi pitao zašto ti
ja nisam to objasnio? Zašto te ja nisam učio Oklumenciji? Zašto te već mesecima
nisam ni pogledao?
Hari podiže pogled. Sada je video da Dambldor deluje tužno i umorno.
– Aha – promrmlja on. – Da, pitao sam se.
– Vidiš – nastavi Dambldor – verovao sam da neće proći dugo vremena a
Voldemor će pokušati silom da ti prodre u um, da ga pogrešno usmerava i manipuliše
tvojim mislima, a nisam bio râd da mu pružim još više razloga za to. Bio sam siguran
da bi, ukoliko bi shvatio da je naš odnos bliži od odnosa direktora i đaka – ili da je
ikada takav bio – iskoristio prvu priliku da te upotrebi kao sredstvo da me špijunira.
Strahovao sam od toga kako bi sve mogao da te upotrebi, strepeo od mogućnosti da će
pokušati da te obuzme. Hari, verujem da sam bio u pravu kada sam mislio da će
Voldemor pokušati da te iskoristi na takav način. U onim retkim prilikama kada smo
bili u bliskom kontaktu, činilo mi se da vidim njegovu senku kako vreba iza tvojih
očiju...
Hari se priseti kako mu se činilo kao da u njemu vreba zmija, spremna da napadne,
u retkim trenucima kada bi on i Dambldor uspostavili kontakt očima.
– Cilj zbog kojeg je Voldemor želeo da te obuzme, kao što je večeras i pokazao,
nije bio moje uništenje, već tvoje. Nadao se, kada te je maločas nakratko zaposeo, da
ću ja žrtvovati tebe u nadi da ću ga ubiti. Stoga sam, distancirajući se od tebe,
pokušavao da te zaštitim, Hari. Staračka greška...
On duboko uzdahnu. Hari je pustio njegove reči da prolaze mimo njega. Pre
nekoliko meseci bio bi veoma zainteresovan da sazna sve ovo, ali sada mu je to bilo
besmisleno u poređenju sa zjapećim bezdanom koji je u njemu ostavio gubitak
Sirijusa. Ništa od toga više nije bilo važno...
– Sirijus mi je rekao da si osetio kako se Voldemor budi u tebi one noći kada si
imao viziju napada na Artura Vizlija. Odmah sam znao da su se moji najgori strahovi
obistinili: Voldemor je shvatio da može da te upotrebi. Da bih te opremio protiv
Voldemorovih upada u tvoj um, dogovorio sam ti časove Oklumencije s profesorom
Snejpom.
On zastade. Hari je posmatrao sunčevu svetlost, koja je sada polako klizila preko
uglačane površine Dambldorovog stola, osvetljavajući srebrnu mastionicu i lepo
skerletnocrveno pero. Hari je znao da su portreti oko njega već svi budni i da pomno
slušaju Dambldorovo objašnjenje. Čuo bi povremeno šuškanje odora, tiho
pročišćavanje grla. Fineas Nigelus još se nije bio vratio...
– Profesor Snejp je otkrio – nastavi Dambldor – da već mesecima sanjaš vrata
Odseka za misterije. Voldemor je, naravno, još otkako je povratio svoje telo, bio
opsednut mogućnošću da čuje proročanstvo. I pošto su njegove misli neprekidno bile
usmerene ka tim vratima, bile su i tvoje, iako nisi znao šta to znači.
– A onda si video Rukvuda, koji je radio u Odseku za misterije pre svog hapšenja,
kako govori Voldemoru ono što smo mi sve vreme znali – da su proročanstva u
Ministarstvu magije žestoko zaštićena. Samo ljudi na koje se ona odnose mogu ih
podići s polica a da ne polude: u ovom slučaju, ili bi sâm Voldemor morao da uđe u
Ministarstvo magije, i da rizikuje da se napokon oda – ili bi ti morao da ga uzmeš
umesto njega. Zato je postalo još važnije i hitnije da ovladaš Oklumencijom.
– Ali nisam – promrmlja Hari. Rekao je to naglas da bi pokušao da olakša mrtvi
teret krivice koji je nosio u sebi: mora da će mu priznanje makar malo olakšati
stravičan pritisak koji oseća oko srca. – Ja nisam vežbao, nisam se potrudio, mogao
sam da sprečim te svoje snove, Hermiona mi je neprekidno govorila da to vežbam, a
da jesam, on nikada ne bi mogao da mi pokaže kuda da idem, i... Sirijus ne bi... Sirijus
ne bi...
Hariju nešto puče u glavi: potreba da se opravda, da objasni...
– Probao sam da proverim da li su stvarno zarobili Sirijusa, otišao sam u
kancelariju Ambridžove, pričao sam s Kričerom iz kamina, a on mi je rekao da Sirijus
nije tu, rekao je da je otišao!
– Kričer te je lagao – reče Dambldor smireno. – Ti nisi njegov gospodar, mogao
je da te laže a da ne mora posle sebe da kazni. Kričer je želeo da ti odeš u
Ministarstvo magije.
