Hari Poter i Relikvije Smrti

26. Gringots



Planovi su skovani, a pripreme su bile gotove. U najmanjoj spavaćoj sobi, na
okviru kamina, u staklenoj bočici bila je smotana dugačka, gruba crna vlas kose (uzeta
sa džempera koji je Hermiona nosila u Palati Melfojevih).
– A pride ćeš koristiti njen lični štapić – reče Hari, pokazujući glavom u pravcu
štapića od orahovine – stoga kapiram da ćeš biti prilično ubedljiva.
Kad ga je podigla, Hermiona kao da se uplašila da će je štapić možda ubosti ili
ugristi.
– Mrzim ovu stvar – reče prigušenim glasom – stvarno mrzim. Osećaj je potpuno
pogrešan, ne radi mi kako valja... kao da je on zapravo delić nje.
Hari nije mogao da se ne seti kako mu Hermiona nije verovala da mu je štapić od
crnog gloga odvratan, i kako ga je ubeđivala da umišlja stvari kada je primetio da ne
radi onako dobro kao njegov, i rekla mu da prione na vežbanje. Ipak, odlučio je da joj
radije ne ponovi njen vlastiti savet; veče uoči njihovog planiranog napada na
Gringots, osećao je, nije trenutak da joj se suprotstavlja.
– Pomoći će ti, verovatno, da se bolje uživiš u njenu ličnost – reče Ron. – Zamisli
šta je sve taj štapić uradio!
– Upravo to hoću da kažem! – reče Hermiona. – Ovo je štapić koji je mučio
Nevilove mamu i tatu i još ko zna koliko ljudi? Ovo je štapić koji je ubio Sirijusa!
Hari nije razmišljao o tome: pogledao je štapić i u njemu se pojavila surova težnja
da ga zgrabi i preseče nadvoje Grifindorovim mačem, koji je bio prislonjen uza zid
pored njega.
– Nedostaje mi moj štapić – reče Hermiona ojađeno. – Volela bih da je gospodin
Olivander mogao i meni da napravi još jedan.
Tog jutra je gospodin Olivander poslao Luni nov štapić. U tom trenutku još je bila
napolju, u travnjaku iza kuće, i isprobavala njegove moći na poznom popodnevnom
suncu. Din, koji je izgubio svoj štapić u sukobu s Otimačima, gledao ju je poprilično
smrknuto.
Hari spusti pogled na glogov štapić koji je jednom pripadao Draku Melfoju. Bio
je iznenađen, ali i polaskan, kad je otkrio da ga ovaj sluša barem onoliko koliko ga je
slušao Hermionin štapić. Setivši se šta je gospodin Olivander rekao o tajnim putevima
štapića, Hari pomisli da zna u čemu je Hermionin problem: nije zadobila poslušnost
štapića od orahovine jer ga nije lično otela od Belatriks.
Vrata se otvoriše i pojavi se Griphuk. Hari se nagonski maši za balčak mača,
privukavši ga k sebi, ali istog časa zažali zbog toga: videlo se da je goblin to
primetio. Da bi prikrio tu nesmotrenost, reče: – Obavili smo i poslednje pripreme,
Griphuk. Rekli smo Bilu i Fler da sutra odlazimo i da ne moraju ustajati da nas
isprate.
U tome su bili neumoljivi, jer bi Hermiona trebalo da se preobrazi u Belatriks pre
nego što krenu, a što manje Bil i Fler budu znali ili sumnjali šta njih troje nameravaju
da učine, tim bolje. Takođe su im objasnili da se neće vratiti. Pošto su one noći kada
su ih Otimači uhvatili izgubili Perkinsov stari šator, Bil im je pozajmio drugi. Sada je
taj bio spakovan u torbicu s perlama, koju je, Hari je bio zaprepašćen kad je to čuo,
Hermiona bila zaštitila od Otimača na najjednostavniji mogući način – uguravši je
sebi u čarapu.
Mada je znao da će mu nedostajati Bil, Fler, Luna i Din, a da i ne spominje
udobnost doma u kojoj su uživali nekoliko poslednjih nedelja, Hari se posvetio onome
što će se desiti kada pobegnu od skučenosti Školjkolibe. Bio je umoran od
neprestanog opreza da ga ne prisluškuju, umoran od stalnog zatvaranja u tu malenu,
mračnu sobu. A više od svega, želeo je da se oslobodi Griphuka. Ipak, Hari i dalje
nije imao odgovor na pitanje kako i kada će uspeti da se rastanu s goblinom a da mu
prethodno ne daju Grifindorov mač. Bilo im je nemoguće da smisle kako će to da
izvedu pošto goblin nikad nije duže od pet minuta ostavljao Harija, Rona i Hermionu
nasamo. – Mogao bi mojoj majci da drži časove – mumlao je Ron kad god bi se
goblinovi dugi prsti pojavili na ivici vrata. Imajući Bilovo upozorenje na umu, Hari
nije mogao da izbegne pomisao da ih Griphuk drži pod prismotrom kako bi
predupredio moguću prevaru. Hermiona se s tolikom žestinom odupirala nameri da
prevare Griphuka da je Hari odustao od pokušaja da iskoristi njeno znanje u
iznalaženju najboljeg načina za to. U retkim trenucima kad bi se oteli Griphukovom
nadzoru, ni Ron nije mogao da smisli ništa bolje od: – Moraćemo nekako da
improvizujemo, druže.
Te noći Hari je loše spavao. Ležeći budan do ranih jutarnjih sati, setio se kako se
osećao noć uoči upada u Ministarstvo magije, i sećao se svoje tadašnje odlučnosti,
gotovo ushićenja. Sada ga je morila zebnja, neprestana sumnja: nije mogao da se
otrese straha da će sve poći naopako. I dalje je stalno sebi ponavljao da je njihov plan
dobar, da Griphuk zna s čim se suočavaju, da su dobro pripremljeni za sve teškoće s
kojima bi mogli da se susretnu, a ipak je osećao nelagodu. Jednom ili dvaput čuo je
Rona kako se meškolji, i bio je siguran da je i on budan, ali pošto su delili dnevnu
sobu s Dinom, Hari nije progovarao.
Kada je najzad došlo šest sati, osetio je pravo olakšanje što mogu da se iskradu iz
svojih vreća za spavanje, obuku u polumraku i odšunjaju napolje u baštu, gde je
trebalo da se nađu s Hermionom i Griphukom. Zora je bila ledeno hladna, ali pošto je
bio maj, gotovo da nije bilo vetra. Hari pogleda uvis u zvezde, koje su i dalje bledo
svetlucale na tamnom nebu, i oslušnu more koje je zapljuskivalo liticu: nedostajaće
mu taj šum.
Kroz crvenu zemlju na Dobijevom grobu klijali su mali zeleni izdanci. Dogodine
će humka biti prekrivena cvećem. Beli kamen na kom je bilo utisnuto vilenjakovo ime
već je počelo da nagriza vreme. Sada je Hari shvatao da nisu mogli da nađu bolje
mesto gde će Dobi da počiva, ali ga je bolela pomisao da ga ostavljaju. Pogledavši u
grob, ponovo se zapitao kako je vilenjak znao gde treba da dođe da bi ih spasao.
Odsutno je prstima premetao kesicu koju je i dalje nosio oko vrata, kroz koju je
mogao da oseti oštru krhotinu ogledala u kom je bio ubeđen da je ugledao
Dambldorovo oko. A onda ga škripa vrata koja se otvaraju nagna da se okrene.
Preko travnjaka je ka njima žurno koračala Belatriks Lestrejndž u pratnji
Griphuka. U hodu je uvlačila malu perlastu torbicu u unutrašnji džep stare odore koju
su poneli iz Ulice Grimold. Mada je Hari savršeno dobro znao da je to Hermiona, nije
mogao da ne zadrhti od gnušanja. Bila je viša od njega, a duga crna kosa talasala joj
se niz leđa, dok ga je gledala svojim oholim očima podbulih kapaka. Ali kada je
progovorila, kroz Belatriksin tihi glas čuo je Hermionu.
– Ima odvratan ukus, gore od gurdikorena! U redu, Rone, dođi da sad tebe
sredimo...
– Važi, ali ne zaboravi, ne volim suviše dugačku bradu...
– O, zaboga, nije važno hoćeš li biti zgodan...
– Ma ne radi se tome, nego mi smeta! Ali mi se sviđalo kad mi je nos bio malo
kraći, potrudi se da to uradiš isto kao što si uradila prošli put.
Hermiona uzdahnu i lati se posla, mrmljajući nešto sebi u bradu dok je
preobražavala pojedine delove Ronove spoljašnjosti. Trebalo je da on dobije potpuno
nov identitet, a uzdali su se da će biti zaštićen zlokobnom aurom kojom je Belatriks
zračila. Za to vreme, Hari i Griphuk trebalo bi da budu sakriveni ispod Nevidljivog
ogrtača.
– Evo – reče Hermiona – kako ti se čini, Hari?
Bilo je jedva moguće naslutiti Rona ispod njegove maske, a i to, pomisli Hari,
samo zbog toga što ga dobro poznaje. Ronova kosa bila je sada duga i talasasta, imao
je gustu, dugačku smeđu bradu i brkove, kratak, širok nos i kosmate obrve, i nije imao
pege.
– Nije baš moj tip, ali će poslužiti – reče Hari. – Idemo li, onda?
Sve troje baciše poslednji pogled na Školjkolibu, koja je, mračna i tiha, počivala
pod izbledelim zvezdama, a zatim se okrenuše i zakoračiše prema određenoj tački,
odmah iza ozidane ograde, gde je prestajalo dejstvo Povereničke čini i odakle su
mogli da se Prebace. Kad su izašli kroz kapiju, Griphuk prozbori.
– Mislim da bih sad mogao da se popnem, Hari Poteru?
Hari se sagnu i goblin mu se uzvera na leđa, sklopivši šake oko Harijevog vrata.
Nije bio težak, ali Hariju nije prijao goblinov dodir niti iznenađujuća snaga s kojom
se držao za njega. Hermiona izvadi Nevidljivi ogrtač iz perlaste torbice i prebaci ga
preko obojice.
– Savršeno – reče ona, povijajući se da proveri Harijeva stopala. – Ništa se ne
vidi. Hajdemo.
Hari se okrenu u mestu, s Griphukom na ramenima, svom snagom se usredsredivši
na Probušeni kotao, krčmu u kojoj se nalazio ulaz u Dijagon-aleju. Goblin ga stegnu
još čvršće kad upadoše u stešnjujuću tminu, a nekoliko sekundi kasnije Harijeva
stopala se dočekaše na trotoar i on, otvorivši oči, ugleda Čering kros. Pored njih su
užurbano promicali Normalci, potištenog jutarnjeg izraza lica, nesvesni postojanja
male krčme.
Gostionica Probušeni kotao bila je maltene pusta. Tom, pogrbljeni bezubi krčmar,
brisao je čaše iza šanka: par veštaca koji su razgovarali prigušenim tonom u
udaljenom uglu ugledaše Hermionu i povukoše se nazad u senku.
– Madam Lestrejndž – promrmlja Tom, a kad Hermiona prođe pored njega
pokorno pognu glavu.
– Dobro jutro – reče Hermiona, a dok se Hari šunjao kraj nje, noseći Griphuka na
krkače ispod Ogrtača, vide da Tom deluje iznenađeno.
– Isuviše si učtiva – šapnu Hari Hermioni na uvo kad izađoše iz krčme u malecno
zadnje dvorište. – Moraćeš da se ponašaš prema ljudima kao da su ološ.
– U redu, u redu!
Hermiona izvuče Belatriksin štapić i kucnu ciglu u neupadljivom zidu ispred njih.
Odjednom cigle počeše da se izvijaju i obrću: u središtu se pojavi rupa, koja je
postajala sve veća i veća, da bi se najzad pretvorila u lučni prolaz koji je vodio u
usku kaldrmisanu ulicu koja beše Dijagon-aleja.
Bilo je tiho, radnje tek što su počele da se otvaraju te napolju nije bilo gotovo
nijednog kupca. Vijugasta kamenita ulica bila je znatno drugačija od prometnog mesta
koje je Hari pre mnogo godina posetio pred početak svog prvog polugodišta na
Hogvortsu. Bilo je više zamandaljenih radnji nego ikad, mada je od njegove poslednje
posete osvanulo nekoliko novih preduzeća posvećenih Mračnim veštinama. S mnogih
postera izloženih u mnogobrojnim izlozima u Harija je zurilo njegovo vlastito lice,
uvek potpisano s Nepoželjni Broj 1.
Nekolicina odrpanih ljudi sedela je šćućurena na dovracima. Čuo ih je kako
stenju, obraćajući se retkim prolaznicima i proseći zlatnike, tvrdeći da su zaista
čarobnjaci. Jedan je imao krvavi zavoj preko oka.
Dok su hitali ulicom, prosjaci su bacali pogled na Hermionu. Izgledalo je kao da
se tope pred njom, navlačeći kapuljače preko lica i bežeći što su brže mogli.
Hermiona ih je radoznalo gledala sve dok se čovek s krvavim zavojem ne dotetura
pravo ispred nje.
– Moja deca! – zaurla, pokazujući na nju. Glas mu je bio hrapav, piskav i zvučao
je uzrujano. – Gde su moja deca? Šta im je uradio? Ti to znaš, ti to znaš!
– Ja... ja zaista... – promuca Hermiona.
Čovek se naglo baci na nju, pokušavajući da je dohvati za grlo, ali istog trena, uz
tresak i prasak crvene svetlosti, bi odbačen leđima na tlo, onesvešćen. Kraj njega je
stajao Ron, još uvek isukanog štapića, s izrazom zaprepašćenja vidljivim ispod
njegove brade, a grupica naizgled imućnih prolaznika, prikupivši skute svojih odora,
odmah pojuri lakim kasom u želji da napusti poprište.
Njihov dolazak u Dijagon-aleju nije mogao biti upadljiviji. Hari se na trenutak
zapita nije li bolje da se odmah vrate i pokušaju da smisle drukčiji plan. Međutim, pre
nego što su stigli da se okrenu i posavetuju, iza njih se začu povik:
– Vidi, vidi, madam Lestrejndž!
Hari se osvrnu, a Griphuk ga još čvršće stegnu oko vrata. U susret im je koračao
visok, mršav čarobnjak s krunicom guste prosede kose, dugog oštrog nosa.
– To je Travers – prosikta goblin Hariju na uvo, ali Hari u tom trenutku nije
mogao da se seti ko je Travers. Hermiona se uspravi na svoju punu visinu i reče, s
najvećim mogućim prezirom: – A šta ti hoćeš?
Travers zastade u hodu, očito uvređen.
– I on je Smrtožder! – dahtao je Griphuk, a Hari se pomeri postrance da prenese
Hermioni tu informaciju na uvo.
– Samo sam hteo da te pozdravim – reče Travers hladno – ali ako moje prisustvo
nije poželjno...
Hari mu najzad prepozna glas: Travers je bio jedan od Smrtoždera koji su bili
prizvani u Ksenofilovu kuću.
– Ne, naprotiv, Traverse – brzo reče Hermiona, pokušavajući da prikrije grešku. –
Kako si?
– Pa, priznajem da sam iznenađen što te vidim da se šetkaš naokolo, Belatriks.
– Zaista? A zašto? – upita Hermiona.
– Pa – nakašlja se Travers – čuo sam da su stanovnici Palate Melfojevih u kućnom
pritvoru... posle... ovaj... bekstva.
Hari požele da Hermiona ostane hladnokrvna. Ako je to istina i ako Belatriks ne
sme da se pojavljuje u javnosti...
– Mračni gospodar prašta onima koji su mu oduvek verno služili – reče Hermiona,
veličanstveno imitirajući Belatriksin najprezriviji ton. – Možda baš i nema toliko
poverenja u tebe, Traverse, koliko u mene.
Mada je Smrtožder delovao uvređeno, sada se činio manje podozrivim. Bacio je
pogled na čoveka koga je Ron nešto ranije Ošamutio.
– A čime te je ovaj uvredio?
– Nije bitno, neće se ponoviti – reče Hermiona hladno.
– Neki od Obeštapićenih mogu da budu nezgodni – reče Travers. – Sve dok samo
prose i mole ne smetaju mi, ali prošle nedelje jedna od njih me je, zamisli, molila da
se zauzmem za nju u Ministarstvu. „Ja sam veštica, gospodine, ja sam veštica,
dopustite da vam dokažem!“ – reče, kreštavo je imitirajući. – Kao da bih joj dao moj
štapić... ali čiji ti štapić – upita Travers radoznalo – trenutno koristiš? Čuo sam da je
tvoj...
– Moj štapić je tu – reče Hermiona hladno, podižući Belatriksin štapić. – Ne znam
kakve si to glasine slušao ali, nažalost, pogrešno si obavešten.
Travers kao da je bio malo zatečen time i, umesto da odgovori, okrenu se prema
Ronu.
– Ko ti je taj prijatelj? Ne prepoznajem ga.
– To je Dragomir Despard – reče Hermiona. Odlučili su da je izmišljeni stranac
najbolja maska za Rona. – Jedva govori engleski, ali su mu bliske težnje Mračnog
gospodara. Doputovao je čak iz Transilvanije da se upozna s našim novim režimom.
– Zaista? Drago mi je, Dragomire!
– I mene drago! – reče Ron, pruživši mu ruku.
Travers ispruži dva prsta i rukova se s Ronom kao da se plaši da će se isprljati.
– Pa otkud ti i tvoj... ah... simpatični prijatelj tako rano u Dijagon-aleji? – upita
Travers.
– Moram da posetim Gringots – reče Hermiona.
– Ah, avaj, i ja – reče Travers. – Zlato, prljavo zlato! Ne možemo bez njega a,
opet, priznajem da se gnušam nužnog nam ortakluka s našim dugoprstim prijateljima.
Hari oseti kako se Griphukove šake na trenutak stežu oko njegovog vrata.
– Hoćemo li? – reče Travers, pokazavši Hermioni da pođe.
Hermiona nije imala kud već pođe ukorak s njim, i zaputi se vijugavom kaldrmom
prema mestu gde je snežnobeli Gringots nadvisivao ostale radnjice. Ron je pogrbljeno
išao iza njih, a Hari i Griphuk su ga pratili.
Podozrivi Smrtožder bilo je poslednje što im je trebalo, a najgore od svega bilo je
to što, budući da je Travers išao tik uz onu za koju je verovao da je Belatriks, nije
bilo nikakvog načina da Hari komunicira ni s njom ni s Ronom. Prebrzo su stigli do
podnožja mermernih stepenica koje su vodile do velikih bronzanih vrata. Kao što ih je
Griphuk već upozorio, livrejisani goblini koji su obično stajali s obe strane ulaza
zamenjeni su dvojicom čarobnjaka koji su imali dugačke, tanke zlatne šipke.
– Ah, sonde savesnosti – teatralno uzdahnu Travers – tako primitivne, a ipak tako
delotvorne!
I uputi se uza stepenice, klimnuvši glavom čarobnjacima sleva i zdesna, koji
podigoše zlatne šipke i prevukoše ih gore-dole duž čitavog njegovog tela. Te sonde
su, Hari je to znao, otkrivale prikrivajuće čini i skrivene magične predmete. Znajući
da ima svega nekoliko sekundi, Hari uperi Drakov štapić na jednog pa na drugog
stražara, dvaput promrmljavši: – Konfundo. – Čim bi ih pogodile kletve, svaki od
stražara malčice bi se trgnuo, ali Travers, koji je kroz bronzana vrata gledao u
predvorje, nije to ni primetio.
Hermionina duga crna kosa talasala se oko nje dok se penjala uza stepenište.
– Jedan trenutak, madam – reče stražar – podigavši sondu.
– Ali upravo si to uradio! – reče Hermiona, Belatriksinim zapovedničkim,
arogantnim glasom. Travers se osvrnu, podigavši obrve. Stražar beše zbunjen. Zurio
je u svoju tanku, zlatnu sondu, a onda u svog kolegu, koji blago ošamućenim glasom
reče: – Aha, upravo si ih proverio, Marijuse.
Hermiona odjezdi napred, s Ronom pored sebe, dok su Hari i Griphuk nevidljivo
kaskali za njom. Kad prođoše preko praga Hari se osvrnu: oba čarobnjaka češkala su
se po glavi.
Dva goblina stajala su ispred unutrašnjih, od srebra napravljenih vrata, na kojima
je bila pesmica koja potencijalne lopove upozorava na odmazdu. Hari je pogleda i
iznenada mu pred očima iskrsnu kao britva oštra uspomena: kako stoji na ovom istom
mestu, onog dana kada je napunio jedanaest godina i proveo najlepši rođendan u
životu, a Hagrid stoji pored njega govoreći: – Kao š’o rekoh, bijo bi lud ak’ pokušaš
da i’ opljačkaš . – Tog dana Gringots mu je izgledao kao čudesno mesto, očaravajuće
skladište pronađenog blaga za koje nije ni znao da ga poseduje, niti je mogao da sanja
da će se jednom ovamo vratiti da krade... Ali kroz nekoliko sekundi obreše se u
prostranom mermernom predvorju banke.
Za dugim pultovima radili su goblini, sedeći na visokim stolicama bez naslona,
uslužujući prve dnevne mušterije. Hermiona, Ron i Travers zaputiše se prema jednom
starom goblinu koji je lupom ispitivao debeo zlatan lanac. Hermiona pusti Traversa
da ide ispred nje pod izgovorom da Ronu tumači znamenitosti ove sale.
Goblin baci u stranu novčić koji je držao i reče za sebe: – Leprikonski – a zatim
pozdravi Traversa, koji mu prosledi majušan zlatan ključić, a ovaj ga odmah ispita i
vrati mu ga.
Hermiona istupi pred njega.
– Madam Lestrejndž! – reče goblin, očigledno zaprepašćen. – Bože moj! Čime...
čime vam danas mogu pomoći?
– Hoću da uđem u moju riznicu – reče Hermiona.
Stari goblin kao da se malo lecnu. Hari pogleda naokolo. Ne samo da je Travers
zastao, posmatrajući šta će se desiti, već je i nekolicina drugih goblina odvratila
pogled od onog što su radili i zagledala se u Hermionu.
– Imate li... identifikaciju? – upita goblin.
– Identifikaciju? Ja... nikad mi još nisu tražili identifikaciju! – reče Hermiona.
– Znaju! – prošaputa Goblin Hariju na uvo. – Sigurno su ih upozorili da bi
mogao da dođe neki uljez!
