Hari Poter i Relikvije Smrti

1. Uzdizanje Mračnog gospodara



Dva čoveka se niotkuda pojaviše na uskom, mesečinom obasjanom puteljku,
nekoliko metara udaljeni jedan od drugog. Na trenutak su stajali posve mirno, svaki
uperivši štapić u grudi onog drugog; zatim, uz međusobno prepoznavanje, odložiše
štapiće ispod ogrtača i hitro se zaputiše u istom pravcu.
– Vesti? – upita viši čovek.
– Najbolje moguće – odgovori Severus Snejp.
Puteljak je sleva bio omeđen divljim niskim dračom, a zdesna visokom, uredno
potkresanom živicom. Dok su hitro koračali dugi ogrtači lepršali su im oko gležnjeva.
– Pomislio sam da sam zakasnio – reče Jaksli, čije je tupe crte lica na trenutke
zaklanjalo granje drveća koje ih je natkriljivalo, presecajući mesečinu. – Bilo je malo
komplikovanije no što sam očekivao. Ali nadam se da će biti zadovoljan. Ti si uveren
da će te dobro primiti?
Snejp klimnu glavom, ali ništa ne obrazloži. Skrenuli su desno, na širok prilaz koji
se odvajao od staze. Visoka živica skretala je iza ugla zajedno s njima, gubeći se u
daljini iza impresivne kapije od kovanog gvožđa koja im je preprečila put. Nisu ni
zastali. U tišini obojica podigoše levu ruku kao za nekakav pozdrav, i prođoše kroz
dveri od tamnog metala kao da su od dima.
Tisova živica prigušila je zvuk njihovih koraka. Negde desno od njih začu se
šuškanje: Jaksli ponovo izvuče štapić, uperivši ga preko glave svog saputnika, ali se
ispostavilo da je izvor buke tek snežnobeli paun, koji se veličanstveno šepurio povrh
živice.
– Lucijusu je uvek dobro išlo. Paunovi... – Jaksli uz frktaj zabi svoj štapić nazad
pod ogrtač.
Velelepno zdanje izdizalo se iz tame na samom kraju pravog prilaza, a kroz
njegove romboidno zastakljene prozore u prizemlju treperila je svetlost. Negde u
mračnoj bašti iza živice žuborila je fontana. Šljunak je škriputao pod Snejpovim i
Jakslijevim nogama dok su brzali ka ulaznim vratima, koja se širom raskriliše na
unutra čim im priđoše, iako ih niko vidljiv nije otvorio.
Hodnik je bio prostran, oskudno osvetljen i raskošno dekorisan, s veličanstvenim
tepihom koji je prekrivao gotovo čitavu površinu kamenog poda. Pogledi bledolikih
portreta sa zidova pratili su Snejpa i Jakslija dok su hitali kraj njih. Pred teškim
drvenim vratima koja su vodila u susednu prostoriju zastadoše, oklevajući koliko
jedan otkucaj srca, a zatim Snejp okrenu bronzanu kvaku.
Salon je bio pun utihnulih ljudi koji su sedeli za dugačkim ukrašenim stolom.
Uobičajeni nameštaj bio je nemarno gurnut uza zidove prostorije. Osvetljenje je
poticalo iz rasplamsale vatre u masivnom mermernom kaminu nad kojim se uzdizalo
pozlaćeno ogledalo. Snejp i Jaksli se na trenutak zadržaše na pragu. Dok su im se oči
privikavale na slabo svetlo, poglede im privuče najčudniji element celog prizora:
naizgled nesvesno ljudsko obličje koje je naglavačke visilo iznad stola, polako se
okrećući, kao da visi o nekom nevidljivom konopcu, odražavajući se u ogledalu i na
ogoljenoj, uglačanoj površini stola pod sobom. Niko od ljudi koji su sedeli ispod tog
jedinstvenog prizora nije gledao u obličje, izuzev prebledelog mladića koji je sedeo
gotovo tačno ispod njega. Kao da nije bio u stanju da se suzdrži da ne pogleda uvis na
svakih minut.
– Jaksli. Snejpe – reče jasan, piskav glas s pročelja stola. – Umalo da zakasnite.
Govornik je sedeo baš ispred kamina, tako da je pridošlicama isprva bilo teško da
razaznaju išta više od njegove siluete. Međutim, kad su mu se približili, njegovo lice
zasja kroz pomrčinu, ćosavo, zmijoliko, s procepima umesto nozdrva i sjajnim
crvenim očima uskih vertikalnih zenica. Bio je toliko bled da se činilo kao da zrači
nekim bisernim sjajem.
– Severuse, ovamo – reče Voldemor, pokazavši sedište desno, tik pokraj sebe. –
Jaksli, pored Dolohova.
Njih dvojica zauzeše dodeljena im mesta. Maltene sve oči oko stola behu uprte u
Snejpa te se njemu i Voldemor prvi obrati.
– Dakle?
– Gospodaru, Red Feniksa namerava da naredne subote, u suton, premesti Harija
Potera iz njegovog sadašnjeg bezbednog prebivališta.
Interesovanje ljudi za stolom primetno poraste: neki se ukrutiše, drugi uzvrpoljiše,
pogleda uprtih u Snejpa i Voldemora.
– Subota... u suton – ponovi Voldemor. Njegove crvene oči zagledaše se u crne
Snejpove tako prodorno da neki od posmatrača odvratiše pogled u stranu, očito u
strahu da i njih ne ožeže silina tog pogleda. Snejp se, međutim, mirno zagleda u
Voldemorovo lice i, nakon nekoliko trenutaka, Voldemorova usta bez usana iskriviše
se u nešto nalik osmehu.
– Dobro. Vrlo dobro. A ova informacija dolazi...
– Od izvora o kom smo već govorili – reče Snejp.
– Gospodaru...
Jaksli se nagnu napred da bi video Voldemora i Snejpa preko dugačkog stola. Sva
lica se okrenuše ka njemu.
– Gospodaru, ja sam čuo drugačije.
Jaksli sačeka, ali Voldemor ne progovori, stoga on nastavi: – Onom Auroru,
Doulišu, omaklo se da Potera neće premeštati sve do tridesetog, noć pre nego što
dečak napuni sedamnaest godina.
Snejp se smeškao.
– Moj izvor mi je otkrio da postoje planovi da se poture lažne informacije; biće
da je to to. Bez sumnje je na Douliša bačena Zbunjujuća čin. Ne bi bilo prvi put, zna
se da je prilično podložan tome.
– Uveravam vas, Gospodaru, Douliš se činio sasvim ubeđen u to – reče Jaksli.
– Ako je Zbunjen, naravno da je ubeđen – reče Snejp. – Ja uveravam tebe, Jaksli,
da kancelarija Aurora neće imati nikakvu ulogu u zaštiti Harija Potera. Red veruje da
smo se infiltrirali u Ministarstvo.
– Znači da je i Red najzad nešto pogodio, je li? – reče dežmekast čovek koji je
sedeo nedaleko od Jakslija, i ispusti šištav kikot koji se tu i tamo proširi duž stola.
Voldemor se nije smejao. Pogled mu odluta naviše, ka telu koje se lagano okretalo
iznad njih, i činilo se da je izgubljen u mislima.
– Gospodaru – nastavi Jaksli – Douliš veruje da će biti poslat čitav odred Aurora
da prebaci dečaka...
Voldemor podiže krupnu, belu šaku i Jaksli smesta ućuta, ozlojeđeno posmatrajući
kako se Voldemor okreće nazad ka Snejpu.
– Gde će zatim da sakriju dečaka?
– U kuću jednog od članova Reda – reče Snejp. – Tom mestu je, sudeći po mom
izvoru, pružena svaka zaštita koju su Red i Ministarstvo zajedničkim silama mogli da
obezbede. Mislim da su male šanse da ga otmemo kada bude bio tamo, Gospodaru,
sem ukoliko, naravno, Ministarstvo ne bude palo pre sledeće subote, što nam može
dati priliku da otkrijemo i onesposobimo većinu čini kako bismo uspeli da se
probijemo kroz preostale.
– Dakle, Jaksli? – Voldemor pozva preko stola dok se plamen kamina čudnovato
odražavao u njegovim crvenim očima. – Hoće li Ministarstvo pasti do sledeće subote?
Ponovo se sve glave okrenuše. Jaksli ispravi ramena.
– Gospodaru, imam dobre vesti po tom pitanju. Uspeo sam, uz velike poteškoće i
znatan trud, da bacim Kontrolišuću kletvu na Pija Glupsijea.
Mnogi od onih koji su sedeli oko Jakslija delovali su impresionirano; njegov
sused, Dolohov, čovek dugog, izobličenog lica, potapša ga po leđima.
– I to je neki početak – reče Voldemor. – Ali Glupsije je samo jedan čovek.
Skrimdžer mora biti potpuno okružen našim ljudima pre nego što ja stupim na scenu.
Jedan neuspeo atentat na Ministra znatno bi me unazadio.
– Da, Gospodaru, u pravu ste, ali znate da, kao šef Odseka za sprovođenje
magijskih zakona, Glupsije ima redovan kontakt s ministrom lično, ali i sa šefovima
svih ostalih odseka Ministarstva. Mislim da ćemo, sad kad imamo tako visokog
zvaničnika pod svojom kontrolom, lako pokoriti i ostale, a zatim mogu svi zajedno da
rade na obaranju Skrimdžera.
– Samo da našeg prijatelja Glupsijea ne otkriju pre nego što preobrati ostale –
reče Voldemor. – Bilo kako bilo, nije verovatno da će Ministarstvo biti moje pre
sledeće subote. Ako ne možemo da priđemo dečaku na njegovom odredištu, onda to
mora biti učinjeno dok je na putu.
– Tu smo u prednosti, Gospodaru – reče Jaksli, iznenada odlučan da zadobije bar
malo odobravanja. – Sada imamo nekoliko ljudi ubačenih u Odsek magijskog
transporta. Ako se Poter Prebaci ili upotrebi Flu-mrežu, smesta ćemo znati.
– Neće učiniti nijedno od ta dva – reče Snejp. – Red se odrekao bilo koje vrste
transporta koju kontroliše ili reguliše Ministarstvo; nemaju poverenja ni u šta vezano
za njega.
– Još bolje – reče Voldemor. – Moraće da izađe na otvoreno. Tako je daleko
lakša meta.
Voldemor ponovo pogleda uvis ka telu koje se polako okretalo i nastavi: – Ja ću
se lično pobrinuti za dečaka. Kada je Hari Poter u pitanju, dosad je bilo previše
grešaka. Neke od njih su bile i moje. Poter je još uvek živ više zbog mojih grešaka
nego zbog njegovih uspeha.
Družina oko stola zabrinuto je posmatrala Voldemora, svako od njih, sudeći po
njegovom ili njenom izrazu lica, uplašen da će možda biti okrivljen za to što je Hari
Poter i dalje u životu. Voldemor, međutim, kao da se više obraćao sebi nego ikom od
njih, i dalje okrenut ka nesvesnom telu iznad njega.
– Bio sam nepažljiv, te sam dozvolio da me osujete zla kob i slučajnost, ti dželati
svih sem najbolje skovanih planova. Ali sada znam šta mi je činiti. Razumem one
stvari koje pre nisam shvatao. Ja moram biti taj koji će ubiti Harija Potera, i biću.
Iznenada, kao kakav odgovor na te reči, odjeknu užasan, otegnut jauk očajanja i
bola. Mnogi prisutni za stolom preneraženo pogledaše nadole, jer zvuk kao da je
dolazio ispod njihovih stopala.
– Crvorepu – reče Voldemor, bez promene u svom tihom, zamišljenom tonu, i ne
sklanjajući pogled s tela koje se okretalo iznad – nisam li ti već rekao da ućutkaš
našeg zatvorenika?
– Da, G-Gospodaru – promuca nizak čovek negde na sredini stola, koji je dotad
sedeo tako duboko zavaljen da se na prvi pogled činilo da je stolica prazna. Sad se
iskobeljao iz svog sedišta i pohitao iz sobe, ne ostavivši za sobom ništa osim
zagonetnog srebrnog sjaja.
– Kao što rekoh – nastavi Voldemor, ponovo gledajući u napeta lica svojih
sledbenika – sada sve mnogo bolje shvatam. Na primer, pre nego što krenem da
ubijem Potera, moraću da pozajmim čarobni štapić od nekoga među vama.
Na licima oko njega videlo se puko zaprepašćenje; kao da je objavio da će morati
da pozajmi nečiju ruku.
– Nema dobrovoljaca? – reče Voldemor. – Da vidimo... Lucijuse, ne vidim
nikakav razlog zbog čega bi ti i dalje trebalo da imaš čarobni štapić.
Lucijus Melfoj podiže pogled. Pod svetlošću kamina koža mu je delovala žućkasto
i voštano, a oči mu behu upale i oivičene tamnim kolutovima. Kada je progovorio,
glas mu beše promukao.
– Gospodaru?
– Tvoj štapić, Lucijuse. Potreban mi je tvoj štapić.
– Ja...
Melfoj iskosa pogleda svoju ženu. Ona je zurila pravo ispred sebe, bleda poput
njega, duge plave kose spuštene niz leđa, ali se njeni tanki prsti ispod stola sklopiše
na tren oko njegovog zgloba. Na njen dodir, Melfoj zavuče ruku u svoju odoru, isuče
štapić i dodade ga Voldemoru, koji ga podiže do svojih crvenih očiju, pomno ga
ispitujući.
– Od čega je?
– Brest, Gospodaru – prošapta Melfoj.
– A jezgro?
– Zmaj: zmajev srčani nerv.
– Dobro je – reče Voldemor. On isuka svoj štapić i uporedi dužine.
Lucijus Melfoj načini mahinalan pokret; delić sekunde se činilo kao da očekuje da
dobije Voldemorov štapić u zamenu za svoj. Voldemor, kome nije promakao taj gest,
zlobno razrogači oči.
– Da ti dam moj štapić, Lucijuse? Moj štapić?
Neki iz mase se zakikotaše.
– Pružio sam ti slobodu, Lucijuse, zar ti to nije dovoljno? Ali primetio sam da ti i
tvoja porodica odskora ne delujete preterano zadovoljno... šta je to u vezi s mojim
prisustvom u tvom domu što te muči, Lucijuse?
– Ništa... ništa, Gospodaru!
– Čiste laži, Lucijuse...
Njegov meki glas nastavi da sikće čak i nakon što su njegova okrutna usta prestala
da se miču. Jedan ili dva čarobnjaka jedva se suzdržaše da se ne stresu pošto je
siktanje postajalo sve glasnije; začu se šum nečeg teškog što klizi po podu.
Ogromna zmija izroni ispod stola i polako se pope uz Voldemorovu stolicu.
Uzdizala se naviše, naizgled beskrajna, i najzad se smirila na Voldemorovim
ramenima: vrat joj je bio debljine čovečje butine, a oči, s uspravnim prorezima
umesto zenica, netremične. Voldemor odsutno pogladi stvorenje svojim dugim, tankim
prstima, i dalje gledajući u Lucijusa Melfoja.
– Zašto Melfojevi izgledaju tako nesrećni zbog svoje sudbine? Zar nije moj
povratak, moj uspon na vlast baš ono što, kako godinama izjavljuju, i sami žele?
– Naravno, Gospodaru – reče Lucijus Melfoj. Ruka mu zadrhta dok je brisao znoj
s gornje usne. – I jesmo želeli... želimo.
S Melfojeve leve strane njegova supruga čudno, kruto klimnu glavom, odvrativši
pogled od Voldemora i zmije. S njegove desne strane, njegov sin Drako, koji je piljio
u nepomično telo iznad njih, baci pogled na Voldemora, a zatim i on skrenu pogled u
stranu, previše prestrašen da ga pogleda u oči.
– Gospodaru – reče tamnokosa žena negde sa sredine stola, glasa napregnutog od
emocija – čast nam je što ste ovde, u našoj porodičnoj kući. Nema većeg
zadovoljstva.
Sedela je kraj svoje sestre, razlikujući se od nje kako po izgledu, sa svojom
tamnom kosom i podočnjacima, tako i po držanju i ponašanju, jer dok je Narcisa
sedela kruto i bezvoljno, Belatriks se naginjala ka Voldemoru, budući da puke reči
nisu mogle da dočaraju njenu čežnju za njegovom blizinom.
– Nema većeg zadovoljstva – ponovi Voldemor, nakrivivši glavu malo u stranu
dok je odmeravao Belatriks. – To mi mnogo znači, Belatriks, pogotovu od tebe.
Njeno lice obli rumenilo, a oči joj se ispuniše suzama radosnicama.
– Moj Gospodar zna da ja samo govorim istinu!
– Nema većeg zadovoljstva... čak ni u poređenju sa srećnim događajem koji se,
kako čujem, ove nedelje odigrao u tvojoj porodici?
Gledala je u njega, rastavljenih usana, vidno zbunjena.
– Ne znam na šta mislite, Gospodaru.
– Govorim o tvojoj sestričini, Belatriks. I vašoj, Lucijuse i Narcisa. Upravo se
udala za vukodlaka, Remusa Lupina. Mora da si strašno ponosna.
Oko stola se prolomi podrugljiv smeh. Mnogi se nagnuše napred ne bi li razmenili
zlurade poglede. Neki počeše da lupaju pesnicama o sto. Velika zmija, uznemirena
tom bukom, širom otvori usta i ljutito prosikta. Ali je Smrtožderi ne čuše od silnog
likovanja zbog poniženja Belatriks i Melfojevih. Belatriksino lice, do malopre rumeno
od sreće, poprimi ružnu, flekavo-crvenu boju.
– Ona nije naša sestričina, Gospodaru – zavapi ona kroz more radosnih usklika. –
Nas dve, Narcisa i ja, nismo ni pogledale našu sestru otkako se udala za Blatokrvnog.
To derište nema nikakve veze s nama, niti bilo koja zver za koju se udaje.
– Šta ti kažeš, Drako? – upita Voldemor, i mada mu je glas bio tih, jasno se
prolamao kroz dobacivanja i ruganja. – Hoćeš li ti biti dadilja njihovoj štenadi?
Burno veselje je eskaliralo. Drako Melfoj užasnuto pogleda u svog oca, koji je
piljio sebi u krilo, a zatim uhvati majčin pogled. Ona gotovo neprimetno odmahnu
glavom, a zatim i ona nastavi bezizražajno da zuri u zid naspram sebe.
– Dosta – reče Voldemor, mazeći razljućenu zmiju. – Dosta.
I smeh smesta zamre.
– Mnoga od naših najstarijih porodičnih stabala vremenom se pomalo razbole –
reče on dok je Belatriks bez daha zurila u njega, preklinjućim pogledom.
– Morate da potkrešete bolesne grane da biste mu očuvali zdravlje, zar ne?
Posecite one delove koji ugrožavaju zdravlje ostatka.
– Da, Gospodaru – prošaputa Belatriks, a oči joj se opet ispuniše suzama
zahvalnosti. – Prvom prilikom!
– Imaćeš je – reče Voldemor. – A kako s tvojom porodicom, tako i s celim
svetom... seći ćemo trulež koja nas izjeda sve dok ne ostanu samo oni prave krvi...
Voldemor podiže štapić Lucijusa Melfoja, uperivši ga pravo u siluetu koja se
polako okretala u vazduhu iznad stola i lagano ga trznu. Silueta uz hroptaj poče da
daje znake života i koprca se kao sputana nevidljivim sponama.
– Prepoznaješ li našeg gosta, Severuse? – upita Voldemor.
Snejp podiže pogled ka licu okrenutom naopačke. Svi Smrtožderi su sada gledali u
zatočenika, kao da su najzad dobili dozvolu da ispolje radoznalost. Dok se okretala
licem ka svetlosti kamina, žena se oglasi, napuklim i prestrašenim glasom: –
Severuse! Pomozi mi!
– Ah, da – reče Snejp, dok se zatvorenica ponovo polako okretala u stranu.
– A ti, Drako? – upita Voldemor, gladeći zmijinu njušku rukom u kojoj nije držao
štapić.
Drako drhtavo odmahnu glavom. Sada kada se žena probudila, kao da više nije
mogao da gleda u nju.
– Ali da, ti ionako nisi pohađao njene časove – reče Voldemor. – Za vas koji ne
znate, večeras nam se pridružila Milosna Berbidž, koja je donedavno predavala na
Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo.
Oko stola se začuše tihi zvuci poimanja. Krupna pogrbljena žena šiljatih zuba se
zacereka.
– Da... profesorka Berbidž je učila decu veštica i čarobnjaka o svemu što se tiče
Normalaca... kako nisu toliko drugačiji od nas...
Jedan od Smrtoždera pljunu na pod. Milosna Berbidž se ponovo okrenula licem ka
Snejpu.
– Severuse... molim te... molim te...
– Tišina – reče Voldemor, uz još jedan trzaj Melfojevog štapića, i Milosna
zaneme kao da su joj zapušena usta. – Pošto nije bila zadovoljna pukim kvarenjem i
trovanjem umova čarobnjačke dece, prošle nedelje je profesorka Berbidž napisala
ostrašćeno pismo u odbranu Blatokrvnih u Dnevnom proroku. Čarobnjaci, kaže ona,
moraju da prihvate ove kradljivce njihovog znanja i magije. Izumiranje Čistokrvnih je,
po profesorki Berbidž, veoma poželjna okolnost... ona bi da se svi parimo s
Normalcima... ili, bez sumnje, vukodlacima....
Ovoga puta niko se nije nasmejao: nije bilo moguće ne primetiti gnev i prezir u
Voldemorovom glasu. Po treći put, Milosna Berbidž se okrenu licem u lice sa
Snejpom. Suze su joj se iz očiju slivale niz kosu. Snejp joj uzvrati sasvim
bezosećajnim pogledom, dok se ponovo lagano okretala u stranu.
– Avada Kedavra!
Blesak zelene svetlosti osvetli svaki kutak prostorije. Milosna uz glasan tresak
pade na sto, koji zadrhta i zaškripa pod njom. Nekoliko Smrtoždera poskoči u
stolicama, a Drako ispade iz svoje pravo na pod.
– Večera, Nagini – reče Voldemor nežno, a velika zmija se zaklati i odgmiza s
njegovih ramena na uglačanu drvenu površinu stola.

2. In Memoriam



Hari je krvario. Stežući desnu šaku levom i psujući sebi u bradu, ramenom otvori
vrata svoje spavaće sobe. Začu se krckanje slomljenog porcelana: nagazio je na šolju
hladnog čaja koja je stajala na podu ispred vrata njegove spavaće sobe.
– Šta koj...?
Osvrnuo se oko sebe. Sprat kuće u Šimširovoj ulici broj četiri bio je pust. Možda
je šolja čaja bila Dadlijevo viđenje lukave zamke. Držeći svoju raskrvarenu šaku
podignutu, Hari drugom rukom sakupi komadiće šoljice i baci ih u već natrpanu korpu
za otpatke, jedva vidljivu iza vrata njegove spavaće sobe. Zatim se odvuče hodnikom
do kupatila da stavi prste pod slavinu.
Bilo je to glupo, besmisleno, i do zla boga ga je nerviralo što treba da prođu još
četiri dana tokom kojih ne sme da izvodi magiju... ali morao je sebi da prizna da bi ga
i tada ova rasekotina na prstu pobedila. Nikada nije naučio kako se vidaju rane i kad
je sad malo razmislio o tome – pogotovu kad se u obzir uzmu njegovi neposredni
planovi – to mu se činilo kao ozbiljan previd u njegovom magijskom obrazovanju.
Pribeležio je sebi u glavi da zapamti i pita Hermionu kako se to radi, zgužva toalet
papir u veliku loptu i njome obrisa čaj što je bolje mogao, a potom se vrati u svoju
spavaću sobu i zalupi vrata za sobom.
Hari je jutro proveo prazneći načisto svoj školski kovčeg po prvi put otkako ga je
spakovao pre šest godina. Početkom svake od minulih školskih godina samo bi
pročeprkao gornje tri četvrtine njegovog sadržaja, zamenio ih ili dopunio po potrebi,
ostavljajući sloj raznoraznog krša na dnu – stara pera, rasute oči buba, rasparene
čarape koje mu više nisu pasovale. Nekoliko minuta ranije Hari je gurnuo ruku u taj
džumbus, osetio oštar bol u domalom prstu desne šake i brže-bolje je izvukao, videvši
da obilato krvari.
Sada je nastavio malo pažljivije. Kleknuvši ponovo kraj kovčega, preturao je po
dnu i, nakon što je izvukao stari bedž na kome su se slabašno trepereći smenjivala
s l ova Navijajte za SEDRIKA DIGORIJA i POTER SMRDI, naprsli i oronuli
šunjoskop i zlatan medaljon u kome se nalazila skrivena poruka potpisana s „R.A.B.“,
najzad otkri oštricu koja ga je ozledila. Smesta ju je prepoznao. Bio je to komadić
začaranog ogledala, dužine oko pet centimetara, koje mu je poklonio njegov pokojni
kum, Sirijus. Hari ga odloži u stranu i obazrivo opipa po dnu sanduka u potrazi za
ostatkom, ali od poslednjeg poklona njegovog kuma nije ostalo ništa više izuzev
staklene prašine, koja se lepila po stvarima na najdubljem sloju krša poput svetlucave
štroke...
Hari se pridiže i ispita nazubljen komadić na koji se posekao, ne videći ništa osim
odraza sopstvenog svetlozelenog oka. Zatim stavi taj komadić na jutarnje izdanje
Dnevnog proroka, koji je nepročitan ležao na krevetu, i pokuša da suzbije iznenadni
nalet gorkih uspomena, žmaraca žalosti i čežnje koje je otkriće slomljenog ogledala
izazvalo u njemu, lativši se raščišćavanja ostalog đubreta u kovčegu.
Trebalo mu je još čitavih sat vremena da ga potpuno isprazni, baci beskorisne
predmete i sortira ostatak u gomile po kriterijumu hoće li mu odsad pa nadalje trebati
ili neće. Svoje školske i kvidičke odore, kotao, pergament, pera i većinu školskih
udžbenika stavio je na veliku gomilu u ćošku, koju ostavlja za sobom. Pitao se šta će
njegovi tetka i teča da urade s tim. Verovatno će sve spaliti u gluvo doba noći, kao da
je u pitanju dokaz nekog užasnog zločina. Njegova normalska odeća, Nevidljivi
ogrtač, pribor za spravljanje napitaka, pojedine knjige, foto-album koji mu je Hagrid
davno poklonio, gomila pisama i njegov štapić bili su prepakovani u jedan stari ranac.
U prednjem džepu ranca nalazili su se Banditova mapa i medaljon u kome se krila
poruka potpisana s „R.A.B.“. Medaljon nije dobio ovo počasno mesto zbog svoje
vrednosti – po svim normalnim kriterijumima bio je bezvredan – već zbog cene koja
je plaćena da bi se pribavio.
Ostala je još samo pozamašna hrpa novina koja je stajala na radnom stolu kraj
njegove snežnobele sove, Hedvige: po jedan primerak za svaki dan koji je Hari ovog
leta proveo u Šimširovoj ulici.
Ustao je s poda, protegao se i prišao svom radnom stolu. Hedviga se nije ni
pomerila kad je on počeo da pretura po novinama, bacajući ih jedne po jedne na
gomilu đubreta; sova je spavala, ili se makar pretvarala. Bila je ljuta na Harija zbog
trenutno ograničenog vremena koje joj je bilo dozvoljeno da provede van svog
kaveza.
Kad se približio samom dnu gomile novina, Hari je usporio, tražeći jedno posebno
izdanje za koje je znao da je dostavljeno preko leta, nedugo nakon što se vratio u
Šimširovu ulicu; sećao se da je na naslovnoj strani bila mala vest o ostavci Milosne
Berbidž, nastavnice Proučavanja Normalaca na Hogvortsu. Najzad ga je pronašao.
Okrenuvši desetu stranu, utonuo je u svoju stolicu i ponovo pročitao članak za kojim
je tragao.
SEĆANJE NA ALBUSA DAMBLDORA
piše Elfijas Dužd
Upoznao sam Albusa Dambldora s jedanaest godina, našeg prvog dana na
Hogvortsu. Za našu uzajamnu privlačnost nesumnjivo je odgovorna činjenica
da smo se obojica osećali kao tuđinci. Ja sam zaradio zmajske boginje nedugo
pre polaska u školu, i mada više nisam bio zarazan, moj boginjavi lik i
zelenkast ten obeshrabrivali su većinu dece da mi priđu. Što se Albusa tiče,
stigao je na Hogvorts noseći sa sobom teret neželjene ozloglašenosti. Nepunih
godinu dana ranije, njegov otac Persival osuđen je za divljački i u javnosti
dobrano propraćen napad na troje mladih Normalaca.
Albus nikada nije ni pokušao da porekne da je njegov otac (koji će kasnije i
umreti u Askabanu) počinio taj zločin; štaviše, kad sam najzad skupio hrabrost
da ga to upitam, uveravao me je da je siguran u krivicu svoga oca. Ali izuzev
toga, Dambldor je odbijao da govori o celoj toj tužnoj raboti, iako su mnogi
pokušavali da ga podstaknu na to. Neki su čak bili skloni veličanju postupka
njegovog oca i pomislili bi da je i Albus normalomrzac, od čega nije bilo veće
zablude: kao što bi svi koji su poznavali Albusa mogli da posvedoče, on nikada
nije pokazivao ni najmanje antinormalske tendencije. Čak je svojom odlučnom
podrškom Pokretu za prava Normalaca stekao mnoge neprijatelje tokom
godina koje će uslediti.
Međutim, u roku od nekoliko meseci, Albusova sopstvena slava već je gotovo
zasenila očevu. Do kraja njegove prve godine više ga niko nije pamtio kao sina
normalomrsca, već kao, ni manje ni više, najgenijalnijeg učenika koji je ikada
pohađao tu školu. Oni među nama koji su imali tu čast da mu budu prijatelji
ugledali su se na njega, uz njegovu svesrdnu pomoć i ohrabrenje, na kojima
nije škrtario. Mnogo kasnije u životu priznao mi je da je već tad shvatao da mu
podučavanje donosi najveće zadovoljstvo u životu.
Ne samo da je osvojio svako značajno priznanje koje je škola mogla da
ponudi, već je uskoro uspostavio redovnu prepisku s najznačajnijim imenima
magije tog doba, uključujući Nikolasa Flamela, slavnog alhemičara, Batildu
Torbarku, uglednu istoričarku i Adalberta Trabunjala, teoretičara magije.
Nekoliko njegovih školskih radova dospelo je i u ugledne i renomirane
časopise, kao što su Preobraženja danas, Čini i Činjenice i Navodi o Napicima.
Činilo se da će Dambldorova predstojeća karijera imati vrtoglav uspon, i bilo
je samo pitanje kada će postati ministar magije. Iako je u njegovim poznim
godinama često navođeno da je bio na pragu da se prihvati tog posla, on
zapravo nikada nije gajio ministarske ambicije.
Tri godine nakon što smo krenuli na Hogvorts, u školu je pristigao i Albusov
brat Aberfort. Njih dvojica nisu bili nimalo slični: Aberfort nikada nije bio
naklonjen knjizi i, za razliku od Albusa, radije je rasprave rešavao dvobojem
nego razumnom diskusijom. Međutim, bilo bi veoma pogrešno tvrditi, kao što
to neki i čine, da braća nisu bila prijatelji. Dobro su se slagali, koliko je to
moguće kada su u pitanju dva tako različita dečaka. U Aberfortovu odbranu,
mora se priznati da život u senci Albusa Dambldora svakako nije bio preterano
prijatno iskustvo. Biti uvek u svemu nadmašen bio je jedan od izazova s kojima
su se stalno suočavali njegovi prijatelji, a njegovom bratu nije moglo biti
nimalo prijatnije.
Nakon što smo završili Hogvorts, Albus i ja smo planirali da pođemo na
tada tradicionalan čarobnjački put oko sveta, da posećujemo i proučavamo
strane čarobnjake, pre nego što se posvetimo svako svojoj karijeri. Međutim,
tragedija se isprečila tim planovima. Veče uoči našeg puta preminula je
Albusova majka, Kendra, tako da je Albus postao jedini hranilac i glava
porodice. Ja sam odložio svoj polazak dovoljno da izrazim saučešće na
Kendrinoj sahrani, a zatim sam se zaputio na, kako se ispostavilo, samotno
putovanje. Budući da je Albus ostao da se stara o mlađem bratu i sestri, nije
bilo nikakve šanse da će mi se pridružiti.
To je bilo ono razdoblje naših života kada smo najmanje bili u kontaktu.
Pisao sam Albusu, opisujući, možda pomalo bezosećajno, čudesa kojima sam
prisustvovao na svojim putešestvijima, od toga kako sam jedva izvukao živu
glavu bežeći od himera u Grčkoj pa do eksperimenata egipatskih alhemičara.
U svojim pismima otkrivao mi je vrlo malo o svom svakodnevnom životu, za
koji sam pretpostavljao da je tako izuzetnom čarobnjaku frustrirajuće
dosadan. Obuzet sopstvenim doživljajima, bio sam užasnut kada sam pred kraj
svog jednogodišnjeg putovanja čuo da je porodicu Dambldor zadesila još
jedna tragedija: smrt njegove sestre Arijane.
Iako je Arijana već duže vremena bila lošeg zdravlja, taj udarac, koji je
usledio tako brzo nakon gubitka njihove majke, imao je dubok uticaj na oba
njena brata. Svi koji su bili bliski Albusu – a i sebe smatram jednim od tih
malobrojnih srećnika – slažu se da su Arijanina smrt i Albusov osećaj da je
lično odgovoran za nju (iako, naravno, nije bio ni najmanje kriv) zauvek
ostavili traga na njemu.
Po povratku u domovinu zatekao sam mladića koji je iskusio patnje mnogo
starijeg čoveka. Albus je bio povučeniji nego ranije i znatno manje veseo. A
kao kruna svih njegovih patnji, gubitak Arijane nije doveo do ponovnog
zbližavanja Albusa i Aberforta, već ih je otuđio. (Vremenom će se ovo
promeniti – u proteklih nekoliko decenija ponovo su uspostavili, ako ne bliske,
onda barem uljudne odnose.) Međutim, od tog trenutka pa nadalje retko je
govorio o svojim roditeljima i o Arijani, a njegovi prijatelji su se naučili da ih
ne spominju.
Tuđa pera će opisati njegove uspehe tokom godina koje su usledile:
Dambldorov nemerljiv doprinos riznici čarobnjačkog sveznanja, uključujući
njegovo otkriće dvanaest upotreba zmajeve krvi, čije će blagodeti osetiti
mnogi budući naraštaji, kao i mudrost koju je iskazao u mnogim presudama
koje je doneo kao Vrhovni veštac Vizengamota. I dan-danas pričaju kako nema
čarobnjačkog dvoboja koji može da se meri s onim između Dambldora i
Grindelvalda 1945. Oni koji su mu prisustvovali zabeležili su strah i divljenje
koje su osećali dok su posmatrali bitku ova dva izuzetna čarobnjaka.
Dambldorov trijumf i njegov uticaj na čarobnjački svet smatraju se
prekretnicom u istoriji magije, koja se može porediti samo s uvođenjem
Međunarodnog kodeksa o čarobnjačkoj tajnosti ili padom Onoga Koji Se Ne Sme
Imenovati.
Albus Dambldor nikada nije bio ni gord ni tašt; u svakome je mogao da
pronađe nešto što bi cenio, ma koliko taj delovao naizgled beznačajno ili
ubogo, i verujem da su ga navedeni gubici u ranoj mladosti učinili veoma
humanim i saosećajnim. Nedostajaće mi njegovo prijateljstvo više nego što
mogu da iskažem, ali moj gubitak je ništavan u poređenju s gubitkom
čarobnjačkog sveta. Ne može se osporiti da je bio najinspirativniji i
najvoljeniji od svih direktora Hogvortsa. Umro je kao što je i živeo: uvek
radeći za dobrobit svih i do poslednjeg daha voljan da pruži ruku sitnom
dečaku sa zmajskim boginjama, baš kao i onog dana kada sam ga upoznao.
Hari je završio s čitanjem ali je nastavio da pilji u sliku koja je pratila ovaj in
memoriam. S nje se Dambldor osmehivao svojim poznatim, ljubaznim osmehom, ali
dok je gvirio povrh svojih polumesečastih naočara, čak i s novinskog papira se činilo
kao da rendgenskim pogledom skenira Harija, čija se tuga sada izmešala s
poniženjem.
Mislio je da prilično dobro poznaje Dambldora, ali otkako je pročitao tekst u
njegov pomen bio je primoran da se se suoči s činjenicom da gotovo ništa nije znao o
njemu. Nijednom nije zamislio Dambldorovo detinjstvo ili mladost – kao da je na svet
došao onakav kakvog ga je Hari pamtio: srebrne kose, star i dostojanstven. Pomisao
na Dambldora tinejdžera bila je naprosto čudna, kao da pokušava da zamisli glupu
Hermionu ili prijateljski nastrojenog zadnjerasprskavajućeg skruta.
Nikada mu nije palo na pamet da Dambldora pita o njegovoj prošlosti. Bez sumnje
bi zvučalo čudno, možda čak i drsko, ali ipak javno je zabeleženo da je Dambldor
učestvovao u legendarnom dvoboju s Grindelvaldom, a Hari se nije ni setio da ga
upita za to, niti i za jedno drugo Dambldorovo slavno dostignuće.
Ne, uvek bi pričali o Hariju, Harijevoj prošlosti, Harijevoj budućnosti, Harijevim
planovima... i Hariju se sada činilo, uprkos tome što mu je sopstvena budućnost
izgledala opasno i neizvesno, da je propustio nenadoknadive prilike kad je mogao da
pita Dambldora da mu ispriča nešto o sebi, iako je jedino pitanje lične prirode koje je
ikada postavio Dambldoru bilo i jedino na koje, podozrevao je, Dambldor nije
iskreno odgovorio:
– Šta vi vidite kada pogledate u ogledalo?
– Ja? Vidim sebe kako držim par debelih, vunenih dokolenica.
Nakon što je nekoliko minuta sedeo zadubljen u misli, Hari iscepa tekst iz
Proroka, pažljivo ga presavi i zadenu usred prvog toma Praktične odbrambene
magije i njene upotrebe protiv Mračnih veština. Zatim baci ostatak novina na gomilu
đubreta i okrenu se da pogledom obuhvati sobu. Bila je mnogo urednija. Jedine dve
stvari koje su bile van svog mesta behu današnji Dnevni prorok, koji je još ležao na
krevetu, i povrh njega komadić slomljenog ogledala.
Hari pređe na drugi kraj sobe, skinu delić ogledala s današnjeg Proroka i raširi
novine. Kada je tog jutra preuzimao urolane novine od sove-raznosačice, samo je
bacio pogled na naslovnu stranu i, čim je primetio da nema ni slova o Voldemoru,
bacio ih u stranu. Stoga je tek sada video šta mu je promaklo.
Preko donje polovine naslovne strane, iznad slike Dambldora u hodu, potresenog
izraza lica, nalazio se manji naslov:
NAJZAD ISTINA O DAMBLDORU?
Tokom sledeće nedelje objavićemo šokantnu priču o ovom nesavršenom geniju,
koga mnogi smatraju najvećim čarobnjakom svoje generacije. Ogolivši
popularnu fasadu smirene, srebrnobrade mudrosti, Rita Skiter otkriva burno
detinjstvo, mladost protkanu sukobom sa zakonom, doživotne zavade i
sramotne tajne koje je Dambldor poneo sa sobom u grob. ZAŠTO se ovaj
čovek, od kojeg se očekivalo da postane ministar magije, zadovoljio time da
ostane najobičniji direktor škole? ŠTA je bila prava svrha tajne organizacije
poznate kao Red Feniksa? KAKO je, zapravo, Dambldor skončao?
Odgovori na ova i mnoga druga pitanja iznose se u bombastičnoj novoj
biografiji Život i laži Albusa Dambldora, autorke Rite Skiter. Beti Brejtvejt
napravila je ekskluzivan intervju s autorkom, strana 13.
Hari, cepajući novine, pronađe stranu trinaest. Povrh članka nalazila se fotografija
s još jednim poznatim likom: žena s naočarima optočenim draguljima i pažljivo
uvijene plave kose, zuba iskeženih u nešto što je trebalo da bude osmeh koji pleni,
mahala mu je vrhovima prstiju. Trudeći se iz petnih žila da ignoriše taj mrski mu
prizor, Hari nastavi da čita.
Uživo je Rita Skiter mnogo prijatnija i blaža no što bi se dalo naslutiti iz
njenih čuvenih okrutno pisanih portreta. Dočekala me je u predvorju svog
udobnog doma, i povela me pravo u kuhinju na šoljicu čaja, krišku torte i,
podrazumeva se, dobro prokrčkanu porciju najsvežijih tračeva.
„Pa, naravno, Dambldor je san svakog biografa“, kaže Skiterova. „Tako
dug i ispunjen život. Sigurna sam da će moja knjiga biti tek prva od mnogih.“
Skiterova je prilično brzo reagovala. Njena knjiga od preko devet stotina
strana završena je samo četiri nedelje nakon Dambldorove tajanstvene smrti u
junu. Pitam je kako je uspela da izvede ovaj superbrz podvig.
„Oh, pa kada ste novinar toliko dugo kao ja, rad sa zadatim rokom dođe
vam nešto najnormalnije. Znala sam da čarobnjački svet čezne za celom
pričom, i želela sam da budem prva koja će toj potrebi izaći u susret.“
Podsećam je na skorašnje javne izjave Elfijasa Dužda, specijalnog
savetnika Vizengamota i dugogodišnjeg prijatelja Albusa Dambldora, u kojima
tvrdi da ’knjiga Skiterove sadrži manje činjenica od kartice iz čokoladnih
žabica.’
Skiterova na spomen toga zabacuje glavu i smeje se.
„Dragi Duždevnjak! Da je on meni živ i zdrav, sećam se kada sam ga pre
nekoliko godina intervjuisala povodom članka o siren-ljudskim pravima.
Potpuno je šenuo, činilo se da misli da se nalazimo na dnu Vindermetskog
jezera, i stalno mi je govorio da se čuvam pastrmki.“
Ipak, optužbe o neistinama, poput ovih Elfijasa Dužda, čuju se s još mnogo
mesta. Veruje li Skiterova da su četiri kratke nedelje dovoljne da se stekne
potpun uvid u Dambldorov dug i nesvakidašnji život?
„O, draga moja“, kezi se Skiterova, prijateljski me potapšavši po ruci, „i
sama vrlo dobro znaš koliko se informacija može prikupiti pomoću pozamašne
kese galeona, neprihvatanja ’ne’ kao odgovora i oštrog brzocitatnog pera!
Uostalom, ljudi su maltene stajali u redu da bi prosuli svu prljavštinu o
Dambldoru. Znaš, nisu svi mislili da je on tako divan – mnogim važnim ljudima
stao je na žulj. Ali stari Dužd Duždevnjak mogao bi malko da siđe sa svog
čarobnog pijedestala, jer ja sam imala pristup izvoru za koji bi se većina
novinara odrekla svog štapića, izvor koji nikada do sada nije govorio u
javnosti, a koji je bio izuzetno blizak Dambldoru tokom najburnijeg i
najtraumatičnijeg razdoblja njegove mladosti.“
Publicitet koji prati biografiju Skiterove svakako nagoveštava da će oni koji
veruju da je Dambldor vodio besprekoran život biti šokirani. Pitam je koja su
najveća iznenađenja koja je otkrila.
„Ma daj, Beti, ne misliš valjda da ću otkriti sve adute pre no što je iko kupio
knjigu!“, smeje se Skiterova. „Ali mogu da obećam svima koji još misle da je
Dambldor bio besprekorno čist i beo kao njegova brada da očekuju surovo
otrežnjenje! Nek ostane na tome da niko ko ga je čuo kako žustro govori protiv
Znate-Već-Koga nije mogao ni da sanja da se i on sam bavio Mračnim
veštinama u svojoj mladosti! A za jednog čarobnjaka koji je svoje pozne godine
proveo zalažući se za toleranciju, nije bio baš tako širokih shvatanja dok je
bio mlađi! Da, Albus Dambldor ima izuzetno mutnu prošlost, da i ne
pominjemo njegovu vrlo sumnjivu porodicu, koju je tako žestoko nastojao da
sakrije od očiju sveta.“
Pitam Skiterovu da li time aludira na Dambldorovog brata, Aberforta, čija
je osuda od strane Vizengamota zbog zloupotrebe magije izazvala omanji
skandal pre petnaest godina.
„O, Aberfort je samo vrh balegobrega“, smeje se Skiterova. „Ne, ne,
govorim o nečemu mnogo gorem od brata koji ima sklonost ka petljanju s
kozama, gorem čak i od oca koji sakati Normalce – uostalom, Dambldor ni
jedno ni drugo nije uspeo da zataška, pošto su obojici sudili u Vizengamotu.
Ne, mene su zaintrigirale majka i sestra, i malo kopanje otkrilo je pravo
gnezdo gnusnih tajni – ali, kao što rekoh, moraćete da sačekate i pročitate od
devetog do dvanaestog poglavlja da biste saznali detalje. Za sada ću reći samo
da nije ni čudo što Dambldor nikada nije govorio o tome kako je polomio nos.“
Ako i ostavimo porodične tajne po strani, da li Skiterova poriče
Dambldorovu genijalnost koja je dovela do njegovih mnogobrojnih magijskih
otkrića?
„Imao je kefalo“, pomirljivo će ona, „iako se mnogi već sada pitaju da li je
zaista smeo sâm da preuzme pune zasluge za sva svoja navodna dostignuća.
Kao što otkrivam u šesnaestom poglavlju, Ajvor Dilonsbi tvrdi da je on već bio
otkrio osam primena zmajske krvi u trenutku kada je Dambldor ’pozajmio’
njegove beleške.“
Ali značaj nekih Dambldorovih dostignuća, usuđujem se da joj protivrečim,
ne može se osporiti. Šta je s njegovom čuvenom pobedom nad Grindelvaldom?
„E, pa sad, drago mi je što si pomenula Grindelvalda“, kaže Skiterova, uz
zagonetan osmeh. „Bojim se da one koji s divljenjem gledaju na Dambldorovu
spektakularnu pobedu čeka prava bomba – da ne kažem balegobomba. Zaista,
vrlo prljava rabota. Kazaću vam samo da ne bi trebalo da budete toliko
uvereni da je u pitanju zaista bio spektakularni dvoboj kao iz legendi. Nakon
što pročitaju moju knjigu, ljudi će biti prisiljeni da zaključe kako je
Grindelvald najverovatnije stvorio belu zastavu vrhom svog štapića i mirno se
predao!“
Skiterova odbija dalje da pojasni ovu provokativnu temu, stoga se okrećemo
vezi koja će bez sumnje fascinirati njene čitaoce više od bilo čega drugog.
„O da“, kaže Skiterova, žustro klimajući glavom, „posvetila sam čitavo
jedno poglavlje tom odnosu između Potera i Dambldora. Nazivan je
nezdravim, čak i zlokobnim. Ali ponavljam, vaši čitaoci će morati da kupe moju
knjigu ne bi li došli do cele priče, ali nema sumnje da je Dambldor u samom
početku ispoljio neprirodno interesovanje za Potera. Da li je to zaista bilo
zarad dečakove dobrobiti – pa, ostaje da vidimo. Javna je tajna da je Poter
imao vrlo burnu adolescenciju.“
Pitam Skiterovu da li je još uvek u kontaktu s Harijem Poterom, s kojim je
napravila čuveni intervju prošle godine: revolucionaran tekst u kojem je Poter
ekskluzivno govorio o svom uverenju da se Znate-Već-Ko vratio.
„O, da, postali smo izuzetno bliski“, kaže Skiterova. „Siroti Poter ima
veoma malo iskrenih prijatelja, a i mi smo se upoznali tokom jednog od
najvećih iskušenja njegovog života – Tročarobnjačkog turnira. Verovatno sam
jedna od retkih osoba na ovom svetu koja može da kaže da poznaje pravog
Harija Potera.“
Što nas taman dovodi do glasina koje još kruže o Dambldorovim poslednjim
satima. Veruje li Skiterova da je Poter bio prisutan prilikom Dambldorove
smrti?
„Pa, ne bih da odam previše – sve piše u knjizi – ali svedoci unutar samih
zidina zamka Hogvorts videli su Potera kako beži s mesta gde se zbio taj
tragičan događaj nekoliko trenutka nakon što je Dambldor pao, skočio ili bio
gurnut. Poter je kasnije svedočio protiv Severusa Snejpa, čoveka prema kojem,
svima je dobro poznato, odavno gaji netrpeljivost. Da li je sve takvo kakvim se
čini? Na čarobnjačkoj zajednici je da odluči – nakon što pročita moju knjigu.“
I nakon te intrigantne izjave, napuštam njen dom. Nema sumnje da je
Skiterova iz svog pera iznedrila instant bestseler. U međuvremenu, legije
Dambldorovih obožavalaca imaju dovoljno razloga da strepe zbog podataka o
njihovom junaku koji će uskoro biti obelodanjeni.
Hari je pročitao i sam kraj članka, ali je nastavio da tupo pilji u stranicu.
Preplaviše ga gnušanje i gnev, preteći da izbiju iz njega poput povraćke. Zgužvao je
novine i svom silinom ih bacio o zid, gde se pridružiše ostatku gomile đubreta
nabacanog oko njegove prepune kante za otpatke.
Počeo je slepo da korača po sobi, otvarajući prazne fioke i podižući knjige tek da
bi ih odmah vratio na iste gomile, jedva svestan svojih postupaka, dok su mu rečenice
iz Ritinog teksta nasumice odzvanjale kroz glavu: čitavo jedno poglavlje o tom odnosu
između Potera i Dambldora... nazivan je nezdravim, čak i zlokobnim... i on se sam
bavio Mračnim veštinama u svojoj mladosti... jer sam ja imala pristup izvoru za koji
bi se većina novinara odrekla svog štapića...
– Laži! – zagrme Hari, i kroz prozor spazi komšiju iz susedne kuće, koji je upravo
zastao da ponovo uključi svoju kosilicu za travu, kako nervozno diže pogled naviše.
Hari silovito sede na krevet. Delić slomljenog ogledala odskoči od njega; on ga
uze i stade da ga prevrće prstima, razmišljajući, razmišljajući o Dambldoru i lažima
kojima ga je Rita Skiter klevetala...
Iznenada sevnu blesak najsvetlijeg plavetnila. Hari se sledi, ponovo nabivši svoj
rasečeni prst na oštru ivicu ogledala. Pričinilo mu se, mora da mu se samo pričinilo.
Bacio je pogled preko ramena, ali zid je bio boje bolešljive kajsije, po izboru tetka-
Petunije: tamo nije bilo ničeg plavog što bi se odrazilo u ogledalu. On se ponovo
zagleda u komadić ogledala, ali ne vide ništa izuzev sopstvenog svetlozelenog oka
koje mu je uzvraćalo pogled.
Umislio je, nije bilo drugog objašnjenja; umislio je, zato što je razmišljao o svom
mrtvom direktoru škole. Ako je išta bilo sigurno, onda je to da ga svetloplave oči
Albusa Dambldora više nikada neće prostreliti svojim prodornim pogledom.

3. Odlazak Darslijevih



Tresak uz koji su se zalupila ulazna vrata odjeknu uza stepenice i začu se glas koji
povika: – Ej! Ti!
Šesnaest godina ovakvog obraćanja nije u Hariju ostavilo ni tračak sumnje koga to
njegov teča doziva. Svejedno, nije odmah reagovao. I dalje je zurio u komad ogledala
u kojem mu se na delić sekunde učinilo da je spazio Dambldorovo oko. Tek kada je
njegov teča povikao – MOMAK! – Hari polako ustade i zaputi se ka vratima spavaće
sobe, zastavši tek da ubaci komad slomljenog ogledala u ranac natrpan stvarima koje
će poneti sa sobom.
– Dugo ti je trebalo! – zagrme Vernon Darsli kada se Hari pojavi na vrhu
stepenica. – Silazi ovamo, da porazgovaram s tobom!
Hari nabi ruke duboko u džepove farmerica i lagano se spusti niza stepenice. Kada
je stigao do dnevne sobe, u njoj je zatekao sve troje Darslijevih. Bili su u putnoj
odeći: teča Vernon u okerastoj jakni s rajsferšlusom, tetka Petunija u ispeglanom
kaputu boje lososa, a Dadli, njegov krupan, plavokos, razbacan brat od tetke, u kožnoj
jakni.
– Da? – Upita Hari.
– Sedi! – reče teča Vernon. Hari podiže obrve. – Molim te! – dodade teča Vernon,
uz blag trzaj, kao da ga te reči grebu po grlu.
Hari sede. Činilo mu se da zna šta sledi. Njegov ujak poče nervozno da se šetka
tamo-amo, a tetka Petunija i Dadli su ga u stopu sledili zabrinutih izraza lica. Najzad,
kad mu se veliko purpurno lice već zbrčkalo od koncentracije, teča Vernon se zaustavi
pred Harijem i progovori.
– Predomislio sam se – reče.
– Velikog li iznenađenja – reče Hari.
– Kakvim to tonom... – poče tetka Petunija kreštavim glasom, ali je Vernon Darsli
ućutka pokretom ruke.
– Sve su to puke koještarije – reče teča Vernon, besno gledajući u Harija svojim
svinjskim očicama. – Odlučio sam da ne verujem ni u jednu jedinu reč tih gluposti. Ne
idemo nikud, ostaćemo ovde.
Hari pogleda naviše u svog teču, podjednako razdražen i zabavljen. Vernon Darsli
se protekle četiri nedelje predomišljao svakih dvadeset i četiri sata, proprativši svaku
promenu mišljenja pakovanjem, raspakivanjem i ponovnim pakovanjem. Njegov
omiljeni trenutak bio je kada je teča Vernon svoj kofer, ne znajući da je Dadli od
prošlog raspakivanja u njega stavio i tegove za vežbanje, pokušao da ubaci nazad u
gepek, i sručio se na pod uz bolne urlike i mnogo psovki.
– Po tvojoj priči – reče sada Vernon Darsli, nastavivši svoje šetkanje po dnevnoj
sobi – mi smo, Petunija, Dadli i ja, u opasnosti. Od... od...
– Nekih od ’moje sorte’, tako je – reče Hari.
– E pa, ne verujem ti – ponovi teča Vernon, ponovo se zaustavivši pred Harijem. –
Probdeo sam celu noć dobrano razmišljajući o tome, i mislim da je u pitanju zavera da
se otme kuća.
– Kuća? – ponovi Hari. – Kakva kuća?
– Ova kuća! – zakrešta teča Vernon, a vena na njegovom čelu poče da pulsira. –
Naša kuća! Cene kuća u ovom naselju skočile su u nebesa! Hoćeš da nas skloniš sa
puta, a zatim ćeš da izvedeš neki hokus-pokus, i dok kažeš keks tapija će glasiti na
tvoje ime i...
– Jesi li sišao s uma? – odbrusi mu Hari. – Zavera da se otme ova kuća? Jesi li
zaista toliko glup kao što izgledaš?
– Da se nisi usudio...! – ciknu tetka Petunija, ali je Vernon opet umiri rukom:
uvrede na račun njegove pojave činile su mu se nevažnim spram opasnosti koju je
uočio.
– Za slučaj da ste zaboravili – reče Hari – ja već imam kuću koju mi je ostavio
moj kum. Šta će mi onda ova? Zbog svih tih srećnih uspomena?
Zavlada tajac. Hari pomisli da je čak uspeo da impresionira svog teču ovim
argumentom.
– Ti tvrdiš – reče teča Vernon, opet počevši da šetka po sobi – da je taj Lord
Štagod...
– Voldemor – reče Hari nestrpljivo – i prošli smo već ovo barem sto puta. To nije
tvrdnja, to je činjenica, Dambldor vam je to rekao još lane, kao i Kingsli i gospodin
Vizli...
Vernon Darsli ljutito povi ramena, a Hari pretpostavi da njegov teča pokušava da
odagna sećanje na tu nenajavljenu posetu dva odrasla čarobnjaka, nekoliko dana
nakon početka Harijevog letnjeg raspusta. Dolazak Kingslija Okovgroma i Artura
Vizlija bio je veoma neprijatno iznenađenje za Darslijeve. Ipak, Hari je morao da
prizna, s obzirom na to da je gospodin Vizli jednom prilikom demolirao pola njihove
dnevne sobe, da teču Vernona nipošto nije moglo da obraduje njegovo ponovno
pojavljivanje.
– ... Kingsli i gospodin Vizli su vam takođe objasnili – nastavi Hari bespoštedno.
– Kad napunim sedamnaest godina, zaštitna čin koja me čuva biće raskinuta, i time
ćemo i vi i ja biti izloženi opasnosti. Red je ubeđen da će Voldemor napasti i vas,
bilo da bi vas mučio i saznao gde sam ja, bilo zato što misli da će me namamiti da vas
spasavam ukoliko vas uzme za taoce.
Teča Vernonu i Hariju pogledi se susretoše. Hari je bio siguran da su se u tom
trenutku obojica isto zapitala. Zatim teča Vernon nastavi da korača, a Hari produži: –
Morate da se sakrijete, i Red je spreman da vam pomogne. Nudimo vam najbolju
moguću zaštitu.
Teča Vernon je ćutao, ali je i dalje šetkao po sobi, dok se sunce polako spuštalo
iza šimširove živice. Komšijina kosilica ponovo je zaćutala.
– Mislio sam da postoji Ministarstvo magije – iznenada reče Vernon Darsli.
– Postoji – odgovori Hari, zatečen.
– Pa što nas onda oni ne zaštite? Čini mi se da je to što smo nevine žrtve, čiji je
jedini greh to što skrivamo ucenjenu glavu, dovoljno da nas kvalifikuje za državnu
zaštitu!
Hari nije mogao da se suzdrži, te se nasmeja. Bilo je tako tipično za njegovog teču
da sve svoje nade polaže u državni poredak, čak i u ovom svetu koji je prezirao i od
njega zazirao.
– Čuli ste šta su rekli gos’n Vizli i Kingsli – odgovori Hari. – Mislimo da su
uspeli da se infiltriraju u Ministarstvo.
Teča Vernon se prošeta do kamina i nazad, lica i dalje purpurnog od
usredsređenosti, tako teško dišući da su mu veliki crni brci podrhtavali.
– U redu – reče on, po ko zna koji put zastavši pred Harijem. – U redu, rasprave
radi, recimo da i prihvatimo tu zaštitu. I dalje ne shvatam zašto ne možemo da
dobijemo onog tipa Kingslija.
Hari se uz velike poteškoće suzdrža da ne prevrne očima. I na to pitanje je
odgovorio bar pet-šest puta.
– Kao što sam vam rekao – procedi on kroz stegnute zube – Kingsli štiti Norm...
hoću reći, vašeg premijera!
– Baš zato – on je najbolji! – reče teča Vernon, prstom upirući u ugašen ekran
televizora. Darslijevi su prepoznali Kingslija u vestima, kako diskretno hoda iza
normalskog premijera, dok je ovaj bio u poseti nekoj bolnici. To je, zajedno s
činjenicom da je Kingsli ovladao veštinom oblačenja kao Normalac, da i ne
pominjemo lagan, umirujuć ton njegovog dubokog glasa – nateralo Darslijeve da
Kingslija prihvate na način na koji nisu nijednog drugog čarobnjaka do tada, mada ga
do sada nikada nisu videli s minđušom u uvetu.
– E pa, on je zauzet – reče Hari. – Ali Hestija Džouns i Dedalus Digl su i više
nego sposobni za taj posao...
– Da smo barem videli njihov CV i preporuke... – poče teča Vernon, ali je Hari
izgubio strpljenje. Ustavši, on krenu pravo na teču, sada i sâm pokazujući na TV.
– Sve ove nesreće nisu slučajne... sudari, eksplozije, iskakanja iz šina i šta god da
se još izdešavalo otkako smo poslednji put gledali vesti. Ljudi nestaju i ginu, a iza
svega stoji on – Voldemor. Govorim ti to iznova i iznova, on ubija Normalce zabave
radi. Čak i ove magle, njih izazivaju dementori, a ako ne možeš da se setiš šta su oni,
pitaj svog sina!
Dadli naglo prekri usta šakama. Kada vide da su svi pogledi uprti u njega, on ih
ponovo spusti i upita: – Ima ih... još?
– Još? – nasmeja se Hari. – Misliš više od ona dva koja su napala nas dvojicu?
Do sada ih sigurno ima na stotine, možda čak i hiljade, kad se uzme u obzir da se
hrane strahom i očajanjem...
– U redu, u redu – promrmlja Vernon Darsli. – Shvatamo poentu...
– Nadam se da je tako – reče Hari – jer čim napunim sedamnaest godina, svi oni:
Smrtožderi, dementori, možda čak i inferijusi, a to su leševi kojima uz pomoć čini
upravlja Mračni čarobnjak, biće u stanju da vas nađu, a bogme i napadnu. A ako se
setite poslednje prilike kada ste pokušali da uteknete čarobnjacima, mislim da ćete se
složiti da vam je neophodna pomoć.
Zavlada kratak tajac, u kome kao da je iz prošlosti odzvonio dalek odjek
Hagridovog razvaljivanja vrata. Tetka Petunija je pomno gledala u teču Vernona, dok
je Dadli zurio u Harija. Najzad, teča Vernonu izlete: – Ali šta će biti s mojim poslom?
Šta s Dadlijevom školom? Verovatno takve stvari nisu važne gomili čarobnjačkih
danguba...
– Zar ne shvataš? – povika Hari. – Mučiće vas i ubiti kao što su to učinili i
mojim roditeljima!
– Tata – reče Dadli glasno – tata... ja idem s tim ljudima iz Reda.
– Dadli – reče Hari – prvi put u životu da i ti kažeš nešto pametno.
Znao je da je izvojevao pobedu. Ako je Dadli dovoljno uplašen da prihvati pomoć
Reda, njegovi roditelji poći će s njim: nije bilo govora da se odvoje od svog Dadliše.
Hari baci pogled na drevni sat sa drškom koji je stajao na kaminu.
– Biće tu za nekih pet minuta – reče on, a kada mu niko od Darslijevih ne
odgovori, on napusti prostoriju. Pomisao na rastanak od svojih tetke, teče i brata od
tetke, i to verovatno zauvek, bila je nešto što ga je veselilo, ali se izvesna nelagodnost
ipak osećala u vazduhu. Šta reći nekom na samom svršetku šesnaest godina duge
netrpeljivosti?
Vrativši se u svoju sobu, Hari je besciljno petljao oko svog ranca, a zatim ubaci
nekoliko oraha kroz rešetke Hedviginog kaveza. Oni uz tupo zveketanje padoše na
dno, dok ih je ona ignorisala.
– Uskoro ćemo krenuti, zaista – reče joj Hari. – A onda ćeš ponovo moći da letiš.
Začu se zvono. Hari je oklevao, a zatim napusti sobu i siđe niza stepenice: bilo bi
previše očekivati od Hestije i Dedalusa da sami izađu na kraj s Darslijevima.
– Hari Poter! – ciknu uzbuđen glas istog trena kad Hari otvori ulazna vrata. Sitan
čovek s ciklama cilindrom na glavi duboko mu se klanjao. – Čast mi je, kao i uvek!
– Hvala, Dedaluse – reče Hari, uputivši slabašan postiđen osmeh tamnokosoj
Hestiji. – Zaista je lepo od vas što radite ovo... moji tetka, teča i brat su ovamo...
– Dobar vam dan, Harijevi rođaci – rekao je razdragano Dedalus hitro ulazeći u
dnevnu sobu. Darslijevi pak nisu izgledali nimalo razdragano što ih je tako oslovio;
Hari je gotovo očekivao još jednu promenu odluke. Dadli se pribio uz svoju majku na
samu pojavu čarobnjaka i veštice.
– Vidim da ste spakovani i spremni. Sjajno! Kao što vam je Hari rekao, plan je
vrlo jednostavan – reče Dedalus, a zatim izvuče ogroman džepni sat iz svog prsluka i
pogleda na njega. – Napustićemo kuću pre Harija. Zbog opasnosti koje nosi upotreba
magije u vašoj kući, budući da je Hari još uvek maloletan, to bi Ministarstvu moglo da
pruži izgovor da ga uhapse, odvešćemo se nekih desetak milja dalje, pre nego što se
Prebacimo u bezbedno skrovište koje smo vam odabrali. Pretpostavljam da umete da
vozite? – učtivo upita teču Vernona.
– Da li umem da...? Naravno, do đavola, da umem da vozim! – uzviknu teča
Vernon.
– Vrlo mudro od vas, gospodine, vrlo mudro, ja bih, lično, bio skroz-naskroz
sluđen tim silnim prekidačima i dugmićima – reče Dedalus, očigledno ubeđen da laska
Vernonu Darsliju, koji je primetno gubio poverenje u taj plan sa svakom
Dedalusovom izgovorenom rečju.
– Ne umeju ni da voze – promrmlja on sebi u bradu, dok su mu se brci ljutito
tresli, ali ga, na sreću, ni Dedalus ni Hestija izgleda nisu čuli.
– Hari – nastavi Dedalus – ti ćeš ovde sačekati svoju pratnju. Došlo je do male
izmene u planu...
– Kako to misliš? – odmah će Hari. – Mislio sam da će Ludooki da dođe i odvede
me pridruženim Prebacivanjem?
– Neizvodljivo – reče Hestija odsečno. – Ludooki će ti objasniti.
Kada se začu glasan povik: – Požurite! – Darslijevi, koji su sve ovo slušali s
potpunim neshvatanjem na licima, poskočiše. Hari pogleda oko sebe, pre nego što
shvati da je glas došao iz Dedalusovog džepnog sata.
– Tako je, imamo striktno određenu satnicu – reče Dedalus, klimajući glavom ka
svom časovniku, a zatim ga zadenu nazad u svoj prsluk. – Pokušavamo da uskladimo
tvoj odlazak iz kuće s Prebacivanjem tvoje porodice, Hari. Tako će se čin poništiti u
trenutku kada svi budete na putu ka bezbednom utočištu. – On se okrenu ka
Darslijevima. – Pa, da li smo svi spakovani i spremni za polazak?
Niko mu ne odgovori: teča Vernon je i dalje sablaznuto zurio u budžu na
Dedalusovom džepu od prsluka.
– Dedaluse, možda bi trebalo da sačekamo ispred, u hodniku – promrmlja Hestija:
očigledno je mislila da bi bilo prikladno da ne budu u sobi dok se Hari i Darslijevi s
ljubavlju, a možda i u suzama, opraštaju.
– Nema potrebe – promrmlja Hari, ali teča Vernon učini svako dalje objašnjenje
nepotrebnim glasno rekavši: – E pa, je li, biće da je ovo zbogom, dečače.
On pridiže svoju desnu ruku da se rukuje s Harijem, ali kao da u poslednjem
trenutku nije bio u stanju da se suoči s time, te prosto skupi pesnicu i poče da klati
ruku napred-nazad, kao metronom.
– Spreman, Didi? – upita tetka Petunija, brže-bolje proveravajući da li joj je tašna
zakopčana ne bi li izbegla da uopšte i pogleda u Harija.
Dadli joj nije ništa odgovorio, već je samo stajao tu, malko razjapljenih usta,
pomalo podsetivši Harija na džina Gropa.
– Hajde sad, krećemo – reče teča Vernon.
Već je stigao do vrata dnevne sobe kada Dadli promrmlja: – Ne razumem.
– Šta ne razumeš, Pufnice? – upita tetka Petunija, podigavši pogled ka svom sinu.
Dadli podiže svoju veliku šaku nalik na šunku i prstom pokaza na Harija.
– Zašto on ne ide sa nama?
Teča Vernon i tetka Petunija se ukočiše u mestu, zureći u Dadlija kao da je upravo
izrazio želju da postane balerina.
– Molim? – reče teča Vernon glasno.
– Zašto i on ne pođe? – upita Dadli.
– Pa, on... on ne želi – reče teča Vernon, okrenuvši se da pogledom prostreli
Harija, dodajući: – Ne želiš, zar ne?
– Ni najmanje – reče Hari.
– E pa, eto ti – reče teča Vernon Dadliju. – A sada hajde, krećemo.
On žurnim korakom izađe iz sobe: začuše otvaranje ulaznih vrata, ali Dadli se nije
pomerio i posle nekoliko nesigurnih koraka i tetka Petunija zastade.
– Šta je sada? – povika teča Vernon, ponovo se pojavivši na vratima.
Dadli kao da je pokušavao da izađe na kraj s pojmovima isuviše teškim da se
pretoče u reči. Nakon nekoliko trenutaka očito bolne unutrašnje borbe, on reče: – Ali
gde će on da ide?
Tetka Petunija i teča Vernon razmeniše poglede. Bilo je jasno da je Dadli počeo
da ih plaši. Hestija Džouns prekide tišinu.
– Ali... valjda znate kuda vaš sestrić ide? – upita ona s nevericom.
– Naravno da znamo – reče Vernon Darsli. – On ide kod nekih od vaše sorte, zar
ne? Hajde, Dadli, idemo u kola, čuo si čoveka, u žurbi smo.
Vernon Darsli ponovo odmaršira sve do ulaznih vrata, ali Dadli se i dalje nije
pomerao.
– Kod nekih od naše sorte?
Hestija je izgledala razjareno. Hari se već susreo s tim ponašanjem: veštice i
čarobnjaci bili su zatečeni činjenicom da se njegovi najbliži živi rođaci toliko malo
interesuju za čuvenog Harija Potera.
– U redu je – uveravao ju je Hari. – Nema veze, zaista.
– Nema veze? – ponovi Hestija, zloslutno povisivši ton. – Zar ovi ljudi ne
shvataju šta si sve prošao? U kakvoj si opasnosti? Tvoje jedinstveno mesto u samom
srcu antivoldemorskog pokreta?
– Ovaj... ne, ne shvataju – reče Hari. – Oni, zapravo, misle da sam levo smetalo,
ali navikao sam da...
– Ja ne mislim da si levo smetalo.
Da Hari nije video Dadlijeve usne kako se miču, verovatno ne bi poverovao
svojim ušima. Ovako je samo zurio u Dadlija nekoliko sekundi, pre nego što je
prihvatio da mora da je njegov brat od tetke taj koji je progovorio, pogotovo pošto je
Dadli skroz pocrveneo. A i Hari je bio posramljen i zapanjen.
– Pa... ovaj... hvala, Dadli.
Ponovo se činilo da Dadli pokušava da se izbori s mislima isuviše glomaznim da
bi ih izrazio, pre nego što promumla: – Spasio si mi život.
– Ne baš – reče Hari. – Dementori bi ti uzeli samo dušu...
On ljubopitljivo pogleda u svog brata. Tokom ovog i prethodnog leta gotovo da
nisu bili ni u kakvom kontaktu, pošto je Hari dolazio u Šimširovu ulicu samo nakratko,
i vreme uglavnom provodio u svojoj sobi. Međutim, Hariju sada sinu da šoljica čaja
na koju je tog jutra nagazio možda uopšte nije bila zamka. Iako prilično dirnut, Hari
ipak oseti da mu je pomalo laknulo što je Dadli, čini se, izgubio sposobnost da
izražava svoja osećanja. Nakon što je još jednom ili dvaput otvorio usta, pocrveneli
Dadli zaćuta.
Tetka Petunija briznu u plač. Hestija Džouns je pogleda s odobravanjem, koje se
pretvori u razjarenost kad vide da je tetka Petunija potrčala ka njima i zagrlila
Dadlija, a ne Harija.
– T-tako si fin, Dadliša... – jecala je ona u njegove masivne grudi – t-tako divno
dete... š-što si rekao hvala...
– Ali on se uopšte nije zahvalio! – ogorčeno će Hestija. – Samo je rekao kako
misli da Hari nije levo smetalo!
– Da, ali iz Dadlijevih usta to mu dođe kao ’volim te’ – reče Hari, rastrzan između
ozlojeđenosti i želje da prasne u smeh, dok je tetka Petunija nastavila da steže Dadlija
kao da je upravo spasio Harija iz kuće u plamenu.
– Idemo li ili ne? – zagrme teča Vernon, po ko zna koji put se pojavivši na vratima
dnevne sobe. – Mislio sam da smo u stisci s vremenom!
– Da... da, jesmo – reče Dedalus Digl, koji je pomno pratio ovu scenu i tek sad se
pribrao. – Zaista moramo da krenemo. Hari...
Saplićući se, on priđe Hariju i zgrabi mu ruku obema šakama.
– ... srećno. Nadam se da ćemo se ponovo susresti. Nade čarobnjačkog sveta
počivaju na tvojim plećima.
– O – reče Hari – da. Hvala.
– Zbogom, Hari – reče Hestija, takođe mu stegnuvši ruku. – Mislićemo na tebe.
– Nadam se da će sve biti u redu – reče Hari, osvrnuvši se ka tetka-Petuniji i
Dadliju.
– O, siguran sam da ćemo se vrlo brzo sprijateljiti – reče Digl vedro, mahnuvši
šeširom dok je napuštao prostoriju. Hestija izađe za njim.
Dadli se nežno oslobodi majčinog stiska i priđe Hariju, koji je morao da suzbije
poriv da mu pripreti magijom. Zatim Dadli ispruži svoju veliku ružičastu šaku.
– Pobogu, Dadli – reče Hari, praćen tetka-Petunijinim ponovnim jecajima – da ti
nisu dementori ulili neku novu ličnost?
– Pojma nemam – promrmlja Dadli. – Vidimo se, Hari.
– Da... – reče Hari, stegnuvši Dadlijevu šaku. – Možda. Čuvaj se, Veliki Di.
Dadli se umalo nasmeši a zatim se odgega iz sobe. Hari začu njegove teške korake
po pošljunčanom prilazu, praćene lupanjem automobilskih vrata.
Tetka Petunija, koja je uronila lice u svoju maramicu, osvrnu se na taj zvuk.
Izgleda da nije očekivala da se nađe nasamo s Harijem. Brže-bolje odloživši mokru
maramicu u džep, ona reče: – Pa... zbogom – i pohrli ka vratima i ne pogledavši ga.
– Zbogom – reče Hari.
Zastala je i osvrnula se. Hari je na trenutak imao čudan osećaj kako želi nešto da
mu kaže: uputila mu je neuobičajen, drhtav pogled i kao da je bila na ivici da
progovori, ali onda, gotovo neprimetno klimnuvši glavom, izjuri iz sobe za svojim
mužem i sinom.