– On... on me je namerno poslao tamo?
– O, da. Bojim se da je Kričer već mesecima služio više no jednog gospodara.
– Kako? – upita Hari tupo. – Već godinama nije izašao iz Ulice Grimold.
– Kričer je ugrabio svoju priliku nedugo pre Božića – reče Dambldor – Kada mu
je Sirijus, očigledno, viknuo: ’Marš napolje’. On je poslušao Sirijusove reči, i
protumačio to kao naređenje da napusti kuću. Otišao je do jedinog člana porodice
Blek kojeg je još uvek poštovao... do Blekove rođake Narcise, sestre Belatriks a žene
Lucijusa Melfoja.
– Kako znate sve to? – upita Hari. Srce mu je ubrzano lupalo. Bila mu je muka.
Sećao se kako se brinuo zbog Kričerovog čudnovatog odsustva tokom Božića, setivši
se kako se ponovo pojavio na tavanu...
– Kričer mi je sinoć rekao – odgovori Dambldor. – Vidiš, kada si profesoru
Snejpu uputio ono zagonetno upozorenje, on je shvatio da si imao viziju Sirijusa
utamničenog u dubini Odseka za misterije. I on je, kao i ti, smesta pokušao da
kontaktira Sirijusa. Moram da ti objasnim da članovi Reda Feniksa imaju pouzdanije
metode komuniciranja od kamina u kancelariji Dolores Ambridž. Profesor Snejp je
otkrio da je Sirijus živ i bezbedan u Ulici Grimold.
– Međutim, kada se ti nisi vratio s puta u Šumu s Dolores Ambridž, profesor Snejp
je posumnjao da ti možda još uvek veruješ kako je Sirijus zatočenik Lorda
Voldemora. Smesta je uzbunio određene članove Reda.
Dambldor duboko uzdahnu i nastavi: – Kada je Snejp uspostavio kontakt, u sedištu
su bili Alastor Ćudljivko, Nimfadora Tonks, Kingsli Okovgrom i Remus Lupin. Svi su
se složili da ti odmah priskoče u pomoć. Profesor Snejp je zahtevao da Sirijus ostane,
pošto je neko morao da ostane u sedištu, da meni ispriča šta se dogodilo jer je trebalo
da stignem svakog časa. U međuvremenu je on, profesor Snejp, nameravao da
pročešlja Šumu u potrazi za tobom.
– Ali Sirijus nije želeo da ostane u pozadini, dok drugi kreću u potragu za tobom.
Naložio je Kričeru da me izvesti šta se dogodilo. I stoga, kada sam stigao u Ulicu
Grimold, nedugo pošto su svi otišli u Ministarstvo, vilenjak mi je saopštio – grohotom
se smejući – gde je Sirijus otišao.
– Smejao se? – reče Hari šupljim glasom.
– O, da – reče Dambldor. – Vidiš, Kričer nije mogao da nas potpuno izda. On nije
čuvar tajni Reda, i nije mogao Melfojevima da oda naše prebivalište, niti poverljive
planove Reda, jer mu je bilo zabranjeno da ih ikome otkrije. Bio je vezan čarolijom
svoje vrste, što znači da nije smeo da se ogluši o direktno naređenje svog gospodara,
Sirijusa. Ali je Narcisi dao informacije koje su bile veoma dragocene Voldemoru, a
koje su Sirijusu pak delovale i suviše trivijalno da bi i pomislio da mu zabrani da ih
ponovi.
– Kakve?
– Recimo činjenicu da si ti Sirijusu najvažnija osoba na celom svetu – reče
Dambldor tiho. – Ili to da si počeo Sirijusa da smatraš mešavinom oca i brata.
Voldemor je, naravno, već znao da je Sirijus u Redu, i da ti znaš gde je on – ali
Kričerove informacije su ga naterale da shvati da je Sirijus Blek jedina osoba za koju
bi sve učinio da je spaseš.
Harijeve usne bile su hladne i utrnule.
– Dakle... kada sam sinoć upitao Kričera da li je Sirijus tu...
– Melfojevi su mu – nesumnjivo po Voldemorovim instrukcijama – rekli da mora
pronaći način da drži Sirijusa podalje kada ti budeš doživeo viziju da ga muče. Tako
bi, ako ti odlučiš da vidiš je li Sirijus kod kuće ili nije, Kričer mogao da se pretvara
da ovaj nije tu. Kričer je juče povredio hipogrifa Bakbika i, u trenutku kada si se
pojavio u kaminu, Sirijus je bio na spratu, baveći se oko njega.
Hariju kao da je ponestajalo vazduha u plućima. Disanje mu je bilo brzo i plitko.
– A Kričer vam je sve to rekao... i nasmejao se? – reče on promuklo.
– Nije želeo da mi kaže – reče Dambldor. – Ali sam i sâm dovoljno spretan
legilimens da znam kada me neko laže pa sam ga... ubedio... da mi ispriča celu priču,
pre nego što sam se zaputio u Odsek za misterije.