– Poslužiće i vaš štapić, madam – reče goblin. On ispruži pomalo drhtavu ruku i
Hari u istom trenutku, užasnut, shvati da su gringotski goblini upozoreni da je
Belatriksin štapić ukraden.
– Učini to sad, učini sad – šaputao je Griphuk Hariju na uvo – baci Kontrolišuću
kletvu!
Hari podiže glogov štapić, uperi ga u starog goblina i prošaputa, po prvi put u
životu: – Imperio!
Oseti kako mu ruku prožima nekakav čudan osećaj, osećaj peckave topline koja
kao da je dolazila pravo iz njegove glave, idući niz žile i vene i povezujući ga sa
štapićem i kletvom koju je upravo bacio. Goblin uze Belatriksin štapić, ispita ga
izbliza, a onda reče: – Aha, napravili su vam nov štapić, madam Lestrejndž!
– Šta? – reče Hermiona – Ne, ne, to je moj...
– Novi štapić? – reče Travers, ponovo prilazeći pultu. Goblini naokolo i dalje su
posmatrali. – Ali kako, koji štapić-majstor ga je napravio?
Hari je reagovao bez razmišljanja: uperivši štapić u Traversa, ponovo je
promrmljao: – Imperio!
– A da, vidim – reče Travers, spustivši pogled na Belatriksin štapić – da, vrlo lep.
A da li te dobro služi? Lično smatram da je svakom štapiću potrebno malo da se
razradi, a ti?
Hermiona ga je gledala potpuno zbunjeno, ali na ogromno Harijevo olakšanje
prihvatila je bizaran zaokret u njegovom ponašanju bez komentara.
Stari goblin iza tezge pljesnu rukama a jedan mlađi mu priđe.
– Potrebni su mi zvekači – reče on goblinu, koji odmah odjuri i trenutak kasnije se
vrati s kožnom vrećicom, reklo bi se punom zveckavog metala, koju predade svom
starešini. – Dobro, dobro! Pa, ako biste bili ljubazni i pošli za mnom, madam
Lestrejndž – reče stari goblin, skočivši sa svoje stolice i nestajući s vidika – povešću
vas do vaše riznice.
On se pojavi iza pulta, veselo cupkajući ka njima, a sadržaj vrećice i dalje je
zveckao. Travers je sada potpuno mirno stajao u mestu, razjapljenih usta. I Ron je,
zbunjeno posmatrajući Traversa, skretao pažnju na taj čudni fenomen.
– Čekajte... Bogrode!
Još jedan goblin dotrča iz pulta.
– Imamo uputstva – reče, naklonivši se Hermioni – oprostite, madam Lestrejndž,
ali postoje specijalna naređenja u vezi s riznicom Lestrejndžovih.
On nešto žurno došapnu Bogrodu u uvo, ali ga goblin pod Zapovedničkom kletvom
odgurnu.
– Svestan sam instrukcija. Madam Lestrejndž želi da poseti svoju riznicu... vrlo
stara porodica... stari klijenti... ovuda, moliću...
I dalje zveckajući, stušti se prema jednim od mnogih izlaznih vrata ove sale. Hari
se osvrnu ka Traversu, koji je i dalje bio prikovan u mestu, delujući neprirodno
odsutno, i odmah donese odluku: uz blag trzaj štapićem dozva Traversa da pođe s
njima krotko hodajući njihovim tragom sve dok ne stigoše do vrata i uđoše kroz njih u
grub kameni prolaz osvetljen rasplamsalim bakljama.
– Imamo problem, nešto sumnjaju – reče Hari, kad se vrata za njima zalupiše i on
skinu Nevidljivi ogrtač. Griphuk skoči s njegovih leđa. Ni Travers ni Bogrod nisu bili
ni najmanje iznenađeni što se pred njima neočekivano pojavio Hari Poter. – Oni su
pod dejstvom Kontrolišuće čini – dodade on, u odgovor na Hermionina i Ronova
zbunjena raspitivanja o Traversu i Bogrodu, koji su sada obojica stajali s tupim
izrazima lica. – Mislim da je nisam izveo dovoljno snažno, ne znam...
A kroz glavu mu prolete još jedna uspomena, na pravu Belatriks Lestrejndž koja
urla na njega, onda kada je prvi put pokušao da upotrebi Neoprostivu kletvu: „Moraš
da ih zaista i misliš, Poteru!“
– Šta ćemo sad? upita Ron. – Da li da izađemo, dok još možemo?
– Ukoliko uopšte možemo – reče Hermiona, osvrnuvši se prema vratima što vode
u glavnu salu, iza kojih se ko zna šta dešavalo.
– Kad smo već došli dovde, predlažem da nastavimo – reče Hari.
– Dobro! – reče Griphuk. – Dakle, potreban nam je Bogrod da upravlja
vagonetom, ja više nemam ta ovlašćenja. Ali neće biti mesta za čarobnjaka.
Hari uperi štapić u Traversa.
– Imperio!
Čarobnjak se okrenu i žustrim korakom se zaputi mračnim šinama.
– Šta ga to teraš da radi?
– Da se sakrije – reče Hari i uperi štapić u Bogroda, i on zviznu da prizove mali
vagonet koji šinama doklopara do njih iz tame. Dok su se ukrcavali u njih, Bogrod
napred s Griphukom, Hari, Ron i Hermiona stešnjeni pozadi, Hari beše siguran da je
čuo neku viku kako dopire iz velike sale iza njih.
Vagonet krenu uz trzaj, postepeno ubrzavajući: projuriše pored Traversa, koji je
pokušavao da se uvuče u procep u zidu, a zatim vagonet poče da zavija i skreće
lavirintskim prolazima, sve vreme klizeći naniže. Od kloparanja vagoneta po šinama
Hari nije mogao ništa da čuje: kosa mu je lepršala dok su krivudali između stalaktita,
jureći sve dublje u zemlju, ali se neprestano osvrtao. Kao da su za sobom ostavili
džinovske tragove: što je više mislio o tome, sve mu je gluplje izgledalo to što se
Hermiona prerušila u Belatriks, što je ponela sa sobom Belatriksin štapić za koji
Smrtožderi znaju ko ga je ukrao...
Sada su već zašli dublje nego što je Hari ikad sišao u Gringots. Naglo su skrenuli
u punoj brzini, i ugledali pred sobom, na nekoliko sekundi odstojanja, vodopad koji se
prelivao preko šina. Hari začu Griphuka kako viče: – Ne! – ali nisu mogli da zakoče:
proleteli su kroz njega. Hariju se usta i oči ispuniše vodom. Nije ništa video niti je
mogao da diše. A zatim se, uz užasno teturanje, vagonet zanese i svi ispadoše iz njega.
Hari začu kako se vagonet razbija u paramparčad čim je udario u zid prolaza, začu
Hermionu kako nešto vrišti, a zatim oseti kako klizi nežno ka tlu, kao u bestežinskom
stanju, bezbolno se prizemljivši na pod šljunkovitog prolaza.
– J... Jastučna čin – promuca Hermiona dok joj je Ron pomagao da ustane: a Hari,
na svoj užas, vide da ona više nije Belatriks; stajala je tu, u prevelikoj odori, mokra
do gole kože, potpuno nalik na sebe samu. Ron je ponovo bio crvenokos i bez brade.
Shvatili su to i sami zagledavši se jedno u drugo, opipavajući vlastita lica.
– Slap lopovske propasti! – reče Griphuk, pridigavši se na noge i osvrnuvši se
unazad ka vodi koja je šibala po šinama, i koja je, Hariju je sad to bilo jasno, bila
više od obične vode. – Spira sve čarolije, sve vrste magijskog skrivanja! Znaju da su
uljezi u Gringotsu, uključili su odbrambene mere protiv nas!
Hariju nije promaklo da Hermiona proverava ima li još uvek kod sebe torbicu s
perlicama i žurno zavuče ruku pod jaknu da bude siguran da nije izgubio Nevidljivi
ogrtač. Zatim se okrenu i vide Bogroda kako zbunjeno odmahuje glavom: izgleda da je
Slap lopovske propasti poništio Kontrolišuću kletvu.
– Potreban nam je – reče Griphuk – ne možemo da uđemo u riznicu bez
gringotskog goblina. A potrebni su nam i zvekači!
– Imperio! – ponovi Hari. Glas mu odjeknu kamenim prolazom i on ponovo
prepozna u sebi isti onaj opojni osećaj prevlasti kako mu struji od mozga do štapića.
Bogrod se još jednom potčini Harijevoj volji, a zbunjeni izraz na njegovom licu
zameni izraz učtive nehajnosti, dok je Ron hitao da pokupi kožnu vrećicu s metalnim
instrumentima.
– Hari, mislim da čujem kako neko dolazi! – reče Hermiona, uperi Belatriksin
štapić u vodopad i vrisnu: – Protego! – Videše Zaštitnu čin kako preseca tok začarane
vode dok je letela uz tunel.
– Dobro si se toga setila – reče Hari. – Vodi nas, Griphuk!
– Kako ćemo da izađemo odavde? – upita Ron, kad peške pohitaše kroz pomrčinu
za goblinom, dok je Bogrod išao njihovim tragom dahćući kao kakvo staro pseto.
– Hajde da o tome brinemo kad budemo morali – reče Hari. Napregnuto je
osluškivao: umišljao je da čuje nekakvo zveckanje i kretanje u blizini. – Koliko još
imamo do tamo, Griphuk?
– Ne mnogo, Hari Poteru, ne mnogo...
A zatim skrenuše iza ćoška i ugledaše ono na šta je Hari bio pripremljen ali što ih
je ipak sve nagnalo da zastanu.
Džinovski zmaj privezan velikim lancem za tlo ispred njih sprečavao je pristup u
nekoliko najdubljih riznica na tom mestu. Zmajeva krljušt već je bila izbledela i
ljuspasta usled dugog utamničenja pod zemljom. Oči su mu bile mlečnoružičaste, a
oko obe zadnje noge nosio je teške bukagije čiji su lanci bili povezani s ogromnim
klinovima zabijenim duboko u kameni pod. Njegova velika šiljasta krila, pripijena uz
trup, mogla bi, komotno, da natkrile celu odaju kad bi ih raširio, a kad je okrenuo
prema njima svoju ružnu glavu on riknu tako snažno da se kamenje zatrese, otvori
čeljust i bljunu vatreni snop koji ih natera da pojure nazad u prolaz.
– On je poluslep – dahtao je Griphuk – ali je zbog toga još mahnitiji. Ipak, imamo
način da ga kontrolišemo. Naučio je šta ga čeka kad se oglase zvekači. Daj mi ih.
Ron dodade vrećicu Griphuku, a goblin izvadi izvestan broj malih metalnih
instrumenata koji su, kad se protresu, glasno i zvonko zveketali, poput minijaturnih
čekića koji udaraju po nakovnju. Griphuk ih razdeli: Bogrod krotko prihvati svoj.
– Znate šta treba da radite – reče Griphuk Hariju, Ronu i Hermioni. – Kad čuje
njihovo zvečanje, očekivaće da oseti bol: povući će se a Bogrod mora da stavi svoj
dlan na vrata riznice.
Ponovo skrenuše iza ugla, mašući zvekačima, a buka koju su pravili odjekivala je
duž kamenih zidova tako strahovito pojačana, da je unutrašnjost Harijeve lobanje
vibrirala od tog zvečanja. Zmaj ispusti još jedan hrapavi urlik, a onda uzmače. Hari
vide da drhti, a kad su mu se približili spazi ožiljke nanete žustrim udarcima sečiva
poviše čeljusti, te pretpostavi da su ga naučili da čim čuje zvekače oseti strah od
vrelog mača.
– Nateraj ga da pritisne šaku na vrata! – požurivao je Griphuk Harija, koji ponovo
uperi štapić u Bogroda. Stari goblin se povinova, pritisnuvši dlan na drvo, a vrata
riznice se rastopiše i ukaza se otvor nalik na pećinu, od poda do plafona pretrpan
zlatnim novčićima i peharima, srebrnim oklopima, kožama čudnovatih stvorenja,
ponekih i sa dugačkim bodljama, drugih s oklembešenim krilima, napicima u
draguljima ukrašenim čuturicama i lobanjom koja je još uvek nosila krunu.
– Traži, brzo!– reče Hari kad se sjuriše u riznicu.
Opisao je Ronu i Hermioni pehar Haflpafove, ali ako je u riznicu smešten neki
drugi, nepoznat horkruks, on ne bi znao kako izgleda. Međutim, pre nego što je stigao
da pogleda po prostoriji, iza njih se začu prigušen zveket. Vrata su se ponovo
zatvorila, zaključavši ih u riznici i oni utonuše u potpunu tminu.
– Nije važno, Bogrod će moći ponovo da nas oslobodi! – reče Griphuk, kad Ron
preneraženo uzviknu. – Osvetlite svoje štapiće već jednom! I požurite, imamo vrlo
malo vremena!
– Lumos!
Hari svojim svetlećim štapićem obasja riznicu: njegov sjaj pade na svetlucave
dragulje i on vide lažni Grifindorov mač položen na dugačkoj polici, izukrštan
lancima. Ron i Hermiona takođe osvetliše štapiće i sada su ispitivali hrpe predmeta
koji su ih okruživali.
– Hari, da nije ovo možda...? Aaaaaah!
Hermiona bolno vrisnu, a Hari uperi štapić u nju taman na vreme da vidi kako joj
pehar ukrašen dragim kamenjem ispada iz ruku. Ali kad je pao, razdelio se i pretvorio
u kišu pehara, tako da je trenutak kasnije, uz užasno tandrkanje, čitav pod bio
prekriven identičnim peharima koji su se kotrljali u svim pravcima. Bilo je nemoguće
razlikovati koji je od njih onaj prvobitni.
– Opekao me je! – ječala je Hermiona, sisajući svoje plikovima prekrivene prste.
– Dodali su Udvajajuću i Vatrenu kletvu! – reče Griphuk. – Sve što dodirnete
opeći će vas i umnogostručiti se, ali će kopije biti bezvredne – a ako nastavite da
dodirujete blago, na kraju ćete umreti zdrobljeni pod težinom blaga koje se stalno
uvećava!
– U redu, ništa da niste dirnuli! – reče Hari očajnički, ali još to nije ni izgovorio
kad Ron slučajno stopalom gurnu jedan od popadalih pehara a ovaj se rasprsnu u još
dvadesetak novih, dok je Ron cupkao u mestu, cipele polunagorele od kontakta s
vrelim metalom.
– Stoj mirno, ni makac! – reče Hermiona, uhvativši se za Rona.
– Samo gledajte naokolo – reče Hari. – Upamtite, pehar je mali i zlatan, s
ugraviranim jazavcem, ima dve drške... a ako to ne vidite, potražite naokolo simbol
Rejvenkloove, orla...
Oni usmeriše štapiće u svaki budžak i pukotinu, oprezno se okrećući u mestu. Bilo
je nemoguće ne očešati se o nešto: Hari izli na pod pravi slap lažnih galeona, koji se
pridružiše peharima, i sad gotovo da i nije bilo mesta gde da spuste nogu, a
svetlucavo zlato tinjalo je od vreline, tako da je u riznici postajalo vrelo kao u
pećnici. Svetlost iz Harijevog štapića prelazila je preko štitova i goblinskih šlemova
poređanih po policama koje su se uzdizale do plafona. Podizao je snop svetlosti što je
više mogao dok iznenada nije ugledao predmet od kog mu srce poskoči a ruka zadrhta.
– Eno ga, tamo gore!
Ron i Hermiona takođe uperiše svoje štapiće u njega, tako da je mali zlatni pehar
sada bio trostruko osvetljen: pehar koji je pripadao Helgi Haflpaf, a zatim prešao u
vlasništvo Hepsibe Smit, kojoj ga je ukrao Tom Ridl.
– Kako ćemo se, do đavola, popeti gore a da ništa ne dotaknemo? – upita Ron.
– Asio, pehar! – vrisnu Hermiona, koja je, u svom očajanju, očigledno zaboravila
šta im je Griphuk pričao dok su planirali upad.
– Nema svrhe, nema svrhe! – zareža goblin.
– Pa šta ćemo onda? – upita Hari, zureći u goblina. – Ako želiš mač, Griphuk,
moraćeš da nam pomogneš više nego... stani! Mogu li da dotaknem ove predmete
mačem? Hermiona, daj ga ovamo!
Hermiona poče da pretura ispod odore, izvadi torbicu s perlama, pročeprka po
njoj nekoliko trenutaka, a onda izvuče blistavi mač. Hari ga prihvati za balčak s
rubinima i dodirnu vrhom oštrice obližnju srebrnu bocu, koja se ne umnoži.
– Kad bih samo mogao da provučem vrh mača kroz dršku... ali, kako ću da se
popnem gore?
Polica na kojoj je počivao pehar bila je izvan njihovog domašaja, čak i Ronovog,
koji je bio najviši. Iz začaranog blaga dizali su se talasi vreline, i Hariju se znoj
slivao niz lice i leđa dok se naprezao smišljajući način da se popne do pehara. A
zatim začu zmajsku riku sa suprotne strane ulaza u riznicu a zvuk zvekača postajao je
sve glasniji.
Sad su zaista bili u zamci: nisu imali drugi izlaz, osim kroz vrata, a činilo se da je
horda goblina već nadomak njih s druge strane. Hari pogleda u Rona i Hermionu, i
vide užas na njihovim licima.
– Hermiona – reče Hari kad zvečanje postade još jače – moram da se popnem
tamo gore, moramo da ga se rešimo...
Ona podiže štapić, uperi ga u Harija i prošaputa: – Levikorpus.
Naglo povučen za članak svoje noge i uzdignut uvis, Hari udari u viteški oklop a
oklopne replike prasnuše iz njega kao telesa u belom usijanju, ispunjavajući ionako
pretrpan prostor. Vrišteći od bola, Ron, Hermiona i dva goblina behu odbačeni u
stranu, na druge predmete koji takođe počeše da se umnožavaju. Napola zatrpani pod
sve većim talasom usijanog blaga, koprcali su se i vikali dok je Hari i dalje
pokušavao da progura vrh mača kroz dršku pehara Haflpafove, da ga navuče na
oštricu.
– Impervius! – vrisnu Hermiona pokušavajući da zaštiti sebe, Rona i gobline od
užarenog metala.
A onda strašan krik natera Harija da ipak pogleda dole: Ron i Hermiona bili su do
pojasa utonuli u blago, boreći se da zadrže Bogroda da ne sklizne ispod plime koja se
dizala, ali je Griphuk potpuno potonuo, i sada su se videli samo vrhovi nekoliko
njegovih dugih prstiju.
Hari ščepa Griphuka za prste i povuče ih. Sav u opekotinama, goblin postepeno
poče da izranja, jaučući od bola.
– Liberakorpus! – povika Hari iz sveg glasa, i on i Griphuk se s treskom spustiše
na površinu narastajućeg blaga a mač iskliznu iz Harijeve ruke.
– Držite ga! – vrisnu Hari, boreći se s bolom od vrelog metala na koži, dok se
Griphuk ponovo peo na njegova leđa, rešen da pobegne od narastajuće mase
usijanocrvenih predmeta. – Gde je mač? Navukao sam pehar na njega!
Zveket s druge strane vrata postajao je zaglušujuć... bilo je prekasno...
– Tamo!
Griphuk ga je, međutim, prvi spazio, Griphuk je bio taj koji se bacio za njim, i u
deliću sekunde Hari shvati da goblin nikad nije ni očekivao da će oni održati reč.
Čvrsto stežući šakom pramen Harijeve kose da ne upadne u uzburkano more usijanog
blaga, Griphuk dohvati balčak mača i zaljulja ga visoko iznad Harijevog dohvata.
Majušni zlatni pehar, nataknut drškom na sečivo mača, polete uvis. Hari skoči,
zajedno s goblinom koji mu je i dalje jahao na leđima, uhvati ga i, mada je osećao
kako mu peče živo meso, nije ga ispuštao, čak ni kada su se bezbrojni haflpafovski
pehari rasprsnuli iz njegove pesnice, padajući po njemu poput kiše, upravo u trenutku
kad se vrata riznice ponovo otvoriše i on poče nezadrživo da klizi niz sve veću lavinu
ognjenog zlata i srebra koje sa sobom ponese njega, Rona i Hermionu u spoljnu odaju.
Gotovo nesvestan bola od opekotina koje su mu prekrivale telo i nošen bujicom
umnožavajućeg blaga, Hari gurnu pehar u džep i podiže ruku da uzme mač, ali Griphuk
beše nestao. Skliznuvši s Harijevih ramena u pogodnom trenutku, pronašao je zaklon u
gomili goblina koji su ih opkolili, mašući mačem i vrišteći: – Lopovi! Lopovi!
Upomoć! Lopovi! – I nestade u gomili koja im se sve više približavala, svi s
bodežima u šakama, a oni ga prihvatiše ne postavljajući nikakva pitanja.
Klizajući se po vrelom metalu, Hari se na jedvite jade uspravi na noge i shvati da
moraju da se probiju ako žele da izađu.
– Ošamuti! – vrisnu on, a Ron i Hermiona mu se pridružiše: zraci crvene svetlosti
poleteše u gomilu goblina i neki popadaše, ali su drugi i dalje jurišali i Hari ugleda
nekoliko čarobnjačkih stražara kako u trku nailaze iza ćoška.
Privezani zmaj ispusti urlik i plamena lavina izli se po goblinima: čarobnjaci
pobegoše, povijenih glava, istim putem kojim su došli, a Hari iznenada dobi nalet
inspiracije ili, bolje reći, ludila. Pokazujući štapićem u pravcu debelih okova kojima
je zver bila prikovana za pod, on vrisnu: – Relašio!
Okovi se raskinuše uz glasan tresak.
– Ovuda! – povika Hari i, još uvek izbacujući Ošamućujuće čini ka goblinima koji
su navirali, potrča ka slepom zmaju.
– Hari... Hari... šta to radiš? – kriknu Hermiona.
– Ustajte, penjite se, hajde...
Zmaj još uvek nije shvatio da je slobodan: Harijevo stopalo otkri izbočinu
njegove zadnje noge, i on se uzvera na zmajeva leđa. Krljušt mu je bila čvrsta kao
čelik: kao da ga nije ni osetio. On ispruži ruku: Hermiona se pope, Ron se uzvera iza
njih i trenutak kasnije zmaj postade svestan da više nije u lancima.