4. Sedam Potera



Hari otrča nazad uza stepenice do svoje spavaće sobe, stigavši do prozora taman
na vreme da vidi kola Darslijevih kako se izvlače iz prilaza kući i odlaze niz ulicu. Na
zadnjem sedištu, između tetka-Petunije i Dadlija, video se Dedalusov cilindar. Pri
kraju Šimširove ulice kola skrenuše desno, prozori im na trenutak zasjaše skerletnim
zracima zalazećeg sunca a zatim nestadoše s vidika.
Hari uze Hedvigin kavez, svoju Vatrenu strelu i ranac, poslednji put pređe
pogledom po svojoj neprirodno urednoj sobi i trapavo se spusti do predvorja, gde
odloži kavez, metlu i torbu u podnožje stepenica. Mrak je sada sve brže padao, a
večernja svetlost predvorje je ispunila dugim senkama. Osećao se krajnje čudno
stojeći tu u tišini, znajući da treba da napusti tu kuću poslednji put. Nekada davno,
kada bi ostajao sâm dok su Darslijevi išli u grad da se provode, ti sati samoće bili su
mu retko zadovoljstvo: zastavši tek da ukrade nešto ukusno iz frižidera, pohrlio bi uza
stepenice da igra igrice na Dadlijevom kompjuteru, ili bi upalio televizor i menjao
kanale do mile volje. Prisećanje na ta vremena ispunilo ga je čudnim osećanjem
praznine: nalik uspomeni na davno izgubljenog mlađeg brata.
– Zar ne želiš poslednji put da obiđeš kuću? – upita on Hedvigu koja se, glave
podvijene pod krilo, još uvek durila. – Više nikada nećemo biti ovde. Zar ne želiš da
se prisetiš svih lepih vremena? Mislim, pogledaj samo ovaj otirač. Koliko
uspomena... Dadli je povratio na njega nakon što sam ga spasio od dementora...
Ispostavilo se da mi je ipak zahvalan, da ne poveruješ!... a prošlog leta Dambldor je
ušao na ta vrata...
Hari na trenutak izgubi nit misli, a Hedviga mu ničim nije pomogla da je ponovo
pronađe, već je nastavila da sedi glave podvijene pod krilo. Hari stade leđima
okrenut ulaznim vratima.
– A ovde, ispod, Hedviga... – Hari otvori vrata ispod samih stepenica – ... tu sam
nekada spavao! Tada me još nisi poznavala... bokca mu, zaboravio sam koliko je
skučeno.
Hari pređe pogledom po nagomilanim cipelama i kišobranima, setivši se kako se
svako jutro budio gledajući u naličje stepeništa, koje je vrlo često bilo okićeno
ponekim paukom. Behu to dani pre nego što je saznao svoj pravi identitet, pre nego što
je saznao kako su mu roditelji umrli i zašto su se oko njega stalno zbivale čudne
stvari. Ali Hari je i dalje mogao da se seti snova koji su ga još i tada morili: zbrkanih
snova o bleštavoj zelenoj svetlosti a jednom – teča Vernon umalo nije slupao kola
kada mu je Hari to spomenuo – čak i o letećem motociklu...
Negde u blizini se začu iznenadna, zaglušujuća buka. Hari se uz trzaj ispravi i
temenom lupi o niski dovratak. Zastavši tek da izusti neke od najboljih psovki koje je
pokupio od teče Vernona, otetura se nazad u kuhinju, držeći se za glavu i kroz prozor
pogleda u zadnje dvorište.
Učini mu se kao da se tmina talasa, kao da i sâm vazduh poigrava. A zatim se,
niotkuda, pojaviše obličja, jedno po jedno, kako bi poništili svoje Razočaravalačke
čini. Hagrid je dominirao tom scenom, noseći šlem i zaštitne naočare, jašući ogroman
motocikl s crnom bočnom prikolicom. Svuda oko njega ostali su silazili sa svojih
metli, a u dva slučaja s krilatih crnih kosturskih konja.
Odškrinuvši zadnja vrata, Hari se sjuri među njih. Sa svih strana se začuše
pozdravi, a Hermiona mu se baci oko vrata, Ron ga potapša po leđima a Hagrid reče:
– Kak’ si, Hari? Spreman da begamo?
– I te kako – reče Hari, smešeći se svima oko sebe. – Ali nisam vas očekivao u
ovolikom broju!
– Promena plana – zareža Ludooki, koji je držao dva ogromna pretrpana džaka,
dok mu se magično oko vrtoglavo okretalo čas ka smrknutom nebu, čas ka kući, čas ka
bašti. – Hajde da se sklonimo s vidika pre nego što ti sve objasnimo.
Hari ih sve skupa povede u kuhinju gde su, veseli i raspričani, posedali na tetka-
Petunijine uglačane radne površine ili se oslonili o njene besprekorno čiste kuhinjske
aparate: Ron, visok i štrkljast; Hermiona, guste kose svezane u dugu pletenicu; Fred i
Džordž, istovetno se kezeći; Bil, dugokos i gadno unakažen; gospodin Vizli, proćelav i
ljubaznog lika, blago nakrivljenih naočara; Ludooki, izbrazdan borbenim ožiljcima,
jednonog, sa svetloplavim magičnim okom koje se divlje vrtelo u svojoj duplji;
Tonks, koja je kratku kosu obojila u svoju omiljenu svetloroze boju; Lupin, prosed i
izboran kao nikad ranije; Fler, vitka i predivna, sa svojom dugom srebrnastoplavom
kosom; Kingsli, ćelav, crn, širokih ramena; Hagrid, sa svojom divljom kosom i
bradom, pogrbljen da ne bi glavom udarao o plafon, i Mandangus Flečer, mali, prljav
i ofucan, očiju podbulih kao u baseta i masne kose. Na taj prizor Harijevo srce zatitra
i raširi se kao da će pući: svi su mu bili neverovatno dragi, čak i Mandangus, koga je
pokušao da zadavi prilikom njihovog poslednjeg susreta.
– Kingsli, mislio sam da ti paziš na normalskog premijera? – povika ka drugom
kraju prostorije.
– Može da izdrži jednu noć bez mene – reče Kingsli. – Ti si mnogo važniji.
– Hari, reci dragička! – reče Tonks sedeći na mašini za pranje veša, te mu mahnu
levom šakom. Na njoj se presijavao prsten.
– Venčali ste se? – povika Hari, gledajući čas u nju čas u Lupina.
– Žao mi je što nisi mogao da prisustvuješ, Hari, bilo je vrlo tajno i skromno.
– To je sjajno, čestit...
– Hajde de, hajde de, biće kasnije vremena da se natenane ispričamo! – zagrme
Ćudljivko kroz taj žamor, i kuhinjom najednom zavlada tajac. Ćudljivko baci vreće
ispred sebe i okrenu se Hariju: – Kao što ti je Dedalus verovatno rekao, morali smo
da dignemo ruke od plana A. Pije Glupsije pao je pod njihov uticaj, što je veliki
problem za nas. Doneo je odluku po kojoj se svako povezivanje ove kuće na Flumrežu
ili Prebacivanje, ovamo i odavde, smatra zločinom kažnjivim zatvorom. Sve to,
naravno, zarad tvoje zaštite, da bi se sprečilo da te se Znaš-Već-Ko dočepa. Potpuno
beskorisno, pošto čin tvoje majke to već čini. Zapravo je time sprečio tvoj bezbedan
odlazak odavde.
– Drugi problem: maloletan si, što znači da još uvek imaš Trag na sebi.
– Ja ne...
– Trag, Trag! – nestrpljivo će Ludooki. – Čin koja detektuje magijske aktivnosti
oko osoba ispod sedamnaest godina, i tako Ministarstvo saznaje za maloletničku
magiju! Ako ti ili bilo ko u tvom okruženju bacite čin da bi se izvukao odavde,
Glupsije će znati za to, a samim tim i Smrtožderi.
– Ne možemo da čekamo da Trag prestane da deluje, pošto ćeš u trenutku kad
napuniš sedamnaest godina izgubiti i svu zaštitu koju ti je pružala tvoja majka.
Ukratko: Pije Glupsije misli da te je valjano saterao u ćošak.
Hari nije mogao a da se ne složi s nepoznatim mu Glupsijem.
– Pa šta ćemo onda da radimo?
– Upotrebićemo malobrojna transportna sredstva koja su nam preostala, ona koja
Trag ne može da detektuje, pošto nam ne trebaju čini da bismo ih koristili: metle,
testrale i Hagridov motocikl.
Hari je odmah primetio slabe tačke ovog plana. Ipak, držao je jezik za zubima da
bi dao prilike Ludookom da ih sam spomene.
– Elem, čin tvoje majke može se prekinuti samo u dva slučaja: kad postaneš
punoletan, ili... – Ćudljivko rukom pokaza na besprekornu kuhinju – ...kad ovo mesto
prestaneš da smatraš svojim domom. Ti i tvoji tetka i teča večeras ste se rastali
potpuno svesni da nikada više nećeš živeti ovde, je li tako?
Hari klimnu glavom.
– Stoga, kada ovoga puta budeš napustio kuću, nema povratka, a čin će biti
prekinuta čim budeš izašao iz njenog dometa. Odlučili smo da čin prekinemo ranije,
jer nam je u suprotnom jedina mogućnost da čekamo da Znaš-Već-Ko dođe po tebe
istog trenutka kad napuniš sedamnaest godina.
– Jedino naše preimućstvo je to što Znaš-Već-Ko ne zna da te večeras selimo.
Ministarstvu smo servirali lažne informacije: misle da nećeš otići odavde pre
tridesetog. Međutim, imamo posla sa Znaš-Već-Kim, stoga ne možemo da se oslonimo
samo na to da će pogrešiti datum. Sigurno je već poslao par Smrtoždera da patroliraju
nebom u ovom području, za svaki slučaj. Stoga smo svu raspoloživu zaštitu bacili na
dvanaest različitih kuća. Sve one izgledaju kao mesta gde bismo mogli da te
sakrijemo, sve imaju neke veze s Redom: moja kuća, Kingslijeva, kuća Moline tetka
Mjurijel... shvataš i sâm.
– Aha – reče Hari, ne baš iskreno, jer je i dalje zapažao zjapeću rupu u tom planu.
– Ići ćeš u kuću Tonksinih roditelja. Kad budeš u dometu zaštitnih čini koje smo
bacili na njihovu kuću, moći ćeš da iskoristiš teleportacioni ključ do Jazbine. Ima li
nekih pitanja?
– Ovaj... da – reče Hari. – Možda isprva neće znati u koju sam se od dvanaest
sigurnih kuća zaputio, ali zar neće biti pomalo providno kad nas... – on na brzaka
prebroja glave – ... četrnaestoro poleti ka kući Tonksinih roditelja?
– Ah – reče Ćudljivko – zaboravio sam da spomenem ključnu stavku. Neće nas
četrnaestoro leteti ka kući Tonksinih roditelja. Noćas će nebom proći sedam Harija
Potera, svaki sa po jednim pratiocem, a svaki par će se zaputiti u drugu sigurnu kuću.
Ćudljivko izvadi iz svog ogrtača bočicu nečeg što je ličilo na blato. Nije morao
ništa da objašnjava. Hari istog trena shvati ostatak plana.
– Ne! – reče glasno, a njegov glas stade da odzvanja kuhinjom. – Nema šanse!
– Rekla sam im da ćeš ovako reagovati – reče Hermiona, uz blag prizvuk
samozadovoljstva.
– Ako mislite da ću dopustiti da šestoro ljudi rizikuje svoje živote...!
– ... pogotovu što bi nam to svima bio prvi put – reče Ron.
– Ovo je dugačije, pretvarajući se da ste ja...
– Pa, niko od nas nije baš oduševljen tom idejom, Hari – reče Fred iskreno. –
Zamisli da nešto pođe naopako i da se zauvek zaglavimo u liku bubuljičavog
zakržljalog bilmeza.
Hariju to nije bilo smešno.
– Ne možete to da uradite ako ne sarađujem, potrebno je da vam dam vlasi svoje
kose.
– E pa, propade nam plan – reče Džordž. – Ako nećeš da sarađuješ, jasno je da
nema šanse da dođemo do pramička tvoje kose.
– Aha, nas trinaestoro protiv tipa kome nije dozvoljeno da koristi magiju...
nemamo nikakve šanse – reče Fred.
– Duhovito – reče Hari. – Baš zabavno.
– Ako dođe dotle da moramo da primenimo silu, nek’ bude – zareža Ćudljivko,
čije je magijsko oko sada blago titralo u očnoj duplji dok je zurio u Harija. – Svi su
ovde punoletni, Poteru, i svi su spremni na rizik.
Mandangus slegnu ramenima i napravi grimasu. Magično oko pogleda u stranu ne
bi li ga prostrelilo pogledom kroz Ćudljivkovu slepoočnicu.
– Nećemo više da se raspravljamo. Samo gubimo vreme. Hoću nekoliko tvojih
dlaka, momče, odmah.
– Ali ovo je sumanuto, nema potrebe za...
– Nema potrebe!? – zareža Ćudljivko. – Sad kad je Znaš-Već-Ko na slobodi a
pola Ministarstva pod njegovim uticajem? Ako budemo imali sreće, Poteru, progutaće
lažni mamac i planiraće da te zaskoči tridesetog, mada bi bio lud da ne postavi bar
jednog ili dva Smrtoždera u blizini, da te drže na oku, jer bih i ja tako postupio.
Možda ne mogu da dođu do tebe ili ove kuće dok čin tvoje majke deluje, ali ona samo
što nije popustila, a oni znaju okvirno njenu lokaciju. Jedina šansa nam je da koristimo
mamce. Čak ni Znaš-Već-Ko ne može da se podeli na sedam delova.
Hari na trenutak uhvati Hermionin pogled, a zatim brže-bolje pogleda u stranu.
– Dakle, Poteru... pramen tvoje kose, moliću.
Hari pogleda u Rona, koji složi uradi-to-već-jednom grimasu.
– Odmah! – zagrme Ćudljivko.
Dok su svi netremice gledali u njega, Hari podiže ruku navrh glave, zgrabi pramen
i povuče iz sve snage.
– Dobro je – reče Ćudljivko, hramljući ka njemu dok je vadio čep iz bočice
napitka. – Ubaci tu, molim lepo.
Hari ubaci kosu u tečnost nalik blatu. Čim je dodirnula njegovu površinu, napitak
poče da peni i dimi se, a onda odjednom postade bistrozlatan.
– Opa, Hari, deluješ mnogo ukusnije od Kreba i Gojla – reče Hermiona, ali kad
spazi Ronove podignute obrve, pocrvene i dodade: – Ma, znaš na šta mislim: Gojlov
napitak ličio je na slince.
– U redu, molio bih lažne Potere da se postroje ovamo – reče Ćudljivko.
Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Fler postrojiše se ispred tetka-Petunijine cakleće
sudopere.
– Fali nam jedan – reče Lupin.
– Evo, drž’ – reče Hagrid grubo, podiže Mandangusa za kragnu i baci ga kraj Fler,
koja teatralno nabra nos i premesti se između Freda i Džordža.
– Rekoh vam, rađe bih ja međ’ zaštitnike – reče Mandangus.
– Začepi – zareža Ćudljivko. – Kao što sam ti već rekao, kukavički crve, svaki
Smrtožder na koga možda naletimo težiće, po svaku cenu, da zarobi Potera, a ne da ga
ubije. Dambldor je oduvek govorio da će Znaš-Već-Ko hteti lično da dokrajči Harija.
Zaštitnici su ti koji bi morali najviše da se brinu, njih će Smrtožderi hteti da ubiju.
Mandangus nije baš bio naročito uveren, ali Ćudljivko je već izvukao pola tuceta
čašica nalik onima za jaja a zatim u svaku nasuo po malo višesokovnog napitka.
– U redu, svi naiskap...
Ron, Hermiona, Fred, Džordž, Fler i Mandangus popiše napitak. Čim im je napitak
dospeo u grlo, svi do jednog počeše da dahću i prave grimase: istovremeno, njihove
crte lica počeše da bubre i tope se poput vrelog voska. Hermiona i Mandangus počeli
su da rastu. Ron, Fred i Džordž su se smanjivali. Kosa im je tamnela, a u slučaju
Hermione i Fler kao da im se uvlačila nazad u lobanju.
Ćudljivko, koga sve to kao da se nije doticalo, poče da dreši velike vreće koje je
doneo sa sobom: kada se ponovo uspravio, pred njim je dahtalo i uzdisalo šest Harija
Potera.
Fred i Džordž se okrenuše jedan ka drugom i uglas rekoše: – Vau... identični smo!
– Ne znam, čini mi se da sam ja i dalje zgodniji – reče Fred, ispitujući svoj odraz
u čajniku.
– Bah – reče Fler, odmeravajući se u vratima mikrotalasne – Bile, ne gledaj me...
ušasna sam.
– Za one kojima je odeća malo preširoka, imam ovde manju – reče Ćudljivko,
pokazujući na prvi džak – i obratno. Ne zaboravite naočare, imate šest pari u džepu sa
strane. A kada se presvučete, u drugom džaku naći ćete svoj prtljag.
Pravi Hari pomisli kako je ovo verovatno najbizarnija stvar koju je ikada video, a
nagledao se svakojakih vrlo čudnih stvari. Posmatrao je svojih šest dvojnika kako
kopaju po džakovima, vade komplete odeće, stavljaju naočare i trpaju unutra
sopstvene stvari. Kad su počeli potpuno bez stida da se skidaju, došlo mu je da ih
zamoli da pokažu malo više poštovanja prema njegovoj privatnosti, jer su očito bili
mnogo spremniji u pokazivanju njegovog obnaženog tela nego što bi bili sa svojim
sopstvenim.
– Znao sam da Džini laže za onu tetovažu – reče Ron, gledajući naniže u svoja
prsa.–
Hari, vid ti je zaista užasan – reče Hermiona dok je stavljala naočare.
Kada su se obukli, lažni Hariji iz drugog džaka uzeše rančeve i kaveze, svaki sa
po jednom prepariranom snežnobelom sovom unutra.
– Dobro je – reče Ćudljivko kada se sedam obučenih i natovarenih Harija s
cvikerima najzad okrenuše ka njemu. – Parovi će biti sledeći: Mandangus će leteti sa
mnom, na metli...
– A što ja s tobom? – progunđa Hari najbliži zadnjim vratima kuće.
– Zato što te treba držati na oku – zareža Ćudljivko. I zaista, njegovo magično oko
nije skidalo pogled s Mandangusa ni kad je nastavio: – Artur i Fred...
– Ja sam Džordž – reče blizanac na kojeg je Ćudljivko upro prstom. – Ne možete
da nas raspoznate čak ni kad smo Hari?
– Izvini, Džordže...
– Ma samo vas vučem za štapić, ja sam zapravo Fred...
– Dosta zafrkavanja! – zagrme Ćudljivko. – Ovaj drugi, Džordž, Fred ili ko god
već bio, ti si s Remusom. Gospođice Delaker...
– Ja idem s Fler na testralu – reče Bil. – Ona nije neki ljubitelj metli.
Fler istupi i stade kraj njega, uputivši mu sladunjav, potčinjen pogled za koji se
Hari nadao da se više nikada neće pojaviti na njegovom licu.
– Gospođica Grejndžer s Kingslijem, takođe na testralu...
Hermioni kao da pade kamen sa srca dok je Kingsliju uzvraćala osmeh. Hari je
znao da se ni ona ne oseća najsigurnije jašući metlu.
– I onda ostajemo još samo ti i ja, Rone! – reče Tonks veselo, i mahnu mu,
oborivši stalak za šolje.
Ron nije delovao tako zadovoljno kao Hermiona.
– A ti si sas mene, Hari. Je l’ može? – reče Hagrid, delujući pomalo zabrinuto. –
Bićemo na motociklu, pošto metle i testrali, je l’ te, ne mog’ da izdrže moju težinu,
znaš. Al’ kad gi ja vozim, nem’ mnogo mesta na sedištu, pa’š ti da bidneš u prikolici
sa strane.
– Odlično – reče Hari, ne baš sasvim iskreno.
– Mislimo da će Smrtožderi očekivati da budeš na metli – reče Ćudljivko, kao da
je pogodio Harijeva osećanja. – Snejp je imao dovoljno vremena da im ispriča o tebi
sve ono što im nikada ranije nije spomenuo, pa ako i naletimo na neke Smrtoždere,
računamo na to da će izabrati onog Potera koji izgleda kao da se dobro snalazi na
metli. Dakle – nastavi on, svezavši džak s odećom lažnih Potera, i povede ih sve
nazad ka vratima – određujem polazak za tri minuta. Nema svrhe zaključavati zadnja
vrata, to neće zadržati Smrtoždere kada dođu da te traže... Hajde...
Pre nego što se pridružio ostalima u mračnoj bašti iza kuće, Hari otrča u predvorje
da pokupi ranac, Vatrenu strelu i Hedvigin kavez. Metle su sa svih strana uskakale u
ruke. Hermionu su već podigli na velikog crnog testrala kraj Kingslija, a Fler na onog
drugog kraj Bila. Hagrid je spremno stajao kraj motocikla, natakavši zaštitne naočare.
– Da li je to to? Da li je ovo Sirijusov motor?
– Baš taj – reče Hagrid, cereći se Hariju odozgo. – A poslednji put kad si se njime
vozio mog’o s’ ceo da mi staneš u šaku!
Hari nije mogao a da se ne oseti malo poniženim dok je sedao u bočnu prikolicu.
Tako je bio nekoliko stopa ispod svih ostalih: Ron se iskezi videvši ga kako tu sedi,
kao dete u vašarskom autiću za sudaranje. Hari strpa ranac i metlu dole uza stopala i
ugura Hedvigin kavez među kolena. Bilo mu je krajnje neudobno.
– Artur gi je malko doteriv’o – reče Hagrid, potpuno nesvestan Harijeve
stešnjenosti. Opkoračio je motocikl, koji malko zaškripa i utonu nekoliko centimetara
u zemlju. – Sad si ima par trikova u volanu. Ovo j’ bila moja zamis’o.
On debelim prstom upre u ljubičasto dugme kraj brzinomera.
– Hagride, molim te budi oprezan – reče gospodin Vizli, koji je stajao pored njih s
metlom u ruci. – I dalje nisam siguran da je to bilo preporučljivo, a svakako ga treba
koristiti samo u slučaju krajnje nužde.
– U redu onda – reče Ćudljivko. – Svi se spremite, moliću. Hoću da skupa
krenemo odavde u isto vreme, inače se gubi svrha ove diverzije.
Svi uzjahaše svoje metle.
– Sad se čvrsto drži, Rone – reče Tonks, a Hari vide da je Ron krišom uputio
pogled krivca ka Lupinu pre nego što je stavio ruke oko njenog struka. Hagrid nogom
startova motocikl: on zarika kao zmaj, a bočna kolica počeše da vibriraju.
– Srećno, svima vama – povika Ćudljivko. – Vidimo se svi za nekih sat vremena u
Jazbini. Kad izbrojim do tri: jedan... dva... TRI!
Začu se glasno brundanje motocikla i Hari oseti kako se bočna kolica žestoko
cimnuše: brzo se uzdizao kroz vazduh, oči mu malko zasuziše pri tom, a kosa se od
naleta vazduha podiže sa čela. I metle oko njega jezdile su uvis: dug, crni rep testrala
šibnu vazduh dok je proletao kraj njega. Njegove noge, priklještene u prikolici
Hedviginim kavezom i njegovim rancem, već su bridele i počele da trnu. Toliko mu je
bilo neudobno da umalo nije zaboravio da poslednji put baci pogled na kuću u
Šimširovoj ulici broj četiri. Kad se setio da pogleda preko ivice prikolice, više nije
mogao da je razazna od drugih kuća. Peli su se u nebo, sve više i više...
A zatim, niotkuda, ni iz čega, odjednom behu opkoljeni. Bar trideset silueta s
kukuljicama lebdelo je u vazduhu, napravivši ogroman krug u čijem središtu su se, ne
znajući, obreli članovi Reda...
Nasta vriska, zelena svetlost zablesnu ih sa svih strana: Hagrid zaurla i motocikl
se prevrnu u vazduhu. Hari izgubi osećaj gde se nalazi: nad njim su bila ulična svetla,
oko njega se čula vika, držao se za ivicu prikolice, pokušavajući da spasi živu glavu.
Hedvigin kavez, Vatrena strela i njegov ranac skliznuše mu između kolena...
– Ne... HEDVIGA!
Metla je, vrteći se, padala prema tlu a on jedva uspe da zgrabi remen svog ranca i
vrh kaveza kad se motor opet okrenu na pravu stranu. Nakon trenutka olakšanja usledi
još jedan blesak zelene svetlosti. Sova zakrešta i pade na pod kaveza.
– Ne... NE!
Motocikl poče naglo da se uspinje. Hari spazi zakukuljene Smrtoždere kako beže
kad se Hagrid probi kroz njihov krug.
– Hedviga... Hedviga...
Ali sova je ležala nepomično i žalosno na dnu svog kaveza, poput neke igračke.
Nije mogao s tim da se pomiri i njegov strah za druge dostiže vrhunac. Bacio je
pogled preko ramena i video gomilu uskomešanih ljudi, bleštavilo zelene svetlosti i
dva para na metlama kako nestaju u daljini, ali nije mogao da razazna ko su...
– Hagride, moramo da se vratimo, moramo da se vratimo! – vikao je kroz
gromoglasno drčanje motora, isukavši štapić i nabivši Hedvigin kavez na pod,
odbijajući da poveruje da je mrtva. – Hagride, OKRENI!
– Moj pos’o je da te bezbedno dobacim onde, Hari – zagrme Hagrid i stisnu gas.
– Stani... STANI! – vikao je Hari. Ali kada se ponovo osvrnuo dva zraka zelene
svetlosti proleteše mu kraj desnog uva: četiri Smrtoždera izdvojila su se iz kruga i
dala se u poteru za njima, ciljajući u Hagridova široka leđa. Hagrid skrenu u stranu,
ali Smrtožderi sustigoše motocikl. Mnoštvo kletvi ponovo polete ka njima, a Hari je
morao skroz da utone u prikolicu ne bi li ih izbegao. Okrenuvši se unazad, on povika:
– Ošamuti! – i crvena kugla svetlosti polete iz njegovog štapića, napravivši procep
između četvorice njihovih progonitelja Smrtoždera, koji se raštrkaše da ih ne bi
pogodila.
– Drž’ se, Hari, ovo će ih sredi! – zagrme Hagrid, a Hari podiže pogled taman na
vreme da ga vidi kako debelim prstom udara u zeleno dugme pored merača goriva.
Iz auspuha izniče zid, pravi pravcati zid od cigala. Iskrenuvši vrat, Hari vide kako
se zid širi u vazduhu. Tri Smrtoždera skrenuše i izbegoše ga, ali četvrti nije bio te
sreće: nestao je s vidika, a zatim pao kao kamen sa druge strane zida i metla mu se
raspala u paramparčad. Jedan od njegovih saboraca uspori da ga spasi, ali čim se
Hagrid nagnu nad volan i ubrza, i njih i lebdeći zid proguta tama.
Iz štapića dvojice preostalih Smrtoždera polete još više Ubitačnih kletvi tik pored
Harijeve glave; ciljali su u Hagrida. Hari im uzvrati novim Ošamućivanjem: crveno i
zeleno sudariše se u vazduhu stvarajući kišu raznobojnih varnica i Harija to na tren
podseti na vatromet i na Normalce pod njima koji neće imati pojma šta se zapravo
zbiva...
– Ajmo jovo nanovo, Hari, drž’ se! – povika Hagrid, i pritisnu drugo dugme.
Ovoga puta iz auspuha iskoči velika mreža, ali su Smrtožderi sada bili spremni. Ne
samo da su skrenuli da je izbegnu, već ih je sustigao i njihov saborac koji je bio
usporio da bi spasio njihovog onesvešćenog prijatelja: iznenada je izronio iz tmine i
sada su sva trojica jurili za motociklom, ispaljujući kletve za njim.
– Ovo će i’ sredi, Hari, drž’ se čvrsto! – zaurla Hagrid i Hari vide kako ovaj
celom šakom udara po ljubičastom dugmetu kraj brzinomera.
Uz nepogrešivu potmulu riku, iz auspuha pokulja zmajska vatra, usijanobela i
plava, a motocikl pojuri napred kao metak, uz zvuke krivljenja metala. Hari vide
Smrtoždere kako skreću ne bi li izbegli smrtonosni plameni trag i istog trena oseti
kako se bočna prikolica zloslutno klati: metalne spone koje su je povezivale s
motociklom naprsle su od siline ubrzanja.
– Sve će bit’ u redu, Hari! – zagrme Hagrid, nagnut poleđuške od silne brzine.
Sada više niko nije upravljao volanom, a pod naletom vazdušne struje prikolica poče
mahnito da se uvija oko motocikla.
– Će da sredim, Hari, nemo’ da brigaš! – povika Hagrid i iz unutrašnjeg džepa
svog kaputa izvuče svoj cvetnoroze kišobran.
– Hagride! Ne! Pusti mene!
– REPARO!
Začu se zaglušujuć prasak i prikolica se potpuno odvoji od motocikla: Hari je
leteo napred, izbačen silom ubrzanja motocikla, a zatim prikolica poče da gubi
visinu...
Hari u očajanju upre štapićem u prikolicu i povika: – Vingardium leviosa!
Prikolica se podiže kao da pluta na vodi, otevši se svakoj kontroli, ali makar još
uvek u vazduhu. Međutim, njegovo olakšanje potraja samo delić sekunde jer kraj njega
prolete još nekoliko kletvi: tri Smrtoždera su ih sustizala.
– Stižem, Hari! – zaurla Hagrid iz tame, ali Hari oseti kako prikolica ponovo
počinje da ponire: sagnuvši se što je niže mogao, uperi štapić u središnju od tri
nadolazeće siluete i povika: – Impedimenta!
Urok pogodi srednjeg Smrtoždera u grudi: na trenutak, čovek je groteskno lebdeo u
vazduhu raširenih ruku i nogu, kao da je udario u nevidljivu barijeru; jedan od
njegovih prijatelja samo što se nije sudario s njim...
Utom prikolica poče odistinski da pada, a preostali Smrtožder ispali kletvu tako
blizu da je Hari morao da se sagne ispod ivice prikolice, izbivši zub ivicom svog
sedišta...
– Stižem, Hari, stižem!
Ogromna šaka zgrabi Harija za kragnu odore i izvuče ga iz strmoglavljujuće
prikolice. Dok se pridizao na sedište motocikla Hari povuče sa sobom svoj ranac i
nađe se leđa uz leđa sa Hagridom. Dok su leteli uvis, što dalje od dva preostala
Smrtoždera, Hari ispljunu krv iz usta, uperi svoj štapić na padajuću prikolicu i
povika: – Konfringo!
U trenutku kad je prikolica eksplodirala, on oseti užasan, sveprožimajući bol zbog
Hedvige. Prasak odbaci Smrtoždera najbližeg prikolici s njegove metle, te se on
izgubi u tmini ispod njih. Njegov saborac se sjuri metlom naniže, pa i on nestade s
vidika.
– Hari, žao mi je, strašno mi je žao – zavijao je Hagrid – nisam treb’o da pokušam
da gi sam opravim... sad tu nemaš mesta...
– Nije problem, samo leti dalje! – doviknu mu Hari kad još dva Smrtoždera
izroniše iz tmine, primičući im se sve bliže i bliže.
Kada kletve ponovo poleteše prostorom između njih, Hagrid skrenu i poče da vozi
u cik-cak: Hari je znao da se Hagrid ne usuđuje da ponovo upotrebi dugme sa
zmajskom vatrom, dok on sedi tako nestabilno. Hari je bacao jednu Ošamućujuću čin
za drugom u pravcu njihovih progonitelja, jedva ih držeći na odstojanju. Bacio je još
jedan blokirajući urok ka njima: najbliži Smrtožder skrenu da ga izbegne i, pri crvenoj
svetlosti svoje sledeće Ošamućujuće čini, Hari vide čudnovato prazno i bezizražajno
lice Stenlija Stranputice... Stena...
– Ekspeliarmus! – povika Hari.
– On je, to je onaj pravi!
Povik zakukuljenog Smrtoždera dopre do Harija uprkos buci motora: sledećeg
trena, oba progonitelja se povukoše i nestadoše s vidika.
– Hari, šta je bilo? – zagrme Hagrid. – Gde su nestali?
– Ne znam!
Ali Hari je strahovao: zakukuljeni Smrtožder je povikao „to je onaj pravi“ – otkud
je znao? Osvrtao se na prividno praznu tminu i osećao njenu zlokobnu pretnju. Gde li
su?
On se okrenu na sedištu da sedne licem napred i zgrabi Hagrida za kaput.
– Hagride, uradi ponovo ono sa zmajskom vatrom, hajde da se gubimo odavde!
– Onda se čvrsto drž’, Hari!
Ponovo se začu zaglušujuća, kreštava rika i beličastoplav plamen pokulja iz
auspuha: Hari oseti kako klizi unazad s ono malo sedišta što mu je ostalo, Hagrid se
nagnu unazad ka njemu, jedva održavajući stisak na upravljaču motora...
– Rek’o bi’ da smo im utekli, Hari, mislim da smo uspeli! – povika Hagrid.
Ali Hari nije bio toliko ubeđen: dok je gledao levo-desno, pogledom tražeći
progonitelje za koje je znao da će doći, preplavi ga strah... zašto su se povukli? Jedan
od njih je još uvek imao štapić... On je, to je onaj pravi... rekli su to odmah nakon što
je pokušao da Razoruža Stena...
– Samo š’o nismo stigli, Hari, maltene smo tu! – povika Hagrid.
Hari oseti kako motocikl blago ponire, iako su mu se svetla na zemlji i dalje činila
dalekim poput zvezda.
Uto ožiljak na čelu poče da ga žeže poput plamena: s obe strane motocikla pojavi
se po jedan Smrtožder, dve Ubitačne kletve doleteše straga i promašiše Harija za
nekoliko milimetara...
A zatim ga Hari spazi. Voldemor je lebdeo poput dima na vetru, bez metle ili
testrala da ga održava u vazduhu, njegovo zmijoliko lice sijalo je iz crnila a njegovi
beli prsti podigoše čarobni štapić...
Hagrid ispusti urlik straha i nagnuvši se na volan usmeri motocikl u vertikalni
sunovrat. Držeći se svim silama, pokušavajući da spasi živu glavu, Hari je nasumično
odašiljao Ošamućujuće čini u kovitlajuće noćno nebo. Video je telo kako pada kraj
njega i znao je da je pogodio jednog od njih, ali zatim začu prasak i vide kako motor
varniči – motocikl poče spiralno da pada, potpuno van kontrole...
Zeleni zraci svetlosti ponovo su leteli oko njih. Hari pojma nije imao šta je gore, a
šta dole: ožiljak ga je i dalje pekao, očekivao je da će svakog trena umreti.
Zakukuljena silueta na metli nalazila se na nekoliko stopa od njega i on je vide kako
podiže ruku sa štapićem...
– NE!
Uz gnevan krik, Hagrid se baci s motocikla na Smrtoždera. Na svoj užas, Hari
vide kako i Smrtožder i Hagrid padaju naniže i nestaju s vidika, pošto je njihova
zajednička težina bila veća nego što je metla mogla da izdrži...
Jedva kolenima stežući motocikl, Hari začu Voldemorov vrisak: – Moj si!
Bilo je gotovo: nije mogao ni da vidi ni da čuje gde se Voldemor nalazi. Spazi još
jednog Smrtoždera kako se sklanja s puta i začu: – Avada...
Bol od ožiljka nagna ga da zažmuri a njegov štapić nastavi da dela po sopstvenom
nahođenju. Osetio je kako mu povlači ruku poput nekog velikog magneta, video mlaz
zlatnog plamena kroz svoje polusklopljene kapke, čuo kvrc i besan krik. Preostali
Smrtožder zaurla. Voldemor kriknu: – Ne! – Hari shvati da mu je dugme za zmajsku
vatru na neki centimetar od nosa: on ga pritisnu svojom slobodnom šakom i motocikl
ponovo ispali plamen uvis, jureći pravo ka tlu.
– Hagride! – viknu Hari, držeći se mahnito za motocikl – Hagride... asio, Hagrid!
Motocikl ubrza, kao da ga nešto privlači tlu. Pošto mu lice beše u visini ručki,
Hari nije mogao da vidi ništa osim udaljenih svetala koja su postajala sve bliža i
bliža: slupaće se a ne može ništa da učini da to spreči. Iza njega se još jednom začu
urlanje:
– Tvoj štapić, Selvajne, daj mi tvoj štapić!
Osetio je Voldemora i pre nego što ga je video. Pogledavši u stranu, suočio se s
crvenim očima i bio je siguran da će one biti poslednje što će ikada videti:
Voldemora kako se sprema da ponovo baci kletvu na njega...
A onda Voldemor nestade. Hari spusti pogled i vide Hagrida ispruženog na tlu
ispod njega: snažno povuče ručke motora da ne bi udario u poludžina, pokuša da
stisne kočnicu, ali se uz zaglušujuć, zemljotresan prasak zakuca u blatnjavo jezerce.

5. Pali ratnik



– Hagride?
Koprcajući se, Hari se borio da se izvuče iz gomile metalno-kožnog krša koji ga je
okruživao. Kad je pokušao da ustane, šake mu utonuše u desetak centimetara duboku
blatnjavu vodu. Nije mogao da shvati gde je Voldemor nestao i očekivao je da se ovaj
svakog časa ustremi na njega iz tmine. Nešto vrelo i vlažno curelo mu je s čela niz
bradu. Ispuzao je iz jezerceta i posrćući se zaputio ka velikom, tamnom obličju na
zemlji koje zapravo beše Hagrid.
– Hagride? Hagride, reci nešto...
Ali tamno obličje nije se pomerilo.
– Ko je tamo? Da li je to Poter? Jesi li ti Hari Poter?
Hari nije prepoznao muškarčev glas. A zatim neka žena povika: – Slupali su se,
Tede! Srušili su se u baštu!
Hariju se zavrte u glavi.
– Hagride – glupavo ponovi a kolena mu otkazaše.
Kad se osvestio, ležao je poleđuške na, kako mu se činilo, jastucima od fotelje, a
rebra i desna ruka gadno su ga pekli. Izbijeni zub mu je ponovo bio izrastao. Ožiljak
na njegovom čelu i dalje je pulsirao.
– Hagride?
On otvori oči i vide da leži na kauču u nepoznatoj mu dnevnoj sobi osvetljenoj
lampama. Njegov ranac ležao je na podu nedaleko od njega, mokar i blatnjav.
Plavokos čovek velikog stomaka zabrinuto je posmatrao Harija.
– Hagrid je u redu, sinko – reče čovek – supruga se upravo brine o njemu. Kako se
osećaš? Da li ti je još nešto slomljeno? Sredio sam ti rebra, zub i ruku. Uzgred, ja sam
Ted, Ted Tonks... Dorin otac.
Hari se podiže, očito suviše naglo: pred očima mu iskočiše svetlaci te oseti
mučninu i vrtoglavicu.
– Voldemor...
– Polako sad – reče Ted Tonks, stavivši šaku na Harijevo rame, gurajući ga nazad
na jastuke. – Preživeo si gadan pad. Šta je uopšte bilo? Nešto nije bilo u redu s
motociklom? Da nije Artur Vizli opet zagrizao prevelik zalogaj, on i te njegove
normalske skalamerije?
– Ne – reče Hari, a ožiljak mu je pulsirao kao otvorena rana. – Smrtožderi, gomila
njih... jurili su nas...
– Smrtožderi? – reče Ted oštro. – Kako to misliš, Smrtožderi? Mislio sam da ne
znaju da te večeras sele, mislio sam...
– Znali su – reče Hari.
Ted Tonks podiže pogled ka plafonu kao da kroz njega može da vidi nebesa iznad.
– Sad bar znamo da su naše Zaštitne čini uspešne, zar ne? Trebalo bi da nisu u
stanju da nam priđu na bliže od sto metara, ma iz kog pravca dolazili.
Hari najzad shvati zašto je Voldemor nestao – bilo je to u trenutku kad je motocikl
prešao barijeru čini koje je Red postavio. Nadao se da će čini nastaviti da deluju:
zamišljao je Voldemora kako, stotinu metara iznad njih, baš u ovom času, traži način
da prodre kroz ono što je Hari u glavi video kao veliki proziran mehur.
On spusti noge s kauča. Morao je svojim očima da vidi Hagrida i uveri se da je
ovaj stvarno živ. Međutim, nije ni ustao kad se jedna vrata otvoriše i Hagrid se
provuče kroz njih, lica prekrivenog blatom i krvlju, pomalo hramljući, ali nekim
čudom živ.
– Hari!
Oborivši dva tanana stočića i sobnu biljku, on pređe preko sobe u dva koraka i
privuče Harija u zagrljaj kojim mu umalo nije polomio netom zalečena rebra. – Bokca
mu, Hari, kak’ si se izvuk’o iz onog sosa? Mislio sam obojica ćemo d’ izginemo.
– Aha, i ja. Ne mogu da verujem...
Hari zaćuta: upravo je opazio ženu koja je ušla u sobu za Hagridom.
– Ti! – povika on i zari ruku u džep, ali ovaj je bio prazan.
– Tvoj štapić je ovde, sinko – reče Ted, potapšavši njime Harija po ruci. – Pao je
odmah pored tebe, pa sam ti ga pokupio. A ova na koju si se upravo izdrao je moja
supruga.
– Oh, ja... izvinite.
Dok im je gospođa Tonks prilazila, sličnost s njenom sestrom Belatriks bivala je
sve manje izražena: kosa joj je bila nežne, svetlosmeđe nijanse a oči su joj bile
otvorenije i ljubaznije. Ipak, nakon Harijevog usklika delovala je pomalo nadmeno.
– Šta se dogodilo s našom ćerkom? – upita ona. – Hagrid reče da su vas čekali u
zasedi. Gde je Nimfadora?
– Ne znam – reče Hari. – Ne znamo šta se zbilo ni sa kim od njih.
Ona i Ted razmeniše poglede. Videvši njihove izraze lica, Harija obuze mešavina
straha i krivice. Ukoliko je neko od ostalih poginuo, on je kriv za sve, samo on.
Pristao je na njihov plan, dao im je svoju kosu...
– Teleportacioni ključ – reče on, iznenada se setivši. – Moramo da odemo nazad u
Jazbinu i da saznamo... tada ćemo moći da vam pošaljemo vesti, ili... ili će Tonks, čim
se bude...
– Dora će biti okej, Dromeda – reče Ted. – Razume se ona u svoj posao, već je
bila u mnogim gustim situacijama s Aurorima. Teleportacioni ključ je ovamo – obrati
se Hariju. – Trebalo bi da krene kroz tri minuta, ukoliko želite da pođete njime.
– Da, želimo – reče Hari. Zgrabi svoj ranac i prebaci ga preko ramena. – Ja...
Pogledao je u gospođu Tonks, želeći da se izvini za sav strah koji je zbog njega
pretrpela i za koji se osećao strašno odgovornim, ali nije mogao da nađe prave reči,
koje mu ne bi zvučale šuplje i neiskreno.
– Reći ću Tonks – Dori – da vam se javi, kad se... hvala vam što ste nas zakrpili,
hvala vam na svemu. Ja...
Bilo mu je drago kad je napustio prostoriju i pošao za Tedom Tonksom kroz
kratak hodnik pravo u spavaću sobu. Hagrid dođe za njima, sagnuvši se da ne bi
glavom udario u dovratak.
– Eto ga, sinko. To ti je teleportacioni ključ.
Gospodin Tonks je pokazivao na malu srebrnu četku za kosu koja je stajala na
noćnom stočiću.
– Hvala – reče Hari, ispruživši prst da je dodirne, spreman da pođe.
– Ček’ malo – reče Hagrid, osvrćući se oko sebe. – Hari, ’di ti je Hedviga?
– Ona... pogodili su je – reče Hari.
Spoznaja toga konačno ga sustiže: dok su mu suze pekle oči osetio je užasan stid.
Ta sova je bila njegov pratilac, njegova jedina sjajna veza s magijskim svetom kad
god je bio primoran da se vrati kod Darslijevih.
Hagrid ispruži svoju ručerdu i bolno ga potapša po ramenu.
– Nema veze – reče on promuklo. – Nema veze. Proživela je sjajan život...
– Hagride! – povika Ted Tonks u znak upozorenja, pošto je četka počela da svetli
jarkoplavim sjajem i Hagrid jedva uspe da na vreme ispruži svoj kažiprst.
Uz trzaj iza pupka, kao da ga neka nevidljiva udica povlači napred, Hari oseti da
ga ništavilo usisava, nekontrolisano ga zavrtevši a prst mu se slepi za teleportacioni
ključ dok su se on i Hagrid u kovitlacu udaljavali od gospodina Tonksa. Nekoliko
trenutaka kasnije Harijeva stopala tresnuše o čvrsto tlo i on se četvoronoške sruči u
dvorište Jazbine. Čuo je vrisku. Bacivši u stranu četku za kosu koja više nije sijala,
Hari ustade, blago se klateći, a onda spazi gospođu Vizli i Džini kako trče niza
stepenice pored zadnjih vrata dok se Hagrid, koji se takođe srušio na tlo, s naporom
pridizao na noge.
– Hari? Ti si pravi Hari? Šta se dogodilo? Gde su ostali? – zavapi gospođa Vizli.
– Kako to mislite? Zar se niko drugi nije vratio? – prodahta Hari.
S prebledelog lica gospođe Vizli sasvim jasno pročita odgovor.
– Smrtožderi su nas čekali u zasedi – reče joj Hari. – Bili smo opkoljeni čim smo
krenuli... znali su da je večeras... ne znam šta se dogodilo s ostalima. Nas su jurila
četvorica, jedva smo uspeli da im pobegnemo, a onda nas je i Voldemor sustigao...
Jasno je u svom glasu čuo pravdajući ton, apel njoj da shvati zašto on ne zna šta je
bilo s njenim sinovima, ali...
– Hvala nebesima što si živ i zdrav – reče ona, privukavši ga u, kako mu se činilo,
nezaslužen zagrljaj.
– Da nemaš možda malkice brendija, a, Moli? – upita Hagrid pomalo drhtavim
glasom. – U medicinske svrhe, naravski.
Mogla je da prizove piće magijom, ali dok ju je gledao kako hita ka naherenom
kućerku, Hari je znao da želi da sakrije lice. On se okrenu ka Džini, koja istog trena
usliši njegovu neizgovorenu molbu za informacijama.
– Trebalo je da se prvi vrate Ron i Tonks, ali su propustili svoj teleportacioni
ključ, došao je bez njih – reče ona, prstom pokazujući na zarđalu kanticu za ulje koja
je ležala na tlu nedaleko od njih. – A onim tamo – ona pokaza na prastaru patiku –
trebalo je da dođu tata i Fred, oni bi bili drugi. Ti i Hagrid ste treći, a – ona pogleda
na sat – ako su uspeli, Džordž i Lupin bi trebalo da se vrate za neki minut.
Gospođa Vizli se vrati noseći flašu brendija, koju dodade Hagridu. On je otčepi i
ispi u jednom cugu.
– Mama! – povika Džini, pokazujući na mesto metar-dva od njih.
Plavičasto svetlo se rasplamsa u tami: postajalo je sve veće i sjajnije, i iz njega se
u kovitlacu pojaviše Lupin i Džordž, i sručiše se na zemlju. Hari odmah uvide da
nešto nije u redu: Lupin je pridržavao Džordža, koji je bio u nesvesti, lica oblivenog
krvlju.
Hari pritrča i zgrabi Džordžove noge. On i Lupin zajedno uneše Džordža u kuću,
kroz kuhinju do dnevne sobe, gde ga položiše na kauč. Čim je svetlost sobne lampe
osvetlila Džordžovu glavu, Džini ciknu, a Hariju se prevrnu u stomaku: Džordžu je
nedostajalo jedno uvo, a ta strana njegove glave i vrat bili su natopljeni vlažnom,
uznemirujuće crvenom krvlju.
Čim se gospođa Vizli nadnela nad svojim sinom, Lupin zgrabi Harija za nadlakticu
i ne preterano nežno ga odvuče u kuhinju, gde je Hagrid još uvek pokušavao da
progura svoju masu kroz zadnja vrata.
– ’Ej! – reče Hagrid uvređeno. – Pušćaj ga! Pušćaj Harija!
Lupin ga je ignorisao.
– Koje je stvorenje stajalo u ćošku moje kancelarije na Hogvortsu kada je Hari
Poter prvi put kročio u nju? – upita on, blago protresavši Harija. – Odgovori mi!
– Ovaj... grindilo u akvarijumu?
Lupin pusti Harija i iznureno se nasloni na kuhinjski plakar.
– Š’a ti bi? – zagrme Hagrid.
– Izvini, Hari, ali morao sam da proverim – kratko će Lupin. – Neko nas je izdao.
Voldemor je znao da te večeras premeštamo, a jedine osobe koje su mogle to da mu
kažu jesu oni koji su neposredno učestvovali u planu. Mogao si da budeš uljez.
– A š’o onda ne proveravaš i mene? – prodahta Hagrid, još se boreći s
provlačenjem kroz vrata.
– Ti si poludžin – reče Lupin, podigavši pogled ka Hagridu. – Višesokovni napitak
pravljen je samo za ljude.
– Niko iz Reda ne bi rekao Voldemoru da krećemo noćas – reče Hari. Bila mu je
strašna i sama pomisao na tako nešto, nije mogao da poveruje da je u pitanju iko od
njih. – Voldemor me je sustigao tek na kraju, isprva nije znao jesam li ja onaj pravi.
Da je bio upućen u plan, odmah bi znao da sam ja onaj koji ide s Hagridom.
– Voldemor vas je sustigao? – oštro će Lupin. – Šta se desilo? Kako ste pobegli?
Hari ukratko objasni kako su ga Smrtožderi koji su ih progonili nekako prepoznali
kao pravog Harija, kako su obustavili poteru i kako mora da su nekako prizvali
Voldemora, koji se pojavio malo pre nego što su Hagrid i on došli do utočišta kod
Tonksinih roditelja.
– Prepoznali su te? Ali kako? Šta si uradio?
– Ja... – Hari pokuša da se seti; celo putovanje činilo mu se kao maglovita
mešavina panike i zbrke. – Video sam Stena Stranputicu... znate onog tipa što je
kondukter u Noćnom viteškom autobusu? I pokušao sam s Razoružavajućom čini
umesto da... mislim, on ne zna šta radi, zar ne? Sigurno je pod Kontrolišućom kletvom!
Lupin je delovao preneraženo.
– Hari, prošlo je vreme za obično Razoružavanje! Ti ljudi pokušavaju da te
zarobe i ubiju! Ako nisi spreman da ubijaš, barem Ošamuti!
– Bili smo stotine metara iznad zemlje! Sten nije pri sebi, a Ošamućen bi pao, i
poginuo isto kao i da sam upotrebio Avadu Kedavru! Pre dve godine Ekspeliarmus
me je spasio od Voldemora – dodade Hari prkosno. Lupin ga je podsećao na zluradog
haflpafovca Zaharija Smita, koji se rugao Hariju kad je hteo Dambldorovu armiju da
nauči kako se izvodi Razoružavanje.
– Da, Hari – reče Lupin, s naporom se suzdržavajući – a tome je tada prisustvovao
veliki broj Smrtoždera! Oprosti, ali i tad je to bio vrlo neobičan potez za nekog
suočenog s neizbežnom smrću. Bilo je ravno samoubistvu ponoviti to večeras pred
Smrtožderima, koji su ili prisustvovali tome onomad, ili su čuli za to!
– Znači mislite da je trebalo da ubijem Stena Stranputicu? – ljutito će Hari.
– Naravno da ne – odgovori Lupin – ali Smrtožderi, i ne samo oni, nego i većina
ljudi, očekivali bi da uzvratiš napad! Ekspeliarmus je korisna čin, Hari, ali izgleda da
Smrtožderi misle da je ta čin tvoj zaštitni znak, i ja te molim da ne dozvoliš da ona to
zbilja i postane!
Hari se zbog Lupina osetio kao idiot, ali je u njemu, ipak, preostalo još zrnce
prkosa.
– Neću da raznosim ljude samo zato što mi stoje na putu – reče Hari. – To je
Voldemorov posao.
Lupin ne uspe da odgovori; uspevši konačno da se progura kroz vrata, Hagrid se
otetura do stolice i sede; ona se uruši pod njim. Ignorišući njegove izmešane psovke i
izvinjenja, Hari se ponovo obrati Lupinu.
– Hoće li Džordž biti okej?
Na to pitanje kao da nestade sva Lupinova razdražljivost zbog Harijevih
postupaka.
– Mislim da hoće, iako nema nikakve šanse da mu zamenimo uvo, ne kad je
otkinuto kletvom...
Napolju se začu komešanje. Lupin pohrli ka zadnjim vratima a Hari preskoči
Hagridove noge i istrča u dvorište.
U dvorištu su se stvorile dve siluete i, dok je trčao ka njima, Hari shvati da su to
Hermiona, koja se upravo vraćala u svoj normalan izgled, i Kingsli. Oboje su držali
iskrivljenu žičanu vešalicu. Hermiona se baci Hariju u zagrljaj, ali Kingsli nije
pokazivao nikakvo zadovoljstvo što ih vidi. Preko Hermioninog ramena Hari ga vide
kako podiže svoj štapić i upire ga u Lupinove grudi.
– Koje su poslednje reči koje je Albus Dambldor uputio nama dvojici?
– „Hari nam je najbolja uzdanica koju imamo. Verujte mu“ – reče Lupin
smireno.
Kingsli uperi svoj štapić u Harija, ali Lupin reče: – On je, proverio sam!
– U redu, u redu! – reče Kingsli, odlažući štapić u ogrtač. – Ali neko nas je izdao!
Znali su, znali su da je to večeras!
– Čini se da je tako – odgovori Lupin – ali očigledno nisu znali da će biti sedam
Harija.
– I to nam je neka uteha! – zareža Kingsli. – Ko se još vratio?
– Samo Hari, Hagrid, Džordž i ja.
Hermiona rukom priguši jecaj.
– Šta se vama dogodilo? – upita Lupin Kingslija.
– Pratilo nas pet, povredio dvojicu, možda ubio jednog – nabrajao je Kingsli. –
Videli smo i Znaš-Već-Koga, negde na pola puta se pridružio hajci, ali je vrlo brzo
nestao. Remuse, on može da...
– Leti – dovrši Hari. – I ja sam ga video, krenuo je za mnom i Hagridom.
– Znači zato je otišao... da bi krenuo za tobom! – reče Kingsli. – Nisam mogao da
shvatim zašto je nestao. Ali zbog čega je promenio mete?
– Hari se poneo previše blagonaklono prema Stenu Stranputici – reče Lupin.
– Stenu? – ponovi Hermiona. – Ali mislila sam da je on u Askabanu?
Kingsli se neveselo nasmeja.
– Hermiona, očito je došlo do masovnog bekstva koje je Ministarstvo zataškalo.
Traversu je spala kapuljača s glave kad sam ga urekao, a i on bi trebalo da je unutra.
Ali šta je bilo s tobom, Remuse? Gde je Džordž?
– Ostao je bez uveta – reče Lupin.
– Ostao bez...? – ponovi Hermiona piskutavo.
– Snejpovo maslo – reče Lupin.
– Snejp? – povika Hari. – Niste mi rekli...
– Spala mu je kapuljača tokom jurnjave. Sektumsempra je oduvek bila njegova
specijalnost. Voleo bih da mogu da kažem da sam mu se odužio za to, ali jedva sam
uspevao da održim Džordža na metli nakon što su ga povredili, naglo je izgubio
previše krvi.
Svi četvoro zaćutaše i zagledaše se u nebo. Nije bilo nikakvog znaka kretanja.
Zvezde su im uzvraćale pogled, netremice, nezainteresovano, nezaklonjene letećim
prijateljima. Gde je Ron? Gde su Fred i gospodin Vizli? Gde su Bil, Fler, Tonks,
Ludooki i Mandangus?
– Hari, deder nam pomozi! – povika Hagrid promuklo s vrata, na kojima se opet
zaglavio. Srećan što ima šta da radi, Hari ga iščupa, a zatim se kroz praznu kuhinju
zaputi nazad u dnevnu sobu, gde su gospođa Vizli i Džini i dalje brinule o Džordžu.
Gospođa Vizli najzad uspe da mu zaustavi krvarenje, te Hari pri svetlosti lampe spazi
čistu, zjapeću rupu na mestu gde je nekada bilo Džordžovo uvo.
– Kako je?
Gospođa Vizli se osvrnu i reče: – Ne mogu da učinim da ponovo izraste, ne ako je
uklonjeno Mračnom magijom. Ali moglo je biti mnogo gore... živ je.
– Uh da – reče Hari. – Hvala bogu.
– Da li sam to čula još nekoga u dvorištu? – upita Džini.
– Hermiona i Kingsli – reče Hari.
– Hvala nebesima – prošaputa Džini. Oni izmeniše poglede. Hari je hteo da je
zagrli, da je stegne, nije ga bilo briga ni što je gospođa Vizli tu, ali pre nego što je
stigao da se prepusti tom porivu začu se glasan tresak iz pravca kuhinje.
– Kingsli, dokazaću ti ko sam tek kada vidim svog sina, a sada odbij, ako znaš šta
je dobro za tebe!
Hari nikada ranije nije čuo gospodina Vizlija da tako viče. On ulete u dnevnu
sobu, ćele sjajne od znoja, naherenih naočara, s Fredom za petama, obojica prebledeli
ali nepovređeni.
– Arture! – zajeca gospođa Vizli. – Oh, hvala nebesima!
– Kako mu je?
Gospodin Vizli pade na kolena kraj Džordža. Po prvi put otkako ga je Hari
upoznao, Fred kao da je ostao bez reči. Zijao je preko naslona kauča u ranu svog
blizanca, kao da ne može da poveruje u ono što vidi.
Možda razbuđen bučnim dolaskom Freda i njihovog oca, Džordž se promeškolji.
– Kako si, Džordži? – prošapta gospođa Vizli.
Džordž opipa glavu prstima.
– Svetački – promrmlja on.
– Šta nije u redu s njim? – zagrakta Fred prestravljeno. – Da nije poremetio
umom?
– Svetački – ponovi Džordž, otvarajući oči i gledajući u svog brata. – Vidiš...
produhovljen sam. Pro-uhovljen, Frede, kapiraš?
Gospođa Vizli zajeca glasnije no ikad. Boja navali u Fredovo prebledelo lice.
– Bedno – reče on Džordžu. – Baš bedno! Pored tolikog obilja štosova vezanih za
uši, ti si se odlučio za prouhovljeno?
– Pa dobro – reče Džordž, kezeći se svojoj suznoj majci. – Sad ćeš makar moći da
nas raspoznaješ, mama.
On se osvrnu oko sebe.
– Ćao Hari... ti jesi Hari, zar ne?
– Da, ja sam – reče Hari, prilazeći bliže kauču.
– Pa, makar smo tebe bezbedno doveli ovamo – reče Džordž. – A zašto Ron i Bil
nisu šćućureni oko moje bolesničke postelje?
– Još se nisu vratili, Džordž – reče gospođa Vizli. Džordžov kez nestade. Hari
pogeda u Džini i klimnu joj da krene napolje za njim. Dok su prolazili kroz kuhinju,
ona tiho reče: – Trebalo bi da su se Ron i Tonks već vratili. Nemaju dug put da
prevale, tetka Mjurijel ne živi toliko daleko odavde.
Hari ništa ne reče. Još otkad je stigao u Jazbinu pokušavao je da odagna strah, ali
ga je taj osećaj sada preplavio, maltene je osećao da mu se širi po koži, lupa mu u
grudima, steže ga u grlu. Dok su silazili niza stepenice iza kuće u mračno dvorište,
Džini ga uhvati za ruku.
Kingsli se šetkao levo-desno, pogledajući ka nebu kad god bi zastao da se okrene.
Harija on podseti na teču Vernona dok se – činilo mu se kao pre milion godina –
šetkao po dnevnoj sobi. Hagrid, Hermiona i Lupin stajali su jedno do drugog i u tišini
zurili uvis. Kad se Hari i Džini pridružiše njihovoj nemoj straži, niko se i ne osvrnu.
Minuti kao da su se pretvorili u godine. Na najmanji dašak vetra svi bi poskočili i
okrenuli se ka šaptavom grmu ili drvetu u nadi da će, možda, neko od nedostajućih
članova Reda zdrav i čitav da iskoči iz lišća...
A zatim se tačno iznad njih stvori metla i sjuri ka tlu...
– Oni su! – vrisnu Hermiona.
Ostavljajući za sobom duboke brazde od kočenja i odaslavši grumene zemlje i
kamenčiće na sve strane, Tonks slete.
– Remuse! – povika Tonks, zateturavši se s metle pravo u Lupinov zagrljaj. On je
delovao bledo i izmučeno: nije mogao ni da progovori. Ron se ošamućeno saplitao put
Harija i Hermione.
– Dobro si – promrmlja on, pre nego što mu Hermiona pritrča i snažno ga zagrli.
– Pomislila sam... pomislila sam da...
– Dob’r sam – reče Ron, potapšavši je po leđima. – Sup’r.
– Ron je bio fantastičan – reče Tonks veselo, pustivši Lupina iz svog stiska. –
Sjajan. Ošamutio je jednog Smrtoždera, pravo u glavu, a kada ciljate u pokretnu metu
s leteće metle...
– Stvarno si to uradio? – reče Hermiona, podigavši pogled ka Ronu, s rukama još
uvek oko njegovog vrata.
– Uvek zvučiš iznenađeno – reče on pomalo mrzovoljno, oslobađajući se njenog
zagrljaja. – Jesmo li mi stigli poslednji?
– Ne – reče Džini – još čekamo Bila i Fler, kao i Ludookog i Mandangusa. Idem
da javim mami i tati da si dobro, Rone...
Ona otrča nazad u kuću.
– Što ste se toliko zadržali? Šta se dogodilo? – Lupin je zvučao kao da je ljut na
Tonks.
– Belatriks – reče Tonks. – Žudi da se dokopa mene, koliko i Harija, Remuse, iz
sve snage se trudila da me ubije. Volela bih da sam je pogodila, dugujem joj osvetu.
Ali smo svakako povredili Rodolfusa... a zatim smo stigli kod Ronove tetke Mjurijel,
no već smo bili propustili naš teleportacioni ključ, a ona je krenula brižno da obleće
oko nas...
Lupinu je titrao mišić na vilici. Klimnuo je glavom, ali nije bio u stanju ništa da
kaže.
– A šta je bilo s vama? – upita Tonks, okrećući se ka Hariju, Hermioni i Kingsliju.
Oni joj prepričaše dogodovštine sa svojih putovanja, ali ih je odsustvo Bila, Fler,
Ludookog i Mandangusa i dalje stezalo poput mraza, čije je ledene zube bilo sve teže i
teže ignorisati.
– Moraću da se vratim u Dauning strit. Trebalo je tamo da budem još pre sat
vremena – naposletku reče Kingsli, još jedanput prešavši pogledom preko neba. –
Javite mi kad se vrate.
Lupin klimnu glavom. Mahnuvši ostalima, Kingsli zakorači u tminu u pravcu
kapije. Hariju se učini da je čuo jedno tiho pop u trenutku kad se Kingsli Prebacio
odmah izvan međa Jazbine.
Gospodin i gospođa Vizli dotrčaše niza stepenice, za njima je išla i Džini.
Roditelji najpre izgrliše Rona a onda se okrenuše ka Lupinu i Tonks.
– Hvala vam – reče gospođa Vizli – hvala vam za naše sinove.
– Ne pričaj gluposti, Moli – preseče je Tonks.
– Kako je Džordž? – upita Lupin.
– Šta nije u redu s njim? – oglasi se Ron.
– Izgubio je...
Ali ostatak rečenice gospođe Vizli zaguši opšta vika: na vidiku se upravo pojavio
leteći testral koji slete na nekoliko koraka od njih. Bil i Fler skliznuše s njegovih leđa,
razbarušeni vetrom, ali neozleđeni.
– Bile! Bogu hvala, bogu hvala...
Gospođa Vizli potrča ka njima, ali je Bil tek ovlaš zagrli. Gledajući pravo u svog
oca, reče: – Ludooki je mrtav.
Niko ništa ne progovori, niko se i ne pomeri. Hari oseti da nešto u njemu propada,
propada u zemlju, zauvek ga napuštajući.
– Sve smo videli – reče Bil, a Fler klimnu glavom, dok su joj se tragovi suza
caklili na obrazima pri svetlosti koja je dopirala kroz kuhinjski prozor. – To se
dogodilo odmah pošto smo se probili iz kruga: Ludooki i Mandanguba su bili blizu
nas i zaputili su se ka severu. Voldemor, koji može da leti, krenuo je pravo za njima.
Mandanguba se uspaničio, čuo sam ga kako vrišti, Ludooki je pokušao da ga zaustavi,
ali se on Prebacio. Voldemorova kletva pogodila je Ludookog pravo u lice, pao je
unatraške sa svoje metle i... ništa nismo mogli da uradimo, ništa, imali smo bar
šestoricu drugih za vratom...
Bila izdade glas.
– Naravno da ništa niste mogli da učinite – reče Lupin.
Svi su nemo stajali i međusobno se gledali. Hari nije mogao da se pomiri s tim.
Ludooki mrtav. Nije moguće... Ludooki, tako žilav, tako hrabar, oličenje
preživljavanja...
Izgleda da konačno svi shvatiše, iako niko to nije izgovorio, da nema više svrhe
čekati u dvorištu i svi u tišini pođoše za gospodinom i gospođom Vizli nazad u dnevnu
sobu Jazbine, gde su se Fred i Džordž uglas smejali.
– Šta nije u redu? – upita Fred dok su ulazili, spazivši njihove izraze lica. – Šta se
desilo? Ko je...?
– Ludooki – reče gospodin Vizli. – Mrtav.
Lica blizanaca zgrčiše se od šoka. Činilo se da niko ne zna šta im je činiti. Tonks
je tiho plakala u maramicu; Hari je znao da je ona bila bliska s Ludookim, njegova
miljenica i štićenica u Ministarstvu magije. Hagrid, koji je seo na pod u ćošku, gde je
imao najviše prostora, brisao je oči svojom maramicom veličine stolnjaka.
Bil priđe kredencu i iz njega izvuče flašu vatroviskija i čaše.
– Evo – reče on, i potezom štapića odasla dvanaest punih čaša širom sobe, po
jednu za svakog od njih, a sâm podiže trinaestu. – Za Ludookog.
– Za Ludookog – rekoše svi i otpiše po gutljaj.
– Za Ludookog – reče Hagrid s malim zakašnjenjem, štucajući.
Vatroviski ožeže Harijevo grlo, kao da mu tim plamom ponovo raspiruje život u
telu, razbijajući otupelost i osećaj nestvarnosti, potpirujući ga nečim veoma nalik
hrabrosti.
– Znači Mandangus je nestao? – reče Lupin, koji je u jednom gutljaju iskapio
svoju čašu.
Atmosfera se istog trenutka promeni: svi su delovali napeto i Hariju se učini da
pomno posmatraju Lupina, želeći da ovaj nastavi s pričom, istovremeno se malčice
pribojavajući onoga što će možda čuti.
– Znam na šta ciljaš – reče Bil – i ja sam se isto to pitao na povratku ovamo, jer je
izgledalo kao da su nas očekivali, zar ne? Ali nemoguće je da nas je Mandangus
izdao. Nisu znali da će biti sedam Harija, to ih je zbunilo istog trenutka kad smo se
pojavili, a za slučaj da si zaboravio, Mandangus je taj koji je predložio tu malu varku.
Zašto bi onda propustio da im pomene glavnu stvar? Mislim da se Mandanguba prosto
uspaničio. Ionako nije ni želeo da pođe, ali ga je Ludooki naterao, a Znaš-Već-Ko je
krenuo pravo na njih: to je dovoljno da se svako uspaniči.
– Znaš-Već-Ko se ponašao baš kao što je Ludooki očekivao – šmrcala je Tonks. –
Ludooki je rekao da će on očekivati da pravi Hari bude s najopasnijim, najiskusnijim
Aurorima. Prvo je krenuo za Ludookim, a kada ih je Mandangus odao, prešao je na
Kingslija...
– Da, i sfe je to baš fino i khrrrassno – obrecnu se Fler – ali to i dalje ne
objašnjafa kako su snali da vešerrras phrrremeštamo ’Arija, sar ne? Morra da je neko
bio nepašljif. Neko se islanuo sa datum nekom sa strane. To je jedino objašnjenje
kako su mogli da snaju datum ali ne i čitaf plan.
Ona ih sve prostreli pogledom, i dalje s tragovima suza iscrtanim na prelepom
licu, prećutno izazivajući bilo koga od njih da joj protivreči. Niko se ne odazva.
Jedini zvuk koji je prekidao tišinu beše Hagridovo štucanje koje je dopiralo iza
maramice. Hari pogleda u Hagrida, koga je voleo, kome je verovao, koji je već
jednom bio prevaren da Voldemoru dâ ključne informacije u zamenu za zmajevo jaje...
– Ne – reče Hari glasno, a svi iznenađeno pogledaše u njega: glas kao da mu beše
pojačan od vatroviskija. – Hoću da kažem... ako je neko pogrešio – nastavi Hari – i
omaklo mu se, znam da to nije uradio namerno. Nije on kriv – ponovi on, opet malo
glasnije nego što bi inače progovorio. – Moramo da verujemo jedni drugima. Ja vam
svima verujem, ne verujem da bi me iko u ovoj prostoriji ikada prodao Voldemoru.
Posle njegovih reči opet usledi muk. Svi su i dalje gledali u njega. Hariju je
ponovo bilo malo vruće, te otpi još jedan gutljaj vatroviskija, tek da nešto uradi. Dok
je pio, mislio je na Ludookog. Ludooki je oduvek bio zajedljiv na račun Dambldorove
spremnosti da veruje ljudima.
– Dobro si to rekao, Hari – neočekivano reče Fred.
– Aha, iz tvojih usta u moje uvo – reče Džordž, krajičkom oka pogledavši u Freda,
čija usna zaigra.
Dok je gledao u Harija, Lupinovo lice poprimi čudan izraz, blizak sažaljenju.
– Mislite da sam budala? – hteo je Hari da zna.
– Ne, mislim da si kao Džejms – reče Lupin – koji bi nepoverenje u svoje
prijatelje smatrao vrhuncem beščašća.
Hari je znao na šta Lupin cilja: da je njegovog oca izdao prijatelj, Piter Petigru.
Oseti nerazložan bes. Želeo je da se svađa, ali mu Lupin okrenu leđa, spusti čašu na
stočić sa strane i obrati se Bilu: – Imamo mnogo posla. Mogu da pitam Kingslija da
li...
– Ne – reče Bil kao iz topa. – Ja ću, idem ja.
– Kuda idete? – upitaše Fler i Tonks u glas.
– Ćudljivkovo telo – reče Lupin. – Moramo da ga pronađemo.
– Zar ne može to da...? – poče gospođa Vizli, molećivo gledajući u Bila.
– Da sačeka? – reče Bil. – Ne, sem ukoliko ne biste radije da ga se dočepaju
Smrtožderi?
Niko nije progovarao. Lupin i Bil se pozdraviše i odoše.
Ostali se sručiše u stolice, svi izuzev Harija, koji je ostao na nogama. Iznenadnost
i sveobuhvatnost smrti učinila je njeno prisustvo u toj sobi gotovo opipljivim.
– I ja moram da idem – reče Hari.
Deset pari očiju ga pogleda.
– Ne budi šašav, Hari – reče gospođa Vizli. – Šta to govoriš?
– Ne mogu da ostanem ovde.
On protrlja čelo: ponovo ga je peckalo. Već više od godinu dana nije ga ovako
bolelo.
– Svi ste u opasnosti dok sam ja ovde. Ne želim da...
– Ma ne pričaj gluposti! – reče gospođa Vizli. – Cela poenta ovog večeras bila je
da tebe bezbedno dovedemo ovamo, i hvala nebesima – uspelo nam je. A Fler se
složila da se venča ovde umesto u Francuskoj, sve smo sredili da bismo svi mogli da
ostanemo ovde i staramo se o tebi...
Nije shvatala da time samo čini da se on oseća još gore, nipošto bolje.
– Ako Voldemor sazna da sam ovde...
– A zašto bi on to saznao? – upita gospođa Vizli.
– Ima bar tuce mesta na kojima bi sada mogao da budeš, Hari – reče gospodin
Vizli. – Nema šanse da tačno sazna u kojoj si sigurnoj kući.
– Ne brinem se ja za sebe! – reče Hari.
– Znamo to – tiho će gospođa Vizli – ali ako bi otišao, svi naši večerašnji napori
bili bi uzaludni.
– Ne’š ti ić’ nigde – zareža Hagrid. – Bokca mu, Hari, zar posle sveg š’o smo
prošli ne bil’ te doveli ovdi?
– Aha, šta s mojim krvavim uvetom? – reče Džordž, pridigavši se s jastuka.
– Znam da...
– Ludooki ne bi želeo da...
– ZNAM! – zaurla Hari.
Osećao se ucenjeno i opkoljeno: zar su mislili da ne zna šta su sve učinili za
njega, zar ne shvataju da baš iz tog razloga želi da ode sada, pre nego što budu
prisiljeni da još propate radi njega? Zavladala je duga i neprijatna tišina, u kojoj je
ožiljak nastavio da ga pecka i da pulsira, koju najzad prekinu gospođa Vizli.
– Gde je Hedviga, Hari? – upita ona pokušavajući da ga privoli. – Možemo da je
stavimo kod Prasvidžena i damo joj nešto da pojede.
Stomak mu se stegnu poput pesnice. Nije mogao da joj kaže istinu. Iskapio je
ostatak vatroviskija da bi izbegao da joj odgovori.
– Ček’ da se pročuje kak’ si opet uspeo, Hari – reče Hagrid. – Pobeg’o mu,
odbranio s’ od njega kad samo š’o te nije ščep’o!
– Nisam to bio ja – reče Hari odsečno. – Bio je to moj štapić. Moj štapić je radio
sam od sebe.
Nakon nekoliko trenutaka, Hermiona nežno reče: – Ali, Hari, to je nemoguće.
Misliš da si izveo magiju a da to nisi nameravao. U stvari, reagovao si instinktivno.
– Ne – reče Hari. – Motocikl je padao. Nisam mogao da vidim gde je Voldemor,
ali mi se štapić okrenuo u ruci, sam ga je pronašao i bacio čin na njega, koju čak
nisam ni prepoznao. Nikada ranije nisam uspeo da napravim zlatan plamen.
– Često – poče gospodin Vizli – kada smo pod velikim pritiskom, u stanju smo da
izvedemo magiju o kojoj ne bismo mogli ni da sanjamo. Deca, pre nego što ih obuče,
često uspevaju da...
– Nije bilo tako – reče Hari kroz stisnute zube. Ožiljak mu je goreo: bio je besan i
frustriran. Bila mu je mrska i sama pomisao da svi oni umišljaju kako on poseduje
moć ravnu Voldemorovoj.
Niko ništa nije rekao, ali znao je da mu ne veruju. Sad kad je malo bolje
razmislio, ni on nikada nije čuo da neki štapić sam izvodi magiju.
Ožiljak je plamteo od bola, i sada se jedva uzdržavao da naglas ne zastenje.
Promrmljavši nešto o svežem vazduhu, on spusti čašu i izađe iz sobe.
Dok je išao kroz mračno dvorište, veliki kosturski testral podiže pogled, protrese
svoja ogromna šišmišolika krila, a zatim nastavi da pase. Hari zastade kraj kapije koja
vodi u baštu i zagleda se u ogromne biljke u njoj, trljajući se po pulsirajućem čelu i
razmišljajući o Dambldoru.
Dambldor bi mu poverovao, bio je siguran u to. Dambldor bi znao kako i zašto je
Harijev štapić radio samostalno, jer je Dambldor uvek imao odgovor na sve. Znao je
za štapiće, objasnio je Hariju čudnu povezanost koja je postojala između njegovog i
Voldemorovog štapića... ali Dambldor, kao i Ludooki i Sirijus, kao njegovi roditelji,
kao njegova sirota sova, svi su oni otišli tamo gde Hari nikada više neće moći da
popriča s njima. Osetio je peckanje u grlu koje nije imalo nikakve veze s
vatroviskijem...
A onda, najednom, bol u ožiljku doseže vrhunac. Dok je šakama stezao čelo i
zatvarao oči, u njegovoj glavi zavrišta poznat glas.
– Rekao si mi da će se problem rešiti korišćenjem tuđeg štapića!
A u njegovoj svesti pojavi se vizija omršavelog starca koji leži u ritama na
kamenom podu, urlajući užasnim, otegnutim kricima, kricima neizdržive agonije...
– Ne! Ne! Preklinjem vas, preklinjem...
– Slagao si Lorda Voldemora, Olivanderu!
– Nisam... kunem se da nisam...
– Pokušao si da pomogneš Poteru, da mu omogućiš da mi umakne!
– Kunem se da nisam... verovao sam da bi drugi štapić delovao...
– Objasni mi onda šta se dogodilo. Lucijusov štapić je uništen!
– Ne mogu da shvatim... veza.... postoji samo... između vaša dva štapića...
– Lažeš!
– Molim vas... preklinjem vas...
I Hari ugleda belu ruku kako podiže svoj štapić, oseti nalet Voldemorovog
zlokobnog gneva i vide krhkog starca kako se u agoniji batrga po podu...
– Hari?
Vizija nestade naglo kao što se i pojavila: Hari je dršćući stajao u tami, držeći se
za kapiju bašte, dok mu je srce bubnjalo, a ožiljak ga i dalje pekao. Prošlo je nekoliko
trenutaka pre nego što je shvatio da su kraj njega Ron i Hermiona.
– Hari, vrati se u kuću – prošaputa Hermiona. – Nije valjda da i dalje razmišljaš o
odlasku odavde?
– Dabome, moraš da ostaneš, druže – reče Ron, potapšavši Harija po leđima.
– Jesi li dobro? – upita Hermiona, sada već dovoljno blizu da može da vidi
Harijevo lice. – Izgledaš užasno!
– Pa – reče Hari drhtavim glasom – verovatno izgledam bolje nego Olivander...
Kada je završio s prepričavanjem onoga što je video, Ron je delovao zgroženo,
ali Hermiona je bila potpuno prestravljena.
– Ali trebalo bi da je to prestalo! Tvoj ožiljak... ne bi trebalo to više da radi! Ne
smeš da dozvoliš da se ta veza ponovo otvori... Dambldor je želeo da zatvoriš svoj
um!
Kada joj on ne odgovori, ona ga stegnu za ruku.
– Hari, on preuzima Ministarstvo, novine i polovinu čarobnjačkog sveta! Ne daj
mu da uđe i u tvoju glavu!