– A Hermiona – prošaputa Hari, stegnuvši šake u hladne pesnice na svojim
kolenima – Hermiona nam je neprekidno govorila da budemo fini prema njemu...
– I bila je potpuno u pravu, Hari – reče Dambldor. – Kada smo odabrali Ulicu
Grimold broj dvanaest za naše sedište, upozorio sam Sirijusa da prema Kričeru mora
da se ophodi s blagonaklonošću i poštovanjem. Takođe sam mu rekao da bi Kričer
mogao da bude opasan po nas. Ne verujem da me je Sirijus ozbiljno shvatio, niti da je
ikada pomislio kako i Kričer može biti biće s dubokim osećanjima, poput ljudskih...
– Nemojte da krivite... nemojte tako da... govorite... o Sirijusu, kao da je... – Hari
poče da gubi dah, nije mogao propisno da izgovori reči, ali bes koji je bio nakratko
splasnuo ponovo se rasplamsa u njemu: neće dopustiti Dambldoru da kritikuje
Sirijusa. – Kričer je lažljivi... pogani... zaslužio je...
– Kričer je onakav kakvim su ga čarobnjaci načinili, Hari – reče Dambldor. – Da,
treba ga sažaljevati. Život mu je bio jad i beda, baš kao i tvom prijatelju Dobiju. Bio
je primoran da izvršava Sirijusove naredbe jer je Sirijus bio poslednji član porodice
čiji je bio rob, ali nije osećao nikakvu istinsku lojalnost prema njemu. I kakve god
bile Kričerove mane, mora se priznati da Sirijus nije učinio ništa da Kričeru olakša
život...
– NE GOVORITE TAKO O SIRIJUSU! – povika Hari.
Ponovo je skočio na noge, pobesneo, spreman da skoči na Dambldora, koji
očigledno uopšte nije razumeo ni Sirijusa, niti koliko je on bio hrabar, koliko je
propatio...
– A šta je sa Snejpom? – siknu Hari. – O njemu ne govorite, je li? Kada sam mu
rekao da je Voldemor zarobio Sirijusa, on mi se samo iskezio, po običaju...
– Hari, i sâm znaš da profesor Snejp nije imao drugog izbora pred Dolores
Ambridž nego da se pretvara da te ne shvata ozbiljno – reče Dambldor strpljivo – ali,
kao što sam ti već objasnio, obavestio je članove Reda što je pre mogao o onome što
si mu rekao. On je taj koji je zaključio kuda si otišao, kada se nisi vratio iz Šume.
Takođe je profesorki Ambridž dao lažni veritaserum kada je pokušavala da te prisili
da joj odaš Sirijusovo prebivalište.
Hari ostade gluv za to. Osećao je divlje zadovoljstvo dok je krivio Snejpa, činilo
mu se da tako umanjuje sopstveni osećaj užasne krivice, i želeo je da se Dambldor
složi s njim.
– Snejp... Snejp se r-rugao Sirijusu što ostaje u kući... tvrdio je da je Sirijus
kukavica...
– Sirijus je bio odveć star i pametan da bi dozvolio da ga takve bedne provokacije
povrede – reče Dambldor.
– Snejp je prestao da mi drži časove Oklumencije! – zareža Hari. – Izbacio me je
iz svoje kancelarije!
– Svestan sam toga – reče Dambldor sumorno. – Već sam rekao da je bila greška
što te nisam sâm podučavao, iako sam tada bio siguran da ništa ne bi moglo biti
opasnije od toga da otvoriš svoj um ka Voldemoru dok si u mom prisustvu...
– Snejp je sve činio još gorim, ožiljak bi me uvek mnogo jače boleo posle časova
kod njega... – Hari se seti Ronovih komentara na tu temu i nastavi – ... kako uopšte
znate da on nije pokušavao da me još više oslabi za Voldemora, da mu olakša da mi
uđe u...
– Ja verujem Severusu Snejpu – prosto će Dambldor. – Ali sam zaboravio – još
jedna staračka greška – da neke rane zadru i suviše duboko da bi potpuno zacelile.
Mislio sam da će profesor Snejp moći da prevaziđe svoja osećanja prema tvom ocu...
pogrešio sam.
– Ali to je u redu, je li? – povika Hari, ignorišući preneražena lica i
neodobravajuće mrmljanje portreta sa zidova. – U redu je da Snejp mrzi moga tatu, ali
nije u redu da Sirijus mrzi Kričera?
– Sirijus nije mrzeo Kričera – reče Dambldor. – Smatrao ga je slugom koji nije
dostojan pažnje. Ravnodušnost i nemar često nanose više štete od čiste mržnje...
fontana koju smo večeras uništili govorila je laž. Mi čarobnjaci smo predugo
zloupotrebljavali i zlostavljali svoju sabraću, i sada žanjemo to što smo posejali.
– ZNAČI SIRIJUS JE DOBIO ONO ŠTO JE ZASLUŽIO, JE LI? – zaurla Hari.