Propeo se uz riku: Hari se zakači kolenima, uhvativši se što je čvršće mogao za
nazubljenu krljušt kad neman raširi krila, odbacujući vrišteće gobline u stranu kao da
su kegle, i vinu se u vazduh. Hari, Ron i Hermiona, priljubljeni uz zmajeva leđa,
očešaše tavanicu dok je ovaj leteo prema izlazu iz tunela, a bodeži kojima su ga
goblinski progonitelji gađali odbijali se od njegovih krila.
– Nikad nećemo izaći, prevelik je! – vrisnu Hermiona, ali zmaj raširi čeljust i
ponovo poče da bljuje vatru raznevši tunel, čiji se pod i tavanica raspukoše i urušiše.
Ogromnom snagom zmaj poče uz pomoć kandži da se vere ka vrhu krčeći sebi put.
Hari čvrsto zatvori oči da se zaštiti od vreline i prašine: zaglušen odronjavanjem
kamenja i zmajevom rikom, jedva se održavao na njegovim leđima, očekujući da ga
svakog trenutka strese sa sebe. Zatim začu Hermionu kako vrišti: – Defodio!
Pomagala je zmaju da proširi prolaz, rušeći tavanicu dok se uspinjao uvis, ka
svežijem vazduhu, što dalje od kreštavih i zvečećih goblina: Hari i Ron učiniše isto
što i ona, probijajući tavanicu svojim kopajućim činima. Prošli su pored podzemnog
jezera i velika gmizava režeća neman kao da konačno oseti slobodu i prostor iznad
sebe, dok su prolaz iza njih ispunjavali zmajev šiljati rep, velike stene, džinovski
slomljeni stalaktiti, a zveket goblina bivao sve prigušeniji, dok im je zmajev plamen
omogućavao neometano napredovanje...
Najzad, kombinovanom snagom njihovih čini i zmajeve sirove snage, izbiše iz
tunela u mermerno predvoje. Goblini i čarobnjaci zavrištaše i pojuriše u zaklon, a
zmaj je konačno imao dovoljno prostora da raširi krila: okrenuvši svoju rogatu glavu
u pravcu svežeg spoljašnjeg vazduha koji se osećao oko ulaza, on uzlete, i s Harijem,
Ronom i Hermionom koji su se i dalje čvrsto držali za njegova leđa, probi se kroz
metalna vrata, ostavljajući ih iskrivljena i izvaljena iz šarki kako se teturao kroz
Dijagon-aleju, i najzad se vinu u nebo.

27. Poslednje skrovište



Nisu nikako mogli da upravljaju njime: zmaj nije video kuda ide, a Hari je znao
da, ako bi se naglo okrenuo ili obrnuo u vazduhu, ne bi uspeli da se zadrže na
njegovim širokim leđima. Ipak, dok su se sve više uspinjali a London se pod njima
rastvarao kao kakva mapa sivila i zelenila, Harija obuze osećanje zahvalnosti zbog
bekstva koje mu se činilo nemogućim. Čvrsto čučeći zveri za vratom, svom snagom se
držao za krljušti nalik metalu, a hladan povetarac blažio je njegovu opečenu i
plikovitu kožu dok su zmajeva krila mlatila vazduhom poput lopata vetrenjače. Iza
njega, da li od razdraganosti ili od straha, Ron je neprekidno i na sav glas psovao, a
Hermiona je, činilo se, jecala.
Posle nekih pet minuta Hari nadvlada trenutni strah da će ih zmaj zbaciti, jer ovaj
kao da nije ni nameravao ništa drugo nego da pobegne što dalje od svoje podzemne
tamnice, ali pred njima je i dalje bilo prilično zastrašujuće pitanje: kada i kako će da
sjašu s njega? Nije imao pojma koliko dugo zmajevi mogu da lete a da se ne
prizemlje, ni kako bi ovaj zmaj, koji jedva vidi, mogao da odredi dobro mesto da se
spusti. Stalno je gledao naokolo, umišljajući da oseća kako ga ožiljak pecka...
Koliko će vremena proći pre nego što Voldemor sazna da su provalili u riznicu
Lestrejndžovih? Koliko će proći dok gringotski goblini ne obaveste Belatriks? Koliko
brzo će ovi ustanoviti šta je odneto? A zatim, kad otkriju da nedostaje zlatni pehar?
Voldemor će konačno saznati da tragaju za horkruksima...
Čini se da je zmaj žudeo za hladnijim i svežijim vazduhom: ravnomerno je leteo
uvis, sve dok nisu počeli da proleću kroz paučinaste hladne oblake a Hari prestao da
razaznaje male obojene tačkice što behu automobili koji se slivaju u prestonicu ili iz
nje. Leteli su i leteli, preko pejzaža izdeljenog na zelene i smeđe površine, preko
puteva i reka koji su vijugali predelom kao isprepletane mat i sjajne ukrasne trake.
– Šta misliš, za čime traga? – doviknu Ron dok su jezdili sve dalje na sever.
– Nemam pojma – odgovori mu Hari. Šake su mu se ukočile od hladnoće ali nije
se usuđivao da popusti grčeviti stisak. Već neko vreme pitao se šta će da rade ako
ispod sebe ugledaju obalu, ako se zmaj zaputi preko otvorenog mora? Bilo mu je
hladno i sav je utrnuo, a uz sve je bio gladan i žedan. Pitao se kada je zver poslednji
put jela? Sigurno će joj ubrzo biti potrebna neka hrana? A šta ako tada shvati da ima
tri jestiva ljudska bića na svojim leđima?
Sunce se spuštalo sve niže na nebu koje je postajalo modroplavo a zmaj je i dalje
leteo, varoši i gradovi ispod njih nestajali su s vidika, dok se njegova džinovska senka
nadnosila preko tla kao veliki, crni oblak. Od napora da se održi na zmajevim leđima,
Harija je boleo svaki delić tela.
– Da li umišljam – povika Ron, posle dužeg ćutanja – ili gubimo visinu?
Hari pogleda nadole i vide tamnozelene gore i jezera, s bakrenastim odsjajem u
sumrak. Dok je žmirio preko zmajevog boka, predeo kao da je bivao sve krupniji i
detaljniji, i on se zapita nije li zmaj, po odsjaju odbijene svetlosti, intuitivno osetio da
je tu negde voda.
Zmaj je leteo sve niže, u velikim spiralnim krugovima, zaputivši se, izgleda, ka
jednom od manjih jezera.
– Ja sam za to da skočimo kad se dovoljno spusti! – pozva Hari ostale. – Pravo u
vodu, pre nego što shvati da smo ovde!
Oni se složiše, Hermiona pomalo bojažljivo, i Hari je sada već video kako se
odraz zmajevog širokog, žutog stomaka talasa po površini vode.
– SAD!
Skliznuo je preko zmajevog boka i stropoštao se, nogama nadole, ka površini
jezera. Visina je bila veća nego što je procenio i tresnuo je u vodu svom težinom,
uronivši kao kamen u ledeni zeleni svet ispunjen trskom. Odrazio se nogama ka
površini vode, izronio dahćući, i ugledao talasiće koji su se kružno mreškali od mesta
gde su Ron i Hermiona pali. Zmaj kao da ništa nije primetio: već je bio petnaestak
metara dalje, kidišući nisko iznad površine jezera da bi pokupio vodu svojom
izranjavljenom njuškom. U trenutku kad su Ron i Hermiona izronili iz dubine jezera na
površinu, grcajući i hvatajući dah, zmaj odlete dalje, snažno mašući krilima i najzad
slete na udaljenu obalu.
Hari, Ron i Hermiona zaplivaše ka suprotnoj obali. Jezero izgleda nije bilo
duboko: uskoro su se više probijali kroz trsku i blato no što su plivali, i najzad se,
skroz natopljeni vodom, zadihani i iscrpljeni, skljokaše na klizavu travu.
Hermiona se srušila kašljući i dršćući. Mada bi najradije legao i zaspao, Hari
ustade, izvuče štapić i poče da baca uobičajene zaštitne čini oko njih.
Kada je završio, priključio se drugim dvoma. Po prvi put ih je jasno video otkad
su pobegli iz riznice. Oboje su imali bolne crvene opekotine svuda po licu i rukama, a
odeća im je bila mestimično oprljena. Pravili su bolne grimase dok su sipali kapljice
esencije od jasenka po svojim mnogobrojnim ranama. Hermiona dodade bočicu
Hariju, a onda izvuče tri flašice soka od bundeve koje je ponela iz Školjkolibe i čistu,
suvu odeću za sve troje. Presvukoše se a onda stadoše žudno da ispijaju sok.
– Pa, dobra stvar je – reče najzad Ron, koji je sedeo i posmatrao kako mu koža na
rukama zarasta – to što smo se domogli horkruksa. Loša je...
– ... što nemamo mač – procedi Hari kroz stisnute zube, dok je kroz rupu na
farmerkama kapao jasenak na bolnu opekotinu.
– Nemamo mač – ponovi Ron. – Prevrtljivi mali izdajica...
Hari izvadi horkruks iz džepa vlažne jakne koju je upravo svukao, i položi ga na
travu ispred njih. Svetlucajući na suncu, privlačio im je poglede dok su ispijali sok iz
bočica.
– Ovoga puta bar ne moramo da ga nosimo, to bi delovalo skroz uvrnuto da ga
teglimo oko vrata – reče Ron, brišući usta nadlanicom.
Hermiona pogleda preko jezera ka udaljenoj obali, gde je zmaj i dalje pio vodu.
– Šta misliš, šta će biti s njim? – upita ona. – Hoće li biti dobro?
– Zvučiš kao Hagrid – reče Ron. – To je zmaj, Hermiona, može sam da brine o
sebi. Trebalo bi da se brinemo za sebe.
– Kako to misliš?
– Pa, ne znam kako da ti ovo saopštim – reče Ron – ali mislim da su možda
primetili da smo provalili u Gringots.
Sve troje počeše da se smeju, a kad su jednom krenuli, bilo im je teško da se
zaustave. Harija su bolela rebra, bio je ošamućen od gladi, ali legao je na travu ispod
rumenog neba i smejao se dok ga grlo nije zabolelo.
– Ali zaista, šta ćemo da radimo? – reče Hermiona najzad, štucnuvši, i uozbilji se.
– Saznaće, zar ne? Znaš-Već-Ko će shvatiti da znamo za njegove horkrukse?
– Možda će biti i suviše preplašeni da bi mu rekli? – reče Ron optimistično. –
Možda će da zataškaju...
Nebo, miris jezerske vode i zvuk Ronovog glasa iščezoše: Hari odjednom oseti
razdiruć bol u glavi, nalik udarcu mača. Stajao je u loše osvetljenoj sobici, a
čarobnjaci poređani u polukrug oko njega gledali su ga, dok je na podu klečala sitna
figura koja se tresla.
– Šta si to rekao? – Glas mu je bio piskutav i hladan, ali su u njemu plamteli bes i
strah. Jedina stvar od koje je strepeo... ne, to ne može biti istina, nije moguće...
Goblin je drhtao, bojeći se da pogleda u crvene oči visoko iznad njegovih.
– Ponovi to! – promrmlja Voldemor. – Ponovi!
– G-Gospodaru – promuca goblin, crnih očiju razrogačenih od užasa – GGospodaru
moj... po-pokušali s-smo d-da ih z-zaustavimo... uljezi, Gospodaru... proprovalili
s-su... u r-riznicu Lestrejndžovih...
– Uljezi? Kakvi uljezi? Mislio sam da Gringots ima načine da otkrije uljeze? Ko
su oni?
– Bio... bio je to... onaj d-dečak P-Poter i dvoje s-saučesnika...
– I šta su odneli? – reče, povisivši ton dok ga je obuzimala užasna zebnja. – Reci
mi! Šta su odneli?
– M-mali zlatni p-pehar, G-Gospodaru...
Iz grla mu se, kao da nije njegov, ote užasan krik besa, neprihvatanja, bio je kao
lud, pomahnitao, to ne može biti istina, nemoguće, niko nikad nije saznao za to: kako je
uopšte moguće da je dečak otkrio njegovu tajnu?
Starozovni štapić sevnu kroz vazduh i prostorijom pokulja zelena svetlost, goblin
koji je klečao se prevrnu, mrtav, a čarobnjaci koji su to posmatrali razbežaše se pred
njim, prestravljeni: Belatriks i Lucijus Melfoj gurali su ostale u stranu u trci prema
vratima, a štapić je i dalje zamahivao i zamahivao, i svi koji su zaostali bili su
pobijeni, svi odreda, zato što su mu doneli tu vest, zato što je saznao za zlatni pehar...
Jurcao je tamo-amo, sâm među mrtvima, a oni su promicali pored njega poput
vizije: njegova blaga, njegovi čuvari, njegova uporišta besmrtnosti... dnevnik je
uništen a pehar ukraden; šta ako, šta ako je dečak znao i za ostale? Da li je mogao da
sazna, da li je već nešto preduzeo, da li je ušao u trag i drugima? Da li Dambldor stoji
iza svega toga? Dambldor, kome je oduvek bio sumnjiv, Dambldor, usmrćen po
njegovom vlastitom naređenju, Dambldor, čiji je štapić sada postao njegov a koji ga
je ipak sustizao i iz javnog poniženja smrti, preko tog dečaka, dečaka...
Ali da je dečak uništio neki od njegovih horkruksa on, Lord Voldemor, sigurno bi
to znao, osetio? On, najveći čarobnjak od svih, najmoćniji, on, koji je ubio Dambldora
i još toliko beznačajnih, bezimenih ljudi: nije valjda moguće da Lord Voldemor ne bi
znao ukoliko bi on sâm, najvažniji i najdragoceniji od svih, bio napadnut, osakaćen?
Istina, nije osetio ni kad je onaj dnevnik uništen, ali mislio je da je to stoga što
nije imao telo koje bi to osetilo, budući manje od duha... ne, ostali su sigurno
bezbedni... mora da su ostali horkruksi netaknuti...
Ali on to mora da zna, mora biti siguran... Šetkao je po sobi, šutnuvši u stranu
goblinovo truplo u prolazu, a u uzavrelom umu slike su mu se mutile i ponovo se
rasplamsavale: jezero, koliba i Hogvorts...
Malo trezvenije glave, on obuzda svoj gnev: kako bi dečak uopšte mogao da sazna
da je sakrio onaj prsten u straćari Ispijenih? Niko nikad nije saznao da je on u
srodstvu s Ispijenima, prikrio je tu povezanost, nikad nisu povezali ta ubistva s njim:
barem je prsten, nesumnjivo, na sigurnom.
I kako bi dečak, ili bilo ko, mogao da sazna za pećinu ili da probije njenu zaštitu?
Pomisao da bi neko mogao ukrasti medaljon bila je apsurdna...
Što se tiče škole: samo je on znao gde je na Hogvortsu pohranio horkruks, jer je on
jedini proniknuo u najdublje tajne tog mesta...
A tu je još uvek i Nagini, koja sada mora da bude u blizini, više je neće slati da
izvršava njegove naredbe, ostaće pod njegovom zaštitom...
Ali da bi bio siguran, sasvim siguran, mora da se vrati u svako od tih skrovišta,
mora da udvostruči zaštitu oko svakog horkruksa... biće to zadatak kog će, baš kao i
potrage za Starozovnim štapićem, morati da se lati sasvim sâm...
Koji najpre da obiđe, koji je u najvećoj opasnosti? Ponovo ga obuze stari osećaj
nesigurnosti. Dambldor je znao njegovo srednje ime... Možda je Dambldor njega
povezao s porodicom Ispijenih... njihov napušteni dom je, možda, najmanje sigurno od
svih skrovišta, moraće prvo tamo da ode...
Jezero, sasvim nemoguće... mada je postojala slabašna mogućnost da je Dambldor
možda saznao za neka njegova prošla nedela, preko sirotišta.
A Hogvorts... no znao je da je njegov horkruks tamo siguran, nemoguće je da Poter
uđe i u Hogsmid a da ga ne otkriju, kamoli u školu. Ipak bi bilo dobro da upozori
Snejpa na mogućnost da će dečak pokušati da uđe u zamak... da kaže Snejpu zbog čega
bi se dečak vratio bilo bi, naravno, glupo. Bila je kobna greška što je verovao
Belatriks i Melfoju. Nisu li njihova glupost i nemarnost dokaz da je nesmotreno ikad
ikome verovati?
Stoga će najpre posetiti straćaru Ispijenih, i povesti Nagini sa sobom: neće se više
odvajati od zmije... I on oštrim korakom izađe iz sobe kroz predvorje u mračnu baštu
gde je voda u fontani poskakivala. Dozvao je zmiju nemuštim jezikom, a ona je
dogmizala do njega da mu se pridruži kao dugačka senka...
Hari otvori oči, naglo se prebacivši u sadašnjost: ležao je na obali jezera pred
zalazak sunca, a Ron i Hermiona su ga gledali. Sudeći po njihovim zabrinutim
pogledima i stalnom bubnjanju ožiljka, njegov iznenadni izlet u Voldemorovu svest
nije prošao nezapaženo. S mukom se pridigao, dršćući, pomalo iznenađen što je još
mokar do kože, i ugledao pehar kako nevino leži na travi ispred njega, i jezero,
modroplavo, mestimično zlatasto pod zalazećim suncem.
– On zna. – Posle Voldemorovog piskavog kreštanja, njegov rođeni glas zvučao
mu je čudno i duboko. – On zna i upravo kreće da proveri gde su drugi horkruksi, a
poslednji – sad je već skočio na noge – nalazi se na Hogvortsu. Znao sam. Znao sam.
– Šta?
Ron zinu od čuda. Hermiona koja je klečala zabrinuto ustade.
– Ali šta si video? Otkud znaš?
– Video sam kako je otkrio da nema pehara, bio... bio sam u njegovoj glavi, on
je... – Hari se seti ubijanja – on je ozbiljno besan, ali i uplašen, ne shvata kako smo
saznali, a sada ide da proveri da li su i ostali na sigurnom; najpre prsten. Misli da je
Hogvorts najbezbedniji, pošto je tamo Snejp, i jer je teško da iko tamo uđe a da ne
bude otkriven. Mislim da će taj poslednji proveriti, ali bi ipak mogao tamo da stigne
kroz nekoliko sati...
– Jesi li video gde na Hogvortsu? – upita Ron, takođe ustavši.
– Ne, usredsredio se na to da upozori Snejpa, nije razmišljao o tome gde se tačno
nalazi...
– Čekaj, čekaj! – vrisnu Hermiona kad vide da je Ron ponovo podigao horkruks a
Hari izvukao Nevidljivi ogrtač. – Ne možemo tek tako da odemo, nemamo nikakav
plan, moramo da...
– Moramo da krenemo – reče Hari odlučno. Žudeo je za snom, i jedva čekao da se
zavuče pod novi šator, ali je to sada bilo nemoguće. – Zar ne shvatate šta će da uradi
kad shvati da su prsten i medaljon izgubljeni? Šta ako premesti hogvortski horkruks na
neko drugo mesto, ako zaključi da tamo nije dovoljno bezbedno?
– Ali kako ćeš da uđeš?
– Idemo u Hogsmid – reče Hari – pa ćemo nešto već smisliti, kad ispitamo kakvo
je obezbeđenje oko škole. Dođi ispod ogrtača, Hermiona, hoću da se ovoga puta
držimo zajedno...
– Ali nećemo moći svi...
– Biće mračno, niko neće ni primetiti naša stopala.
Preko crne vode odjekivao je lepet ogromnih krila: zmaj se napio vode i poleteo
uvis. Na trenutak su zaustavili pripreme da bi ga posmatrali kako se uspinje sve više i
više, crn na nebu koje se brzo mračilo, sve dok nije nestao iznad obližnje planine.
Zatim Hermiona stupi napred i zauze svoje mesto između njih dvojice. Hari je
navukao ogrtač što je niže mogao i oni se skupa okrenuše u mestu i propadoše u
gnječeću tminu.

28. Izgubljeno ogledalo



Harijeva stopala dodirnuše put. Ugledao je bolno poznatu hogsmidsku Visoku
ulicu – mračne ulaze u radnje i obrise crnih planina iza sela, kao i krivinu puta ispred
njih koji je vodio u Hogvorts, i svetlo koje se rasipalo kroz prozore Tri metle, i teška
srca se seti, sa svirepom preciznošću, kako se ovde spustio, pre nepunih godinu dana,
pridržavajući očajnički malaksalog Dambldora. Sve to mu je prošlo kroz glavu
trenutak nakon prizemljenja – a onda, baš kad je olabavio stisak oko Ronove i
Hermionine ruke, to se desilo.
Vazduhom se prolomi krik nalik Voldemorovom kad je saznao da mu je pehar
ukraden: razdirao je svaki živac Harijevog tela, i on odmah shvati da ga je izazvala
njihova pojava. Čim je pogledao drugo dvoje ispod ogrtača, vrata Tri metle se
otvoriše i tuce zakukuljenih i zaogrnutih Smrtoždera izlete na ulicu, isukanih štapića.
Hari steže Rona za zglob šake kad ovaj podiže štapić. Bilo ih je previše da bi ih
Ošamutili: i sâm pokušaj tako nečeg odao bi njihov položaj. Jedan od Smrtoždera
zamahnu štapićem i krik zamuknu odjekujući i dalje po udaljenim brdima.
– Asio Ogrtač! – zagrme jedan od Smrtoždera.
Hari uhvati nabore svog Ogrtača, ali ovaj nije ni pokušao da pobegne. Prizivajuća
čin nije delovala na njega.
– Znači nisi pod svojim pokrivačem, je li, Poteru? – vrisnu Smrtožder koji je
pokušao da izvede Prizivajuću čin, a onda doviknu svojim kolegama: – Raširite se
naokolo. Tu je.
Šestorica Smrtoždera pojuriše ka njima: Hari, Ron i Hermiona uzmakoše što su
brže mogli u najbližu bočnu ulicu i Smrtožderi ih promašiše za nekoliko pedalja.
Čekali su u tami, osluškujući bat trčećih koraka koji su išli tamo-amo uz snopove
svetlosti iz smrtožderskih štapića rasutih po ulici.
– Hajde da odemo! – prošaputa Hermiona. – Da se smesta Prebacimo!
– Sjajna ideja – reče Ron, ali pre nego što je Hari stigao da odgovori, Smrtožder
povika: – Znamo da si tu, Poteru, i nema šanse da pobegneš! Pronaći ćemo te!
– Bili su spremni za naš dolazak – prošaputa Hari. – Bacili su tu čin da im dojavi
kad stignemo. Pretpostavljam da su bacili nešto i da nas zadrže, da nas uhvate u
zamku...