6. Akrep u pidžami



Udarac zbog gubitka Ludookog osećao se u kući u danima koji su usledili; Hari je
stalno iščekivao da će ga videti kako hramljući ulazi na zadnja vrata, kao što su to
činili ostali članovi Reda, stalno navraćajući da im prenesu novosti. Hariju se činilo
da njegova osećanja krivice i žalosti može ublažiti samo brzo delanje, i da bi trebalo
što pre da krene u ostvarenje svoje misije: da pronađe i uništi horkrukse.
– Pa, ne možeš ništa da preduzmeš povodom... – Ron bezglasno izusti reč
horkruksa – dok ne napuniš sedamnaest godina. Još uvek si pod Tragom. A i ovde
možemo da kujemo planove kao što bismo i bilo gde drugde, zar ne? Ili – glas mu se
pretvori u šapat – nije valjda da već pretpostavljaš gde bi znaš-već-koji mogli da
budu?
– Ne – priznade Hari.
– Mislim da je i Hermiona malo istraživala oko toga – reče Ron. – Rekla je da će
da sačeka dok i ti ne stigneš da nam kaže šta je otkrila.
Sedeli su za stolom i doručkovali. Gospodin Vizli i Bil upravo su otišli na posao.
Gospođa Vizli je otišla na sprat da probudi Hermionu i Džini, dok je Fler već bila
odlepršala da se okupa.
– Trag prestaje da važi trideset prvog – reče Hari. – To znači da moram da
ostanem ovde još četiri dana. A onda ću moći...
– Pet dana – žustro ga ispravi Ron. – Moraćemo da ostanemo ovde na venčanju.
One bi nas ubile da to propustimo.
Hari shvati da se „one“ odnosi na Fler i gospođu Vizli.
– To je samo dan duže – reče Ron, videvši da bi se Hari pobunio.
– Zar oni ne shvataju koliko je važno da...?
– Naravno da ne shvataju – reče Ron. – Pojma nemaju. Ali kad već spominješ,
hteo sam da porazgovaram s tobom o tome.
Ron kroz vrata baci pogled u predsoblje, pazeći da gospođa Vizli slučajno ne
naiđe, a onda se nagnu bliže Hariju.
– Mama je pokušavala da izvuče iz Hermione i mene šta je tačno posredi, šta to
idemo da radimo. Ti si sledeći, zato se čuvaj. Lupin i tata su se takođe raspitivali o
tome, ali kada smo rekli da ti je Dambldor naložio da o tome ne pričaš nikome osim
nama, odustali su. Ali ne i mama. Uporna je, nema šta.
U roku od nekoliko sati Ronovo predviđanje se obistinilo: pred sam ručak,
gospođa Vizli je odvojila Harija od ostalih zamolivši ga da joj pomogne da prepozna
rasparenu mušku čarapu za koju misli da je možda ispala iz njegovog ranca. Čim ga je
saterala u ćošak malene kuhinjske perionice, ona otpoče.
– Ron i Hermiona izgleda misle da ćete vas troje dići ruke od Hogvortsa – poče
ona laganim, ležernim tonom.
– Ovaj – reče Hari. – Pa da, hoćemo.
Cediljka za veš u ćošku sama poče da radi i izbaci nešto što je ličilo na prsluk
gospodina Vizlija.
– Smem li da pitam zašto se, moliću lepo, odričete svog obrazovanja? – obrati mu
se gospođa Vizli.
– Pa, ovaj, Dambldor mi je ostavio da obavim... neke stvari – promrmlja Hari. –
Ron i Hermiona znaju za to, te i oni žele da pođu.
– A kakve to „stvari“?
– Izvinite, ne mogu da...
– Pa, da budem iskrena, mislim da Artur i ja imamo puno pravo da znamo, a
sigurna sam da bi se i gospodin i gospođa Grejndžer složili s nama – reče gospođa
Vizli. Hari se pribojavao tog „zabrinuti roditelji“ napada. Naterao je sebe da je
pogleda pravo u oči, primetivši, dok je zurio u njih, da su iste nijanse smeđe boje kao
i Džinine. To mu nije nimalo pomoglo.
– Dambldor nije želeo da iko drugi zna za to, gospođo Vizli. Žao mi je. Ron i
Hermiona ne moraju da pođu, to je već njihov izbor...
– Ne vidim zašto bi uopšte i ti išao! – obrerecnu se ona, prestavši s pretvaranjem i
okolišanjem. – Jedva da ste punoletni! Sve je to čista glupost. Ukoliko je Dambldor
smatrao da nešto treba da se obavi, imao je čitav Red na raspolaganju! Mora da si ga
pogrešno shvatio, Hari. Možda ti je pričao o nečemu što je želeo da se uradi, a ti si
pogrešno razumeo da je hteo da ti...
– Nisam pogrešno shvatio – kratko uzvrati Hari. – Moram baš ja.
On joj vrati rasparenu čarapu koju je navodno trebalo da prepozna, dezeniranu
zlatnim vezlicama.
– A ovo nije moje. Ne navijam za Padlmir junajted.
– Ne, naravno – reče gospođa Vizli, naglo i rastrojeno prešavši na svoj uobičajeni
ton. – Trebalo je da znam. Pa, Hari, sigurno ti neće biti problem da nam malo
pomogneš oko priprema Flerinog i Bilovog venčanja dok si još kod nas, zar ne? Ima
još toliko toga da se uradi.
– Ne... ovaj... naravno da mi nije problem – reče Hari, zbunjen tom neočekivanom
promenom teme.
– Baš si srce – uzvrati ona i nasmeši mu se dok je izlazila iz perionice.
Od tog trenutka pa nadalje, gospođa Vizli je neprestano Harija, Rona i Hermionu
zatrpavala obavezama oko pripremanja svadbe, toliko da nisu imali ni trunku
slobodnog vremena za razmišljanje. Najfinije objašnjenje toga bilo bi da gospođa
Vizli želi da im odagna misli o Ludookom i užasima njihovog nedavnog putovanja.
Međutim, posle dva dana neprekidnog glancanja escajga i usklađivanja boja ukrasa,
traka i cveća, čišćenja vrta od baštenskih patuljaka i pomaganja gospođi Vizli da
spremi brda kanape-sendvičića, Hari je počeo da podozreva da ona ima nešto
drugačije pobude. Svi poslovi koje im je delila kao da su bili smišljeni da njega,
Rona i Hermionu drže odvojene jedne od drugih. Posle prve večeri, kada im je
ispričao kako je Voldemor mučio Olivandera, nije više imao prilike ni sa jednim od
njih dvoje da porazgovara nasamo.
– Mislim da mama smatra da će, ukoliko vas spreči da se sastajete i kujete
planove, moći da osujeti i vaš odlazak – tiho reče Džini Hariju, dok su treće večeri po
njegovom dolasku postavljali sto za večeru.
– A šta onda misli da će se desiti? – promrmlja Hari. – Da će neko drugi da ubije
Voldemora dok nas ona ovde zamajava pravljenjem punjenih slanih korpica?
Rekao je to ne razmišljajući, a onda vide kako je Džini prebledela u licu.
– Dakle, istina je? – reče ona. – To je ono što pokušavate da učinite?
– Ovaj... ne... šalio sam se – poče Hari da vrda.
Zurili su jedno u drugo, a Džinin izraz lica odavao je mnogo više od
preneraženosti. Iznenada Hari postade svestan činjenice da su, od onih ukradenih sati
koje su provodili po skrovitim kucima hogvortskog zemljišta, sada prvi put ponovo
zajedno nasamo. Bio je siguran da se i ona priseća toga. U istom trenutku oboje
poskočiše, jer se vrata upravo otvoriše i gospodin Vizli, Kingsli i Bil stupiše unutra.
U poslednje vreme često bi im se za večerom pridružili drugi članovi Reda, pošto
je Jazbina postala glavni štab, umesto kuće u Ulici Grimold broj 12. Gospodin Vizli je
objasnio da je nakon smrti Dambldora, njihovog Čuvara Tajne, svako kome je
Dambldor poverio gde se nalazi kuća u Ulici Grimold automatski postao čuvar tajne.
– A pošto nas ima dvadesetak, to umnogome razvodnjava moć Povereničke čini.
Šanse Smrtoždera da od nekog izmame tajnu sada su dvadeset puta veće. Ne možemo
očekivati da će ona još dugo ostati tajna.
– Ali zar nije Snejp dosad već sigurno odao Smrtožderima adresu? – upita Hari.
– Pa, Ludooki je bacio par kletvi protiv Snejpa, za slučaj da se ovaj ponovo
pojavi tamo. Nadamo se da će biti dovoljno snažne da mu uskrate pristup i svežu mu
jezik ukoliko pokuša da oda to mesto, ali ne možemo biti sigurni. Bilo bi suludo da i
dalje koristimo to mesto kao štab, sad kad je zaštita koju ono nudi tako slabašna.
Te večeri kuhinja je bila do te mere krcata da je bilo teško baratati noževima i
viljuškama. Hari je bio pritešnjen kraj Džini, a ono neizrecivo što je nedavno
prostrujalo između njih učinilo je da poželi da se između njih ispreči bar još nekoliko
ljudi. Iz petnih žila se trudio da ne okrzne njenu ruku, te je jedva uspevao da iseče
svoju piletinu.
– Nema nikakvih vesti o Ludookom? – upita Hari Bila.
– Nikakvih – uzvrati Bil.
Nisu mogli Ćudljivku čak ni sahranu da prirede, pošto Bil i Lupin nisu uspeli da
pronađu njegov leš. Zbog tmine i meteža bitke, bilo je gotovo nemoguće da otkriju gde
je mogao da padne.
– Dnevni prorok nije objavio ni reč o njegovoj smrti, niti da je telo pronađeno –
nastavi Bil. – Ali to ništa ne znači. Ovih dana se mnogo štošta prećutkuje.
– A još nisu zakazali saslušanje povodom sveg tog maloletničkog upražnjavanja
magije koje sam počinio dok sam bežao od Smrtoždera? – dobaci Hari gospodinu
Vizliju preko stola, a ovaj odmahnu glavom. – Da li je to zato što znaju da nisam imao
izbora, ili zato što ne žele da javnost upoznam s činjenicom da me je Voldemor
napao?
– Biće da je ovo drugo posredi. Skrimdžer ne želi da prizna da je Znaš-Već-Ko
toliko moćan, niti da je došlo do masovnog bekstva iz Askabana.
– Dabome, što bi iznosili istinu u javnost? – reče Hari, stegnuvši svoj nož tako
čvrsto da mu se na nadlanici desne šake pojavi bledi ožiljak: Neću više da lažem.
– Zar u Ministarstvu nema nikog ko je spreman da mu se suprotstavi? – ljutito
upita Ron.
– Naravno da ima, Rone, ali ljudi su preplašeni – odgovori gospodin Vizli. –
Preplašeni su da će oni sledeći nestati, da će njihova deca sledeća biti napadnuta!
Svuda kolaju užasne glasine. Ja, recimo, ne verujem da je profesorka koja predaje
Proučavanje Normalaca na Hogvortsu dala otkaz. Niko je već nedeljama nije video. U
međuvremenu, Skrimdžer i dalje povazdan samo sedi u svojoj kancelariji: nadam se
da bar smišlja neki plan.
Nastupi mali predah tokom kojeg je gospođa Vizli magijom sklonila u stranu sve
prazne tanjire i poslužila pitu s jabukama.
– Morrramo da odlušimo kako ćeš se prrrerušiti, ’Ari – reče Fler, nakon što su svi
pojeli puding. – Sa sfadbu – dodade ona videvši zbunjen izraz na njegovom licu. –
Narafno da meću zfanicama nema smrrtošdera, ali ne mošemo da jemčimo da se niko
od njih neće islanuti kad se napiju šampanjca.
Na osnovu toga Hari zaključi da ona i dalje sumnja na Hagrida.
– Da, imaš pravo – reče gospođa Vizli s pročelja stola, gde je sedela s naočarima
nataknutim povrh nosa, čitajući nepregledan spisak poslova naškraban na dugačkom
svitku pergamenta. – Nego, Rone, jesi li raščistio svoju sobu?
– Zašto? – uskliknu Ron, tresnuvši kašikom o sto, pogledom streljajući majku. –
Zašto moja soba uopšte mora da se raščišćava? Hariju i meni potpuno odgovara i
ovakva kakva je.
– Slušaj, mladiću, ovde se kroz par dana pravi svadba tvoga brata...
– A hoće li se svadba održati baš u mojoj sobi? – upita Ron besno. – Ne! Pa zašto
bih je onda raspremio, tako mi Merlinovog oklembešenog levog...
– Pazi kako razgovaraš s majkom! – strogo će gospodin Vizli. – I radi šta ti se
kaže. Ron je namršteno gledao roditelje, a onda podiže kašiku i baci se na preostalih
nekoliko zalogaja pite s jabukama.
– Mogu ja da ti pomognem, deo nereda je i zbog mojih stvari – reče Hari Ronu, ali
ga gospođa Vizli prekinu.
– Ne, Hari, dušo, više bih volela da pomogneš Arturu da počisti kokošinjac, a
tebi, Hermiona, bila bih zahvalna kad bi promenila posteljinu za gospođu i gospodina
Delaker, znaš da stižu sutra u jedanaest pre podne.
Ali, kako se ispostavilo, u kokošinjcu nije imalo mnogo toga da se radi.
– Nema potrebe da, ovaj, da ovo spominješ pred Moli – reče gospodin Vizli
Hariju, preprečivši mu put prema kokošinjcu – ali, ovaj, Ted Tonks mi je poslao veći
deo olupine Sirijusovog motora pa ga, ovaj, krijem... to jest čuvam... unutra.
Fantastična stvarčica: ima izduvno crevce, bar mislim da se tako zove, kao i
fantastičan akumulator, a sada imam sjajnu priliku da otkrijem na kom principu rade
kočnice. Pokušaću da ga ponovo sastavim kad Moli ne bude... ovaj, kad budem imao
vremena.
Kad su se vratili u kuću, od gospođe Vizli nije bilo ni traga ni glasa, pa se Hari
iskrade uza stepenice do Ronovog tavanskog sobička.
– Evo, radim, radim...! O, ti si – reče Ron s olakšanjem kad Hari stupi u sobu. Ron
se poleđuške baci na krevet koji je očigledno upravo napustio. Soba je bila neuredna
kao i prethodnih nedelju dana, jedina promena bila je ta što je sada Hermiona sedela u
udaljenom ćošku, sa svojim pufnastim riđim mačkom Krukšenksom kraj nogu, i slagala
knjige, među kojima Hari prepozna i neke svoje, u dve velike gomile.
– Ćao, Hari – pozdravi ga dok je sedao na svoj poljski krevet.
– A kako si ti uspela da se izvučeš?
– Ma, Ronova mama je zaboravila da je još juče zamolila Džini i mene da
presvučemo posteljinu – reče Hermiona. Ona baci Numerologiju i gramatiku na jednu
gomilu, a Uspon i pad Mračnih veština na drugu.
– Baš smo pričali o Ludookom – reče Ron Hariju. – Ja kontam da je možda i
uspeo da izvuče živu glavu.
– Ali Bil je video da ga je pogodila Ubitačna kletva – reče Hari.
– Da, ali i Bil je tada bio napadnut – reče Ron. – Kako može da bude siguran šta
je tačno video?
– Čak i da ga je promašila Ubitačna kletva, Ludooki je ipak pao s visine od preko
trista metara – reče Hermiona, odmeravajući sada u ruci Kvidičke timove Britanije i
Irske.
– Mogao je da primeni Zaštitnu čin...
– Fler je rekla da su mu izbili štapić iz ruke – reče Hari.
– Pa dobro, neka vam bude, kad već želite da je mrtav – reče Ron namrgođeno,
pesnicom istukavši jastuk da mu bude udobniji.
– Naravno da ne želimo da je mrtav! – reče Hermiona, delujući zaprepašćeno. –
Užasno je što je mrtav! Samo se trudimo da budemo realni!
Po prvi put Hari zamisli Ćudljivkovo telo, smrskano kao što je i Dambldorovo
bilo, dok mu ono oko i dalje poigrava u svojoj duplji. Oseti nalet mučnine, prožet
bizarnom željom da se nasmeje.
– Verovatno su Smrtožderi počistili teren za sobom, i zbog toga ga niko nije našao
– poče da pametuje Ron.
– Dabome – reče Hari. – Kao i s Bartijem Čučnjem, koji je pretvoren u kosku i
sahranjen u dvorištu ispred Hagridove kolibe. Verovatno su Preobrazili i Ćudljivka i
strpali ga...
– Dosta! – ciknu Hermiona. Iznenađen, Hari je pogleda taman na vreme da primeti
kako suze kaplju na njen primerak Spelmanovog bukvara.
– O, ne – reče Hari, pokušavajući da se iskobelja sa starog poljskog kreveta. –
Hermiona, nisam hteo da te uznemirim...
Ali uz glasnu škripu zarđalih krevetskih federa, Ron skoči s kreveta i prvi se
stvori kraj Hermione. Obgrlivši je jednom rukom, zavuče drugu u džep od farmerki i
izvuče odvratno prljavu maramicu koju je prethodno koristio za čišćenje šporeta.
Brže-bolje isuče štapić i uperi ga na tu krpu i reče: – Tergeo!
Štapić usisa najveći deo masne štroke. Prilično zadovoljan sobom, Ron tutnu
Hermioni u ruke maramicu koja se još malčice pušila.
– Oh... hvala, Rone... izvini... – Ona izduva nos i štucnu. – To je baš uža... sno, zar
ne? Odmah posle Dambldora... N-nikada nisam ni pomišljala da bi Ludooki mogao da
pogine, uvek je delovao tako žilavo!
– Da, znam – reče Ron, stisnuvši je jače. – Ali znaš već šta bi nam rekao da je
kojim slučajem ovde...
– „S... stalni oprez“ – reče Hermiona brišući oči.
– Tako je – reče Ron, klimnuvši glavom. – Rekao bi nam da treba da izvučemo
pouku iz onoga što se njemu desilo. A ja sam naučio da ne verujem onoj bednoj
kukavičkoj ništariji, Mandangusu.
Hermiona se drhtavo nasmeja, kroz suze, i saže se da pokupi još dve knjige.
Trenutak kasnije, Ron naglo povuče ruku s njenog ramena jer beše upravo ispustila
Monstruoznu knjigu monstruma pravo na njegovo stopalo. Kaiš kojim su korice bile
svezane se otkači i knjiga mučki škljocnu zubima i ščepa ga za gležanj.
– Izvini, izvini! – vrisnu Hermiona a Hari svom silom otrgnu knjigu od Ronove
noge i ponovo je zatvori i sveza.
– Šta uošte radiš s tim silnim knjigama? – upita Ron, dohramavši nazad do
kreveta.
– Samo pokušavam da se odlučim koje ćemo da ponesemo sa sobom – reče
Hermiona. – Kad pođemo da tražimo horkrukse.
– Pa da – reče Ron, lupivši se rukom po čelu. – Zaboravio sam da ćemo tragati za
Voldemorom u pokretnoj biblioteci.
– Ha, ha – reče Hermiona, spustivši pogled na Spelmanov bukvar. – Pitam se... da
li ćemo morati da prevodimo rune? Moguće je... Mislim da je najbolje da ponesemo i
ovo, za svaki slučaj.
Ona spusti bukvar na veću hrpu i uze Istoriju Hogvortsa.
– Slušajte – poče Hari.
On ispravi leđa. Ron i Hermiona ga pogledaše s veoma sličnim izrazima
rezigniranosti i prkosa.
– Znam da ste mi posle Dambldorove sahrane rekli da želite da pođete sa mnom –
poče Hari.
– Evo njega opet... – reče Ron Hermioni, prevrćući očima.
– Znali smo da će biti ovakav – uzdahnu ona, ponovo se okrenuvši knjigama. –
Znaš, mislim da ćemo ipak poneti Istoriju Hogvortsa. Čak i da se više nikada ne
vratimo tamo, ne bi mi srce bilo na mestu da mi ta knjiga nije pri ruci.
– Slušajte me! – ponovi Hari.
– Ne, Hari, ti slušaj – reče Hermiona. – Idemo s tobom. To je odlučeno mesecima
unazad... ili bolje reći godinama.
– Ali...
– Ućuti – posavetova ga Ron.
– ...jeste li sigurni da ste dobro razmislili o tome? – bio je uporan Hari.
– Da vidimo – reče Hermiona žustrog izraza lica, tresnuvši Putovanja s trolovima
na gomilu odbačenih knjiga. – Danima se već pakujem kako bismo bili spremni da
krenemo u bilo kom trenutku, što je, za tvoje obaveštenje, zahtevalo da izvedem i neke
prilično teške čarolije, moliću lepo, da i ne spominjem da sam Ronovoj mami ispred
nosa maznula čitavu zalihu Ćudljivkovog višesokovnog napitka.
– A pride sam i svojim roditeljima modifikovala pamćenje kako bi bili ubeđeni da
se zapravo zovu Vendel i Monika Vilkins i da im je životna želja da se isele u
Australiju, što su upravo i učinili. Tako ću otežati Voldemoru da ih pronađe i ispituje
ih o meni... ili tebi, jer sam im, na nesreću, ispričala štošta o tebi.
– Ukoliko preživim našu potragu za horkruksima, naći ću mamu i tatu i skinuti te
čini s njih. Ako ne... pa, mislim da sam bacila na njih sasvim dovoljno čini da budu
bezbedni i srećni. Znate, Vendel i Monika Vilkins i ne znaju da imaju kćerku.
Hermioni ponovo navreše suze na oči. Ron opet ustade s kreveta, još jednom je
zagrli i namršti se na Harija, kao da ga prekoreva zbog netaktičnosti. Hari nije znao
šta da kaže, donekle i zbog toga što je bilo krajnje neuobičajeno da Ron bilo koga uči
taktičnosti.
– Ovaj... Hermiona, izvini... nisam...
– Nisi shvatao da Ron i ja savršeno dobro znamo šta bi moglo da se dogodi
ukoliko pođemo s tobom? E pa, znamo. Rone, pokaži Hariju šta si uradio.
– Neka, samo što je jeo – reče Ron.
– Hajde, mora da zna!
– Dobro, de, u redu. Hari, dođi ovamo!
Po drugi put Ron skloni ruku s Hermione i othrama do vrata.
– Hajde.
– Zašto? – upita Hari, izlazeći za Ronom iz sobe u malo predvorje na spratu.
– Disendo – promrmlja Ron, uperivši svoj štapić ka niskoj tavanici. Vratanca u
plafonu se otvoriše tik iznad njihovih glava, a malene merdevine spustiše se iz otvora
sve do njihovih stopala. Iz četvrtaste rupe dopirao je užasan polucoktav, polustenjuć
vapaj, zajedno s neprijatnim zadahom kao iz otvorene kanalizacije.
– To je vaš akrep, zar ne? – upita Hari koji se, doduše, nikad nije susreo sa
stvorenjem koje je ponekad narušavalo noćni muk.
– Da, to je on – reče Ron, penjući se uz merdevine. – Dođi da ga vidiš.
Hari se pope za Ronom uz nekoliko kratkih prečki do malog tavanskog prostora.
Samo što je glavom i leđima izbio na tavan ugleda na nekoliko koraka od sebe
nekakvo sklupčano stvorenje, čvrsto usnulo u toj sumornoj tmini, širom razjapljenih
usta.–
Ali... kao da... Da li akrepi inače nose pidžame?
– Ne – reče Ron. – A nemaju ni riđu kosu, niti toliko čireva.
Hari je odmeravao to čudo s blagim gnušanjem. Bilo je ljudskog oblika i veličine,
a na sebi je nosilo nešto za šta Hari, nakon što su mu se oči privikle na tminu, utvrdi
da je očito Ronova stara pidžama. Bio je isto tako ubeđen da su akrepi inače prilično
ljigavi i ćosavi, a ne tako upadljivo kosmati i posuti upaljenim crvenim plikovima.
– On je ja, zar ne vidiš? – reče Ron.
– Ne – reče Hari. – Ne vidim.
– Objasniću ti kad se vratimo u moju sobu, ovaj zadah već počinje da mi smeta –
reče Ron. Spustiše se natrag niz merdevine, koje Ron vrati nazad na tavanicu i ponovo
se pridružiše Hermioni koja je i dalje razvrstavala knjige.
– Čim odemo, akrep će da siđe i nastani se u mojoj sobi – reče Ron. – Mislim da
jedva čeka... doduše teško je reći, pošto ne zna ništa drugo sem da ječi i balavi... ali
odmah počne da klima glavom kad mu to spomeneš. U svakom slučaju, glumiće mene s
flekavitisom. Sjajno, zar ne?
Hari samo pogledom iskaza svoju zbunjenost.
– Dabome da jeste! – reče Ron, vidno iznerviran što Hari nije dokučio
veličanstvenost tog plana. – Vidi, kad se nas troje ne pojavimo na Hogvortsu, sigurno
će svi pomisliti da smo Hermiona i ja s tobom, zar ne? Što znači da će Smrtožderi
smesta nasrnuti na naše porodice da vide imaju li oni bilo kakvu informaciju o tome
gde se ti nalaziš.
– Ipak, nadajmo se da će svima izgledati kao da sam ja otišla nekud s mamom i
tatom, jer trenutno mnogi čarobnjaci normalskog porekla pričaju o povlačenju u
ilegalu – reče Hermiona.
– A pošto ne možemo da sakrijemo celu moju porodicu, jer bi delovalo isuviše
sumnjivo, niti mogu svi da napuste svoje poslove – reče Ron. – moraćemo da
proturimo priču da imam gadan slučaj flekavitisa, i da zbog toga ne mogu da se vratim
na nastavu. Ako iko dođe da proverava, mama ili tata mogu da im pokažu akrepa
prekrivenog plikovima u mom krevetu. Flekavitis je vrlo zarazan, te neće ni hteti da
mu se približe. Neće biti sumnjivo ni to što ništa ne govori, jer kad ti se gljivična
infekcija proširi po krajnicima ionako ne možeš ni da bekneš.
– A tvoji mama i tata su upoznati s tim planom? – upita Hari.
– Tata jeste. Pomogao je Fredu i Džordžu u Preobražaju akrepa. A mama... pa, već
si video kakva je. Neće se pomiriti s našim odlaskom sve dok ne budemo otišli.
U sobi nastade tajac, prekidan jedino nežnim lupkanjem, pošto je Hermiona
nastavila da baca knjige čas na jednu, čas na drugu hrpu. Ron ju je netremice
posmatrao s kreveta, a Hari je gledao čas u jedno čas u drugo, ostavši bez reči. Mere
koje su preduzeli da zaštite svoje porodice učinile su, više nego išta drugo, da shvati
da su oni zaista namerili da pođu s njim i da tačno znaju koliko sve to može biti
opasno. Hteo je da im kaže koliko mu to znači, ali prosto nije uspevao da nađe
dovoljno primerene reči.
Prigušeni povici gospođe Vizli, koji su dopirali četiri sprata ispod njih, narušiše
tajac.
– Mora da je Džini preskočila trunku prašine na nekom prokletom držaču za
salvete – reče Ron. – Uopšte mi nije jasno zašto ti Delakerovi moraju da dođu čitava
dva dana pre venčanja.
– Flerina sestra je deveruša, mora da bude ovde ranije zbog probe, a previše je
mlada da pođe sama – reče Hermiona, dok je neodlučno listala Odmor s vilom
zloslutnicom.
– E pa gosti nimalo neće ublažiti mamin stres – reče Ron.
– Sada bismo morali da odlučimo – poče Hermiona, zavitlavši Teoriju
odbrambene magije u kantu a da je nije ni prelistala, i odmah uzevši Studiju o
magijskom obrazovanju u Evropi – kuda ćemo da krenemo kad odemo odavde. Hari,
znam da si rekao kako bi najpre želeo da odeš do Godrikove doline, jasno mi je i
zašto, ali... pa, zar ne bi bilo preporučljivo da ipak horkruksima damo prednost?
– Kad bismo znali gde je makar jedan od horkruksa, složio bih se s tobom – reče
Hari, koji nije verovao da Hermiona zaista shvata njegovu želju da se vrati u
Godrikovu dolinu. Grobovi njegovih roditelja bili su tek deo njene privlačnosti:
osećao je snažno, mada neobjašnjivo osećanje da to mesto krije odgovore koje traži.
Možda i zbog toga što je upravo tamo preživeo napad Voldemorove Ubitačne kletve; a
sad, kad se suočavao s izazovom da ponovi taj podvig, Harija je privlačilo mesto gde
se to desilo, jer je želeo da razume šta se to zbilo.
– Zar ne misliš da postoji mogućnost da Voldemor drži pod prismotrom
Godrikovu dolinu – upita ga Hermiona. – Možda očekuje da ćeš, čim budeš slobodan
da pođeš kud god želiš, da se vratiš i posetiš grobove svojih roditelja?
Hariju to nije palo na pamet. Dok se borio da pronađe neki dobar protivargument,
oglasi se Ron, očito sledeći neki svoj misaoni tok.
– Taj tip, R.A.B. – reče on. – Znaš već, onaj što je ukrao pravi medaljon?
Hermiona potvrdno klimnu glavom.
– Zapisao je u svojoj belešci da će da ga uništi, zar ne?
Hari privuče svoj ranac ka sebi i izvadi lažni horkruks u kome se još uvek nalazila
ispresavijana R.A.B.-ova beleška.
– „Ukrao sam pravi horkruks i nameravam da ga uništim što pre budem mogao“
– pročita Hari naglas.
– A šta ako ga je on stvarno i uništio? – upita Ron.
– Ili ona – dobaci Hermiona.
– Šta god – reče Ron – za nas bi to značilo da imamo jednog manje da se
ratosiljamo!
– Pa da, ali i dalje ćemo morati nekako da uđemo u trag pravom medaljonu, zar
ne? – reče Hermiona. – Da otkrijemo da li je stvarno uništen ili nije.
– A kad ga se i dokopamo, kako da uništiš horkruks? – upita Ron.
– Pa – reče Hermiona – baš sam to proučavala.
– Kako? – upita Hari. – Ne sećam se da u biblioteci postoji bilo kakva knjiga o
horkruksima?
– Pa i ne postoji – reče Hermiona, naglo pocrvenevši. – Dambldor ih je sve
uklonio, ali ih nije... nije ih uništio.
Ron se uspravi i izbeči oči.
– Kako si, Merlinovih ti čakšira, uspela da se dočepaš tih knjiga o horkruksima?
– Nisam... nisam ih ukrala! – reče Hermiona, gledajući čas u Harija čas u Rona s
očajničkim izrazom lica. – To su i dalje bile bibliotečke knjige, iako ih je Dambldor
sklonio s polica. Uostalom, da zaista nije hteo da ih se iko dokopa, sigurna sam da bi
se mnogo više potrudio da oteža...
– Pređi na stvar! – reče Ron.
– Pa... bilo je lako – reče Hermiona tananim glasom. – Samo sam izvela
Prizivajuće čini. Znaš već... Asio. A one su... one su same izletele kroz prozor
Dambldorove radne sobe pravo u žensku spavaonicu.
– Ali kad si pre stigla to da uradiš? – upita Hari, posmatrajući Hermionu s
mešavinom divljenja i neverice.
– Odmah posle njegove... Dambldorove... sahrane – reče Hermiona još tiše. – Čim
smo se dogovorili da ćemo da napustimo školu i pođemo da potražimo horkrukse.
Kada sam se popela gore po svoje stvari, pomislila sam... pomislila sam da što više
saznamo o tim predmetima, to bolje... a bila sam potpuno sama... pa sam pokušala... i
upalilo je. Dolepršale su pravo kroz otvoren prozor a ja... ja sam ih spakovala.
Ona proguta knedlu, a onda preklinjućim glasom nastavi: – Ne verujem da bi se
Dambldor ljutio, to nije isto kao kad bismo tu informaciju iskoristili da mi napravimo
horkruks, zar ne?
– Čuješ li nas da se bunimo? – reče Ron. – A gde su uopšte te knjige?
Hermiona pročeprka po hrpi knjiga i odmah zatim izvuče pozamašan tom u
izbledelom crnom kožnom povezu. Izgledala je kao da joj je pomalo muka, a držala ga
je tako obazrivo kao da je nešto nedavno uginulo.
– Ova knjiga daje direktna uputstva kako napraviti horkruks. Tajne najmračnije
veštine – strašna knjiga, zbilja užasna, puna đavolske magije. Pitam se kad ju je
Dambldor sklonio iz biblioteke... ukoliko to nije učinio pre nego što je postao
direktor, kladim se da je Voldemor baš iz nje dobio sva potrebna uputstva.
– Zašto je onda morao da pita Pužoroga kako se pravi horkruks, ako ju je već bio
pročitao? – zapita Ron.
– Samo je konsultovao Pužoroga da sazna šta bi se desilo ako bi se duša podelila
na sedam delova – reče Hari. – Dambldor je bio ubeđen da je, u vreme kad se
raspitivao kod Pužoroga, Ridl već znao kako se pravi horkruks. Mislim da si u pravu,
Hermiona, moguće je da je baš tu pronašao uputstva.
– Što više čitam o njima – reče Hermiona – sve mi jezivije izgledaju, i sve manje
sam spremna da poverujem da je napravio samo šest komada. Knjiga upozorava na to
da preostali deo duše postaje krajnje nespokojan ukoliko je rascepkate, a to je kad se
pravi samo jedan horkruks!
Hari se priseti šta mu je Dambldor rekao o Voldemorovom iskoraku iz
„uobičajenog zla“.
– Zar ne postoji nikakav način da se ponovo sastaviš? – upita Ron.
– Postoji – reče Hermiona s muklim smeškom – ali je to nezamislivo bolno.
– Zašto? Kako se to radi?
– Pokajanjem – reče Hermiona. – Moraš uistinu da osetiš šta si uradio. U knjizi
postoji i fusnota. Čini se da bol koji tom prilikom osetiš može da te uništi. Ne verujem
da će Voldemor to da pokuša u skorijoj budućnosti, zar ne?
– Ne – reče Ron, pre nego što je Hari stigao da odgovori. – A da li u toj knjizi
piše kako se uništava horkruks?
– Da – reče Hermiona, prevrćući krhke stranice kao da pretura po trulim
iznutricama – tako što se upozoravaju mračni čarobnjaci da čarolije koje izvode nad
njima moraju da budu izuzetno jake. Na osnovu svega što sam pročitala, ono što je
Hari uradio s Ridlovim dnevnikom bio je jedan od malobrojnih delotvornih načina da
se uništi horkruks.
– Šta, da ga proburaziš Baziliskovim očnjakom? – upita Hari.
– E pa super, sva sreća te imamo ogromne zalihe Baziliskovih očnjaka – reče Ron.
– Baš sam se pitao šta ćemo da radimo s njima.
– Ne mora baš da bude Baziliskov očnjak – reče Hermiona strpljivo. – Može da
bude i nešto drugo, podjednako razorno, kako horkruks ne bi mogao da se popravi. Za
Baziliskov otrov postoji jedan jedini protivotrov, koji je neverovatno redak...
– ... Feniksove suze – reče Hari, klimnuvši potvrdno.
– Tačno tako – reče Hermiona. – Problem je što bezmalo i nema tako razornih
materija kao što je Baziliskov otrov, a sve su i suviše opasne da bismo ih vukli sa
sobom. Taj problem ćemo nekako morati da rešimo, jer horkruks nećemo uništiti samo
time što ćemo ga pocepati, razbiti ili polomiti. Moramo to izvesti tako da ga nikakva
čarolija ne može popraviti.
– Ali čak i da uništimo tu stvar u kojoj živi – reče Ron – što taj komadić duše u
njemu ne bi jednostavno izašao i nastavio da živi negde drugde?
– Zato što je horkruks suštinski potpuna suprotnost ljudskog bića.
Videvši da su Hari i Ron delovali krajnje zbunjeno, Hermiona brže bolje dodade:
– Vidiš, Rone, kad bih sad zgrabila neki mač i proburazila te njime, ne bih nimalo
naudila tvojoj duši.
– Što bi za mene svakako bilo prava uteha – reče Ron.
Hari se nasmeja.
– Zapravo, i trebalo bi da ti bude uteha! Ali hoću da kažem da će, šta god se
desilo s tvojim telom, duša preživeti, neozleđena – reče Hermiona. – Samo je s
horkruksom obrnut slučaj. Opstanak tog komadića duše u njemu zavisi od njegovog
staništa, tog začaranog tela u koje je smešten. Bez njega ne može da opstane.
– Taj dnevnik kao da je umro kad sam ga probo – reče Hari, setivši se kako je
mastilo šiknulo iz rascepanih stranica kao krv, i krika tog komadića Voldemorove
duše dok je nestajao.
– A čim je dnevnik bio propisno uništen, komadić duše zarobljen u njemu više nije
mogao da opstane. I Džini je pokušala da se reši dnevnika, još pre tebe, bacivši ga u
WC šolju, ali se on, naravno, vratio k’o nov.
– Čekaj – reče Ron, namrštivši se. – Komadić duše u tom dnevniku zaposeo je
Džini, zar ne? Kako je to moguće?
– Dok god je taj čarobni predmet netaknut, delić duše u njemu može da se seli u
nekoga i iz nekoga ukoliko se taj suviše približi tom predmetu. Ne mislim ako ga dugo
bude držao, jer to nema nikakve veze s njegovim dodirivanjem – dodade ona pre nego
što je Ron stigao bilo šta da kaže. – Mislim na emocionalnu blizinu. Džini je tom
dnevniku otvorila svoje srce i učinila sebe neverovatno ranjivom. Ukoliko si isuviše
privržen horkruksu, ili zavisan od njega, u gadnoj si nevolji.
– Pitam se kako je Dambldor uništio onaj prsten? – reče Hari. – Zašto ga nisam
pitao? Nikada nisam zaista...
Glas mu zamre: razmišljao je o svim stvarima koje je trebalo da pita Dambldora, i
kako je tek pošto je direktor umro postao svestan koliko je prilika propustio dok je
Dambldor bio u životu da otkrije što više... da otkrije sve...
Iznenada, tišinu naruši otvaranje vrata, tako naglo da se zidovi zatresoše.
Hermiona kriknu i ispusti Tajne najmračnije veštine. Krukšenks se stušti pod krevet,
ljutito sikćući. Ron skoči s kreveta, okliznu se na bačeni omotač čokoladnih žabica i
udari glavom o zid pred sobom, a Hari instinktivno posegnu za svojim štapićem pre
nego što je uspeo da shvati da je pred njim gospođa Vizli, raščupane kose, lica
izobličenog od besa.
– Žao mi je što prekidam ovo malo, prijatno okupljanje – reče drhtavim glasom. –
Sigurna sam da vam je svima preko potreban odmor... ali u mojoj sobi je gomila
svadbenih poklona koje treba razvrstati a ja sam imala utisak da ste vi pristali da mi
pomažete.
– Oh, ovaj, da – reče Hermiona vidno prestrašena, skočivši na noge tako da se
knjige razleteše na sve strane – hoćemo... izvinjavamo se...
Bolećivo pogledavši Rona i Harija, Hermiona izlete iz sobe za gospođom Vizli.
– Kao da smo kućni vilenjaci – bunio se Ron sebi u bradu, i dalje trljajući glavu,
dok su Hari i on kretali za njima. – Samo što nas rad ne čini srećnim. Što se pre ova
svadba završi, to bolje.
– Tako je – reče Hari – a onda nećemo morati ništa drugo da radimo sem da
tražimo horkrukse... biće nam kao da smo na raspustu, je l’ da?
Ron poče da se smeje, ali kad u sobi gospođe Vizli spazi ogromnu hrpu svadbenih
poklona koji su čekali na njih, naglo prestade.
Delakerovi su stigli sledećeg jutra u jedanaest sati. Dotle su Hari, Ron, Hermiona
i Džini već osećali priličnu odbojnost prema Flerinoj porodici, te se Ron teška srca
odvuče uza stepenice da obuje dve sparene čarape dok je Hari pokušavao da zagladi
kosu. A kada su prošli kontrolu urednosti, zajednički su prodefilovali do dvorišta iza
kuće da sačekaju goste.
Hari nikad dotad nije video ovu kuću tako blistavo čistu i urednu. Zarđali kotlovi i
stare velingtonke, koji su obično prekrivali stepenice zadnjeg ulaza, sklonjeni su i
zamenjeni s dve nove sadnice tresižbunova u ovećim saksijama, po jednom s obe
strane vrata. Mada nije bilo ni daška vetra, njihovo lišće se tromo njihalo,
proizvodeći zanosan utisak mreškanja. Pilići su bili sklonjeni, dvorište pometeno, a
obližnja baštica očišćena od opalog lišća i plodova, izgrabuljana i nalickana, mada je
Hari, koji ju je voleo obraslu rastinjem, pomislio da deluje prilično pusto i jadno bez
svoje uobičajene postave nestašnih baštenskih patuljaka.
Više nije znao ni broj silnih bezbednosnih čini i čaranja kojima su Red i
Ministarstvo okružili Jazbinu, jedino je znao da više niko ne može direktno da dospe
na ovo mesto čarolijom. Gospodin Vizli je već bio otišao da sačeka Delakerove na
vrhu obližnjeg brežuljka, gde je trebalo da stignu pomoću teleportacionog ključa. Prvi
znak njihovog dolaska bio je neobično piskav smeh, koji je, kako se ispostavilo,
poticao od gospodina Vizlija. On se nekoliko trenutaka kasnije pojavi na kapiji,
pretovaren prtljagom, vodeći divnu plavušu u dugoj lisnatozelenoj odori, koja nije
mogla da bude niko drugi do Flerina majka.
– Maman! – vrisnu Fler, pojurivši joj u zagrljaj. – Papa!
Mesje Delaker nije bio ni približno privlačan kao njegova žena: bio je za glavu
niži i izuzetno zdepast, s malom, špicastom crnom bradom. Međutim, delovao je
dobroćudno. Skakućući u susret gospođi Vizli u svojim čizmama sa štiklom, on je
poljubi u oba obraza, od čega se ona zajapuri.
– Baš ste se namušili – reče dubokim glasom. – Fler nam rrreče da ste fredno
rrradili.
– Ama, nije to ništa, baš ništa – cvrkutala je gospođa Vizli. – Ma kakvi namučili,
haj’te molim vas!
Ron dade oduška svojim osećanjima iz sve snage šutnuvši baštenskog patuljka koji
je provirio iza jednog od novih tresižbunova.
– Dhrrrraga moja gospo! – reče mesje Delaker i dalje držeći šaku gospođe Vizli
svojim dvema, punačkim, sav sijajući od sreće. – Saista smo počastfofani
predstojećim spajanjem naše dfe porrrodice! Dosfol’te da fas uposnam sa sfojom
suprrugom, Apolin.
Madam Delaker doplovi pred njih te se i ona sagnu da poljubi gospođu Vizli.
– Enchantée – reče. – Faš muš nam je uprafo pričao isusetno sabafne priče!
Gospodin Vizli se pomalo histerično nasmeja. Gospođa Vizli ga popreko pogleda
i on smesta zaćuta i nabaci izraz koji više pristoji bdenju kraj bolesničke postelje
bliskog prijatelja.
– Dabome, feć ste uposnali moju mlaću kći, Gabrrijel! – reče mesje Delaker.
Gabrijel je bila Fler u malom. Ova jedanaestogodišnjakinja, srebrnastoplave kose
koja joj je padala do pojasa, uputi gospođi Vizli bleštav osmeh i zagrli je, a onda
pogleda Harija blistavim pogledom, očarano trepćući.
– Pa, uđite, uđite moliću lepo! – reče gospođa Vizli veselo i uvede Delakerove u
kuću, uz mnogobrojna: ’Ne, moliću!’, ’Posle vas!’ i ’Taman posla, insistiram!’.
Delakerovi su, kako se ubrzo pokazalo, bili uslužni, prijatni gosti. Sve im je
godilo i ljubazno su pomagali u pripremama za venčanje. Mesje Delaker je sve, od
rasporeda gostiju za stolom do mladinih cipela, proglašavao za „charmant!“. Madam
Delaker je bila izuzetno vična činima za domaćinstvo, i za tren oka je temeljito
očistila rernu. Gabrijel je trčkarala naokolo za svojom starijom sestrom, pokušavajući
da joj pomogne kako god je znala i umela, neprestano ćeretajući na svom prebrzom
francuskom.
Kao za inat, Jazbina nije bila građena da primi toliki broj ljudi. Gospodin i
gospođa Vizli sada su spavali u dnevnoj sobi, nakon što su bespogovorno insistirali
da njihovu spavaću sobu koriste mesje i madam Delaker.
Gabrijel je spavala sa Fler, u bivšoj Persijevoj sobi, a Bil je trebalo da deli sobu
sa Čarlijem, svojim kumom, čim ovaj stigne iz Rumunije. Nije bilo bukvalno ni
najmanje prilike da Hari, Ron i Hermiona zajednički kuju bilo kakve planove, i oni se
iz očajanja dobrovoljno javiše da nahrane piliće, samo da pobegnu iz prenatrpane
kuće.
– Ali ona nas i dalje ne pušta nasamo! – zareža Ron, kad je njihov drugi pokušaj
da se sastanu u dvorištu osujetilo pojavljivanje gospođe Vizli s velikom korpom veša
u rukama.
– Oh, odlično, nahranili ste piliće – oglasi se ona dok im se približavala. – Bolje
da ih ponovo zatvorimo pre nego što sutra stignu majstori... da postave šatru za
venčanje – objasni ona, zastavši da bi se naslonila na kokošinjac. Izgledala je
iznureno. – Milamontove čarobne šatre... baš su dobre. Bil će ih dopratiti... bolje da
ostanete u kući dok budu ovde, Hari. Moram da priznam da sve te silne bezbednosne
čini oko kuće baš komplikuju organizovanje venčanja.
– Žao mi je – reče Hari skrušeno.
– Dušo, ne budi smešan – odmah skoči gospođa Vizli. – Nisam mislila... hoću
reći, tvoja bezbednost je mnogo važnija! Zapravo, baš sam htela da te pitam kako želiš
da proslaviš rođendan, Hari. Sedamnaesta godina, ipak, nije mala stvar...
– Ne želim nikakvu feštu – brzo reče Hari, zamislivši dodatni napor koji bi to
iziskivalo od svih njih. – Zaista, gospođo Vizli, dovoljna će biti obična večera... to je
baš dan uoči venčanja...
– Pa dobro, dušo, ako tako želiš. Da pozovem Remusa i Tonks, šta misliš? A
možda i Hagrida?
– To bi bilo sjajno – reče Hari. – Ali nemojte, molim vas, da se opterećujete time.
– Ni najmanje... ni najmanje... nije to nikakav teret...
Pogledala ga je dugim, ispitivačkim pogledom, a onda se pomalo tužno nasmešila,
pribrala se i otišla. Hari ju je posmatrao kako zamahuje štapićem blizu konopaca za
veš, i kako se vlažna odeća podiže uvis i sama kači, i iznenada oseti kako ga
preplavljuje kajanje zbog svih neprijatnosti i bola koje joj zadaje.