– To nisam rekao, niti ćeš me ikada čuti da to izgovaram – odgovori mu Dambldor
tiho. – Sirijus nije bio okrutan čovek, uglavnom je bio blagonaklon prema kućnim
vilenjacima. Nije nimalo voleo Kričera jer je Kričer bio živi podsetnik na dom koji je
Sirijus mrzeo.
– Da, mrzeo ga je! – reče Hari, promuklim glasom, okrećući leđa Dambldoru i
udaljavajući se. Sunce je sada jarko obasjavalo sobu, a svi portreti su ga pratili
pogledom dok je hodao, ni sam ne znajući šta radi, uopšte ne primećujući kancelariju
pred sobom. – A vi ste ga naterali da bude zatočen u onoj kući, koju je mrzeo, zato je i
hteo da izađe sinoć...
– Pokušavao sam da održim Sirijusa u životu – reče Dambldor tiho.
– Ljudi ne vole da su zatvoreni! – reče Hari besno, naglo se okrenuvši ka njemu. –
Meni ste to priredili celog prošlog leta...
Dambldor sklopi oči i ukopa lice u svoje dugoprste šake. Hari ga je posmatrao, ali
ga taj, za Dambldora nekarakterističan, znak iscrpljenosti, tuge, ili čega god već
nimalo nije smekšao. Štaviše, osećao je još veći bes što Dambldor pokazuje znake
slabosti. Ne bi smeo da bude slab, ne sada kada Hari namerava da besni i viče na
njega.
Dambldor spusti šake i osmotri Harija kroz svoje polumesečaste naočari.
– Vreme je – reče on – da ti kažem ono što je trebalo da ti saopštim pre pet
godina, Hari. Molim te sedi. Reći ći ti sve. Zauzvrat tražim samo malo strpljenja.
Imaćeš prilike da besniš na mene – da radiš šta god ti je volja – kada završim. Ja te
neću sprečavati.
Hari ga je na trenutak streljao pogledom, a onda se baci na stolicu preko puta
Dambldora, čekajući.
Dambldor se na trenutak zagleda koz prozor, ka suncem osvetljenom imanju
zamka, a zatim ponovo pogleda u Harija i reče: – Pre pet godina, stigao si na
Hogvorts, Hari, bezbedan i čitav, baš kao što sam planirao i nameravao. Pa... ne baš
čitav. Propatio si. Znao sam da hoćeš, još onda kada sam te ostavio na pragu kod tetke
i teče. Znao sam da sam te osudio na deset mračnih i teških godina.
On zastade. Hari ništa ne reče.
– Možda ćeš upitati – i to s dobrim razlogom – zašto je moralo da bude tako. Zašto
nije mogla da te primi neka čarobnjačka porodica? Mnogi bi to učinili, i više nego
rado, bila bi im čast i zadovoljstvo da te podižu kao svog sina.
– Moj odgovor je da mi je preče od svega bilo da te održim u životu. Bio si u
velikoj opasnosti, ali sam izgleda samo ja shvatao u kolikoj. Voldemor je samo
nekoliko sati pre toga bio poražen, ali njegove pristalice – a mnogi od njih bili su
strašni gotovo kao i on – i dalje su bile na slobodi, ljute, očajne i nasilne. I morao sam
da donesem odluku, uzimajući u obzir i godine koje će uslediti. Da li sam verovao da
je Voldemor zauvek nestao? Ne. Nisam znao hoće li proći deset, dvadeset ili pedeset
godina pre nego što se vrati, ali sam bio siguran da hoće, a bio sam i siguran, znajući
ga dobro, da se neće smiriti dok te ne bude ubio.
– Znao sam da je Voldemorovo poznavanje magije možda čak sveobuhvatnije
nego veština bilo kog drugog čarobnjaka na planeti. Znao sam da čak ni moje
najkomplikovanije i najsloženije čini ne bi bile neraskidive ako bi ikada povratio
svoju punu moć.
– Ali znao sam, takođe, i gde leže Voldemorove slabosti. Stoga sam doneo odluku.
Bićeš zaštićen drevnom magijom, za koju on zna, koju prezire i koju je, stoga, oduvek
potcenjivao – na svoju štetu. Govorim, naravno, o činjenici da je tvoja majka poginula
da bi te spasila. Dala ti je trajnu zaštitu kakvu on nikada nije očekivao, zaštitu koja i
dan-danas teče tvojim venama. Zato sam se pouzdao u tvoje majke krv. Poverio sam te
njenoj sestri, njenom jedinom preživelom rođaku.
– Ona me ne voli – odmah će Hari. – Briga nju za...
– Ali te je prihvatila – prekide ga Dambldor. – Možda te je prihvatila besno
gunđajući, nevoljno, ogorčeno, ali te je ipak prihvatila, a učinivši to zapečatila je čin
koju sam na tebe bacio. Žrtva tvoje majke napravila je od krvnog srodstva najjači štit
koji sam mogao da ti pružim.
– Ja i dalje ne...