– Šta je s dementorima? – dozva ga drugi Smrtožder. – Hajde da ih malo pustimo s
uzice, oni će ga brzo naći!
– Mračni gospodar ne dozvoljava da ga usmrti bilo čija ruka sem njegove...
– ... a dementori ga neće ubiti! Mračni gospodar želi Poterov život, a ne dušu.
Biće mu lakše da ga ubije ako ga oni prethodno poljube!
Začuše se zvuci slaganja. Harija obuze strah: moraće da prizovu Patronuse da bi
odbili dementore, što bi ih smesta odalo.
– Moraćemo da pokušamo da se Prebacimo, Hari! – šapnu Hermiona.
Nije još to ni izgovorila kad on oseti kako ulicom počinje da se prikrada
neprirodna hladnoća. Svetla u okolini kao da odmah behu usisana, čak i zvezde
iščezoše. U mrkloj pomrčini osetio je kako ga Hermiona hvata za ruku i zajedno se
okrenuše u mestu.
Vazduh kroz koji je trebalo da krenu kao da je postao čvrst: nisu mogli da se
Prebace. Smrtožderi su dobro bacili svoje čini. Hladnoća je sve dublje prodirala u
Harijevo telo. On, Ron i Hermiona povukoše se u bočnu ulicu, napipavajući put duž
zida, trudeći se da se ne oglase. A onda se, iza ugla, klizeći bešumno, pojaviše
dementori, desetak i više njih, vidljivi samo zato što su bili satkani od tmine gušće od
svog okruženja, s ugalj-crnim ogrtačima i krastavim, istrulelim šakama. Da li su mogli
da osete strah u svojoj blizini? Hari je u to bio siguran: izgledalo je da sada brže
dolaze, dahćući uz onaj otegnut i hroptav šum koji je mrzeo, okusivši očajanje u
vazduhu, nadvijajući se nad njima...
Podigao je štapić: ma šta da se desi, ne može i neće da dozvoli da se izloži
dementorovom poljupcu. Pomislio je na Rona i Hermionu kad je prošaputao: –
Ekspekto patronum!
Srebrni jelen iskoči iz njegovog štapića i baci se u juriš. Dementori se raštrkaše, a
negde izvan njihovog vidokruga začu se pobedonosan krik.
– To je on, tamo dole, video sam njegovog Patronusa, bio je to jelen!
Dementori su se povukli, zvezde su ponovo počele da iskaču po nebu, a koraci
Smrtoždera postajali su sve jači, ali pre nego što je Hari, uspaničen, uspeo da smisli
šta da uradi, začu se škripa reze u blizini, vrata na levoj strani uske uličice se
otvoriše, a jedan grub glas reče: – Poteru, ovamo, brzo!
Poslušao je bez oklevanja: i njih troje sjuriše se kroz otvorena vrata.
– Popnite se na sprat i ne skidajte Ogrtač, samo tiho! – promrmlja visoka figura,
prošavši pored njih na ulicu i zalupi vrata za sobom.
Hari nije imao pojma gde su, ali je sada, pri titravoj svetlosti jedne jedine sveće,
ugledao prljavu, strugotinama posutu gostionicu Veprova glava . Pojuriše iza šanka
kroz sledeća vrata, koja su vodila na klimavo drveno stepenište, uz koje se popeše što
su brže mogli. Stepenice su izlazile u dnevnu sobu s otrcanim tepihom i malim
kaminom iznad koga je visio velik naslikan portret plavokose devojke koja je zurila
pravo u sobu s izvesnom sladunjavom nezainteresovanošću.
Povici s ulice dopirali su i dovde. I dalje skriveni pod Nevidljivim ogrtačem,
prikradoše se garavom prozoru i pogledaše dole. Njihov spasilac, u kome Hari sada
prepozna krčmara iz Veprove glave, bio je jedina osoba bez kapuljače.
– Pa šta? – vikao je on na jednog od zakukuljenih. – Pa šta? Poš’ljete dementore u
moju ulicu, a ja ću da pošaljem Patronusa na nji’! Neću da i’ vidim u blizini, rek’o
sam vam, neće moći!
– To nije bio tvoj Patronus! – reče Smrtožder. – To je bio jelen, on je Poterov
Patronus!
– Jelen! – zagrme krčmar i izvuče štapić. – Jelen! Budalo jedna... Ekspekto
patronum!
Nešto krupno i rogato iskoči iz štapića: pognute glave izjuri prema Visokoj ulici i
izgubi se s vidika.
– To nije ono što sam video... – reče Smrtožder, mada ne sasvim ubeđeno.
– Prekršen je policijski čas, čuo si buku – reče jedan od njegovih saboraca
krčmaru. – Neko je protivno naređenju bio na ulici...
– Ako budem ’teo da pustim mačku napolje, pustiću je, i baš me briga za vaš
policijski čas!
– Ti si aktivirao Ječeću čin?
– Pa šta i da jesam? ’Oćete li me strpati u Askaban? Da nećete možda da me
ubijete zato što sam promolio nos ispred sopstvenog ulaza! Učinite to onda ako baš
’oćete! Ali se nadam, za vaše dobro, da niste pritisnuli svoj mali Mračni znak i
prizvali ga. Neće mu se dopasti što ga baš sad prizivate ovamo radi mene i moje stare
mačke, zar ne?
– Ne brini za nas – reče jedan od Smrtoždera. – Brini za sebe, što kršiš policijski
čas!
– A gde ćete vi, druškani, da valjate vaše napitke i otrove ako mi zatvore krčmu?
Šta će onda biti s vašim poslićima?
– Je l’ ti to pretiš...?
– Ja držim jezik za zubima, zato i dolazite ovde, je l’ da?
– Ipak tvrdim da je Patronus kog sam video bio jelen! – povika prvi Smrtožder.
– Jelen? – zagrme krčmar. – To je jarac, glupane!
– Dobro de, pogrešili smo – reče drugi Smrtožder. – Ali prekršiš li još jednom
policijski čas, nećemo biti tako popustljivi!
Smrtožderi žurno odšetaše u pravcu Visoke ulice. Hermiona odahnu, izvuče se
ispod Nevidljivog ogrtača i sede na klimavu stolicu. Hari navuče zavese do kraja a
onda i sâm zbaci Ogrtač sa sebe i Rona. Mogli su da čuju krčmara odozdo kako
ponovo stavlja rezu na vrata, a zatim se penje uza stepenice.
Harijevu pažnju privuče nešto na kaminu: malo, pravougaono ogledalo nasađeno
navrh njega, tačno ispod devojčinog portreta.
Krčmar uđe u sobu.
– Budale proklete – reče on osorno, gledajući ih naizmence. – Šta vam bi da
dođete ovamo?
– Hvala – reče Hari – ne možemo dovoljno da vam se zahvalimo. Spasli ste nam
život. Krčmar frknu. Hari mu priđe i pogleda ga u lice, pokušavajući da pronikne šta se
krije iza duge, kovrdžave, žicastosede kose i brade. Nosio je naočare. Iza prljavih
stakala bile su prodorne, blistavoplave oči.
– Vaše oko sam viđao u ogledalu.
U sobi nastade muk. Hari i krčmar se pogledaše.
– Vi ste poslali Dobija.
Krčmar klimnu glavom i okrenu se da potraži vilenjaka.
– Mislio sam da će bit’ s vama. – ’De ste ga ostavili?
– Mrtav je – reče Hari. – Ubila ga je Belatriks Lestrejndž.
Krčmarevo lice ostade nepromenjeno. Posle nekoliko trenutaka reče: – Žao mi je
što to čujem. Sviđao mi se taj vilenjak.
Okenuo se i počeo da pali lampe gurkajući ih svojim štapićem, ne gledajući ni u
jednog od njih.
– Vi ste Aberfort – reče Hari gledajući u čovekova leđa.
Nije hteo ni da potvrdi niti da porekne, već se sagnu da pripali vatru u kaminu.
– Odakle vam ovo? – upita Hari, došetavši se do Sirijusovog ogledala, potpuno
istovetnog onom koje je sâm slomio pre gotovo dve godine.
– Kupio ga od Mandangube pre neki’ godinu dana – reče Aberfort. – Albus mi je
rek’o šta je to. Pokušav’o sam da te držim na oku.
Ron ispusti usklik iznenađenja.
– Srebrna košuta! – reče ushićeno. – Jeste li i to bili vi?
– O čemu ti to? – upita Aberfort.
– Neko nam je poslao Patronusa u obliku košute!
– S tom pameću mog’o bi da budeš Smrtožder, sinko. Nisam li upravo dokazao da
je moj Patronus jarac?
– Oh – reče Ron. – Dabome... pa, gladan sam! – dodade u svoju odbranu, kad
stomak poče da mu strahovito zavija.
– Ima se hrane – reče Aberfort i izađe iz sobe, da bi se nekoliko trenutaka kasnije
pojavio s ogromnom veknom hleba, sirom i kalajnim krčagom medovine, koje im je
postavio na stočić ispred kamina. Navališe halapljivo da jedu i piju, i neko vreme nije
se čulo ništa osim pucketanja vatre, zveckanja pehara i mljackanja.
– Dakle – reče Aberfort kad su se najeli do pucanja, dok su Hari i Ron sedeli
sanjivo srozani u stolice. – Moramo da razmislimo koji je najbolji način da vas
izvučemo odavde. To se noću ne može, čuli ste šta se dešava ako se bilo ko smuca
noću po selu: Ječeća čin je bačena, i oni će se za tili čas sjatiti ka vama, kao
drvobrižnik⁶ na kalašturičina⁷ jaja. Ne verujem da ću drugi put uspet’ da im poturim
jarca za jelena. Sačekajte dok svane, da prođe policijski čas, a onda ponovo navucite
Nevidljivi ogrtač i krenite peške. Izađite iz Hogsmida, pravo u brda i odande ćete
moći da se Prebacite. Možda vidite i Hagrida. Otkad su pokušali da ga uhapse krije se
tamo u pećini s Gropom.
– Mi ne odlazimo – reče Hari. – Moramo da uđemo u Hogvorts.
– Ne budi glup, dečače. – reče Aberfort.
– Moramo – reče Hari.
– Ono što morate – reče Aberfort, naginjući se ka njima – jeste da odete što dalje
odavde.
– Vi ne razumete. Nema više vremena. Moramo da uđemo u zamak. Dambldor...
hoću reći, vaš brat... želeo je da...
Na trenutak svetlost iz kamina učini zamrljana stakla Aberfortovih naočara
neprozirnim, sjajnim i gotovo belim, i Hari se seti slepih očiju džinovskog pauka
Aragoga.
– Moj brat Albus je želeo mnogo toga – reče Aberfort – a dok je sprovodio svoje
veličanstvene zamisli drugi ljudi bi po pravilu bivali povređeni. Beži iz ove škole,
Poteru, beži iz ove zemlje, ako možeš. Zaboravi mog brata i njegove mudre šeme.
Otišao je tamo gde ništa od ovog više ne može da ga povredi, i ti mu ništa ne duguješ.
– Ne razumete – ponovo će Hari.
– Ah, nije valjda? – reče Aberfort tiho. – Misliš da ne razumem svog rođenog
brata? Misliš da si poznavao Albusa bolje nego ja?
– Nisam tako mislio – reče Hari, čiji je mozak već radio usporeno zbog
iscrpljenosti i prezasićenosti jelom i vinom. – Stvar je... on mi je poverio jedan
zadatak.
– Ma šta kažeš! – reče Aberfort. – Lep zadatak, nadam se? Prijatan? Lak? Nešto
što se dâ očekivati od nekvalifikovanog čarobnjačkog deteta da je u stanju da uradi a
da se ne prenapregne preko svojih moći?
Ron se smrknuto nasmeja. Hermiona ih je napeto gledala.
– N... nije lako, ne – reče Hari. – Ali moram da...
– „Moraš“? Zašto „moraš“? On je mrtav, zar ne? – reče Aberfort grubo. – Pusti
to, momče, pre nego što mu se i ti pridružiš! Spasavaj sebe!
– Ne mogu.
– Zašto ne?
– Ja... – Hari oseti da je nadvladan. Nije mogao to da objasni, pa umesto toga
zauze odbramben stav. – Ali i vi se borite, vi ste u Redu Feniksa...
– Bio sam – reče Aberfort. – Red Feniksa je gotov. Znaš-Već-Ko je pobedio,
gotovo je, i svako ko se pretvara da je drugačije sâm sebe zavarava. Ovde nikad više
nećeš biti bezbedan, Poteru, i suviše te žarko želi. Idi iz ove zemlje, sakrij se,
spasavaj se. A biće bolje da i njih dvoje povedeš sa sobom. – On uperi palac u Rona i
Hermionu. – I oni će biti u opasnosti dok su živi, sad kad svi znaju da sarađuju s
tobom.
– Ne mogu da odem – reče Hari. – Imam zadatak...
– Prepusti ga nekom drugom!
– Ne mogu. To moram ja da uradim. Dambldor mi je sve objasnio...
– O, zar jeste? I sve ti je rekao, bio je iskren prema tebi?
Hari je svim srcem želeo da kaže „da“, ali ta jednostavna reč prosto nije mogla da
pređe preko njegovih usana. Izgleda da je Aberfort znao na šta misli.
– Poznavao sam svog brata, Poteru. Naučio je da bude tajanstven još od malih
nogu. Tajne i laži, tako smo odrasli, a Albus je za to... bio prirodno nadaren.
Starčeve oči odlutaše do portreta devojke iznad kamina. Bila je to, zapazi Hari
kad bolje pogleda, jedina slika u sobi. Nije bilo fotografije Albusa Dambldora, niti
bilo koga drugog...
– Gospodine Dambldor – reče Hermiona pomalo sramežljivo – je li to vaša sestra
Arijana?
– Da – reče Aberfort šturo. – Čitala Ritu Skiter, je l’, gospoj’ce?
Čak i pri crvenkastom odsjaju vatre bilo je jasno da je Hermiona pocrvenela.
– Elfijas Dužd nam ju je spomenuo – reče Hari, pokušavajući da poštedi
Hermionu.
– Taj matori papan – promrmlja Aberfort, potegnuvši još gutljaj medovine. –
Verov’o je da iz svake pore mog brata isijava sunce, vala baš. Doduše, i mnogi drugi
su to isto mislili, uključujući, kako vidim, i vas troje.
Hari je i dalje ćutao. Nije hteo da iznosi svoje sumnje i nedoumice o Dambldoru
oko kojih je mesecima lupao glavu. Doneo je svoju odluku dok je kopao Dobijev
grob. Odlučio je da nastavi vijugavom, opasnom stazom koju mu je Albus Dambldor
naznačio, da se pomiri s tim da mu nije rečeno sve što je hteo da zna i da jednostavno
veruje. Nije imao želje da sve ponovo preispituje, nije želeo da čuje ništa što bi ga
skrenulo od tog cilja. Susreo je Aberfortov pogled, koji je toliko upadljivo ličio na
bratovljev: jarkoplave oči ostavljale su istovetan utisak da rendgenski snimaju
predmet svog interesovanja, i Hari pomisli da Aberfort pogađa njegove misli i da ga
zbog toga prezire.
– Profesoru Dambldoru je bilo mnogo stalo do Harija – reče Hermiona tihim
glasom.
– Ma nije nego? – reče Aberfort. – Čudno je koliko je ljudi do kojih je mojem
bratu bilo veoma stalo na kraju završilo u gorem stanju nego da ih je pustio na miru.
– Kako to mislite? – upita Hermiona gotovo bez daha.
– To se tebe ne tiče – reče Aberfort.
– Ali to što ste rekli je vrlo ozbiljna tvrdnja! – reče Hermiona – Da li... da li
možda mislite na svoju sestru?
Aberfort se zagleda u nju. Usne su mu se micale kao da žvaće reči koje zadržava.
Zatim odjednom progovori.
– Kad je moja sestra imala šest godina divljački su je napala tri normalska
dečaka. Videli su je kako izvodi magiju, špijunirali je kroz živu ogradu bašte iza kuće.
Bila je dete, nije mogla da se obuzda, baš kao nijedan čarobnjak ili veštica tog
uzrasta. Valjda ih je uplašilo ono što su videli. Silom su se probili kroz živicu, i pošto
nije umela i njima da pokaže taj trik, malo su se zaneli pokušavajući da zaustave malu
nakazu u tome da ga sama izvodi.
Pod svetlošću kamina Hermionine oči izgledale su ogromne. Ronu kao da je bilo
pomalo muka. Aberfort ustade, visok kao i Albus, iznenada zastrašujuć u svom gnevu i
silini svog bola.
– To ju je uništilo, to što su joj uradili; nikad više nije bila kako treba. Nije mogla
da koristi magiju, ali nije mogla ni da je se oslobodi: to ju je izjedalo iznutra i dovelo
je do ludila. Kad ne bi uspela da ga kontroliše, prasnulo bi iz nje i povremeno je
umela da bude čudna i opasna. Ali je uglavnom bila slatka, preplašena i bezopasna.
– A moj otac je otišao do skotova koji su joj to uradili – reče Aberfort – i napao
ih. Zbog toga su ga zatvorili u Askaban. Nikad nije rekao zašto je to učinio, jer da je
Ministarstvo znalo šta se desilo s Arijanom, zauvek bi je zatvorili u Sent Mungo.
Smatrali bi je ozbiljnom pretnjom Međunarodnom statutu o tajnosti, tako
neuravnoteženu, s magijom koja bi prasnula iz nje kad god više ne bi mogla da je
obuzda.
– Morali smo da se pobrinemo da bude bezbedna i skrivena. Preselili smo se,
razglasili da je bolesna, a majka se brinula o njoj, trudeći se da je čini mirnom i
srećnom.
– Ja sam joj bio miljenik – reče, a dok je govorio kroz njegove izborane crte lica i
zamršenu bradu kao da se nazirao razbarušeni školarac. – Ne Albus: kad god je bio
kod kuće bio je u svojoj sobi, čitao knjige i brojao nagrade, dopisujući se s
„najznačajnijim imenima magije toga doba“ – porugljivo se osmehnu Aberfort. – On
nije želeo da se bakće s njom. Mene je najviše volela. Mogao sam da je nateram da
jede za moju ljubav, kad ne bi htela za majčinu, mogao sam da je smirim kad god bi je
spopao neki od njenih nastupa besa, a kad je bila mirna pomagala bi mi da nahranim
koze.
– A onda, kada joj je bilo četrnaest... znate, nisam bio tu – reče Aberfort. – Da
sam bio, mogao sam da je smirim. Uhvatio ju je jedan od njenih napada, a majka više
nije bila tako mlada i... bio je to nesrećan slučaj. Arijana nije mogla da se kontroliše.
A majka je nastradala.
Hari oseti užasnu mešavinu sažaljenja i odbojnosti. Nije hteo ništa više da čuje,
ali je Aberfort nastavio da govori i Hari se pitao koliko dugo nije o tome progovorio,
da li je čak ikada i govorio o tome.
– To je stavilo tačku na Albusov put oko sveta s malim Duždom. Nji’ dvojica
došli su kući na majčinu sahranu, a potom je Dužd produžio sam dalje, a Albus se
skrasio kao glava porodice. Ha!
Aberfort pljucnu u vatru.
– Ja ću je paziti, rekao sam mu to, nisam mario za školu, ostao bih kod kuće i
brinuo o njoj. Rekao mi je da moram da završim školu i da će on preuzeti brigu
umesto majke. To je srozalo gos’n Genijalca, ne dobijaju se nikakve nagrade za brigu
o vlastitoj poluludoj sestri, sprečavanje da ne digne kuću u vazduh svaki drugi dan.
Ali išlo mu je dobro prvih nekoliko nedelja... sve dok nije došao on.
Aberfortu se ote jedan nedvosmisleno opak pogled.
– Grindelvald. Najzad je moj brat dobio priliku da razgovara sa sebi ravnim, s
nekim ko je briljantan i talentovan kao on što je bio. I čim su počeli da kuju planove o
novom čarobnjačkom poretku i traganju za relikvijama, ili šta god da ih je već
zanimalo, briga o Arijani postala je sporedna. Bili su to veličanstveni planovi za
dobrobit čarobnjačke zajednice, i kakve ima veze što je jedna devojčica zanemarena,
kad je Albus radio za opšte dobro?
– Al’ je meni posle nekoliko nedelja bilo dosta svega, vala. Uskoro je trebalo da
se vratim na Hogvorts, pa sam im rek’o, oboj’ci, pravo u lice, kao sad tebi – Aberfort
pogleda u Harija kome nije trebalo mnogo mašte da ga zamisli kao tinejdžera, žilavog
i besnog, kako se suprotstavlja svom starijem bratu. – Rek’o sam mu, bolje ti je odma’
da odustaneš. Ne možeš da je seljakaš, nije u stanju to da istrpi, ne možeš da je
povedeš sa sobom, gde god to u svojim mudrim govorancijama planirao da ideš,
pokušavajući da skrpiš sebi sledbenike. To mu se nije dopalo – reče Aberfort, a oči
mu na tren zakloni odsjaj vatre na staklima naočara: one ponovo nakratko postadoše
bele i nalik slepačkim. – Grindelvaldu se to uopšte nije svidelo. Razbesneo se. Rekao
mi je da sam glup k’o točak, da stojim na putu i njemu i mom briljantnom bratu... kako
ne shvatam, kad oni promene svet, nećemo više morati da skrivamo moju sirotu
sestru, kad povedu čarobnjake da izađu iz ilegale, a Normalcima pokažu gde im je
mesto.
– I tu smo se sporečkali... ja sam izvukao štapić i on je izvukao svoj, a najbolji
prijatelj mog brata izveo je na meni Bolnu kletvu... Albus je pokušavao da ga zaustavi,
a onda smo sva trojica zapodenula boj i praštalo je i sevalo na sve strane, a ona to
nije mogla da podnese...
S Aberfortovog lica nestade boje, kao da je bio smrtno ranjen.
– ... mislim da je želela da pomogne, ali nije znala šta radi i ne znam koji je od nas
to učinio – mogao je biti bilo koji – i odjednom je bila mrtva.
Čim je to izgovorio glas mu otkaza i on se sruči u najbližu stolicu. Hermioni suze
obliše lice, a Ron preblede gotovo kao i Aberfort. Hari nije osećao ništa osim
odbojnosti: želeo je da to nije čuo, priželjkivao da može to da izbriše iz svog uma.
– Tako... tako mi je žao – prošaputa Hermiona.