7. Testament Albusa Dambldora



Hodao je planinskim putem pri hladnom, plavičastom svetlu zore. Daleko ispod
njega, obavijeni maglom, nazirali su se senoviti obrisi malenog grada. Da li je čovek
za kojim je tragao bio tamo dole? Čovek koji mu je bio toliko preko potreban da ni na
šta drugo nije mogao da misli, čovek koji je znao odgovor, odgovor na njegov
problem...
– Ej, budi se!
Hari otvori oči. Ponovo je ležao na poljskom krevetu u Ronovoj aljkavoj sobi na
tavanu. Sunce još nije izašlo i soba je i dalje bila ispunjena senkama. Prasvidžen je
spavao glave uvučene pod svoje sićušno krilo. Harijev ožiljak na čelu je brideo.
– Nešto si mrmljao u snu.
– Jesam li?
– Aha. „Gregorovič.“ Neprekidno si ponavljao „Gregorovič“.
Hari nije imao naočare pa mu je Ronovo lice izgledalo pomalo zamućeno.
– Ko je Gregorovič?
– Pojma nemam, je l’ da? Ti si to govorio, ne ja.
Hari protrlja svoje čelo, razmišljajući. Kao kroz maglu mu se činilo da je već
negde čuo to ime, ali nije mogao da se seti gde.
– Mislim da ga Voldemor traži.
– Sirotan – reče Ron žustro.
Hari se pridiže u krevetu, i dalje trljajući ožiljak, sada već potpuno razbuđen.
Pokušao je da se priseti šta je tačno video u svom snu, ali jedino čega se sećao bio je
horizont prepun planina i obrisi nekog seoceta šćućurenog duboko u udolini.
– Mislim da je negde u inostranstvu.
– Ko, Gregorovič?
– Voldemor. Mislim da je negde u inostranstvu, u potrazi za Gregorovičem. Nije
mi ličilo ni na šta u Britaniji.
– Misliš da si opet gledao u njegov um?
Ron je zvučao zabrinuto.
– Učini mi uslugu i nemoj ovo da spominješ Hermioni – reče Hari. – Mada zaista
ne znam kako ona očekuje od mene da prestanem da viđam stvari u snovima...
On podiže pogled ka kavezu malenog Prasvidžena, izgubljen u mislima... odakle
mu je ime „Gregorovič“ bilo poznato?
– Mislim – reče on polako – da ima nekakve veze s kvidičem. Postoji neka veza,
ali ne mogu... ne mogu da se setim koja.
– Kvidič? – ponovi Ron. – Jesi li siguran da ne misliš na Đorgovića?
– Koga?
– Dragomira Đorgovića. Gonič, prešao u Čadlijske topove pre dve godine za
rekordnu sumu. Rekorder po broju ispuštenih kvaflova u jednoj sezoni.
– Ne – reče Hari. – Sigurno ne mislim na Đorgovića.
– Bogme, i ja se trudim da ne mislim – reče Ron. – Nego, srećan ti rođendan.
– A da... tako je, zaboravio sam! Navršio sam sedamnaestu!
Hari zgrabi čarobni štapić koji je ležao kraj njegovog poljskog kreveta, uperi ga
ka prenatrpanom stolu na kome je ostavio svoje naočare i reče: – Asio naočare! –
Iako su bile udaljene tek nekih pola metra, bio je neopisivo ushićen gledajući ih kako
lete ka njemu, to jest sve dok ga nisu pogodile u oko.
– Baš si spretan – grohotom se nasmeja Ron.
Uživajući što je Trag skinut, Hari poče činima da lansira Ronove stvari svuda po
sobi, usled čega se Prasvidžen probudi i usplahireno zaleprša po svom kavezu. Hari
je pokušao i da veže pertle na svojim patikama magijom (čvor koji je proistekao iz tog
pokušaja morao je nekoliko minuta rukama da raspetljava) i, iz čistog obesnog
zadovoljstva, promenio je narandžaste odore Čadlijskih topova na Ronovim posterima
u svetloplave.
– Da sam na tvom mestu, šlic bih ipak zakopčavao rukom – posavetova Ron
Harija, zakikotavši se kad Hari istog trena spusti pogled da ga proveri. – Evo tvog
poklona. Otpakuj ga ovde, nije za oči moje majke.
– Knjiga? – reče Hari, dok je uzimao pravougaoni paketić. – Malo odstupanje od
tradicije, zar ne?
– Ovo nije bilo koja knjiga – reče Ron. – Zlata je vredna: Dvanaest oprobanih
načina da Očarate veštice. Objašnjava ti sve što treba da znaš o devojkama. E, da
sam je imao prošle godine, tačno bih znao kako da se otarasim Lavander i znao bih
kako da se spanđam sa... nego, Fred i Džordž su mi dali jedan primerak, i mnogo toga
sam naučio. Iznenadio bi se, većina toga čak nema nikakve veze s baratanjem
štapićem.
Kad su sišli u kuhinju, dočekala ih je gomila poklona na stolu. Bil i mesje Delaker
upravo su dovršavali doručak, dok je gospođa Vizli ćaskala s njima nadneta nad
tiganjem.
– Artur mi je rekao da ti i u njegovo ime poželim srećan sedamnaesti rođendan,
Hari – reče gospođa Vizli, veselo mu se osmehujući. – Morao je ranije da ode na
posao, ali će se vratiti do večere. To na vrhu ti je poklon od nas.
Hari sede, uze četvrtasti paketić na koji mu je pokazala i odmota ga. Unutra se
nalazio sat veoma nalik onome koji su gospodin i gospođa Vizli poklonili Ronu za
njegov sedamnaesti rođendan. Bio je zlatan, sa zvezdama koje su kružile po njemu
umesto kazaljki.
– Tradicija nalaže da se čarobnjaku pokloni sat kada postane punoletan – reče
gospođa Vizli, nervozno ga posmatrajući s ognjišta. – Bojim se da nije nov kao
Ronov, zapravo je pripadao mom bratu Fabijanu, a on nije previše brinuo o svojim
stvarima, malčice je ulubljen pozadi, ali...
Nije dovršila ostatak svog govora, pošto je Hari ustao i zagrlio je. Pokušao je da u
taj zagrljaj unese mnogo neizrečenih stvari, a možda ih je ona i shvatila pošto ga je
trapavo potapšala po obrazu nakon što ju je pustio, a zatim nasumice mahnula
štapićem, zbog čega je jedna kriška slanine izletela iz tiganja i pala na pod.
– Srećan rođendan, Hari! – reče Hermiona, žurno ulazeći u kuhinju i dodade svoj
poklon na gomilu. – Nije bogzna šta, ali nadam se da će ti se svideti. Šta si mu ti
uzeo? – dodade ona, obrativši se Ronu, koji kao da je nije čuo.
– Hajde sad, otvori Hermionin! – reče Ron.
Kupila mu je novi šunjoskop. U ostalim paketima bili su začarana britva od Bila i
Fler („Ah, da, ofo će ti prušiti najbolje brijanje koje ćeš u šifotu imati“, uveravao ga
je mesje Delaker, „ali moraš da mu prrrecisno kašeš šta šeliš... u suprotnom, moše se
desiti da safršiš sa malo manje kose no što bi foleo...“), čokoladice od Delakerovih i
ogromna kutija najnovijih proizvoda Vizlijevskih čarobnjačkih ludorija od Freda i
Džordža.
Hari, Ron i Hermiona nisu se zadržavali za stolom pošto je s dolaskom madam
Delaker, Fler i Gabrijel kuhinja postala neudobno prenatrpana.
– Ja ću ti ovo spakovati – reče Hermiona veselo, uzevši Hariju poklone iz ruku
kad su se sve troje zaputili uza stepenice. – Maltene sam završila s pakovanjem,
čekam samo da se opere i poslednji par tvojih pantalona, Rone...
Ronovo zamuckivanje prekide otvaranje vrata na prvom spratu.
– Hari, možeš li da dođeš ovamo na trenutak?
Bila je to Džini. Ron se ukopa u mestu, ali ga Hermiona zgrabi za lakat i odvuče
uza stepenice. Veoma nervozan, Hari pođe za Džini u njenu sobu.
Nikad ranije nije bio unutra. Bila je mala, ali puna svetlosti. Na jednom zidu se
nalazio veliki poster čarobnjačkog benda Čudne sestre, a na drugom slika Gvenag
Džouns, kapitenke kvidičkog tima Svetoglavske harpije, koji su sačinjavale isključivo
veštice. Naspram otvorenog prozora nalazio se radni sto, dok je prozor gledao na
voćnjak, u kome su on i Džini jednom igrali kvidič „dva na dva“ s Ronom i
Hermionom, a gde se sada nalazila velika bisernobela šatra. Zlatna zastavica na
samom vrhu šatre bila je u nivou Džininog prozora.
Džini se zagleda u Harijevo lice, duboko udahnu i reče: – Srećan sedamnaesti.
– Aha... hvala.
Netremice ga je posmatrala. Njemu je pak bilo teško da joj uzvrati pogled. Bilo je
to kao da gleda u zaslepljujuće svetlo.
– Lep pogled – reče on nemoćno, pokazavši na prozor.
Ona se nije obazirala na to. Nije je krivio.
– Nisam mogla da smislim šta da ti kupim – reče ona.
– Nisi morala ništa da mi kupuješ.
Ni na to se nije obazirala.
– Nisam znala šta bi ti bilo korisno. Ništa preveliko, pošto onda ne bi mogao da
ga poneseš sa sobom.
On odluči da rizikuje i da pogleda u nju. Oči joj nisu bile suzne. To je bila jedna
od mnogih divnih stvari u vezi sa Džini: retko kad bi se rasplakala. Hari je ponekad
mislio da je verovatno očvrsla odrastajući uz šestoricu braće.
Ona mu priđe korak bliže.
– A onda sam pomislila kako želim da ti dam nešto po čemu ćeš me se sećati,
znaš, ako upoznaš neku vilu dok budeš radio to, šta god da jeste.
– Da budem iskren, mislim da će šanse za zabavljanje s devojkama biti prilično
mršave.
– To je baš sreća u nesreći koju sam priželjkivala – prošaputa ona, a sledećeg
trenutka ga je ljubila onako kako nikad dotad nije, a Hari joj je uzvratio poljubac i
beše to blažen zaborav, bolji od vatroviskija. Ona je bila jedina stvarna na ovome
svetu, Džini, njen dodir, dok jednom rukom prelazi preko njenih leđa, a drugom kroz
njenu dugu, mirisnu kosu...
Vrata iza njih uz tresak se otvoriše i oni se, prepadnuti, razdvojiše.
– Oh – zajedljivo reče Ron. – Izvin’te.
– Rone! – Hermiona se pojavi iza njega, pomalo zadihana. Zavlada napeta tišina, a
zatim Džini progovori ravnodušnim glasom: – Pa u svakom slučaju, srećan ti
rođendan, Hari.
Ronove uši bile su tamnocrvene od besa. Hermiona je delovala nervozno. Hari je
hteo da im zalupi vrata u lice, ali onog časa kad su se vrata otvorila kao da je u sobu
ušla ledena promaja i probila njegov blistavi trenutak kao mehur od sapunice. Svi
razlozi za njegov raskid sa Džini, svi razlozi zbog kojih bi trebalo da je se kloni kao
da su se ušunjali u sobu zajedno s Ronom, a sav srećni zaborav nestade.
Pogledao je u Džini, želeći da joj nešto kaže, iako pojma nije imao šta, ali mu ona
okrenu leđa. Učini mu se da je, po prvi put, popustila pred naletom suza. Pred Ronom
nije smeo da učini ništa da je uteši.
– Videćemo se kasnije – reče on i izađe iz sobe u pratnji ovo dvoje.
Ron se sjuri niz stepenice, kroz još uvek krcatu kuhinju pa pravo u dvorište, a Hari
je sve vreme držao korak s njim, dok je Hermiona kaskala iza njih, delujući
prestrašeno.
Kada su došli do osamljenog i sveže pokošenog travnjaka, Ron se okrenu ka
Hariju.
– Šutnuo si je. Šta sada radiš, zavlačiš je?
– Ne zavlačim je – reče Hari u trenutku kad ih je Hermiona sustigla.
– Rone...
Ali Ron podiže ruku da je ućutka.
– Bila je stvarno skrhana kada si okončao vezu...
– I ja sam. Znaš zašto sam raskinuo, nije bilo zbog toga što sam to želeo.
– Da, ali sad se eto ljubakaš s njom i samo ćeš opet da joj uliješ nadu...
– Ona nije idiot, zna da ništa neće biti od toga, ona ne očekuje da se... da se
venčamo, ili...
Dok je to govorio, u Harijevoj svesti stvori se jasna slika Džini u beloj haljini,
kako se udaje za zgodnog, bezličnog i neprijatnog neznanca. Istog vrtoglavog trena mu
sinu: njena budućnost je slobodna i neopterećena, a njegova... u njoj nije mogao da
vidi ništa izuzev Voldemora.
– Ako budeš nastavio da je pipkaš svaki put kad ugrabiš priliku...
– Neće se ponoviti – reče Hari oštro. Dan je bio vedar, ali se on osećao kao da je
sunce zašlo za oblake. – U redu?
Ron je izgledao napola uvređen, napola snebivljiv. Na trenutak se klatio na
nogama napred-nazad, a zatim reče: – Pa dobro, da, to je... u redu.
Do kraja tog dana Džini nije ponovo tražila priliku za susret s Harijem u četiri
oka, niti je ijednim pogledom ili gestom pokazala da je među njima bilo ičeg više od
ljubaznog razgovora u njenoj sobi. Uprkos tome, Čarlijev dolazak je za Harija
predstavljao veliko olakšanje. Pružio mu je mogućnost da skrene misli, dok je
posmatrao gospođu Vizli kako na silu gura Čarlija u stolicu, preteći diže svoj štapić i
svima obznanjuje da će najzad propisno da ga ošiša.
Pošto bi Harijeva rođendanska večera napunila kuhinju Jazbine do tačke pucanja
čak i pre dolaska Čarlija, Lupina, Tonks i Hagrida, spojili su nekoliko stolova u bašti.
Fred i Džordž su izmađijali nekoliko ljubičastih svetiljki – na svakoj je bio ispisan
veliki broj 17 – koje su lebdele u vazduhu iznad gostiju. Zahvaljujući vidarskim
sposobnostima gospođe Vizli, Džordžova rana je bila uredno očišćena, ali Hari se još
nije privikao na mračan procep s jedne strane njegove glave, uprkos stalnim šalama
blizanaca na njen račun.
Hermiona je učinila da iz vrha njenog štapića iskoče ljubičaste i zlatne ukrasne
trake i da se umetnički obaviju oko drveća i žbunja.
– Lepo – reče Ron, kada je ona poslednjim potezom svog štapića obojila lišće
divlje jabuke u zlatno. – Baš imaš oko za takve stvari.
– Hvala ti, Rone! – reče Hermiona, delujući istovremeno i zadovoljno i pomalo
zbunjeno. Hari se okrenu u stranu, smeškajući se za sebe. Imao je čudan utisak da će,
kada bude našao vremena da prelista svoj primerak Dvanaest oprobanih načina da
Očarate veštice, tamo naći čitavo poglavlje o davanju komplimenata. On uhvati
Džinin pogled i nasmeši joj se, pre nego što se setio obećanja datog Ronu, te bržebolje
zapodenu razgovor s mesje Delakerom.
– Sklanjajte mi se s puta, sklanjajte se s puta! – pevušila je gospođa Vizli,
prolazeći kroz kapiju s nečim što je ličilo na džinovsku skrivalicu veličine lopte za
plažu, koja je lebdela ispred nje. Nekoliko trenutaka kasnije Hari shvati da je u
pitanju njegova rođendanska torta, koju je gospođa Vizli radije levitirala svojim
štapićem nego da rizikuje prenoseći je na poslužavniku preko neravnog tla. Kada je
torta najzad sletela nasred stola, Hari reče: – To izgleda neverovatno, gospođo Vizli.
– Oh, nije to ništa, dušice – reče ona nežno. Preko njenog ramena, Ron Hariju
pokaza podignute palčeve i bezglasno reče: – Ta ti je dobra.
Do sedam sati su pristigli svi gosti, koje su Fred i Džordž dovodili do kuće,
sačekavši ih prethodno na samom kraju njihove ulice. Hagrid je uveličao priliku
obukavši svoje najbolje, i užasno, čupavosmeđe odelo. Iako se Lupin smeškao dok se
rukovao s Harijem, Hariju se učini da izgleda prilično nesrećno. Sve to mu je bilo
čudno, jer je Tonks, odmah kraj njega, prosto sijala od sreće.
– Srećan rođendan, Hari – reče ona, snažno ga zagrlivši.
– Sedamnaes’, je l’da! – reče Hagrid, dok je uzimao od Freda čašu vina veličine
kofe. – Šes’ godina otkak’ smo se sreli, Hari, u dan, se sećaš?
– Kao kroz maglu – reče Hari, kezeći mu se. – Zar nisi ono beše probio ulazna
vrata, napravio Dadliju praseći rep i rekao mi da sam čarobnjak?
– Već sam i sâm pozaborav’ljo detalje – kikotao se Hagrid. – Sve u redu, Rone,
Hermiona?
– Mi smo sjajno – reče Hermiona. – Kako si ti?
– Eh, nije loše. Malko prezauzet, imamo neke tek oždrebljene mladunce jednoroga,
će vam pokažem kad se vrnete... – Hari se trudio da izbegne poglede koje su mu
uputili Ron i Hermiona dok je Hagrid petljao po svom džepu. – Evo, Hari... nisam
mog’o da se smislim š’a da ti uzmem, al’ sam se onda setio ovog. – On izvuče malu,
pomalo čupavu kožnu kesu na dugačkoj vrpci, očito namenjenu za nošenje oko vrata –
Od mokove¹ kože. Š’agod sakrio u nju, niko sem vlasnika neće moć’ da gi izvadi.
Vrlo su retke.
– Hvala, Hagride!
– Nije to niš’ – reče Hagrid, odmahujući svojom šakom velikom kao poklopac
kante za đubre. – A eve ga Čarli! Oduvek mi je drag... Hej! Čarli!
Čarli mu priđe, prolazeći pomalo žalosno prstima kroz svoju novu, svirepo kratku
frizuru. Bio je niži od Rona, krupan, s brojnim opekotinama i ogrebotinama po svojim
mišićavim rukama.
– Ćao, Hagride, šta ima?
– Eve, odavno se nakanjujem da ti napišem pisamce. Kak’ mi je Norbert?
– Norbert? – Čarli se nasmeja. – Norveški šiljkoleđi? Sada je zovemo Norberta!
– Š’a?! Norbert je cura?
– O, da – reče Čarli.
– Otkud znate? – upita Hermiona.
– Mnogo su ratobornije – reče Čarli. Osvrnu se preko ramena i utiša glas. – Voleo
bih da tata požuri i dođe već jednom. Mama postaje nervozna.
Svi pogledaše u gospođu Vizli. Pokušavala je da priča s gospođom Delaker
neprekidno bacajući pogled prema kapiji.
– Mislim da bi bilo najbolje da počnemo bez Artura – povika ona prisutnima u
bašti nakon nekoliko trenutaka. – Mora da su ga zadržali u... iju!
Svi ga istog trena spaziše: svetlosni trag koji je preleteo preko dvorišta i zaustavio
se na stolu, gde se pretvorio u sjajnu srebrnu lasicu, koja se izdigla na zadnje noge i
progovorila glasom gospodina Vizlija.
– Ministar magije dolazi sa mnom.
Patronus se raprši u vazduhu, ostavivši Flerinu porodicu da zapanjeno pilji u
mesto gde je nestao.
– Ne bismo smeli da budemo ovde – odmah reče Lupin. – Hari... žao mi je...
objasniću ti neki drugi put...
On zgrabi Tonks za ruku i odvuče je u stranu. Došli su do ograde, uzverali se
preko nje i nestali s vidika. Gospođa Vizli je delovala unezvereno.
– Ministar... ali zašto...? Ne razumem...
Međutim, nije bilo vremena da se raspravlja o tome: trenutak kasnije gospodin
Vizli se niotkuda pojavi na kapiji, u pratnji Rufusa Skrimdžera, prepoznatljivog po
njegovoj dugoj, prosedoj grivi.
Dvojica novopridošlih žurno se uputiše kroz dvorište do bašte i stola osvetljenog
lampionima, dok su svi sedeli u tišini, posmatrajući ih kako prilaze. Kad je Skrimdžer
kročio pod svetla lampiona, Hari vide da deluje mnogo starije no kada ga je prošli put
video, ovako suvonjav i smrknut.
– Žao mi je zbog smetnje – reče Skrimdžer, kad se hramljući dovukao pred sto. –
Pogotovu što vidim da prekidam žurku.
Njegov pogled na trenutak se zaustavi na džinovskoj torti-skrivalici,
– Sve najlepše.
– Hvala – reče Hari.
– Želeo bih da nasamo porazgovaram s vama – nastavi Skrimdžer. – Takođe s
gospodinom Ronaldom Vizlijem i gospođicom Hermionom Grejndžer.
– S nama? – reče Ron iznenađeno. – Što s nama?
– Reći ću vam kad se povučemo negde gde možemo da porazgovaramo nasamo –
reče Skrimdžer. – Ima li neko takvo mesto? – upita on gospodina Vizlija.
– Da, naravno – reče gospodin Vizli, koji je delovao strašno nervozno. – U, ovaj,
dnevnoj sobi, zašto ne biste tamo otišli?
– Ti možeš da nas povedeš tamo – reče Skrimdžer Ronu. – Nema potrebe da nas
pratiš, Arture.
Dok su on, Ron i Hermiona ustajali od stola, Hari primeti kako gospodin i
gospođa Vizli razmenjuju zabrinute poglede. Dok su u tišini išli prema kući, Hari je
znao da i drugo dvoje razmišljaju o istoj stvari o kojoj i on: Mora da je Skrimdžer
nekako saznao da njih troje planiraju da se ne pojave na Hogvortsu.
Skrimdžer nije progovarao dok su oni, jedno za drugim, prolazili kroz neurednu
kuhinju sve do dnevne sobe Jazbine. Iako je bašta bila okupana mekim, zlatnim
večernjim svetlom, ovde je već zavladao mrak: kad je ušao u tu prostoriju Hari
štapićem pripali uljane lampe i one osvetliše sirotinjsku ali udobnu prostoriju.
Skrimdžer sede u pohabanu i izobličenu fotelju u kojoj bi obično sedeo gospodin
Vizli, te su Hari, Ron i Hermiona morali da se zbiju jedno uz drugo na kauču. Kada su
seli, Skrimdžer progovori.
– Imam neka pitanja za vas troje, i mislim da bi najbolje bilo da to obavimo
pojedinačno. Ako vas dvoje – on pokaza na Harija i Hermionu – možete da sačekate
na spratu, počeo bih s Ronaldom.
– Ne idemo mi nikuda – reče Hari, dok je Hermiona žustro klimala glavom. –
Možete da pričate sa svima nama zajedno, ili ni sa kim.
Skrimdžer odmeri Harija ledenim ispitivačkim pogledom. Hari je imao utisak da
se ministar pita isplati li mu se da ovako rano počne s neprijateljskim stavom.
– Dobro, onda zajedno – reče on sležući ramenima. Pročistio je grlo. – Ja sam
ovde, kao što sigurno znate, zbog testamenta Albusa Dambldora.
Hari, Ron i Hermiona se međusobno pogledaše.
– Očigledno je ipak u pitanju iznenađenje! Dakle, niste bili svesni da vam je
Dambldor bilo šta ostavio?
– S-svima nama? – reče Ron. – Čak i meni i Hermioni?
– Da, svima va...
Ali Hari ga prekinu.
– Dambldor je ubijen pre više od mesec dana. Zašto vam je trebalo ovoliko dugo
da nam date ono što nam je ostavio?
– Zar to nije očigledno? – reče Hermiona, pre nego što je Skrimdžer stigao da
odgovori. – Hteli su da ispitaju to što nam je ostavio, šta god to bilo. Niste imali
pravo to da učinite! – reče ona, a glas joj je blago podrhtavao.
– Imao sam svako pravo – reče Skrimdžer odsečno. – Dekret o opravdanoj
konfiskaciji daje Ministarstvu moć da konfiskuje sadržaj testamenta...
– Taj zakon je donet kako bi sprečio čarobnjake da prenose testamentom Mračne
rukotvorine – reče Hermiona – a Ministarstvo mora da poseduje jake dokaze da su
predmeti koji su bili u posedu preminulog nezakoniti pre nego što ih konfiskuje.
Hoćete li možda da mi kažete da je Dambldor pokušavao da nam ostavi nešto ukleto?
– Da li vi to planirate karijeru u magijskom zakonodavstvu, gospođice Grejndžer?
– upita Skrimdžer.
– Ne, ne planiram – uzvrati mu Hermiona. – Nameravam da učinim nešto dobro na
ovome svetu!
Ron se nasmeja. Skrimdžerov pogled pređe na njega, a zatim se vrati nazad na
Harija kada je ovaj progovorio.
– A zašto ste sada odlučili da nam date naše stvari? Ne možete da smislite nikakav
izgovor da ih zadržite?
– Ne, biće da je to zato što je istekao trideset-i-jedan dan – odmah će Hermiona. –
Ne mogu da zadrže predmete duže od toga sem ukoliko se ne dokaže da su opasni. Zar
ne?
– Da li biste rekli da ste bili bliski s Dambldorom, Ronalde? – upita Skrimdžer,
ignorišući Hermionu. Ron je delovao zatečeno i preneraženo.
– Ja? Ne... ne baš... Hari je uvek bio taj koji...
Ron se osvrnu u pravcu Harija i Hermione, i spazi kako mu Hermiona upućuje
odmah-da-si-ućutao! pogled, ali šteta je već bila učinjena: Skrimdžer je izgledao kao
da je čuo tačno ono što je očekivao i želeo da čuje. On se nakon Ronovog odgovora
ustremi na njega poput price grabljivice.
– Ukoliko niste bili bliski Dambldoru, kako onda objašnjavate činjenicu da vas se
setio u svom testamentu? U njemu je veoma malo ličnih zaveštanja. Veliku većinu
svoje imovine – svoju ličnu biblioteku, svoje magijske instrumente i ostale lične
predmete – ostavio je Hogvortsu. Zašto mislite da je baš vas izdvojio?
– Ja... pojma nemam – reče Ron. – Ja... kad kažem da nismo bili bliski... hoću reći,
mislim da sam mu bio simpatičan...
– Skroman si, Rone – reče Hermiona. – Dambldoru si bio izuzetno drag.
Ovo je već bilo natezanje istine do granice pucanja. Koliko je Hari znao, Ron i
Dambldor nikada nisu bili skupa nasamo, a direktnih kontakata između njih dvojice
jedva da je bilo. Međutim, činilo se da ih Skrimdžer ne sluša. Gurnuo je ruku u svoj
ogrtač i odatle izvukao kožnu kesu mnogo veću od one koju je Hagrid poklonio Hariju.
Iz nje izvadi svitak pergamenta, koji odmota i naglas pročita.
– „Poslednja volja i testament Albusa Persivala Vulfrika Brajana
Dambldora“... da, evo nas... „Ronaldu Bilijusu Vizliju ostavljam moj Ugasivač, u
nadi da će me se setiti kad ga bude upotrebljavao.“
Skrimdžer iz vreće izvadi predmet koji je Hari već video ranije: izgledao je poput
srebrnog upaljača za cigarete ali je, znao je, imao moć da usisa svu svetlost s nekog
mesta, i da je vrati, jednim jednostavnim pritiskom dugmeta. Skrimdžer se nagnu
napred i dodade Ugasivač Ronu, koji ga uze i poče da ga prevrće u rukama,
zabezeknuto.
– Ovo je vredan predmet – reče Skrimdžer, posmatrajući Rona. – Možda čak i
jedinstven. Svakako ga je Dambldor sam izradio. Zašto bi vam ostavio tako redak
predmet?
Ron zbunjeno zavrte glavom.
– Dambldor mora da je predavao hiljadama učenika – bio je uporan Skrimdžer. –
A ipak, jedini kojih se setio u svom testamentu ste vas troje. Zašto? U koje svrhe je
mislio da ćete upotrebljavati ovaj Ugasivač, gospodine Vizli?
– Da gasim svetla, valjda – promrmlja Ron. – Šta bih drugo mogao da radim s
njim? Očigledno ni Skrimdžer nije imao nikakvih sugestija. Nakon što je još malo čkiljio
u Rona, on se vrati čitanju Dambldorovog testamenta.
– „Gospođici Hermioni Grejndžer ostavljam svoj primerak Pripovesti barda
Bidla, u nadi da će joj biti zabavne i poučne.“
Skrimdžer sada iz kožne kese izvuče malu knjigu koja je delovala drevno kao i
primerak Tajni najmračnije veštine, koji se nalazio na spratu iznad. Povez knjige bio
je isflekan i mestimično oguljen. Hermiona bez ijedne reči uze knjigu od Skrimdžera.
Držala je knjigu u krilu i piljila u nju. Hari vide da je naslov ispisan runama. Nikada
nije naučio da ih čita. Dok je gledao u njih, na utisnute simbole kanu jedna suza.
– Šta mislite, zašto vam je Dambldor ostavio tu knjigu, gospođice Grejndžer? –
upita Skrimdžer.
– On... znao je da volim knjige – reče Hermiona prigušenim glasom, brišući oči
rukavom.
– Ali zašto baš tu knjigu?
– Ne znam. Verovatno je mislio da ću uživati u njoj.
– Da li ste ikada s Dambldorom pričali o šiframa, ili bilo kojem drugom načinu
prenošenja tajnih poruka?
– Ne, nisam – reče Hermiona, i dalje rukavom brišući suze. – A ako Ministarstvo
za trideset-i-jedan dan nije pronašlo nijednu skrivenu šifru u ovoj knjizi, sumnjam da
ću ja uspeti.
Ona priguši jecaj. Bili su tako tesno zbijeni da je Ron jedva izvukao ruku da je
prebaci preko Hermioninih ramena. Skrimdžer se vrati testamentu.
– „Hariju Džejmsu Poteru“ – pročita on, a Harijeva utroba se stegnu od naglog
iščekivanja – „ostavljam skrivalicu koju je uhvatio na svojoj prvoj utakmici kvidiča
na Hogvortsu, kao podsetnik na nagrade koje donose upornost i veština.“
Dok je Skrimdžer izvlačio sitnu zlatnu loptu veličine oraha, njena srebrna krila
slabašno zatreperiše, a Hari nije mogao a da ne oseti razočaranje zbog tog
antiklimaksa.
– Zašto vam je Dambldor ostavio ovu skrivalicu? – upita Skrimdžer.
– Pojma nemam – reče Hari. – Iz tih razloga koje ste upravo pročitali,
pretpostavljam... da me podseti šta može sve da se postigne ako ste... uporni i šta god
da je bilo ono drugo.
– Znači, smatrate da je ovo onda samo simbolična uspomena?
– Pretpostavljam da jeste – reče Hari. – Šta bi drugo moglo da bude?
– Ja sam taj koji postavlja pitanja – reče Skrimdžer, pomerivši svoju fotelju malo
bliže kauču. Napolju je već uveliko bio suton. Šatra s druge strane prozora nadnosila
se nad živicom poput duha.
– Primetio sam da je vaša rođendanska torta u obliku skrivalice – reče Skrimdžer
Hariju. – Zašto?
Hermiona se podrugljivo nasmeja.
– Oh, to nikako ne bi moglo da bude zato što je Hari sjajan Tragač, to bi bilo
previše očigledno – reče ona. – Mora da postoji neka tajna poruka od Dambldora
skrivena u glazuri!
– Ne verujem da je bilo šta sakriveno u glazuri – reče Skrimdžer – ali skrivalica
bi bila veoma dobro skrovište za nekakav mali predmet. Siguran sam da znate zašto.
Hari slegnu ramenima. Hermiona mu, međutim, odgovori; Hariju se činilo da je
potreba za tačnim odgovaranjem na pitanja toliko duboko usađena u nju da nije mogla
da suzbije taj poriv.
– Zato što skrivalice imaju dodirno pamćenje – reče ona.
– Šta? – rekoše Hari i Ron u glas. Obojica su Hermionino poznavanje kvidiča
smatrali zanemarljivim.
– Tačno tako – reče Skrimdžer. – Skrivalica se ne dodiruje golom kožom pre nego
što je puste, čak ni njen tvorac to ne radi, koji nosi rukavice. Ona u sebi nosi čaroliju
kojom može da identifikuje prvo ljudsko biće koje ju je uhvatilo, u slučaju osporenog
hvatanja. Ova skrivalica – on podiže sićušnu zlatnu kuglu – setiće se vašeg dodira,
Poteru. Čini mi se da je Dambldor, koji je, kakve god da su mu bile mane, imao
izvanredne magijske sposobnosti, možda začarao ovu skrivalicu tako da će se otvoriti
samo za vas.
Harijevo srce poče ubrzano da radi. Bio je siguran da je Skrimdžer u pravu. Kako
može da izbegne da skrivalicu uzme golom rukom pred Ministrom?
– Ništa ne govorite – reče Skrimdžer. – Možda već znate šta se nalazi u skrivalici?
– Ne – reče Hari, i dalje se pitajući kako da izvede da izgleda kao da dodiruje
skrivalicu a da to zapravo ne učini. Kad bi samo znao Legilimenciju, zaista dobro
znao, i kad bi bio u stanju da pomoću nje pročita Hermionine misli. Maltene je mogao
da čuje kako joj mozak grozničavo radi, tu pokraj njega.
– Uzmi je – reče Skrimdžer tiho.
Hari uhvati pogled Ministrovih žutih očiju i znao je da nema drugog izbora sem da
se povinuje tom zahtevu. On ispruži ruku a Skrimdžer se ponovo nagnu napred i
polako i smišljeno stavi skrivalicu na Harijev dlan.
Ništa se ne dogodi. Dok su se Harijevi prsti sklapali oko skrivalice, njena umorna
krilašca zalepršaše a zatim se umiriše. Skrimdžer, Ron i Hermiona nastaviše da
pomno zure u sada delimično skrivenu loptu, kao da se još uvek nadaju da će se na
neki način preobraziti.
– Ovo je bilo baš dramatično – reče Hari smireno. I Ron i Hermiona se
nasmejaše.
– To bi, onda, bilo to, zar ne? – upita Hermiona, krenuvši da se iskobelja s kauča.
– Ne sasvim – reče Skrimdžer, koji je sada već delovao zlovoljno. – Dambldor
vam je ostavio još jedan amanet, Poteru.
– Šta je u pitanju? – upita Hari, s novorasplamsalim uzbuđenjem.
Skrimdžer se ovoga puta nije ni potrudio da pročita iz testamenta.
– Mač Godrika Grifindora – reče on.
Hermiona i Ron se ukočiše. Hari pogledom potraži rubinima optočen balčak, ali
Skrimdžer ne izvuče mač iz svoje kožne kese koja je, u svakom slučaju, bila premala
da bi u nju stao.
– Pa gde je, onda? – upita Hari sumnjičavo.
– Nažalost – reče Skrimdžer – taj mač nije pripadao Dambldoru, te ne može ni da
ga poklanja. Mač Godrika Grifindora je važan istorijski artefakt, i kao takav pripada...
– Pripada Hariju! – reče Hermiona ostrašćeno. – Njega je izabrao, on je taj koji
ga je našao, došao je k njemu iz Šešira za razvrstavanje...
– Prema pouzdanim istorijskim izvorima, mač će se ukazati svakom grifindorcu
dostojnom da njime barata – reče Skrimdžer. – To ga ne čini ekskluzivnim
vlasništvom gospodina Potera, šta god da je Dambldor odlučio. – Skrimdžer se
počeša po loše obrijanom obrazu, odmeravajući Harija. – Šta mislite, zašto je...?
– Dambldor hteo da mi dâ mač? – reče Hari, trudeći se da obuzda svoj bes. –
Možda je mislio da će lepo izgledati na mom zidu.
– Ovo nije za šalu, Poteru! – zareža Skrimdžer. – Da li je to zato što je Dambldor
verovao da samo mač Godrika Grifindora može da pobedi Sliterinovog naslednika?
Poteru, da li je želeo da ti dâ taj mač zato što je verovao, kao i mnogi drugi, da si ti
predodređen da uništiš Onog Koji Se Ne Sme Imenovati?
– Zanimljiva teorija – reče Hari. – Da li je iko ikada pokušao da Voldemora
probode mačem? Možda bi Ministarstvo moglo da pusti svoje službenike da se malo
pozabave time, umesto što traće vreme rastavljajući Ugasivač ili zataškavajući
bekstva iz Askabana. Je li to ono čime ste se bavili, ministre, zatvoreni u svojoj
kancelariji, pokušavali ste da otvorite skrivalicu? Ljudi umiru, umalo da i sâm budem
jedan od njih, Voldemor me je ganjao preko tri okruga, ubio je Ludookog Ćudljivka,
ali o tome nema ni reči u saopštenjima Ministarstva, zar ne? A vi i dalje očekujete da
sarađujemo s vama!
– Preterao si! – povika Skrimdžer, ustavši. I Hari skoči na noge. Skrimdžer
odhrama ka Hariju i snažno ga bocnu po grudima vrhom svog štapića, koji poput
upaljene cigarete progori rupu u Harijevoj majici.
– Ej! – reče Ron, skočivši i podigavši sopstveni štapić, ali Hari reče: – Ne! Zar
hoćeš da mu daš izgovor da nas uhapsi?
– Setili smo se da više nismo u školi, je li? – reče Skrimdžer, snažno dišući Hariju
u lice. – Setili smo se da ja nisam Dambldor, koji vam je opraštao drskost i
neposlušnost? Možda možeš da nosiš taj ožiljak kao da je kruna, Poteru, ali neće meni
sedamnaestogodišnji dečak da govori kako da obavljam svoj posao! Došlo je vreme
da se malo naučiš poštovanju!
– Došlo je vreme da ga vi zaslužite – reče Hari.
Pod zadrhta – začuše se trčeći koraci, a zatim se vrata dnevne sobe silom otvoriše
i gospodin i gospođa Vizli nahrupiše unutra.
– Mi... mislili smo da smo čuli... – poče gospodin Vizli, delujući prilično
uznemireno pred scenom u kojoj se Hari i ministar unose jedan drugom u lice.
– ... povišene glasove – prodahta gospođa Vizli.
Skrimdžer se odmače nekoliko koraka od Harija, zagledavši se u rupu koju je
napravio u Harijevoj majici. Činilo se da je zažalio što je izgubio strpljenje.
– Nije... nije se ništa dogodilo – zareža on. – Ja... žalim zvog vašeg stava – reče
on, ponovo pogledavši Harija pravo u lice. – Vi kao da smatrate kako Ministarstvo ne
želi ono što vi želite, što je i sam Dambldor želeo. Trebalo bi da radimo zajedno.
– Ne sviđaju mi se vaši metodi, ministre – reče Hari. – Sećate se?
Po drugi put on podiže svoju desnu pesnicu i pokaza Skrimdžeru ožiljke koji su se
još beličasto ocrtavali na njegovoj nadlanici, ispisujući Neću više da lažem. Izraz
Skrimdžerovog lica se skameni. On se bez ijedne reči okrenu i odhrama iz sobe.
Gospođa Vizli pojuri za njim. Hari je čuo da se zaustavila na zadnjim vratima. Kroz
nekih minut, ona doviknu: – Otišao je!
– Šta je hteo? – upita gospodin Vizli, okrenuvši se ka Ronu, Hariju i Hermioni,
dok je i gospođa Vizli hrlila ka njima.
– Da nam uruči ono što nam je Dambldor ostavio – reče Hari. – Tek su sada
obznanili sadržaj njegovog testamenta.
Napolju, u bašti, tri predmeta koja im je Skrimdžer dao išla su iz ruke u ruku preko
spojenih kuhinjskih stolova. Svi su se oduševili Ugasivačem i Pripovestima barda
Bidla, i žalili što je Skrimdžer odbio da preda mač, ali niko nije mogao da ponudi
nikakvo objašnjenje zbog čega bi Dambldor Hariju ostavio staru skrivalicu. Dok je
gospodin Vizli po treći ili četvrti put pomno ispitivao Ugasivač, gospođa Vizli
diplomatski reče: – Hari, dušice, svi su strašno gladni, a nismo hteli da počnemo bez
vas... da li da sada serviram večeru?
Svi su prilično brzo pojeli, a zatim, nakon žurno otpevanog „Danas nam je divan
dan“ i mnogo gošćenja tortom, žurka beše gotova. Hagrid, koji je bio pozvan na
sutrašnje venčanje ali je bio previše glomazan da bi spavao u ionako prenaseljenoj
Jazbini, otišao je da podigne sebi šator na obližnjoj livadi.
– Naći ćemo se gore – prošaputa Hari Hermioni, dok su pomagali gospođi Vizli
da baštu vrati u pređašnje stanje. – Kad svi legnu.
Gore, u sobičku na tavanu, Ron je proučavao Ugasivač a Hari je punio svoju kesu
od mokove kože, ne zlatom, već onim predmetima koji su mu najviše značili, koliko
god neki od njih delovali bezvredno: Banditova mapa, komadić Sirijusovog začaranog
ogledala i R.A.B.-ov medaljon. On snažno zategnu njene uzice i stavi je oko vrata, a
zatim je sedeo držeći staru skrivalicu i posmatrao je kako slabašno mlatara krilima.
Najzad, Hermiona pokuca na vrata i na vrhovima prstiju se ušunja u sobu.
– Mufliato – prošaputa ona, mahnuvši štapićem u pravcu stepenica.
– Mislio sam da ne odobravaš tu čin? – reče Ron.
– Vremena se menjaju – odgovori Hermiona. – Nego, daj da vidimo taj Ugasivač.
Ron se smesta povinova. Uzdigavši ga ispred sebe, on stisnu dugme. Jedina lampa
koju su upalili istog trena se ugasi.
– Stvar je u tome – prošaputa Hermiona kroz mrak – što smo to isto mogli da
postignemo i peruanskim instant-mrak prahom.
Začu se tiho klik, i kugla svetlosti od lampe odlete nazad na svoje mesto na
plafonu, ponovo ih obasjavši.
– Ipak je fora – reče Ron, pomalo odbrambenim tonom. – A sudeći po onome što
su nam rekli, Dambldor ga je sâm izumeo!
– Znam, ali svakako te ne bi izdvojio u svom testamentu samo da bi nam pomagao
da gasimo svetla!
– Misliš li da je znao da će Ministarstvo da konfiskuje njegov testament i da ispita
sve što nam je ostavio? – upita Hari.
– Svakako – reče Hermiona. – U testamentu nije mogao da nam kaže zašto nam je
ostavio ove stvari, ali to i dalje ne objašnjava...
– ... zašto nije mogao da nam dâ neki nagoveštaj dok je još bio živ? – upita Ron.
– Da, tačno tako – reče Hermiona, koja je sada prelistavala Pripovesti barda
Bidla. – Ako su ove stvari dovoljno vredne da nam ih doturi pred samim nosom
Ministarstva, čovek bi pomislio da bi nam rekao i zbog čega... sem ukoliko nije mislio
da je to očigledno?
– E pa onda je pogrešio, zar ne? – reče Ron. – Oduvek sam govorio da je šenut.
Genijalan i sve to, ali malo prolupao. Ostavio je Hariju staru skrivalicu... čemu uopšte
sve to?
– Pojma nemam – reče Hermiona. – Kad te je Skrimdžer naterao da je uzmeš,
Hari, bila sam sasvim sigurna da će se nešto dogoditi!
– Da, pa – reče Hari, a srce mu je sve brže lupalo dok je vrhovima prstiju
pridizao skrivalicu. – Nisam hteo da se previše trudim pred Skrimdžerom, je li?
– Kako to misliš? – upita Hermiona.
– Skrivalica koju sam uhvatio na svojoj prvoj utakmici kvidiča? – reče Hari – Zar
se ne sećaš?
Hermiona je bila skroz zbunjena. Ron, međutim, zinu u čudu, mahnito pokazujući
čas na Harija čas na skrivalicu, sve dok nije uspeo da povrati sposobnost govora.
– To je ona koju umalo nisi progutao!
– Tačno tako – reče Hari, i dok mu je srce bubnjalo, on prisloni usne na
skrivalicu.
Ona se ne otvori. U njemu poče da se skuplja razdražljivost i gorko razočaranje:
on spusti zlatnu kuglu, kad Hermiona povika.
– Piše! Nešto piše na njoj, pogledajte, brzo!
Od iznenađenja i ushićenja umalo nije ispustio skrivalicu. Hermiona je imala
pravo. Na glatkoj zlatnoj površini, na kojoj pre nekoliko trenutaka nije bilo ničega,
nalazile su se ugravirane reči ispisane tankim, iskošenim rukopisom, koji Hari istog
časa prepozna kao Dambldorov.
Otvaram se na svršetku.
Jedva da je imao vremena da ih pročita, pre nego što reči opet nestadoše.
– „Otvaram se na svršetku...“ Šta bi to trebalo da znači?
Hermiona i Ron odmahnuše glavama, tupo ga gledajući.
– Otvaram se na svršetku... na svršetku... otvaram se na svršetku...
Ali ma koliko često ponavljali te reči, uz mnoga različita naglašavanja, nisu uspeli
iz njih da izvuku neko drugo značenje.
– A mač – reče Ron, kad su naposletku odustali od pokušaja da odgonetnu
značenje natpisa na skrivalici. – Zašto je hteo da Hariju pripadne mač?
– I zašto nije prosto mogao da mi to kaže? – reče Hari tiho. – Bio je tamo, bio je
odmah tu, na zidu njegove kancelarije, tokom svih naših razgovora u proteklih godinu
dana! Ako je želeo da ga imam, zašto mi ga tada nije dao?
Osećao se kao da sedi na ispitu sa zadatim pitanjem na koje bi trebalo da može s
lakoćom da odgovori, ali ga mozak ne sluša. Da li je nešto propustio prilikom onih
dugih razgovora s Dambldorom tokom protekle godine? Da li bi trebalo da zna šta sve
to znači? Da li je Dambldor očekivao da on sve to shvati?
– A što se ove knjige tiče – reče Hermiona – Pripovesti barda Bidla... nikad
nisam ni čula za njih!
– Nikad nisi čula za Pripovesti barda Bidla? – upita Ron s blagom nevericom. –
Šališ se, zar ne?
– Ne, ne šalim se! – reče Hermiona iznenađeno. – Da li ti znaš za njih?
– Pa naravno da znam!
Hariju ovo odvrati pažnju s vlastitih misli, te podiže pogled. Slučaj da je Ron
pročitao neku knjigu koju Hermiona nije bio je dosad nezabeležen. Ron je pak
izgledao zbunjen njihovom iznenađenošću.
– Ma daj! Sve stare dečje priče trebalo bi da potiču od Bidla, zar ne? Vrelo velike
sreće... Čarobnjak i skakućući lonac... Baka-Zekonja i njen cerekajući panj...
– Molim? – reče Hermiona, kikoćući se. – Kako reče da se zove ova poslednja?
– Ma nemojte da me zezate! – reče Ron, s nevericom gledajući čas u Harija, čas u
Hermionu. – Mora da ste čuli za Baka-Zekonju...
– Rone, vrlo dobro znaš da smo Hari i ja odrastali s Normalcima! – reče
Hermiona. – Nismo slušali takve priče kad smo bili mali, slušali smo Snežanu i
sedam patuljaka i Pepeljugu...
– Šta je to, neka bolest? – upita Ron.
– Znači ovo su priče za decu? – upita Hermiona, ponovo se nadnevši nad rune.
– Aha – reče Ron nesigurno – mislim, priča se, znaš, kako sve ove stare priče
potiču od Bidla. Ne znam kakve su u originalnim verzijama.
– Ali pitam se zašto je Dambldor smatrao da treba da ih pročitam?
Na spratu ispod nešto zaškripa.
– Verovatno je to samo Čarli koji se, sad kad je mama zaspala, iskrada da
čarolijom natera kosu da mu ponovo izraste – reče Ron nervozno.
– Svejedno, trebalo bi da odemo na spavanje – prošaputa Hermiona. – Ne bi bilo
dobro da se sutra uspavamo.
– Nipošto – složi se Ron. – Brutalno trostruko ubistvo koje bi počinila
mladoženjina majka moglo bi malko da umanji svadbeno veselje. Ja ću da ugasim
svetla.
I dok je Hermiona izlazila iz sobe on ponovo pritisnu Ugasivač.



_________________
¹Mok je srebrnastozeleni gušter koji dostiže dužinu i do dvadeset centimetara
i može se naći širom Britanije i Irske. Ima sposobnost da se smanji po volji, te
ga stoga Normalci nikada nisu otkrili. Mokova koža visoko je cenjena među
Čarobnjacima i koristi se za pravljenje kesa za novac i tašni, pošto će se krljušt
materijala skupiti kada se približi neki stranac, baš kao dok je bila na životinji; stoga
je lopovima teško da odžepare kese za novac od mokove kože. (Odlomak iz knjige
Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. – Prim. prev.)

8. Venčanje



Narednog dana u tri popodne, Hari, Ron, Fred i Džordž nacrtaše se pred velikom
belom šatrom u voćnjaku, iščekujući dolazak svatova. Hari je popio veliku dozu
višesokovnog napitka i sada je bio dvojnik riđokosog normalskog dečaka iz obližnjeg
sela Oterija Sent Kečpola, kome je Fred ukrao nekoliko dlaka s glave pomoću
Prizivajuće čini. Plan je bio da Harija predstave kao „rođaka Barnija“, u nadi da će
uspeti da se utopi među mnogobrojnim rođacima Vizlijevih.
Sva četvorica su u rukama držali rasporede sedenja, kako bi mogli ljude da
odvedu do njihovih mesta. Sat ranije pojavila se svita kelnera u belim odorama, u
pratnji orkestra u zlatnim sakoima, te su svi oni sada sedeli pod drvetom nedaleko od
njih. Hari je opazio da se s tog mesta širi plavičasta izmaglica dima iz lula.
Kroz ulaz u šatru, iza Harija, videli su se redovi i redovi krhkih zlatnih stolica
postavljenih s obe strane dugog ljubičastog tepiha. Šipke koje su nosile šatru bile su
obavijene belim i zlatnim cvećem. Tik iznad mesta gde će Bil i Fler uskoro postati
muž i žena, Fred i Džordž privezali su gomile zlatnih balona. Napolju su leptiri i pčele
lenjo lebdeli nad travom i živicom. Hari se osećao pomalo nelagodno. Normalski
dečak čiji je lik preuzeo bio je malo deblji od njega, pa se kuvao u svojoj sada
pretesnoj odori na punom žaru tog letnjeg dana.
– Kad se ja budem ženio – reče Fred, razvlačeći kragnu svoje odore – neću se
baktati sa svim ovim glupostima. Svi ćete moći da nosite šta želite, a na mamu ću da
bacim Svezujuću kletvu sve dok se svadba ne završi.
– Ipak, kad se sve uzme u obzir, jutros nije bila toliko naporna – reče Džordž. –
Malo je plakala što Persi nije ovde, ali kome on pa treba? O, bokca mu, spremite se...
evo ih, stižu...
Jedna po jedna, počeše da se pojavljuju šarene prilike niotkuda po obodu
dvorišta. U roku od nekoliko minuta već se formirala povorka, koja zmijoliko zavijuga
kroz baštu u pravcu šatre. Po veštičjim šeširima lepršali su egzotično cveće i
omađijane ptice, a na mnogim čarobnjačkim kravatama presijavalo se drago kamenje.
Dok se gomila približavala šatri, šum uzbuđenog čavrljanja postajao je sve glasniji i
glasniji, zaglušivši zujanje pčela.
– Sjajno, mislim da sam spazio par Flerinih rođaka, vila – reče Džordž, iskrivivši
vrat ne bi li ih bolje odmerio. – Biće im potrebna pomoć da razumeju naše engleske
običaje, ja ću se pobrinuti za njih...
– Gde si krenuo, Bezuhi? – reče Fred i, sjurivši se kraj povorke sredovečnih
veštica koje su predvodile grupicu, obrati se dvema zgodnim Francuskinjama rečima:
– Evo... permettez-moi da vam assister vous – na šta se one zakikotaše i dozvoliše mu
da ih otprati unutra. Džordžu je preostalo da se bakće sa sredovečnim vešticama, a
Ron se pobrinuo za Perkinsa, starog kolegu gospodina Vizlija iz Ministarstva, dok je
Hariju zapao prilično nagluv star bračni par.
– Š’a ima? – reče mu poznat glas kad Hari ponovo izađe iz šatre i zateče Tonks i
Lupina na samom pročelju reda. Za ovu priliku Tonks je postala plavuša. – Artur nam
je rekao da si ti onaj s kovrčavom kosom. Izvini zbog onog sinoć – dodade ona
šapatom, dok ih je Hari vodio između sedišta. – Ministarstvo je trenutno vrlo
antivukodlački nastrojeno, pa smo mislili da ti naše prisustvo ne bi išlo u prilog.
– U redu je, razumem – reče Hari, obraćajući se više Lupinu nego Tonks. Lupin
mu uputi hitar osmeh, ali dok su se okretali od njega Hari vide kako je Lupinovo lice
ponovo izbrazdalo očajanje. Nije shvatao u čemu je stvar, ali nije bilo vremena da
razmišlja o tome: Hagrid je upravo izazvao određenu dozu pometnje. Pošto je
pogrešno shvatio Fredova uputstva, te umesto da sedne na magijski povećano i
ojačano sedište koje mu je bilo namenjeno u zadnjem redu, seo je na pet stolica koje
su sada podsećale na veliku hrpu zlatnih šibica.
Dok je gospodin Vizli popravljao štetu a Hagrid se bučno izvinjavao svima koji su
hteli da ga saslušaju, Hari se žurno zaputi ka ulazu, gde zateče Rona licem u lice s
najekscentričnijim čarobnjakom koga je ikada video. Pomalo zrikav, sede kose poput
šećerne vune koja mu se spuštala do ramena, nosio je kapu čija mu je kićanka
landarala tik ispred nosa, dok mu je odora bila zaslepljujuće, žumance žute boje. Na
zlatnom lancu koji je nosio oko vrata presijavao se čudan simbol, poput nekakvog
trouglastog oka.
– Ksenofil Lavgud – reče on, pruživši ruku Hariju – moja ćerka i ja živimo odmah
tu iza brda, pa je baš lepo od Vizlija što su nas pozvali. Ali verujem da već poznajete
moju Lunu? – dodade on Ronu.
– Da – reče Ron. – Zar ona nije s vama?
– Ostala je u onoj šarmantnoj baštici da se pozdravi s baštenskim patuljcima,
divnu najezdu imate! Mali broj čarobnjaka shvata šta sve možemo da naučimo od
mudrih malih baštenskih patuljaka – ili da ih nazovem njihovim pravim imenom,
Gernumbli baštensi.
– Naši znaju baš mnogo sjajnih psovki – reče Ron – ali mislim da su ih tome
naučili Fred i Džordž.
Taman je otpratio grupicu veštaca u šatru kad Luna dotrča.
– Ćao, Hari! – reče ona.
– Ovaj... moje ime je Barni – usplahireno će Hari.
– O, zar si i njega promenio? – upita ona vedro.
– Kako si znala...?
– Oh, ma samo po tvom izrazu – reče ona.
I Luna je, kao i njen otac, nosila jarkožutu odoru, koju je uklopila s velikim
suncokretom u svojoj kosi. Kad bi se zanemarilo to drečavilo, celokupan izgled bio je
dosta prijatan. Makar joj s ušiju nisu mlatarale rotkvice.
Ksenofil, udubljen u razgovor s nekim poznanikom, prečuo je ovu njihovu
razmenu. Pozdravivši se s tim čarobnjakom, on se okrenu ka svojoj kćeri, koja podiže
prst i reče: – Vidi, tata... jedan od patuljaka me je čak i ujeo!
– Divno! Pljuvačka baštenskih patuljaka izuzetno je blagotvorna! – reče gospodin
Lavgud, zgrabivši Lunin ispruženi prst, ispitujući krvave tragove ugriza. – Luna, srećo
moja, ako danas osetiš kako se u tebi razvija neki talenat – možda neočekivani poriv
da pevaš operu ili da deklamuješ na sirenskom jeziku – nipošto ga ne suzbijaj! Možda
su ti Gernumbli podarili tu sposobnost!
Ron, koji se upravo u tom trenutku mimoišao s njima, glasno frknu.
– Može Ron da se smeje do mile volje – reče Luna spokojno, dok je Hari vodio
nju i Ksenofila ka njihovim mestima – ali moj otac je pomno proučavao magiju
Gernumblija.
– Zaista? – reče Hari, koji je odavno odlučio da ne dovodi u pitanje jedinstvene
stavove Lune ili njenog oca. – Ipak, jesi li sigurna da ne želiš nešto da staviš na taj
ugriz?
– Ne, u redu je – reče Luna, sneno sisajući svoj prst, odmeravajući Harija uzduž i
popreko. – Lepo izgledaš. Rekla sam tati da će većina ljudi danas nositi svečane
odore, ali on veruje da bi za venčanje trebalo da se obuku u boje sunca, za sreću, znaš.
Čim je ona zaneseno odlutala za svojim ocem, Ron se pojavi u pratnji starije
veštice koja ga je stezala za mišicu. Njen kljunast nos, zakrvavljene oči i perjani roze
šešir činili su da izgleda kao narogušeni flamingos.
– ... a i kosa ti je predugačka, Ronalde, na trenutak sam pomislila da si Džinevra.
Merlinove mi brade, šta ono nosi Ksenofil Lavgud? Izgleda kao kajgana. A ko si ti? –
podviknu ona Hariju.
– A, da, tetka Mjurijel, ovo je naš rođak Barni.
– Još jedan Vizli? Razmnožavate se kao baštenski patuljci. Zar nije Hari Poter tu?
Nadala sam se da ću ga upoznati. Mislila sam da ti je on nekakav prijatelj, Rone, ili si
se samo hvalisao?
– Ne... nije mogao da dođe...
– Hmm. Servirao vam je neki izgovor, je li? Znači da nije toliko tupav kao što
izgleda na fotografijama u štampi. Upravo sam podučavala mladu kako da najbolje
nosi moju tijaru – viknu ona Hariju. – Goblinske je izrade, znaš, i već je vekovima u
mojoj porodici. Zgodna je ona devojka, ali ipak... Francuskinja. De, de, Ronalde,
nađi mi neko dobro mesto, imam sto sedam godina i ne bi trebalo da dugo stojim na
nogama.
Prolazeći pokraj Harija, Ron mu uputi značajan pogled i neko vreme ga nije bilo:
kada su se sledeći put susreli kod ulaza, Hari je već bio odveo desetak drugih ljudi do
njihovih mesta. Šatra je sada bila već skoro puna, i prvi put ispred nje nije bio red.
– Mjurijel je prava noćna mora – reče Ron, rukavom brišući znoj sa čela. – Pre je
imala običaj da svake godine dolazi za Božić, a onda se, hvala bogu, uvredila kad su
joj jednom za večerom Fred i Džordž bacili balegobombu pod stolicu. Tata stalno
govori kako ih je sigurno izbacila iz testamenta – kao da je njih briga; kako im je
krenulo, postaće bogatiji od bilo koga u familiji... au! – dodade on, ubrzano trepćući
kad im se Hermiona žurno približi. – Izgledaš sjajno!
– Uvek zvučiš iznenađeno – uzvrati mu Hermiona, doduše uz osmeh. Nosila je
lepršavu haljinu boje jorgovana s cipelama na štiklu u istom tonu. Kosa joj je bila
ravna i sjajna. – Tvoja tetka Mjurijel se ne bi složila, upravo sam je srela na spratu,
dok je davala Fler tijaru. Rekla je: „O, gospode, da li je ovo ona mala normalskog
porekla?“, a zatim dodala: „Ima loše držanje i mršave gležnjeve“.
– Ne primaj to k’ srcu, ona je neljubazna prema svima – reče Ron.
– Pričate o Mjurijel? – raspitivao se Džordž, ponovo izašavši iz šatre u pratnji
Freda. – Aha, upravo mi je rekla da su mi uši asimetrične. Matori šišmiš. Samo mi je
žao što stari strika Bilijus više nije sa nama. Bio je urnebesan na venčanjima.
– Zar to nije onaj koji je video Grima i umro dvadeset četiri sata kasnije? – upita
Hermiona.
– Da, pa dobro, postao je malo čudan pred kraj života – zaključi Džordž.
– Ali pre nego što je šenuo bio je glavna atrakcija svake žurke – reče Fred. – Imao
je običaj da sruči celu bocu vatroviskija, a zatim bi otrčao do podijuma za igru,
zadigao odoru i počeo da izvlači bukete cveća iz...
– Da, zvuči kao pravi šarmer – reče Hermiona, a Hari se grohotom nasmeja.
– Iz nekog razloga, nikad se nije oženio – reče Ron.
– Ne prestaješ da me iznenađuješ – reče Hermiona.
Toliko su se smejali da niko od njih nije ni primetio zakasnelu pridošlicu,
crnokosog mladića velikog, povijenog nosa i gustih crnih obrva, sve dok nije Ronu
pružio svoju pozivnicu i gledajući u Hermionu rekao: – Divno izgledaž.
– Viktore! – ciknu ona i ispusti svoju torbicu s perlama, koja pade uz glasan
tresak, krajnje neproporcionalan njenoj veličini. Brže-bolje se sagnuvši da je podigne,
crveneći, reče: – Nisam znala da si... pobogu... divno je videti... kako si?
Ronove uši ponovo postadoše jarkocrvene. Pošto je razgledao Krumovu pozivnicu
kao da ne veruje ni u jednu jedinu reč na njoj, on reče, i suviše glasno: – Otkud ti
ovde?
– Fler me je pozvala – reče Krum, podignutih obrva.
Hari, koji nije bio kivan na Kruma, rukovao se s njim, a zatim, smatrajući da bi
bilo pametno da odvede Kruma iz Ronove blizine, ponudi se da mu pokaže put do
njegovog mesta.
– Tvoj prijatelj nije zrečan žto me vidi – reče Krum dok su ulazili u sada već
krcatu šatru. – Ili ti je to neki rod? – dodade on, bacivši pogled na Harijevu riđu
kovrdžavu kosu.
– Rođak – promrmlja Hari, ali Krum ga nije slušao. Njegovo prisustvo izazvalo je
pravu pometnju, pogotovu među rođakama-vilama: ipak je on bio svetski čuveni igrač
kvidiča. Dok su ljudi teglili vratove da ga bolje osmotre, Ron, Hermiona, Fred i
Džordž žurno su išli između redova.
– Vreme je da sednemo – reče Fred Hariju – inače će nas mlada pregaziti.
Hari, Ron i Hermiona zauzeše svoja mesta u drugom redu iza Freda i Džordža.
Hermiona je poprimila ružičastu boju, dok su Ronove uši i dalje bile skerletnocrvene.
Malo potom, on promrmlja Hariju: – Jesi li video kako je pustio onu glupavu bradicu?
Hari neodređeno zahropta.
Vrela šatra ispunila se nervoznim iščekivanjem, a tu i tamo sveopšti žamor
prekidali bi sporadični naleti uzbuđenog smeha. Gospodin i gospođa Vizli laganim
korakom došetaše između redova, smeškajući se i mašući rođacima. Gospođa Vizli je
nosila novu odoru boje ametista uz odgovarajući šešir.
Trenutak kasnije Bil i Čarli ustadoše na samom pročelju šatre, obojica u svečanim
odorama s velikim belim ružama za reverom. Fred kicoški zazvižduka, a iz pravca
rođaka-vila začu se kikotanje. Zatim se gomila utiša dok je muzika sve glasnije
dopirala iz, kako se činilo, zlatnih balona iznad svatova.
– Uuuuu! – reče Hermiona, okrenuvši se na svom mestu ne bi li videla ulaz.
Okupljenim vešticama i čarobnjacima ote se gromoglasan horski usklik divljenja
kad mesje Delaker i Fler pođoše laganim korakom prolazom između sedišta, Fler
prosto klizeći po tlu, dok je mesje Delaker poskakivao i kezio se. Fler je nosila belu
haljinu veoma jednostavnog kroja i činilo se kao da zrači jakim srebrnastim sjajem.
Mada je njeno zračenje obično sve ostale bacalo u drugi plan, danas je ulepšavalo sve
koje bi obasjalo. Džini i Gabrijela, obe u zlatnim haljinama, izgledale su još lepše
nego inače, a kad Fler stiže do Bila, i on je izgledao kao da se nikada nije susreo s
Fenrirom Surim.
– Dame i gospodo – reče blago pevljiv glas i Hari, pomalo šokiran, spazi istog
onog sitnog čupavog čarobnjaka koji je govorio na Dambldorovoj sahrani kako sada
stoji ispred Bila i Fler. – Okupili smo se danas ovde da proslavimo stupanje dve
verne duše u bračnu zajednicu...
– Da, moja tijara sve lepo uokviruje – reče tetka Mjurijel prilično glasnim
šapatom. – Ali moram priznati da Džinevrina haljina ima i suviše dubok dekolte.
Džini se osvrnu sa širokim osmehom na licu, namignu Hariju, a zatim se brže-bolje
ponovo okrenu napred. Harijeve misli odlutaše daleko od šatre, vrativši se u ona
popodneva koja je sa Džini provodio po osamljenim ćoškovima školskog poseda.
Činila su mu se tako daleka. Oduvek su mu izgledala i suviše dobra da bi bila istinita,
kao da krade blistave trenutke iz života neke normalne osobe, osobe koja nema ožiljak
u obliku munje na čelu...
– Da li ti, Vilijame Arture, uzimaš Fler Izabel...?
U prvom redu, gospođa Vizli i madam Delaker tiho su jecale u čipkane maramice.
Zvuci nalik trubi iz zadnjeg reda šatre svima obznaniše da je Hagrid izvukao jednu od
svojih maramica veličine stolnjaka. Hermiona se, sijajući od sreće, okrenu ka Hariju;
njene oči takođe su bile pune suza.
– ... onda vas proglašavam spojenim do kraja života.
Čupavi čarobnjak podiže svoj štapić visoko iznad glava mladenaca i zasu ih kišom
srebrnih zvezdica, koje su spiralno padale oko njihovih sada čvrsto pripijenih tela.
Nakon što su Fred i Džordž podstakli zvanice da zaplješću, zlatni baloni iznad
njihovih glava pukoše: iz njih poleteše rajske ptice i sućušna zlatna zvonca,
priključujući se svojom pesmom i zvonjavom opštoj graji.
– Dame i gospodo! – povika čupavi čarobnjak. – Zamolio bih vas da ustanete!
Svi ga poslušaše, uz glasno gunđanje tetke Mjurijel. On mahnu svojim štapićem.
Sedišta na kojima su sedeli graciozno se podigoše u vazduh dok su platneni zidovi
šatre nestajali, te su sada stajali pod baldahinom koji su nosile zlatne šipke, s
predivnim pogledom na suncem okupani voćnjak i okolne seoske predele. Zatim se po
središtu šatre raširi lokva topljenog zlata koja se stvrdnu u sjajni podijum za ples.
Lebdeće stolice se grupisaše oko malenih stolova s belim stolnjacima, koji potom svi
graciozno dolebdeše do tla oko podijuma za ples, a članovi orkestra u svojim zlatnim
sakoima pođoše ka maloj platformi.
– Valjano – reče Ron s odobravanjem, dok su sa svih strana navirali konobari, od
kojih su neki nosili srebrne poslužavnike sa sokom od bundeve, krem-pivom i
vatroviskijem, dok su ostali nosili naherene gomile kolača i sendviča.
– Trebalo bi da odemo da im čestitamo! – reče Hermiona, izdigavši se na vrhove
prstiju da vidi gde su to Bil i Fler nestali u gomili onih koji su hteli da im požele sve
najbolje.
– Imaćemo vremena kasnije – slegnu Ron ramenima, zgrabivši tri krem-piva s
obližnjeg poslužavnika, dodajući jedno Hariju. – Hermiona, drži, hajde da nađemo
neki sto... ne tamo! Bilo gde, samo da nije blizu Mjurijel...
Ron ih povede preko praznog podijuma za ples, osvrćući se pri tom levo-desno:
Hari je bio siguran da gleda gde je Krum. Kad su najzad stigli do druge strane šatre,
većina stolova već je bila popunjena: najprazniji je bio onaj za kojim je Luna sama
sedela.
– Možemo li da ti se pridružimo? – upita Ron.
– O, da – reče ona veselo. – Tata je upravo otišao da uruči Bil i Fler naš poklon.
– Šta je u pitanju, doživotna zaliha gurdikorena? – upita Ron.
Hermiona pokuša da ga šutne ispod stola, ali umesto njega pogodi Harija. Očiju
suznih od bola, Hari se na trenutak isključi iz razgovora.
Orkestar zasvira. Bil i Fler prvi stupiše na podijum, uz veliki aplauz. Posle nekog
vremena, gospodin Vizli povede madam Delaker do podijuma, praćen gospođom Vizli
i Flerinim ocem.
– Sviđa mi se ova pesma – reče Luna, klateći se u ritmu melodije slične valceru i
koji tren kasnije ustade i zaneseno ode do podijuma, gde se posve sama okretala u
mestu, zatvorenih očiju i raširenih ruku.
– Sjajna je, zar ne? – reče Ron s divljenjem. – Uvek te dobrano zabavi.
Ali osmeh istog trena nestade s njegovog lica: na Lunino prazno mesto sede Viktor
Krum. Hermionu je to prijatno usplahirilo, ali ovoga puta Krum nije došao da joj
uruči komplimente. Smrknutog lica on upita: – Ko je onaj čovek u žutom?
– To je Ksenofil Lavgud, on je otac naše prijateljice – reče Ron. Njegov ratoboran
ton naglašavao je da se neće rugati Ksenofilu, uprkos jasnoj provokaciji. – Hajde da
plešemo – dodade on naglo Hermioni.
Ona je delovala zatečeno, ali i zadovoljno, te ustade: skupa nestadoše u sve većoj
gomili na podijumu za ples.
– Ah, zada zu zajedno? – upita Krum, zatečen na trenutak.
– Ovaj... tako nekako – reče Hari.
– A koji zi pa ti? – upita Krum.
– Barni Vizli.
Oni se rukovaše.
– Ti, Barni... dobro poznajež ovog Lavguda?
– Ne, tek sam ga danas upoznao. Što pitaš?
Krum je preko svoje čaše mrko gledao u Ksenofila, koji je na drugoj strani
podijuma ćeretao s nekoliko veštaca.
– Zato žto bih ga – reče Krum – da nije Flerin gozt, izazvao na dvoboj, ovde i
zada, zato žto nozi taj prljavi znak na grudima.
– Znak? – reče Hari, takođe pogledavši u Ksenofila. Na njegovim grudima sijalo
je čudno trougaono oko. – Zašto? Šta nije u redu s njim?
– Grindelvald. To je Grindelvaldov znak.
– Grindelvald... Mračni čarobnjak kojeg je Dambldor pobedio?
– Baž tako.
Mišići na Krumovoj vilici stezali su se kao da žvaće, a onda reče: – Grindelvald
je pobio mnoge ljude, mog dedu na primer. Naravno, nikada nije bio močan u ovoj
zemlji, govorili zu da ze bojao Dambldora... a z pravom, z obzirom na to kako je
zavržio. Ali ovo... – On prstom pokaza na Ksenofila. – Ovo je njegov zimbol, odmah
zam ga prepoznao: Grindelvald ga je uklezao u zid na Durmstrangu kad je tamo bio
učenik. Neki idioti zu ih precrtavali na zvoje knjige i odeću, valjda u želji da žokiraju,
da oztave utizak... zve dok im mi koji smo zbog Grindelvalda oztali bez članova
porodice nizmo pokazali zvojega boga.
Krum preteće krcnu zglavcima na rukama i nastavi pogledom da strelja Ksenofila.
Hari je bio zbunjen. Izgledalo mu je krajnje neverovatno da je Lunin otac poštovalac
Mračnih veština, a činilo se da niko drugi u šatoru nije prepoznao trouglasti oblik
sličan runama.
– Da li si... ovaj... sasvim siguran da je to Grindelvaldov...?
– Nisam pogrežio – reče Krum ledeno. – Godinama zam prolazio pored tog znaka,
znam ga vrlo dobro.
– Pa, postoji mogućnost – poče Hari – da Ksenofil zapravo i ne zna šta taj simbol
znači. Lavgudovi su prilično... neobični. Mogao je vrlo lako da naleti negde na njega i
pomisli da je u pitanju poprečni presek glave zgužvanorogog snorkaka ili nešto slično.
– Poprečni prezek čega?
– Pa, ne znam šta su, ali čini se da on i njegova ćerka tokom raspusta idu da
tragaju za njima...
Hariju se činilo da mu ne polazi za rukom da objasni pravu prirodu Lune i njenog
oca.
– To je ona – reče on, pokazavši na Lunu, koja je i dalje sama plesala, mlatarajući
rukama oko glave kao neko ko pokušava da otera dosadne mušice.
– Žta to radi?
– Verovatno pokušava da se otarasi propastanaca – reče Hari, koji je prepoznao
simptome.
Krum nije mogao da prosudi da li ga to Hari zavitlava ili ne. On izvuče svoj štapić
iz unutrašnjosti odore i preteći se potapša njime po butini. Iz njegovog vrha izleteše
varnice.
– Gregorovič! – reče Hari glasno, a Krum se trgnu, ali je Hari bio i suviše
uzbuđen da bi ga bilo briga... pri pogledu na Krumov štapić prisetio se kako ga je
Olivander pažljivo uzeo i pregledao pre Tročarobnjačkog turnira.
– Žta z njim? – sumnjičavo upita Krum.
– On pravi čarobne štapiće!
– Zveztan zam toga – reče Krum.
– On je napravio tvoj štapić! Zato sam pomislio... kvidič...
Krum je postajao sve sumnjičaviji.
– Otkud ti znaš da je Gregorovič napravio moj žtapič?
– Ja... ovaj... mislim da sam pročitao negde – reče Hari. – U... u časopisu tvojih
obožavatelja – improvizovao je i Krum se primirio.
– Nisam zveztan da zam za fanovima razgovarao o zvom žtapiću – reče on.
– Nego... ovaj... gde je Gregorovič ovih dana?
Krum je delovao zbunjeno.
– Penzionisao ze pre nekoliko godina. Ja sam bio jedan od poslednjih koji su
kupili Gregorovičev žtapič. Oni zu najbolji... iako, naravno, znam da vi Britanci
veoma cenite Olivandera.
Hari mu nije odgovorio. Pretvarao se da posmatra plesače, kao i Krum, ali je
napregnuto razmišljao. Znači, Voldemor traga za proslavljenim tvorcem štapića, te
Hari nije morao da mnogo razmišlja da bi shvatio iz kog razloga: bilo je to svakako
zbog onoga što je Harijev štapić uradio one noći kada ga je Voldemor ganjao po nebu.
Štapić od zelenike i Feniksovog pera pobedio je pozajmljeni štapić, a tako nešto
Voldemor nije ni očekivao ni razumeo. Da li Gregorovič možda zna nešto više? Da li
je zbilja bio veštiji od Olivandera, da li je znao tajne čarobnih štapića za koje
Olivander nije ni čuo?
– Ova devojka je vrlo zgodna – reče Krum, prizvavši Harija nazad u svoje
okruženje. Krum je pokazivao na Džini, koja se upravo pridružila Luni na podijumu. –
Da li ti je i ona neka rođaka?
– Aha – reče Hari, odjednom iznerviran – i već ima dečka. Vrlo ljubomoran tip.
Krupan. Ne bi želeo da mu se zameriš.
Krum frknu.
– Kakva je – reče on, iskapivši svoj pehar i ponovo ustavši – prednost biti
međunarodna zvezda kvidiča ako zu zve zgodne devojke več zauzete?
I on odšeta dalje, ostavivši Harija da se posluži sendvičima s poslužavnika
konobara koji je prolazio kraj njega i da produži ka rubu krcatog podijuma za ples.
Želeo je da pronađe Rona, da mu kaže za Gregoroviča, ali je Ron plesao s
Hermionom u samom središtu podijuma. Hari se naslonio na jedan od zlatnih stubova i
posmatrao Džini, koja je sada plesala s Fredovim i Džordžovim prijateljem Lijem
Džordanom, trudeći se da ne žali zbog obećanja koje je dao Ronu.
Nikada ranije nije bio na venčanju, tako da nije mogao da proceni koliko se
čarobnjačke proslave razlikuju od normalskih, iako je bio prilično siguran da ove
druge nemaju svadbenu tortu sa dve male makete Feniksa koje bi uzletele kad se torta
raseče, ili boce šampanjca koje same lebde kroz gomilu. Kako se primicalo veče i
moljci počeli da uleću pod šatru, sada obasjanu zlatnim fenjerima, lumpovanje je
postajalo sve žešće. Fred i Džordž su odavno nestali u mraku s dve Flerine rođake; u
jednom ćošku Čarli, Hagrid i zdepasti čarobnjak u ljubičastom šeširiću pevali su
„Pesmu o heroju Odou“.
Lutajući kroz gomilu ne bi li pobegao Ronovom pijanom stricu koji nije bio
siguran da li je Hari njegov sin, Hari spazi jednog starog čarobnjaka kako sedi sam za
stolom. Od oblaka sede kose izgledao je kao ostareli maslačak, a na glavi je nosio fes
koji su izjeli moljci. Bio mu je odnekud poznat: vršljajući po sećanju, Hari shvati da
je to Elfijas Dužd, član Reda Feniksa i autor in memoriama za Dambldora.
Hari mu priđe.
– Smem li da sednem?
– Naravno, naravno – reče Dužd. Imao je prilično piskav i šištav glas.
Hari se nagnu ka njemu.
– Gospodine Dužd, ja sam Hari Poter.
Dužd ispusti usklik iznenađenja.
– Dragi moj dečače! Artur mi je rekao da si ovde, maskiran... tako mi je drago,
počastvovan sam!
Smeten od tog nervoznog zadovoljstva, Dužd nasu Hariju pehar šampanjca.
– Mislio sam da ti pišem – prošaputa on – nakon što je Dambldor... kakav šok... a
i za tebe, sigurno...
Duždove sitne oči iznenada se ispuniše suzama.
– Video sam tekst koju ste napisali za Dnevni prorok – reče Hari. – Nisam znao
da ste tako dobro poznavali profesora Dambldora.
– Pa, znao sam ga onoliko koliko je bilo ko mogao da ga zna – reče Dužd,
salvetom brišući oči. – A svakako sam ga najduže znao, ako ne računaš Aberforta, a iz
nekog razloga ljudi nikada ne računaju Aberforta.
– Kad smo već kod Dnevnog proroka... ne znam da li ste možda videli, gospodine
Dužd...?
– Oh, zovi me Elfijas, dragi dečače.
– Elfijase, ne znam da li ste videli intervju s Ritom Skiter povodom Dambldora?
Duždovo lice oblije gnevno rumenilo.
– O, da, Hari, video sam. Ta žena, ili bi možda precizniji termin bio lešinar,
gnjavila me je da porazgovaram s njom. Sramota me je da priznam kako sam na kraju
bio izuzetno bezobrazan prema njoj, te sam je nazvao dosadnom pastrmkom, što je,
kako si već možda video, prouzrokovalo klevete na račun mog duševnog stanja.
– Pa, u tom intervjuu – nastavi Hari – Rita Skiter je aludirala da se profesor
Dambldor bavio Mračnim veštinama u mladosti.
– Ne veruj ni jednu jedinu reč! – odmah će Dužd. – Ni reč, Hari! Ne dopusti da
bilo šta ukalja tvoje uspomene na Albusa Dambldora!
Hari se zagleda u Duždovo iskreno lice s bolnom grimasom, i umesto da se oseti
razuverenim, samo se dodatno nervirao. Da li Dužd zaista misli da je to tako lako, da
Hari prosto može da odluči da ne veruje? Zar Dužd nije shvatao Harijevu potrebu da
bude siguran, da zna sve?
Možda je i Dužd posumnjao u Harijeva osećanja, pošto je zabrinutog izraza
užurbano nastavio: – Hari, Rita Skiter je jedna užasna...
Ali ga prekinu piskavi kikot.
– Rita Skiter? Oh, obožavam je, uvek je čitam!
Hari i Dužd podigoše pogled i spaziše tetku Mjurijel kako stoji kraj njih s
peharom šampanjca u ruci, dok joj je perje poigravalo na šeširu. – Znate li da je
napisala knjigu o Dambldoru?
– Zdravo, Mjurijel – reče Dužd. – Da, upravo smo razgovarali o...
– Ti! Ustupi mi mesto, imam sto sedam godina!
Još jedan riđokosi rođak Vizlijevih skoči sa svoje stolice, prilično uzrujan, a tetka
Mjurijel je s iznenađujućom snagom podiže i smesti se na nju između Dužda i Harija.
– Zdravo još jednom, Bari, ili kako god ti je ime – reče ona Hariju. – Nego, šta si
to govorio o Riti Skiter, Elfijase? Znaš li da je napisala Dambldorovu biogafiju?
Jedva čekam da je pročitam, moram da se setim da rezervišem primerak kod
Kitnjavka i Mrljavka!
Dužd se na taj komentar ukruti i uozbilji, ali tetka Mjurijel iskapi svoj pehar i
pucnu koščatim prstima prolazećem kelneru, tražeći da joj ga dopuni. Zatim ispi još
jedan veliki gutljaj šampanjca, podrignu a zatim reče: – Što ste se sad ukočili k’o
preparirane žabe! Pre nego što je postao tako poštovan i ugledan i sve te baljezgarije,
o Albusu su kružile neke veoma čudne glasine!
– Neutemeljene klevete – reče Dužd, ponovo pocrvenevši kao rotkvica.
– Naravo da ćeš to da kažeš, Elfijase – zakikota se tetka Mjurijel. – Primetila sam
kako si vešto zaobišao pipave detalje u onoj tvojoj smrtovnici!
– Žao mi je što tako misliš – reče Dužd, još ledenijim glasom. – Uveravam te da
sam pisao od srca.
– O, svi mi vrlo dobro znamo da si obožavao Dambldora. Kladim se da bi mislio
da je svetac čak i da se ispostavi da se zaista ratosiljao one svoje sestre Poruge!
– Mjurijel! – viknu Dužd.
Hari oseti kako ga u grudima prožima jeza koja nije imala nikakve veze s
ohlađenim šampanjcem.
– Kako to mislite? – upita on Mjurijel. – Ko je rekao da je njegova sestra Poruga?
Mislio sam da je bila bolesna?
– Onda si pogrešno mislio, zar ne, Bari! – reče tetka Mjurijel, oduševljena zbog
efekta koji je proizvela. – Uostalom, kako bi ti i mogao da znaš bilo šta o tome? To se
zbilo mnogo godina pre nego što si ti uopšte bio u planu, dragi moj, a istina je da ni mi
koji smo tada bili živi nikad nismo saznali šta se zaista dogodilo. Zato jedva čekam da
pročitam šta je to Rita Skiter iskopala! Dambldor je dovoljno dugo krio tu svoju
sestru!
– Neistina! – prošišta Dužd. – Potpuna neistina!
– Nikada mi nije rekao da mu je sestra Poruga – reče Hari bez razmišljanja, i
dalje osećajući hladnoću iznutra.
– A zašto bi, za ime sveta, tebi rekao? – zakrešta Mjurijel, malčice se klateći na
svom sedištu dok je pokušavala da usredsredi pogled na Harija.
– Mislio sam da je razlog zbog kog Albus nikad nije govorio o Arijani – poče
Elfijas, glasom napregnutim od emocija – očigledan. Toliko je bio skrhan njenom
smrću da...
– Zašto je niko nikada nije video, Elfijase? – vrisnu Mjurijel. – Zašto polovina
nas nije ni znala da je postojala, sve dok nisu izneli njen kovčeg iz kuće i priredili joj
sahranu? Gde je bio sveti Albus dok je Arijana čučala zaključana u podrumu? Šepurio
se svojom genijalnošću na Hogvortsu, a nije ga bilo briga šta se zbiva u njegovom
sopstvenom domu!
– Kako to mislite „čučala zaključana u podrumu“? – upita Hari. – O čemu vi to?
Dužd se snuždio. Tetka Mjurijel se ponovo zakikota i odgovori Hariju.
– Dambldorova majka bila je stravična žena, prosto zastrašujuća. Normalskog
porekla, iako sam čula da se pretvarala da nije...
– Nikada se ništa slično nije pretvarala! Kendra je bila valjana žena – prošaputa
Dužd očajno, ali ga je tetka Mjurijel ignorisala.
– ... ponosna i vrlo dominantna, od one vrste veštica koje bi se užasnule da izrode
Porugu...
– Arijana nije bila Poruga! – šištao je Dužd.
– Stalno to govoriš, Elfijase, ali objasni mi onda zašto nikada nije išla na
Hogvorts! – reče tetka Mjurijel. Ona se okrenu nazad ka Hariju. – U naše doba,
Poruge su često zataškavane. Mada, ići u krajnost i zapravo utamničiti devojčicu u
kući i pretvarati se da ne postoji...
– Kažem ti, nije tako bilo! – reče Dužd, ali tetka Mjurijel se zahuktala kao parni
valjak, i dalje se obraćajući Hariju.
– Poruge bi obično slali u škole za Normalce, gde bi ih podsticali da se uklope u
normalsku zajednicu... što je bilo mnogo bolje nego da pokušavamo da im pronađemo
mesto u čarobnjačkom svetu, gde uvek moraju da budu građani drugog reda. Ali,
naravno, Kendra Dambldor ne bi ni u snu dopustila da joj kćer ide u školu za
Normalce...
– Arijana je bila tako nežna! – očajnički uskliknu Dužd. – Zdravlje joj je uvek bilo
isuviše loše da bi mogla da...
– Da bi mogla da napusti kuću? – zakikota se Mjurijel. – A ipak je nikad nisu
odveli u Sent Mungo, niti su ikad pozvali ijednog vidara da je obiđe!
– Zaista, Mjurijel, otkud bi ti mogla da znaš da li je...
– Za tvoje obaveštenje, Elfijase, moj rođak Lanselot je u to doba bio vidar u Sent
Mungu, pa je rekao mojoj porodici u najstrožem poverenju da Arijana nikada nije bila
tamo. Lanselotu je sve to bilo krajnje sumnjivo!
Dužd kao da je bio na ivici suza. Tetka Mjurijel, koja je izgleda strašno uživala u
tome, pucnu prstima tražeći još šampanjca. Hari se uz tup osećaj priseti kako su ga
nekada Darslijevi zatvarali, zaključavali, držali ga sakrivenog, a njegov jedini greh
bio je to što je čarobnjak. Da li je Dambldorova sestra imala sličnu sudbinu iz
suprotnih razloga: zatočena jer je rođena bez magije? I da li ju je Dambldor zaista
prepustio toj sudbini otišavši na Hogvorts, da dokaže kako je sjajan i talentovan?
– E sad, da Kendra nije prva umrla – nastavi Mjurijel – rekla bih da je ona bila ta
koja je dokrajčila Arijanu...
– Kako možeš tako, Mjurijel? – ječao je Dužd. – Majka da ubije sopstvenu kćer?
Razmisli samo šta govoriš!
– Ako je dotična majka bila u stanju da godinama drži svoju kćerku zatočenu, što
da ne? – slegnu tetka Mjurijel ramenima. – Ali, kao što rekoh, ne uklapa se, pošto je
Kendra umrla pre Arijane... naravno, niko nikada nije saznao tačan uzrok...
– Naravno, mora da ju je Arijana ubila – reče Dužd u hrabrom pokušaju da zvuči
podrugljivo. – Što da ne?
– Da, moguće je da je Arijana, u očajničkom pokušaju da se oslobodi, nehotice
ubila Kendru – reče tetka Mjurijel zamišljeno. – Možeš da vrtiš glavom do sutra,
Elfijase! Bio si na Arijaninoj sahrani, zar ne?
– Da, bio sam – reče Dužd kroz drhtave usne. – I ne sećam se tužnije i očajnije
prilike. Albusu je srce bilo slomljeno...
– I ne samo srce. Zar nije Aberfort slomio Albusu nos usred službe?
Ako je Dužd i pre ovoga izgledao užasnuto, to nije bilo ništa u poređenju s
njegovim izrazom lica u tom trenutku. Kao da ga je Mjurijel probola nožem. Ona se
glasno zakikota i otpi još jedan gutljaj šampanjca, koji joj se slije niz bradu.
– Otkud ti...? – hroptao je Dužd.
– Moja majka je bila prijateljica s matorom Batildom Torbarkom – reče tetka
Mjurijel veselo. – Batilda je mojoj majci prepričala ceo događaj dok sam ja
prisluškivala iza vrata. Tuča kraj mrtvačkog sanduka! Kako nam je Batilda ispričala,
Aberfort je vikao da je Dambldor kriv za Arijaninu smrt, a zatim ga je udario po licu.
Po Batildinoj priči, Albus se nije čak ni branio, što je samo po sebi čudno, Albus je
mogao da uništi Aberforta u dvoboju, čak i svezanih ruku.
Mjurijel otpi još šampanjca. Kao da ju je verglanje ovih starih skandala ushitilo
isto onoliko koliko je Dužda užasnulo. Hari nije znao šta da misli, u šta da poveruje:
želeo je istinu, ali Dužd je samo sedeo tu i slabašno meketao kako je Arijana bila
bolesna. Hari nije mogao da poveruje da Dambldor ne bi reagovao da se takva
okrutnost zbivala unutar njegovog sopstvenog doma, a ipak, bez sumnje je bilo nečeg
čudnog u celoj toj priči.
– A da ti kažem još nešto – reče Mjurijel, blago štucajući dok je spuštala svoj
pehar. – Mislim da je Batilda sve istrtljala Riti Skiter. Svi oni nagoveštaji u intervjuu
sa Skiterovom o značajnom izvoru bliskom Dambldorovima... Nebesa mi, svi znaju da
je ona bila tamo dok je trajala ta priča s Arijanom, to bi se savršeno uklopilo!
– Batilda nikada ne bi pričala s Ritom Skiter! – prošaputa Dužd.
– Batilda Torbarka? – upita Hari. – Autorka Istorije Magije?
To ime bilo je ispisano na naslovnoj strani jednog od Harijevih udžbenika, mada,
istini za volju, ne jednog od onih koje je najpažljivije čitao.
– Da – reče Dužd, uhvativši se za Harijevo pitanje kao davljenik za pojas za
spasavanje. – Izuzetno darovit magijski istoričar i stara Albusova prijateljica.
– Čula sam da je potpuno pošašavila – reče tetka Mjurijel veselo.
– Ako je tako, onda je još nečasnije od Skiterove ako ju je iskoristila – reče Dužd
– i stoga se ne može verovati svemu što je Batilda možda i rekla!
– Oh, uvek postoje načini da se prizovu sećanja, a sigurna sam da ih Rita Skiter
sve vrlo dobro zna – reče tetka Mjurijel. – Ali čak i da je Batilda skroz pošandrcala,
sigurna sam da su joj ostale stare fotografije, možda čak i pisma. Godinama je
poznavala Dambldorove... Mislim da bi se Riti makar zbog toga isplatio put u
Godrikovu dolinu.
Hari, koji je taman počeo da pije krem-pivo, zagrcnu se. Dužd krenu da ga tapše
po leđima dok je ovaj kašljao, suznim očima gledajući u tetku Mjurijel. Kad mu se
najzad povratio glas, upita: – Batilda Torbarka živi u Godrikovoj dolini?
– Da, Bari, to sam upravo i rekla – reče tetka Mjurijel razdražljivo.
Hari se oseti isceđeno kao limun, prazno. Nijednom za šest godina Dambldor mu
nije spomenuo da su obojica živeli i izgubili voljene osobe u Godrikovoj dolini.
Zašto? Da li su Lili i Džejms sahranjeni blizu Dambldorove majke i sestre? Da li je
Dambldor posećivao njihove grobove, prolazeći pri tom možda pokraj Lili i
Džejmsa? A Hariju to nije ni spomenuo... Nije se ni potrudio da mu kaže...
A zašto je to bilo toliko važno, Hari ni samom sebi nije mogao da objasni, a ipak
je osećao da je to što mu je Dambldor prećutao da su im to mesto i ta iskustva
zajednički bilo ravno laganju. Zurio je ispred sebe, jedva primećujući šta se zbiva oko
njega i nije shvatio da je Hermiona izronila iz gomile sve dok nije privukla stolicu
kraj njega.
– Prosto ne mogu više da plešem – zadihano će ona, skinuvši jednu cipelu i
trljajući stopalo. – Ron je otišao da nam nađe još krem-piva. Čudno, upravo sam
videla Viktora kako se besno udaljava od Luninog oca, izgledalo je kao da su se
svađali... – ona se zagleda u njega i tihim glasom dodade: – Hari, jesi dobro?
Hari nije znao odakle da počne, ali to ionako nije bilo važno. U tom trenutku nešto
veliko i srebrno pade kroz krov šatre pravo na podijum za ples. Graciozan i svetlucav
ris dočekao se na noge usred zapanjenih parova koji su plesali. Glave počeše da se
okreću, dok oni najbliži njemu ostadoše ukočeni usred plesa u apsurdnim položajima.
Zatim Patronus širom otvori čeljusti i progovori dubokim i snažnim glasom Kingslija
Okovgroma.
– Ministarstvo je palo. Skrimdžer je mrtav. Dolaze.