– Dok god možeš da nazoveš domom mesto gde boravi krv tvoje majke, Voldemor
te u njemu ne može dodirnuti niti povrediti. On je prolio njenu krv, ali ona živi u tebi i
njenoj sestri. Njena krv postala je tvoje utočište. Moraš da se vraćaš tamo samo
jedanput godišnje, ali dok god možeš to mesto da nazoveš svojim domom, dok god si
tamo, on te ne može povrediti. Tvoja tetka to dobro zna. Objasnio sam joj šta sam
učinio, u pismu koje sam ostavio zajedno s tobom na njenom kućnom pragu. Ona zna
da te je time što te je držala u kući verovatno održala u životu poslednjih petnaest
godina.
– Čekajte – reče Hari. – Stanite malo.
On se uspravi u svojoj stolici, zureći u Dambldora.
– Vi ste poslali ono pismo, Drekavca. Vi ste joj rekli da se seti... bio je to vaš
glas...
– Pomislio sam – reče Dambldor, neznatno nakrivivši glavu u stranu – da će joj
možda biti potreban podsetnik na pakt koji je zapečatila kada te je primila.
Podozrevao sam da bi napad dementora mogao da je navede da razmišlja o
opasnostima koje je vrebaju ako te zadrži kao usvojenika.
– Tako je i bilo – reče Hari tiho. – Pa... više je to bio moj teča nego ona. Hteo je
da me izbaci na ulicu, ali pošto je stigao Drekavac, ona... rekla je da moram da
ostanem.
Na trenutak se zagleda u pod, a onda reče: – Ali kakve to ima veze sa...
Nije mogao da izgovori Sirijusovo ime.
– A onda, pre pet godina – nastavi Dambldor, kao da uopšte nije zastao u svom
pripovedanju – ti si stigao na Hogvorts i, mada nisi bio sit i veseo koliko bih voleo,
ipak si bio živ i zdrav. Nisi bio baš prinčevski tretiran, ali bio si normalan dečak
koliko su ti to okolnosti dozvoljavale da budeš. Do tog trenutka, moj plan je savršeno
funkcionisao.
– A onda... pa, i sâm se sećaš događaja s tvoje prve godine na Hogvortsu, možda
čak i jasnije od mene. Veličanstveno si pokazao da si dorastao izazovu s kojim si se
suočio, i ranije – mnogo ranije – nego što sam očekivao našao si se licem u lice s
Voldemorom. Ponovo si preživeo. Učinio si i više od toga. Odložio si njegov ponovni
uspon ka punoj snazi i moći. Borio si se kao čovek. Bio sam... ponosniji na tebe nego
što mogu da iskažem.
– A ipak, u mom divnom planu postojala je jedna mana – reče Dambldor. –
Očigledna mana, tako da sam ja još onda znao da će nas ona jednog dana možda sve
osuditi na propast. Doduše, znajući koliko je važno da moj plan uspe, rekao sam sebi
da neću dopustiti da ga ta slabost upropasti. Samo sam ja mogao to da sprečim, stoga
sam morao da budem jak. A tu je bio i moj prvi test, dok si ti ležao u bolničkom krilu,
malaksao posle svog sukoba s Voldemorom.
– Ne razumem šta govorite – reče Hari.
– Zar se ne sećaš da si me, dok si ležao u bolničkom krilu, pitao zašto je
Voldemor pokušao da te ubije kada si bio beba?
Hari klimnu glavom.
– Da li je tada trebalo da ti kažem?
Hari se zagleda u plave oči pred sobom i ne reče ništa, ali srce mu je ponovo
uzlupalo.
– Još uvek ne vidiš slabost u mom planu? Ne... možda ne. Pa, kao što znaš, odlučio
sam da ti ne odgovorim. S jedanaest godina, rekao sam sebi, previše si mlad da znaš.
Nisam ni nameravao da ti kažem istinu u tim godinama. Ta spoznaja bila bi ti preteška
u tako mladom uzrastu.
– Trebalo je da još onda prepoznam znake opasnosti. Trebalo je da se upitam
zašto me nije uznemirilo to što si ti već i sâm postavio pitanje na koje sam dobro znao
da ću jednoga dana morati da ti pružim užasavajuć odgovor. Trebalo je da primetim
da sam bio i suviše srećan što to ne moram da učinim baš tog dana... bio si mlad... i
suviše mlad.
– I tako dolazimo do tvoje druge godine na Hogvortsu, kada si se ponovo suočio s
izazovima s kakvima se čak ni odrasli čarobnjaci nisu mogli izboriti. Ponovo si
dokazao da si bolji nego što sam ikada mogao i da sanjam. Međutim, nisi me ponovo
upitao zašto ti je Voldemor ostavio taj ožiljak na čelu. Razgovarali smo o tvom
ožiljku, o da... došli smo veoma blizu samoj temi. Zašto ti nisam rekao sve?
– Pa, činilo mi se da dvanaest godina teško da je nešto bolje od jedanaest za takvo
saznanje. Dopustio sam ti da me napustiš, krvav, iznuren, ali radostan, a ako sam i
osetio bolni grč nelagodnosti, misleći da je možda ipak trebalo da ti tada kažem, ubrzo
sam ga potisnuo. Vidiš, još uvek si bio tako mlad, a ja nisam imao srca da ti pokvarim
tu noć trijumfa...