– Nestala – hroptao je Aberfort. – Nestala zauvek.
Obrisao je nos manžetnom i pročistio grlo.
– Naravski, Grindelvald je zbris’o. Već je imao lep dosije u svojoj zemlji i nije
želeo da mu još i Arijanu stave na dušu. A Albus je bio slobodan, zar ne? Oslobođen
balasta koji je njegova sestra predstavljala, slobodan da postane najveći čarobnjak
našeg...
– Nikad nije bio slobodan – reče Hari.
– Molim? – reče Aberfort.
– Nikad – reče Hari. – One noći u kojoj je nastradao, tvoj brat je popio napitak
koji mu je pomutio um. Počeo je da vrišti, moleći nekoga ko nije bio tu: „Nemoj da ih
povrediš, nemoj da ih povrediš, molim te... povredi mene umesto njih.“
Ron i Hermiona se zagledaše u Harija. Nikad im nije pričao pojedinosti o tome šta
se zbilo na ostrvcetu usred jezera: događaji nakon što su se on i Damblador vratili na
Hogvorts potpuno su to bacili u zasenak.
– Mislio je da je ponovo tamo s vama i Grindelvaldom, znam da jeste – reče Hari,
setivši se Dambldorovog cviljenja i molbi. – Mislio je da gleda Grindelvalda kako
povređuje vas i Arijanu... to je za njega bilo pravo mučenje, da ste ga videli tada, ne
biste rekli da je bio slobodan.
Aberfort se pravio da je zadubljen u proučavanje sopstvenih kvrgavih i žilama
izbrazdanih šaka. Posle kraćeg predaha, reče: – Kako možeš da budeš siguran, Poteru,
da moj brat nije mnogo više mario za opšte dobro nego za tebe? Kako možeš da budeš
siguran da i ti nisi neko potrošan, baš kao moja mlađa sestra?
Hari oseti kako ga nešto ledeno probija oko srca.
– Ne verujem. Dambldor je voleo Harija – reče Hermiona.
– Što mu onda nije rekao da se sakrije – dobaci Aberfort. – Što mu nije rekao:
brini o sebi, evo kako ćeš da preživiš?
– Zbog toga što – reče Hari pre nego što je Hermiona stigla da odgovori –
ponekad čovek mora da razmišlja o nečem važnijem od vlastite sigurnosti! Ponekad
mora da se razmišlja o opštem dobru! Ovo je rat!
– Imaš svega sedamnaest godina, momče!
– Punoletan sam, i nastaviću da se borim iako ste vi odustali!
– Ko kaže da sam odustao!
– „Red Feniksa je gotov“ – ponovi Hari. – „Znaš-Već-Ko je pobedio, gotovo je, i
svako ko se pretvara da je drugačije sam sebe zavarava.“
– Nisam rekao da se meni to dopada, ali je to istina!
– Ne, nije – reče Hari. – Vaš brat je znao na koji način može da dokrajči Znate-
Već-Koga, i preneo je to znanje na mene. Nastaviću i dalje da pokušavam, sve dok ne
uspem – ili dok ne umrem. Ne mislite valjda da ja ne znam kako bi ovo moglo da se
završi. Znam to već godinama.
Očekivao je da će Aberfort da mu se podsmehne ili da to osporava, ali nije. Samo
se namrštio.
– Moramo da uđemo na Hogvorts – ponovo reče Hari. – Ako ne možete da nam
pomognete, sačekaćemo do zore, ostavićemo vas na miru i pokušaćemo sami da
pronađemo način da uđemo. Ako možete da nam pomognete... onda je sad pravi
trenutak da nam to kažete.
Aberfort je i dalje bio prikovan za stolicu, i zurio u Harija očima tako neobično
nalik bratovljevim. Najzad pročisti grlo, ustade, obiđe mali sto i priđe Arijaninom
portretu.
– Znaš šta treba da uradiš – reče.
Ona se nasmeši, okrenu i odšeta, ali ne onako kako to ljudi u portretima obično
čine, uz bočne ivice rama, već kroz nešto nalik na dugačak tunel naslikan iza nje.
Posmatrali su njenu tananu figuru kako se udaljava sve dok je najzad nije progutala
tmina.
– Ovaj... šta...? – poče Ron.
– Trenutno postoji samo jedan način da se uđe – reče Aberfort. – Moraš da znaš
da su zatvorili sve stare prolaze, i to s oba kraja, dementori su svuda oko spoljašnjih
zidova imanja, redovne patrole unutar same škole, tako bar kažu moji izvori. Mesto
nikad nije bilo bolje čuvano. Kako uopšte misliš da nešto učiniš kad tamo uđeš, dok
Snejp budno motri a Kerouovi su mu pomoćnici... No, to je već tvoja briga, zar ne?
Kažeš da si spreman da umreš?
– Ali šta...? – zausti Hermiona, mršteći se na Arijanin portret.
Na kraju naslikanog tunela ponovo se pojavi mala bela tačkica i sad se Arijana
vraćala prema njima, postajući sve veća i veća što se više približavala. Ali sada je
još neko bio s njom, neko viši od nje, ko je uzbuđeno hramao. Kosa mu je bila duža
nego što ju je Hari ikad video: na licu je imao nekoliko dubokih posekotina, a odeća
mu je bila pocepana i iskrzana. Dve figure postajale su sve krupnije, dok ceo portret
ne ispuniše njihove glave i ramena. Zatim se cela slika otvori u stranu, poput nekakvih
malih vrata, i pred njima se ukaza ulaz u pravi tunel. A iz njega, zarasle kose,
izbrazdanog lica i u iskidanoj odori, izvera se Nevil Longbotom, koji zaurla od
oduševljenja, skoči s kamina i vrisnu: – Znao sam da ćeš doći! Znao sam, Hari!



_________________
⁶ Drvobrižnik je stvorenje koje čuva drveće, i može se pronaći uglavnom u zapadnoj Engleskoj,
južnoj Nemačkoj i nekom skandinavskim šumama. Izuzetno ga je teško zapaziti, pošto je veoma
malen (maksimalne dužine do petnaest centimetara) i sačinjen je od kore drveća i grančica, sa
dva mala smeđa oka. Drvobrižnik, koji se hrani insektima, miroljubivo je i neizmerno stidljivo
stvorenje, ali ukoliko je drvo u kome živi ugroženo, on ume da skoči na drvoseču ili potkresivača
grana koji pokušava da naudi njegovom domu i da mu iskopa oči svojim dugim, šiljastim prstima.
Ukoliko mu se daju biljne vaši, to će umiriti drvobrižnika dovoljno dugo da čarobnjak ili veštica
Sebi sa drveta uzmu grane za pravljenje štapića. – Odlomak iz knjige Fantastične zveri i gde ih
naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

⁷ Kalašture (ponekad poznate i kao vílice koje ujedaju) često mešaju sa vílicama iako su sasvim
zasebna vrsta. Kao i vílice, imaju minijaturno ljudsko obličje, iako je u slučaju kalaštura ono prekriveno
gustom crnom kosom i ima dodatni par ruku i nogu. Krila kalaštura su debela, zakrivljena i sjajna, nalik
krilima buba. Kalašture se mogu naći širom severne Evrope i Amerike, poštopreferiraju hladniju klimu.
Polažu i do pet stotina jaja odjednom, a potom ih zakopavaju. Jaja se izlegnu za dve do tri nedelje.
Kalašture imaju dvostruke nizove oštrih, otrovnih zuba. Posle njihovog ujeda trebalo bi uzeti
protivotrov. – Odlomak iz knjige Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

29. Izgubljena dijadema



– Nevile... šta... kako...?
Ali Nevil je primetio Rona i Hermionu, i stade i njih da grli s usklicima
oduševljenja. Što je više gledao u Nevila, sve mu je gore izgledao: jedno oko mu je
bilo naduveno, sa žuto-crvenim podlivima, na licu je imao tragove kandži, a njegov
zapušten izgled govorio je da živi izgnanički. Ipak, njegovo isprebijano lice blistalo je
od sreće kad se odvojio od Hermione i ponovo rekao: – Znao sam da ćete doći!
Stalno sam govorio Šejmusu da je samo pitanje vremena!
– Nevile, šta se desilo s tobom?
– Šta? Ovo? – odmahnuvši glavom, Nevil ne htede da se osvrće na svoje povrede.
– Ovo nije ništa. Šejmus je gore prošao. Videćete. Hoćemo li, onda, da krenemo? Ah
– okrenu se on Aberfortu: – Abi, možda je još nekoliko ljudi na putu.
– Još nekoliko? – ponovi zloslutno Aberfort. – Kako to misliš, još nekoliko,
Longbotome? Zaveden je policijski čas, a na celo selo je bačena Ječeća čin!
– Znam, zato će se Prebaciti pravo u tvoju krčmu – reče Nevil. – Samo ih pošalji
ovim prolazom kad stignu, važi? Mnogo ti hvala.
Nevil pruži ruku Hermioni i pomože joj da se uzvere na kamin pa u tunel. Za njom
pođe Ron, a zatim Nevil. Hari se obrati Aberfortu.
– Ne znam kako da vam zahvalim. Spasli ste nam život, dvaput.
– Tak’ što ćete se brinuti o njima – reče Aberfort osorno. – Možda neću biti u
prilici da i’ spasim i treći put.
Hari se pope na kamin i uđe u rupu iza Arijaninog portreta. S druge strane nalazile
su se uglačane kamene stepenice: izgledalo je kao da taj prolaz postoji godinama.
Mesingane lampe visile su sa zidova a zemljani pod bio je utaban i gladak. Dok su
koračali, njihove senke lelujale su po zidovima kao lepeze.
– Koliko dugo postoji ovaj prolaz? – upita Ron kad su krenuli. – Nema ga na
Banditovoj mapi, zar ne, Hari? Mislio sam da postoji samo sedam prolaza do škole i
iz nje?
– Sve su ih zamandalili još pre početka školske godine – reče Nevil. – Više nema
šanse nijednim od njih da se uđe, pošto su kletve bačene na ulaze, a Smrtožderi i
dementori čekaju na izlazima. – On poče da hoda unatraške, radosno se smešeći,
upijajući ih očima. – Ali manimo se toga... je li istina? Da li ste provalili u Gringots?
Da li ste pobegli na zmaju? To je glavna stvar, svi pričaju o tome; Kerou je prebio
Terija Buta zato što je to viknuo u Velikoj sali za večerom!
– Da, istina je – reče Hari.
Nevil se razdragano nasmeja.
– Šta ste uradili sa zmajem?
– Oslobodili ga u divljini – reče Ron. – Hermiona je htela da ga zadržimo kao
kućnog ljubimca...
– Ne preteruj, Rone...
– Ali šta ste radili sve vreme? Ljudi govore da ste samo u bekstvu, Hari, ali ja ne
mislim tako. Verujem da ste nešto smerali.
– U pravu si – reče Hari – ali reci nam šta se zbiva na Hogvortsu, Nevile, ništa
nismo čuli.
– Malo je... pa, to zaista više nije onaj stari Hogvorts – reče Nevil a osmeh mu se
topio s lica dok je to izgovarao. – Jeste li čuli za ono dvoje Kerouovih?
– Dvoje Smrtoždera koji ovde predaju?
– I ne samo predaju – reče Nevil. – Oni su zaduženi za celokupnu disciplinu. I baš
vole da kažnjavaju, ti Kerouovi.
– Kao Ambridžova?
– Jok, ona deluje pitomo u odnosu na njih. Drugi nastavnici bi trebalo da nas
prijavljuju Kerouovima ako bilo šta pogrešimo. Doduše, oni to ne rade, kad god mogu
da izbegnu. Vidi se da ih mrze koliko i mi.
– Taj tip, Amikus, predaje ono što je nekad bilo Odbrana od Mračnih veština,
samo što su to sad samo Mračne veštine. Od nas se očekuje da izvodimo Bolnu kletvu
na učenicima kojima je određena kaznena nastava...
– Šta?
Uzvik Harija, Rona i Hermione jednoglasno odjeknu hodnikom.
– Jašta – reče Nevil. – Tako sam ovo zaradio – on pokaza na naročito dubok
ožiljak na obrazu. – Odbio sam to da uradim. Neki, međutim, to rado prihvataju. Kreb
i Gojl to obožavaju. Prvi put da su u nečemu najbolji.
– Alekto, Amikusova sestra, predaje Proučavanje Normalaca, koje je obavezno za
sve. Svi moramo da slušamo njena objašnjenja da su Normalci kao životinje, glupi i
prljavi, da su naterali čarobnjake da se kriju u ilegali i da su strašno zlobni prema
njima, i kako se upravo ponovo uspostavlja prirodan poredak stvari. Ovo sam zaradio
– on pokaza još jednu posekotinu na licu – zato što sam je pitao koliko normalske krvi
u sebi imaju ona i njen brat.
– Bokca mu, Nevile – reče Ron – baš si našao kad da budeš lajav.
– Da si je samo čuo – reče Nevil. – Ni ti ne bi istrpeo. Stvar je u tome što pomaže
kad im se ljudi usprotive, to svima uliva nekakvu nadu. Uvek bih primetio kad si ti to
radio, Hari.
– Ali poslužio si im kao oštrač za noževe – reče Ron, blago se trgnuvši kad su
prošli pored lampe i kad su se Nevilove ozlede još reljefnije ocrtale.
Nevil slegnu ramenima.
– Nema veze. Ne žele da prosipaju previše čiste krvi, tako da će nas samo malčice
mučiti ako previše brbljamo, ali nas neće ubiti.
Hari nije znao šta je gore: stvari koje im je Nevil pričao, ili prozaičan ton kojim
im je to saopštavao.
– Jedini koji su u stvarnoj opasnosti jesu oni čiji prijatelji i rođaci spolja zadaju
probleme. Njih uzimaju kao taoce. Stari Kseno Lavgud previše je talasao u Cepidlaki,
pa su izvukli Lunu iz voza dok se vraćala kući za Božić.
– Nevile, ona je dobro, videli smo je...
– Aha, znam, uspela je da mi pošalje poruku.
On izvadi zlatan novčić iz džepa i Hari prepozna jedan od onih lažnih galeona
koje su članovi Dambldorove armije koristili da šalju poruke jedni drugima.
– Ovi su sjajni – reče Nevil smešeći se Hermioni. – Kerouovi nikad nisu provalili
kako komuniciramo, i to ih je izluđivalo. Imali smo običaj da se noću šunjamo i
pišemo grafite po zidovima: Dambldorova armija, Regrutujemo nove članove i tako
to. Snejp je to mrzeo.
– Imali ste običaj? – reče Hari koji je primetio da govori u prošlom vremenu.
– Pa, što je vreme više odmicalo bilo nam je sve teže – reče Nevil. – Izgubili smo
Lunu za Božić, Džini se nije ni vraćala posle Uskrsa, a nas troje smo bili nekakve kao
vođe. Izgleda da su Kerouovi znali da ja stojim iza mnogih stvari, pa su počeli žestoko
da me pritiskaju, a onda je Majkl Korner uhvaćen dok je oslobađao prvake koje su
bacili u lance pa su ga gadno mučili. To je većinu prestrašilo.
– Ma nemoj – promrmlja Ron kad prolaz poče da savija uzbrdo.
– Dabome, pa pošto više nisam smeo da pozivam ljude da prođu isto što i Majkl,
batalili smo takve podvige. Ipak smo nastavili da se borimo, izvodili smo ilegalno
neke akcije sve do pre nekoliko nedelja. Tada su, valjda, zaključili da postoji samo
jedan način da me zaustave, i krenuli su na moju baku.
– Šta su uradili? – rekoše Hari, Ron i Hermiona uglas.
– Dabome – reče Nevil, pomalo dahćući jer je uzbrdica u prolazu postajala sve
teža. – Pa, znate kako oni razmišljaju. To im je upalilo, otimanje klinaca da bi njihovu
rodbinu prisilili da se ponaša kako treba, i valjda je bilo samo pitanje vremena kad će
da krenu i obratno. Stvar je u tome – nastavi, a Hari se zapanji kad je video da se on
ceri – da su u slučaju moje bake zagrizli zalogaj krupniji no što su mogli da sažvaću.
Stara mala veštica koja živi sama, pomislili su valjda, nema potrebe da pošalju nekog
moćnijeg. U svakom slučaju – Nevil se nasmeja – Douliš je i dalje u Sent Mungu, a
baka je u bekstvu. Poslala mi je pismo – on pljesnu šakom po gornjem džepu odore –
u kome mi poručuje da se ponosi mnome, da sam pravi sin svojih roditelja i da samo
nastavim tako.
– Super – reče Ron.
– Dabome – reče Nevil sav srećan. – Samo što su, kad su shvatili da ne mogu da
me se dokopaju, zaključili da Hogvorts ipak može i bez mene. Ne znam da li su
planirali da me ubiju ili me pošalju u Askaban, ali, bilo kako bilo, znao sam da je
vreme da nestanem.
– Ali – reče Ron, potpuno zbunjen – zar ne... zar nismo krenuli nazad na Hogvorts?
– Naravno – reče Nevil. – Videćete. Stigli smo.
Skrenuše iza ćoška a ispred njih se ukaza kraj prolaza. Malo stepenište vodilo je
do nekih vrata, istih kao ona skrivena u Arijaninom portretu. Nevil ih otvori i provuče
se kroz njih. Čim je krenuo za njim, Hari začu kako Nevil doziva neke nevidljive
ljude: – Vidite ko je ovde! Zar vam nisam rekao?
Kad se Hari uvuče u prostoriju iz prolaza, začu se cika i vriska...
– HARI!
– To je Poter, to je POTER!
– Rone!
– Hermiona!
Pred očima mu iskrsnuše mnoštvo šarenih draperija, lampi i mnoga lica. Već
sledećeg trenutka, njega, Rona i Hermionu sa svih strana okruži više od dvadeset
ljudi, grleći ih, tapšući ih po leđima, mrseći im kosu i rukujući se s njima: kao da su
osvojili prvenstvo u kvidiču.
– U redu, u redu, smirite se! – pozva ih Nevil, a kad gomila uzmaknu Hari je
mogao da osmotri svoje okruženje.
Nije uopšte prepoznao odaju. Bila je ogromna, nalik unutrašnjosti neke izuzetno
raskošne kućice na drvetu, ili možda potpalublju nekog džinovskog broda. Raznobojni
viseći kreveti bili su okačeni o plafon i balkon koji se protezao duž mračnih, drvetom
obloženih zidova bez prozora, prekrivenih jarkim draperijama: Hari vide zlatnog
grifindorskog lava izvezenog na skerletnoj pozadini, crnog jazavca Haflpafa na žutoj i
bronzanog orla Rejvenkloa, na plavoj. Samo srebrno-zelene boje Sliterina nisu bile
prisutne. Bilo je tu krcatih polica s knjigama, nekoliko metli prislonjenih uza zidove, a
u uglu se nalazio veliki drveni radio.
– Gde smo mi?
– U Sobi po potrebi, naravno! – reče Nevil. – Samu je sebe nadmašila, zar ne?
Kerouovi su me proganjali, i znao sam da imam samo jednu šansu da se sakrijem.
Uspeo sam da prođem kroz vrata, i evo šta sam zatekao! Doduše, nije baš ovako
izgledala kad sam stigao, bila je mnogo manja. U njoj je bio samo jedan ležaj i samo
grifindorske oznake. Ali kad su počeli da pristižu članovi DA, sve se više širila.
– A Kerouovi ne mogu da uđu unutra? – upita Hari, osvrnuvši se da vidi vrata.
– Ne – reče Šejmus Finigan, koga Hari nije prepoznao dok ovaj nije progovorio:
Šejmusovo lice bilo je u modricama i naduveno. – To je pravo skrovište, dok god
neko od nas boravi ovde ne mogu da dođu do nas, vrata neće da se otvore. Sve
zahvaljujući Nevilu. On stvarno razume ovu Sobu. Moraš da joj tražiš tačno ono što ti
je potrebno... na primer: „Neću da u nju kroči nijedan pristalica Kerouovih“, i ona će
ti to učiniti! Samo moraš da se potrudiš da zaobiđeš sve začkoljice! Nevil je pravi
čovek za to!
– U stvari je krajnje jednostavno – reče Nevil skromno. – Bio sam ovde dan i po, i
postajao sam sve gladniji; poželeo sam da dobijem nešto za jelo, i tada se otvorio
prolaz prema Veprovoj glavi. Otišao sam kroz njega i sreo Aberforta. On nas
snabdeva hranom jer, iz nekog razloga, Soba jedino to ne može da obezbedi.
– Da, pa, hrana je jedan od izuzetaka Gampovog zakona elementarnog
Preobražavanja – reče Ron, na opšte zaprepašćenje.
– Dakle, krijemo se ovde skoro dve nedelje – reče Šejmus – a kad god zatreba,
ona sama napravi još visećih kreveta, čak je izniklo i vrlo lepo kupatilo otkako su
devojke počele da se pojavljuju...
– ... i pomislile kako bi im dobro došlo da se okupaju, da – dopuni ga Lavander
Braun, koju Hari do tog trenutka nije primetio. Kad je malo bolje pogledao, prepoznao
je mnoga znana mu lica. Tu su bile obe bliznakinje Patil, kao i Teri But, Erni
Makmilan, Entoni Goldstajn i Majkl Korner.
– Nego, recite nam šta je bilo s vama – reče Erni. – Bilo je raznih glasina,
pokušavali smo da vas pratimo preko emisije Čuvari Potera. – On pokaza na radio. –
Niste zaista provalili u Gringots?
– Jesu! – reče Nevil. – A istina je i za zmaja!
Začu se mali aplauz i nekoliko uzvika. Ron se nakloni.
– A šta ste to tražili? – upita žustro Šejmus.
Pre nego što je bilo ko od njih stigao da izvrda odgovor na to postavivši neko
svoje pitanje, Hari oseti kako ga ožiljak u obliku munje užasno boli i peče. Čim je
žurno okrenuo leđa radoznalim i radosnim licima, Soba po potrebi nestade i sad je
stajao u nekoj oronuloj kamenoj straćari, nekoliko istrulelih dasaka patosa pod
njegovim nogama bilo je razvaljeno, iskopana zlatna kutija ležala je otvorena i prazna
pokraj rupe, a u glavi mu je vibrirao Voldemorov krik besa.
Krajnjim naporom uspeo je da se nekako iščupa iz Voldemorovog uma i vrati tu
gde je stajao, u Sobi po potrebi, jedva se održavajući na nogama, dok mu se s lica
cedio znoj a Ron ga pridržavao.