9. Skrovište



Sve je bilo nejasno, usporeno. Hari i Hermiona skočiše na noge i isukaše štapiće.
Mnogi ljudi su tek tada shvatili da se dogodilo nešto čudno. Glave su se i dalje
okretale ka srebrnoj mački dok je nestajala. Tišina se u hladnim talasima širila od
mesta gde je Patronus sleteo. Zatim neko vrisnu.
Hari i Hermiona se sjuriše u uspaničenu gomilu. Gosti su trčali na sve strane.
Mnogi su se Prebacivali. Zaštitne čini oko Jazbine bile su raskinute.
– Rone! – povika Hermiona. – Rone, gde si?
Dok su se probijali preko podijuma, Hari spazi kako se među gomilom pojavljuju
zakukuljene i maskirane figure. Zatim spazi Lupina i Tonks s podignutim štapićima, i
začu kako oboje izvikuju: – Protego! – krik koji je sada odjekivao sa svih strana...
– Rone! Rone! – dozivala je Hermiona, napola jecajući dok su se ona i Hari
sudarali s prestrašenim svatovima: Hari je zgrabi za ruku da bi bio siguran da se neće
razdvojiti kad im u tom trenutku iznad glava prolete zrak svetlosti, da li zaštitna čin ili
nešto zlokobno, nije mogao da prosudi...
A onda se pojavio Ron. Zgrabi Hermionu za drugu ruku, i Hari oseti kako se ona
okreće u mestu. Tmina koja ih je sa svih strana pritisnula poništila mu je sluh i vid.
Osećao je samo Hermioninu ruku, gurnut kroz vreme i prostor, daleko od Jazbine,
daleko od nadolazećih Smrtoždera, daleko možda i od samog Voldemora...
– Gde smo? – reče Ronov glas.
Hari otvori oči. Na trenutak pomisli da uopšte nisu napustili venčanje: činilo se da
su i dalje okruženi ljudima.
– U Ulici Totnam kort – prodahta Hermiona. – Hodajte, samo hodajte, moramo da
nađemo neko mesto da se presvučete.
Hari je posluša. Trčećim korakom su produžili širokom, mračnom ulicom krcatom
ljudima koji su krenuli u noćni provod, duž koje su se nizale zatvorene radnje, a iznad
njih treperile su zvezde. Blizu njih prozuja dabldeker iz kog ih je grupica veselih
posetilaca pabova sa zanimanjem posmatrala u prolazu. Hari i Ron su još uvek nosili
svečane odore.
– Hermiona, nemamo u šta da se presvučemo – reče joj Ron u trenutku kad mlada
žena, ugledavši ga, prasnu u nepristojan kikot.
– Zašto nisam vodio računa da sve vreme imam Nevidljivi ogrtač pri ruci? – reče
Hari, proklinjući u sebi svoju glupost. – Cele prošle godine držao sam ga uza sebe, a
sad...
– U redu je, Ogrtač je kod mene, i imam odeću za obojicu – reče Hermiona. –
Samo pokušajte da se normalno ponašate sve dok... ovo će poslužiti.
Povede ih u ulicu iza ćoška, a zatim pod okrilje senovite bočne uličice.
– Kad kažeš da imaš Ogrtač i odeću... – poče Hari, namrštivši se na Hermionu,
koja nije nosila ništa izuzev malene torbice s perlama, po kojoj je upravo preturala.
– Da, ovde su – reče Hermiona, i na Harijevo i Ronovo veliko iznenađenje, izvuče
pantalone, duksericu, par kestenjastih čarapa i, najzad, srebrnasti Nevidljivi ogrtač.
– Kako si, prokletog mu pakla...?
– Neotkrivajuća proširujuća čin – reče Hermiona. – Zeznuto, ali mislim da sam je
dobro izvela. Bilo kako bilo, uspela sam unutra da smestim sve što nam je potrebno. –
Ona protrese tananu torbicu a iz nje se začu jeka kao iz nekog skladišta kad unutra
počeše da se sudaraju razni teški predmeti. – Oh, prokletstvo, biće da su to knjige –
reče ona, gvireći u nju – a taman sam ih naslagala po oblastima... pa dobro... Hari,
najbolje je da ti navučeš Nevidljivi ogrtač. Rone, požuri s presvlačenjem...
– Kad si sve ovo učinila? – upita Hari, dok je Ron skidao svoju odoru.
– Rekla sam ti još u Jazbini da sam najvažnije stvari spakovala još pre nekoliko
dana, znaš, za slučaj da moramo hitno da pobegnemo. Jutros sam ti spakovala stvari u
ranac, Hari, nakon što si se presvukao, pa sam i njega ubacila unutra... prosto sam
imala predosećaj...
– Ti si neverovatna, zaista – reče Ron, dodajući joj svoju zgužvanu odoru.
– Hvala ti – reče Hermiona uz mali osmeh, gurnuvši odoru u torbicu. – Molim te,
Hari, navuci taj ogrtač!
Hari prebaci Nevidljivi ogrtač na ramena i prevuče ga preko glave, nestavši s
vidika. Tek je sada počinjao da shvata šta se zapravo dogodilo.
– A ostali... svi na venčanju...
– Ne možemo sada da brinemo o tome – prošaputa Hermiona. – Tebe traže, Hari, i
ako se vratimo, samo ćemo dovesti ostale u još veću opasnost.
– U pravu je – reče Ron, koji kao da je znao da je Hari spreman da se raspravlja,
iako nije mogao da mu vidi lice. – Tamo je bila većina članova Reda, oni će se
pobrinuti za sve.
Hari klimnu glavom, a zatim se seti da ne mogu da ga vide, pa reče: – Aha. – Ali
onda pomisli na Džini, i strah poče da mu kuva u stomaku poput kiseline.
– Hajde, mislim da bi trebalo da nastavimo da se krećemo – reče Hermiona.
Vratiše se do bočne ulice a zatim ponovo izbiše na glavnu ulicu, gde je grupa ljudi
s druge strane druma pevala i krivudala po trotoaru.
– Čisto znatiželje radi, zašto baš Totnam kort? – upita Ron Hermionu.
– Pojma nemam, prosto mi je palo na pamet, ali sam sigurna da smo bezbedniji
među Normalcima, neće očekivati da budemo tu.
– Istina – reče Ron, osvrćući se oko sebe – ali zar se ne osećaš malo... otkriveno?
– Gde smo drugde mogli da se sklonimo? – upita Hermiona, stresavši se kad
muškarci s druge strane ulice počeše da zvižde za njom. – Nismo baš u prilici da
rezervišemo sobe u Probušenom kotlu, zar ne? A Ulica Grimold otpada ukoliko Snejp
može da uđe u nju... Pretpostavljam da bismo mogli da probamo kuću mojih roditelja,
iako mislim da postoji šansa da će i tamo da nas traže... oh, volela bih da umuknu već
jednom!
– Š’a ima, mala? – povika najpijaniji muškarac s druge strane ulice. – Jesi li za
piće? Hajde otkači riđana i dođi kod nas na kriglu točenog!
– Hajde da sednemo negde – brže-bolje reče Hermiona kad Ron zausti da vikne
preko ulice. – Evo, ovo će poslužiti, upadajte!
Bio je to malen i ofucan kafe koji je radio celu noć. Tanak sloj masti prekrivao je
plastificirane površine stolova, ali je bar bilo prazno. Hari prvi skliznu u separe, a
Ron sede kraj njega, preko puta Hermione, koja je sedela leđima okrenuta ulazu, što
joj se nimalo nije dopadalo: toliko se često osvrtala preko ramena da se činilo da ima
tik. Hariju se nimalo nije sviđalo što su stali: hodanje mu je makar pružalo iluziju da
imaju nekakav cilj. Ispod Ogrtača je osećao kako i poslednji tragovi dejstva
višesokovnog napitka polako nestaju, te su mu šake poprimale uobičajen oblik i
dužinu. On izvuče naočare iz džepa i stavi ih.
Posle par minuta, Ron reče: – Znaš, nismo toliko daleko od Probušenog kotla, tu
je, odmah kod Čering krosa...
– Rone, ne možemo! – prekide ga Hermiona.
– Nećemo da ostanemo tamo, već samo da saznamo šta se zbiva!
– Znamo već šta se zbiva! Voldemor je preuzeo Ministarstvo, šta još treba da
znamo?
– Važi, važi, bio je to samo predlog!
Utonuše u nervoznu tišinu. Kelnerica se dovuče do njih, žvaćući žvaku, i Hermiona
naruči dva kapućina: pošto je Hari bio nevidljiv, bilo bi čudno da naruče i njemu
jedan. Dva krupna fizikalca uđoše u kafe i zguraše se u susedni separe. Hermiona utiša
glas do šapata.
– Predlažem da nađemo neko mirno mesto odakle možemo da se Prebacimo i
krenemo ka unutrašnjosti. Kad se tamo skrasimo, možemo da pošaljemo poruku Redu.
– Znači li to da umeš da izvedeš onog pričajućeg Patronusa? – upita Ron.
– Vežbala sam, i mislim da ću moći – reče Hermiona.
– Dobro, pod uslovom da ih to ne uvali u probleme, mada je moguće da su već
uhapšeni. Gospode, ovo je odvratno – dodade Ron otpivši gutljaj penušave sivkaste
kafe. Kelnerica ga ču, dok se vukla da primi narudžbinu novopridošlih mušterija, te
uputi Ronu gadan pogled. Veći radnik, koji je bio plavokos i delovao neverovatno
krupno, sad kad ga je Hari malo bolje osmotrio, mahnu joj da ode. Ona se uvređeno
zagleda u njega.
– Onda hajdemo odavde. Neću više da pijem ovaj bućkuriš – reče Ron. –
Hermiona, imaš li normalske pare da ovo platiš?
– Da, uzela sam sav novac sa štedne knjižice pre nego što sam došla u Jazbinu.
Kladim se da je sva sića na dnu – uzdahnu Hermiona, posegnuvši za svojom perlastom
tašnicom.
Dvojica fizikalaca načiniše identične pokrete, a Hari bez razmišljanja i sam učini
isto: sva trojica isukaše svoje štapiće. Ron, koji je s kojom sekundom zakašnjenja
shvatio šta se događa, baci se preko stola, gurnuvši Hermionu postrance na klupicu.
Od jačine smrtožderskih čini pločice na zidu gde je Ron maločas stajao razbiše se, a
Hari, još nevidljiv, povika: – Ošamuti!
Zrak crvene svetlosti pogodi velikog plavokosog Smrtoždera pravo u lice: on se
sruči u stranu, onesvešćen. Njegov saputnik, ne znajući ko je bacio tu čin, ispali još
jednu kletvu ka Ronu: iz vrha njegovog štapića izleteše sjajni crni konopci i svezaše
Rona od glave do pete... kelnerica vrisnu i potrča ka vratima... Hari odasla još jednu
Ošamućujuću čin ka Smrtožderu izobličenog lica koji je svezao Rona, ali čin promaši,
odbi se o prozorsko staklo i pogodi kelnericu, koja se sruči ispred ulaznih vrata.
– Ekspulso! – zagrme Smrtožder, a sto za kojim je Hari sedeo rasprsnu se u
paramparčad. Silina eksplozije pritisnu ga uza zid, i dok je Ogrtač klizio s njega on
oseti kako mu štapić ispada iz ruke.
– Petrifikus totalus! – vrisnu Hermiona negde izvan vidokruga i Smrtožder pade
napred kao statua, uz krckav tresak, udarivši licem po kršu od krhotina porcelana,
komada stola i prosute kafe. Hermiona ispuza ispod klupe, otresajući komadiće
staklene pepeljare iz kose, sva se tresući.
– D-difindo! – reče ona, uperivši svoj štapić u Rona, koji zaurla od bola kad mu je
rasekla koleno kroz farmerke, ostavivši duboku posekotinu. – Oh, izvini Rone, drhti
mi ruka! Difindo!
Presečeni konopci padoše na pod. Ron se pridiže na noge, mlatarajući rukama da
povrati osećaj u njima. Hari pokupi svoj štapić i pope se preko krša i loma do mesta
gde je veliki plavokosi Smrtožder ležao ispružen preko klupe.
– Trebalo je da ga prepoznam, bio je tu one noći kad je Dambldor umro – reče on.
On nogom prevrnu tamnijeg Smrtoždera. Njegove oči su hitro pogledavale čas u
Harija, čas u Rona, čas u Hermionu.
– To je Dolohov – reče Ron. – Prepoznajem ga sa starih poternica. Mislim da je
ovaj krupni Torfin Rouli.
– Ma pusti sad kako se zovu! – reče Hermiona pomalo izvan sebe. – Kako su nas
našli? Šta ćemo sada da radimo?
Kao da je njena panika razbistrila Harijeve misli.
– Zaključaj vrata – reče joj on – a ti, Rone, ugasi svetla.
On spusti pogled na paralizovanog Dolohova, grozničavo razmišljajući, ali tad se
začu škljocanje brave i Ron upotrebi Ugasivač ne bi li kafić obavio tamom. Hari je u
daljini i dalje čuo tipove koji su ranije dobacivali Hermioni kako sad to isto čine
nekoj drugoj devojci.
– Šta da radimo s njima? – prošaputa Ron Hariju kroz tminu, a zatim još tiše doda:
– Da ih ubijemo? Oni bi ubili nas. Evo maločas su se dobrano potrudili.
Hermiona se strese i zakorači unazad. Hari odmahnu glavom.
– Dovoljno je samo da im izbrišemo sećanje – reče Hari. – To je najbolje, jer će
ih odvesti na pogrešan trag. Kad bismo ih ubili, bilo bi očigledno da smo dolazili
ovamo.
– Ti si glavni – reče Ron, s ogromnim olakšanjem u glasu. – Ali ja nikada nisam
izvodio Memorijsku čin.
– Nisam ni ja – reče Hermiona – ali znam teoriju.
Ona duboko udahnu, smirujući se, a zatim uperi svoj štapić u Dolohovljevo čelo i
reče: – Obliviate!
Istog trena Dolohovljeve oči postadoše neusredsređene i pospane.
– Sjajno! – reče Hari, potapšavši je po leđima. – Pobrini se za onog drugog i za
kelnericu dok Ron i ja počistimo ovo.
– Počistimo? – reče Ron, osvrćući se ka delimično uništenom kafeu. – Zašto?
– Zar ne misliš da bi mogli da se zapitaju šta se dogodilo ako se probude i zateknu
na mestu koje izgleda kao da je upravo bombardovano?
– A da, u pravu si...
Ron se malo batrgao dok je uspeo da izvuče svoj štapić iz džepa.
– Nije ni čudo što ne mogu da ga izvučem, Hermiona, spakovala si mi stare
farmerke, koje su mi tesne.
– Oh, izvini, baš mi je žao – prosikta Hermiona i dok je odvlačila kelnericu što
dalje od prozora, Hari ču kako je promrmljala predlog gde bi Ron još mogao da
zavuče svoj štapić.
Kada je kafić vraćen u pređašnje stanje, odvukoše Smrtoždere nazad u njihov
separe i podigoše ih jednog naspram drugog.
– Kako li su nas pronašli? – upita Hermiona, gledajući čas u jednog nepomičnog
čoveka čas u drugog. – Kako su znali gde smo?
Okrenu se ka Hariju.
– Misliš... misliš da možda još uvek imaš Trag na sebi, Hari?
– Nemoguće – reče Ron. – Trag nestaje kad napuniš sedamnaest godina, to je
čarobnjački zakon, ne možeš staviti Trag na odraslu osobu.
– Otkud ti znaš? – reče Hermiona. – Šta ako su Smrtožderi pronašli način da ga
primene na sedamnaestogodišnjaka?
– Ali u poslednja dvadeset i četiri sata Hari nije bio u blizini Smrtoždera. Ko je
mogao da stavi novi Trag na njega?
Hermiona mu ne odgovori. Hari se osećao kao da je zaražen, zatrovan: jesu li ih
Smrtožderi zaista tako pronašli?
– Ako ja ne mogu da upotrebljavam magiju, a ni vi u mojoj blizini a da ne odamo
svoj položaj... – poče on.
– Nećemo da se razdvajamo! – reče Hermiona odlučno.
– Treba nam neko bezbedno skrovište – reče Ron. – Gde ćemo imati vremena da
promislimo stvari.
– Ulica Grimold – reče Hari.
Drugo dvoje zinuše.
– Ne budi lud, Hari, Snejp može da dođe tamo!
– Ronov tata reče da su postavili uroke protiv njega... a čak i da nisu uspeli u tome
– preseče on Hermionu koja je počela da se raspravlja – pa šta? Kunem vam se, sad
bih najradije voleo da sretnem Snejpa!
– Ali...
– Gde drugde, Hermiona? To nam je najbolje što imamo. Snejp je samo jedan
Smrtožder. Ako i dalje imam Trag na sebi, gde god da odemo imaćemo gomile njih za
vratom.
Nije mogla da se raspravlja s njim mada je izgledalo kao da bi to volela. Dok je
otključavala vrata kafea, Ron pritisnu Ugasivač ne bi li vratio svetla. A zatim, kad je
Hari izbrojao do tri, raskinuše čini sa svoje tri žrtve i pre nego što su kelnerica i
Smrtožderi uspeli da se i promeškolje, Hari, Ron i Hermiona se okrenuše u mestu i
ponovo nestadoše u pritiskajućoj tami.
Nekoliko trenutaka kasnije Hari s olakšanjem udahnu vazduh punim plućima i
otvori oči: sad su stajali nasred dobro im poznatog malog i oronulog trga. Sa svih
strana gledale su ih visoke, trošne kuće. Mogli su da vide kuću s brojem dvanaest jer
su od Dambldora, njenog Čuvara tajne, saznali za njeno postojanje, te se sjuriše ka
njoj, svakih nekoliko metara proveravajući da li ih neko prati ili posmatra. Pojuriše
uza kamene stepenice i Hari jedanput svojim štapićem kucnu po vratima. Začulo se
škljocanje i čangrljanje lanca, a zatim se vrata uz škripu otvoriše i oni pojuriše preko
praga.
Čim je Hari zatvorio vrata za njima, starinske lampe na plin oživeše, obasjavši
hodnik treperavom svetlošću. Mesto je izgledalo baš kako ga se Hari i sećao: jezivi
obrisi paučinom prekrivenih prepariranih glava kućnih vilenjaka ocrtavali su se duž
zidova, bacajući čudne senke po stepeništu. Duge, tamne zavese skrivale su portret
Sirijusove majke. Jedino stalak za kišobrane od trolove noge nije bio na svom mestu,
srušen u stranu kao da ga je Tonks ponovo oborila.
– Mislim da je neko bio ovde – prošaputa Hermiona, pokazujući na stalak.
– To je moglo da padne i dok je Red odlazio – promrmlja Ron.
– A gde su ti uroci postavljeni za Snejpa? – upita Hari.
– Možda se aktiviraju samo ako se on pojavi? – predloži Ron.
Ipak su ostali zbijeni jedno uz drugo na otiraču, prislonivši leđa uz vrata, isuviše
preplašeni da kroče dalje.
– Pa, ne možemo zauvek ostati ovde – reče Hari i zakorači napred.
– Severus Snejp?
Glas Ludookog Ćudljivka šaputao je iz tame, zbog čega sve troje poskočiše od
straha. – Nismo mi Snejp! – zagrakta Hari, pre nego što ga zapahnu nešto poput
hladnog vazduha, od čega mu se jezik uvio ka grlu, ne dajući mu da govori. Međutim,
pre nego što je stigao da opipa unutrašnjost svojih usta, jezik mu se ponovo razveza.
Činilo se da je i drugo dvoje iskusilo isti neprijatan osećaj. Ron je ispuštao
grcave zvuke kao da će da povrati, a Hermiona promuca: – M-mora da je t-to b-bila
Jezikovezujuća kletva koju je Ludooki postavio za Snejpa!
Obazrivo, Hari načini još jedan korak napred. U senkama na kraju hodnika nešto
se pomeri, i pre nego što je bilo ko od njih stigao i reč da progovori, iz tepiha se
izdiže silueta boje prašine, visoka i užasavajuća: Hermiona vrisnu, a za njom i
gospođa Blek, jer joj se istog trenutka razgrnu zavesa. Sivo obličje klizilo je ka njima,
sve brže i brže, dok su mu se oko struka vijorili kosa i brada, lica upalog i bez mesa,
praznih očnih duplji: užasavajuće poznata, strahovito izmenjena silueta podiže svoju
sasušenu ruku, upirući u Harija.
– Ne! – povika Hari, i mada je podigao svoj štapić, nije mu padala na pamet
nijedna čin. – Ne! Nismo to bili mi! Nismo vas mi ubili...
Na reč „ubili“ obličje se rasprsnu u veliki oblak prašine: kašljući, suznih očiju,
Hari se osvrnu i spazi Hermionu, sklupčanu na podu kraj vrata s rukama preko glave, i
Rona, koji se tresao od glave do pete, kako je trapavo tapše po ramenu i govori: – U
r-redu je... o-otišlo je...
Oko Harija se poput magle kovitlala prašina, sijajući se pod plavom svetlošću
plina, dok je gospođa Blek i dalje vrištala.
– Blatokrvni ološu, mrlje nečasti, sramoto što ste ukaljali kuću mojih očeva...
– UMUKNI! – zaurla Hari, uperivši svoj štapić ka njoj, a zavese se, uz tresak i
nalet crvenih varnica, ponovo navukoše, ućutkavši je.
– To je... to je bio... – jecala je Hermiona, dok joj je Ron pomagao da se pridigne
na noge.
– Aha – reče Hari – ali to zapravo i nije bio on, zar ne? Samo nešto što bi trebalo
da uplaši Snejpa.
Da li je uspelo, pitao se Hari, ili je Snejp već razneo užasavajuću figuru s istom
lakoćom s kojom je ubio i pravog Dambldora? I dalje krajnje napet, on povede drugo
dvoje niz hodnik, napola iščekujući da pred njih iskrsne neki novi užas, ali ništa se
nije pomeralo izuzev miša koji je trčkarao duž podne daske.
– Pre nego što produžimo, mislim da bi bilo bolje da proverimo – prošaputa
Hermiona, te podiže svoj štapić i reče – Homenum revelio.
Ništa se ne dogodi.
– Pa dobro, upravo si preživela gadan šok – reče Ron nežno. – Šta je ta čin trebalo
da uradi?
– Uradila je ono što sam i htela da uradi! – reče Hermiona, prilično iznervirano. –
To je bila čin kojom se otkriva ljudsko prisustvo, a ovde nema nikog drugog osim nas!
– I starog Prašnjavka – reče Ron, bacivši pogled ka delu tepiha odakle se izdigla
figura leša.
– Hajdemo gore – reče Hermiona, prestrašeno gledajući u to isto mesto, i povede
ih uza škripave stepenice do salona na prvom spratu.
Hermiona mahnu štapićem ne bi li upalila stare plinske lampe, a zatim, blago
dršćući u prohladnoj sobi, sede na kauč, čvrsto se obgrlivši rukama. Ron pređe preko
sobe do prozora i razgrnu tešku somotsku zavesu nekoliko centimetara.
– Ne vidim nikoga napolju – podnese on izveštaj. – A da Hari još uvek ima Trag
na sebi, valjda bi nas pratili ovamo. Znam da ne mogu da uđu u kuću, ali... šta je bilo,
Hari?
Hari ispusti bolan krik: ožiljak ga je opet zapekao kao da mu je nešto blesnulo
kroz um, poput jakog svetla po površini vode. Video je veliku senku i osetio kako mu
telom kulja gnev za koji je znao da nije njegov lični, nasilan i kratak poput električnog
šoka.
– Šta si to video? – upita Ron, prilazeći Hariju. – Da ga nisi video u mojoj kući?
– Ne, samo sam osetio gnev... strašno je besan...
– Ali to bi moglo da bude u Jazbini – reče Ron glasno. – Šta još? Zar ništa nisi
video? Da nije bacao kletvu na nekoga?
– Ne, samo sam osetio bes... nisam uspeo da razaznam...
Hari je bio zbunjen i pod pritiskom, a ni Hermiona mu nije nimalo pomogla kada
prestrašenim glasom reče: – Ponovo tvoj ožiljak? Ali šta se to zbiva? Mislila sam da
se ta veza zatvorila!
– I jeste, na neko vreme – promrmlja Hari. Ožiljak ga je i dalje boleo, zbog čega
mu je bilo teško da se koncentriše. – Ja... mislim da počinje da se otvara svaki put
kada on izgubi kontrolu, tako je i pre...
– Ali onda moraš da zatvoriš svoj um! – reče Hermiona piskutavo. – Hari,
Dambldor nije želeo da se koristiš tom vezom, želeo je da je presečeš, zato je trebalo
da naučiš Oklumenciju! Inače bi Voldemor mogao da ti ubacuje lažne slike u um, seti
se samo...
– Da, sećam se, hvala lepo – reče Hari kroz stisnute zube. Nije morala Hermiona
da mu kaže kako je Voldemor već jednom upotrebio istu ovu vezu između njih ne bi li
ga namamio u zamku, niti da ga podseća da je to prouzrokovalo Sirijusovu smrt. Voleo
bi da im nije rekao šta je video i osetio. Time je Voldemor postajao još veća pretnja,
kao da se nalazio tu, s druge strane prozora, a ipak, bol u ožiljku je sve više rastao, a
on mu se suprotstavljao: bilo je to kao da se odupire porivu da povrati.
On okrenu leđa Ronu i Hermioni, pretvarajući se da ispituje staru tapiseriju s
porodičnim stablom Blekovih, koja je visila na zidu. A zatim Hermiona vrisnu: Hari
ponovo isuka štapić i osvrnu se, ali tamo spazi srebrnog Patronusa kako uleće kroz
prozor salona i sleće ispred njih na pod, gde poprimi obličje lasice koja progovori
glasom Ronovog oca.
– Porodica bezbedna, ne odgovaraj, posmatraju nas.
Patronus se rastoči u ništavilo. Ron ispusti nekakav zvuk, između cviljenja i
hroptaja, i sruči se na kauč: Hermiona mu se pridruži, stežući ga za ruku.
– Dobro su, dobro su! – prošaputa ona, a Ron se gotovo nasmeja i zagrli je.
– Hari – reče on preko Hermioninog ramena – Nisam...
– Nije nikakav problem – reče Hari, kome je od bola u glavi pripalo muka –
naravno da si bio zabrinut. I ja bih se tako osećao. – Pomislio je na Džini. – I osećam
se tako.
Bol u njegovom ožiljku dostiže vrhunac, pekući ga kao onomad u bašti Jazbine.
Kroz maglu začu Hermionu kako kaže: – Ne želim da budem sama. Možemo li da
koristimo vreće za spavanje koje sam ponela i da noćas kampujemo ovde?
Čuo je Rona kako se složio s tim predlogom. Nije mogao još dugo da se bori s tim
bolom: morao je da mu podlegne.
– Kupatilo – procedi i izađe iz prostorije što je brže mogao a da ne potrči.
Jedva je uspeo: drhtavim rukama zabravi vrata za sobom, uhvati se za svoju
pulsirajuću glavu i pade na pod, a onda, na vrhuncu agonije, oseti kako mu dušu
obuzima bes koji nije bio njegov, i vide dugačku sobu osvetljenu jedino kaminom, i
velikog, plavokosog Smrtoždera na podu, kako vrišti i koprca se, dok nad njim stoji
sitnija figura, ispruženog štapića, a onda Hari progovori piskavim, hladnim,
nemilosrdnim glasom.
– Još, Rouli, ili da ti okončamo muke i nahranimo Nagini tobom? Lord Voldemor
nije siguran da će ti ovoga puta oprostiti... Pozvao si me nazad samo da mi kažeš da je
Hari Poter ponovo pobegao? Drako, daj Rouliju da ponovo oseti naše
nezadovoljstvo... učini to, ili ćeš sâm osetiti moj gnev!
Cepanica u kaminu pade: plamen se rasplamsa i njegova svetlost prelazila je
preko prestrašenog špicastog belog lica – osetivši kao da je izronio iz neizmerno
duboke vode, Hari očajnički udahnu i otvori oči.
Ležao je raskrečen na hladnom crnom mermernom podu, dok mu se na nekoliko
centimetara od nosa nalazio jedan od srebrnih zmijskih repova koji su držali veliku
kadu. On ustade. Melfojevo suvonjavo, skamenjeno lice i dalje mu je bilo jasno
utisnuto pred očima. Hari je bio zgrožen onim što je video, načinom na koji je
Voldemor koristio Draka.
Začu se oštro kucanje na vratima i Hari poskoči kada s druge strane odjeknu
Hermionin glas.
– Hari, da li želiš svoju četkicu za zube? Tu mi je.
– Aha, sjajno, hvala – reče on, boreći se da mu glas zvuči što normalnije dok je
ustajao s poda da je pusti da uđe.

10. Kričerova priča



Sledećeg jutra Hari se probudio rano, umotan u vreću za spavanje na podu salona.
Između teških zavesa video se mali komad neba: bilo je hladne, vedre boje
razvodnjenog mastila, negde između noći i zore, i ništa se nije čulo izuzev Ronovog i
Hermioninog sporog dubokog disanja. Hari baci pogled na njihove mračne obrise na
podu kraj sebe. Ron je imao napad galantnosti, pa je insistirao da Hermiona spava na
jastucima s kauča, tako da je njena silueta bila izdignuta u odnosu na njegovu. Ruka joj
se povijala ka podu, a prsti su joj bili nekoliko centimetara nadomak Ronovih. Hari se
zapita da li su njih dvoje zaspali držeći se za ruke. Ta pomisao učini da se oseti
čudnovato usamljenim.
Podigao je pogled ka osenčenom plafonu, ka lusteru prekrivenom paučinom. Pre
nepunih dvadeset četiri sata stajao je pod sunčevom svetlošću na ulazu u šatru
čekajući da ugosti svatove. Činilo mu se kao da je to bilo u nekom drugom životu. Šta
će sada biti s njim? Ležao je na podu i razmišljao o horkruksima, o zastrašujućoj,
složenoj misiji koju mu je Dambldor namenio... Dambldor...
Tuga koja ga je obuzimala još od Dambldorove smrti sada mu se činila
drugačijom. Optužbe koje je čuo od Mjurijel na venčanju kao da su mu se ugnezdile u
mozgu, poput klica, inficirajući mu sećanja na čarobnjaka kog je smatrao svojim
idolom. Zar je Dambldor zaista dopustio da se onakve stvari dogode? Da li je i on,
poput Dadlija, bio u stanju da posmatra nemar i zlostavljanje dok god to nije direktno
njega doticalo? Da li je bio sposoban da okrene leđa sestri koju su držali skrivenu i
zatočenu?
Hari pomisli na Godrikovu dolinu, na grobove koje Dambldor nikad nije
pominjao. Razmišljao je o misterioznim predmetima koji su im, bez ikakvog
objašnjenja, bili ostavljeni Dambldorovim testamentom, i u toj tami u njemu poče da
se rađa ozlojeđenost. Zašto im Dambldor nije ništa rekao? Zašto im nije objasnio? Da
li je Dambldoru uopšte bilo stalo do Harija? Ili mu Hari nije bio ništa više do alatka
koju je trebalo glancati i oštriti, ali joj nikada ne ukazati poverenje, nikada joj se ne
poveriti?
Hari nije mogao da podnese da leži tu, sâm s gorkim mislima. Očajnički tražeći
nešto čime bi se zabavio da sebi skrene misli, on se izvuče iz svoje vreće za spavanje,
uze štapić i išunja se iz prostorije. U hodniku prošaputa – Lumos – i pri svetlosti
štapića poče da se penje uza stepenice.
Na drugom spratu nalazila se spavaća soba u kojoj su on i Ron spavali kada su
prošli put bili ovde. On proviri u nju. Vrata ormana bila su otvorena, a posteljina
strgnuta s kreveta. Hari se seti prevrnute trolove noge u prizemlju. Neko je pretresao
kuću nakon što ju je Red napustio. Snejp? Ili možda Mandangus, koji je mnogo toga
pokrao iz ove kuće i pre i posle Sirijusove smrti? Harijev pogled odluta do portreta u
kome je ponekad obitavao Fineas Nigelus Blek, Sirijusov čukundeda, ali je ovaj bio
napušten, ne prikazujući ništa više osim blatnjave pozadine. Fineas Nigelus je
očigledno noć provodio u direktorovoj kancelariji na Hogvortsu.
Hari nastavi da se penje stepenicama sve dok nije došao do poslednjeg sprata, na
kojem su se nalazila samo dvoja vrata. Na onima pravo ispred njega nalazila se
pločica na kojoj je pisalo Sirijus. Hari nikada ranije nije ušao u spavaću sobu svog
kuma. Širom otvori vrata, i podigne štapić iznad glave ne bi li što više osvetlio
prostoriju.
Soba je bila prostrana i nekada mora da je bila prilično lepa. Bio je tu veliki
krevet s izrezbarenim drvenim uzglavljem, visok prozor koji su zaklanjale dugačke
somotske zavese i luster prekriven debelim slojem prašine, u čijim su ležištima još
počivali patrljci sveća, s kojih je stvrdnuti vosak visio poput ledenica. Tanak sloj
prašine prekrivao je slike na zidovima i uzglavlju kreveta. Paukova mreža protezala
se od lustera do vrha velikog ormana, i kad dublje zađe u sobu, Hari začu trčkanje
preplašenih miševa.
Kad je bio tinejdžer, Sirijus je prekrio zidove tolikim silnim posterima i slikama
da se jedva videlo ono malo zidne srebrnastosive svile. Hari je mogao samo da
pretpostavi da Sirijusovi roditelji nisu bili u stanju da uklone Trajnolepljivu čin koja
ih je držala pričvršćene za zid, pošto svakako nisu odobravali izbor dekoracije svog
najstarijeg sina. Sirijus kao da se namerno trudio da nervira svoje roditelje. Bilo je tu
nekoliko velikih grifindorskih zastava, izbledelih crveno-zlatnih boja, kojima je
valjda naglašavao svoju različitost od ostatka sliterinske porodice. Bilo je tu mnogo
fotografija normalskih motocikala, kao i (Hari nije mogao a da se ne divi Sirijusovoj
smelosti) nekoliko postera normalskih devojaka u bikinijima. Hari je zaključio da su
Normalke jer su nepomično stajale unutar svojih slika, izbledelih osmeha i staklastih
očiju sleđenih na papiru. Bile su kontrast jedinoj čarobnjačkoj fotografiji na tim
zidovima, na kojoj su četiri hogvortska učenika stajala zagrljena smejući se u fotoaparat.
Poskočivši od radosti, Hari prepozna svoga oca: njegova neuredna crna kosa
štrčala je na temenu baš kao i Harijeva, a i on je, takođe, nosio naočare. Kraj njega je
bio Sirijus, nonšalantno zgodan, a njegovo pomalo arogantno lice bilo je mnogo mlađe
i veselije nego što ga je Hari ikada video za njegovog života. Sa Sirijusove desne
strane stajao je Petigru, barem za glavu niži, bucmast i vodnjikavih očiju, rumen od
zadovoljstva što je uključen u tu kul družinu, zajedno s buntovnicima kojima su se svi
divili, Džejmsom i Sirijusom. Sa Džejmsove leve strane nalazio se Lupin, već tada
pomalo ofucan ali ozaren istim radosnim iznenađenjem što je prihvaćen i voljen... ili
je prosto Hari sada znao kako su stvari tada stajale, pa je onda to video i na slici?
Pokušao je da je skine sa zida, pošto je, uostalom, sada bila njegova – Sirijus mu je
ostavio kuću i sve u njoj – ali se ona nije mogla pomeriti. Sirijus očigledno nije želeo
da rizikuje da mu roditelji preurede sobu.
Hari se osvrnu naokolo, gledajući po podu. Nebo je postajalo sve svetlije: zrak
svetlosti otkrivao je komadiće papira, knjige i druge sitne predmete razbacane po
tepihu. Očito je i Sirijusova spavaća soba pretresena, iako se činilo da je njen sadržaj
većim delom, ako ne i u potpunosti, procenjen kao bezvredan. Nekoliko knjiga je čak
toliko grubo bilo protreseno da su se rastale od svojih korica, te je pod bio prekriven
poispadalim stranicama.
Hari se sagnu, podiže nekoliko listova papira i pregleda ih. Za jedan je utvrdio da
je list iz starog izdanja Istorije magije od Batilde Torbarke, a za drugi da je deo
priručnika za servisiranje motocikla. Treći je bio pisan rukom i izgužvan: on ga
ispravi.
Dragi Šaponja,
Hvala ti, mnogo ti hvala za Harijev rođendanski poklon! Taj mu je ubedljivo
bio najbolji. Tek mu je godinu dana, a već jurca naokolo na igrački-metli,
izgledao je tako veselo, pa ti u prilogu šaljem sliku da i sam vidiš. Znaš da se
metla diže samo pola metra od zemlje, ali samo što nije ubio mačku i razneo je
jednu užasnu vazu koju mi je Petunija poslala za Božić (na to se već ne žalim).
Naravno, Džejms je mislio da je to urnebesno, kaže da će on postati sjajan
igrač kvidiča, ali smo morali da spakujemo sve ukrase i da ne skidamo pogled
s njega kad se zaleti.
Održali smo vrlo skromnu rođendansku čajanku, samo mi i stara Batilda,
koja je uvek bila fina prema nama i koja se prosto topi u Harijevom prisustvu.
Žao nam je što nisi mogao da dođeš. Ali Red uvek mora da bude na prvom
mestu, a Hari je ionako previše mali da zna da mu je rođendan! Džejms je
malčice frustriran što je zatvoren ovde, trudi se da to ne pokazuje, ali
primećujem – takođe, njegov Nevidljivi ogrtač je još uvek kod Dambldora,
stoga nema šanse ni za kakve tajne izlete. Verujem da bi mu mnogo značilo kad
bi mogao da ga posetiš. Crvonja je bio ovde prošlog vikenda, i činilo mi se da
je veoma utučen, ali to je verovatno bilo zbog vesti o Mak Kinonima; plakala
sam celo veče kada sam čula za to.
Batilda, to izuzetno zanimljivo staro stvorenje, navraća nam gotovo svakog
dana s najneverovatnijim pričama o Dambldoru. Nisam sigurna da bi mu bilo
drago kad bi znao za to! Ni sama ne znam koliko mogu da poverujem u to,
pošto mi se čini neverovatnim da je Dambldor
Hariju kao da su utrnule i ruke i noge. Stajao je potpuno nepomično, držeći taj
čudesni papir u svojim otupelim prstima, dok su od tihe erupcije njegovim venama
podjednako strujali i radost i bol. Zateturavši se ka krevetu, on sede.
Ponovo je pročitao pismo, ali nije mogao iz njega da izvuče ništa više no što je to
uspeo prvi put, te je svoju pažnju usmerio na sâm rukopis. Ona je pisala slovo „g“ isto
kao i on: tražio je po pismu svako od tih slova, i svako mu se činilo kao prijateljsko
mahanje s druge strane vela. Ovo pismo je bilo neprocenjivo blago, dokaz da je Lili
Poter živela, zaista živela, da je njena topla ruka nekada prelazila iznad ovog
pergamenta, mastilom opcrtavajući ova slova, ove reči, reči o njemu, Hariju, njenom
sinu. On ponovo pročita pismo, nestrpljivo brišući vlažne oči, ovaj put se koncentrišući
na samo značenje. Činilo mu se kao da sluša davni glas koga se jedva sećao.
Imali su mačku... možda je i ona, kao i njegovi roditelji, nastradala u Godrikovoj
dolini... ili je pobegla kada više nije bilo nikoga ko bi je hranio... Sirijus mu je kupio
njegovu prvu metlu... njegovi roditelji su poznavali Batildu Torbarku; da li ih je
Dambldor upoznao s njom? Njegov Nevidljivi ogrtač je još uvek kod Dambldora...
nešto mu je tu zvučalo čudno...
Hari zastade, razmišljajući o majčinim rečima. Zašto je Dambldor uzeo Džejmsov
Nevidljivi ogrtač? Hari se jasno sećao kako mu je njegov direktor pre nekoliko
godina rekao: „Ne treba mi ogrtač da bih bio nevidljiv.“ Možda je nekom manje
darovitom članu Reda bilo potrebno to njegovo svojstvo, pa je Dambldor bio samo
kurir? Hari nastavi da čita...
Crvonja je bio ovde... Petigru, izdajica, delovao je „utučeno“, je li? Da li je bio
svestan da poslednji put Džejmsa i Lili vidi žive?
I najzad, ponovo Batilda, koja je pričala neverovatne priče o Dambldoru: pošto
mi se čini neverovatnim da je Dambldor...
Da je Dambldor šta? Ali bilo je toliko stvari u vezi s Dambldorom koje bi se
mogle smatrati neverovatnim. Da je jednom dobio lošu ocenu na kontrolnom iz
Preobražavanja, na primer, ili da se bavio čaranjem koza, kao Aberfort...
Hari se pridiže s kreveta i pređe pogledom po podu: možda je ostatak pisma tu
negde. On zgrabi papire s poda, toliko željan da pronađe ostatak pisma da prema
njima nije imao ništa više obzira neko onaj ko ih je prethodno pretresao: vadio je
čitave fioke, tresao knjige, stao na stolicu ne bi li rukom prešao povrh ormana,
zavlačio se ispod stola i fotelje.
Najzad, ispod komode s fiokama, lica prislonjenog uz pod, on spazi nešto što mu
je ličilo na pocepano parče papira. Kada ga je izvukao, ispostavilo se da je u pitanju
veći deo fotografije koju je Lili opisala u svom pismu. Crnokosa beba uletala je i
izletala sa slike na sićušnoj metli, grohotom se smejući, dok je za njom trčao par nogu
koje mora da su pripadale Džejmsu. Hari ubaci fotografiju u džep kraj Lilinog pisma i
nastavi potragu za drugom stranicom.
Ipak, posle nekih četvrt sata, nevoljno zaključi da ostatak pisma njegove majke
nije bio tu. Da li je prosto izgubljen tokom šesnaest godina koliko je prošlo otkako je
napisano, ili ga je uzeo onaj ko je pretresao sobu? Hari ponovo pročita prvi list,
ovoga puta tražeći nagoveštaje zbog čega bi drugi list možda bio toliko vredan.
Njegova metla-igračka teško da bi bila zanimljiva Smrtožderima... Jedina naizgled
korisna stvar koju je mogao da zapazi bile su moguće informacije o Dambldoru. Pošto
mi se čini neverovatnim da bi Dambldor... šta?
– Hari? Hari! Hari!
– Ovde sam! – povika on. – Šta se dogodilo?
Začu se bat koraka ispred vrata i Hermiona ulete unutra.
– Probudili smo se i nismo znali gde si! – reče ona bez daha. Okrenu se i viknu
preko ramena: – Rone! Našla sam ga!
Nekoliko spratova ispod odjeknu Ronov ozlojeđen glas.
– Dobro je! Reci da sam mu poručio da je bilmez!
– Hari, molim te nemoj tako da nestaješ, prestravili smo se! Zašto si se uopšte
popeo ovamo? – Ona baci pogled na istumbanu prostoriju. – Šta si to radio?
– Vidi šta sam našao!
On joj pruži majčino pismo. Hermiona ga uze i pročita dok ju je Hari posmatrao.
Kada je došla do kraja stranice, podiže pogled ka njemu.
– O, Hari...
– A ima i ovo.
Dao joj je pocepanu fotografiju, a Hermiona se nasmeši kad vide bebu kako uleće
u sliku i izleće iz nje na igrački metli.
– Tražio sam ostatak pisma – reče Hari – ali nije ovde.
Hermiona se osvrnu oko sebe.
– Jesi li ti napravio sav ovaj nered, ili je soba već bila takva kada si došao?
– Neko ju je pretresao pre mene – reče Hari.
– Tako sam i mislila. Svaka soba u koju sam zavirila dok sam se pela ovamo bila
je u neredu. Šta misliš, šta su tražili?
– Podatke o Redu, ako je to bio Snejp.
– Ali zar već nema sve što mu je potrebno, mislim, i on je bio član Reda, zar ne?
– Pa dobro – reče Hari, spreman da brani svoju teoriju – onda možda podatke o
Dambldoru? Drugu stranu ovog pisma, na primer. Znaš, ova Batilda koju je moja
mama pomenula, znaš li ko je to?
– Ko?
– Batilda Torbarka, autorka...
– Istorije magije – reče Hermiona, delujući zaintrigirano. – Znači, tvoji roditelji
su je poznavali? Ona je bila neverovatan istoričar magije.
– I još je živa – reče Hari – plus, živi u Godrikovoj dolini, Ronova tetka Mjurijel
mi je pričala o njoj na venčanju. A poznavala je i Dambldorovu porodicu. Bilo bi
prilično zanimljivo popričati s njom, zar ne?
U osmehu koji mu je Hermiona uputila bilo je malo previše razumevanja za
Harijev ukus. On joj uze pismo i fotografiju i strpa ih u kesu oko svog vrata, da
slučajno ne bi pogledao u nju i odao se.
– Razumem zašto bi voleo da popričaš s njom o svojim roditeljima, kao i o
Dambldoru – reče Hermiona. – Ali to nam baš ne bi pomoglo u našoj potrazi za
horkruksima, zar ne? – Hari joj ne odgovori, pa ona užurbano nastavi. – Hari, znam da
zbilja želiš da odeš u Godrikovu dolinu, ali bojim se... bojim se zbog toga što su oni
Smrtožderi juče uspeli da nas nađu. Zbog toga sam još više ubeđena da treba da
izbegavamo mesto gde su sahranjeni tvoji roditelji, sigurna sam da očekuju da ga
posetiš.
– Nije samo zbog toga – reče Hari i dalje izbegavajući da je pogleda. – Mjurijel
je na venčanju pričala neke stvari o Dambldoru. Želim da saznam istinu...
On ispriča Hermioni sve što mu je Mjurijel rekla. Kada je završio, Hermiona
reče: – Naravno, vidim zašto te je to uzrujalo, Hari...
– ... nisam uzrujan! – slaga on. – Samo bih želeo da saznam da li je to istina ili...
– Hari, zar zaista očekuješ istinu od zlobne starice kao što je Mjurijel, ili od Rite
Skiter? Kako možeš da im veruješ? Poznavao si Dambldora!
– Mislio sam da jesam – promrmlja on.
– Ali znaš i sam koliko je bilo istine u svemu što je Rita Skiter pisala o tebi! Dužd
je u pravu, kako možeš da dozvoliš tim ljudima da ti ukaljaju sećanje na Dambldora?
On skrenu pogled, trudeći se da ne oda koliko je bio ozlojeđen. Ponovo ista priča:
biraj u šta ćeš da veruješ. On je želeo istinu. Zašto su svi bili toliko odlučni da ga
spreče da dođe do nje?
– Hoćemo li da siđemo do kuhinje? – predloži Hermiona nakon kratkog muka. –
Da nađemo nešto za doručak?
On se nevoljno složi, pođe za njom u hodnik, i prođe pokraj drugih vrata na spratu.
Ispod malenog natpisa, koji nije primetio ranije u mraku, bile su duboke ogrebotine u
farbi vrata. On zastade na samom vrhu stepenica ne bi li ga pročitao. Bio je to
pompezan mali natpis, ispisan preciznim rukopisom, nešto što bi Persi Vizli možda
okačio na vrata svoje spavaće sobe:
Ne ulaziti
bez izričite dozvole
Regulusa Arkturusa Bleka
Harija obuze uzbuđenje, mada u prvi mah nije bio siguran zbog čega. Ponovo je
pročitao natpis. Hermiona je već bila na spratu ispod njega.
– Hermiona – reče on, iznenadivši se smirenošću svoga glasa. – Vrati se gore.
– Šta je bilo?
– R.A.B. Mislim da sam ga pronašao.
Začu se usklik iznenađenja, a zatim Hermiona potrča nazad uza stepenice.
– U pismu tvoje mame? Ali ja nisam videla...
Hari odmahnu glavom, pokazujući na Regulusov natpis. Ona ga pročita, a zatim
toliko snažno stisnu Harijevu ruku da se on trže od bola.
– Sirijusov brat? – prošaputa.
– Bio je Smrtožder – reče Hari. – Sirijus mi je pričao o njemu. Prišao im je kad je
bio veoma mlad, a onda se iznenada uplašio svega, i pokušao da istupi – pa su ga
ubili.
– To se uklapa! – kliknu Hermiona. – Ako je bio Smrtožder, imao je pristup
Voldemoru, a ako se razočarao u njega, možda je poželeo i da ga uništi!
Ona pusti Harija, nagnu se prego gelendera i vrisnu: – Rone! RONE! Penji se
ovamo, brzo!
Minut kasnije pojavi se Ron, zadihan, sa štapićem na gotovs.
– Šta je bilo? Ako su ponovo u pitanju ogromni paukovi, hoću da doručkujem pre
nego što...
Namrštio se dok je čitao natpis na Regulusovim vratima, na koji je Hermiona
nemo pokazivala.
– Pa šta? To je bio Sirijusov brat, zar ne? Regulus Arkturus... Regulus... R.A.B.!
Medaljon... mislite da je...?
– Hajde da otkrijemo – reče Hari. On gurnu vrata, ali su bila zaključana.
Hermiona uperi svoj štapić u kvaku i reče: – Alohomora. – Začu se škljocanje, i vrata
se širom otvoriše.
Zajedno pređoše preko praga, osvrćući se unaokolo. Regulusova soba bila je malo
manja od Sirijusove, iako je odavala isti utisak davnašnje veličanstvenosti. Dok se
Sirijus trudio da naglasi svoju različitost od ostatka porodice, Regulus je težio drugoj
krajnosti. Sliterinske boje, smaragdna i srebrna, bile su svuda istaknute, prekrivale su
krevet, zidove i prozore. Grb porodice Blek bio je brižljivo naslikan iznad kreveta,
zajedno s njihovim motom: Tojours Pur . Ispod toga se nalazila zbirka požutelih
isečaka iz novina, prilepljenih na zid poput nekog ofucanog kolaža. Hermiona pređe
preko sobe da ih pobliže ispita.
– Svi su o Voldemoru – reče ona. – Čini se da je Regulus bio njegov fan nekoliko
godina pre nego što se priključio Smrtožderima...
Kada je sela na krevet da pročita isečke, s čaršava se podiže malen oblak prašine.
Hari je, u međuvremenu, spazio još jednu fotografiju. Hogvortski kvidički tim smešio
mu se i mahao iz rama. Prišao je bliže i spazio izvezene zmije na njihovim grudima:
sliterinci. Odmah je prepoznao Regulusa kao dečaka koji sedi u sredini prvog reda:
imao je istu tamnu kosu i pomalo nadmen stav kao i njegov brat, iako je bio sitniji,
mršaviji i ne toliko zgodan kao što je bio Sirijus.
– Igrao je Tragača – reče Hari.
– Šta? – reče Hermiona odsutno. I dalje je bila okupirana Voldemorovim isečcima
iz novina.
– Sedi u sredini prvog reda, to je gde Tragač... nema veze – reče Hari shvativši da
ga niko ne sluša: Ron je četvoronoške zavirivao ispod ormana. Hari se osvrnu po sobi
tražeći mesta koja su delovala kao dobra skrovišta i priđe pisaćem stolu. Opet je neko
bio tu pre njega. Sadržaj fioka nedavno je preturan, sudeći po tragovima u prašini, ali
tu nije bilo ničeg vrednog: stara pera, zastareli udžbenici koji su svedočili da se neko
prema njima nemarno ponašao i nedavno razbijena bočica mastila, čiji su lepljivi
ostaci pokrivali sadržaj fioke.
– Postoji i jedan mnogo lakši način – reče Hermiona, dok je Hari brisao
mastiljave prste o svoje farmerke. Podiže štapić i reče: – Asio medaljon!
Ništa se nije dogodilo. Ron, koji je pretraživao nabore izbledelih zavesa, delovao
je razočarano.
– Da li je to to, onda? Nije ovde?
– Oh, i dalje bi mogao biti ovde, ali pod uticajem protivčini – reče Hermiona. –
Čini koje sprečavaju da ga neko magijski prizove, znaš.
– Kao one što je ih Voldemor bacio na kamenu posudu u pećini – reče Hari,
setivši se kako nije bio u stanju da Prizove lažni medaljon.
– Pa kako onda da ga nađemo? – upita Ron.
– Tražićemo ručno – reče Hermiona.
– Sjajna ideja – reče Ron, prevrćući očima, i nastavi da pretražuje zavese.
U narednih sat vremena pretražili su svaki pedalj sobe, ali naposletku su bili
primorani da zaključe kako medaljon nije tu.
Sunce je sada već izašlo: svetlost ih je zaslepljivala čak i kroz prljave prozore u
hodniku.
– Ipak, možda bi mogao da bude negde drugde u kući – reče Hermiona,
pokušavajući da im podigne moral dok su se spuštali niza stepenice: kako su Hari i
Ron padali u malodušnost, tako je ona postajala sve odlučnija. – Bilo da je uspeo da
ga uništi ili ne, želeo bi da ga sakrije od Voldemora, je li? Sećate se svih onih užasnih
stvari kojih smo morali da se otarasimo kada smo prošli put bili ovde? Onog sata koji
je ispaljivao šrafove i one stare odore koja je pokušala da zadavi Rona. Možda ih je
Regulus postavio ovde ne bi li zaštitio skrovište medaljona, iako mi to možda tada
nismo... nismo...
Hari i Ron je pogledaše. Stajala je s nogom zaustavljenom usred koraka, zblanutog
izraza lica nekoga ko je upravo Ošamućen. Čak joj je i pogled bludio.
– ... tada nismo shvatali – dovrši ona šapatom.
– Nešto nije u redu? – upita Ron.
– Bio je jedan medaljon.
– Šta? – rekoše Hari i Ron uglas.
– U vitrini u salonu. Niko nije mogao da ga otvori. Pa smo... mi smo...
Hari oseti kao da mu niz grudi klizi cigla, sve do stomaka. Setio se: čak je i on
držao tu stvar u ruci dok su je dodavali unaokolo, pokušavajući svi redom da je na
silu otvore. Bacili su ga u džak sa đubretom, zajedno s burmuticom bradavičastog
praška i muzičkom kutijom od koje su svi postajali pospani...
– Kričer je u to doba mažnjavao mnoge stvari od nas – reče Hari. Bila im je to
jedina šansa, jedina slabašna nada koja im je preostala, i nameravao je da je se drži
sve dok ne bude prisiljen da je pusti. – Imao je čitavu gomilu stvari u svom kredencu u
kuhinji. Haj’mo.
Trčao je niza stepenice preskačući po dva stepenika, dok su Ron i Hermiona jurili
za njim. Napravili su toliku buku da su probudili portret Sirijusove majke dok su
prolazili kroz predvorje.
– Prljavštino! Blatokrvni! Ološu! – vrištala je ona za njima dok su hitali u
podrumsku kuhinju, zalupivši vrata za sobom.
Hari pretrča preko cele prostorije, zakočivši pred vratima Kričerovog kredenca
koja širom otvori. Gnezdo od prljave, stare ćebadi u kojem je kućni vilenjak nekada
spavao i dalje je bilo tu, ali više nije svetlucalo od sitnica koje je Kričer prikupio.
Jedino što se tu nalazilo bio je stari primerak knige Prirodna plemenitost:
Čarobnjačka genealogija. Odbijajući da poveruje svojim očima, Hari zgrabi ćebad i
protrese ih. Iz njih ispade mrtav miš i sumorno se otkotrlja po podu. Bacivši se u
kuhinjsku stolicu, Ron zahropta. Hermiona je sklopila oči.
– Još nije gotovo – reče Hari i podigavši glas pozva: – Kričeru!
Začu se glasno krc, i kućni vilenjak kog je Hari i mimo svoje volje nasledio od
Sirijusa stvori se niotkuda ispred hladnog i praznog ognjišta: sićušan, upola ljudske
visine, blede kože koja visi s njega u naborima i sede kose što bujno štrči iz njegovih
šišmišolikih ušiju. Još uvek je nosio prljavu krpu koju je imao na sebi i onda kad su ga
tek upoznali, a prezriv pogled koji je uputio Hariju pokazivao je da se njegov stav
spram promene vlasnika nije promenio ništa više no njegova odeća.
– Gospodaru – zagrakta Kričer svojim žabljim glasom, i duboko se nakloni,
mrmljajući sebi u kolena – vratili ste se u staru kuću moje gospodarice, sa sve
izdajicom svoje krvi Vizlijem i Blatokrvnom...
– Zabranjujem ti da ikoga nazivaš „izdajicom svoje krvi“ i „blatokrvnim“ – zareža
Hari. Hariju bi Kričer, sa svojim svinjskim nosem i zakrvavljenim očima, bio vrlo
odbojan čak i da vilenjak nije izdao Sirijusa Voldemoru.
– Imam jedno pitanje za tebe – reče Hari, s visine gledajući na vilenjaka, dok mu
je srce ubrzano kucalo – i naređujem ti da na njega iskreno odgovoriš. Razumeo?
– Da, gospodaru – reče Kričer, ponovo se duboko naklonivši: Hari vide kako mu
se usne pomeraju bez glasa, bez sumnje nemo izgovarajući uvrede koje mu je sada
bilo zabranjeno da izusti.
– Pre dve godine – reče Hari, kome je srce sada bubnjalo o rebra – u salonu u
prizemlju nalazio se veliki zlatni medaljon. Mi smo ga bacili. Da li si ga ti ukrao i
vratio ovde?
Na trenutak zavlada tajac, tokom kojeg se Kričer ispravio da pogleda Harija
pravo u lice. Zatim reče – Da.
– Gde je on sada? – upita Hari pobedonosno, dok su ga Ron i Hermiona radosno
gledali.
Kričer sklopi oči kao da ne može da podnese da vidi njihovu reakciju na njegove
sledeće reči.
– Nestao.
– Nestao? – ponovi Hari, a sve ushićenje nestade iz njega. – Kako to misliš,
nestao?
Vilenjak zadrhta i poče da se klati.
– Kričeru – reče Hari žustro. – Naređujem ti...
– Mandangus Flečer – zakrešta vilenjak, i dalje čvrsto zatvorenih očiju. –
Madangus Flečer je sve pokrao: slike gospođice Bele i gospođice Cisi, rukavice moje
gospodarice, orden Merlinovog reda, orden Prve klase, pehare s porodičnim grbom, i,
i...
Kričer se borio da dođe do daha: njegove šuplje grudi su se naglo dizale i
spuštale, a zatim širom otvori oči i ispusti vrisak od kog se ledila krv u žilama.
– ... i medaljon, medaljon gospodara Regulusa, Kričer je pogrešio, Kričer nije
izvršio svoja naređenja!
Hari je reagovao instinktivno: čim se Kričer ustremio ka žaraču koji je stajao
između rešetaka kamina, on se baci na vilenjaka, prikucavši ga za tlo. Hermionin
vrisak pomeša se s Kričerovim, ali Hari zaurla glasnije od oboje: – Kričeru,
naređujem ti da se ne pomeraš!
Osetio je kako se vilenjak koči te ga pusti. Kričer je ležao ispružen na hladnom
kamenom podu, dok su mu ispod otromboljenih kapaka tekle suze.
– Hari, pusti ga da ustane! – prošaputa Hermiona
– Da bi mogao da se bije žaračem? – frknu Hari, kleknuvši pokraj vilenjaka. –
Neće moći. Dakle, Kričeru, hoću istinu: kako znaš da je Mandangus Flečer ukrao
medaljon?
– Kričer ga je video! – prodahta vilenjak dok su suze curele preko njegove
praseće njuške u usta puna posivelih zuba. – Kričer ga je video kako izlazi iz
Kričerovog kredenca s punim rukama Kričerovog blaga. Kričer je rekao tom
šunjolopovu da stane, ali se Mandangus Flečer nasmejao i p-potrčao...
– Rekao si da je medaljon od „gospodara Regulusa“ – reče Hari. – Zašto? Odakle
potiče taj medaljon? Kakve je Regulus imao veze s njim? Kričeru, sedi i ispričaj mi
sve što znaš o tom medaljonu i sve što je Regulus imao s time!
Vilenjak se pridiže u sedeći položaj, a zatim se skupi u loptu, obavivši ruke oko
kolena, i poče da se klati napred-nazad. Kada je progovorio, glas mu je bio prigušen
ali razaznatljiv u tihoj kuhinji punoj odjeka.
– Gospodar Sirijus je pobegao, daleko mu lepa kuća, jer bio je zao dečak i slomio
je srce moje gospodarice svojim nezakonitim radnjama. Ali gospodar Regulus je znao
šta je pravi ponos. Znao je šta ide uz prezime Blek i dostojanstvo njegove čiste krvi.
Godinama je pričao o Mračnom gospodaru koji će izvući čarobnjake iz mišjih rupa
kako bi zavladali Normalcima i onima normalskog porekla... a kada je napunio
šesnaest godina, gospodar Regulus se priključio Mračnom gospodaru. Bio je tako
ponosan, tako ponosan i spreman da ga služi...
– A jednog dana, godinu dana nakon što mu se priključio, gospodar Regulus je
sišao u kuhinju da poseti Kričera. Gospodar Regulus je oduvek voleo Kričera. I
gospodar Regulus je rekao... rekao je...
Stari vilenjak stade da se klati brže no ikada.
– ... rekao je da je Mračnom gospodaru potreban vilenjak...
– Voldemoru je bio potreban vilenjak? – ponovi Hari, osvrnuvši se ka Ronu i
Hermioni, koji su delovali podjednako zbunjeno kao i on.
– O, da – jecao je Kričer. – A gospodar Regulus je dobrovoljno prijavio Kričera.
Bila je to čast, rekao je gospodar Regulus, čast za njega i za Kričera, koji mora
obavezno da uradi sve što mu Mračni gospodar naredi... a onda da d-dođe kući.
Kričer se sve brže klatio, dišući kroz jecaje.
– I tako je Kričer otišao kod Mračnog gospodara. Mračni gospodar nije rekao
Kričeru šta će da rade, već je poveo Kričera sa sobom do pećine kraj mora. A iza
pećine se nalazila špilja, a u špilji je bilo veliko, crno jezero...
Dlake na Harijevom vratu se nakostrešiše. Kričerov hropćući glas kao da je
dopirao do njega preko te tamne vode. Video je ono što se događalo jasno kao da je
bio prisutan.
– ... i bio je tu čamac...
Naravno da je tu bio čamac. Hari je znao taj čamac, avetinjski zelen i sićušan,
začaran da može da nosi jednog čarobnjaka i jednu žrtvu ka ostrvcetu u središtu
jezera. Znači tako je Voldemor stavljao na probu odbrane koje su okruživale horkruks:
tako što je pozajmio potrošno stvorenje, kućnog vilenjaka...
– Na ostrvcetu se nalazio s-sud pun napitka. M-mračni gospodar je naterao
Kričera da ga popije...
Vilenjak se tresao od glave do pete.
– Kričer je pio, i dok je pio video je užasne stvari... Kričerova utroba je gorela...
Kričer je dozivao gospodara Regulusa da ga spasi, vikao je za svojom gospodaricom
Blek, ali se Mračni gospodar samo smejao... naterao je Kričera da popije ceo
napitak... onda je ubacio medaljon u prazan sud... a onda ga je ponovo napunio
napitkom.
– A zatim je Mračni gospodar otplovio, ostavivši Kričera na ostrvu...
Hari je mogao da zamisli kako se to dogodilo. Posmatrao je Voldemorovo belo,
zmijoliko lice kako nestaje u tmini, te crvene oči bez sažaljenja uperene u vilenjaka
koji se koprca i čija će smrt nastuputi u roku od nekoliko minuta, čim podlegne
očajničkoj žeđi koju gorući napitak izaziva u svojim žrtvama... ali Harijeva mašta nije
išla dalje, pošto nije mogao da zamisli kako je Kričer pobegao.
– Kričeru je trebala voda, dovukao se do ivice ostrva i počeo da pije iz crnog
jezera... a šake, mrtve šake, izašle su iz vode i povukle Kričera ispod površine...
– Kako si pobegao? – upita Hari, i nije se začudio što to izgovara šapatom.
Kričer podiže svoju ružnu glavu i pogleda u Harija krupnim, zakrvavljenim očima.
– Gospodar Regulus je rekao Kričeru da se vrati – reče on.
– Znam... ali kako si pobegao od inferijusa?
Kričer kao da ga nije razumeo.
– Gospodar Regulus je rekao Kričeru da se vrati – ponovi on.
– Znam, ali...
– Pa očigledno je, zar ne, Hari? – reče Ron. – Prebacio se!
– Ali... nemoguće je Prebacivati se u pećinu ili iz nje – reče Hari – inače bi
Dambldor...
– Vilenjačka magija nije ista kao čarobnjačka magija, zar ne? – reče Ron. –
Mislim, oni mogu da se Prebacuju na Hogvorts i sa njega kad mi ne možemo.
Dok je Hari ovo pokušavao da shvati vladao je tajac. Kako je Voldemor mogao da
napravi takvu grešku? Ali dok je mislio na to, Hermiona progovori, ledenim glasom.
– Naravno, Voldemor je, baš kao i svi oni Čistokrvni koji vilenjake tretiraju kao
životinje, smatrao njihovu moć nedoraslu svojoj... nikada mu ne bi palo na pamet da
oni imaju magijsku moć koju on nema.
– Naredba gospodara vrhovna je zapovest kućnog vilenjaka – odrecitova Kričer. –
Kričeru je rečeno da dođe kući, pa se Kričer i vratio kući...
– Pa, onda si učinio ono što ti je rečeno, zar ne? – reče Hermiona nežno. – Nisi se
oglušio o naređenje!
Kričer odmahnu glavom, klateći se sve brže i brže.
– Pa šta se dogodilo kad si se vratio? – upita Hari. – Šta je Regulus rekao kada si
mu ispričao šta se zbilo?
– Gospodar Regulus je bio zabrinut, veoma zabrinut – zagrakta Kričer. –
Gospodar Regulus je rekao Kričeru da ostane sakriven, i da ne napušta kuću. A onda...
kasnije... gospodar Regulus je posetio Kričera u njegovom kredencu jedne noći, i
gospodar Regulus se ponašao čudno, ne onako kako se inače ponašao, bio je
rastrojenog uma, Kričer je to mogao da primeti... i tražio je od Kričera da ga odvede
do pećine, do pećine gde je Kričer bio s Mračnim gospodarem...
I tako su oni krenuli. Hari je mogao da ih jasno zamisli, prestrašenog starog
vilenjaka i mršavog, mrkog Tragača koji je toliko podsećao na Sirijusa... Kričer je
znao kako da otkrije tajni ulaz u podzemnu pećinu, znao je kako da podigne sićušni
čamac. Ovoga puta je njegov voljeni Regulus otplovio s njim na ostrvce sa sudom
punim otrova...
– I naterao te je da popiješ napitak? – reče Hari, zgađen.
Ali Kričer odmahnu glavom i zaplaka. Hermiona brzo šakom pokri usta: činilo se
da je bar ona shvatila.
– G-gospodar Regulus je iz svog džepa izvadio medaljon nalik onom koji je imao
Mračni gospodar – reče Kričer, dok su suze lile s obe strane njegovog svinjskog nosa.
– I rekao je Kričeru da ga uzme i, kada sud bude prazan, da zameni medaljone...
Kričerovi jecaji sada su bili sve glasniji i promukliji, pa je Hari morao da se
napregne ne bi li ga razumeo.
– I naredio je... Kričeru da ode... bez njega. I rekao je Kričeru... da ode kući... i da
nikada ne kaže svojoj gospodarici... šta je učinio... ali da uništi... prvi medaljon. A
onda je popio... sav napitak... a Kričer je zamenio medaljone... i posmatrao.... kako
gospodara Regulusa... odvlače pod vodu... i...
– O, Kričeru! – zajeca Hermiona, koja se takođe rasplakala. Pala je na kolena kraj
vilenjaka i pokušala da ga zagrli. On odmah skoči na noge, ustuknuvši pred njom,
vidno zgrožen.
– Blatokrvna je dodirnula Kričera, on to neće dozvoliti, šta bi njegova
gospodarica rekla?
– Rekao sam ti da je ne zoveš „blatokrvnom“! – zareža Hari, ali se vilenjak već
kažnjavao: pao je na tlo i lupao čelom o pod.
– Zaustavi ga... zaustavi ga! – vrisnu Hermiona. – Oh, zar ne vidiš sada koliko je
to sve bolesno, čemu sve moraju da se povinuju?
– Kričeru... prestani, prestani! – povika Hari.
Vilenjak se pruži po podu, dahćući i tresući se, dok mu se oko njuške sjajila zelena
sluz, a modrica mu je već cvetala na bledom čelu, na mestu gde se udario, dok su mu
oči bile naduvene, zakrvavljene i prepune suza. Hari nikada nije video nešto tako
žalosno.
– I onda si doneo medaljon kući – reče on nemilosrdno, jer se nameračio da sazna
celu priču. – I pokušao si da ga uništiš?
– Ništa što bi mu Kričer učinio ne bi ga ni ogrebalo – jecao je vilenjak. – Kričer
je sve probao, sve što je znao, ali ništa, ništa nije uspevalo... Toliko moćnih čini na
samoj površini, Kričer je bio siguran da će ga uništiti ako uspe da zaviri unutra, ali
nije se dao otvoriti... Kričer je kaznio sebe i pokušao ponovo, pa je kaznio sebe, i
opet pokušao. Kričer nije uspeo da izvrši naređenje, Kričer nije uspeo da uništi
medaljon! A njegova gospodarica je poludela od bola zbog nestanka gospodara
Regulusa, a Kričer nije smeo da joj kaže šta se dogodilo, ne, jer mu je gospodar
Regulus z-z-zabranio da kaže bilo kome iz p-p-porodice šta se dogodilo u p-pećini...
Kričer poče da jeca tako silovito da se reči više nisu mogle razaznati. Suze su
tekle niz Hermionine obraze dok je posmatrala Kričera, ali nije se usuđivala da ga
ponovo dodirne. Čak je i Ron, koji nije bio velik ljubitelj Kričera, delovao kao da mu
nije svejedno. Hari se čučećki nasloni na pete i protrese glavu ne bi li je razbistrio.
– Ne razumem te, Kričeru – reče on najzad. – Voldemor je pokušao da te ubije,
Regulus je umro pokušavajući da svrgne Voldemora, ali si ti i pored svega drage
volje izdao Sirijusa Voldemoru? Svojevoljno si otišao kod Narcise i Belatriks, i
preko njih preneo informacije Voldemoru...
– Hari, Kričer ne razmišlja na taj način – reče Hermiona, nadlanicom brišući suze.
– On je rob, kućni vilenjaci su navikli na loš, čak i brutalan tretman. Ono što je
Voldemor uradio Kričeru nije bilo toliko daleko od uobičajenog ophođenja. Šta
čarobnjački ratovi znače jednom vilenjaku kao što je Kričer? On je odan ljudima koji
su dobri prema njemu, a mora da je gospođa Blek bila takva, Regulus svakako jeste,
pa ih je on predano služio i kao papagaj ponavljao njihova uverenja. Znam šta ćeš reći
– nastavi ona, kad je Hari krenuo da protestuje – da se Regulus predomislio... ali čini
se da on to nije objasnio Kričeru, zar ne? A mislim da znam i zašto. Kričer i
Regulusova porodica bili bi bezbedniji ukoliko bi se držali stare porodične linije
Čistokrvnih. Regulus je pokušavao sve njih da zaštiti.
– Sirijus...
– Hari, Sirijus je bio užasan prema Kričeru, i džaba ti što me tako gledaš, znaš i
sâm da je to istina. Kada je Sirijus došao da živi ovde Kričer je već mnogo godina
bio sam, i verovatno gladan pažnje i naklonosti. Sigurna sam da su „gospođica Cisi“ i
„gospođica Bela“ bile divne prema Kričeru kad se on pojavio, pa je on svima učinio
uslugu i rekao im sve što su želele da znaju. Oduvek sam govorila da će se
čarobnjacima kad-tad obiti o glavu to kako se ophode prema kućnim vilenjacima. E
pa, Voldemoru se obilo... kao i Sirijusu.
Hari nije imao nikakav odgovor na to. Dok je posmatrao Kričera kako jeca na
podu, setio se šta mu je Dambldor rekao, samo nekoliko sati nakon Sirijusove smrti:
Ne verujem da me je Sirijus ozbiljno shvatio, niti da je ikada pomislio kako i Kričer
može da bude biće s dubokim osećanjima, poput ljudskih...
– Kričeru – reče Hari, posle nekog vremena – kada budeš želeo, ovaj... molim te
sedi. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Kričer prestao da grca i zaćutao. Zatim
se ponovo podigao u sedeći položaj, trljajući šakama oči poput malog deteta.
– Kričeru, zamoliću te da učiniš nešto – reče Hari. Pogleda u Hermionu, tražeći
pomoć: želeo je da mu nežno izda naređenje, ali istovremeno nije mogao da se
pretvara da nije u pitanju naređenje. Ipak, čini se da je promena u njegovom tonu
naišla na njeno odobravanje, i ona mu se ohrabrujuće osmehnu.
– Kričeru, molim te, želim da odeš i pronađeš Mandangusa Flečera. Moramo da
saznamo gde je medaljon... gde je medaljon gospodara Regulusa. To je veoma važno.
Hoćemo da dovršimo posao koji je gospodar Regulus započeo, hoćemo da se... ovaj...
pobrinemo da njegova smrt ne bude uzaludna.
Kričer spusti pesnice i podiže pogled ka Hariju.
– Da pronađem Mandangusa Flečera? – zagrakta on.
– I da ga dovedeš ovamo, u Ulicu Grimold – reče Hari. – Misliš li da bi mogao to
da nam učiniš?
Dok je Kričer klimao glavom i pridizao se na noge, Hari naglo dobi inspiraciju.
Izvukao je Hagridovu kesu i iz nje izvadio lažni horkruks, lažni medaljon u kojem je
Regulus pohranio poruku za Voldemora.
– Kričeru, hteo bih, ovaj, hteo bih da ti dam ovo – reče on, stavivši medaljon u
vilenjakovu šaku. – Ovo je pripadalo Regulusu i siguran sam da bi ti želeo da ga
zadržiš kao mali znak zahvalnosti za ono što si...
– Sad ga pretera, druže – reče Ron, nakon što je vilenjak bacio pogled na
medaljon a zatim ispustio bolan uzdah šoka i očajanja, i ponovo se bacio na tlo.
Trebalo im je gotovo pola sata da smire Kričera, koji je bio toliko ophrvan
osećanjima što mu je na poklon dato staro nasledstvo Blekovih da su mu kolena i
suviše klecala da bi mogao da se drži na nogama. Kada je najzad bio u stanju da pređe
nekoliko koraka, sve troje ga otpratiše do njegovog kredenca, posmatrajući ga kako
bezbedno ušuškava medaljon u svoju prljavu ćebad, uveravajući ga da će im zaštita
medaljona biti prioritet dok njega ne bude bilo. On se zatim dvaput duboko nakloni
Hariju i Ronu, pa čak uputi i čudan mali trzaj u pravcu Hermione, koji je možda bio
pokušaj pozdrava punog poštovanja, pre nego što se Prebacio uz uobičajeno glasno
krc.