– Vidiš li, Hari? Da li sad vidiš grešku u mom briljantnom planu? Upao sam u
zamku koju sam i sâm predvideo, za koju sam sebi rekao da ću je izbeći, da moram da
je izbegnem.
– Ne razumem...
– Previše sam brinuo za tebe – reče Dambldor kratko. – Više sam brinuo o tvojoj
sreći, nego o tome da saznaš istinu; više sam brinuo za tvoj duševni mir, nego za svoj
plan; više sam brinuo za tvoj život, nego za sve druge živote koji bi mogli biti
izgubljeni ako taj plan propadne. Drugim rečima, poneo sam se tačno onako kako
Voldemor očekuje da se mi, budale koje umeju da vole, ponašamo.
– Mogu li da se odbranim? Posle svega što si propatio, čikam svakoga ko bi te
posmatrao pomno kao što sam ja to činio – a posmatrao sam te pažljivije nego što
možeš i da zamisliš – da kaže kako ne bi poželeo da te poštedi dodatnog bola. Šta me
se ticalo što će mnogobrojni bezimeni i bezlični ljudi i stvorenja stradati u neizvesnoj
budućnosti, samo da si mi ti uvek, sada i ovde, živ, zdrav i srećan? Nisam ni sanjao da
ću ikada imati takvu osobu kraj sebe.
– Došla je i treća godina tvog školovanja. Posmatrao sam te izdaleka kada si se
borio da odbiješ dementore, kada si pronašao Sirijusa, shvatio šta je on, i spasao ga.
Da li je tada trebalo sve da ti kažem, u trenutku kada si pobedonosno oteo svog kuma
iz ralji Ministarstva? Ali pošto si tada imao već trinaest godina, ponestajalo mi je
izgovora. Koliko god bio mlad, već si dokazao da si izuzetan. Savest mi je bila
nečista, Hari. Znao sam da će uskoro kucnuti čas...
– A onda si prošle godine izašao iz lavirinta pošto si upravo video Sedrika
Digorija kako umire, pošto si i sâm za dlaku izbegao smrt... a ja ti opet nisam rekao,
iako sam znao da ću, sada kada se Voldemor vratio, to morati da učinim vrlo brzo.
Tek sada, večeras, znam da si već dugo spreman za saznanje koje sam toliko dugo krio
od tebe, jer si dokazao da je mnogo ranije trebalo da prenesem taj teret na tebe. U
svoju odbranu mogu jedino da dodam da sam te posmatrao kako se boriš, opterećen s
daleko više briga i muka no ijedan drugi učenik koji je prošao kroz ovu školu, i zato
nisam imao srca da ti dodam još jedan teret – i to najveći od svih.
Hari sačeka da Dambldor nastavi, ali ovaj to ne učini.
– I dalje ne razumem.
– Kada si bio dete, Voldemor je pokušao da te ubije zbog proročanstva izrečenog
nedugo pre tvog rođenja. Znao je za to proročanstvo, ali ne i za njegov potpuni
sadržaj. Namerio se da te ubije dok si još beba verujući da time ispunjava uslove
proročanstva. Tek kada se kletva koja je trebalo da te ubije vratila ka njemu, otkrio je,
na svoju veliku štetu, da je pogrešio. I tako, čim je povratio svoje telo, a pogotovu
otkako si mu prošle godine pobegao, čvrsto je rešio da čuje celo to proročanstvo. To
je bilo oružje za kojim je tako mukotrpno tragao još od svog povratka: saznanje kako
da te uništi.
Sunce je sada već sasvim izašlo. Dambldorova kancelarija kupala se u njegovim
zracima. Staklena vitrina u kojoj je počivao mač Godrika Grifindora svetlela je belim,
bleštavim sjajem, komadići instrumenata koje je Hari pobacao po podu svetlucali su
poput kapi kiše, a iza njega, beba Foks ispuštala je nežne cvrkutave zvuke u svom
gnezdu od pepela.
– Proročanstvo je razbijeno – reče Hari tupo. – Vukao sam Nevila uz one
stepenice u... u sobi gde se nalazio lučni prolaz, kada mi se pocepala odora i ono je
palo...
– Stvar koja se razbila samo je zapis proročanstva koji je čuvao Odsek za
misterije. Ali proročanstvo je nekome bilo izrečeno, a ta osoba ima sredstva da ga se
celog priseti.
– Ko ga je čuo? – upita Hari, mada mu se činilo da već i sâm zna odgovor.