– Jesi li dobro, Hari? – govorio je Nevil. – Hoćeš li da sedneš? Verovatno si
umoran, zar ne?
– Ne – reče Hari. Pogledao je Rona i Hermionu, pokušavajući da im bez reči
saopšti da je Voldemor upravo saznao za gubitak još jednog horkruksa. Vreme je brzo
otkucavalo: ako se Voldemor odluči da sledeći poseti Hogvorts, propašće im šansa.
– Moramo da nastavimo – reče on, a po njihovom izrazu lica vide da su shvatili.
– Pa šta ćemo onda da radimo, Hari? – upita Šejmus. – Kakav je plan?
– Plan? – ponovi Hari. Pokušavao je da se svom snagom volje odupre da ne bi
ponovo podlegao Voldemorovoj jarosti: ožiljak ga je i dalje pekao. – Pa, ima nešto
što mi – Ron, Hermiona i ja – moramo da uradimo a zatim ćemo otići odavde.
Niko se više nije smejao niti dobacivao. Nevil je izgledao zbunjeno.
– Kako to misliš „otići odavde“?
– Nismo došli da ostanemo – reče Hari, trljajući ožiljak ne bi li smirio bol. –
Moramo nešto važno da uradimo...
– Šta to?
– Ne-ne mogu da vam kažem.
Na te reči začu se žagor: Nevil skupi obrve.
– Zašto ne možete da nam kažete? To ima neke veze s borbom protiv Znaš-Već-
Koga, zar ne?
– Pa, da...
– Onda ćemo vam pomoći.
Ostali članovi Dambldorove armije klimnuše glavama, neki oduševljeno, drugi
smrtno ozbiljno. Nekoliko njih ustade sa stolica da pokaže spremnost za trenutnu
akciju.
– Vi ne razumete. – Hariju se učini da je tu rečenicu izgovorio mnogo puta u
poslednjih nekoliko sati. – Ne... ne možemo da vam kažemo. Moramo to da uradimo...
sami.
– Zašto? – upita Nevil.
– Zato što... – U očajničkoj težnji da odmah počne da traži nestali horkruks, ili bar
da nasamo porazgovara s Ronom i Hermionom o tome odakle će početi da traže,
Hariju je bilo teško da se sabere. Ožiljak ga je i dalje pekao. – Dambldor je nama
troma poverio jedan zadatak – reče oprezno – ali nam je rečeno da ne smemo nikom
da kažemo... hoću reći, želeo je da to mi uradimo, samo nas troje.
– Mi smo njegova Armija – reče Nevil. – Dambldorova armija. Svi smo zajedno u
tome, trudili smo se da se ne ugasi dok ste vas troje bili u toj vašoj...
– Nismo baš bili na izletu, druže – reče Ron.
– Nisam ni rekao da jeste, ali ne vidim zašto ne možete da nam se poverite. Svi
koji su u ovoj sobi bore se, i svi su ovde zato što Kerouovi tragaju za njima. Svako od
prisutnih dokazao je da je odan Dambldoru – odan tebi.
– Čujte – poče Hari ne znajući šta će da kaže, ali to više nije ni bilo važno: istog
časa otvoriše se vrata tunela iza njega.
– Dobili smo tvoju poruku, Nevile! Zdravo, vas troje, pomislila sam da mora da
ste ovde!
Bili su to Luna i Din. Šejmus zagrme od oduševljenja i potrča da zagrli svog
najboljeg prijatelja.
– Ćao, svima! – reče Luna presrećno. – O, baš je sjajno vratiti se ovde!
– Luna – reče Hari rastreseno – šta ti radiš ovde? Kako si...?
– Ja sam poslao po nju – reče Nevil, podižući lažni galeon. – obećao sam njoj i
Džini da ću ih obavestiti ako se vas troje vratite. Svi smo verovali da će, ukoliko se
vratite, to značiti revoluciju. Da ćemo da zbacimo Snejpa i Kerouove.
– Naravno da to znači to – reče Luna vedro. – Zar ne, Hari? Potući ćemo ih i
izbaciti s Hogvortsa?
– Saslušajte me – reče Hari, uz sve veću paniku. – Žao mi je, ali nismo se zbog
toga vratili. Moramo nešto da uradimo, a onda...
– Ostavićete nas u ovom haosu? – upita Majkl Korner.
– Ne! – reče Ron. – Ono što radimo biće svima od koristi na kraju, radi se o tome
da pokušavamo da se otarasimo Znate-Već-Koga...
– Onda pustite i nas da pomognemo! – ljutito reče Nevil. – Hoćemo i mi da
budemo deo toga!
Iza njih se ponovo začu buka i Hari se okrenu. Srce mu pretrnu. Džini se upravo
spuštala kroz rupu u zidu, a odmah za njom uđoše Fred, Džordž i Li Džordan. Džini
uputi Hariju blistav osmeh: zaboravio je, ili možda nikad nije ni bio potpuno svestan
toga koliko je lepa, ali mu nikad nije bilo manje drago što je vidi.
– Aberfort postaje pomalo džangrizav – reče Fred, podigavši ruku u odgovor na
nekoliko bučnih pozdrava. – Hoće da drema, a njegova krčma se pretvorila u
železničku stanicu.
Hari zinu. Odmah iza Lija Džordana pojavi se Harijeva bivša devojka, Čo Čang.
Ona mu se nasmeši.
– Dobila sam poruku – reče ona, držeći svoj lažni galeon i odšeta da sedne pored
Majkla Kornera.
– Kakav je plan, Hari? – reče Džordž.
– Nema plana – reče Hari i dalje smeten iznenadnom pojavom svih tih ljudi,
nesposoban da sve to pojmi dok ga ožiljak tako bolno peče.
– Aha, znači usput ćemo improvizovati, je li? Takav plan najviše volim – reče
Fred.
– Moraš da zaustaviš ovo! – reče Hari Nevilu. – Što si ih sve pozvao ovamo? Ovo
je sumanuto...
– Borimo se, zar ne? – reče Din, vadeći svoj lažni galeon. – Poruka glasi da se
Hari vratio i da idemo u borbu! Mada ću morati da nabavim štapić...
– Nemaš štapić...? – poče Šejmus.
Ron se iznenada okrenu prema Hariju.
– Zašto oni ne mogu da pomognu?
– Šta?
– Mogu da pomognu. – On spusti glas i reče, tako da ga ne čuje niko osim
Hermione koja je stajala između njih. – Ne znamo gde je. Moramo brzo da ga nađemo.
Ne moramo da im kažemo da je to horkruks.
Hari pogleda Hermionu, koja promrmlja: – Mislim da je Ron u pravu. Mi ne
znamo gde da tražimo, potrebni su nam. – A kad vide da nije ubedila Harija, dodade:
– Ne moraš sve sâm da radiš, Hari.
Hari stade brzo da razmišlja, dok mu je ožiljak brideo i dalje, a glava pretila da
će opet da se rascepi. Dambldor ga je upozorio da nikome sem Ronu i Hermioni ne
govori za horkrukse. Tajne i laži, tako smo odrasli, a Albus je za to... bio prirodno
nadaren... Da li se on to pretvara u Dambldora, čuvajući svoje tajne u grudima, bojeći
se da u bilo koga ima poverenja? Ali Dambldor je verovao Snejpu, i do čega je to
dovelo? Do ubistva na vrhu najviše kule...
– U redu – reče on tiho ovom dvoma. – Važi – obrati se svim prisutnim u sobi a
buka odmah zamuče: Fred i Džordž, koji su izvaljivali štosove zabavljajući one oko
sebe, naprasno zaćutaše i svi su odjednom bili u stanju pripravnosti, uzbuđeni.
– Moramo nešto da pronađemo – reče Hari. – Nešto... što će pomoći da svrgnemo
Znate-Već-Koga. To se nalazi ovde, na Hogvortsu. Možda je pripadalo
Rejvenkloovoj. Da li je iko čuo za neki sličan predmet? Da li je iko nabasao na neku
stvar s orlom na sebi, na primer?
Pogledao je pun nade u malu grupicu rejvenkloovaca, Padmu, Majkla, Terija i Čo,
ali umesto njih odgovori mu Luna, koja je sedela na naslonu Džinine stolice.
– Pa ima ona njena izgubljena dijadema. Pričala sam ti o tome, sećaš li se, Hari?
O izgubljenoj dijademi Rejvenkloove. Moj tata pokušava da napravi istu takvu.
– Da, Luna – reče Majkl Korner, prevrćući očima – ali izgubljena dijadema je
izgubljena. U tome i jeste stvar.
– Kad je izgubljena? – upita Hari.
– Pre mnogo vekova, kažu – reče Čo, a Hari se obeshrabri. – Profesor Flitvik kaže
da je dijadema nestala zajedno sa samom Rejvenkloovom. Mnogi su je tražili, ali –
ona se obrati svojim drugarima rejvenkloovcima, tražeći podršku – niko nikad nije
naleteo ni na kakav trag, zar ne?
Svi odmahnuše glavom.
– Izvini, ali šta je dijadema? – upita Ron.
– To je neka vrsta krune – reče Teri But. – Smatralo se da je ta što je pripadala
Rejvenkloovoj imala magična svojstva, da je povećavala mudrost onoga ko je nosi.
– Da, tatini levci za propastance...
Ali Hari je preseče.
– I niko od vas nije video ništa nalik tome?
Svi ponovo odmahnuše glavama. Hari pogleda u Rona i Hermionu i na njihovim
licima, kao u ogledalu, vide vlastito razočaranje. Predmet koji je toliko dugo
izgubljen, i to očito bez traga, nije bio baš dobar kandidat za horkruks skriven u
zamku... Međutim, pre nego što je stigao da sroči novo pitanje, Čo ponovo progovori.
– Ako želiš da vidiš kako je ta dijadema navodno izgledala, Hari, mogu da te
povedem u dnevni boravak da ti pokažem. Nalazi se na glavi statue Rejvenkloove.
Harija ponovo zapeče ožiljak: na trenutak se Soba po potrebi zaleluja ispred
njega, i on umesto nje ugleda mračne obrise kopna kako promiču ispod njega i oseti
ogromnu zmiju obavijenu oko svojih ramena. Voldemor je ponovo leteo, da li ka
podzemnom jezeru, ili ovamo, ka zamku, to već nije znao: u svakom slučaju, vreme im
je gotovo isteklo.
– U pokretu je – reče on tiho Ronu i Hermioni. Pogledao je u Čo, a zatim ponovo u
njih. – Čujte, znam da to nije nešto za početak, ali idem da pogledam tu statuu, makar
da saznam kako izgleda dijadema. Čekajte me ovde i pazite, znate... da onaj do vas...
bude bezbedan.
Čo ustade, ali Džini reče prilično oštro. – Ne, Luna će da odvede Harija, zar ne,
Luna?
– Ooo, da, baš bih volela – reče Luna presrećno, a Čo ponovo sede, pomalo
razočarana.
– Kako ćemo da izađemo? – upita Hari Nevila.
– Ovuda.
On povede Harija i Lunu u ćošak, gde se mali plakar otvarao i izlazio pravo na
strmo stepenište.
– Svaki dan izlazi na neko drugo mesto, tako da nikad ne mogu da ga pronađu –
reče. – Nevolja je samo što ni mi nikad ne znamo kuda vodi i gde ćemo završiti kad
izađemo. Budi oprezan, Hari, noću hodnicima uvek idu patrole.
– Nema problema – reče Hari. – Eto nas brzo.
On i Luna požuriše uza stepenište, koje je bilo dugačko, osvetljeno bakljama, i
naglo je skretalo na neočekivanim mestima. Najzad naiđoše na nešto nalik na čvrst
zid.
– Dođi ispod – reče Hari Luni, izvukavši Nevidljivi ogrtač i prebaci ga preko njih
dvoje. Zatim blago pritisnu zid.
Na njegov dodir zid se istopi i oni iskliznuše na drugu stranu: Hari se osvrnu i
vide da se odmah učvrstio iza njih. Stajali su u mračnom hodniku: Hari povuče Lunu
nazad u senku, stade nespretno da čeprka po kesici oko svog vrata, i izvuče Banditovu
mapu. Približivši je nosu, pretraži je i najzad pronađe svoju i Luninu tačkicu.
– Sad smo na petom spratu – šapnu joj, posmatrajući Filča u hodniku ispred kako
se udaljuje. – Dođi, ovuda.
Oni se odšunjaše dalje.
Hari se ranije često noću šunjao zamkom, ali nikad mu srce nije tuklo tako brzo,
nikad mu nije toliko značio bezbedan prolazak kroz to mesto. Hari i Luna prolazili su
preko mesečinom obasjanih četvrtastih površina na podu, pored viteških oklopa čije
su kacige škripale od jeke njihovih mekih koraka, zalazili za ćoškove iza kojih nisu
znali šta može da vreba, proveravajući Banditovu mapu kad god bi naišli na tračak
svetlosti, i dvaput zastavši da propuste duha a da ne skrenu pažnju na sebe. Očekivao
je da će svakog časa naići na neku prepreku: najviše se bojao Pivsa i pri svakom
koraku naprezao je sluh ne bi li čuo prve nagoveštaje da im se poltergajst približava.
– Ovuda, Hari – prodahta Luna, uhvativši ga za rukav i povukavši prema spiralnim
stepenicama.
Peli su se u krug, sitnim vrtoglavim zavojima. Hari nikad nije bio gore. Najzad
stigoše do vrata. Nije bilo ni kvake ni ključaonice: ničeg izuzev ravne ploče od starog
drveta i bronzanog zvekira u obliku orla.
Luna ispruži bledu šaku koja je izgledala sablasno tako lebdeći u vazduhu
nevezana za ruku ili telo. Kucnula je jedanput, što je u toj tišini Hariju zazvučalo kao
gruvanje topa. Odjednom se orlovski kljun otvori, ali umesto ptičjeg poja, jedan mek,
prijatan glas upita: – Šta je starije, Feniks ili plamen?
– Hmmm... šta ti misliš, Hari? – reče Luna, delujući zamišljeno.
– Šta? Zar nema obične lozinke?
– A ne, moraš da odgovoriš na pitanje – reče Luna.
– Šta ako pogrešiš?
– Onda moraš da sačekaš da naiđe neko ko će da pogodi – reče Luna. – Na taj
način nešto naučiš, shvataš?
– Jeste... ali problem je što mi ne možemo sebi da priuštimo da bilo koga čekamo,
Luna.
– Da, shvatam na šta misliš – reče Luna ozbiljno. – Pa dobro, onda mislim da
odgovor glasi da krug nema početak.
– Dobro rasuđivanje – reče glas i vrata se raskriliše.
Pust rejvenkloovski dnevni boravak bio je prostrana, kružna prostorija,
prozračnija od svih koje je Hari video na Hogvortsu. Graciozni lučni prozori probijali
su zidove, presvučene plavom i bronzanom svilom. Danju su rejvenkloovci imali
spektakularan pogled na okolne planine. Tavanica je bila u obliku kupole i oslikana
zvezdama, čiji su odblesci svetlucali na ponoćnoplavom tepihu. Bili su tu i stolovi,
stolice i police za knjige, a u niši naspram vrata stajala je visoka statua od belog
mermera.
Na osnovu poprsja koje je video u Luninoj kući, Hari prepozna Rovinu Rejvenklo.
Skulptura je bila postavljena pokraj vrata koja su vodila, nagađao je, u spavaonice na
spratu. Zaputi se hitrim korakom pravo prema mermernoj ženi, a ona kao da mu je
uzvraćala pogled, s ispitivačkim poluosmejkom na licu, divna, ali i pomalo
zastrašujuća. Na glavi joj je bila krhka krunica izvedena u mermeru. Nije se mnogo
razlikovala od tijare koju je Fler nosila na svom venčanju. Na njoj su bile sitno
ugravirane reči. Hari se izvuče iz ogrtača i pope se na postolje Rejvenkloove da ih
pročita.
– „Od mudrosti bez premca većeg blaga nema.“
– Što znači da si ti skroz švorc, tupane – reče kikotav glas.
Hari se okrenu, skliznu s postolja i sruči se na pod. Povijena figura Alekto Kerou
stajala je ispred njega, i dok je Hari podigao štapić, ona zdepastim kažiprstom
pritisnu lobanju sa zmijom kojom je bila žigosana na podlaktici.

30. Otpuštanje Severusa Snejpa



U trenutku kad je njen prst dodirnuo Znak, Harija ožiljak divljački opeče,
zvezdana prostorija iščeze s vidika i sada je stajao na steni ispod litice, dok se more
obrušavalo oko njega a u srcu mu pobedonosno odzvanjalo: imaju dečaka.
Glasno tras vrati Harija tamo gde je stajao: dezorijentisan, podiže štapić, ali je
veštica ispred njega već počela da pada licem ka zemlji. Tako je tvrdo lupila o tlo da
je staklo u vitrinama za knjige zazveckalo.
– Nikad nikog nisam Ošamutila, izuzev na vežbama u DA – reče Luna, zvučeći
blago znatiželjno. – Bilo je bučnije nego što sam zamišljala.
I naravno, tavanica poče da podrhtava. Trčeći, odzvanjajući koraci s druge strane
vrata koja su vodila u spavaonice postajali su sve jači: Lunina kletva probudila je
rejvenkloovce koji su gore spavali.
– Luna, gde si? Moram da se sakrijem ispod Ogrtača!
Lunina stopala pojaviše se niotkuda. On joj brzo priđe a ona spusti Ogrtač i skroz
ih prekri u trenutku kad se vrata otvoriše i bujica rejvenkloovaca, u spavaćicama i
pidžamama, preplavi dnevni boravak. Kad ugledaše Alekto kako leži u nesvesti,
začuše se krici iznenađenja. Polako su se okupili oko nje, divlje zveri koja je svakog
trenutka mogla da se probudi i napadne ih. Zatim jedan odvažni prvak dotrča do nje i
gurnu joj zadnjicu svojim nožnim palcem.
– Mislim da je možda mrtva! – povika radosno.
– O, vidi! – prošaputa Luna sva srećna kad su se rejvenkloovci sjatili oko Alekto.
– Drago im je!
– Da... sjajno...
Hari sklopi oči i dok mu je ožiljak pulsirao on izabra da ponovo utone u
Voldemorov um... kretao se tunelom u prvu pećinu... odlučio je da se, pre nego što
dođe, uveri da li je medaljon bezbedan... ali to mu neće oduzeti mnogo vremena...
Začu se lako kucanje na vratima dnevnog boravka, i svi rejvenkloovci stadoše kao
ukopani. S druge strane Hari začu mek, prijatan glas koji je poticao od zvekira u
obliku orla: – Kuda odlaze iščezli predmeti?
– Otkud znam, bre? Zaveži! – zareža neotesan glas za koji je Hari pretpostavio da
pripada bratu Kerouove, Amikusu. – Alekto? Alekto? Jesi li tu? Jesi li ga uhvatila?
Otvaraj vrata!
– ALEKTO! Ako dođe a mi se nismo dokopali Potera... je l’ ’oćeš da prođemo isto
kao i Melfojevi? ODGOVORI MI! – grmeo je Amikus, drmusajući vrata svom
snagom, ali se ona i dalje nisu otvarala. Rejvenkloovci uzmaknuše, a neki od
najstrašljivijih potrčaše uza stepenice nazad u krevet. A onda, baš kad je Hari počeo
da se pita da li sâm da razvali vrata i Ošamuti Amikusa pre nego što Smrtožder bude u
stanju bilo šta da preduzme, iza vrata odzvoni jedan drugi, vrlo poznat glas.
– Smem li da pitam šta to radite, profesore Kerou?
– Pokušavam... da prođem... kroz ova prokleta... vrata! – uzviknu Amikus. – Id’ po
Flitvika! Nek’dođe i smesta ih otvori!
– Ali zar nije vaša sestra unutra? – upita profesorka Mek Gonagal. – Zar je nije
profesor Flitvik pustio da uđe, nešto ranije večeras, shodno vašem hitnom zahtevu?
Možda ona može da vam otvori? Tako nećete morati da razbudite pola zamka.
– Ne javlja se, matora babuskero! Ti ih otvori! Bah! ’Ajde, smesta!
– Svakako, ako želite – reče profesorka Mek Gonagal strahovito ledenim glasom.
Začu se nežno kuckanje zvekirom i prijatni glas ponovo postavi pitanje: – Kuda
odlaze iščezli predmeti?
– U ništavilo, što će reći, svukud – odgovori profesorka Mek Gonagal.
– Lepo rečeno – uzvrati orlovski zvekir i vrata se raskriliše.
Čim Amikus upade preko praga mašući štapićem, nekoliko preostalih
rejvenkloovaca otrča uza stepenice. Povijen kao i njegova sestra, imao je bledo,
krofnasto lice i sitne oči, koje smesta spaziše Alekto nepomično prućenu po podu. Ote
mu se krik gneva i straha.
– Šta su joj uradili, štenad nijedna? – vrisnu. – Sve ću i’ mučim Bolnom kletvom
dok mi ne kažu ko je to uradio... i šta će reći Mračni gospodar? – kriknu on stojeći
iznad svoje sestre, lupajući se pesnicom po čelu. – Nismo ga se dočepali, a oni su je
ubili!
– Samo je Ošamućena – reče nestrpljivo profesorka Mek Gonagal sagnuvši se da
pregleda Alekto. – Biće u redu.
– Ma vraga hoće! – povika Amikus. – Neće vala kad je se Mračni gospodar
dočepa! Zeznula se i pozvala ga, osetio sam kak’ me Znak peče, i on misli da smo
u’vatili Potera!
– „U’vatili Potera“? – reče profesorka Mek Gonagal oštro. – Kako to mislite
„u’vatili Potera“?
– Rek’o nam je da bi Poter mog’o pokušat’ da uđe u toranj Rejvenklo i da ga
pozovemo ak’ ga uhvatimo!
– Što bi Hari Poter pokušavao da uđe u kulu Rejvenklo? Poter pripada mojoj kući!
Ispod neverice i besa, Hari oseti u njenom glasu prizvuk ponosa, i preplavi ga
osećanje nežnosti prema Minervi Mek Gonagal.
– Rečeno nam je kak’ bi mog’o doć’ ovde! – reče Kerou. – Nem’ pojma zašto, šta
znam?
Profesorka Mek Gonagal ustade i prelete celu odaju svojim prodornim očima. Oči
joj dvaput prođoše preko mesta gde su stajali Hari i Luna.