11. Mito



Ako je Kričer mogao da pobegne iz jezera punog inferijusa, Hari je bio ubeđen da
će zarobljavanje Mandangusa trajati nekoliko sati uvrh glave, i čitavo jutro se šetkao
po kući u napetom iščekivanju. Međutim, Kričer se nije vratio tog jutra, niti popodne.
Do sumraka, Hari je već bio obeshrabren i zabrinut, a nije mu pomogla ni večera, koja
se sastojala uglavnom od plesnivog bajatog hleba, na kom je Hermiona pokušala da
izvede brojna neuspela Preobražavanja.
Kričer se nije vratio ni sutradan, a ni dan posle toga. Međutim, na trgu ispred
broja 12 pojavila su se dva čoveka pod kapuljačama, i ostala tamo sve do duboko u
noć, zureći u pravcu kuće koju nisu mogli da vide.
– Smrtožderi, nema sumnje – reče Ron, dok su ih on, Hari i Hermiona posmatrali s
prozora salona. – Misliš da znaju da smo unutra?
– Ne verujem – reče Hermiona, mada je izgledala prestrašeno – inače bi poslali
Snejpa da nas potraži, zar ne?
– Misliš li da je možda već bio ovde i da su mu usta svezana Ćudljivkovom
kletvom? – upita Ron.
– Da – reče Hermiona – inače bi ispričao ovima kako se ulazi, zar ne? Ali oni
verovatno motre da vide hoćemo li se pojaviti. Uostalom, znaju da je Hari vlasnik ove
kuće.
– Otkud znaju...? – poče Hari.
– Ministarstvo ispituje testamente čarobnjaka, zar se ne sećaš? Znaće da ti je
Sirijus ostavio ovu kuću.
Prisustvo Smrtoždera napolju povećalo je zloslutno raspoloženje unutar zidova
kuće s brojem 12. Nisu čuli ni glasa ni od koga izvan kuće Grimold još od Patronusa
gospodina Vizlija, i tenzija je počinjala da raste. Nemiran i razdražljiv, Ron je razvio
iritantnu naviku da se igra s Ugasivačem u svom džepu: to je naročito izluđivalo
Hermionu, koja je u iščekivanju Kričera ubijala vreme proučavajući Pripovesti barda
Bidla i nije joj se nimalo dopadalo što se svetlo stalno pali i gasi.
– Dosta već jednom s tim! – povika ona treće večeri Kričerovog odsustva, kad je
ponovo nestalo svetla u gostinskoj sobi.
– Izvini, izvini! – reče Ron, pritisnuvši Ugasivač i vrativši svetlo. – Nisam ni
svestan da to radim!
– Zar ne možeš nečim korisnijim da se baviš?
– Šta na primer, da čitam priče za malu decu?
– Rone, ovu knjigu mi je ostavio Dambldor...
– ... a meni je ostavio Ugasivač, možda i ja treba da ga upotrebljavam!
Ne mogavši više da podnese čarkanje, Hari se neopaženo iskrade iz sobe. Zaputio
se dole u kuhinju, u koju je često navraćao, jer je bio siguran da će se Kričer
najverovatnije ponovo pojaviti upravo tamo. Na polovini stepeništa, međutim, začu
kuckanje na ulaznim vratima a zatim škljocanje metala i zveket lanca.
Oseti da mu se svaki mišić u telu zateže: isukao je svoj štapić, sklonio se među
senke iza odrubljenih vilenjačkih glava i čekao. Vrata se otvoriše: video je odsjaj
spoljašnjih svetiljki s trga i zakukuljena pojava oprezno uđe u hodnik i zatvori vrata za
sobom. Uljez stupi korak dalje i glas Ludookog upita: – Severus Snejp? Tada silueta
načinjena od prašine izroni s kraja hodnika i sjuri se ka njemu, podižući svoju mrtvu
ruku.–
Nisam te ja ubio, Albuse – reče jedan tih glas.
Urok prestade da deluje: prašnjava figura se ponovo rasprši i kroz gust siv oblak
koji je urok ostavio za sobom bilo je nemoguće razaznati pridošlicu.
Hari uperi štapić u taj oblak.
– Ne miči!
Zaboravio je na portret gospođe Blek; čuvši njegov povik, zavesa koja ju je krila
se razgrnu i ona poče da vrišti: – Blatokrvni i ološ što obeščašćuju ovu kuću...
Ron i Hermiona se sjuriše niza stepenice iza Harija, uperivši štapiće, kao i on, u
neznanca koji je sada stajao u hodniku ispod njih, ruku podignutih uvis.
– Obustavi paljbu, to sam ja, Remus!
– O, hvala bogu – reče Hermiona slabašno, uperivši sada svoj štapić u gospođu
Blek; zavesa se uz prasak ponovo navuče i nastade tajac. Ron takođe spusti štapić, ali
ne i Hari.
– Pokaži se! – dobaci mu.
Lupin se pomeri napred ka svetlosti lampi, i dalje držeći ruke podignute u gest
predaje.
– Ja sam Remus Džon Lupin, vukodlak, ponekad znan i kao Mesečko, jedan od
četvorice tvoraca Banditove mape, oženjen Nimfadorom, poznatijom kao Tonks, i
učio sam te kako da napraviš Patronusa, Hari, koji poprima oblik jelena.
– U redu je – reče Hari spustivši štapić – ali morao sam da proverim, je l’da?
– Kao tvoj bivši nastavnik Odbrane od Mračnih veština, potpuno se slažem da si
morao da proveriš. Rone, Hermiona, nije trebalo tako brzo da spustite gard.
Oni pohrliše niza stepenice ka njemu. Obmotan debelim crnim putnim ogrtačem,
delovao je iscrpljeno, ali i zadovoljno što ih vidi.
– Dakle, ni traga od Severusa? – upita.
– Ne – reče Hari. – Šta se zbiva? Jesu li svi dobro?
– Da – reče Lupin – ali svi smo pod prismotrom. Na trgu ispred kuće je nekoliko
Smrtoždera...
– ... znamo...
– Morao sam da se Prebacim tačno na najviši stepenik ispred ulaznih vrata da bih
bio siguran da me neće videti. Ne verujem da znaju da si ovde, inače sam siguran da
bi imali još ljudi ispred: nadziru sva mesta koja imaju bilo kakve veze s tobom, Hari.
Siđimo dole, imam mnogo toga da vam ispričam, a hteo bih i da znam šta se desilo s
vama pošto ste napustili Jazbinu.
Spustiše se u kuhinju, gde Hermiona uperi svoj štapić u ognjište. Vatra se smesta
raspiri: davala je privid topline oštrim kamenim zidovima i presijavala se na
dugačkom drvenom stolu. Lupin izvuče iz svog putnog ogrtača nekoliko krem-piva i
oni sedoše.
– Bio bih ovde još pre tri dana, ali sam prethodno morao da se otresem
Smrtoždera koji me je uhodio – reče Lupin. – Dakle, došli ste ovamo pravo posle
venčanja?
– Ne – reče Hari – nego tek pošto smo nabasali na par Smrtoždera u kafiću u Ulici
Totnam kort.
Lupin prosu veći deo svog krem-piva sebi niz grudi.
– Šta?
Objasnili su mu šta se dogodilo. Kada su završili priču, Lupin je bio zaprepašćen.
– Ali kako su te pronašli tako brzo? Nemoguće je pratiti nekog ko se Prebacuje,
sem ukoliko ga ne zgrabiš u trenutku dok nestaje!
– A nije baš verovatno ni da su se upravo u to vreme sasvim slučajno šetali
Totnam kortom.
– Pitali smo se – reče Hermiona obazrivo – da Hari nije možda i dalje pod
Tragom?
– To je nemoguće – reče Lupin. Ron je delovao samozadovoljno, a Hari oseti
ogromno olakšanje. – Sve i da je tako, da je Hari i dalje pod Tragom, tada bi
zasigurno znali da je ovde, zar ne? Ali ne vidim kako su mogli da te prate do Ulice
Totnam kort, to je zabrinjavajuće, krajnje zabrinjavajuće.
Izgledao je uznemireno ali, bar što se Harija tiče, to pitanje je moglo da čeka.
– Ispričaj nam šta se dešavalo pošto smo otišli, nismo čuli ama baš ništa još otkad
nam je Ronov tata rekao da je porodica bezbedna.
– Pa, Kingsli nas je spasao – reče Lupin. – Zahvaljujući njegovom upozorenju
većina svatova mogla je da se Prebaci pre nego što su ovi stigli.
– Jesu li to bili Smrtožderi, ili ljudi iz Ministarstva? – upade mu Hermiona u reč.
– I jedni i drugi: ali što se nas tiče, sve je to sada jedno te isto – reče Lupin. –
Bilo ih je desetak i više, ali nisu znali da si ti tamo, Hari. Artur je čuo glasine da su
pokušavali mučenjem da izvuku tvoje boravište od Skrimdžera pre nego što su ga
ubili. Ako je to tačno, on te nije odao.
Hari pogleda u Rona i Hermionu: na njihovim licima ogledala se mešavina
preneraženosti i zahvalnosti koju je i sam osećao. Skrimdžer mu se nikada nije
naročito sviđao, ali ako je to što je Lupin rekao istina, onda je poslednji čin tog
čoveka bio pokušaj da zaštiti Harija.
– Smrtožderi su temeljno pretražili Jazbinu – nastavi Lupin. – Pronašli su akrepa,
ali nisu želeli da mu se previše približavaju... a onda su satima ispitivali sve nas koji
smo ostali. Pokušavali su da dobiju bilo kakvu informaciju o tebi, Hari, ali, naravno,
niko osim članova Reda nije znao da si bio tamo.
– Istovremeno dok su ovi rasturali svadbu, Smrtožderi širom zemlje upadali su u
svaku kuću koja ima veze s Redom. Nije bilo mrtvih – dodade brzo, predupredivši
njihovo pitanje – ali su bili grubi. Spalili su do temelja kuću Dedalusa Digla, ali, kao
što znate, on nije bio tamo, i primenili su Bolnu kletvu na Tonksinu porodicu, opet
pokušavajući da otkriju gde si otišao nakon što si ih posetio. Svi su dobro... vidno
potreseni, naravno, ali osim toga u redu.
– Smrtožderi su probili sve one zaštitne čarolije? – upita Hari, prisetivši se koliko
su one bile efikasne one noći kada se survao u baštu Tonksinih roditelja.
– Moraš da shvatiš, Hari, da Smrtožderi sada imaju svu moć Ministarstva na
svojoj strani – reče Lupin. – Mogu slobodno da izvode razne svirepe čini bez bojazni
od prepoznavanja ili hapšenja. Uspeli su da probiju svaku Odbrambenu čin koju smo
bacili da ih sprečimo da dopru do nas, a kad su najzad dospeli unutra, bili su vrlo
otvoreni po pitanju razloga svog dolaska.
– Trude li se uopšte da daju bilo kakvo opravdanje što muče ljude kako bi iz njih
izvukli Harijevo boravište? – upita Hermiona, jedva čujnim glasom.
– Pa sad... – reče Lupin. Oklevao je a zatim izvukao presavijeni primerak
Dnevnog proroka.
– Evo – reče, gurnuvši ga preko stola ka Hariju – ionako ćeš, pre ili kasnije,
saznati. Ovo je njihov izgovor što te gone.
Hari razvi novine. Naslovnu stranu ispunjavala je njegova ogromna fotografija.
Pročitao je naslov iznad nje:
TRAŽI SE RADI ISPITIVANJA
POVODOM SMRTI
ALBUSA DAMBLDORA
Ron i Hermiona besno zaurlaše, ali Hari ne reče ništa. Odgurnuo je novine u
stranu. Nije želeo da čita dalje: znao je šta može da piše. Niko osim onih koji su bili
na vrhu kule kada je Dambldor poginuo nije znao ko ga je u stvari ubio a, kao što je
Rita Skiter već ispričala čarobnjačkom svetu, nekoliko trenutaka nakon što je
Dambldor pao Hari je viđen kako beži s mesta gde se to desilo.
– Žao mi je, Hari – reče Lupin.
– Dakle, Smrtožderi su preuzeli i Dnevni prorok? – upita Hermiona besno.
Lupin klimnu glavom.
– Ali ljudi sigurno shvataju šta se dešava?
– Udar je izveden mirno i gotovo nečujno – reče Lupin. – Zvanična verzija
Skrimdžerovog ubistva je da se on povukao, zamenio ga je Pije Glupsije, koji je pod
Kontrolišućom kletvom.
– Zašto Voldemor nije samog sebe proglasio ministrom magije? – upita Ron.
Lupin se nasmeja.
– Nema potrebe, Rone. On praktično i jeste ministar, pa što bi onda sedeo za
stolom u Ministarstvu? Njegova marioneta, Glupsije, vodi računa o svakodnevnim
poslovima, ostavljajući Voldemoru punu slobodu da širi svoju moć i izvan
Ministarstva.
– Naravno, mnogi ljudi su dokučili šta se desilo: u poslednjih nekoliko dana
politika Ministarstva dramatično se promenila, i šuška se da mora da sâm Voldemor
stoji iza toga. Međutim, u tome i jeste stvar: šuška se. Ne usuđuju se ni jedni drugima
da se povere, ne znaju kome smeju da veruju: plaše se da svoje sumnje glasno
izgovore, za slučaj da su osnovane i da su njihove porodice na meti. Da, Voldemor
igra vrlo lukavu igru. Ukoliko bi sebe proglasio ministrom, to bi moglo da izazove
otvorenu pobunu; time što je ostao pod maskom stvorio je pometnju, neizvesnost i
strah.
– A ta dramatična promena u politici Ministarstva – reče Hari – obuhvata i
upozorenje čarobnjačkom svetu na opasnost od mene, umesto od Voldemora?
– To je svakako deo te promene – reče Lupin – i to je majstorski potez. Sad kad je
Dambldor mrtav, Dečak Koji Je Preživo, to jest ti, sigurno bi postao simbol i
ujedinjujuća figura svakog otpora Voldemoru. Ali nagoveštavajući da si ti umešan u
smrt tog starog junaka, Voldemor ne samo da je uspeo da uceni tvoju glavu već je
posejao sumnju i strah među mnogima koji bi te branili.
– U međuvremenu, Ministarstvo je počelo da povlači poteze protiv čarobnjaka
normalskog porekla.
Lupin pokaza na Dnevni prorok.
– Pogledaj drugu stranu.
Hermiona okrenu stranu s maltene istim izrazom odvratnosti koji je nabacila dok
je držala u ruci Tajne najmračnije veštine.
– „Registracija čarobnjaka normalskog porekla“ – pročita naglas. – „Ministarstvo
magije radi popis takozvanih čarobnjaka normalskog porekla, ne bi li bolje razumelo
kako su uspeli da dođu u posed magijskih tajni.“
– „Skorašnje istraživanje koje je sproveo Odsek za misterije otkriva da se
magija prenosi s jedne osobe na drugu kada se čarobnjaci razmnožavaju. Stoga se
za osobe kod kojih se ne može ustanoviti dokazivo čarobnjačko poreklo smatra da
su ’normalskog porekla’ te da su najverovatnije stekli magijsku moć krađom ili
nasilnim putem.
– „Ministarstvo je odlučno u naumu da iskoreni takve uzurpatore magijske
moći, i u tom cilju upućuje poziv svim takozvanim čarobnjacima normalskog
porekla da se prijave radi ispitivanja pred novoimenovanom Komisijom za
registraciju čarobnjaka normalskog porekla.“
– Ljudi neće dozvoliti da se tako nešto dogodi – reče Ron.
– Rone, to se već događa – reče Lupin. – Dok mi ovde razgovaramo, oni već
hapse čarobnjake normalskog porekla.
– Ali kako su to oni mogli da „ukradu“ magiju? – reče Ron. – To je sumanuto, kad
bi mogao da ukradeš magiju ne bi postojale Poruge, zar ne?
– Znam – reče Lupin. – Svejedno, sem ukoliko ne možeš da dokažeš da imaš bar
jednog bliskog rođaka koji je čarobnjak, smatra se da si svoju čarobnjačku moć stekao
nezakonito i stoga moraš da budeš kažnjen.
Ron baci pogled ka Hermioni a onda reče: – Šta ako se Čistokrvni i Polukrvni
zakunu da je osoba normalskog porekla deo njihove porodice? Svima ću reći da je
Hermiona moja rođaka...
Hermiona spusti svoju šaku na njegovu i stisnu je.
– Hvala ti, Rone, ali ne bih mogla da ti dozvolim da...
– Nećeš imati izbora – žustro će Ron, uzvrativši joj stisak. – Naučiću te detalje
mog porodičnog stabla da bi mogla da odgovoriš na pitanja u vezi s njim.
Hermiona se drhtavo nasmeja.
– Rone, pošto se trenutno nalazimo u bekstvu s Harijem Poterom, najtraženijom
osobom u zemlji, mislim da to ionako nije važno. Drukčije bi bilo da se vraćam u
školu. Šta Voldemor smera s Hogvortsom? – upita ona Lupina.
– Sada sve mlade veštice i čarobnjaci moraju da pohađaju nastavu – odgovori on.
– Objavljeno je juče. To jeste promena jer nastava nije nikada bila obavezna.
Naravno da su bezmalo sve veštice i čarobnjaci stekli obrazovanje na Hogvortsu, ali
njihovi roditelji imali su pravo i da ih sami podučavaju kod kuće, ili da ih šalju u
inostranstvo, ukoliko im se to više dopada. Ovako će Voldemor držati na oku
celokupno čarobnjačko stanovništvo još od malih nogu. A i to je još jedan način da se
eliminišu čarobnjaci normalskog porekla, pošto učenici moraju imati Krvni status –
što će reći da su dokazali Ministarstvu svoje čarobnjačko poreklo – pre nego što im se
dozvoli da pohađaju školu.
Hari oseti mučninu i bes: u ovom času uzbuđeni jedanaestogodišnjaci pažljivo
čitaju novokupljene knjige o činima ne sluteći da nikad neće videti Hogvorts, a možda
ni svoje porodice.
– To je... to je... – mrmljao je, boreći se da nađe reči koje bi bile dovoljno oštre
da opišu sav užas njegovih primisli, ali Lupin tiho reče: – Znam.
Lupin je oklevao.
– Hari, razumeću i ukoliko odbiješ to da mi potvrdiš, ali članovi Reda imaju
utisak da ti je Dambldor poverio nekakvu misiju.
– Jeste – odgovori Hari – a Ron i Hermiona su takođe uključeni u to i idu sa
mnom.
– Možeš li mi poveriti kakve je prirode ta misija?
Hari pogleda u njegovo prerano zborano lice, uokvireno gustom ali prosedom
kosom i požele da može da mu pruži drugačiji odgovor.
– Ne mogu, Remuse, izvini. Ako ti to sâm Dambldor nije rekao, mislim da ne
mogu ni ja.
– I mislio sam da ćeš tako nešto da kažeš – reče Lupin, delujući razočarano. – Ali
smatram da bih ipak mogao da ti budem od koristi. Znaš šta sam i šta sve mogu da
uradim. Mogao bih da pođem s vama i pružim vam zaštitu. Ne bi bilo potrebno da mi
kažeš šta si tačno naumio.
Hari je oklevao. Ponuda je bila vrlo primamljiva, mada nije mogao da zamisli
kako bi mogli da sačuvaju tajnost svoje misije od Lupina ukoliko bi on sve vreme bio
s njima.
Hermiona je, međutim, bila zbunjena.
– A šta je s Tonks? – upita ona.
– Šta s njom? – odvrati Lupin.
– Pa – reče Hermiona, namrštivši se – ti si oženjen! Kako bi ona gledala na to da
pođeš sa nama?
– Tonks će biti potpuno bezbedna – reče Lupin. – Biće u kući svojih roditelja.
Bilo je nečeg čudnog u Lupinovom tonu. Zvučao je gotovo hladno. Bilo je isto
tako nečeg čudnog u pomisli da Tonks ostane skrivena u kući svojih roditelja. Ona je,
ipak, bila član Reda i, koliko ju je Hari poznavao, verovatno bi želela da se uključi u
akciju.
– Remuse – reče Hermiona oprezno – je li sve u redu... znaš već... između tebe i...
– Sve je u redu, hvala na pitanju – odbrusi joj Lupin.
Hermiona pocrvene. Ponovo zavlada tajac, čudan i nelagodan, a onda Lupin reče,
kao da sili sebe da prizna nešto neprijatno: – Tonks čeka bebu.
– O, divno! – ciknu Hermiona.
– Sjajno! – oduševljeno će Ron.
– Čestitam – reče Hari.
Lupin se usiljeno nasmeši, osmehom više nalik na grimasu, a onda reče: – Dakle...
prihvatate li moju ponudu? Hoće li nas biti četvoro umesto troje? Ne verujem da bi
Dambldor imao nešto protiv, uostalom, on me je i postavio za tvog nastavnika
Odbrane od Mračnih veština. A moram ti reći da verujem da ćemo se suočiti s
magijom kakvu mnogi od nas nikada nisu ni čuli ni videli.
Ron i Hermiona pogledaše u Harija.
– Nego... nego, da nešto raščistimo – reče on. – Želiš da ostaviš Tonks u domu
njenih roditelja i pođeš s nama?
– Biće tamo savršeno bezbedna, oni će paziti na nju – reče Lupin. Govorio je s
nekakvom bespogovornošću koja se graničila s ravnodušnošću. – Hari, siguran sam da
bi Džejms želeo da budem uz tebe.
– E pa – reče Hari polako – ja nisam. Štaviše, prilično sam siguran da bi moj otac
želeo da zna zašto nisi uz svoje rođeno dete.
Lupin preblede. Temperatura u kuhinji kao da je opala za nekoliko stepeni. Ron je
zurio unaokolo po sobi kao da mu je neko naredio da upamti sve u njoj, dok je
Hermionin pogled šetao s Harija na Lupina, i obratno.
– Ti to ne shvataš – najzad reče Lupin.
– Pa, hajde, objasni mi – reče Hari.
Lupin proguta knedlu.
– Ja... napravio sam ozbiljnu grešku oženivši se s Tonks. Učinio sam to protiv
svog ubeđenja, i odmah zažalio zbog toga.
– Shvatam – reče Hari – i zato ćeš tek tako da šutneš i nju i dete i da pobegneš s
nama?
Lupin skoči na noge: stolica se prevrnu unazad, a on se zagleda u njih tako
netremice da Hari vide, po prvi put otkad ga zna, vučju senku na njegovom ljudskom
licu.
– Zar ne shvataš šta sam učinio svojoj ženi i svom nerođenom detetu? Nisam
nipošto smeo da se oženim njome, napravio sam od nje izopštenicu!
Lupin šutnu u stranu stolicu koju je srušio.
– Vi ste mene viđali samo među pripadnicima Reda, ili na Hogvortsu, pod
Dambldorovom zaštitom! Ne znate kako najveći deo čarobnjačkog sveta gleda na
stvorenja kao što sam ja! Kad čuju za moju muku, jedva da su u stanju da prozbore sa
mnom! Zar ne shvatate šta sam učinio? Čak je i njena vlastita porodica zgrožena našim
brakom, jer koji bi roditelji poželeli da se njihova kćer jedinica uda za vukodlaka? A
dete... to dete...
Lupin stade da čupa kosu obema rukama: izgledao je krajnje sumanuto.
– Moja vrsta se uglavnom ne razmnožava! To dete će biti isto kao ja, ubeđen
sam... kako da oprostim sebi to što sam svesno rizikovao da prenesem svoje vlastito
stanje na nevino dete? A ukoliko, nekim čudom, ne bude nalik meni, biće mu stoput
bolje bez oca kojeg bi se uvek stideo!
– Remuse! – šapatom će Hermiona, sa suzama u očima. – Ne govori tako... kako bi
se ijedno dete stidelo tebe?
– Pa ne znam baš, Hermiona – reče Hari. – Ja bih ga se prilično stideo.
Hari nije znao otkud potiče sav taj bes u njemu, ali ga upravo to natera da skoči na
noge. Lupin je izgledao kao da ga je Hari udario.
– Ako nova vlast smatra lošim čarobnjake normalskog porekla – reče Hari – šta će
tek da rade poluvukodlaku čiji je otac pripadnik Reda? Moj otac je izgubio život
pokušavajući da zaštiti moju majku i mene, a ti misliš da bi ti rekao da napustiš svoje
dete ne bi li krenuo u pustolovinu s nama?
– Kako... kako se samo usuđuješ? – reče Lupin. – Ovde se ne radi ni o kakvoj želji
za... za opasnošću ili ličnom slavom... kako se samo usuđuješ da pretpostaviš...
– Mislim da se osećaš kao kakav nebojša – reče Hari. – Hteo bi da budeš dostojna
zamena Sirijusu...
– Nemoj, Hari! – preklinjala ga je Hermiona, ali on nastavi da zuri u Lupinovo
pomodrelo lice.
– Da ne poveruješ! – reče Hari. – Čovek koji me je učio kako da se borim protiv
dementora... obična kukavica.
Lupin izvuče štapić tako brzo da Hari jedva da je i posegao za svojim: začu se
glasan prasak i on oseti kako leti unazad kao da ga je neko udario pesnicom. Kad je
tresnuo o kuhinjski zid i sručio se na pod, krajičkom oka spazi skute Lupinovog
ogrtača kako nestaju iza vrata.
– Remuse, Remuse, vrati se! – vrisnu Hermiona, ali Lupin ne odgovori. Trenutak
kasnije začuše kako se ulazna vrata zalupiše.
– Hari! – zacvile Hermiona. – Kako si mogao?
– Sasvim lako – reče Hari. On ustade. Mogao je da oseti kako mu, na mestu gde je
udario glavom u zid, natiče čvoruga. I dalje je sav cepteo od ljutnje.
– Nemoj tako da me gledaš! – obrecnu se na Hermionu.
– Nemoj da vičeš na nju! – zareža Ron.
– Ne... ne... ne smemo da se svađamo! – reče Hermiona, isprečivši se između njih
dvojice.
– Nisi smeo to da kažeš Lupinu – reče Ron Hariju.
– Zaslužio je to – reče Hari. U glavi su mu se rojile iskidane slike: Sirijus pada
kroz Veo, Dambldor lebdi u vazduhu, slomljen, blesak zelene svetlosti i majčin glas
koji preklinje za milost...
– Roditelji – reče Hari – ne smeju da napuštaju svoju decu sem... sem ukoliko ne
moraju.
– Hari... – poče Hermiona, pružajući mu ruku utehe, ali je on odgurnu i odšeta
malo dalje od njih, očiju uprtih u vatru koju je Hermiona prizvala. Jednom je iz tog
kamina razgovarao s Lupinom, tražeći da mu ovaj ponovo učvrsti veru u Džejmsa, i
Lupin ga je utešio. Sad mu se učini da Lupinovo napaćeno, bledo lice lebdi u vazduhu
ispred njega. Oseti mučan talas pokajanja. Ni Ron ni Hermiona nisu progovarali, ali
Hari je bio ubeđen da se gledaju iza njegovih leđa, nemušto se domunđavajući.
Okrenu se i uhvati ih kako žurno skreću pogled jedno od drugog.
– Znam da nije trebalo da ga nazovem kukavicom.
– Nisi, nipošto – odmah će Ron.
– Ali tako se ponaša.
– Svejedno... – reče Hermiona.
– Znam – reče Hari. – Ali ako ga to natera da se vrati Tonks, vredelo je, zar ne?
Nije mogao da prikrije molećivost u svom glasu. Hermiona je izgledala
saosećajno a Ron neodlučno. Hari obori pogled, misleći na svog oca. Da li bi Džejms
podržao Harija u svemu što je izgovorio Lupinu, ili bi bio ljut zbog načina na koji se
njegov sin poneo prema njegovom starom prijatelju?
Utihnula kuhinja kao da je brujala od šoka zbog minule scene i Ronovih i
Hermioninih neizgovorenih prekora. Dnevni prorok koji je Lupin doneo još je ležao
na stolu, Harijevo vlastito lice piljilo je u plafon s naslovne strane. Odšetao je do
stola i seo, nasumice otvorio novine i pretvarao se da čita. Nije bio u stanju da
razabere reči, i dalje je u mislima bio zaokupljen susretom s Lupinom. Bio je siguran
da su Ron i Hermiona, s one strane Proroka, nastavili svoje nemušto sporazumevanje.
Bučno je okrenuo stranicu i pred njega iskoči Dambldorovo ime. Trebalo mu je
nekoliko trenutaka da pojmi značenje fotografije na kojoj je bio prikazan neki
porodični skup. Ispod fotografije je bilo ispisano: Dambldorova porodica: sleva
nadesno, Albus, Persival, drži novorođenče Arijanu, Kendra i Aberfort.
Zaintrigiran, Hari pažljivije zagleda sliku. Dambldorov otac Persival bio je
zgodan čovek, čije su oči svetlucale čak i na ovoj staroj, izbledeloj fotografiji. Beba,
Arijana, bila je malčice duža od vekne hleba, i nije se mnogo razlikovala od nje.
Majka Kendra imala je zift crnu kosu, podignutu u punđu. Lice joj je bilo kao
isklesano. Uprkos svilenoj haljini s visokim okovratnikom koju je imala na sebi,
Harija njene tamne oči, istaknute jagodice i prav nos podsetiše na američke urođenike.
Albus i Aberfort imali su identične žakete sa čipkanim okovratnicima i identičnu kosu
do ramena. Albus je izgledao nekoliko godina stariji, ali su u svemu ostalom dvojica
dečaka bila veoma slična, jer je slika napravljena pre nego što je Dambldor slomio
nos i pre nego što je počeo da nosi naočare.
Porodica je delovala sasvim normalno i srećno, spokojno se smešeći iz tih novina.
Arijanina bebeća ručica neodređeno je mahala iz šala u koji je bila umotana. Hari
pogleda iznad slike i vide naslov:
EKSKLUZIVAN ODLOMAK
IZ BIOGRAFIJE ALBUSA DAMBLDORA
KOJA USKORO IZLAZI IZ ŠTAMPE
iz pera Rite Skiter
Pomislivši da ionako ne može da bude goreg raspoloženja no što jeste, Hari poče
da čita:
Gorda i nadmena, Kendra Dambldor nije mogla da podnese da ostane u
Buđavištu na Ravaništu nakon javnog hapšenja njenog muža Persivala, i
njegovog utamničenja u Askabanu. Stoga je odlučila da izmesti čitavu
porodicu i preseli se u Godrikovu dolinu, seoce koje će kasnije postati slavno
po sceni čudnovatog bekstva Harija Potera od Znate-Već-Koga.
Kao i Buđavište na Ravaništu, Godrikova dolina bila je dom brojnim
čarobnjačkim porodicama, ali pošto Kendra nije poznavala nijednu, bila je
pošteđena raspitivanja radoznalih suseda o zločinu njenog muža, s kojim se
suočavala u svom bivšem zaseoku. Neprestanim odbijanjem prijateljskih
usluga svojih novih čarobnjačkih komšija uskoro je postigla da njenu porodicu
ostave na miru.
„Kad sam jednom otišla da joj poželim dobrodošlicu, noseći joj tanjir
domaćih kazanskih kolača, zalupila mi je vrata pred nosom“, kaže Batilda
Torbarka. „Prve godine njihovog boravka uvek sam viđala samo dvojicu
dečaka. Ne bih ni znala da ima i kćerku da sledeće zime po njihovom dolasku
nisam skupljala Bukavice na mesečini i spazila Kendru kako izvodi Arijanu u
baštu iza kuće. Prošetala ju je oko travnjaka, čvrsto je držeći za ruku, a onda
je ponovo vratila unutra. Nisam znala šta da mislim o tome.“
Čini se da je Kendra verovala da je preseljenje u Gordikovu dolinu bilo
savršena prilika da jednom za svagda sakrije Arijanu, što je verovatno
godinama smerala. Trenutak je bio savršen. Arijana je imala nepunih sedam
godina kad je iščezla s vidika, a sedam godina je uzrast do kog se, po mišljenju
većine stručnjaka, magija ispolji ukoliko je prisutna. Niko živi ne pamti da je
Arijana ikada ispoljila bilo kakvu magijsku sposobnost. Stoga je jasno da je
Kendra donela odluku da sakrije postojanje svoje kćerke, radije nego da trpi
sramotu priznajući da je rodila Porugu. Odselivši se daleko od prijatelja i
suseda koji su znali Arijanu, mogla je utoliko lakše da je drži zatočenu. Mogla
je da računa da će, otada pa nadalje, ono malo ljudi koji su znali za Arijanino
postojanje čuvati tajnu, uključujući i dvojicu Arijanine braće, koja su
predupređivala nezgodna pitanja odgovarajući onako kako ih je majka
naučila: „Moja sestra je isuviše krhka da bi pohađala školu.“
Sledeće nedelje: Dambldor na Hogvortsu – nagrade i neistine.
Hari se prevario: ono što je pročitao zaista mu je pogoršalo raspoloženje. Ponovo
je pogledao fotografiju naizgled srećne porodice. Da li je to bilo istina? Kako to da
sazna? Poželeo je da ode u Godrikovu dolinu, čak i ako Batilda nije više u stanju da
razgovara s njim. Hteo je da poseti mesto gde su i on i Dambldor izgubili svoje
voljene osobe. Baš je hteo da spusti novine i da upita Rona i Hermionu šta misle o
tome kad se kuhinjom prolomi jedno zaglušujuće krc.
Prvi put u ta tri dana Hari je potpuno zaboravio na Kričera. Isprva je pomislio da
se to Lupin s treskom vratio u prostoriju i u prvi mah nije ni primetio masu
razgoropađenih udova koji su se ni iz čega stvorili pokraj njegove stolice. Žurno je
ustao u trenutku kada je Kričer uspeo da se razmrsi i, duboko se poklonivši Hariju,
zagraktao: – Kričer se vratio s lopužom Mandangusom Flečerom, gospodaru.
Mandangus se iskobelja i isuče svoj čarobni štapić. Hermiona je, međutim, bila i
suviše brza za njega.
– Ekspeliarmus!
Mandangusov štapić se vinu u vazduh i Hermiona ga uhvati. Mahnitog pogleda,
Mandangus polete ka stepenicama. Ron ga obori na zemlju veštim ragbi-zahvatom, i
Mandangus tresnu o kameni pod s prigušenim krckanjem.
– Šta je? – razdera se on, grčeći se u pokušaju da se oslobodi Ronovog stiska. –
Š’a sam uradio? Nahuškali ste ovog prokletog kućanskog vilenjaka na mene, kakvu bre
to igru igrate, š’a sam vam pa ja to uradio, pušćaj, pušćaj me, il’ ću...
– Nisi baš u prilici da pretiš – reče Hari. On baci novine u stranu, pređe kuhinju u
nekoliko krupnih koraka i kleče na kolena pored Mandangusa, koji je prestao da se
opire i delovao prestrašeno. Ron se podiže, dahćući, i vide kako Hari namerno upire
štapić u Mandangusov nos. Mandangus je zaudarao na ustajali znoj i duvan: kosa mu
je bila umršena a odora isflekana.
– Kričer se izvinjava zbog odocnelog privođenja lopova, gospodaru – zagrakta
vilenjak. – Flečer zna kako da izbegne hvatanje, ima mnogo skrovišta i mnogo
saučesnika. Ali je Kričer na kraju ipak saterao tu lopužu u ćošak.
– Zaista si to dobro izveo, Kričeru – reče Hari i vilenjak se nakloni.
– Dobro, imamo neka pitanja za tebe – reče Hari Mandangusu, koji odmah povika:
– Uspaničio sam se, u redu? Nisam ni ’teo da pođem s tobom, bez uvrede, druškane,
al’ nikad se nisam dobrovoljno prijavio da izginem za tebe, a onaj prokleti Znaš-Već-
Ko dojezdio je do mene, svako bi gled’o da se izvuče odande, sve vreme sam govorio
da neću to da radim...
– Za tvoju informaciju, niko od nas ostalih nije se Prebacio na bezbedno – reče
Hermiona.
– Pa vi ste onda prava grupica prokletih junačina, je l’ da, ali ja se nikad nisam
pretvar’o da sam spreman da se ubijem...
– Ne zanima nas zašto si napustio Ludookog – reče Hari, primakavši svoj štapić
bliže Mandangusovim podbulim, zakrvavljenim očima. – Već znamo da si nepouzdani
šljam.
– Pa kog me onda đavola jure ovi kućevni vilenjaci? Il’ se opet radi o onim
peharima? Nije mi nijedan od ti’ preostao, il’ bi’ vam i’ dao...
– Ne radi se ni o peharima, mada si sve bliže – reče Hari. – Umukni i slušaj.
Osećao se divno što može nešto da učini, što ima nekog od koga može da zahteva
makar mali delić istine. Harijev štapić sada je bio tako blizu Mandangusovog nosa da
Mandangus ukrsti oči pokušavajući da ga zadrži na vidiku.
– Pošto si već ovu kuću opelješio od svih vrednih stvarčica... – poče Hari, ali ga
Mandangus ponovo prekide:
– Sirijus nikada nije mario za tu starudiju...
Začu se sitan bat koraka, zasja se bakreni blesak, potom uslede ječeći zveket i krik
agonije: Kričer se zaleteo na Mandangusa i tresnuo ga tiganjem po glavi.
– Oteraj ga, oteraj ga, treba ga zaključati! – zaurla Mandangus, pokrivši se rukama
kad Kričer ponovo podiže tiganj teškog dna.
– Nemoj, Kričeru! – povika Hari.
Kričerove mršave ruke zadrhtaše pod težinom tiganja, i dalje preteće uzdignutog.
– Možda samo još jednom, gospodaru, za sreću?
Ron se nasmeja.
– Potreban nam je pri svesti, Kričeru, ali ako nam bude trebalo da ga ubeđujemo,
ti ćeš imati tu čast – reče Hari.
– Mnogo vam hvala, gospodaru – reče Kričer naklonivši se i povuče se malo
unazad, i dalje s mržnjom fiksirajući Mandangusa svojim velikim, bledim očima.
– Kad si opelješio ovu kuću od svih dragocenosti koje si uspeo da nađeš – ponovo
poče Hari – uzeo si i pregršt stvarčica iz kuhinjskog kredenca. Tu je bio i jedan
medaljon. – Hariju iznenada zasušiše usta: mogao je da oseti Ronovo i Hermionino
uzbuđenje i napetost. – Šta si uradio s njim?
– Što? – upita Mandangus. – Je li to nešto dragoceno?
– I dalje je kod tebe! – povika Hermiona.
– Ne, nije kod njega – reče Ron domišljato. – Samo se pita da li je možda trebalo
da traži više novca za njega.
– Više? – reče Mandangus. – To bi bilo teško u tri lepe. Morao sam da ga prokleto
poklonim, je l te. Nisam im’o izbora.
– Kako to misliš?
– Prodav’o sam stvari u Dijagon-aleji, a ona mi je prišla i upitala me imam li
dozvolu da trgujem magijskim predmetima. Prokleto njuškalo. ’tela da me kazni, al’
joj se svideo medaljon i rekla mi je da će ga uzme i progledi mi taj put kroz prste, i
kak’ treba da se smatram srećnim.
– Ko je bila ta žena? – upita Hari.
– ’Tkud znam, neka babuskera iz Ministarstva.
Mandangus se na tren zamisli, podigavši obrve.
– Mala žena, s mašnicom na vr’ glave.
Namrštio se, a zatim dodade: – Ličila je na žabu.
Hariju ispade štapić iz ruke, pogodi Mandangusa posred nosa i prsnu crvene
varnice po njegovim obrvama, koje se zapališe.
– Agvamenti! – vrisnu Hermiona, a iz njenog štapića pokulja mlaz vode, prelivši
Mandangusa koji poče da muca i da se davi. Hari pogleda naviše i vide odraz
vlastitog zaprepašćenja na Ronovom i Hermioninom licu. Ožiljci na nadlanici njegove
desne šake ponovo počeše da peckaju.