– Ja – reče Dambldor. – Jedne hladne, kišne noći pre šesnaest godina, u krčmi
Veprova glava, u sobi iznad šanka. Otišao sam tamo da vidim kandidata za mesto
profesora Predskazivanja, iako nisam nameravao da zadržim predmet Predskazivanja
u školi. Kandidatkinja je, međutim, bila čukun-čukununuka veoma poznate i darovite
proročice, te sam smatrao da mi učtivost nalaže da je vidim. Razočarao sam se. Činilo
mi se da ona sama ne poseduje ni trunku vidovnjačkog dara. Rekao sam joj, vrlo
ljubazno, bar se nadam, da mislim kako nije pogodna za to mesto. Okrenuo sam se da
odem.
Dambldor ustade i prođe pored Harija do crne vitrine koja je stajala kraj
Foksovog stalka. Sagnuo se, skinuo rezu i odatle izvadio plitku kamenu zdelu runama
izrezbarenim duž ivice, u kojoj je Hari video svog oca kako muči Snejpa. Dambldor
se vrati do stola, stavi Sito-za-misli na njega i pridiže štapić do slepoočnice. Iz nje
izvuče srebrne niti misli, nežne poput paučine, koje su se prilepile za štapić, i stavi ih
u zdelu. Potom sede za svoj sto i na trenutak stade da posmatra svoje misli kako se
kovitlaju i lebde unutar Sita-za-misli. A onda, uz uzdah, podiže štapić i njegovim
vrhom promeša srebrnastu tvar.
Iz nje izraste figura, obmotana šalovima, očiju strašno uvećanih iza naočara, i
stade polako da se okreće, sa stopalima u zdeli. Ali kada je Sibil Treloni progovorila,
nije to bio njen uobičajni nestvarni, mistični glas, već grubi, promukli tonovi kakve je
Hari samo jedanput ranije čuo da koristi:

– Onaj ko ima moć da porazi Mračnog gospodara se približava... rođen od onih
koji su mu triput prkosili, rođen u trenutku umiranja sedmog meseca... i Mračni
gospodar će ga obeležiti kao sebi ravnog, ali će ovaj imati moć za koju Mračni
gospodar ne zna... i jedan mora umreti od ruke drugog, jer dok jedan ne umre,
drugi neće moći da živi... onaj koji ima moć da porazi Mračnog gospodara rodiće
se kad sedmi mesec bude na samrti...

Polako se obrćući, profesorka Treloni utonu nazad u srebrnu masu ispod sebe, i
nestade.
Tišina u kancelariji bila je potpuna. Ni Dambldor, ni Hari, niti ijedan od portreta
nisu mogli ni da pisnu. Čak je i Foks zanemeo.
– Profesore Dambldor? – reče Hari veoma tiho, jer je Dambldor delovao potpuno
izgubljen u mislima, zagledan u Sito-za-misli. – To... da li to znači... šta to znači?
– Znači – reče Dambldor – da je jedina osoba koja ima iole šanse da zauvek
pobedi Lorda Voldemora rođena krajem jula, pre gotovo šesnaest godina. Tog dečaka
mogli su da izrode roditelji koji su već tri puta prkosili Voldemoru.
Hari je osećao kao da se nešto strašno nadvija nad njim. Ponovo mu je bilo teško
da diše.
– Znači da sam to... ja?
– Čudna je stvar, Hari – reče on nežno – što to nije moralo da se odnosi na tebe.
Sibilino proročanstvo moglo je da se primeni na dva dečaka, oba rođena krajem jula
te godine. Obojici su roditelji bili u Redu Feniksa i tri puta su za dlaku pobegli
Voldemoru. Jedan dečak si, naravno, bio ti. Drugi je bio Nevil Longbotom.
– Ali onda... ali, zašto je onda moje ime bilo na proročanstvu, a Nevilovog nije
bilo?
– Zvanična zabeleška je preimenovana kada te je Voldemor napao kao bebu – reče
Dambldor. – Čuvaru Dvorane proročanstava činilo se očiglednim da je Voldemor
pokušao da te ubije zato što je znao da jedino ti možeš biti taj na koga je Sibil mislila.
– Znači... možda to ipak nisam ja? – upita Hari.
– Bojim se – reče Dambldor polako, kao da s naporom izgovara svaku reč – da
nema nikakve sumnje da to ipak jesi ti.
– Ali rekli ste... i Nevil je rođen krajem jula... a i njegovi mama i tata...
– Zaboravljaš na sledeći deo proročanstva, poslednju odliku dečaka koji će moći
da porazi Voldemora... Voldemor će ga lično obeležiti kao sebi ravnog. Što je i
učinio, Hari. Izabrao je tebe, a ne Nevila. Dao ti je ožiljak koji se pokazao i kao
blagoslov i kao kletva.
– Ali možda je on pogrešno izabrao! – reče Hari. – Možda je obeležio pogrešnu
osobu!
– Izabrao je dečaka za kojeg je verovao da će mu predstavljati veću pretnju – reče
Dambldor. – Obrati pažnju na sledeće, Hari: nije odabrao Čistokrvnog (koji je, prema
njegovim ubeđenjima, jedina vrsta čarobnjaka koji treba da postoji), već polukrvnog,
kao što je i on sâm. Video je sebe u tebi i pre nego što te je prvi put ugledao, a
obeleživši te tim ožiljkom nije te ubio, kao što je nameravao, već ti je dao moći, i
budućnost, koji su ti omogućile da mu umakneš ne jednom, već četiri puta do sada –
nešto što ni tvoji roditelji, ni Nevilovi, nikada nisu uspeli.