– Možemo sve da svalimo na klince – reče Amikus, a na prasećem licu iznenada
mu se stvori prepreden izraz. – Da, to ćemo d’ uradimo. Reć’ ćemo da su klinci
sačekali Alekto u zasedi, oni odozgo – on pogleda uvis prema zvezdanoj tavanici
iznad koje su se nalazile spavaonice – i reć’ ćemo da su je naterali da pritisne Znak i
zato j’ dobio lažnu uzbunu... Nek’ nji’ kazni. Par klinaca manje-više, nema razlike!
– Izuzev razlike između istine i laži, hrabrosti i kukavičluka – reče profesorka Mek
Gonagal, koja beše prebledela – razlike, najkraće rečeno, koju vi i vaša sestra izgleda
niste u stanju da cenite. Ali da nešto odmah raščistimo: nećete svoju nesposobnost
svaliti na učenike Hogvortsa. Ja vam to neću dozvoliti.
– Šta reče?
Amikus krenu napred sve dok nije bio preteće blizu profesorki Mek Gonagal, i
unese joj se u lice. Ona nije htela da ustukne, već ga je odmeravala s visine, kao nešto
odvratno što je zatekla na dasci klozetske šolje.
– Uopšte se ne radi o tome ’oćeš li ti nešto da dozvoliš il’ ne, Minervo Mek
Gonagal. Tvoje vreme je prošlo. Mi smo sad ovde vlas’, a ti moš’ il’ da me podržiš
il’ će da platiš ceh.
I on joj pljunu u lice.
Hari zbaci Ogrtač sa sebe, podiže štapić i reče: – Nisi to smeo da uradiš.
Dok se Amikus okretao, Hari povika: – Krucio!
Smrtožder bi odignut od poda. Uvrtao se u vazduhu kao davljenik, bacakajući se i
urličući od bola, a onda se, uz krckanje i zveket razbijenog stakla sruči na vitrinu s
knjigama i zgužva se tupo na podu.
– Sad mi je jasno na šta je Belatriks mislila – reče Hari kome je krv udarila u
glavu. – Moraš stvarno to da misliš.
– Poteru! – prošapta profesorka Mek Gonagal, pritisnuvši rukom srce. – Poteru...
ti si ovde! Šta... kako...? – borila se da se pribere. – Poteru, to je bilo nepromišljeno!
– Pljunuo vas je – reče Hari.
– Poteru... to je bilo vrlo... vrlo galantno od tebe... ali zar ne shvataš...?
– Da, shvatam – uveravao ju je Hari. U izvesnom smislu, njena panika ga je
umirivala. – Profesorka Mek Gonagal, Voldemor je na putu ovamo.
– O, zar nam je sad dozvoljeno da izgovaramo to ime? – upita Luna ljubopitljivo,
zbacivši sa sebe Nevidljivi ogrtač. Pojava još jednog otpadnika bila je previše za
profesorku Mek Gonagal, koja se zatetura unazad i sruši u najbližu stolicu, hvatajući
se za kragnu svoje stare karirane kućne haljine.
– Mislim da nema nikakve razlike kako ćemo ga zvati – reče Hari Luni. – On već
zna gde sam.
U udaljenom kutku svog uma, u delu povezanom s ljutitim, plamtećim ožiljkom,
Hari vide Voldemora kako brzo plovi preko mračnog jezera u avetinjskom zelenom
čamcu... samo što nije stigao do ostrva gde se nalazio kameni sud...
– Moraš da bežiš – prošaputa profesorka Mek Gonagal. – Odmah, Poteru, što brže
možeš!
– Ne mogu – reče Hari. – Moram najpre nešto da uradim. Profesorka, da li znate
gde je dijadema Rejvenkloove?
– Di-dijadema Rejvenkloove? Naravno da ne... zar nije već stolećima izgubljena?
– Ona se malo uspravi u stolici. – Poteru, to je suludo, zaista suludo, da dođeš u ovaj
zamak...
– Morao sam – reče Hari. – Profesorka, ovde je sakriveno nešto što ja treba da
pronađem, a to bi mogla biti ta dijadema... kad bih samo mogao da porazgovaram s
profesorom Flitvikom...
Začu se komešanje i zveckanje stakla. Amikus je dolazio k svesti. Pre nego što su
Hari ili Luna stigli bilo šta da učine, profesorka Mek Gonagal ustade, uperi štapić u
ošamućenog Smrtoždera i reče: – Imperio!
Amikus ustade, priđe svojoj sestri, pokupi njen štapić, a onda se poslušno dovuče
do profesorke Mek Gonagal i predade joj ga zajedno sa svojim. Zatim leže na pod
pored Alekto. Profesorka Mek Gonagal ponovo zaljulja štapić i dugačak sjajan
srebrni konopac iskoči niotkuda i obavi se kao zmija oko Kerouovih, čvrsto ih
privezavši jedno uz drugo.
– Poteru – reče profesorka Mek Gonagal, ponovo se okrenuvši ka njemu, prezrivo
zanemarujući nepriliku Kerouovih – ako Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati zaista zna da
si ovde...
Dok je to govorila Harija obuze bes gotovo nalik fizičkom bolu, bol u ožiljku mu
se rasplamsa, i na trenutak je gledao u sud čiji se napitak sad izbistrio i video da
ispod površine nema zlatnog medaljona...
– Poteru, da li ti je dobro? – reče neki glas i Hari se povrati: grčevito je stezao
Lunino rame da ne bi pao.
– Vreme ističe, Voldemor se približava. Profesorka, ja postupam po
Dambldorovim naređenjima, moram da otkrijem šta je to što je hteo da pronađem! Ali
moramo što pre da izvedemo učenike odavde, dok budem pretraživao zamak... jer ja
sam taj koga Voldemor hoće, ali se uopšte neće obazirati na to koliko će usput života
odneti, ne sada... – Ne sada kad zna da napadam horkrukse, dovrši Hari rečenicu u
svojoj glavi.
– Ti postupaš po Dambldorovim naređenjima? – ponovi ona, s čuđenjem. Zatim se
uspravi u svoj svojoj visini.
– Obezbedićemo školu protiv Onog Koji Se Ne Sme Imenovati dok ti tražiš... dok
tražiš taj predmet.
– Da li je to izvodljivo?
– Mislim da jeste – reče profesorka Mek Gonagal suvo. – Znaš, mi nastavnici smo
prilično dobri u magiji. Sigurna sam da ćemo moći da ga zadržimo neko vreme ako
svojski prionemo. No, naravno, moraćemo nešto da preduzmemo u vezi s profesorom
Snejpom...
– Dozvolite mi...
– ... a ako Hogvortsu predstoji opsada, s Mračnim gospodarem pred vratima,
zaista bi bilo preporučljivo da izvedemo što više nevinih ljudi napolje. Ali dok je
Flu-mreža pod prismotrom a Prebacivanje unutar školskog imanja nemoguće...
– Postoji način – reče Hari brzo i ispriča joj za prolaz koji vodi u Veprovu glavu.
– Poteru, reč je o stotinama učenika...
– Znam, profesorka, ali ako se Voldemor i Smrtožderi usredsrede na granice škole
neće ih zanimati ko se Prebacuje iz Veprove glave.
– Biće da si u pravu – složi se ona. Uperi štapić u Kerouove i preko njihovih
svezanih tela pade srebrna mreža, steže se oko njih i podiže ih u vazduh, ispod zlatnoplave
tavanice, gde ostadoše da se praćakaju kao dve ogromna, ružna morska stvora. –
Dođi. Moramo da upozorimo ostale glavešine kuća. Bolje da se ponovo pokrijete
Ogrtačem.
Ona se odlučnim korakom zaputi prema vratima i usput podiže štapić. S njegovog
vrha prhnuše tri srebrne mačke s prugama oko očiju nalik naočarama. Dok su
profesorka Mek Gonagal, Hari i Luna žurno silazili, Patronusi su elegantno hitali
ispred njih, ispunjavajući spiralno stepenište srebrnastim svetlom.
Trčali su hodnicima, a jedan po jedan Patronus ih je napuštao; kućna haljina
profesorke Mek Gonagal šuštala je po podu dok su Hari i Luna jurili iza nje ispod
Ogrtača.
Spustili su se još dva sprata niže kad se njihovim koracima pridruži još jedan par
tihih koraka. Hari kome je ožiljak i dalje brideo prvi ih je čuo: dodirnuo je kesu oko
vrata da uzme Banditova mapu, ali pre nego što ju je izvadio, izgleda da je i Mek
Gonagalova postala svesna da imaju društvo. Zastala je, podigavši štapić, spremna za
dvoboj i rekla: – Ko je tamo?
– Ja sam – reče dubok glas.
Iza viteškog oklopa iskorači Severus Snejp.
Na njegovo pojavljivanje Hari uzavre od mržnje: zaboravio je na pojedinosti
Snejpovog lika pored mnoštva njegovih zločina, zaboravio je na njegovu masnu, crnu
kosu što visi kao u resama oko mršavog lica, na beživotan i hladan pogled njegovih
crnih očiju. Nije nosio garderobu za spavanje, već je bio odeven u uobičajen crni
plašt, i takođe je držao štapić spreman za borbu.
– Gde su Kerouovi? – upita on tiho.
– Verovatno tamo gde si im i rekao da budu, Severuse – reče profesorka Mek
Gonagal.
Snejp zakorači još bliže i pogledom prošara po vazduhu oko profesorke Mek
Gonagal, kao da zna da je Hari tu. Hari takođe podiže štapić, spreman da ga napadne.
– Imao sam utisak – reče Snejp – da je Alekto uhvatila nekog uljeza.
– Stvarno? – reče profesorka Mek Gonagal. – A otkud ti taj utisak?
Snejp malčice iskrenu levu ruku gde mu je na koži bio utisnut Mračni znak.
– O, pa naravno – reče profesorka Mek Gonagal. – Zaboravila sam da vi,
Smrtožderi, imate privatne kanale komuniciranja.
Snejp se napravi da je nije čuo. Očima je i dalje parao vazduh oko nje i postepeno
joj se približavao, naizgled nesvestan šta radi.
– Nisam znao da je noćas na tebe red da patroliraš hodnicima, Minerva.
– Da li ti to smeta?
– Pitam se šta li te je izvuklo iz postelje u ove sitne sate?
– Pomislila sam da sam čula neku buku – reče profesorka Mek Gonagal.
– Stvarno? Ali sve je mirno.
Snejp je pogleda u oči.
– Jesi li videla Potera, Minerva? Jer ako jesi, moram da insistiram...
Profesorka Mek Gonagal se okrenu brže nego što je Hari mogao da zamisli. Njen
štapić šibnu kroz vazduh, i u deliću sekunde Hari pomisli da će se Snejp srušiti, bez
svesti, ali brzina njegove Zaštitne čini bila je tolika da je izbacila Mek Gonagalovu iz
ravnoteže. Ona zamahnu svojim štapićem prema baklji na zidu i ona polete iz svog
držača: Hari, koji se upravo spremao da baci kletvu na Snejpa, bi prisiljen da povuče
Lunu i skloni je s puta padajućim plamenovima, a oni se pretvoriše u vatreni prsten
koji ispuni hodnik i polete poput lasa na Snejpa...
Zatim vatra nestade a pojavi se ogromna crna guja, koju Mek Gonagalova s
praskom pretvori u dim, no koji se za tili čas ponovo formira i očvrsnu da bi se
pretvorio u roj letećih bodeža: Snejp ih izbeže tako što se zakloni iza oklopa i bodeži
se uz zvečeću jeku zabiše, jedan po jedan, u metalne grudi...
– Minerva! – reče neki piskav glas, a Hari se osvrnu i dalje štiteći Lunu od letećih
čini, i spazi profesore Flitvika i Mladicu kako u spavaćicama dotrčavaju hodnikom ka
njima dok je krupni profesor Pužorog dahtao na začelju.
– Ne! – ciknu Flitvik, podižući štapić. – Nećeš više nikoga ubiti na Hogvortsu!
Flitvikova čin pogodi oklop iza kog je Snejp pronašao zaklon, i on uz čangrljanje
ožive. Snejp pokuša da se oslobodi ruku koje su ga gnječile i odbaci ga tako da
prolete kroz vazduh prema njegovim napadačima: Hari i Luna morali su hitro da se
sagnu i sklone u stranu kad on tresnu o zid i rasparča se. Kad Hari ponovo podiže
pogled, Snejp je bežao koliko ga noge nose, Mek Gonagalova, Flitvik i Mladica
grmeli su za njim; Snejp se baci kroz vrata neke učionice i trenutak kasnije Hari začu
kako Mek Gonagalova kriknu: – Kukavice! KUKAVICE!
– Šta se desilo, šta se desilo? – upita Luna.
Hari je podiže na noge i oni potrčaše hodnikom, vukući za sobom Nevidljivi
ogrtač, u pustu učionicu gde su profesori Mek Gonagalova, Flitvik i Mladica stajali
pored razbijenog prozora.
– Iskočio je – reče profesorka Mek Gonagal kad Hari i Luna utrčaše u prostoriju.
– Hoćete reći da je mrtav? – Hari dotrča do prozora, ne obazirući se na Flitivkove
i Mladicine uzvike zaprepašćenja zbog njegovog iznenadnog pojavljivanja.
– Ne, nije mrtav – reče Mek Gonagalova ogorčeno. – Za razliku od Dambldora,
imao je štapić pri sebi... a izgleda da je naučio i nekoliko trikova od svog gospodara.
Uz trzaj užasa Hari u daljini ugleda ogromno, šišmišoliko obličje kako leti kroz
tamu prema zidu koji je oivičavao školsko imanje.
Iza njih se začuše teški koraci i snažno brektanje: Pužorog ih je upravo sustigao.
– Hari! – prodahta on, masirajući svoja ogromna prsa ispod smaragdnozelene
svilene pidžame. – Dragi moj dečače... kakvo iznenađenje... Minerva, molim te,
objasni mi... Severus... šta...?
– Naš direktor je uzeo kraći odmor – reče profesorka Mek Gonagal, pokazujući na
snejpoliku rupu u prozoru.
– Profesorka! – povika Hari, s rukama na čelu. Mogao je da vidi jezero puno
inferijusa kako promiče ispod njega i da oseti kako avetinjski zeleni čamac udara u
podzemni dok, a Voldemor iskače iz njega s ubilačkim namerama...
– Profesorka, moramo da zamandalimo školu, on već dolazi!
– U redu. Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati dolazi – reče ona drugim nastavnicima.
Mladica i Flitvik zinuše od iznenađenja. Pužorog ispusti dubok hroptaj. – Poter mora
da obavi neki posao u zamku po Dambldorovim naređenjima. Dok Poter radi to što
treba, mi moramo da postavimo sve moguće vrste zaštite oko ovog mesta.
– Shvataš, naravno, da ma šta uradili nećemo moći doveka da se odupiremo Znaš-
Već-Kome? – cijuknu Flitvik.
– Ali možemo da ga usporimo – reče profesorka Mladica.
– Hvala, Pomona – reče profesorka Mek Gonagal, i dve veštice razmeniše
poglede sumornog razumevanja. – Predlažem da postavimo osnovne zaštite oko ovog
mesta, a onda da okupimo učenike i nađemo se u Velikoj sali. Većinu ćemo morati da
evakuišemo, mada nekima od punoletnih, ukoliko požele da ostanu i bore se, treba
pružiti šansu.
– Važi – reče profesorka Mladica već brzajući prema vratima. – Vidimo se u
Velikoj sali kroz dvadeset minuta, zajedno s učenicima iz moje kuće.
I kad se trkom izgubila s vidika, čuli su kako mrmlja: – Otrovna pipkulja. Đavolja
zamka. I mahune snargalufa... da, volela bih da vidim kako će Smrtožderi s njima da
se izbore.
– Ja mogu da dejstvujem i odavde – reče Flitvik i, mada se jedva video, on isuka
svoj štapić kroz razbijeni prozor i poče da mrmlja vrlo složene inkantacije. Hari začu
čudnu tutnjavu, kao da je Flitvik oslobodio sile vetra po školskom imanju.
– Profesore... – reče Hari prilazeći malom majstoru čini – profesore, žao mi je što
vas prekidam, ali ovo je važno. Da li možda znate gde je dijadema Rovine Rejvenklo?
– ... Protego horibilis... dijadema Rejvenkloove? – zaskiča Flitvik. – Malo
dodatne mudrosti nikad nije na odmet, Poteru, ali teško mogu da zamislim koliko bi
nam ona koristila u ovoj situaciji!
– Samo sam hteo da kažem... da li znate gde je? Jeste li je ikad videli?
– Video? Niko je živ nije video od pamtiveka! Davno je izgubljena, dečače!
Hari oseti očajničko razočaranje pomešano s panikom. Šta je onda horkruks?
– Srešćemo se s tobom i tvojim rejvenkloovcima u Velikoj sali, Filijuse! – reče
profesorka Mek Gonagal, dajući znak Hariju i Luni da je prate.
Upravo su stigli do vrata kad Pužorog prozbori.
– Časti mi – brektao je, prebledeo i preznojen dok su mu morževski brkovi
podrhtavali. – Kakav belaj! Nisam uopšte siguran da li je to mudro, Minerva. On će
pronaći način da se probije unutra, i svi koji pokušavaju da ga uspore izlažu se
najvećem riziku...
– Očekujem i tebe i tvoje sliterince kroz dvadeset minuta u Velikoj sali – reče
profesorka Mek Gonagal. – Ako želiš da odeš sa svojim učenicima, nećemo te
zaustavljati. Ali ako iko od vas pokuša da sabotira naš otpor, ili potegne oružje na nas
u ovom zamku, onda ćemo se, Horacije, boriti na život i smrt.
– Minerva! – reče on zaprepašćeno.
– Došlo je vreme da kuća Sliterin pokaže kome je odana – prekide ga profesorka
Mek Gonagal. – Idi i probudi svoje učenike, Horacije.
Hari nije sačekao da vidi Pužoroga kako muca: on i Luna otrčaše za profesorkom
Mek Gonagal, koja je već zauzela položaj u sredini hodnika i podigla štapić.
– Piertotum... o, za boga miloga, Filč, ne sad...
Na vidiku se upravo pojavio vremešni domar, hramljući i izvikujući: – Učenici
izvan kreveta! Učenici u hodnicima!
– I treba da budu, budaletino neopevana! – povika Mek Gonagalova. – Idi radi
nešto korisno! Nađi Pivsa!
– P-Pivsa? – promuca Filč kao da nikad ranije nije čuo to ime.
– Da, Pivsa, budalo, Pivsa! Zar se nisi neprestano žalio na njega, barem u
poslednjih četvrt veka? Idi i odmah ga dovedi ovamo!
Filč je očigledno mislio da je profesorka Mek Gonagal sišla s uma, ali odšepa,
pogrbljenih leđa, i mrmljajući nešto sebi u bradu.
– A sad... piertotum lokomotor! – povika profesorka Mek Gonagal.
A statue i viteški oklopi duž čitavog hodnika skočiše sa svojih postolja, a po
ječećem čangrljanju i treskanju na spratovima iznad i ispod njih, Hari shvati da su i
njihovi saborci po celom zamku isto postupili.
– Hogvorts je u opasnosti! – povika profesorka Mek Gonagal. – Čuvajte granice
zamka, štitite nas, obavite svoju dužnost prema našoj školi!
Zvekećući i krešteći, horda pokretnih skulptura protrča poput stampeda pored
Harija: neke behu male, druge veoma krupne i upečatljive. Bilo je i životinja, a
zveckavi viteški oklopi mahali su mačevima i buzdovanima na lancima.
– A sad, Poteru – reče Mek Gonagalova – ti i gospođica Lavgud mogli biste da se
vratite svojim drugarima i dovedete ih u Veliku salu... ja ću probuditi ostale
grifindorce.
Kad su stigli na vrh sledećeg stepeništa, razvojiše se: Hari i Luna odjuriše natrag
do skrivenog ulaza u Sobu po potrebi. U trku se susretoše s gomilom učenika obučenih
u putne ogrtače preko pidžama, koji su hrlili u Veliku salu, predvođeni nastavnicima i
asistentima.
– Eno ga Poter!
– Hari Poter!
– To je bio on, kunem se, upravo sam ga video!
Ali Hari se nije osvrtao i najzad stigoše do ulaza u Sobu po potrebi. Hari se
nasloni na začarani zid, koji se otvori da ih propusti, i on i Luna sjuriše se niza strmo
stepenište.
– Št...?
Kad se soba ukaza pred njima, Hari preneražen skliznu nekoliko stepenika naniže.
Bila je prepuna, krcatija nego kad je maločas bio tu. U njega su gledali Kingsli i
Lupin, kao i Oliver Drvce, Kejti Bel, Anđelina Džonson i Alisija Spinet, Bil i Fler,
kao i gospodin i gospođa Vizli.
– Hari, šta se događa? – upita Lupin, sačekavši ga u podnožju stepenica.
– Voldemor dolazi, postavljaju barikade po školi... Snejp je zbrisao... Šta radite
svi vi ovde? Kako ste saznali?
– Poslali smo poruke ostatku Dambldorove armije – objasni Fred. – Ne očekuješ
valjda da će da propuste ovakav provod, Hari, a DA je obavestila Red Feniksa, i sve
je krenulo kao lavina.
– Šta ćemo najpre, Hari? – doviknu Džordž. – Šta se dešava?
– Evakuišu mališane i svi se sastaju u Velikoj sali da se organizuju – reče Hari. –
Borićemo se.
Začu se velika tutnjava i žurba u dnu stepenica, koja je Harija sabila uza zid: kraj
njega su protrčavali izmešani članovi Reda Feniksa, Dambldorove armije i Harijevog
starog kvidičkog tima, svi isukanih štapića, na putu u glavni deo zamka.
– Hajde, Luna – doviknu joj Din prolazeći pored nje i pružajući joj slobodnu ruku.
Ona je prihvati i pođe za njim uza stepenice.
Gomila se proredila, još je samo grupica ostala dole u Sobi po potrebi, i Hari im
se pridruži. Gospođa Vizli se rvala s Džini. Oko njih su stajali Lupin, Fred, Džordž,
Bil i Fler.
– Ti si maloletna! – vikala je gospođa Vizli na svoju kćerku dok je Hari prilazio.
– Neću to da dozvolim! Dečaci da, ali ti, ti ideš kući!
– Neću!
Džinina kosa se rasu dok je izvlačila ruku iz majčinog stiska.
– Ja sam u Dambldorovoj armiji...