12. Magija je moć



Kako se bližio kraj avgusta, zapušteni travnjak trga u Ulici Grimold sve je više
venuo na suncu, sve dok nije postao krt i smeđ. Niko iz okolnih kuća nije nikad video
stanovnike broja dvanaest, niti sam broj dvanaest. Normalci koji su stanovali u Ulici
Grimold odavno su se pomirili s greškom u numerisanju koja je učinila da se broj
jedanaest naslanja na broj trinaest.
A ipak je taj travnjak sada privlačio veliki broj posetilaca kojima je ta anomalija
delovala izuzetno intrigantno. Gotovo da nije bilo dana u kome bar jedan ili dva
posetioca ne bi pristigla u Ulicu Grimold bez, kako se činilo, ikakvog drugog cilja
izuzev da se naslone na ogradu stepeništa što oivičava brojeve jedanaest i trinaest, i
posmatraju spoj između dve kuće. Ti radoznalci nikada nisu dolazili dva dana
uzastopce, ali je svima koji su navraćali bila zajednička odbojnost prema normalnom
oblačenju. Većina Londonaca koji su prolazili pored njih bila je naviknuta na
ekscentrično odevene tipove i nisu ni obraćali pažnju na njih, mada bi se povremeno
poneko osvrnuo da ih osmotri, pitajući se zašto bi iko nosio toliko dugačku kabanicu
po ovoj vrućini.
Posmatrači izgleda nisu imali veliku vajdu od svog bdenja. Povremeno bi neko od
njih uzbuđeno pohitao napred, kao da je konačno video nešto zanimljivo, ali bi se
odmah zatim razočarano vratio.
Prvog septembarskog dana na trgu je bilo više radoznalaca nego ikad. Pola tuceta
ljudi u dugim ogtačima stajalo je nemo i budno motrilo, zureći kao i uvek u kuće broj
jedanaest i trinaest, ali im je stvar na koju su čekali i dalje izmicala. Dok se bližilo
veče, donoseći, posle mnogo nedelja, neočekivan nalet hladne kišice, zbio se jedan od
onih neobjašnjivih trenutaka kad bi im se učinilo da vide nešto zanimljivo. Čovek
izobličenog lica pokaza prstom, a njegov najbliži pratilac, debeljuškast bledunjav tip,
krenu napred, da bi se već za koji trenutak ponovo opustili i vratili u prethodno stanje
neaktivnosti, frustrirani i razočarani.
U međuvremenu, u broju dvanaest, Hari je upravo ušao u predvorje. Maltene je
izgubio ravnotežu nakon što se Prebacio pravo na najviši stepenik ispred ulaznih
vrata, te pomisli da su Smrtožderi možda mogli da primete odblesak njegovog lakta
koji im se na trenutak ukazao. Pažljivo zatvorivši ulazna vrata, on skide Nevidljivi
ogrtač, prebaci ga preko ruke i pohita sumornim holom prema vratima koja su vodila u
podrum, stežući u ruci ukradeni primerak Dnevnog proroka.
Pozdravi ga uobičajeni tihi šapat: – Severus Snejp? – a potom ga zapahnu hladan
vetar i jezik mu se na tren sveza.
– Nisam te ja ubio – reče on, kad mu se ponovo razvezao jezik, a zatim zadrža dah
u trenutku kad se prašnjava figura uroka rasprsnula. Sačekao je da stigne na pola puta
niza stepenice do kuhinje, izvan zvučnog domašaja gospođe Blek i oblaka prašine, pre
nego što ih dozva: – Imam novosti i neće vam se dopasti.
Kuhinja je bila skoro neprepoznatljiva. Svaki kutak je sada blistao: bakarni lonci i
tiganji bili su uglancani do rozikastog sjaja, površina drvenog stola se caklila, pehari i
tanjiri već su bili postavljeni za večeru, i presijavali se pri svetlosti vatre koja je
veselo plamtela, a povrh koje se nalazio kazan u kome se nešto krčkalo. Međutim,
ništa u toj prostoriji nije se toliko drastično izmenilo kao kućni vilenjak, koji je sada
trkom došao do Harija, odeven u snežnobeli peškir, čistih i pufnastih ušnih dlačica
nalik vati, dok mu je Regulusov medaljon poskakivao na mršavim grudima.
– Izujte se moliću lepo, gospodaru Hari, i operite ruke pre jela – graknu Kričer,
zgrabi Nevidljivi ogrtač i tromo se odvuče da ga okači na kukicu na zidu, kraj
nekoliko starinskih odora koje behu oprane.
– Šta se desilo? – upita Ron sa zebnjom. On i Hermiona su pažljivo iščitavali
pregršt naškrabanih beležaka i rukom crtanih mapa koje su bile pobacane na jednom
kraju povećeg kuhinjskog stola, ali sada su posmatrali Harija koji se krupnim
koracima zaputi do njih i baci novine preko njihovih razbacanih pergamenata.
Ogromna slika poznatog, crnokosog čoveka kukastog nosa piljila je u sve njih
ispod naslova koji je glasio: SEVERUS SNEJP IMENOVAN ZA DIREKTORA
HOGVORTSA.
– Ne! – glasno rekoše Ron i Hermiona.
Hermiona je bila najbrža. Ščepala je novine i počela glasno da čita prateći članak.
– „Severus Snejp, dugogodišnji majstor napitaka u Hogvortskoj školi za veštice
i čarobnjake, danas je imenovan za direktora u najvažnijoj od nekoliko kadrovskih
promena u toj drevnoj školi. Nakon nedavne ostavke dosadašnje nastavnice
Proučavanja Normalaca, Alekto Kerou preuzeće to mesto dok će njen brat Amikus
popuniti upražnjeno mesto profesora Odbrane od Mračnih veština.“
– „Pozdravljam pruženu mi priliku da podržim naše najbolje čarobnjačke
tradicije i vrednosti...“ Kao što je ubijanje i odsecanje ušiju, pretpostavljam! Snejp
direktor! Snejp u Dambldorovom kabinetu... Merlinovih mi čakšira! – vrisnu ona,
nateravši Harija i Rona da poskoče. Ona skoči od stola i izlete iz sobe, doviknuvši
dok je izlazila: – Vraćam se za minut!
– „Merlinovih mi čakšira“? – ponovi Ron, uveseljen tim izrazom. – Mora da je
uzrujana. – On privuče novine k sebi i prelete članak o Snejpu.
– Drugi nastavnici neće to prihvatiti. Mek Gonagalova, Flitvik i Mladica znaju
istinu, znaju kako je Dambldor poginuo. Neće pristati da im Snejp bude direktor. A ko
su ti Kerouovi?
– Smrtožderi – reče Hari. – Imaš tu i njihove fotografije. Bili su na vrhu kule kada
je Snejp ubio Dambldora, tako da je sada celo društvo na okupu. A ne vidim – nastavi
Hari s gorčinom, privukavši stolicu – imaju li ostali nastavnici neki drugi izbor sem
da ostanu. Ako Ministarstvo i Voldemor stoje iza Snejpa, mogu jedino da biraju
između toga da ostanu i predaju, ili da provedu nekoliko lepih godina u Askabanu... i
to ako budu imali sreće. Računam da će ostati, ne bi li pokušali da zaštite učenike.
Kričer užurbano priđe stolu držeći u rukama ogromnu činiju i kutlačom im nasu
supu u starinske zdele, pri tom zviždućući kroz zube.
– Hvala, Kričeru – reče Hari, bacivši Prorok da ne bi gledao Snejpovo lice. –
Sad bar tačno znamo gde je Snejp.
On uze kašiku i baci se na supu. Kvalitet Kričerovog kuvanja dramatično se
popravio otkako je dobio Regulusov medaljon: ova današnja francuska supa s lukom
bila je najbolja koju je Hari ikad probao.
– Gomila Smrtoždera i dalje motri na kuću – reče on Ronu za vreme jela – ima ih
mnogo više nego inače. Kao da se nadaju da ćemo izmarširati napolje sa školskim
kovčezima i zaputiti se na Hogvorts ekspres.
Ron pogleda na svoj ručni sat.
– Ceo dan razmišljam o tome. Otišao je pre skoro šest sati. Malo je čudno što
nismo u njemu, zar ne?
U svojoj uobrazilji Hari zamisli skerletnu parnu lokomotivu onakvu kako je
izgledala kada su je jednom on i Ron pratili iz vazduha, kako svetluca između brda i
dolina, zahuktala skerletna gusenica. Bio je siguran da u ovom trenutku Džini, Nevil i
Luna sede zajedno, pitajući se možda gde su on, Ron i Hermiona, ili raspravljaju kako
da na najbolji način podrivaju novi Snejpov režim.
– Umalo me nisu spazili, sad kad sam se vraćao – reče Hari. – Loše sam se
dočekao na najvišem stepeniku i Ogrtač mi je malčice skliznuo.
– Meni se to svaki put dešava. O, evo je – dodade Ron, obrnuvši se na sedištu da
vidi Hermionu koja je upravo ulazila u kuhinju. – A šta ti je to, Merlinovih mi
najkomotnijih gaćerona?
– Setila sam se ovoga – dahćući reče Hermiona.
Nosila je ogromnu uramljenu sliku koju sada spusti na pod pre nego što će s
kuhinjskog ormana dohvatiti svoju torbicu ukrašenu perlama. Otvori je i poče na silu
da gura sliku unutra, i uprkos tome što je bila očigledno prevelika da bi stala u tu
malenu torbu, ona, kao i mnogo štošta drugo, za tili čas nestade u prostranim dubinama
torbice.
– Fineas Nigelus – objasni Hermiona, bacivši torbicu na kuhinjski sto uz
uobičajeni rezonantni, odzvanjajući tresak
– Izvini, šta reče? – upita Ron, ali Hari odmah shvati. Naslikani lik Fineasa
Nigelusa mogao je da prelazi između svog portreta u Ulici Grimold i onog koji je
visio na zidu direktorove kancelarije na Hogvortsu: kružne sobe na vrhu kule u kojoj
Snejp, bez sumnje, baš sada sedi, pobedonosno preuzevši Dambldorovu zbirku
osetljivih srebrnih čarobnih instrumenata, kameno Sito-za-misli, Šešir za
razvrstavanje i, ukoliko nije sklonjen negde drugde, Grifindorov mač.
– Snejp bi mogao da pošalje Fineasa Nigelusa da za njegov račun osmotri
unutrašnjost ove kuće – objasni Hermiona Ronu dok je ponovo sedala na svoje mesto.
– Ali da ga vidim da sad pokuša, sve što će Fineas moći da vidi jeste unutrašnjost
moje torbice.
– Dobro si se toga setila! – reče Ron, impresioniran.
– Hvala – nasmeši se Hermiona, privukavši sebi zdelu sa supom. – Nego, Hari, šta
ti se još desilo danas?
– Ništa – reče Hari. – Nekoliko sati sam motrio na ulaz u Ministarstvo. Ni traga
od nje. Međutim, video sam tvog tatu, Rone. Izgleda dobro.
Ron mu zahvalno klimnu glavom na tu vest. Složili su se već da je i suviše opasno
da probaju da komuniciraju s gospodinom Vizlijem kad ulazi i izlazi iz Ministarstva
jer je uvek okružen drugim činovnicima. Ali je ipak bilo ohrabrujuće videti ga makar
u prolazu, čak i kad bi delovao napeto i zabrinuto.
– Tata nam je uvek govorio da većina ljudi u Ministarstvu koristi Flu-mrežu da
dođe na posao – reče Ron. – Zato nismo videli Ambridžovu, ona nikad ne bi išla
pešice, verovatno smatra da je previše važna ličnost za tako nešto.
– A šta je s onom smešnom starom vešticom i sitnim čarobnjakom u modroplavim
odorama? – upita Hermiona.
– A da, čova iz Magijskog održavanja – reče Ron.
– Kako znaš da radi u službi Magijskog održavanja? – upita Hermiona, zaustavivši
kašiku sa supom u vazduhu.
– Tata mi je rekao da svi u Magijskom održavanju nose modroplave odore.
– Ali nama to do sada nisi rekao!
Hermiona ispusti kašiku i privuče k sebi snop beleški i mapa koje su ona i Ron
proučavali do trenutka kada je Hari stigao u kuhinju.
– Ovde ne piše ništa o modroplavim odorama, baš ništa! – reče, grozničavo
premećući stranice.
– A zašto je to toliko važno?
– Sve je važno, Rone! Ukoliko ćemo da uđemo u ministarstvo a da se ne odamo
kad su oni sigurno na oprezu zbog mogućih uljeza, svaki sitni detalj je važan! Već smo
milion puta pričali o ovome, mislim, koja je svrha svih ovih izviđačkih putovanja ako
se ti čak i ne trudiš da nam...
– Daj, Hermiona, zaboravim na jednu sitnicu...
– Nadam se da si svestan da za nas u ovom trenutku verovatno nema opasnijeg
mesta na svetu od Ministarstva...
– Mislim da bi trebalo to sutra da izvedemo – reče Hari.
Hermiona se ukoči i zinu. Ron se zagrcnu nad svojom supom.
– Sutra? – ponovi Hermiona. – Ne misliš valjda ozbiljno, Hari?
– Mislim – reče Hari. – Ne verujem da ćemo biti išta spremniji nego što smo sada
ni da se još mesec dana skrivamo oko ulaza u Ministarstvo. Što duže odlažemo,
medaljon će biti sve dalje. Postoji mogućnost da ga se Ambridžova već otarasila: ta
stvarčica se ne otvara.
– Sem ukoliko nije – reče Ron – otkrila kako se otvara, i sada je i sama opsednuta.
– Kod nje se ne bi ni primetila razlika, i pre toga je bila zla do daske – sleže Hari
ramenima.
Hermiona je grizla usnu, zadubljena u misli.
– Znamo ono najbitnije – nastavi Hari, obraćajući se Hermioni. – Znamo da su
obustavili Prebacivanje prilikom ulaska i izlaska iz Ministarstva. Znamo da je većini
starijih članova Ministarstva sada dozvoljeno da povežu svoje domove na Flu-mrežu,
jer je Ron čuo onu dvojicu Neizrecivih da gunđaju zbog toga. A znamo u grubim
crtama gde je kancelarija Ambridžove, na osnovu onog što si čuo da je bradati čova
pričao svom drugaru...
– „Biću na prvom nivou, Dolores želi da me vidi“ – smesta izrecitova Hermiona.
– Tačno tako – reče Hari. – A znamo da se ulazi uz pomoć tih smešnih novčića, ili
žetona, ili čega već, jer sam video onu vešticu kako pozajmljuje jedan od svog
prijatelja...
– Ali mi nemamo nijedan žeton!
– Ako plan upali, imaćemo – nastavi Hari smireno.
– Ne znam, Hari, ne znam... ima tu strašno mnogo stvari koje mogu da krenu
naopako, toliko toga zavisi od slučajnosti...
– Tako će biti i ako naredna tri meseca provedemo u pripremama – reče Hari. –
Vreme je za akciju.
Po izrazima Ronovog i Hermioninog lica zaključio je da su uplašeni. Ni sâm nije
osećao naročito samopouzdanje, ali ipak je bio uveren da je kucnuo čas da se njihov
plan sprovede.
Prethodne četiri nedelje proveli su tako što su na smenu navlačili Nevidljivi
ogrtač i motrili na glavni ulaz u Ministarstvo, za koji je Ron, zahvaljujući gospodinu
Vizliju, znao još od detinjstva. Pratili su zaposlene u Ministarstvu na putu do tamo,
prisluškivali njihove razgovore i pažljivim posmatranjem saznali ko se od njih obično
pojavljuje sam, u isto vreme svakoga dana. Povremeno bi im se ukazala prilika da iz
nečije aktovke izvuku Dnevni prorok. Postepeno su pravili beleške i nedovršene mape
koje su sada bile naslagane ispred Hermione.
– U redu – reče Ron polako – recimo da krenemo sutra... Mislim da treba da
idemo samo ja i Hari..
– O, nemoj opet da počinješ! – uzdahnu Hermiona. – Mislila sam da smo to već
raščistili.
– Jedno je motati se oko ulaza ispod Ogrtača, ali ovo je nešto drugo, Hermiona. –
Ron zabode prst u primerak Dnevnog proroka s datumom od pre deset dana. – Ti si na
spisku čarobnjaka normalskog porekla koji se nisu prijavili za ispitivanje!
– A ti bi trebalo da umireš u Jazbini od flekavitisa! Ako iko ne sme da ide, onda je
to Hari, čija je glava ucenjena na deset hiljada galeona...
– Lepo, onda ja ostajem ovde – reče Hari. – Javite mi ako ikada sami pobedite
Voldemora, važi?
Dok su se Ron i Hermiona smejali, Hari oseti oštar bol u ožiljku na čelu. Ruka mu
mahinalno polete ka njemu: video je kako se Hermionine oči sužavaju, i pokuša taj
svoj potez da prikrije sklanjajući kosu s očiju.
– Pa, ukoliko idemo sve troje, moraćemo odvojeno da se Prebacujemo – govorio
je Ron. – Više ne možemo svi da stanemo ispod Ogrtača.
Harija je ožiljak boleo sve jače. On ustade. Kričer odjednom jurnu ispred njega.
– Gospodar nije pojeo supu, da li bi gospodar radije jeo ukusan paprikaš, ili
možda pitu od melase koju gospodar naročito voli?
– Hvala, Kričeru, ali odmah se vraćam... ovaj... odoh do toaleta.
Svestan da ga Hermiona sumnjičavo posmatra, Hari požuri uza stepenice do
predvorja a onda do hodnika na prvom spratu, gde se stušti u kupatilo i ponovo navuče
rezu na vrata. Stenjući od bola, nagnuo se iznad crnog lavaboa sa slavinama u obliku
zmija otvorenih čeljusti, i sklopio oči...
Klizio je duž neke sumračne ulice. Zgrade s obe strane imale su visoke tesane
zabate, izgledale su kao kućice od kolača.
Prišao je jednoj od njih, a onda spazio belinu vlastite dugoprste šake na vratima.
Pokucao je. Osećao je kako uzbuđenje u njemu raste...
Vrata se otvoriše. Na njima je stajala nasmejana žena. Kad vide Harijevo lice,
njen osmeh nestade, a zameni ga prestravljenost...
– Gregorovič? – reče piskav, hladan glas.
Ona odmahnu glavom: pokušavala je da zatvori vrata. Bela ruka ih čvrsto uhvati,
sprečivši je da mu ih zalupi pred nosom...
– Treba mi Gregorovič.
– Er wohnt hier nicht mehr! – vrisnu ona, odmahujući glavom. – On živela ne
ovde! On živela ne ovde! Ja ne poznam njega!
Odustavši od pokušaja da zatvori vrata, ona poče da uzmiče kroz mračan hodnik, a
Hari ju je pratio, klizeći ka njoj dok je u svojoj dugoprstoj šaci držao isukan štapić.
– Gde je on?
– Das weiß ich nicht! Odselio! Ja ne zna ništa, ne zna ništa!
On podiže štapić. Žena vrisnu. Dvoje mališana dotrča u hodnik. Ona pokuša da ih
zaštiti svojim rukama. Blesnu zelena svetlost...
– Hari! HARI!
On otvori oči; stropoštao se na pod. Hermiona je ponovo lupala po vratima.
– Hari, otvori!
Vrisnuo je, znao je to. On ustade i skinu rezu s vrata; Hermiona upade unutra,
zatim povrati ravnotežu i sumnjičavo pogleda naokolo. Odmah iza nje bio je Ron, sav
rastrojen, sa štapićem uperenim naizmenično ka ćoškovima hladnjikavog kupatila.
– Šta si to radio? – strogo upita Hermiona.
– Šta misliš da sam radio? – upita Hari, s neubedljivom razmetljivošću.
– Urlao si na sav glas! – reče Ron.
– A da... mora da sam zadremao ili...
– Hari, ne vređaj našu inteligenciju, molim te – reče Hermiona, duboko
uzdahnuvši. – Znamo da te je ožiljak zaboleo još dole, a sad si bled kao krpa.
Hari sede na ivicu kade.
– U redu. Upravo sam video Voldemora kako ubija neku ženu. Dosad je već
verovatno pobio celu njenu porodicu. A nije morao. To je bilo kao sa Sedrikom, po
ko zna koji put, prosto su bili tu...
– Hari, ne bi trebalo da dozvoliš da ti se to ponovo desi! – povika Hermiona, a
glas joj odjeknu kupatilom. – Dambldor je hteo da koristiš Oklumenciju! Mislio je da
je ta veza opasna... Voldemor može to da iskoristi, Hari! Koja je korist od toga što ga
gledaš kako ubija i kinji, kako to može da pomogne?
– Zato što tako znam šta on radi – reče Hari.
– Znači ti čak i ne pokušavaš da ga isključiš?
– Ne mogu, Hermiona. Znaš da sam bio loš u Oklumenciji, nikad je nisam dobro
savladao.
– Nikad nisi ni pokušao! – reče ona usplahireno. – Ne shvatam, Hari.. da li se tebi
dopada što imate tu posebnu vezu, ili odnos, ili šta... šta god...
Zbunila se dovršavajući rečenicu zbog pogleda koji joj je uputio dok je ustajao s
ivice kade.
– Dopada? – reče on tiho. – Da li bi se tebi dopadalo?
– Ja... ne... izvini, Hari, nisam mislila......
– Mrzim to, mrzim činjenicu da on može da uđe u mene, da moram da ga
posmatram kada je najopasniji. Ali hoću to da iskoristim.
– Dambldor...
– Zaboravi Dambldora. Ovo je moj izbor i ničiji više. Hoću da znam zašto
proganja Gregoroviča.
– Koga?
– On je inostrani majstor za pravljenje štapića – reče Hari. – Napravio je Krumov
štapić, i Krum smatra da je sjajan.
– Ali prema onome što kažeš – reče Ron – Voldemor negde drži Olivandera pod
ključem. Šta će mu još jedan štapić-majstor, kad već ima jednog?
– Možda se slaže s Krumom, možda smatra da je Gregorovič bolji... ili možda
misli da će Gregorovič moći da mu objasni šta je to moj štapić uradio dok me je on
proganjao, pošto Olivander to nije znao.
Hari se zagleda u napuklo, prašnjavo ogledalo i vide Rona i Hermionu kako
razmenjuju skeptične poglede iza njegovih leđa.
– Hari, ti stalno pričaš o tome šta je tvoj štapić uradio – reče Hermiona. – Ali ti si
to učinio! Zašto tako uporno odbijaš da preuzmeš na sebe odgovornost za svoju
vlastitu moć?
– Zato što znam da to nisam bio ja! Kao što i Voldemor zna, Hermiona! Obojica
znamo šta se stvarno dogodilo!
Besno su piljili jedno u drugo. Hari je znao da nije ubedio Hermionu i da ona
prikuplja protivargumente, kako za njegovu teoriju o svom čarobnom štapiću tako i za
to što on dopušta sebi da vidi šta je u Voldemorovoj glavi. Na njegovo olakšanje,
umeša se Ron.
– Pusti to sada – posavetova je on. – To je njegova odluka. A ako ćemo sutra da
idemo u Ministarstvo, zar ne misliš da bi trebalo da još jednom pretresemo čitav
plan? Nevoljno, primetiše njih dvojica, Hermiona diže ruke od te teme, mada je Hari bio
ubeđen da će ga prvom prilikom ponovo napasti. U međuvremenu, ponovo siđoše u
podrumsku kuhinju, gde ih Kričer posluži paprikašem i pitom od melase.
Otišli su na spavanje tek kasno u noć, pošto su satima pretresali plan sve dok ga
nisu naučili napamet, do poslednjeg slova. Hari, koji je sada spavao u Sirijusovoj
sobi, ležao je u krevetu uperivši snop svetlosti svog štapića u staru fotografiju na
kojoj su bili njegov otac, Sirijus, Lupin i Petigru, i još desetak minuta poluglasno je
izgovarao plan. Međutim, kada je ugasio štapić, nije više mislio ni na višesokovni
napitak, ni na bljuvačke bombone, niti na modroplave odore službe Magijskog
održavanja. Mislio je na Gregoroviča, štapić-majstora, i na to koliko će dugo ovaj
uspevati da se krije budući da ga Voldemor tako odlučno traži.
Zora je, činilo se, nepristojno žurno smenila ponoć.
– Izgledaš užasno – pozdravi Ron Harija, ušavši u sobu da ga probudi.
– Neću još dugo – reče Hari, zevnuvši.
Dole u kuhinji zatekoše Hermionu. Kričer ju je upravo posluživao kafom i vrućim
zemičkama, i imala je pomalo izbezumljen izraz lica, koji je Hari uglavnom vezivao
za iščekivanje rezultata ispita.
– Odore – reče ona sebi u bradu, potvrđujući da ih je primetila nervoznim
klimanjem glavom i nastavljajući da čeprka po svojoj perlama ukrašenoj torbici. –
Višesokovni napitak... Nevidljivi ogrtač... lažni detonatori.... treba i vi da uzmete po
nekoliko komada, za svaki slučaj... bljuvačke bombone, krvavonosni nugat, produžne
uši... Pojedoše doručak a onda se uputiše uza stepenice, dok ih je Kričer ispraćao
klanjanjem i obećanjem da će ih čekati odrezak i pita od bubrega kada se vrate.
– Blagosloven bio – reče Ron sa simpatijom. – Kad samo pomislim da sam nekad
fantazirao kako ću mu odrubiti glavu i nataknuti je na ovaj zid!
Krajnje oprezno se probiše do prednjeg stepenika na ulazu: mogli su da vide par
Smrtoždera podbulih očiju koji su s trga obavijenog maglom motrili na kuću.
Hermiona se najpre Prebaci s Ronom, a zatim se vrati po Harija.
Posle uobičajenog kratkotrajnog osećaja tmine i gušenja, Hari se obreo u malenoj
uličici gde je trebalo da se odigra prva etapa njihovog plana. Zasad je bila pusta, ako
se izuzme par velikih kanti za đubre. Prvi radnici Ministarstva obično se nisu
pojavljivali tu pre osam sati.
– Dakle – reče Hermiona, pogledavši na svoj ručni sat. – Trebalo bi da se pojavi
ovde kroz nekoliko minuta. Kada je budemo Ošamutili...
– Hermiona, to znamo – reče Ron žustro. – A ja sam mislio da treba da otvorimo
ova vrata pre nego što se ona ovde pojavi?
Hermiona ciknu.
– Umalo da zaboravim. Odmaknite se...
Ona uperi štapić u vrata s katancem, skroz išarana grafitima, koja se uz prasak
otvoriše. Mračan hodnik iza njih vodio je, koliko su znali iz brižljivih izviđačkih
izleta ovamo, u prazno pozorište. Hermiona privuče vratanca ka sebi, da bi izgledalo
kao da su još uvek zatvorena.
– A sad – reče, okrenuvši se prema njima dvojici – ponovo navlačimo Nevidljivi
ogrtač...
– ... i čekamo – završi Ron, bacivši ga preko Hermionine glave kao čoju preko
papige i prevrnu očima ka Hariju.
Posle par minuta začu se slabašno pop, i mala veštica iz Ministarstva razbarušenih
sedih vlasi Prebaci se na korak od njih, trepćući od iznenadne svetlosti: sunce se
upravo pomolilo iza oblaka. Međutim, nije čestito ni stigla da oseti neočekivanu
toplinu kad je Hermionina nečujna Ošamućujuća kletva pogodi u grudi i ona se sruši.
– Lepo si to izvela, Hermiona – reče Ron, provirivši iza kante pored ulaza u
pozorište kad Hari skide Nevidljivi ogrtač. Zajednički odnesoše malu vešticu u
mračni prolaz koji je vodio iza scene. Hermiona iščupa nekoliko vlasi iz veštičine
kose i stavi ih u bočicu s mutnim višesokovnim napitkom koju je izvadila iz svoje
torbice. Ron je preturao po novčaniku sitne veštice.
– Ovo je Mafalda Hopkirk – reče, pročitavši malu karticu koja je identifikovala
njihovu žrtvu kao pomoćnika u Odeljenju za nepropisnu upotrebu magije. – Bolje ti
uzmi ovo, Hermiona, a evo i žetona.
On joj predade nekoliko malih zlatnih novčića iz veštičinog novčanika, na kojima
su bila utisnuta slova M.M.
Hermiona ispi višesokovni napitak, koji je sada bio prijatne ljubičastoroze boje, i
za tren oka pred njima se stvori dvojnica Mafalde Hopkirk. Dok je ona skidala
naočare s Mafalde i stavljala ih sebi, Hari je pogledao na sat.
– Kasnimo, gos’n Magijsko održavanje samo što nije stigao.
Oni brže-bolje pohitaše da zatvore vrata za pravom Mafaldom. Hari i Ron
prebaciše Nevidljivi ogrtač preko sebe ali Hermiona ostade na vidiku, iščekujući.
Nekoliko trenutaka kasnije začu se još jedno pop i pred njima se stvori mali čarobnjak
lasičjeg lika.
– O, zdravo, Mafalda.
– Zdravo! – reče Hermiona drhtavim glasom. – Kako si mi ti danas?
– Pa ne baš dobro – odgovori maleni čarobnjak, koji je izgledao skroz utučeno.
Dok su Hermiona i čarobnjak išli prema glavnoj ulici, Hari i Ron su se prikradali
za njima.
– Žao mi je što čujem da se ne osećaš dobro – reče Hermiona, uporno se
obraćajući malom čarobnjaku dok je on pokušavao da joj detaljno izloži svoje
probleme. Bilo je od presudnog značaja da mu ne dozvoli da se domogne ulice. – Evo,
uzmi bombonu.
– A? O, ne, hvala...
– Insistiram! – reče Hermiona agresivno, zatresavši mu kesicu bombona pravo u
lice. Prilično iznenađen, mali čarobnjak uze jednu.
Dejstvo beše trenutno. Samo što je bombona dotakla njegov jezik, mali čarobnjak
poče tako gadno da povraća da nije ni primetio da mu je Hermiona počupala pregršt
vlasi sa glave.
– O bože! – reče mu ona, dok je on zalivao uličicu bljuvotinom. – Možda je bolje
da uzmeš slobodan dan?
– Ne... ne! – zagrcnu se on i opet povrati, pokušavajući da nastavi svojim putem
iako nije bio sposoban da hoda uspravno. – Moram... danas... moram da idem...
– Ali to je suludo! – reče Hermiona uznemireno. – Ne možeš na posao u ovakvom
stanju... mislim da bi trebalo da odeš u Sent Mungo da te dovedu u red.
Čarobnjak se već beše srušio na sve četiri, bljujući i dalje, ali je još uvek nastojao
da otpuzi do glavne ulice.
– Ne možeš nipošto u ovakvom stanju na posao! – povika Hermiona.
Najzad i do njega dopre neumitna istina njenih reči. Koristeći zgroženu Hermionu
da se ponovo pridigne u stojeći položaj, on se okrenu u mestu i iščeze, ne ostavljajući
za sobom ništa osim torbe, koju mu je Ron oteo iz ruke dok je nestajao, i nekoliko
letećih komada povraćke.
– Fuj – reče Hermiona, podižući skute svoje odore da bi izbegla barice povraćke.
– Bio bi manji nered da sam i njega Ošamutila.
– Dabome – reče Ron, promolivši se ispod ogrtača, stiskajući čarobnjakovu torbu
– ali još uvek mislim da bi čitava hrpa besvesnih tela privukla mnogo veću pažnju. A
tip je baš željan posla, je l’ da? Nego, dobaci mi već jednom tu kosu i napitak.
Za manje od dva minuta Ron se pojavi pred njima, mali i lasičastog lika kao i
čarobnjak kome je bilo muka, odeven u modroplavu odoru do maločas složenu u
čarobnjakovoj torbi.
– Baš čudno što je danas nije obukao, zar ne, kad je već toliko želeo da ide na
posao? Bilo kako bilo, ja sam Redž Ketermol, sudeći po etiketi na leđima.
– Pričekaj malo ovde – reče Hermiona Hariju, koji je i dalje bio ispod
nevidljivog ogrtača – vraćamo se uskoro s nekim dlačicama za tebe.
Hari je čekao deset minuta, ali mu se to činilo mnogo dužim dok se sam samcit
krio u uličici isprskanoj bljuvotinom, kraj vrata koja su krila Ošamućenu Mafaldu.
Najzad se Ron i Hermiona ponovo pojaviše.
– Ne znamo ko je – reče Hermiona, pružajući Hariju nekoliko kovrdžavih, crnih
dlaka – ali otišao je kući s užasnim krvarenjem iz nosa! Evo, prilično je visok, biće ti
potrebna veća odora...
Ona izvuče komplet starih odora koje je Kričer oprao za njih, i Hari se povuče da
bi iskapio napitak i presvukao se.
Čim je bolni preobražaj završen, postao je gotovo dva metra visok i, sudeći po
mišićavim rukama, prilično razvijen. Takođe je imao bradu. Smestivši Nevidljivi
ogrtač i naočare ispod svoje nove odore, on se pridruži njima dvoma.
– Bokca mu, jezivo – reče Ron, pogledavši u Harija koji je sada bio daleko viši
od njega.
– Uzmi jedan od Mafaldinih žetona – reče Hermiona Hariju – i pođimo, već je
skoro devet.
Skupa izađoše iz prolaza. Pedesetak metara dalje na pretrpanom trotoaru nalazile
su se dve zašiljene balustrade koje su oivičavale dva stepeništa, jedno s natpisom
„Gospoda“, drugo s natpisom „Dame.
– Vidimo se za koji tren – reče Hermiona nervozno i otetura niza stepenice do
ženskih toaleta. Hari i Ron pridružiše se skupini čudno odevenih muškaraca koji su se
spuštali u nešto što je ličilo na običan javni podzemni toalet, ozidan štrokavim crnim i
belim pločicama.
– ’Bro jutro, Redž! – dobaci mu drugi čarobnjak u modroplavoj odori, čim je Ron,
ubacivši zlatni žeton u prorez na vratima, ušao u separe. – Koja je ovo gnjavaža, je li?
Prisiljavaju nas da svi idemo na posao ovim putem. Šta uopšte zamišljaju, ko će da se
pojavi, Hari Poter?
Čarobnjak se grohotom nasmeja svojoj dosetki. Ron se usiljeno zakikota.
– Nego šta – reče – baš glupo, zar ne?
On i Hari uđoše u susedne separee.
S Harijeve leve i desne strane dopiralo je klokotanje vode iz kazančeta. On čučnu
i proviri kroz rupu pri dnu pregrade, taman na vreme da vidi par nogu u čizmama kako
se uspinju u susedni toalet. Pogleda levo i vide Rona kako zbunjeno trepće.
– Moramo sami sebe da pustimo kroz šolju? – prošaputa on.
– Biće da je tako – došapnu mu Hari. Glas mu je bio dubok i hrapav.
Obojica se uspraviše. Osetivši se izuzetno glupo, Hari se uzvera u toalet.
Istog trena je znao da je ispravno postupio. Mada mu se činilo da stoji u vodi,
cipele, stopala i odora na njemu bili su potpuno suvi. Ispružio je ruku, povukao lanac i
sledećeg trenutka propao niz kratak odvod i izašao iz kamina u Ministarstvu magije.
Nespretno je ustao. Telo mu beše masivnije nego što je navikao. Veliki Atrijum
izgledao je mračniji nego što ga je Hari upamtio. Ranije je središnji deo predvorja
ispunjavala zlatna fontana, koja je bacala svetlucave pege svetlosti preko uglačanog
drvenog poda i zidova. Sada je tim prizorom dominirala džinovska skulptura od crnog
kamena. Bila je prilično zastrašujuća, predstavljala je vešticu i čarobnjaka koji sede
na dva kitnjasto izrezbarena prestola, gledajući s visine na radnike Ministarstva kako
ispadaju iz kamina ispod njih. U podnožju statue, slovima velikim gotovo pola metra,
bile su uklesane reči:
MAGIJA JE MOĆ.
Hari oseti težak udarac u noge otpozadi. Neki drugi čarobnjak upravo je izleteo iz
kamina iza njega.
– Sklanjaj se s puta, što ne... O, izvini, Rankorne!
Vidno prepadnut, proćelavi čarobnjak žurno se udalji. Očigledno je čovek koga je
Hari oličavao bio veoma zastrašujuć.
– Psst! – reče neki glas a on se osvrnu oko sebe i spazi krhku malu vešticu i
čarobnjaka koji je ličio na lasicu iz Magičnog održavanja kako mu rukama daju znak
da dođe do statua. Hari ubrza da im se pridruži.
– Bez problema si ušao, dakle? – šapnu Hermiona Hariju.
– Ne, još uvek je zaglavljen u klonji – reče Ron.
– Baš smešno... užasno, zar ne? – obrati se ona Hariju, koji je zurio u statuu. – Jesi
li video na čemu sede?
Hari pogleda izbliza i shvati da ono za šta je mislio da su rezbarijama ukrašeni
prestoli zapravo predstavlja gomilu isklesanih ljudskih bića: stotine i stotine nagih
tela muškaraca, žena i dece, svi prilično glupih, ružnih lica, izvijali su se i stiskali ne
bi li poduprli težinu lepo odevenih čarobnjaka.
– Normalci – prošaputa Hermiona. – Na mestu koje im priliči. Hajde, idemo
dalje.
Priključiše se reci veštica i čarobnjaka koji su se kretali u pravcu zlatnih kapija na
kraju predvorja, gledajući unaokolo što je moguće diskretnije, ali od karakterističnog
lika Dolores Ambridž nije bilo ni traga ni glasa. Prođoše kroz kapije u manji hol, gde
su se već napravili redovi ispred dvadeset zlatnih rešetkastih pregrada u kojima je
bilo isto toliko liftova. Jedva su se priključili najbližoj gomili kad neki glas reče: –
Ketermole!
Oni se osvrnuše. Hariju se stomak izvrnu. Jedan od Smrtoždera koji je
prisustvovao Dambldorovoj pogibiiji išao je krupnim koracima ka njima. Službenici
Ministarstva oko njih odmah umuknuše, spustivši poglede. Hari je mogao da oseti
strah kako kola među njima. Čovekovo namrgođeno, pomalo grubijansko lice donekle
je odudaralo od njegove veličanstvene odore do poda, protkane mnoštvom zlatnih niti.
Neko iz gomile oko liftova ulagivački mu doviknu: – ’Bro jutro, Jaksli! – ali ga je
Jaksli ignorisao.
– Tražio sam nekog iz Magijskog održavanja da sredi moju kancelariju,
Ketermole. Tamo još pada kiša.
Ron pogleda naokolo kao da se nada da će neko drugi da interveniše, ali niko se
ne javi.
– Kiša... u vašoj kancelariji? To... to ne valja, je l’ da?
Ron se nervozno nasmeja. Jaksli razrogači oči.
– Misliš da je to smešno, Ketermole, zar ne?
– Ne – reče Ron – nipošto...
Dve veštice se izdvojiše iz reda za lift i odjuriše u stranu.
– Shvataš li da sam upravo pošao dole da ispitujem tvoju ženu, Ketermole?
Zapravo, prilično sam iznenađen što nisi dole da je držiš za ručicu dok čeka. Već si je
otpisao kao propalu investiciju, je li? Verovatno ti je to mudar potez. Sledeći put
gledaj da se oženiš Čistokrvnom.
Hermioni se ote mali uzvik užasa. Jaksli je pogleda. Ona se slabašno nakašlja i
okrenu.
– Ja... ja... – mucao je Ron.
– Ali da su moju ženu optužili da je Blatokrvna – reče Jaksli – ... mada nikad ne
bih pogrešio da takvu prljavušu uzmem za ženu... i da šefu Odseka za sprovođenje
magijskih zakona treba da se obavi neki possao, smatrao bih da mi je to prioritet,
Ketermole. Da li me razumeš?
– Da – prošaputa Ron.
– Onda prioni na posao, Ketermole, a ako moja kancelarija ne bude potpuno suva
za sat vremena, Krvni status tvoje žene biće pod još većim znakom pitanja no što je
sada. Zlatne rešetke pred njima razmakoše se tandrčući. Uz pozdrav glavom i neprijatan
smešak upućen Hariju, od koga je očigledno očekivao da podrži ovakvo tretiranje
Ketermola, Jaksli zbrisa ka drugom liftu. Hari, Ron i Hermiona uđoše u njihov, ali
niko ne uđe za njima: kao da su bili kužni. Rešetke se sa zveketom zatvoriše i lift
krenu nagore.
– Šta da radim? – upita ih Ron oboje. Izgledao je kao gromom pogođen. – Ako se
ne pojavim, moja žena... hoću reći, Ketermolova žena...
– Poći ćemo s tobom, moramo da se držimo zajedno... – poče Hari, ali Ron
grozničavo odmahnu glavom.
– To je sumanuto, nemamo mnogo vremena. Vas dvoje pronađite Dolores
Ambridž, a ja ću da odem da sredim Jakslijevu kancelariju... Ali kako ću da zaustavim
kišu u njoj?
– Probaj Finite inkantatem – reče Hermiona istog časa – to bi moglo da zaustavi
kišu, ukoliko su u pitanju čini ili kletva. Ako ne, nešto je pošlo naopako s
Atmosferskim činima, što će biti teže popraviti, stoga kao privremenu meru probaj
Impervius ne bi li zaštitio njegove stvari...
– Ponovi mi to, ali polako... – reče Ron, očajnički pretražujući džepove da nađe
pero, ali u tom trenutku lift se zatrese i zaustavi. Bestelesni ženski glas reče: – Četvrti
nivo, Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, uključujući Odeljenje za
zveri, bića i duhove, Kancelariju za odnose s goblinima i Savetodavni biro za
štetočine. – Rešetke se tada ponovo otvoriše, propuštajući par čarobnjaka i nekoliko
bledoljubičastih papirnih aviona koji zalepršaše oko lampe na plafonu lifta.
– ’Bro jutro, Alberte – reče čovek žbunastih brkova, smešeći se Hariju. Pogledao
je u Rona i Hermionu dok je lift ponovo škriputao. Hermiona je sada mahnito šaptala
uputstva Ronu. Čarobnjak se nagnu prema Hariju, nacerivši se i promrmlja: – Dirk
Kresvel, je li? Iz Kancelarije za odnose s goblinima? Odlično si obavio posao,
Alberte. Prilično sam siguran da ću sada ja dobiti njegov posao.
On mu namignu. Hari mu uzvrati osmeh u nadi da će to biti dovoljno. Zatim lift
stade. Rešetke se još jednom rastvoriše.
– Drugi nivo, Odsek za sprovođenje magijskih zakona, uključujući Odeljenja za
nepropisnu upotrebu magije, Sedište Aurora i Vizengamotsku administrativnu službu –
reče bestelesni veštičji glas.
Hari vide kako Hermiona blago gurka Rona i on pohita napolje iz lifta u pratnji
ostalih čarobnjaka, ostavljajući Harija i Hermionu nasamo. U trenutku kada se zlatna
vrata zatvoriše Hermiona brzo reče: – U stvari, Hari, mislim da je bolje da pođem za
njim. Ne verujem da zna šta radi, i ako ga uhvate cela stvar će...
– Prvi nivo, ministar magije i prateće osoblje.
Zlatne rešetke se ponovo razdvojiše i Hermiona se skoro zagrcnu. Ispred njih je
stajalo četvoro ljudi, od kojih je dvoje bilo zadubljeno u razgovor: dugokosi
čarobnjak u veličanstvenoj crno-zlatnoj odori i jedna zdepasta žabolika veštica sa
somotskom mašnicom u svojoj kratko ošišanoj kosi, koja je uz grudi stiskala malu
tablicu za pisanje.

13. Komisija za registraciju čarobnjaka normalskog porekla



– Ah, Mafalda! – reče Doroti Ambridž, pogledavši Hermionu. – Šalje te Travers,
je li tako?
– D-da – zacijuka Hermiona.
– Dobro, poslužićeš. – Ambridžova se potom obrati čarobnjaku u crnom i zlatnom:
– Onda smo i taj problem rešili, ministre, ukoliko biste Mafaldu oslobodili ostalih
dužnosti da bi nam vodila zapisnik, i možemo odmah da počnemo. – Ona konsultova
svoju tablicu sa spiskovima. – Danas imamo deset osoba, a jedna je čak supruga
činovnika Ministarstva! C-c-c... čak i ovde, u samom sedištu Ministarstva! – Ona
zakorači u lift kraj Hermione, kao i dva čarobnjaka koja su slušala razgovor
Ambridžove s ministrom. – Idemo pravo dole, Mafalda, u sudnici ćeš naći sve što ti je
potrebno. Dobro jutro, Alberte, zar ti ne izlaziš ovde?
– Da, naravno – reče Hari dubokim Rankornovim glasom.
Hari iskorači iz lifta. Zlatne rešetke se uz zveket zatvoriše za njim. Osvrnuvši se
preko ramena, Hari vide Hermionino zabrinuto lice kako polako nestaje s vidika, sa
po jednim visokim čarobnjakom s obe strane, i plišanu mašnicu Ambridžove u visini
njenih ramena.
– Kojim dobrom, Rankorne? – upita novi ministar magije. Duga crna kosa i brada
bile su mu protkane srebrnim vlasima, a veliko ispupčeno čelo zasenilo mu je sjajne
oči, podsećajući Harija na raka koji izviruje iza stene.
– Moram nešto da porazgovaram – Hari je oklevao delić sekunde – s Arturom
Vizlijem. Neko mi reče da je ovde, na Prvom nivou.
– Ah – reče Pije Glupsije – da ga nisu uhvatili kako održava kontakte s nekim od
Nepoželjnih?
– Ne – reče Hari, a grlo mu se osuši. – Ništa te vrste.
– A, pa dobro, to je samo pitanje vremena – reče Glupsije. – Ako mene pitaš,
izdajice svoje krvi i roda nisu ništa bolji od Blatokrvnih. Prijatan dan, Rankorne.
– Prijatno, ministre.
Hari je posmatrao Glupsijea kako odlučnim korakom odlazi hodnikom zastrtim
debelim tepihom. U trenutku kada je ministar iščezao s vidika, Hari izvuče Nevidljivi
ogrtač ispod svog teškog crnog plašta, nabaci ga preko sebe i zaputi se hodnikom u
suprotnom pravcu. Rankorn je bio izuzetno visok te je Hari morao da ide pognut kako
bi bio siguran da su njegova ogromna stopala skrivena.
U stomaku mu je panično pulsiralo. Dok je prolazio pokraj niza uglačanih drvenih
vrata, svaka s malom pločicom s imenom i zanimanjem činovnika koji u njoj sedi, do
te mere mu se nametala svest o moći Ministarstva, njegovoj složenosti, neprobojnosti,
da mu se plan koji je poslednjih nedelja brižljivo smišljao zajedno s Ronom i
Hermionom učini smešno detinjast. Usmerili su sve svoje napore na to da prodru
unutra a da ih ne otkriju: ni na trenutak nisu pomislili šta će da rade budu li prisiljeni
da se razdvoje. I sada je Hermiona zaglavila kao sudski zapisničar, što će, bez
sumnje, potrajati satima; Ron se iz petnih žila trudi da izađe na kraj s magijom za koju
je Hari bio ubeđen da je iznad njegovih mogućnosti, a od čijeg je ishoda zavisila
sloboda jedne žene; a on, Hari, tumara po poslednjem spratu iako sasvim dobro zna da
je osoba zbog koje je došao upravo sišla liftom.
Zastao je, oslonio se o zid i pokušao da smisli šta mu je činiti. Tišina ga je
pritiskala: ovde nije bilo ni užurbane vreve, ni razgovora, niti lakog bata koraka,
hodnici s ljubičastim tepih-stazama bili su tihi kao da je na njih bačena Mufliato čin.
Mora da je njena kancelarija ovde negde, pomisli Hari.
Izgledalo mu je krajnje neverovatno da bi Ambridžova čuvala svoj nakit u
kancelariji, a opet, bilo bi glupo da je ne pretrese, ne bi li bio sasvim siguran. Stoga
se ponovo zaputio hodnikom, ne mimoišavši se usput ni sa kim osim s namrgođenim
čarobnjakom koji je mrmljao uputstva peru koje je lebdelo ispred njega, škrabajući po
odmotanom svitku pergamenta.
Obraćajući sada pažnju na imena s natpisa na vratima, Hari zađe za ćošak.
Otprilike na polovini sledećeg hodnika izroni široka, prostrana prostorija u kojoj su
desetine veštica i čarobnjaka sedele za nizovima malih radnih stolova, ne mnogo
različitih od školskih klupa, mada mnogo uglačanijih i bez grafita i škrabotina. Hari je
zastao da ih osmotri, jer je ceo prizor bio gotovo hipnotišuć. Svi su istovremeno
mahali i tresli svojim čarobnim štapićima, a četvrtasti listovi obojene hartije leteli su
u svim pravcima, nalik malim ružičastim papirnatim zmajevima. Posle nekoliko
trenutaka, Hari shvati da u procesu koji se pred njim odvija postoji određeni ritam, da
svi papiri na sebi imaju isti obrazac i posle još nekoliko sekundi shvati da zapravo
prisustvuje proizvodnji pamfleta, da su četvrtasti papiri bili stranice koje bi, kada se
skupe, presaviju i magijom rasporede, padale u uredne gomile iza svake veštice ili
čarobnjaka.
Hari priđe bliže, mada su radnici bili tako zaneti svojim poslom da je sumnjao da
bi i primetili korake prigušene tepihom, te skide gotov pamflet s hrpe iza jedne mlade
veštice. Proučio ga je ispod Nevidljivog ogrtača. Njegove ružičaste korice ukrašavao
je zlatan natpis:
BLATOKRVNI
i opasnost koju predstavljaju
za miroljubivo društvo Čistokrvnih
Ispod naslova nalazila se slika crvene ruže, s usiljeno nasmejanim licem usred
latica, koju je davio zeleni korov s namrštenim likom i iskeženim očnjacima. Iznad
naslova pamfleta nije bilo ispisano ime autora, pa ipak, dok ga je ispitivao, ožiljci pri
vrhu nadlanice njegove desne šake počeše da ga peckaju. Zatim mlada veštica pored
njega potvrdi njegovu slutnju izjavivši, dok je i dalje mahala i šarala štapićem:
– Zna li iko hoće li ona babuskera ceo dan da ispituje Blatokrvne?
– Pazi šta pričaš – reče čarobnjak za stolom pored njenog, nervozno se osvrćući
oko sebe: jedna od njegovih stranica iskliznu i pade na pod.
– Što, da nema sada i čarobne uši, a ne samo oko?
Veštica pogleda u pravcu lakiranih vrata od mahagonija, koja su gledala na
prostoriju punu pamfletopisara. I Hari pogleda tamo, a bes se uskomeša u njemu poput
zmije. Tamo gde se na vratima Normalaca obično nalazila špijunka, u drvo je bilo
usađeno bistro, okruglo oko s jarkoplavom zenicom; oko koje je bilo zapanjujuće
poznato svakom ko je poznavao Alastora Ćudljivka.
U deliću sekunde Hari zaboravi gde se nalazi i šta tu traži: čak je zaboravio i da je
nevidljiv. Žustro pohita prema tim vratima da prouči oko. Nije se pomeralo: samo je
slepo zurilo uvis, zamrznuto. Na pločici ispod njega pisalo je
Dolores Ambridž
Viši podsekretar ministra
Ispod toga, na malo sjajnijoj i novijoj pločici, pisalo je:
Šef Komisije za registraciju čarobnjaka
normalskog porekla
Hari ponovo pogleda u desetine pamfletopisara: mada su bili zaneti svojim
poslom, teško je mogao da pretpostavi da ne bi primetili ako bi se vrata prazne
kancelarije pred njima otvorila. Stoga je iz unutrašnjeg džepa izvukao čudan predmet s
lelujavim nožicama i telom u obliku gumene trubice. Čučnuvši ispod Ogrtača, spustio
je lažni detonator na tlo.
Ovaj odmah projuri napred, između nogu veštica i čarobnjaka. Nekoliko trenutaka
kasnije, dok je Hari čekao s rukom na kvaki, začu se glasan prasak i iz ćoška pokulja
smrdljiv crn dim. Mlada veštica u prvom redu vrisnu: ružičasti listovi razleteše se na
sve strane a njene kolege poskočiše, osvrćući se naokolo u potrazi za izvorom
pometnje. Hari okrenu kvaku, zakorači u kancelariju Dolores Ambridž i zatvori vrata
za sobom.
Osećao se kao da se vratio unazad kroz vreme. Prostorija je bila identična njenoj
kancelariji na Hogvortsu: čipkaste draperije, miljei, šustikle i suvo cveće prekrivali
su svaku dostupnu površinu. Zidovi su imali iste ukrasne prevlake, svaka ponaosob
prikazivala je šareno obojene mačiće s mašnicama što skakuću i vrte repićima s
bljutavom ljupkošću. Radni sto bio je prekriven cvetnim stolnjakom s karnerom. Iza
Ludookovog oka protezao se teleskopski nastavak koji je Ambridžovoj omogućavao
da špijunira radnike s druge strane vrata. Hari pogleda kroz oko i vide da su svi oni i
dalje okupljeni oko lažnog detonatora. On iščupa teleskop iz vrata, ostavljajući rupu u
njima, izvuče magičnu očnu jabučicu iz njih i stavi je u džep. Zatim se ponovo okrenu
ka prostoriji, podiže štapić i povika: – Asio medaljon!
Ništa se ne desi, ali to je i očekivao; Ambridžova je bez sumnje dobro poznavala
zaštitne čini i kletve. Stoga on pohita do njenog pisaćeg stola i poče da otvara fioke.
Pronašao je perca, beležnice i činotejp, začarane spajalice koje su poput zmije
vijugale napolje iz svoje ladice i koje je na silu morao da vrati nazad. Mala čipkasta
kutija za sitnice bila je puna rezervnih mašnica za kosu i spajalica, ali od medaljona
nije bilo ni traga.
Iza stola je bio orman s dosijeima: Hari poče da ga pretražuje. Kao i Filčovi
ormani s dosijeima na Hogvortsu, bio je pun fascikala, a na svakoj je pisalo ime. Tek
kad je stigao do najniže fioke Hari otkri nešto što mu odvrati pažnju od daljeg
pretraživanja: dosije gospodina Vizlija.
On ga izvadi i otvori.
ARTUR VIZLI
Krvni status: Čistokrvni, ali s neprihvatljivim pronormalskim sklonostima.
Poznati član Reda Feniksa
Porodica: Žena (Čistokrvna), sedmoro dece, dvoje najmlađih na Hogvortsu.
NB: Najmlađi sin trenutno kod kuće, ozbiljno bolestan, potvrdili inspektori
Ministarstva.
Bezbednosni status: POD PRISMOTROM. Nadzire se svaka njegova aktivnost.
Postoje veliki izgledi da će ga Nepoželjni Broj 1 kontaktirati (već boravio kod
porodice Vizli).
– „Nepoželjni Broj 1“ – tiho promrmlja Hari, vrativši dosije gospodina Vizlija na
mesto i zatvori fioku. Mislio je da zna ko bi to mogao da bude i, naravno, čim se
ispravio i pogledao po kancelariji tražeći druga potencijalna skrovišta ugledao je na
zidu plakat sa svojim likom, s natpisom NEPOŽELJNI BR. 1 ispisanim preko
njegovih grudi. Za plakat je bila zakačena ružičasta ceduljica, sa sličicom mace u
uglu. Hari priđe da je pročita i vide da je Ambridžova zapisala: „Da se kazni“.
Bešnji nego ikad, nastavio je da zavlači ruke do dna vaza i korpica sasušenog
cveća, ali nije bio ni najmanje iznenađen što medaljon nije tu. Još jednom je preleteo
pogledom celu kancelariju i srce mu naglo zalupa. Iz malog pravougaonog ogledala
oslonjenog na orman za knjige iza pisaćeg stola, u njega je zurio Dambldor.
Hari pretrča preko sobe i ščepa ga, ali čim ga je dodirnuo shvati da to uopšte nije
ogledalo. Dambldor mu se čežnjivo smešio sa glatke prednje korice knjige. Hari
isprva nije primetio izvijen zeleni natpis na njegovom čarobnjačkom šeširu: Život i
laži Albusa Dambldora, niti malo sitniji podnaslov preko njegovih grudi: napisala
Rita Skiter, bestseler pisac knjige Armando Dipet: Direktor ili dileja?
Hari nasumice otvori knjigu i vide preko cele strane fotografiju na kojoj se
dvojica zagrljenih tinejdžera od srca smeju. Dambldor, s kosom do lakta, pustio je
malu, retku bradicu nalik onoj na Krumovom licu koja je Rona toliko iritirala. Dečak
pokraj Dambldora, koji se grohotom smejao u toj nečujnoj razonodi, delovao je
razdragano i raskalašno. Zlatni uvojci kose padali su mu preko ramena. Hari se zapita
da li je to mladi Dužd, ali pre nego što je uspeo da pogleda potpis ispod slike, vrata
kancelarije se otvoriše.
Da se Glupsije nije osvrtao preko ramena kad je ulazio, Hari ne bi imao vremena
da prebaci Nevidljivi ogrtač preko sebe. Ovako mu se učinilo da je Glupsije možda
krajičkom oka zapazio nekakav pokret, jer je na trenutak stao potpuno nepomičan,
radoznalo zureći u mesto gde je Hari upravo iščezao. Možda zaključivši da je to što je
video bio zapravo Dambldor koji se češkao po nosu na naslovnoj strani knjige, koju je
Hari žurno bio vratio na policu, Glupsije napokon došeta do pisaćeg stola i uperi svoj
štapić u perce koje je stajalo spremno u mastionici. Ono izlete i poče da škraba
belešku namenjenu Ambridžovoj. Vrlo lagano, gotovo ne dišući, Hari se unatraške
iskrade iz kancelarije u prostoriju ispred nje.
Pamfletopisari su i dalje bili načičkani oko ostataka lažnog detonatora, koji je još
uvek slabašno trubio, pušeći se. Hari pohita hodnikom baš u trenutku kad ona mlada
veštica reče: – Kladim se da se došunjao dovde iz Eksperimentalnih čini, oni su tako
nepažljivi, sećaš li se one patke-otrovnice?
Žureći nazad prema liftovima, Hari ponovo razmotri mogućnosti koje su mu na
raspolaganju. Nikada nije bilo preterano verovatno da je medaljon ovde u
Ministarstvu, a dogod Ambridžova sedi u krcatoj sudnici nije bilo ni govora da činima
iz nje izvuče gde se on nalazi. Sada je njihov primarni zadatak bio da napuste
Ministarstvo pre nego što ih otkriju, te da ponovo pokušaju sledećeg dana. Trebalo bi
odmah da pronađe Rona, a potom da zajednički smisle način da izvuku Hermionu iz
sudnice.
Lift stiže, prazan. Hari uskoči u njega i skinu Nevidljivi ogrtač čim lift krenu
nadole. Na njegovo ogromno olakšanje, kad se uz škripu zaustavio na Drugom nivou, u
lift uđe mokar i razrogačen Ron.
– ’B... bro jutro – promuca on Hariju kad lift ponovo krenu.
– Rone, ja sam, Hari!
– Hari! Bokca mu, zaboravio sam kako izgledaš... zašto Hermiona nije s tobom?
– Morala je da siđe u sudnicu s Ambridžovom, nije mogla da odbije i...
Ali pre nego što je Hari mogao da dovrši, lift se ponovo zaustavi: vrata se
otvoriše i unutra kroči gospodin Vizli, razgovarajući sa starijom vešticom čija je
plava kosa bila podignuta tako visoko da je ličila na mravinjak.
– ... potpuno shvatam šta hoćeš da kažeš, Vakanda, ali bojim se da ne mogu da
budem učesnik u...
On naglo ućuta; primetio je Harija. Bilo mu je čudno da ga gospodin Vizli gleda s
tolikom odbojnošću. Vrata lifta se zatvoriše i njih četvoro se ponovo zaljuljaše naniže.
– O, zdravo, Redž – reče gospodin Vizli osvrnuvši se na šum ceđenja vode s
Ronove odore. – Zar nije tvoja žena danas na ispitivanju? Ovaj... šta ti se dogodilo?
Zašto si tako mokar?
– U Jakslijevoj kancelariji pada kiša – reče Ron. Obraćao se ramenu gospodina
Vizlija i Hari je bio sasvim siguran da se boji da bi otac mogao da ga prepozna
ukoliko ga pogleda pravo u oči. – Nisam uspeo da je zaustavim, pa su me poslali da
dovedem Bernija... Pilsvorta, mislim da su tako rekli...
– Da, u poslednje vreme u mnogim kancelarijama pada kiša – reče gospodin Vizli.
– Jesi li pokušao Meteorolourok rekanto? Uspelo je kod Bličlija.
– Meteorolourok rekanto? – prošaputa Ron. – Ne, nisam. Hvala, t... ovaj, hvala ti,
Arture.
Vrata lifta se otvoriše. Stara veštica s mravinjakom od frizure izađe a Ron izlete
pored nje i nestade s vidika. Hari pokuša da izađe za njim, ali mu se na putu ispreči
Persi Vizli, koji upravo kroči u lift zadubljen u novine koje je čitao.
Persi nije shvatio da je u liftu sa svojim ocem sve dok se vrata nisu ponovo
zveketavo zatvorila. Podigao je pogled, video gospodina Vizlija, pocrveneo kao
rotkvica, i izašao iz lifta čim su se vrata ponovo otvorila. I Hari pokuša da izađe, ali
ovoga puta mu put prepreči ruka gospodina Vizlija.
– Samo trenutak, Rankorne.
Vrata lifta se zatvoriše i dok su se klackali do sledećeg sprata, gospodin Vizli
reče: – Čujem da si ti poturio informaciju o Dirku Kresvelu.
Hari je imao utisak da je bes gospodina Vizlija pojačan susretom s Persijem.
– Molim? – odgovori mu.
– Nemoj da se praviš blesav, Rankorne – reče gospodin Vizli ljutito. – Ti si
pronašao onog čarobnjaka koji mu je falsifikovao porodično stablo, zar ne?
– Ja... pa šta i da jesam? – reče Hari.
– Pa, Dirk Kresvel je deset puta bolji čovek i čarobnjak od tebe – reče gospodin
Vizli tiho, dok se lift sve dublje spuštao. – I ako preživi Askaban, njemu ćeš da
odgovaraš, da i ne spominjem njegovu ženu, njegove sinove i prijatelje...
– Arture – prekinu ga Hari – znaš da si pod prismotrom, zar ne?
– Je l’ ti to pretiš, Rankorne? – upita gospodin Vizli glasno.
– Ne – reče Hari – to je činjenica! Prate svaki tvoj potez...
Vrata lifta se otvoriše. Stigli su u Atrijum. Gospodin Vizli oštro pogleda Harija i
izlete iz lifta. Hari ostade u njemu, potresen. Voleo bi da je uzeo nečiji drugi lik, a ne
Rankornov... Vrata lifta se ponovo uz zveket zatvoriše.
Hari ponovo navuče Nevidljivi ogrtač preko sebe. Pokušaće da na svoju ruku
izvuče Hermionu dok se Ron bakće s pljuskom u kancelariji. Kad su se vrata otvorila,
iskorači u bakljama osvetljen kameniti prolaz, sasvim različit od hodnika s tepisima i
drvenim oplatama na gornjim spratovima. Kad lift ponovo čangrljajući krenu, Hari se
lako strese, pogledavši u udaljena crna vrata koja su predstavljala ulaz u Odsek za
misterije.
Zaputio se ne prema crnim vratima, već hodnikom s leve strane kojeg se sećao, što
izbija na stepenice koje vode do sudskih odaja. Dok je silazio niza njih njegov um se
hvatao u koštac s raznoraznim mogućnostima: i dalje je imao par lažnih detonatora, ali
možda bi bilo bolje da jednostavno zakuca na vrata sudnice i zamoli da na trenutak
popriča s Mafaldom? Naravno, nije znao da li je Rankorn dovoljno značajna osoba da
mu to prođe tek tako, a čak i kad bi uspeo, Hermionino nevraćanje moglo bi izazvati
potragu za njom pre nego što uspeju da pobegnu iz Ministarstva...
Zadubljen u misli, nije odmah primetio neprirodnu hladnoću koja ga je obuzimala,
kao da silazi u maglu. Sa svakim korakom bilo mu je sve hladnije i hladnije: jeza mu
je silazila niz grlo i cepala mu pluća. A onda oseti kako ga ispunjava onaj prikradajuć
osećaj očajanja, beznađa, kako se širi po njemu...
Dementori, pomisli.
I čim se spustio do podnožja stepenica i okrenuo nadesno, ugleda užasan prizor.
Mračni prolaz ispred sudnica bio je prepun visokih figura s crnim kapuljačama, čija
su lica bila potpuno skrivena, a jedini zvuk koji se čuo bilo je njihovo hrapavo
disanje. Okamenjeni čarobnjaci normalskog porekla koji su dovedeni radi ispitivanja
zgrčeno su sedeli i drhtali na tvrdim drvenim klupama. Većina je skrivala lice rukama,
u instinktivnom pokušaju da se zaštite od pohlepnih dementorskih usta. Neki su bili u
pratnji porodice, drugi su sedeli sami. Dementori su klizili tamo-amo ispred njih, a
hladnoća, beznađe i očaj kojima je mesto odisalo nadneše se nad Harijem poput
kletve...
Odupri se, naredi sebi, mada je znao da ovde neće moći da prizove Patronusa a da
se istog trenutka ne oda. Stoga je nastavio napred, što je nečujnije mogao, a sa svakim
korakom njegov mozak kao da je sve više zahvatala nekakva otupelost, no prisilio je
sebe da misli na Hermionu i Rona kojima je bio potreban.
Prolazak između izuzetno visokih, crnih figura koje su se nadnosile nad njim bio je
zastrašujuć: lica bez očiju skrivena ispod kapuljača okretala su se ka njemu dok je
prolazio pored njih i bio je siguran da su ga osetili, da su, možda, osetili prisustvo
čoveka u kome i dalje ima neke nade, otpora...
A onda, naglo i šokantno, usred ledene tišine, jedna od vrata tamnice s leve strane
naglo se otvoriše i kroz njih odjeknuše krici.
– Ne, ne, ja sam Polukrvni, Polukrvni, kažem vam! Moj otac je bio čarobnjak,
zaista, potražite ga, Arki Olderton, poznati proizvođač metli, potražite ga, kad vam
kažem... sklanjaj ruke s mene, sklanjaj ih...
– Ovo ti je poslednja opomena – reče meki glasić Ambridžove, čarolijom pojačan
tako da se jasno čuo i nadjačavao čovekove očajničke krike. – Ako se budeš opirao,
bićeš podvrgnut dementorovom poljupcu.
Čovekovi krici uminuše, ali su suvi jecaji nastavili da odjekuju hodnikom.
– Vodite ga – reče Ambridžova.
Na pragu sudnice pojaviše se dva dementora, i svojim trulećim, krastavim šakama
zgrabiše za nadlaktice čarobnjaka koji je postajao sve bleđi. Otklizaše niz hodnik s
njim, a tmina koju su posejali za sobom zakloni ih s vidika.
– Sledeća... Meri Ketermol – pozva Ambridžova.
Sićušna žena ustade, drhteći od glave do pete. Tamna kosa bila joj je smotana u
punđu i imala je na sebi običnu dugačku odoru. Lice joj je bilo bez kapi krvi. Hari
primeti da se stresla dok je prolazila pored dementora.
Instinktivno je to uradio, bez ikakvog nauma, pošto mu se nije nimalo svidelo to
što sama ulazi u tamnicu: čim su vrata počela da se zatvaraju, neopaženo se uvukao u
sudnicu s njom.
To nije bila ista prostorija u kojoj je jednom i sâm ispitivan zbog nepropisne
primene magije. Ova je bila mnogo manja, mada je njena tavanica bila podjednako
visoka. Ostavljala je teskoban utisak da ste zaglavljeni na dnu dubokog bunara.
Unutra je bilo još dementora, koji su celo mesto zapahnuli svojim ledenim
strujanjem. Stajali su kao stražari bez lica u udaljenim ćoškovima, daleko od visoke
uzdignute platforme. A tu je, iza balustrade, sedela Ambridžova, s Jakslijem s jedne i
Hermionom, bledom baš kao gospođa Ketermol, s druge strane. U podnožju platforme
jedna sjajna srebrnasta, dugodlaka mačka krstarila je gore-dole, gore-dole i Hari
shvati da je ona tu da bi zaštitila tužioce od očajanja koje su širili dementori: ono je
bilo namenjeno samo optuženima, ne i tužiteljima.
– Sedi – reče Ambridžova svojim mekim, svilenkastim glasom.
Gospođa Ketermol se otetura do izdvojenog sedište nasred poda ispod uzdignute
platforme. Čim je sela, lanci s naslona stolice zazvečaše i prikovaše je za stolicu.
– Ti si Meri Elizabet Ketermol? – upita Ambridžova.
Gospođa Ketermol drhtavo klimnu glavom.
– Udata za Redžinalda Ketermola iz Odeljenja za magijsko održavanje?
Gospođa Ketermol briznu u plač.
– Ne znam gde je, trebalo je ovde da se nađemo!
Ambridžova nije obraćala pažnju na nju.
– Majka Mejzi, Eli i Alfreda Ketermola?
Gospođa Ketermol zajeca jače nego ikad.
– Preplašeni su, misle da možda neću doći kući...
– Poštedi nas jadikovki – obrecnu se Jaksli. – Ne gajimo saosećanje za derišta
Blatokrvnih.
Jecaji gospođe Ketermol prikriše zvuk Harijevih koraka dok se pažljivo probijao
prema stepenicama koje su vodile do uzdignute platforme. U trenutku kada je prošao
kraj mesta gde je patrolirao mačji Patronus, on oseti promenu temperature; tu beše
toplo i ugodno. Patronusa je, bio je siguran u to, prizvala Ambridžova i jarko je
svetleo zato što je ona tu bila vrlo srećna, u svom elementu, dok sprovodi naopake
zakone koje je i sama pisala. Polako i vrlo obazrivo probio se duž platforme iza
Ambridžove, Jakslija i Hermione i seo baš iza ove poslednje. Bojao se da ne natera
Hermionu da poskoči. Pomišljao je da baci Mufliato čin na Ambridžovu i Jakslija, ali
bi čak i samo mrmljanje te reči možda iznenadilo Hermionu. Utom Ambridžova povisi
ton obraćajući se gospođi Ketermol i Hari iskoristi priliku.
– Iza tebe sam – prošaputa Hermioni u uvo.
Kao što je i očekivao, ona je poskočila tako snažno da je umalo prevrnula bočicu
mastila kojim je trebalo da zapisuje saslušanje, ali su i Ambridžova i Jaksli bili toliko
usredsređeni na gospođu Ketermol da je to prošlo neopaženo.
– Danas, po vašem dolasku u Ministarstvo, oduzet vam je štapić, gospođo
Ketermol – govorila je Dolores Ambridž. – Osam i tri-četvrt inča, trešnjevina, sa
središtem od dlake iz repa jednoroga. Da li prepoznajete ovaj opis?
Gospođa Ketermol klimnu glavom, brišući oči rukavom.
– Možete li nam, molim vas, reći kojoj ste veštici ili čarobnjaku uzeli taj štapić?
– U-uzela? – zajeca gospođa Ketermol. – Nisam ga n-nikome u-uzela. K-kupila
sam ga kad sam imala jedanaest godina. On...on... on... me je sâm izabrao.
I zaplaka se jače nego ikad.
Ambridžova se nasmeja mekim, devojačkim smehom koji u Hariju probudi želju
da je napadne. Nagnula se preko ograde, da bolje osmotri svoju žrtvu, a nešto zlatno
na njoj takođe se zaljulja u vazduhu: medaljon.
I Hermiona ga je videla i ote joj se kratak pisak, ali Ambridžova i Jaksli, i dalje
ustremljeni na svoj plen, behu gluvi za bilo šta drugo.
– Ne – reče Ambridžova – ne, neće biti, gospođo Ketermol. Štapići biraju samo
veštice i čarobnjake. Vi niste veštica. Ovde imam vaše odgovore na upitnik koji vam
je poslat... Mafalda, dodaj mi ih.
Ambridžova isturi malu ruku: u tom trenutku izgledala je toliko žaboliko da je Hari
bio iznenađen što ne vidi opnastu kožicu između njenih zdepastih prstiju. Hermionine
ruke tresle su se od šoka. Nespretno je preturala po hrpi dokumenata naslaganih na
stolici pored nje, izvukavši najzad svežanj pergamenata s imenom gospođe Ketermol.
– To... to ti je baš lepo, Dolores – reče ona, pokazujući na privezak koji je
svetlucao na čipkastim naborima Doloresine bluze.
– Šta? – obrecnu se Ambridžova, spustivši pogled. – A da... staro porodično
nasleđe – reče, potapšavši medaljon koji joj je padao preko bujnih nedara. – „S“ kao
Selvajn... Ja sam u rodu sa Selvajnovima... Zaista, malo je porodica Čistokrvnih s
kojima nisam u srodstvu... Šteta – nastavi ona glasnije, pogledom preletevši preko
upitnika gospođe Ketermol – što se isto ne može reći i za vas. Zanimanje roditelja:
piljari.
Jaksli se podrugljivo nasmeja. Ispod njih, pufnasta srebrna maca patrolirala je
gore-dole dok su dementori u iščekivanju stajali po ćoškovima.
Od laži koju je Ambridžova upravo izgovorila Hariju udari krv u glavu i zaslepi
njegovo osećanje opreza: koristila je medaljon koji je uzela kao mito od sitnog
kriminalca da učvrsti uvrenje o svojoj vlastitoj čistokrvnosti. Podigao je štapić, čak
se i ne potrudivši da ga drži skrivenog ispod Nevidljivog ogrtača i reče: – Ošamuti!
Blesnu crvena svetlost. Ambridžova se presamiti i udari čelom u ivicu balustrade:
spisi o gospođi Ketermol skliznuše joj s krila na pod, a skroz dole maca koja je
patrolirala nestade. Ledeni vazduh zapahnu ih naglo kao nalet vetra. Jaksli je zbunjeno
gledao naokolo tražeći izvor nevolje i ugleda Harijevu isturenu ruku bez tela i štapić
uperen u sebe. Pokušao je da izvadi vlastiti štapić, ali već je bilo prekasno.
– Ošamuti!
Jaksli skliznu na tlo i pade zgrčen na pod.
– Hari!
– Hermiona, ako misliš da bih sedeo tamo tek tako i dopustio joj da se pretvara...
– Hari, gospođa Ketermol!
Hari se brzo okrenu, zbacivši Nevidljivi ogrtač: skroz dole, dementori su
iskoračili iz svojih ćoškova. Polako su klizili prema ženi lancima vezanoj za stolicu.
Bilo zbog nestanka Patronusa, bilo zbog toga što su osetili da njihovi gospodari više
nemaju kontrolu nad njima, čini se da su prestali da se obuzdavaju. U trenutku kada je
mršava ruka prekrivena krastama ščepala za grlo i zabacila joj lice unazad, gospođa
Ketermol užasnuto kriknu od straha.
– EKSPEKTO PATRONUM!
S vrha Harijevog štapića vinu se srebrni jelen i skoči prema dementorima, koji
ustuknuše i ponovo se stopiše s mračnim senkama. Svetlost koju je bacao jelen,
snažnija i toplija od zaštite mačke, ispuni celu tamnicu dok je on laganim galopom
kružio po odaji.
– Uzmi horkruks – reče Hari Hermioni.
On strča niza stepenice, ubacivši Nevidljivi ogrtač natrag u torbu i priđe gospođi
Kertermol.
– Ti? – prošaputa ona, zureći u njegovo lice. – Ali... ali Redž je rekao da si ti bio
taj koji je stavio moje ime na spisak za saslušavanje!
– Jesam li? – promrmlja Hari, cimajući lance koji su joj vezivali ruke. – Pa, sad
sam novi čovek. Difindo! – Ništa se ne desi. – Hermiona, kako da je oslobodim ovih
lanaca?
– Čekaj, pokušavam nešto ovde da...
– Hermiona, okruženi smo dementorima...
– Znam, Hari, ali ako se probudi i vidi da nema medaljon... moram da napravim
duplikat... Geminio! Evo... to će je zavarati...
Hermiona strča dole.
– Da vidimo... Relašio!
Lanci zazvečaše i uvukoše se u naslon stolice. Gospođa Ketermol je i dalje
delovala prestrašeno.
– Ne shvatam – prošaputa.
– Sada ćete otići odavde s nama – reče Hari, pomogavši joj da se pridigne i
ustane. – Idite kući, pokupite decu i bežite, bežite iz ove zemlje ako morate. Prerušite
se i bežite. Videli ste kako stoje stvari, ovde vam neće biti pruženo pošteno
saslušanje.
– Hari – reče Hermiona – kako ćemo da izađemo napolje kraj svih tih dementora
pred vratima?
– Pomoću Patronusa – reče Hari, uperivši štapić ka svom Patronusu: jelen uspori
i, još uvek jarko svetleći, pođe prema vratima. – Treba da ih napravimo što više
možemo. Napravi i ti svog, Hermiona.
– Ekspek... ekspekto patronum – reče Hermiona. Ništa se ne desi.
– To je jedina čin s kojom je ikada imala problema – reče Hari potpuno zbunjenoj
gospođi Ketermol. – Pomalo baksuzno, doduše... hajde, Hermiona...
– Ekspekto patronum!
S vrha Hermioninog štapića prasnu srebrna vidra i graciozno zaplovi kroz vazduh
da se pridruži jelenu.
– Hajdemo – reče Hari i povede Hermionu i gospođu Ketermol prema vratima.
Kad Patronusi kliznuše iz tamnice, začuše se preneraženi krici ljudi koji su čekali
napolju. Hari pogleda naokolo: sa svih strana dementori su uzmicali pred njima,
stapajući se s tminom, bežeći pred srebrnastim stvorovima.
– Odlučeno je da svi odete kući i pođete u ilegalu sa svojim porodicama – reče
Hari okupljenim čarobnjacima normalskog porekla, koji behu zaslepljeni svetlošću
Patronusa, još u blagom uzmicanju. – Ako možete, idite u inostranstvo. Samo što dalje
od Ministarstva. To je... ovaj... nov zvaničan stav. A sada samo idite za Patronusima i
moći ćete da izađete iz Atrijuma.
Popeše se nekako kamenitim stepenicama nesmetano, ali kad su se približili
liftovima Hari poče da oseća nesigurnost. Nekako mu se činilo da će, ako se u
Atrijumu pojave sa srebrnim jelenom i vidrom koja plovi pored njega u društvu
dvadeset i kusur ljudi, od kojih su polovina optuženi čarobnjaci normalskog porekla,
sigurno privući neželjenu pažnju. Taman je došao do ovog neprijatnog zaključka kada
se lift uz zveket zaustavi ispred njih.
– Redž! – vrisnu gospođa Ketermol i baci se u Ronovo naručje. – Rankorn me je
oslobodio, napao je Ambridžovu i Jakslija i rekao nam da napustimo zemlju. Mislim
da je bolje da ga poslušamo, Redž, zaista. Požurimo kući i pokupimo decu i... što si
tako mokar?
– Od vode – promrmlja Ron, iskobeljavši se iz njenog zagrljaja. – Hari, znaju da
su u Ministarstvu uljezi, nešto u vezi s rupom na vratima kancelarije Ambridžove.
Mislim da imamo pet minuta, možda i manje...
Hermionin Patronus nestade uz jedno zvučno pop, a ona se preneraženog lica
okrenu Hariju.
– Hari, ako nas ovde uhvate u zamku...!
– Neće, ako se budemo brzo kretali – reče Hari. On se obrati ljudima u nečujnoj
grupi iza sebe, koji su ga zabezeknuto gledali.
– Ko ima štapić?
Polovina podiže ruke.
– U redu, svi koji nemaju štapiće neka se prikače uz one koji imaju. Moramo da
budemo brzi... pre nego što nas zaustave. Hajdemo.
Uspeli su nekako da se utrpaju u dva lifta. Harijev Patronus stražario je ispred
zlatnih rešetki pre nego što se one zatvoriše i liftovi počeše da se penju uvis.
– Osmi nivo – reče hladan glas veštice. – Atrijum.
Hari istog trenutka shvati da su u nevolji. Atrijum je bio pun ljudi koji su se kretali
od jednog do drugog kamina, potpuno ih pregrađujući.
– Hari – ciknu Hermiona. – Šta ćemo da ...
– STOJ! – zagrme Hari i Atrijumom se prolomi Rankornov silan glas: čarobnjaci
koji su zatvarali kamine se slediše. – Za mnom – prošaputa on grupi preplašenih
čarobnjaka normalskog porekla, koji u gomili krenuše napred, praćeni Ronom i
Hermionom.
– Šta se zbiva, Alberte? – upita isti onaj proćelavi čarobnjak koji je nešto ranije
stigao za Harijem iz kamina. Izgledao je nervozno.
– Ovi ljudi moraju da odu pre nego što se zapečate svi izlazi – reče Hari
najautoritativnije što je mogao.
Čarobnjaci ispred njega zgledaše se između sebe.
– Rečeno nam je da zagradimo sve izlaze i ne dozvolimo nikom...
– Je l’ vi meni protivrečite? – zapreti Hari. – Hoćete li da ispitam i vaša
porodična stabla, kao što sam to uradio Dirku Kresvelu?
– Izvini! – užasnuto izusti proćelavi čarobnjak, ustuknuvši. – Nisam ništa loše
mislio, Alberte, samo sam mislio... mislio sam da su oni ovde radi saslušanja i...
– Njihova krv je čista – reče Hari, a njegov duboki glas upečatljivo je odjekivao
predvorjem. – Čistija nego krv mnogih među vama, ako smem da primetim. Idite! –
dreknu on na čarobnjake normalskog porekla koji jurnuše u kamine i počeše u
parovima da nestaju. Čarobnjaci iz Ministarstva su se uzdržavali, neki zbunjeni, drugi
zaplašeni i ozlojeđeni. A onda...
– Meri!
Gospođa Ketermol pogleda preko ramena. Pravi Redž Ketermol, koji više nije
povraćao, ali je bio bled kao krpa, upravo je istrčao iz lifta.
– R... Redž?
Pogled joj prelete s njenog muža na Rona, koji glasno opsova.
Proćelavi čarobnjak zinu, smešno okrećući glavu od jednog Redža Ketermola do
drugog.
– Hej... šta se zbiva? Šta je ovo?
– Zatvaraj izlaz! ZATVORI!
Iz drugog lifta upravo je izleteo Jaksli i sada je trčao prema grupi pored kamina
kroz koji su već nestali svi čarobnjaci normalskog porekla, izuzev gospođe Ketermol.
Kad proćelavi čarobnjak podiže svoj štapić, Hari podiže svoju ogromnu pesnicu i
tresnu ga tako da ovaj prolete kroz vazduh. – Pomagao je čarobnjacima normalskog
porekla da pobegnu, Jaksli! – povika Hari.
Kolege proćelavog čarobnjaka počeše da viču, što Ron iskoristi da ugrabi
gospođu Ketermol, ugura je u još uvek otvoren kamin i nestane s njom. Pometen,
Jaksli odmeri Harija i čarobnjaka koga je ovaj tresnuo, dok je pravi Redž Ketermol
vrištao: – Moja žena! Ko je to bio s mojom ženom? Šta se dešava?
Hari vide kako Jaksli okreće glavu, vide po izrazu njegovog sirovog lica da ovaj
počinje da nazire istinu.
– Hajdemo! – povika Hari Hermioni. Uhvati je za ruku i zajedno uskočiše u kamin
u trenutku kad Jakslijeva kletva prelete iznad Harijeve glave. Nekoliko sekundi su se
obrtali pre nego što iskočiše iz klozetske šolje u pregradu. Hari naglo otvori vrata.
Tamo je stajao Ron, pored kazančeta, još uvek pokušavajući da se otrese gospođe
Ketermol.
– Redž, ne razumem...
– Puštaj me, nisam ja tvoj muž, moraš da ideš svojoj kući!
Začu se tresak u separeu iza njih. Hari se osvrnu: upravo se pojavio Jaksli.
– IDEMO! – zaurla Hari. Zgrabi Hermioninu šaku i Ronovu ruku i okrenu se u
mestu.
Sve ih prekri tama, praćena osećanjem da ih nešto steže preko grudi, poput zavoja,
ali nešto nije bilo u redu... Kao da mu je Hermionina šaka klizila iz stiska...
Pitao se da li će se ugušiti, nije mogao ni da diše ni da gleda, a jedine pouzdane
stvari na svetu behu Ronova ruka i Hermionini prsti, koji su mu lagano izmicali...
A onda ugleda vrata s brojem dvanaest u Ulici Grimold, i njihov zmijski zvekir,
ali pre nego što je uspeo da povrati dah, prolomi se krik i blesnu ljubičasta svetlost.
Hermionina šaka iznenada se sklopi iznad njegove kao stega, i sve ponovo postade
mračno.