– Zašto je to onda uopšte učinio? – upita Hari, koji je osećao utrnulost i hladnoću.
– Zašto je pokušao da me ubije dok sam bio beba? Trebalo je da sačeka da odrastemo
i da vidi ko deluje opasnije, Nevil ili ja, pa da onda ubije onog pravog...
– To bi, u svakom slučaju, bio najpraktičniji redosled – reče Dambldor – međutim
Voldemorove informacije o proročanstvu bile su nepotpune. Krčma Veprova glava,
koju je Sibila izabrala zbog skromne cene, oduvek je privlačila, da tako kažemo,
mnogo zanimljiviju klijentelu nego Tri metle. A kao što ste ti i tvoji prijatelji otkrili
na svoju štetu, a i ja na moju te sudbonosne noći, to je mesto gde uvek postoji
mogućnost da vas još neko čuje. Naravno, kada sam krenuo da se sastanem sa Sibilom
Treloni, nisam ni sanjao da ću čuti išta što bi bilo opasno da i neko drugi čuje. Ja...
mi... imali smo sreće što je prisluškivač otkriven čim je krenula da izgovara
proročanstvo, i ubrzo zatim izbačen iz krčme.
– Tako da je čuo samo...?
– Čuo je samo početak proročanstva, deo koji predskazuje rođenje dečaka čiji su
roditelji triput prkosili Voldemoru, u julu. Shodno tome, nije mogao da upozori svog
gospodara da će napadom na tebe rizikovati da ti prebaci sopstvene moći, obeleživši
te kao sebi ravnog. Zbog toga Voldemor nije ni slutio u kakvu opasnost srlja kada te je
napao, nije ni slutio da bi bilo mudrije da sačeka, da sazna više. Nije znao da ćeš ti
posedovati moć za koju Mračni gospodar ne zna...
– Ali ja je ne posedujem! – reče Hari, prigušenim glasom. – Ja nemam nikakvu
moć koju on nema, večeras nisam mogao da se borim kao on, ja ne mogu da obuzimam
ljude ni... ni da ih ubijam...
– Postoji jedna soba u Odseku za misterije – prekide ga Dambldor – koja je stalno
zaključana. U njoj se nalazi sila istovremeno divnija i strašnija od smrti, od ljudskog
intelekta, od sila prirode. To je možda i najmisterioznija stvar među mnogobrojnim
misterijama koje se tamo proučavaju. Moć sadržana u toj sobi ista je ona koju ti
poseduješ u tako silnoj meri, a koju Voldemor uopšte nema. Ta moć te je noćas
naterala da odeš da spasiš Sirijusa. Ta moć te je takođe spasila da te Voldemor ne
obuzme, jer nije mogao da podnese da prebiva u telu prepunom sile koju on toliko
prezire. Na kraju krajeva, nije ni bilo važno možeš li da zatvoriš svoj um pred njim,
ili ne. Upravo tvoje srce te je spasilo.
Hari sklopi oči. Da nije otišao da spase Sirijusa, Sirijus ne bi poginuo... Više da
odloži trenutak kada će ponovo morati da razmišlja o Sirijusu, Hari upita, iako ga se
odgovor nije mnogo ticao: – A kraj proročanstva... bilo je nešto o tome kako dok
jedan ne umre...
– ...drugi neće moći da živi – dovrši Dambldor.
– Onda – reče Hari, izvlačeći reči iz, kako mu se činilo, ogromnog bunara očaja u
sebi – da li to znači da... da će jedan od nas dvojice morati da ubije drugog... na
samom kraju?
– Da – reče Dambldor.
Dugo vremena nijedan od njih dvojice nije progovarao. Negde daleko, iza zidova
kancelarije, Hari je mogao da čuje glasove, možda učenika koji silaze u Veliku salu na
rani doručak. Izgledalo mu je nemoguće da na svetu još uvek postoje ljudi koji i dalje
imaju potrebu za hranom, koji se smeju, koji ne znaju, niti ih je briga, da je Sirijus
Blek zauvek nestao. Činilo mu se da je Sirijus udaljen već milionima kilometara. Čak
i sada, jedan deo Harija još uvek je verovao da bi, kada bi razvukao onaj veo, zatekao
Sirijusa kako gleda u njega, pozdravljajući ga, možda, svojim smehom sličnim
lavežu...
– Mislim da ti dugujem još jedno objašnjenje, Hari – reče Dambldor oklevajući. –
Možda si se pitao zašto te nisam izabrao za asistenta? Moram priznati... da sam
mislio... kako već imaš dovoljno odgovornosti na svojim plećima.
Hari podiže pogled ka njemu i spazi suzu kako se sliva niz Dambldorovo lice,
nestajući u njegovoj dugoj srebrnoj bradi.