14. Kradljivac



Hari otvori oči i namah ga zaslepi nekakav sjaj, zlatan i zelenkast; nije imao
pojma šta se zbilo, znao je samo da leži na, kako mu se činilo, lišću i grančicama.
Boreći se da udahne vazduh u spljoštena pluća, on zatrepta i shvati da je to drečavo
bleštavilo zapravo sunčeva svetlost koja dopire kroz kupolu drveća visoko iznad
njega. Zatim se neki predmet trznu blizu njegovog lica. On se baci na šake i kolena,
spreman da se suoči s nekim malim opakim stvorenjem, ali vide da je taj predmet
Ronovo stopalo. Osvrnuvši se, spazi njega i Hermionu kako leže na šumskom tlu,
naizgled sami.
Hari najpre pomisli na Zabranjenu šumu i na tren, mada je znao da bi bilo glupo i
opasno da se pojave na zemljištu Hogvortsa, srce mu poskoči pri pomisli da se
između drveća došunja do Hagridove kućice. Ipak, kroz nekoliko trenutaka, koliko je
Ronu trebalo da tiho zaječi i Hariju da počne da puzi prema njemu, shvatio je da ovo
nije Zabranjena šuma. Drveće je izgledalo mlađe, bilo je raštrkanije, a tlo čistije.
Zateče Hermionu, takođe na kolenima i šakama, kraj Ronove glave. U trenutku kad
je pogledao u Rona, sve druge brige iščileše iz Harijeve glave, jer je cela Ronova
leva strana bila natopljena krvlju a njegovo sivkastobelo lice odudaralo je od tla
posutog lišćem. Slabilo je dejstvo višesokovnog napitka: po spoljnom izgledu Ron je
bio negde na pola puta između Ketermola i sebe samog, kosa mu je postajala sve više
riđa, a lice mu je napuštalo ono malo preostale boje.
– Šta mu se desilo?
– Pričvrljen – reče Hermiona, već žurno petljajući prstima po Ronovom rukavu,
gde je bilo najviše krvi.
Hari je užasnuto posmatrao kako ona cepa Ronovu košulju. Oduvek mu se
Pričvrljenje činilo kao nešto komično, ali ovo... Kad je Hermiona spustila razgolićenu
Ronovu ruku na kojoj je nedostajao veliki komad mesa, kao izdubljen nožem, Hariju
se nešto prevrnu u stomaku.
– Hari, brzo, imam u torbici bočicu s natpisom Esencija od jasenka...
– Torbica... važi...
Hari pohita do mesta gde se Hermiona spustila, zgrabi malu perlastu torbicu i
zavuče ruku unutra. Odjednom, predmeti počeše da se predočavaju njegovom dodiru:
osećao je kožne rikne knjiga, vunene rukave džempera, potpetice cipela...
– Brzo!
On zgrabi svoj štapić s tla i uperi ga u dubinu čarobne torbice.
– Asio jasenak!
Mala smeđa bočica izlete iz torbice; on je uhvati i žurno pohita nazad do
Hermione i Rona, čije su oči sada bile polusklopljene, a kroz prorez između kapaka
jedva su se nazirale bele jabučice...
– Onesvestio se – reče Hermiona, koja je takođe bila prilično bleda. Nije više
izgledala kao Mafalda, mada joj je kosa ponegde i dalje bila seda. – Otčepi je umesto
mene, Hari, ruke mi drhte.
Hari odvrnu zatvarač na bočici, Hermiona je uze i nasu tri kapi na ranu koja je
krvarila. Iz nje pokulja zelenkast dim, a kada se raščistio Hari vide da je krvarenje
prestalo. Rana je sada izgledala nekoliko dana stara: preko onog što je doskora bilo
živo meso izrasla je nova koža.
– Au! – reče Hari.
– Samo ovo smem da pokušam – reče Hermiona drhtavim glasom. – Ima još čini,
koje bi ga potpuno oporavile, ali ne usuđujem se da pokušam da ih ne bih pogrešno
primenila i prouzrokovala još veću štetu... Već je izgubio previše krvi...
– Kako se ozledio? Mislim – Hari odmahnu glavom, pokušavajući da je razbistri,
da nađe neki smisao u svemu što se upravo dogodilo – zašto smo ovde? Mislio sam da
se vraćamo u Ulicu Grimold?
Hermiona duboko uzdahnu. Izgledalo je kao da je na ivici suza.
– Hari, mislim da više ne možemo tamo da se vratimo.
– Kako to...?
– Dok smo se Prebacivali, Jaksli me je ščepao, i nisam mogla da ga se oslobodim,
bio je isuviše jak i još uvek me je držao kada smo stigli u Ulicu Grimold, a onda... pa,
mislim da je sigurno video vrata i pomislio da ćemo tu da se zaustavimo, te je oslabio
svoj stisak, a ja sam uspela da ga se otresem i dovela sam nas umesto toga ovamo!
– Pa gde je on onda? Čekaj... ne misliš valjda da je u kući u Ulici Grimold? Ne
može valjda tamo da uđe?
Oči su joj blistale od suza koje je zadržavala da ne poteku dok je klimala glavom.
– Hari, mislim da može. Ja... ja... prisilila sam ga da me pusti, uz pomoć
Odvraćajućeg uroka, ali on je sâm već bio u području dejstva Povereničke čini. Pošto
je Dambldor umro, mi smo Čuvari tajne, tako da sam mu ja odala tajnu, zar ne?
Nije bilo dileme: Hari je bio siguran da je ona u pravu. Pretrpeli su ozbiljan
udarac. Ukoliko Jaksli sada može da upadne u kuću, nisu nipošto smeli da se vrate u
nju. Možda već sada Prebacuje tamo druge Smrtoždere. Koliko god sumorna i
depresivna, ta kuća je bila njihovo jedino sigurno pribežište: štaviše, otkad je Kričer
postao veseliji i prijateljskije nastrojen, bila im je kakav-takav dom. Uz blago
žaljenje koje nije imalo nikakve veze s hranom, Hari zamisli kućnog vilenjaka kako se
zamajava oko bifteka i pite od bubrega koje Hari, Ron i Hermiona nikada neće
pojesti.
– Hari, izvini, izvini molim te!
– Ne budi glupa, nije to tvoja krivica! Ako je uopšte nečija, onda je moja...
Hari zavuče ruku u džep i izvadi Ludookovo oko. Hermiona ustuknu, užasnuta.
– Ambridžova ga je zatakla na vrata svoje kancelarije, da bi špijunirala ljude.
Nisam mogao tamo da ga ostavim... ali tako su saznali da su im upali uljezi.
Pre nego što je Hermiona stigla da odgovori, Ron zastenja i otvori oči. I dalje je
bio siv a lice mu se sjajilo znojem.
– Kako se osećaš? – prošaputa Hermiona.
– Užasno – zastenja Ron, trgnuvši se od bola u ozleđenoj ruci. – Gde smo?
– U šumama gde se održavalo Svetsko prvenstvo u kvidiču – reče Hermiona. –
Htela sam da odemo negde gde je ograđeno, tajno, a ovo je bilo...
– ... prvo mesto na koje si pomislila – završi Hari umesto nje, gledajući naokolo u
očito pust proplanak. Nije mogao da se ne seti šta se ovde dogodilo kad su se
poslednji put Prebacili na prvo mesto koje je Hermiona zamislila: kako su ih
Smrtožderi pronašli u roku od nekoliko minuta. Da li je to bila Legilimencija? Da li su
Voldemor ili njegove pristalice već sada znali gde ih je Hermiona dovela?
– Misliš li da bi trebalo da odemo odavde? – upita Ron Harija, a ovaj se mogao
zakleti, bacivši pogled na Rona, da i on to isto pomišlja.
– Pojma nemam.
Ron je i dalje bio bled i vlažan od znoja. Nije ni pokušavao da se pridigne, činilo
se da je isuviše slab da to učini. Sama pomisao da moraju da ga premeštaju
obeshrabrila ih je u tom naumu.
– Da ostanemo zasad ovde? – reče Hari.
Hermiona s vidnim olakšanjem skoči na noge.
– Gde ćeš? – upita Ron.
– Kad već ostajemo, trebalo bi da postavimo zaštitne vradžbine oko ovog mesta –
uzvrati ona i podigavši štapić, poče da korača u širokom krugu oko Harija i Rona,
mrmljajući inkantacije u hodu. Hari primeti blagu zamućenost u vazduhu oko njih: kao
da je Hermiona bacila neko vrelo isparenje na njihov proplanak.
– Salvio heksia... Protego totalum... Repelo Normalcum... Mufliato... Mogao bi
da izvadiš šator, Hari...
– Šator?
– U torbici!
– U... naravno – reče Hari.
Ovoga puta uopšte se nije mučio da pretura po unutrašnjosti torbice već je ponovo
upotrebio Prizivajuću čin. Šator iskoči pred njih u obliku grudvaste mase platna,
kanapa i motki. Hari ga prepozna, delimično na osnovu mirisa mačaka, kao onaj isti u
kome su prespavali noć u vreme održavanja Svetskog prvenstva u kvidiču.
– Mislio sam da je pripadao onom tipu Perkinsu iz Ministarstva? – upita,
raspetljavajući šatorske kočiće.
– Nije hteo da ga uzme nazad, ima gadan lumbago – reče Hermiona, koja je sada
štapićem izvodila složenu figuru od osam pokreta – pa je Ronov tata rekao da mogu da
ga pozajmim. Erekto! – dodade, uperivši štapić u zgužvano platno od šatora, koji u
jednom lepršavom zamahu uzlete uvis i postavi se, potpuno sklopljen, na tlo ispred
Harija, iz čijih se iznenađenih šaka šatorski kočić vinu da bi se konačno, uz tup
udarac, spustio na sâm kraj kanapa.
– Kave inimikum – završi Hermiona, mahnuvši štapićem ka nebu. – To je sve što
mogu da učinim. U najmanju ruku, trebalo bi da znamo da dolaze. Ne mogu da
garantujem da će zadržati Vol...
– Ne izgovaraj to ime! – preseče je Ron grubim glasom.
Hari i Hermiona se pogledaše.
– Žao mi je – reče Ron, tiho ječeći u pokušaju da se pridigne i pogleda ih – ali
zvuči kao... neki urok, ili tako nešto. Možemo li da ga zovemo Znaš-Već-Ko, molim
vas?
– Damblodor je rekao da je strah od imena... – poče Hari.
– Ukoliko nisi primetio, druškane, Dambldoru na kraju nimalo nije pomoglo to što
je Znaš-Već-Koga zvao po imenu – odbrusi mu Ron. – Samo pokaži malo poštovanja
prema Znaš-Već-Kome, hoćeš li?
– Poštovanja? – ponovi Hari, ali ga Hermiona prostreli upozoravajućim
pogledom. Očigledno mu nije bilo dozvoljeno da se svađa s Ronom sad kad je toliko
slabašan.
Hari i Hermiona napola prenesoše napola odvukoše Rona kroz ulaz u šator.
Unutrašnjost je bila tačno onakva kakvu je Hari zapamtio: mali stan s kupatilom i
kuhinjicom. Usput je gurnuo staru fotelju i pažljivo spustio Rona na donji ležaj kreveta
na sprat. Čak i ovo kratko pomeranje učinilo je Rona još bleđim, a kad su ga najzad
smestili na madrac ponovo je sklopio oči i neko vreme nije progovarao.
– Spremiću ti čaj – reče Hermiona bez daha, izvlačeći čajnik i šolje iz dubina
svoje torbice i zaputi se prema kuhinji.
Hariju je vruć napitak dobro došao, kao i vatroviski one noći kad je Ludooki
poginuo. Činilo mu se da mu sagoreva ono malo straha što mu se uskovitlalo u grlu.
Posle par minuta Ron prekinu ćutanje.
– Šta misliš, šta se dogodilo s Ketermolima?
– Uz malo sreće, moguće je da su odmaglili – reče Hermiona stežući vrelu šolju u
pokušaju da se uteši. – Ako je gospodin Ketermol brzouman, potrudiće se da gospođu
Ketermol pridruženim Prebacivanjem odvede odande, i biće da trenutno već beže iz
zemlje, zajedno s decom. To joj je i Hari savetovao da učini.
– Bokca mu, nadam se da su se spasili – reče Ron, oslonivši se na jastuke. Izgleda
da mu je čaj prijao, ponovo je malo povratio boju. – Doduše, sudeći po načinu na koji
su svi ostali razgovarali sa mnom dok sam bio on, nemam osećaj da je Redž Ketermol
toliko oštrouman. Bože, nadam se da su uspeli... Ako oboje završe u Askabanu zbog
nas... Hari pogleda u Hermionu a pitanje koje je hteo da postavi – da li bi gospođu
Ketermol to što nema štapić sprečilo da se pridruženo Prebaci sa svojim mužem –
zamre mu na usnama. Hermiona je posmatrala Rona kako se sekira zbog sudbine
Ketermola, i na njenom licu ogledala se tolika nežnost da je Hari imao utisak kao da
je prekinuo možda baš kad je htela da ga poljubi.
– Pa, jesi li ga uzela? – upita je Hari, delimično i da je podseti da je prisutan.
– Uzela... šta da li sam uzela? – upita ona trgnuvši se malo.
– Ono zbog čega smo prošli kroz sve ono? Medaljon! Gde je medaljon?
– Uzeli ste ga? – viknu Ron, pridigavši se na jastucima. – A meni niko ništa ne
govori! Bokca mu, mogla si to makar da spomeneš!
– Pa, bežali smo od Smrtoždera, spasavajući živu glavu, zar ne? – reče Hermiona.
– Evo ga.
Ona izvuče medaljon iz džepa odore i predade ga Ronu.
Bio je velik kao kokošje jaje. Pri rasutoj svetlosti što se probijala kroz krov od
šatorskog platna, tupo se presijavalo kitnjasto slovo „S“, optočeno mnogobrojnim
sićušnim zelenim kamenčićima.
– Nema šanse da ga je neko uništio otkad je otišao iz Kričerovih ruku? – upita Ron
pun nade. – Hoću reći, da li smo sigurni da je to još uvek horkruks?
– Rekla bih da jeste – reče Hermiona uzevši ga ponovo od njega i izbliza ga
razgledajući.– Da je uništen nekom magijom, videli bi se tragovi oštećenja.
Ona ga dodade Hariju, koji stade da ga premeće prstima. Predmet je delovao
savršeno, prastaro. Setio se iskidanih ostataka dnevnika i kako je kamen u prstenuhorkruksu
bio napuknut kad ga je Dambldor uništio.
– Mislim da je Kričer u pravu – reče Hari. – Pre nego što ga uništimo, moraćemo
da smislimo kako da ga otvorimo.
Izgovorivši to, Hari iznenada postade svestan šta on sadrži, šta živi unutar tih
malih zlatnih vratanca. Uprkos svim silnim naporima da ga nađu, oseti silovitu potrebu
da baci medaljon što dalje od sebe. Ponovo se pribravši, pokuša da razdvoji stranice
medaljona prstima, a zatim isproba čin koju je Hermiona koristila da otvori vrata
Regulusovog kupatila. Ni jedno ni drugo nije upalilo. Vratio je medaljon Ronu i
Hermioni koji se oboje svojski potrudiše da ga otvore, ali nisu bili nimalo uspešniji
od njega u tom pokušaju.
– Možeš li bar da ga osetiš? – upita Ron prigušenim glasom, držeći ga čvrsto
svojom stisnutom pesnicom.
– Kako to misliš?
Ron predade horkruks Hariju. Nakon par trenutaka, Hariju se učini da zna na šta
Ron misli. Da li je to što oseća njegova vlastita krv što pulsira u venama, ili je nešto
unutar medaljona pulsiralo, kao nekakvo sićušno metalno srce?
– Šta ćemo da radimo s njim? – upita Hermiona.
– Da ga čuvamo na sigurnom dok ne otkrijemo kako da ga uništimo – uzvrati Hari
i, mada nije to i želeo, okači lančić oko vrata, ubacivši medaljon ispod odore,
sklonivši ga s vidika, gde se ovaj nasloni na njegove grudi, pored kese koju mu je
Hagrid poklonio.
– Mislim da bi trebalo na smenu da čuvamo stražu ispred šatora – reče on
Hermioni, ustavši i protegnuvši se. – A moraćemo da razmislimo i šta ćemo da
jedemo. Ti ostani tu – dodade oštro kad Ron pokuša da sedne i naglo pozelene.
Sa šunjoskopom koji je Hermiona poklonila Hariju za rođendan pažljivo
smeštenim na stolu u šatoru, Hari i Hermiona provedoše ostatak dana deleći ulogu
stražara. Međutim, šunjoskop je bio čitav dan potpuno nem i nepomičan, i da li zbog
zaštitnih vradžbina i Normalodbijajućih čini što ih je Hermiona razbacala oko njih, ili
zbog toga što su ljudi retko zalazili ovim putem, tek, deo šume u kom su se smestili bio
je i dalje pust, izuzev povremenih upada ptica i veverica. Ni uveče se ništa nije
promenilo. Kad je oko deset sati smenio Hermionu na straži, Hari upali štapić i
pogleda pustoš naokolo, zapazivši šišmiše koji su lepršali visoko iznad njega preko
jedinog delića zvezdanog neba vidiljivog s njihovog zaštićenog proplanka.
Sada je bio baš gladan i pomalo ošamućen. Hermiona u svoju čarobnu torbu nije
spakovala ništa za jelo, jer je pretpostavljala da će se te noći vratiti u Ulicu Grimold,
te nisu imali ništa da pojedu osim divljih pečuraka koje je Hermiona sakupila ispod
obližnjeg drveća i izdinstala u kamperskom loncu. Posle nekoliko zalogaja Ron
odgurnu svoju porciju kao da mu je muka. Hari istraja u jelu tek toliko da ne uvredi
Hermionu.
Tišinu koja ih je okruživala prekinu čudno šuštanje i nešto što je zvučalo kao
krckanje grančica. Hari pomisli da su to izazvale životinje a ne ljudi, ali ipak je čvrsto
stezao štapić na gotovs. Mučnina u stomaku, prouzrokovana pojedenim gumastim
pečurkama, sada se pojača. Ranije je mislio da će biti ushićen ako uspeju da ukradu
horkruks, ali nije se tako osećao. Sve što je osećao, sedeći zagledan u tamu čiji je
delić osvetljavao njegov pripaljeni štapić, bila je zabrinutost zbog onog što im
predstoji. Kao da je nedeljama, mesecima, možda i godinama hrlio ka ovoj tački, ali
je, kad je stigao do kraja, naglo zakočio jer mu je ponestalo puta.
Tamo negde postoje i drugi horkruksi, ali nije imao pojma gde, čak nije znao ni šta
su neki od njih. U međuvremenu, nije znao ni kako da otvori jedini horkruks koji su
pronašli, koji mu je trenutno počivao uz kožu na grudima. Čudno, nije poprimao
toplotu njegovog tela, već mu je posve hladan ležao na koži kao da je tek izašao iz
ledene vode. Povremeno bi Hari osetio, ili je možda umišljao da oseća, majušne
nepravilne otkucaje srca naizmenično sa svojim vlastitim.
Dok je sedeo tu, u tmini, obuzimale su ga neimenovane slutnje: pokušavao je da im
se odupre, a ipak su ga nemilosrdno opsedale. Dok jedan ne umre, drugi neće moći
da živi. Ron i Hermiona, koji su sada nežno ćaskali u šatoru iza njegovih leđa, mogli
su da dignu ruke od ovoga, ukoliko to požele: on nije. A Hariju se, dok je tu sedeo
pokušavajući da savlada vlastitu bojazan i iscrpenost, činilo da mu horkruks na
njegovim grudima otkucava vreme koje mu je preostalo... Glupa pomisao, reče sebi,
nemoj to da misliš...
Ožiljak je ponovo počinjao da ga pecka. Bojao se da možda i sâm izaziva to
peckanje, takvim mislima, i pokuša da ih usmeri nekim drugim tokom. Pomisli na
sirotog Kričera koji ih je čekao kod kuće, a umesto njih je dočekao Jakslija. Da li će
kućni vilenjak da ćuti, ili će odati Smrtožderima sve što zna? Hari je hteo da veruje da
se poslednjih meseci Kričerov odnos prema njemu promenio, da će on sada biti odan,
ali ko zna šta može da se desi? Šta ako Smrtožderi stave vilenjaka na muke? Hari
zamisli morbidne prizore i pokuša i njih da odagna, jer ionako nije ništa mogao da
učini za Kričera: on i Hermiona već su odlučili da ne pokušavaju da ga prizovu – šta
ako mu se pridruži i neko iz Ministarstva? Nisu mogli da računaju s tim da bi
vilenjakovo Prebacivanje proteklo bez iste one omaške kojom je i Jaksli dospeo u
Ulicu Grimold držeći se za rub Hermioninog rukava.
Harijev ožiljak sada je već goreo. Pomisli da ima toliko stvari koje ne znaju:
Lupin je bio u pravu u pogledu magije s kojom se nikad nisu susreli niti je zamišljali.
Zašto im Dambldor to nije detaljnije objasnio? Da li je mislio da ima vremena, da će
živeti još godinama, možda i vekovima, kao njegov prijatelj Nikolas Flamel? Ako je
tako, prevario se... Snejp se postarao za to... Snejp, uspavana guja koja ga je napala na
vrhu Kule...
A Dambldor je pao... pao...
– Daj mi ga, Gregoroviču.
Harijev glas bio je piskav, jasan i hladan: držao je svoj štapić pred sobom
dugoprstom belom šakom. Čovek u koga je upirao štapić bio je naglavačke obešen u
vazduhu, mada nije visio ni o kakvom konopcu. Njihao se tamo, vezan nečim
nevidljivim i sablasnim, s udovima obmotanim oko sebe, prestrašenog lica u nivou
Harijevog, rumen od krvi koja mu je navirala u glavu. Kosa mu je bila sasvim bela, i
imao je gustu, žbunastu bradu: pravi vezani Božić Bata.
– Nemam ga, ja ga više nemam! Ukrali su mi ga pre mnogo godina!
– Ne laži Lorda Voldemora, Gregoroviču. On zna... on uvek zna.
Zenice obešenog čoveka bile su ogromne, proširene od straha i izgledalo je da se
uvećavaju i uvećavaju, sve dok njihova tmina nije progutala Harija...
A sada je Hari hitao mračnim hodnikom za sitnim, dežmekastim Gregorovičem
koji je držao pridignut fenjer: Gregorovič ulete u sobu na kraju hodnika i njegov fenjer
osvetli nešto što je ličilo na radionicu. Piljevina i zlato presijavali su se na lelujavoj
svetlosti a na ivici prozora sedeo je, nasađen kao neka džinovska ptica, mladić zlatne
kose. U deliću sekunde svetlost fenjera ga obasja i Hari vide veselje na njegovom
privlačnom licu, a zatim uljez ispali Ošamućujuću čin iz svog štapića i spretno skoči
unazad kroz prozor uz likujuć smeh.
I sada je Hari hrlio nazad iz tih širokih tunelastih zenica, a Gregorovičevo lice
beše užasnuto.
– Ko je taj kradljivac, Gregoroviču? – reče piskav, hladan glas.
– Ne znam, nikad nisam znao, neki mladić... ne... molim vas... MOLIM VAS!
Beskrajan krik, a zatim prasak zelene svetlosti...
– Hari!
On otvori oči, dahćući, dok mu je čelo pulsiralo. Onesvestio se pored šatora:
skliznuo je niz šatorsko platno i prućio se po tlu. Pogledao je u Hermionu čija je gusta
kosa zaklanjala ono malo neba vidljivog kroz tamno granje iznad njih.
– Samo san – reče, brzo se uspravivši u sedeći položaj i pokušavajući da
Hermionino mrštenje dočeka nevinog izraza lica. – Mora da sam zadremao, izvini.
– Znam da ti je ožiljak proradio! Vidi ti se na licu! Gledao si u Vol...
– Ne izgovaraj njegovo ime – dopre Ronov ljutiti glas iz dubine šatora.
– U redu – uzvrati Hermiona. – Onda u um Znaš-Već-Koga!
– Nisam hteo da se to desi! – reče Hari. – To je bio san! Možeš li ti da kontrolišeš
ono o čemu sanjaš, Hermiona?
– Da si naučio kako da primenjuješ Oklumenciju...
Ali Hariju nije bilo do spočitavanja. Hteo je da razmotri ono što je maločas
video.
– Pronašao je Gregoroviča, Hermiona, i mislim da ga je ubio, ali pre nego što ga
je ubio pročitao je Gregorovičeve misli i video sam...
– Ako si toliko umoran da si zaspao, mislim da je bolje da ja preuzmem stražu –
hladno reče Hermiona.
– Mogu da završim svoju smenu!
– Ne, očigledno si iscrpljen. Idi lezi.
Ona se s tvrdoglavim izrazom spusti kraj šatorskog otvora. Ljutit, ali želeći da
izbegne kavgu, Hari pognuto uđe unutra.
Iz donjeg ležaja izvirivalo je Ronovo još uvek bledo lice: Hari se pope na ležaj
poviše njega, leže i pogleda u mračni pokrov šatora iznad sebe. Posle kratkog
vremena Ron progovori tihim glasom da ga Hermiona, zgrčena na ulazu, ne može čuti:
– Šta Znaš-Već-Ko radi?
Hari začkilji u pokušaju da se seti svih detalja, a onda prošaputa u tmini:
– Pronašao je Gregoroviča. Svezao ga je i mučio.
– Pa kako će Gregorovič da mu napravi nov štapić ako je vezan?
– Pojma nemam... baš čudno, zar ne?
Hari sklopi oči misleći na sve što je video i čuo. Što se više prisećao, sve
besmislenije mu je sve to izgledalo.... Voldemor nije ništa rekao o Harijevom štapiću,
ništa o identičnim jezgrima, niti o tome da Gregorovič treba da napravi novi i još
moćniji štapić kojim će da pobedi Harijev...
– Hteo je nešto od Gregoroviča – reče Hari i dalje čvrsto sklopljenih očiju. –
Tražio je da mu to dâ, ali mu je Gregorovič rekao da mu je to ukradeno... a onda...
onda...
Priseti se kako je i on, kao i Voldemor, kroz Gregorovičeve oči uleteo u njegova
sećanja...
– Pročitao je Gregorovičeve misli, a ja sam video tog klinca nasađenog na
prozorsku dasku baš u trenutku kad je bacio kletvu na Gregoroviča, iskočio napolje i
nestao s vidika. On je to ukrao, ukrao je šta god da je to za čim Znaš-Već-Ko traga. A
mislim da sam ga već negde video...
Hariju je bilo žao što nije uspeo da baci još jedan pogled na nasmejano lice tog
momka. Prema Gregorovičevom sećanju, ta krađa se zbila pre mnogo godina. Zašto
mu je onda mladi lopov izgledao poznato?
U samom šatoru šum okolnog drveća bio je prigušen. Hari je mogao da čuje samo
Ronovo disanje. Posle nekog vremena Ron šapnu: – Zar nisi mogao da vidiš šta to
lopov drži?
– Ne... mora da je bilo nešto maleno.
– Hari?
Ron se promeškolji i drvene letvice njegovog ležaja zaškripaše.
– Hari, misliš li da možda Znaš-Već-Ko traži nešto drugo što će da pretvori u
horkruks?
– Ne znam – reče Hari polako. – Možda. Ali zar ne bi bilo opasno po njega da
napravi još jedan? Zar nije Hermiona rekla da je već rastočio svoju dušu do
krajnosti?
– Da, ali moguće je da on to ne zna?
– Da... moguće je – reče Hari.
Bio je siguran da Voldemor traži način da zađe u problem identične srži dva
štapića, siguran da je Voldemor od starog štapić-majstora tražio rešenje... a ipak ga je
ubio, očito mu ne postavivši niti jedno pitanje o štapićarskom zanatu.
Šta je Voldemor pokušavao da pronađe? Zašto je otišao tako daleko, pošto je već
pokorio i Ministarstvo magije i ceo čarobnjački svet, nameran da potraži neki predmet
koji je Gregorovič jednom posedovao i koji mu je ukrao nepoznati kradljivac?
Hari je i dalje mogao da vidi lice plavokosog momka, bilo je veselo, mahnito;
bilo je u njemu neke ohole fred-i-džordžovske pobedonosne lukavštine. Izleteo je s
prozorske daske kao ptica, a Hari ga je već video ranije, ali nije mogao da se seti
gde...
Pošto je Gregorovič mrtav, lopov nasmejanog lica je taj koji je sada u opasnosti, i
dok je Ron sve gromkije hrkao s donjeg ležaja, Hari je i sâm ponovo lagano tonuo u
san, misli usredsređenih na tog kradljivca.

15. Goblinova osveta



Rano sledećeg jutra, pre nego što se ono dvoje probudilo, Hari izađe iz šatora da
ispita okolnu šumu u potrazi za najstarijim, najčvornovatijim i najizdržljivijim
drvetom koje može da nađe. U njegovom hladu sahranio je oko Ludookog Ćudljivka, i
označio to mesto utisnuvši čarobnim štapićem mali krst na kori drveta. To nije bilo
bogzna šta ali je Hari osećao da bi se Ludookom to mnogo više svidelo nego da
ostane prikovan na vratima kancelarije Dolores Ambridž. Zatim se vrati u šator da
sačeka da se i ostali probude, pa da razmotre šta će dalje da rade.
Hari i Hermiona mislili su da je najbolje da nigde ne ostaju predugo a Ron se
složio s tim, uz jedan jedini uslov – da ih njihova sledeća selidba odvede negde gde
ima sendviča sa slaninom. Stoga Hermiona ukloni sve vradžbine koje je postavila oko
proplanka, dok su Hari i Ron za to vreme uništavali sve tragove i otiske u tlu koji bi
mogli da ukažu da su oni tu kampovali. Zatim se Prebaciše do oboda male pijačne
varoši.
Kada su postavili šator u zaklon malog čestara i okružili ga sveže bačenim
odbrambenim vradžbinama, Hari, zaogrnut Nevidljivim ogrtačem, pođe u nabavku.
To, međutim, nije išlo onako kako je planirao. Tek što je ušao u gradić neka
neprirodna hladnoća, magla koja se naglo spuštala i iznenada smračeno nebo
prikovaše ga u mestu.
– Ali ti umeš da napraviš sjajnog Patronusa! – pobuni se Ron kad je Hari stigao
natrag u šator praznih ruku i bez daha, i izustio jednu jedinu reč: – Dementori.
– Nisam mogao... da ga napravim – dahtao je on, stiskajući mesto gde ga je
uhvatio grč. – Nije... hteo da izađe.
Izrazi preneraženosti i razočaranja na njihovim licima nagnaše Harija da se
postidi. Za njega je to bila prava noćna mora, prizor dementora koji u daljini izranjaju
iz magle, i poimanje, u trenutku kada mu parališuća hladnoća pritiska pluća a udaljeni
krici ispunjavaju uši, da nije u stanju da se zaštiti. Hari je iskoristio svu snagu svoje
volje da se iščupa s tog mesta i potrči, ostavljajući bezoke dementore da klize između
Normalaca, koji možda nisu bili kadri da ih vide, ali su sigurno mogli da osete
očajanje koje su ovi sejali kud god krenu.
– Znači da i dalje nemamo ništa za jelo.
– Zaveži, Rone – obrecnu se Hermiona. – Hari, šta se desilo? Šta misliš, zašto nisi
uspeo da napraviš Patronusa? Juče ti je to sjajno pošlo za rukom!
– Ne znam.
Seo je u jednu od niskih starih Perkinsovih fotelja, osećajući se u tom trenutku još
više poniženim. Bojao se da nešto nije u redu s njim. Jučerašnji dan činio mu se davno
prošlim: kao da mu je danas ponovo bilo trinaest godina, kao da je ponovo onaj jedini
koji se onesvestio u Hogvorts ekspresu.
Ron šutnu nogu od stolice.
– Šta je? – zareža on na Hermionu. – Umirem od gladi! Sve što sam okusio otkad
umalo nisam na smrt iskrvario jesu dve zlatače!
– Pa idi onda i probij se sam kroz dementore – reče Hari zajedljivo.
– Bih, ali mi je ruka u zavoju, ukoliko nisi primetio!
– To je baš zgodno.
– A šta bi to trebalo da...?
– Pa da! – uzviknu Hermiona, pljesnuvši se šakom po čelu i natera ih obojicu da
ućute od iznenađenja. – Hari, daj mi medaljon! Hajde – reče nestrpljivo, pucnuvši
prstima ka njemu kad on nije odreagovao. – Horkruks, Hari, još uvek ga nosiš!
Ona ispruži ruke a Hari skinu zlatan lančić preko glave. U trenutku kad ga je
odvojio od svoje kože oseti se oslobođenim i neobično lakim. Sve dok se nije rešio
tih osećaja nije ni bio svestan da je vlažan od znoja niti da mu je neka težina pritiskala
stomak...
– Je li ti bolje? – upita Hermiona.
– Da, neuporedivo bolje!
– Hari – reče ona, čučnuvši ispred njega i progovori glasom koji ga podseti na
obraćanje teškom bolesniku – ne misliš da si bio opsednut, zar ne?
– Šta? Ne! – reče on kao da se brani. – Sećam se svega što smo radili dok sam ga
nosio. Da sam bio opsednut, ne bih znao šta sam radio, zar ne? Džini mi je rekla da je
bilo perioda kad nije mogla ničega da se seti.
– Hm – reče Hermiona, pogledavši u teški medaljon. – Pa, možda ne bi trebalo da
ga nosimo. Možemo da ga čuvamo u šatoru.
– Nećemo da ostavljamo horkruks da leži unaokolo – odlučno izjavi Hari. – Ako
ga izgubimo, ako ga neko ukrade...
– U redu, u redu – reče Hermiona, stavi ga oko svog vrata i zavuče ga ispod bluze
da se ne vidi. – Ali nosićemo ga na smenu, da ga niko ne bi držao kod sebe predugo.
– Sjajno – reče Ron srdito – a sad kad smo to rešili, možemo li, molim vas, da
nađemo nešto za jelo?
– U redu, ali tražićemo negde drugde – reče Hermiona letimice pogledavši Harija.
– Nema svrhe da ostajemo ovde kad znamo da dementori kidišu naokolo.
Na kraju se za tu noć skrasiše u nekoj zabačenoj njivi, u posedu usamljene farme s
koje su uspeli da se snabdeju hlebom i jajima.
– Ovo nije krađa, je l’ da? – reče Hermiona zabrinutim glasom, dok su halapljivo
jeli tost s kajganom. – Ne ako sam im ostavila novac u kokošinjcu?
Ron prevrnu očima i reče, punih usta: – ’Er-mi-ona, ’rev-iše se b’ineš. Opus’ se!
I zaista, sitima im je bilo daleko lakše da se opuste: te noći, zahvaljujući smehu i
šali, zaboraviše na raspravu o dementorima, i kad je preuzeo prvu od tri smene noćne
straže Hari beše vedar, čak pun nade.
To je bio njihov prvi susret s činjenicom da pun stomak znači dobro raspoloženje,
a prazan prepirku i turobno raspoloženje. Hari je bio najmanje iznenađen time, zato
što je kod Darslijevih iskusio periode gladovanja. Hermiona se držala vrlo dobro
tokom onih noći kada nisu uspevali da sakupe ništa osim bobica ili ustajalih dvopeka,
možda bi bila manje tolerantna nego inače a njeno ćutanje prilično turobno. Ron je,
međutim, bio naviknut da svakog dana ima tri ukusna obroka, zahvaljujući
predusretljivosti svoje majke ili hogvortskih kućnih vilenjaka, i glad ga je činila
nerazumnim i plahovitim. Kad god bi se nestašica hrane podudarila s periodom kad
Ron nosi horkruks, postao bi krajnje neprijatan.
– Gde ćemo sad? – ponavljao je papagajski. Iako sâm nije imao nikakav predlog,
očekivao je da Hari i Hermiona iznesu neki plan dok on sedi i pati nad oskudnim
zalihama hrane. Zbog toga su Ron i Hermiona uzalud proveli mnoge sate pokušavajući
da odluče gde bi mogli da potraže druge horkrukse i kako da unište onaj koji već
imaju, stalno ponavljajući jedne te iste priče, jer nisu imali novih informacija.
Pošto je Dambldor ranije izneo Hariju svoje uverenje da je Voldemor sakrio
horkrukse na mesta koja su mu važna, stalno su recitovali, kao neku dosadnu litaniju,
sve lokacije za koje su znali da je Voldemor na njima živeo ili ih posećivao. Sirotište
u kome je rođen i odrastao; Hogvorts, gde se školovao; prodavnica kod Bordžina i
Berksa, gde je radio nakon što je napustio školu; zatim Albanija, gde je proveo godine
izgnanstva: sve su to bila polazišta njihovih razmišljanja.
– Da, hajdemo u Albaniju. Biće nam dovoljno jedno popodne da pretražimo čitavu
zemlju – reče Ron sarkastično.
– Nemoguće je da tamo ičeg ima. Pre nego što je otišao u izgnanstvo već je bio
napravio pet horkruksa, a Dambldor je bio ubeđen da je zmija šesti – reče Hermiona.
– Znamo da zmija nije u Albaniji, obično je s Vol...
– Zar te nisam zamolio da to više ne izgovaraš!
– Pa, lepo! Zmija je obično sa Znaš-Već-Kim... Jesi li sad zadovoljan?
– Ne naročito!
– Ne mogu da zamislim da išta krije kod Bordžina i Berksa – reče Hari, koji je
ovo već bezbroj puta naglasio, ali je to sada ponovo učinio, tek da razbije neprijatnu
tišinu. – Bordžin i Berks bili su stručnjaci za Mračne predmete, odmah bi prepoznali
horkruks.
Ron zajedljivo zevnu. Potiskujući snažan poriv da ga nečim gađa, Hari nastavi
dalje: – I dalje mislim da bi mogao biti sakriven negde na Hogvortsu.
Hermiona uzdahnu.
– Ali, Hari, Dambldor bi ga našao!
Hari ponovi argument koji je stalno iznosio u prilog ovoj svojoj teoriji.
– Dambldor je preda mnom rekao da nikad nije ni tvrdio da zna sve hogvortske
tajne. Kažem ti, ako postoji neko mesto koje je Vol...
– Ej!
– ZNAŠ-VEĆ-KO, onda! – povika Hari, isprovociran preko svake mere. – Ako
postoji mesto koje je Znaš-Već-Kome bilo važno, onda je to Hogvorts!
– Ma, daj – naruga mu se Ron. – Njegova škola?
– Da, njegova škola! Bila mu je prvi pravi dom, mesto koje je smatrao nečim
posebnim, značila mu je sve, a čak i nakon što je otišao iz nje...
– Sada govorimo o Znaš-Već-Kome, je li tako? A ne o tebi? – pitao se Ron.
Cimao je lanac s horkruksom oko vrata: Hari oseti želju da ščepa lanac i pridavi ga
njime.
– Rekao si nam da je Znaš-Već-Ko, nakon što je otišao, tražio da mu Dambldor dâ
posao – reče Hermiona.
– Tako je – reče Hari.
– A Dambldor je pomislio da on hoće da se vrati samo da bi potražio nešto,
možda još neki predmet njihovih osnivača, i pretvorio ga u još jedan horkruks?
– Baš tako – reče Hari.
– Ali nije dobio posao, je li tako? – reče Hermiona. – Znači, nikad nije ni imao
priliku da tamo nađe neku stvarčicu koja je pripadala osnivačima i sakrije je u školi?
– U redu – reče Hari, pobeđen. – Zaboravite Hogvorts.
Nemajući nikakav drugi trag, otputovaše u London i, skriveni ispod Nevidljivog
ogrtača, krenuše u potragu za sirotištem u kom je Voldemor odrastao. Hermiona je
krišom upala u biblioteku i pronašla u njihovim spisima da je pre mnogo godina to
mesto srušeno. Posetili su ga i na njemu zatekli ulicu s poslovnim soliterima.
– Da probamo da kopamo ispod temelja? – predloži Hermiona nevoljno.
– Ne bi ovde sakrio horkruks – reče Hari. Znao je to sve vreme: to sirotište je bilo
mesto iz kog je Voldemor jedva čekao da pobegne. Nikad ne bi tamo sakrio delić
svoje duše. Dambldor je ukazao Hariju na to da je Voldemor u svojim skrovištima
težio izvesnoj veličanstvenosti ili mističnosti; ovaj sumoran, siv londonski kutak bio
je toliko različit i od Hogvortsa i od Ministarstva i od bilo koje zgrade nalik
Gringotsu, čarobnjačkoj banci sa zlatnim vratima i mermernim podovima.
Ostavši bez ikakve nove ideje, nastavili su da lutaju po unutrašnjosti zemlje, iz
predostrožnosti podižući šator svake noći na drugom mestu. Svakog jutra su
proveravali da li su uklonili sve tragove svog prisustva, a onda bi krenuli da potraže
neko drugo samotno i izdvojeno mesto, putujući uz pomoć Prebacivanja do šuma,
hladovitih zjapećih litica, do purpurnih pustopoljina, planinskih padina prekrivenih
štipavicom, a jednom čak i do zaklonjene i pošljunčane pećine. Otprilike svakih
dvanaest sati predavali bi jedan drugom horkruks kao da igraju neku izopačenu,
usporenu igru vrućeg krompira, gde su se bojali da muzika ne prestane, jer je nagrada
bila dvanaest sati pojačane bojazni i zebnje.
Harija je ožiljak stalno peckao. Najčešće, zapazio je, dok je nosio horkruks.
Ponekad nije mogao da se obuzda da ne reaguje na taj bol.
– Šta je? Šta si video? – raspitivao se Ron čim bi primetio da se Hari trza.
– Lice – mrmljao je Hari, svaki put. – Ono isto lice. Lopova koji je opljačkao
Gregoroviča.
A Ron bi se okrenuo, ne pokušavajući da prikrije svoje razočaranje. Hari je znao
da Ron očekuje vesti o svojoj porodici, ili o ostalim pripadnicima Reda Feniksa ali,
na kraju krajeva, Hari nije bio televizijska antena. Mogao je jedino da vidi šta
Voldemor misli u određeno vreme, a ne da se našteluje na ono što se njemu sviđa.
Voldemor se očigledno beskrajno zadržavao na nepoznatom momku razdraganog lica,
čije ime i boravište, Hari je bio siguran u to, Voldemoru nisu bili ništa manje poznati
nego njemu. Dok je ožiljak nastavljao da ga peče a veseli plavokosi mladić da se
stalno vrzma i dosađuje mu u mislima, Hari je naučio da potiskuje svaki, i najmanji
znak bola ili nelagode, jer ono dvoje, kad god bi spomenuo lopova, nisu ispoljavali
ništa osim nestrpljivosti. Nije mogao sasvim da ih krivi zbog toga, jer su već
očajnički iščekivali bilo kakav putokaz koji će ih odvesti do horkruksa.
Dok su dani i nedelje odmicali, Hari poče da sumnja da Ron i Hermiona vode
tajne razgovore bez njega i o njemu. Nekoliko puta su naglo prekidali razgovor čim bi
Hari ušao u šator, a dvaput je slučajno naleteo na njih, šćućurene na malom odstojanju
od njega, kako pribijenih glava užurbano pričaju. Oba puta su zamukli čim su shvatili
da im se on približava i brže-bolje se napravili da su zauzeti skupljanjem drva ili
vode.
Hari nije mogao da se ne zapita nisu li oni krenuli s njim u ovo što im je sada
ličilo na besmisleno i rasplinuto putešestvije samo zato što su mislili da on ima neki
tajni plan koji će im blagovremeno otkriti. Ron nije ni pokušavao da prikrije svoje
loše raspoloženje, a Hari je sve više strepeo da je i Hermiona razočarana njegovim
neveštim vođstvom. U očajanju je pokušavao da zamisli moguće lokacije horkruksa,
ali jedina koja mu se i dalje javljala bio je Hogvorts, no pošto se ostalima to nije
činilo nimalo verovatnim, prestao je to da im predlaže.
Dok su prolazili seoskim krajolicima jesen je stizala. Sada su naticali šator preko
pokrova od suvog lišća. Prirodna magla združila se s onom koju su pravili dementori,
a njihovim nevoljama doprinosili su i vetar i kiša. Činjenica da je Hermiona bila sve
bolja u prepoznavanju jestivih pečuraka nije mogla potpuno da nadomesti njihovu
neprestanu izolovanost, odsustvo društva drugih ljudi, niti njihovu potpunu
neupućenost u bilo šta što se zbiva u ratu protiv Voldemora.
– Moja majka – reče Ron jedne noći dok su sedeli u šatoru na rečnoj obali u Velsu
– može da stvori dobru klopu niotkuda.
On sumorno nabode komadić ugljenisane sive ribe u svom tanjiru. Hari mahinalno
pogleda u Ronov vrat i vide, kao što je očekivao, da na njemu svetluca zlatni lanac s
horkruksom. Uspe da se savlada i ne opsuje Rona, čije će se držanje, znao je, blago
popraviti kada dođe vreme da skine medaljon.
– Tvoja majka ne može da stvori hranu niotkuda – reče Hermiona. – Niko ne može.
Hrana je prvi od pet Primarnih izuzetaka po Gampovom zakonu elementarnog
Preobraž...
– Govori normalno, je l’ možeš? – reće Ron, iščačkavši riblju kost zaglavljenu
između zuba.
– Nemoguće je napraviti dobro jelo ni iz čega! Možeš da ga prizoveš ako znaš gde
je, možeš da ga Preobraziš, možeš da povećaš količinu ako već imaš nešto hrane...
– ... pa dobro, ne moraš da se trudiš da povećavaš količinu ovoga, odvratno je –
reče Ron.
– Hari je uhvatio ribu, a ja sam dala sve od sebe da je spremim! Primetila sam da
sam uvek ja ta koja na kraju sprema hranu, zato što sam devojka, pretpostavljam!
– Ne, to je zbog toga što bi trebalo da si najbolja u magiji! – doviknu joj Ron.
Hermiona skoči a ogrisci pečene štuke skliznuše s njenog limenog tanjira na pod.
– E pa, sutra ti kuvaj, Rone, ti nađi sastojke, uzmi i začaraj sve to u nešto dostojno
ručka, a ja ću sedeti ovde, praviti kiselo lice i kukati, pa da vidiš kako će se tebi...
– Ućuti! – reče Hari, skočivši na noge i podigavši ruke uvis. – Ućuti, smesta!
Hermiona je delovala krajnje uvređeno.
– Kako možeš da staneš na njegovu stranu, on skoro nikad ne ku...
– Hermiona, ćuti, čujem da neko ide!
Pomno je osluškivao, i dalje uzdignutih ruku, upozoravajući ih da ne govore.
Zatim, i pored buke i huke mračne reke, ponovo začu glasove. On pogleda u
šunjoskop. Nije se pomerao.
– Bacila si Mufliato čin na nas, je l’da? – došapnu on Hermioni.
– Sve što treba: Mufliato, Normalodbojne i Razočaravalačke čini, sve. Ne bi
trebalo da su u stanju ni da nas čuju ni da nas vide, ko god da su.
Teški vukući koraci i struganje, uz zvuk odvaljenog kamenja i grančica, ukazaše im
da se nekoliko ljudi spušta niz strmu pošumljenu padinu gde su razapeli šator. Isukali
su štapiće, iščekujući. Vradžbine koje su nabacili na sebe trebalo bi da su dovoljna
zaštita, u gotovo potpunoj pomrčini, od pogleda Normalaca i običnih veštica i
čarobnjaka. Ako su to Smrtožderi, možda će po prvi put moći da ispitaju svoju
odbrambenu moć protiv Mračnih čarolija.
Kad grupica ljudi stiže do obale glasovi postadoše prodorniji, ali ne i
razaznatljivi. Hari proceni da su oni kojima ti glasovi pripadaju udaljeni manje od
dvadesetak stopa, ali mu je obrušavanje reke onemogućavalo da bude siguran u to.
Hermiona je zgrabila torbicu ukrašenu perlicama i počela da pretura po njoj. Odmah
zatim izvadi tri para produžnih ušiju i baci po jedan par Hariju i Ronu, koji
nestrpljivo ubaciše po jedan kraj niti boje mesa u svoje uši a drugi baciše kod ulaza u
šator. Kroz nekoliko trenutaka Hari začu iznuren muški glas.
– Ovde mora da ima i lososa, ili misliš da je i suviše rano za početak sezone.
Asio, losos!
Začuše se jasni zvuci izranjanja iz vode, a zatim zvuk bacakanja ribe po nečijoj
koži. Neko zahvalno zahropta. Hari ugura produžno uvo još dublje u svoje: kroz
romorenje reke razabirao je još glasova, ali nisu govorili ni engleski niti bilo koji
ljudski jezik koji je kada čuo. Bio je to grub i nemelodičan govor, čegrtavo grleno
glasanje, i činilo se da su u pitanju dva sagovornika, jedan malo dubljeg glasa i
sporijeg govora.
S druge strane šatorskog platna rasplamsa se vatra. Između šatora i plamenova
prođoše ogromne senke. Sada ih je spolja mamio slastan miris pečenog lososa. Zatim
se začu zveckanje pribora za jelo po tanjirima i prvi čovek ponovo progovori.
– Griphuk, Gornuk, poslužite se.
– Goblini! – bezglasno zausti Hermiona Hariju, koji klimnu glavom.
– Hvala – rekoše goblini uglas na engleskom.
– Dakle, otkad ste vas trojica u bekstvu? – upita nov, milozvučan i prijatan glas;
bio je odnekud maglovito poznat Hariju, koji odmah dočara sebi sliku trbušastog
čovečuljka vedrog lica.
– Šest, sedam nedelja... već sam i zaboravio – reče onaj umorni čovek. – Sreo sam
Griphuka već nakon par dana, a nedugo zatim udružili smo se s Gornakom. Lepo je
imati društvo. – Nastupi pauza u kojoj se čulo grebuckanje noževa po tanjirima a
limeni lončići su se dizali i ponovo spuštali na tlo. – Zbog čega si ti otišao, Tede? –
nastavi onaj čovek.
– Znao sam da dolaze po mene – odgovori milozvučni Ted, i Hari iznenada shvati
ko je on: Tonksin otac. – Prošle nedelje sam čuo da su Smrtožderi u okolini i odlučio
da zbrišem. Vidiš, iz principa nisam hteo da se registrujem k’o čarobnjak normalskog
porekla, pa sam znao da je samo pitanje vremena kada ću morati da odem. Mojoj ženi
neće nauditi, ona je Čistokrvna. A onda sam ovde sreo Dina, kad ono beše, sinko, pre
nekoliko dana, a?
– Aha – reče drugi glas a Hari, Ron i Hermiona se uzbuđeno zagledaše, sigurni da
su prepoznali glas Dina Tomasa, njihovog drugara iz Grifindora.
– Normalskog porekla, je li? – upita prvi čovek.
– Nisam siguran – reče Din. – Moj otac je napustio mamu kad sam bio dete.
Doduše, nemam nikakvog dokaza da je bio čarobnjak.
Nasta kratak tajac u kome se čulo samo mljackanje. Zatim Ted ponovo progovori.
– Moram da kažem, Dirk, da sam iznenađen što sam naleteo na tebe. Prijatno, ali
ipak iznenađen. Pričalo se da si uhvaćen.
– Bio sam – reče Dirk. – Već sam bio na pola puta za Askaban kad sam pobegao,
Ošamutio Douliša i drpio mu metlu. Bilo je lakše no što bi pomislio, nije mi izgledao
sasvim svoj u tom trenutku. Kao da je bio pod dejstvom Zbunjujuće čini. Ako je tako,
voleo bih da stisnem ruku veštici ili čarobnjaku koji je to učinio, verovatno mi je
spasao život.
Nastupi još jedna pauza u kojoj je vatra pucketala a reka žuborila. A onda Ted
reče: – A otkud vas dvojica u svemu tome? Ovaj, imao sam utisak da su goblini
mahom uz Znate-Već-Koga.
– E pa, imao si pogrešan utisak – reče goblin s piskavijim glasom.– Mi ne biramo
strane. Ovo je čarobnjački rat.
– A zašto ste onda u ilegali?
– Iz predostrožnosti – reče goblin s dubljim glasom. – Kad sam odbio da izvršim
ono što sam smatrao drskim zahtevom, bilo mi je jasno da je moja lična bezbednost
ugrožena.
– Šta su to tražili od tebe? – upita Ted.
– Da izvršim nešto što je neprimereno dostojanstvu moje rase – odgovori goblin
grubljim glasom, manje nalik ljudskom. – Ja nisam kućni vilenjak.
– A šta je s tobom, Griphuk?
– Slični su mi razlozi – reče goblin s piskavijim glasom. – Gringots više nije pod
isključivom kontrolom moje rase. A ja ne priznajem nijednog čarobnjaka kao
gospodara.
On reče nešto Griphuku ispod glasa na goblinskom, a Griphuk se nasmeja.
– U čemu je vic? – upita Din.
– Rekao je – uzvrati Dirk – da ima stvari koje ni čarobnjaci ne mogu da
prepoznaju.
Zavlada kratak tajac.
– Ne kapiram – reče Din.
– Pre nego što sam otišao sproveo sam svoju malu osvetu – reče Griphuk na
engleskom.
– Svaka čast, čoveče... gobline, to jest – ispravi se Ted brže-bolje. – Da nisi
slučajno uspeo da zatvoriš nekog Smrtoždera u jednu od tih drevnih vrhunski
obezbeđenih riznica?
– Da jesam, ni taj mač mu ne bi pomogao da pobegne – odgovori Griphuk. Gornak
se ponovo nasmeja, a čak se i Dirk suvo zakikota.
– Din i ja i dalje ne kapiramo – reče Ted.
– Kao ni Severus Snejp, mada on toga nije svestan – reče Griphuk i oba goblina se
grohotom zlobno nasmejaše.
U šatoru, Hari je sve pliće disao od uzbuđenja: on i Hermiona se zgledaše, i dalje
pomno osluškujući.
– Zar nisi čuo za to, Tede? – upita Dirk. – Za onu decu koja su pokušala da ukradu
Grifindorov mač iz Snejpove kancelarije na Hogvortsu?
Harija kao da ošinu struja i prikova ga u mestu, zatresavši mu svaki živac.
– Ni reči – reče Ted. – Nije pisalo u Proroku, je li?
– Teško – frktao je Dirk. – Griphuk mi je to ispričao, a on je čuo od Bila Vizlija,
koji radi u banci. Jedno od dece koja su pokušala da otmu mač je Bilova mlađa sestra.
Hari pogleda Hermionu i Rona, koji su grčevito stezali produžne uši kao da su uže
za spasavanje.
– Ona i još nekoliko njenih drugara upali su u Snejpovu kancelariju i razbili
staklenu vitrinu u kojoj je očigledno držao mač. Snejp ih je uhvatio dok su pokušavali
da ga prokrijumčare niza stepenice.
– O, živi bili! – reče Ted. – Šta su mislili, da će moći da upotrebe taj mač protiv
Znaš-Već-Koga? Ili protiv samog Snejpa?
– Šta god da su smerali s tim da urade, Snejp je zaključio da mač nije bezbedan tu
gde je – reče Dirk. – Posle par dana, pretpostavljam nakon što je dobio odobrenje od
Znate-Već-Koga, poslao ga je u London, da bude pohranjen u Gringotsu.
Goblini se ponovo nasmejaše.
– I dalje ne kapiram u čemu je fora – reče Ted.
– To je falsifikat – hroptao je Griphuk.
– Grifindorov mač!
– Da, da. To je samo kopija... doduše odlična kopija... ali je čarobnjačke izrade.
Original su pre mnogo vekova iskovali goblini i dali mu izvesna svojstva koja
poseduje samo oružje goblinske izrade. Gde god da je pravi Grifindorov mač,
svakako nije u riznici Gringots banke.
– Shvatam – reče Ted. – A pretpostavljam da niste našli za shodno da to saopštite
Smrtožderima?
– Nisam video razlog zašto ih uznemiravati tom informacijom – reče Griphuk
samozadovoljno, a Ted i Din se sada takođe pridružiše Griphukovom i Dirkovom
smehu.
U šatoru, Hari sklopi oči, poželevši da neko postavi pitanje na koje je želeo
odgovor, i posle nepunog minuta, koji mu se učinio desetostruko dužim, Din mu najzad
izađe u susret. I on je bio (Hari se štrecnu kad se toga seti) Džinin bivši dečko.
– Šta je bilo s Džini i ostalima? Onima što su pokušali da ga ukradu?
– O, kažnjeni su, i to surovo – reče Griphuk nehajno.
– Ali, sada su u redu, zar ne? – brzo upita Ted. – Hoću reći, Vizlijevima bi samo
falilo da im još jedno dete bude povređeno, je l’ da?
– Nisu pretrpeli ozbiljnije povrede, koliko znam – reče Griphuk.
– Imali su sreće – reče Ted. – Imajući u vidu Snejpov učinak, treba da budu srećni
što su živi.
– Ti, dakle, veruješ u tu priču, Tede, zar ne? – upita Dirk. – Veruješ da je Snejp
ubio Dambldora?
– Naravno da verujem – reče Ted. – Nećeš valjda da kažeš kako smatraš da je
Poter umešan u to?
– Danas je teško znati u šta treba verovati – promrmlja Dirk.
– Ja poznajem Harija Potera – reče Din. – I ja mislim da je on zaista prava stvar –
Izabrani, ili kako god želite da ga nazovete.
– Dabome, mnogi bi hteli da veruju da je on taj, sinko – reče Dirk – uključujući i
mene. Ali gde je on? Zbrisao, kako mi se čini. Ako već zna nešto što mi ne znamo, ili
je imao neko naročito saznanje, čovek bi pomislio da bi upravo sada trebalo da se
priključi borbi, da organizuje otpor, umesto što se krije. I da znate, Prorok je izneo
neke valjane argumente protiv njega...
– Prorok? – podrugnu se Ted. – I zaslužuješ da te lažu kod očiju ako još uvek
čitaš to đubre, Dirk. Ako želiš činjenice, uzmi Cepidlaku.
Odjednom se začu glasno krkljanje, iskašljavanje, a zatim i zvuk udaranja po
leđima. Sudeći po zvuku, Dirk se zagrcnuo ribljom kosti. Najzad reče, isprekidanim
glasom: – Cepidlaka? Onaj sumanuti tabloid Ksenoa Lavguda?
– Ovih dana i nije tako sumanut – reče Ted. – Trebalo bi da baciš oko na njega.
Kseno objavljuje sve što Prorok prećutkuje, a u poslednjem broju nijednom nije
spomenuo zgužvanoroge snorkake. Dokle će mu to dozvoljavati, ne znam. Ali Kseno u
svakom broju na naslovnoj strani poručuje da svaki čarobnjak koji je protiv Znaš-
Već-Koga mora nastojati da pomogne Hariju Poteru.
– Pa nije baš ni lako pomoći dečaku koji je nestao s lica zemlje – reče Dirk.
– Čuj, sama činjenica da ga još nisu uhvatili već je vraško dostignuće – reče Ted.
– Rado bih saslušao njegov savet. Jer to i svi mi pokušavamo, da ostanemo slobodni,
zar ne?
– Da, pa dobro, to stoji – reče Dirk utučeno. – Pošto ga svi iz Ministarstva i
njihovi doušnici traže, očekivao bih da je dosad već uhvaćen. Nego, ko može da
garantuje da ga već nisu uhvatili i ubili a da to nisu objavili?
– Nemoj to da pričaš, Dirk – promrmlja Ted.
Nastupi duga pauza ispunjena ponovnim zveckanjem noževa i viljušaka. Kad su
ponovo progovorili, raspravljali su treba li da spavaju na obali ili se povuku natrag
na šumsku padinu. Zaključivši da im drveće nudi bolji zaklon, ugasiše vatru, a onda se
ponovo popeše uz strminu i uskoro se njihovi glasovi izgubiše u daljini.
Hari, Ron i Hermiona smotaše produžne uši. Hari, kome je što su duže
prisluškivali bilo sve teže da ćuti, više nije bio u stanju da kaže ništa drugo sem: –
Džini... mač...
– Znam – reče Hermiona.
Naglo posegnu za torbicom ukrašenom perlama, i ovoga puta zavuče ruku u nju sve
do pazuha.
– Evo... ga... – reče kroz stisnute zube izvlačeći nešto što je očigledno bilo na dnu
torbice. Polako se promoli ivica kitnjastog rama od slike. Hari požuri da joj pomogne.
Dok su izvlačili prazan portret Fineasa Nigelusa iz Hermionine torbice, držala je
štapić uperen u njega, spremna da svakog trenutka baci kletvu.
– Ako je neko zamenio pravi mač lažnim dok je bio u Dambldorovoj kacelariji –
govorila je dahtavo dok su uspravljali sliku uz šatorsko krilo – Fineas Nigelus je
sigurno video šta se dogodilo, on visi baš pored te staklene vitrine!
– Sem ukoliko nije spavao – reče Hari, ali ipak zadrža dah kad Hermiona kleče
ispred praznog platna, uperivši štapić u središte, pročisti grlo a onda reče: – Ovaj...
Finease? Finease Nigeluse?
Ništa se ne desi.
– Finease Nigeluse? – ponovi Hermiona. – Profesore Blek? Molim vas, možemo li
da porazgovaramo s vama? Molim vas?
– „Molim vas“ uvek pomaže – reče hladan podrugljiv glas, i Fineas Nigelus
skliznu u svoj portret. Istog trena Hermiona viknu: – Obskuro!
Preko lukavih tamnih očiju Fineasa Nigelusa pojavi se crni povez, zbog čega on
udari u ram i vrisnu od bola.
– Šta... kako se usuđuješ... šta to...?
– Izvinjavam se, zaista, profesore Blek – reče Hermiona – ali to je neophodna
mera predostrožnosti.
– Skloni mi taj odvratni povez. Smesta! Sklanjaj ga, kad kažem! Upropaštavaš
jedno veliko umetničko delo! Gde sam? Šta se zbiva?
– Nije važno gde smo – reče Hari, a Fineas Nigelus se ukoči, odustavši od
pokušaja da skine povez naslikan preko očiju.
– Nije valjda da je to glas neuhvatljivog gospodina Potera?
– Moguće – reče Hari, znajući da će time da pobudi interesovanje u Fineasu. –
Hteli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja... o Grifindorovom maču.
– Ah – reče Fineas Nigelus, okrećući glavu tamo-amo ne bi li krajičkom oka
ugledao Harija – da. Ona šašava devojčica postupila je krajnje lakomisleno...
– Ne diraj mi sestru – reče Ron grubo. Fineas Nigelus podiže obrve.
– Ko je još ovde? – upita on, okrećući glavu levo-desno. – Ne dopada mi se tvoj
ton! Ta devojčica i njeni prijatelji postupili su krajnje nepromišljeno. Krasti od
direktora!
– Nisu krali – reče Hari. – Mač nije Snejpov.
– Pripada školi profesora Snejpa – reče Fineas Nigelus. – A kakva prava ta
Vizlijeva devojčica polaže na njega? Zaslužila je kaznu, kao i onaj idiot Longbotom i
ona čudakinja Lavgud!
– Niti je Nevil idiot, niti je Luna čudakinja! – reče Hermiona.
– Gde sam? – ponovi Fineas Nigelus, ponovo se boreći da ukloni povez s očiju. –
Gde ste me to doveli? Zašto ste me preselili iz kuće mojih predaka?
– To sad nije bitno! A kako je Snejp kaznio Džini, Nevila i Lunu? – ljutito upita
Hari.
– Profesor Snejp ih je poslao u Zabranjenu šumu da obave neki posao za onog
tikvana Hagrida.
– Hagrid nije tikvan – reče Hermiona piskavim glasom.
– A Snejp je možda mislio da je to kazna – reče Hari – ali Džini, Nevil i Luna su
se verovatno sjajno provodili s Hagridom. Zabranjena šuma... velika stvar! Suočili su
se oni i s mnogo gorim stvarima od Zabranjene šume!
Osetio je olakšanje. Zamišljao je nešto užasno, Bolnu kletvu u najmanju ruku.
– Ono što bismo zapravo hteli da znamo, profesore Blek, jeste da li je još neko,
ovaj, uzimao taj mač? Možda ga je nosio na čišćenje ili... ili tako nešto?
Fineas Nigleus ponovo načas odustade od pokušaja da oslobodi oči i zakikota se.
– Normalska deca – reče. – Oružje goblinske izrade ne iziskuje čišćenje,
glupačice. Goblinsko srebro ne prima ovozemaljsku prljavštinu, upija samo ono što ga
ojačava.
– Ne nazivaj Hermionu glupačom – reče Hari.
– Dosadilo mi je već vaše stalno protivrečenje – reče Fineas Nigelus. – Možda je
vreme da se vratim u direktorovu kancelariju?
I dalje s povezom preko očiju, poče da ispipava unutrašnju stranu svoga rama
pokušavajući da oseti gde je izlaz iz slike i da se vrati u onu na Hogvortsu. Hari
iznenada dobi nadahnuće.
– Dambldor! Možete li da nam dovedete Dambldora?
– Molim? – upita Fineas Nigelus.
– Portret profesora Dambldora ... možete li da ga dovedete ovamo sa sobom, u
vašu sliku?
Fineas Nigelus okrenu lice u pravcu odakle je dopirao Harijev glas.
– Očigledno nisu samo oni normalskog porekla neuki, Poteru. Hogvortski portreti
mogu međusobno da se posećuju, ali ne mogu da putuju izvan zamka, osim u posetu
svom portretu koji visi negde drugde. Dambldor ne može da dođe ovamo sa mnom, a
nakon toga kako ste sa mnom postupali budite uvereni da vas neću ponovo posetiti!
Pomalo pokunjen, Hari je posmatrao Fineasa koji je udvostručio napor da napusti
svoj ram.
– Profesore Blek – reče Hermiona – da li biste nam barem rekli, molim vas, kad je
poslednji put mač izvađen iz svoje vitrine? Hoću reći, pre nego što ga je Džini uzela?
Fineas nestrpljivo frknu.
– Verujem da sam video da je mač Grifindora poslednji put napustio svoju vitrinu
kada ga je profesor Dambldor iskoristio da preseče nekakav prsten.
Hermiona se okrenu da pogleda Harija. Niko se nije usudio da bilo šta kaže u
prisustvu Fineasa Nigelusa, koji je najzad uspeo da otkrije izlaz.
– Pa, laka vam noć – reče pomalo zajedljivo i ponovo poče da nestaje s vidika. U
trenutku kad mu se video još samo krajičak oboda šešira, Hari iznenada vrisnu.
– Čekaj! Jeste li rekli Snejpu da ste to videli?
Fineas Nigelus ponovo pomoli svoju glavu s povezom kroz sliku.
– Profesor Snejp se bavi mnogo važnijim stvarima od raznoraznih ekscentričnosti
Albusa Dambldora. Zbogom, Poteru!
I rekavši to, potpuno nestade s vidika, ostavljajući za sobom samo mračnu
pozadinu.
– Hari! – vrisnu Hermiona.
– Znam! – povika Hari. Ne mogavši da se suzdrži, on lupi pesnicom kroz vazduh:
to je bilo više nego što je smeo da se nada. Poče da šetka tamo-amo po šatoru,
osećajući da bi mogao da pretrči čitavu milju. Više nije osećao glad. Hermiona je
ponovo ubacivala portret Fineasa Nigelusa u svoju perlastu torbicu. Kad je učvrstila
kopču, baci torbicu u stranu i podiže svoje ozareno lice prema Hariju.
– Taj mač može da uništi horkrukse! Oštrice koje su izradili goblini upijaju samo
ono što ih ojačava... Hari, taj mač je impregniran Baziliskovim otrovom!
– A Dambldor mi ga nije dao jer mu je još bio potreban, hteo je da ga iskoristi za
medaljon...
– ... sigurno je shvatio da ti ga neće proslediti ako to napiše u testamentu...
– ... pa je napravio kopiju...
– ... i stavio lažnjak u staklenu vitrinu...
– ... a gde je onda ostavio pravi... gde?
Zgledaše se međusobno. Hari oseti da odgovor nevidljivo leluja u vazduhu iznad
njih, gotovo ih mameći. Zašto mu Dambldor nije rekao? Ili je, u stvari, on to i rekao
Hariju ali Hari tada to nije shvatio?
– Razmisli! – prošaputa Hermiona. – Razmisli! Gde je mogao da ga ostavi?
– Ne na Hogvortsu – reče Hari, nastavljajući da korača po šatoru.
– Negde u Hogsmidu? – predloži Hermiona.
– U Vrištećoj kolibi? – reče Hari. – Tamo niko nikada ne zalazi.
– Ali Snejp zna kako da uđe u nju, zar ne bi bilo pomalo rizično?
– Dambldor je verovao Snejpu – podseti je Hari.
– Ali ne toliko da bi mu rekao da je zamenio mačeve – reče Hermiona.
– Dabome, imaš pravo! – reče Hari i oseti se još veselijim na pomisao da je
Dambldor gajio izvesne rezerve, ma koliko neznatne, u Snejpovu pouzdanost. –
Pitanje je da li bi, onda, sakrio mač daleko od Hogsmida? Šta ti misliš Rone? Rone?
Hari se osvrnu naokolo. Na trenutak zbunjeno pomisli da je Ron napustio šator, a
onda shvati da Ron leži u senci nižeg ležaja, kamenog izraza lica.
– O, setili ste me se, je li? – reče.
– Šta?
Ron frknu, zureći u dno gornjeg ležaja.
– Samo nastavite, vas dvoje. Ne dozvolite da vam ja kvarim zabavu.
Zbunjen, Hari pogleda Hermionu tražeći pomoć, ali ona odmahnu glavom,
očigledno zbunjena kao i on.
– U čemu je problem? – upita Hari.
– Problem? Nema problema – reče Ron, i dalje odbijajući da pogleda u Harija. –
Bar ne sudeći po tebi, u svakom slučaju.
Začu se ponovljeno kap po šatorskom platnu iznad njihovih glava. Počela je kiša.
– Pa, ti očigledno imaš neki problem – reće Hari. – Hajde, gukni već jednom,
hoćeš li!
Ron skloni svoje duge noge s kreveta i sede. Izgledao je zlobno, nimalo nalik sebi.
– U redu, guknuću. Ne očekujte od mene da skakućem od radosti po šatoru zato što
postoji još jedna prokleta stvar koju treba da nađemo. Samo je dodaj spisku svih onih
stvari koje ne znaš.
– Koje ne znam? – ponovi Hari. – Koje ja ne znam?
Kap, kap, kap, padala je kiša sve jače i jače. Dobovala je po lišćem posutoj obali
svuda oko njih i po reci, romoreći kroz tminu. Strah priguši Harijevo ushićenje: Ron
je govorio upravo ono što je Hari podozrevao i plašio se da on misli.
– Nije da se ne provodim ludo ovde – reče Ron – znaš već, s osakaćenom rukom,
bez ičega za jelo i smrznute zadnjice svake noći. Samo sam se nadao, znaš, da ćemo
posle nekoliko nedelja zamajavanja ipak nešto postići.
– Rone – reče Hermiona, ali tako tihim glasom da je Ron mogao da se pravi da ga
je prečuo usled sve glasnijeg povečerja koje je kiša dobovala po šatoru.
– Mislio sam da znaš za šta si se dobrovoljno prijavio – reče Hari.
– Da, i ja sam mislio.
– A koji to deo, moliću lepo, nije ispunio tvoja očekivanja? – upita Hari. Obuze
ga gnev dok se branio. – Jesi li mislio da ćemo odsesti u hotelu s pet zvezdica? I
svakog drugog dana pronaći poneki horkruks? Jesi li očekivao da ćeš se vratiti
mamici do Božića?
– Mislili smo da znaš šta radiš! – povika Ron, ustajući a njegove reči zabadale su
se u Harijevu svest kao usijani noževi. – Mislili smo da ti je Dambldor rekao šta da
radiš, mislili smo da imaš pravi plan!
– Rone! – reče Hermiona, ovoga puta još glasnije da bi nadjačala kišu koja je
lupala po krovu šatora, ali se on i dalje pravio da je ne čuje.
– Pa, žao mi je što sam vas izneverio – reče Hari, potpuno smirenim glasom, iako
se osećao prazno i nedostojnim očekivanja. – Bio sam iskren prema vama od samog
početka, ispričao sam vam sve što mi je Dambldor rekao. A u slučaju da niste
primetili, pronašli smo jedan horkruks...
– Da, i bliži smo načinu kako da ga se otarasimo koliko i nalaženju ostalih
horkruksa... što će reći, bliži u tri lepe!
– Skidaj taj medaljon, Rone – reče Hermiona neobično piskavim glasom. – Molim
te, skini ga. Ne bi tako govorio da ga ne vučeš oko vrata čitav dan.
– Dabome da bi – reče Hari, koji nije hteo da prihvati nikakvo opravdanje za
Rona. – Mislite da nisam primetio kako se vas dvoje po ceo dan došaptavate iza
mojih leđa? Mislite da nisam pogodio da ovo mislite?
– Hari, nismo...
– Ne laži! – ustremi se Ron na nju. – I ti si to rekla, rekla si da si razočarana, da si
mislila da je imao nešto više od čega će da krene nego...
– Nisam tako rekla... Hari, nisam! – kriknu ona.
Kiša je udarala po šatoru, suze su se slivale niz Hermionino lice, a uzbuđenje od
pre nekoliko minuta iščeze kao da ga nije ni bilo; beše to kratkotrajan vatromet koji je
buknuo i zamro, ostavljajući za sobom tamu, vlagu i hladnoću. Grifindorov mač bio je
sakriven ko zna gde, a oni su bili samo troje tinejdžera pod šatorom čije je jedino
dostignuće to što, bar zasad, još nisu mrtvi.
– Pa što si još uvek ovde? – upita Hari Rona.
– Ne znam ni sam – reče Ron.
– Idi onda kući – reče Hari.
– Da, možda i hoću! – povika Ron i pođe nekoliko koraka prema Hariju, koji ne
uzmaknu.
– Jesi li čuo šta su rekli za moju sestru? Ali tebi je stalo do toga koliko i do
lanjskog snega, zar ne, to je samo Zabranjena šuma, Harija Video-Sam-Ja-I-Gore
Potera nije briga šta se njoj tamo događa, e pa, ja brinem, znaš, džinovski pauci i
svakojake sumanute stvari...
– Samo sam hteo da kažem... da je zajedno s ostalima, da su s Hagridom...
– ... dabome, shvatam, nije te briga! A šta je s ostatkom moje porodice.
„Vizlijevima bi samo falilo da im još jedno dete bude povređeno“, jesi li to čuo?
– Da, ja...
– Nisi se nimalo zapitao šta to znači?
– Rone! – reče Hermiona, probivši se između njih – ne verujem da to znači da se
išta novo desilo, nešto za šta ne znamo. Razmisli, Rone, Bil je već dovoljno unakažen,
dosad su mnogi već primetili da je Džordž izgubio uvo, a ti si, navodno, smrtno
bolestan od flekavitisa, sigurna sam da je on samo to hteo da kaže...
– A sigurna si, je l’ da? U redu onda, neću da se opterećujem zbog njih. Vama
dvoma je lako, je l’ da, vaši roditelji su na sigurnom...
– Moji roditelji su mrtvi – zaurla Hari.
– A možda će i moji biti uskoro! – povika Ron.
– Pa onda IDI! – zagrme Hari. – Vrati im se, pravi se da si preboleo flekavitis i
mamica će moći lepo da te nahrani i...
Ron napravi iznenadan pokret: Hari je munjevito reagovao, ali pre nego što su
izvukli štapiće iz džepova, Hermiona je već podigla svoj.
– Protego! – povika ona i oko nje i Harija odmah se stvori jedan nevidljivi štit, a
oko Rona drugi. Od siline čini svi su bili primorani da ustuknu nekoliko koraka, a
Hari i Ron gledali su se kroz prozirne pregrade kao da se vide prvi put. Hari oseti
kako ga nagriza mržnja prema Ronu: nešto je puklo između njih.
– Ostavi horkruks! – reče Hari.
Ron strže lančić preko glave i baci medaljon u obližnju stolicu. Okrenu se prema
Hermioni.
– Šta ćeš ti da radiš?
– Kako to misliš?
– Ostaješ li, ili ne?
– Ja... – činilo se da je na mukama. – Da... da, ostajem, Rone, rekli smo da ćemo
ići s Harijem, rekli smo da ćemo mu pomoći...
– Kapiram. Njega si izabrala.
– Ne, Rone... molim te... vrati se, vrati se!
Saplete se o vlastitu Zaštitnu čin, a dok ju je uklonila on je već izjurio u noć. Hari
je stajao nepomično, bez reči, slušajući je kako jeca i doziva Ronovo ime među
drvećem.
Posle nekoliko minuta vratila se, mokre kose slepljene uz lice.
– O-o-otišao je! Prebacio se!
Ona se baci u stolicu, sklupča se i poče da plače.
Hari je bio ošamućen. Sagnuo se, pokupio horkruks i stavio ga oko vrata. Skinuo
je ćebad s Ronovog ležaja i prebacio ih preko Hermione. Zatim se popeo na svoj
krevet i zagledao se u mračni šatorski krov, osluškujući udaranje kiše.