– ... tinejdžerskoj bandi!
– Tinejdžerskoj bandi koja se sprema da ga zaustavi, što se niko drugi nije usudio
da uradi! – reče Fred.
– Ona ima šesnaest godina! – povika gospođa Vizli. – Nije dovoljno zrela! Šta
vama dvojici bî da je povedete sa sobom...
Fred i Džordž su izgledali pomalo postiđeno.
– Mama je u pravu, Džini – reče Bil nežno. – Ti ne možeš. Svi maloletni moraće
da odu, to je jedino ispravno.
– Ne mogu kući! – povika Džini, a u očima joj zablistaše gnevne suze. – Cela moja
porodica je ovde, ne mogu da ostanem sama tamo i čekam, a da ne znam i...
Po prvi put se njene oči susretoše s Harijevim. Gledala ga je preklinjuće, ali on
odmahnu glavom i ona se s gorčinom okrete od njega.
– Dobro – reče, zureći ka ulazu u tunel koji vodi do Veprove glave . – Sad ću se
pozdraviti s vama i...
Začu se komešanje i tup udarac: još neko je iskočio iz tunela, izgubio ravnotežu i
pao. Dovukao se do najbliže stolice, pogledao naokolo kroz naherene naočari
rožnatog okvira i rekao: – Jesam li zakasnio? Je li počelo? Tek sam sad saznao, pa
sam ja... ja...
Persi zamuckujući ućuta. Očigledno nije očekivao da će naleteti na veći deo svoje
porodice. Trenutak ogromnog čuđenja prekide Fler, koja se okrenu ka Lupinu, rekavši,
očito u više nego providnoj nameri da prekine napetost: – I... kako fam je mali Tedi?
Lupin zatrepta, zatečen. Tajac među Vizlijevima stezao se poput leda.
– Ja... ovaj, da... dobro je! – reče Lupin glasno. – Da, Tonks je s njim... kod njene
majke.
Persi i ostali Vizlijevi i dalje su zurili jedni u druge, sleđeni.
– Evo, imam i sliku! – povika Lupin, izvlačeći fotografiju iz jakne i pokaza je Fler
i Hariju, koji ugledaše majušnu bebu s ćubicom jarkotirkizne kose, kako maše debelim
pesnicama ka foto-aparatu.
– Bio sam budala! – zagrme Persi tako glasno da Lupin umalo ispusti fotografiju. –
Bio sam idiot, bio sam nadmeni bilmez, bio sam...
– Ministrouvlakač, izrod, vlastoljubivi moron – reče Fred.
Persi proguta knedlu.
– Da, jesam!
– Pa, nisi mogao poštenije da priznaš – reče Fred, pruživši mu ruku.
Gospođa Vizli zaplaka. Dotrča, odgurnu Freda i maltene udavi Persija zagrljajem,
a on ju je tapšao po leđima, pogleda prikovanog za svog oca.
– Izvini, tata – reče Persi.
Gospodin Vizli hitro zatrepta, a onda i on pohita da zagrli sina.
– Kako si se dozvao pameti, Pers? – raspitivao se Džordž.
– Ima već neko vreme kako se dozivam – reče Persi, brišući vlažne oči ispod
naočara krajičkom svog putnog plašta. – Ali morao sam da pronađem način da se
izvučem, a u Ministarstvu to baš i nije tako lako; sve vreme trpaju izdajice u zatvor.
Uspeo sam da se povežem s Aberfortom, a on me je pre desetak minuta obavestio da
će Hogvorts da se bori – i eto me.
– Pa, od naših asistenata se i očekuje da preuzmu vođstvo u ovakvim prilikama –
reče Džordž, imitirajući Persijevo najpompeznije ponašanje. – Hajdemo gore da se
borimo, inače će svi dobri Smrtožderi biti već zauzeti.
– Dakle, ti si sad moja snaha? – reče Persi, rukujući se s Fler kad žurno krenuše
uza stepenice s Bilom, Fredom i Džordžom.
– Džini! – zareža gospođa Vizli.
Iskoristivši trenutak pomirenja, Džini je i sama pokušavala da se išunja uza
stepenice.
– Moli, šta kažeš na ovo – reče Lupin. – Zašto Džini ne bi ostala ovde, bar će biti
na mestu zbivanja i znati šta se događa, ali neće biti u samoj bici?
– Ja...
– To je dobra ideja – odlučno reče gospodin Vizli. – Džini, ostani u ovoj Sobi,
jesi li me razumela?
Džini se izgleda nije mnogo svidela ta ideja, ali je popustila pod očevim neobično
oštrim pogledom i klimnula glavom. Gospodin i gospođa Vizli i Lupin takođe pođoše
stepenicama.
– Gde je Ron? – upita Hari. – Gde je Hermiona?
– Mora da su već otišli u Veliku salu – dobaci mu gospodin Vizli preko ramena.
– Nisam video da su prošli pored mene – reče Hari.
– Pričali su nešto o nekom kupatilu – reče Džini – nedugo pošto si otišao.
Hari žurno pređe preko sobe do otvorenih vrata koja su vodila iz Sobe po potrebi,
i proveri kupatilo iza njih. Bilo je prazno.
– Jesi li sigurna da su rekli kupa...
Ali u tom trenutku ožiljak poče da ga peče i Soba po potrebi iščeze: gledao je kroz
visoku kapiju od kovanog gvožđa, s krilatim veprovima na stubovima s obe strane,
zagledan preko mračnog zemljišta u zamak čija su sva svetla gorela. Nagini mu je
ležala obešena preko ramen?. Bio je skroz obuzet tim hladnim, surovim osećajem
svrhovitosti koje prethodi ubistvu.

31. Bitka za Hogvorts



Začarana tavanica Velike sale bila je mračna i posuta zvezdama, a ispod nje su
četiri dugačka stola svake kuće bila načičkana razbarušenim učenicima, nekim u
putnim ogrtačima, drugim u kućnim haljinama. Tu i tamo zasjale bi sedefastobele
figure školskih duhova. Sve oči, i žive i mrtve, bile su uperene u profesorku Mek
Gonagal, koja im se obraćala s uzdignutog podijuma u pročelju sale. Iza nje se stajali
preostali nastavnici, uključujući i beličastog kentaura, Firenzija i članove Reda
Feniksa koji su došli da se bore.
– ... evakuaciju će nadgledati gospodin Filč i Madam Pomfri. Asistenti, kad vam
dam znak, organizovaćete vašu kuću i odvesti svoje štićenike, u kolonama, do mesta za
evakuaciju.
Mnogi učenici delovali su skamenjeno. Međutim, dok je Hari išao duž zidova
pogledom pretražujući grifindorski sto da nađe Rona i Hermionu, Erni Makmilan za
haflpafovskim stolom ustade i povika: – A šta ako mi hoćemo da ostanemo i borimo
se?
Začu se mestimičan aplauz.
– Ako si punoletan, možeš da ostaneš – reče profesorka Mek Gonagal.
– Šta je s našim stvarima? – povika devojka s rejvenkloovskog stola. – Našim
kovčezima, sovama?
– Nemamo vremena da pokupimo lične stvari – reče profesorka Mek Gonagal. –
Važno je da bezbedno izađete odavde.
– Gde je profesor Snejp? – uzviknu devojčica sa sliterinskog stola.
– On je, da upotrebim prost izraz, šmugnuo – odgovori profesorka Mek Gonagal uz
burno klicanje grifindoraca, haflpafovaca i rejvenkloovaca.
Hari je išao ivicom sale, pored grifindorskog stola, i dalje tražeći Rona i
Hermionu. Dok je prolazio, mnoga lica su se okretala ka njemu i šaputala za njim.
– Već smo stavili zaštitu oko zamka – govorila je dalje profesorka Mek Gonagal –
ali neće dugo držati ukoliko je ne pojačamo. Moram da vas zamolim, stoga, da se
krećete brzo i tiho, i da činite ono što vam vaši asistenti...
Ali njene poslednje reči zamreše jer salom odjeknu neki drugi glas. Bio je piskav,
hladan i prodoran: nije se moglo odrediti odakle dopire. Kao da je izvirao iz samih
zidova. Kao i čudovište kojim je jednom upravljao, mogao je vekovima da bude
uspavan u njima.
– Znam da se spremate za borbu. – Među učenicima se prolomiše krici, neki se
čvrsto uhvatiše jedni za druge, užasnuto se osvrćući naokolo u potrazi za izvorom tog
glasa. – Vaši napori su uzaludni. Ne možete me potući. Ne želim da vas ubijem.
Veoma poštujem nastavnike na Hogvortsu. Ne želim da prolivam magijsku krv.
U Velikoj sali zavlada tajac, onaj što pritiska bubne opne, naizgled pretežak da bi
ga zidovi zadržali.
– Dajte mi Harija Potera – reče Voldemorov glas – i nikome neću nauditi. Dajte
mi Harija Potera, i ostaviću školu nedirnutu. Dajte mi Harija Potera, i bićete
nagrađeni.
– Imate vremena do ponoći.
Tišina ih sve ponovo proguta. Odjednom se sve glave okrenuše, sve oči kao da
odjednom pronađoše Harija da bi ga sleždile u prodornom pogledu hiljade nevidljivih
zraka. Zatim sa sliterinskog stola ustade jedna figura, i on prepozna Pensi Parkinson u
trenutku kad ova podiže drhtavu ruku i vrisnu: – Ali eno ga! Eno ga Poter! Neka ga
neko ščepa!
Pre nego što je Hari stigao bilo šta da kaže, nastade opšte komešanje. Grifindorci
ispred njega ustadoše, svi licem okrenuti ne prema Hariju, već prema sliterincima.
Zatim ustadoše haflpafovci, a gotovo u istom trenutku i rejvenkloovci, svi leđima
okrenuti Hariju, gledajući umesto toga u Pensi, a Hari, zapanjen i ushićen, vide kako
se svuda oko njega pojavljuju štapići, isukani ispod ogrtača ili iz rukava.
– Hvala, gospođice Parkinson – odsečno reče profesorka Mek Gonagal. – Vi ćete
prvi napustiti Salu s gospodinom Filčom. A za vama i ostali iz vaše kuće.
Hari začu škripu stolica, a zatim zvuk sliterinaca koji su u gomili izlazili na drugoj
strani Sale.
– Rejvenkloovci, za njima! – povika profesorka Mek Gonagal.
Četiri stola su se polako praznila. Sliterinski sto bio je potpuno pust, ali je
izvestan broj starijih rejvenkloovaca ostao u stolicama dok su njihovi drugari odlazili.
Još više haflpafovaca je ostalo, a polovina grifindoraca sedela je na svojim mestima,
nateravši profesorku Mek Gonagal da se spusti s nastavničkog podijuma ne bi li
naterala maloletne da odu.
– Apsolutno ne, Krivej, idi! I ti, Piks!
Hari požuri do Vizlijevih, koji su sedeli svi skupa za grifindorskim stolom.
– Gde su Ron i Hermiona?
– Zar ih nisi našao...? – poče gospodin Vizli zabrinuto.
Ali prekide rečenicu jer u tom času Kingsli zakorači na podijum da bi se obratio
onima koji su ostali.
– Imamo još pola sata do ponoći, tako da moramo brzo da delamo! Hogvortski
nastavnici i Red Feniksa dogovorili su se oko borbene strategije. Profesori Flitvik,
Mladica i Mek Gonagal povešće grupe boraca do tri najviše kule – Rejvenklo,
Astronomske i Grifindor – odakle će imati dobar pregled i odlične položaje za
bacanje čini. U međuvremenu, Remus – on pokaza na Lupina – Artur – pokaza na
gospodina Vizlija, koji je sedeo za grifindorskim stolom – i ja povešćemo grupice na
imanje oko škole. Biće nam potreban neko da organizuje odbranu tajnih hodnika koji
vode u školu...
– ... Zvuči kao posao za nas – povika Fred, pokazujući na sebe i Džordža, a
Kingsli mu klimajući glavom odobri.
– U redu, vođe dođite ovamo i podelićemo trupe!
– Poteru – reče profesorka Mek Gonagal, hitajući ka njemu, dok su učenici
preplavili podijum, gurajući se da saznaju svoje pozicije, slušajući uputstva: – Zar ti
ne bi trebalo da nešto tražiš?
– Šta? O – reče Hari – o, da!
Gotovo je zaboravio na horkruks, skoro da je zaboravio da se ova bitka vodi da bi
on mogao da ga potraži: neobjašnjivo odsustvo Rona i Hermione načas je iz njegove
glave izbrisalo svaku drugu pomisao.
– Pa idi, Poteru, idi!
– Da... evo...
On oseti na sebi kako ga pogledi prate dok je istrčavao iz Velike sale u Ulaznu
dvoranu, još uvek krcatu učenicima koji su se evakuisali. Pustio je da ga povuku sa
sobom uz mermerne stepenice, ali kad je stigao gore pojurio je jednim pustim
hodnikom. Nije mogao da razmišlja od straha i panike. Pokušao je da se smiri, da se
koncentriše na pronalaženje horkruksa, ali misli su mu se mahnito i neplodno rojile
kao ose uhvaćene ispod izvrnute čaše. Bez Rona i Hermione koji bi mu pomogli, nije
bio u stanju da uobliči svoje zamisli. Usporio je, zastavši na polovini jednog praznog
hodnika, seo na postolje koje je njegova statua napustila i izvadio Banditovu mapu iz
vrećice okačene oko vrata. Nigde nije video ni Ronovo ni Hermionino ime, mada je
gusta gomila tačkica koje su se sad probijale do Sobe po potrebi mogla, pomisli on,
da ih prikrije. Vratio je mapu nazad, pritisnuo šakama lice i sklopio oči, pokušavajući
da se koncentriše...
Voldemor je pomislio da ću otići do kule Rejvenklo.
Eto je: čvrsta činjenica, polazište. Voldemor je postavio Alekto Kerou u
rejvenkloovski dnevni boravak, a za to je postojalo samo jedno objašnjenje:
Voldemor se plašio da Hari već zna da je njegov horkruks povezan s tom kućom.
Ali jedini predmet koji je mogao da poveže s Rejvenklovom bila je izgubljena
dijadema... kako može dijadema da bude horkruks? Kako je moguće da je Voldemor,
sliterinac, pronašao dijademu koja je izmakla oku generacija rejvenkloovaca? Ko bi
mogao da mu kaže gde da traži, kad niko živ nije video dijademu još od pamtiveka?
– Niko živ...
Hari ponovo otvori oči skrivene prstima. Skoči s postolja i probi se nazad putem
kojim je došao, sada se hvatajući za slamku. Zvuk stotina ljudi koji marširaju prema
Sobi po potrebi postajao je sve glasniji dok se ponovo približavao mermernim
stepenicama. Asistenti su izvikivali uputstva, pokušavajući da vode računa o
učenicima iz svojih kuća. Masa se na sve strane gurala i Hari primeti Zaharija Smita
kako se probija kroz prvake ne bi li stigao do pročelja reda, mlađi đaci su tu i tamo
plakali, dok su stariji očajnički dozivali drugare ili braću i sestre...
Hari primeti sedefnobelu figuru kako nisko lebdi kroz Ulaznu dvoranu ispod sebe,
i viknu što je jače mogao kroz galamu:
– Nik! NIK! Moram da pričam s tobom!
Probio se kroz nadolazeći talas učenika i najzad stigao do podnožja stepenica gde
je Skoro Obezglavljeni Nik, duh grifindorske kule, zastao da ga sačeka.
– Hari! Dragi moj dečače!
Nik uhvati Harijeve šake obema svojim: Hari se oseti kao da ih je zaronio u
ledenu vodu.
– Moraš da mi pomogneš, Nik. Ko je duh rejvenkloovske kule?
Skoro Obezglavljeni Nik izgledao je iznenađeno i pomalo uvređeno.
– Siva Dama, naravno, ali ako ti trebaju usluge duha...
– Mora da bude ona... znaš li gde je?
– Da vidimo...
Nikova glava se zaklimata na okovratniku dok se vrteo tamo-amo, zavirujući preko
glava nadirućih učenika.
– Eno je tamo, Hari, mlada žena duge kose.
Hari pogleda u pravcu Nikovog ispruženog prozirnog prsta i spazi visoku utvaru,
koja primeti da je Hari gleda, podiže obrve i polako se udalji kroz obližnji zid.
Hari potrča za njom. Kad je prošao kroz vrata hodnika u kome je nestala vide je
na samom kraju prolaza, kako i dalje glatko klizi, sve dalje od njega.
– Hej... sačekajte... vratite se!
Ona zastade, lebdeći nekoliko pedalja od tla. Hari je i očekivao da bude prelepa,
sa svojom do pojasa dugom kosom i ogrtačem do peta, ali delovala je i oholo i gordo.
Kad joj je prišao blizu, prepoznao je u njoj duha kraj kojeg bi ponekad prošao
hodnikom ali s kojim nikad nije progovorio ni reč.
– Vi ste Siva Dama?
Ona klimnu glavom ali ne progovori.
– Duh kule Rejvenklo?
– Tako je.
Njen ton nije bio nimalo ohrabrujuć.
– Molim vas, potrebna mi je pomoć. Moram da saznam sve što možete da mi
kažete o izgubljenoj dijademi.
Usne joj se iskriviše u hladan osmeh.
– Bojim se – reče ona, okrenuvši se da ode – da ti ne mogu pomoći.
– ČEKAJTE!
Nije hteo da viče, ali su gnev i panika pretili da ga skroz obuzmu. Dok je ona
lebdela pred njim pogledao je na sat: petnaest minuta do ponoći.
– Ovo je hitno – reče žustro. – Ako je ta dijadema na Hogvortsu, moram da je
nađem, brzo.
– Nisi ti prvi učenik koji žudi za dijademom – reče ona prezrivo. – Generacije i
generacije učenika gnjavile su me s tim...
– Ovde se ne radi o dobijanju boljih ocena! – povika Hari na nju. – Radi se o
Voldemoru... o Voldemorovom porazu... ili vas možda to ne zanima?
Nije mogla da pocrveni, ali njeni prozirni obrazi postadoše neprozirniji, a glas
topliji kad odgovori: – Naravno da me... kako se usuđuješ da insinuiraš...?
– Pa pomozite mi onda!
Njena pribranost polako je nestajala.
– Ne... ne radi se o... – zamuca. – Dijadema moje majke...
– Vaše majke?
Izgledala je ljuta na samu sebe.
– Dok sam bila živa – reče kruto – bila sam Helena Rejvenklo.
– Vi ste njena kćerka? Ali onda sigurno znate šta se desilo s dijademom?
– Iako dijadema daruje mudrost – reče, ulažući vidan napor da se pribere –
sumnjam da bi znatnije povećala vaše šanse da pobedite čarobnjaka koji sebe naziva
Lord...
– Zar vam nisam upravo rekao, ne želim da je nosim! – reče Hari žustro. – Nemam
vremena da vam objašnjavam... ali ako vam je stalo do Hogvortsa, ako želite da vidite
Voldemorov kraj, morate mi reći sve što znate o toj dijademi!
I dalje je stajala nepomično, lebdeći u vazduhu, zagledana u njega, a Harija
ophrva beznađe. Naravno, da je išta znala, već bi rekla Flitviku ili Dambldoru, koji su
joj sigurno postavili isto to pitanje. Odmahnuo je glavom i već je hteo da se okrene i
pođe nazad, kad ona progovori tihim glasom.
– Ukrala sam dijademu od moje majke.
– Vi ste.. šta?
– Ukrala sam dijademu – ponovi Helena Rejvenklo šapatom. – Htela sam da
budem pametnija, važnija od moje majke. Pobegla sam s dijademom.
Nije znao čime je uspeo da zadobije njeno poverenje, niti je pitao; samo je slušao,
pomno, to što priča. – Moja majka, kažu, nikad nije priznala da je dijadema nestala,
već se pretvarala da je i dalje kod nje. Prikrivala je svoj gubitak i moju užasnu izdaju
čak i od ostalih osnivača Hogvortsa.
– A onda se moja majka razbolela... smrtno. Uprkos mojoj podlosti, očajnički je
želela da me još jednom vidi. Poslala je čoveka koji me je dugo voleo, mada sam ja s
prezrenjem odbijala njegovo udvaranje, da me pronađe. Baron je oduvek bio
temperamentan muškarac. Besan zbog mog odbijanja, ljubomoran na moju slobodu, on
me je probo bodežom.
– Baron? Hoćete da kažete...
– Krvavi Baron, da – reče Siva Dama i razgrnu plašt koji je nosila da mu pokaže
jednu tamnu ranu na svojim belim grudima. – Kada je video šta je uradio, obuzelo ga
je kajanje. Uzeo je oružje kojim mi je oduzeo život i iskoristio ga da ubije sebe. Svih
ovih vekova nosi svoje lance kao čin pokajanja... kao što i treba – dodade s gorčinom.
– A... a dijadema?
– Ostala je tamo gde sam je sakrila kada sam čula da Baron tumara šumom prema
meni. Skrivena unutar šupljeg drveta.
– Šupljeg drveta? – ponovi Hari. – Kakvog drveta? Gde je to bilo?
– U jednoj šumi u Albaniji. Usamljeno mesto za koje sam verovala da je daleko
od dohvata moje majke.
– U Albaniji? – ponovi Hari. Iz cele te nevezane priče počinjao je čudesno da se
pomalja smisao, i on sada shvati zašto mu je ispričala ono što je poricala Dambldoru i
Flitviku. – Već ste nekome ispričali tu priču, zar ne? Nekom drugom učeniku?
Ona sklopi oči i klimnu glavom.
– Nisam... imala pojma... laskao mi je. Izgledalo je da... da razume... da saoseća
sa mnom...
Da, pomisli Hari, Tom Ridl bi svakako razumeo težnju Helene Rejvenklo da
poseduje čudesne predmete na koje ne polaže pravo.
– Pa niste ni prva ni poslednja osoba od koje je Voldemor izmamio tajnu –
promrmlja Hari. – Umeo je da bude vrlo šarmantan kad hoće...
Tako je, znači, Voldemor uspeo da izmami od Sive Dame mesto gde je počivala
izgubljena dijadema. Otputovao je do te zabačene šume, i vratio dijademu s njenog
skrivenog mesta, možda čim je napustio Hogvorts, pre nego što je počeo da radi kod
Bordžina i Berksa.
Nisu li, uostalom, iste te osamljene albanske šume poslužile kao izvrsno sklonište
kada je, mnogo kasnije, Voldemoru zatrebalo mesto da se pritaji, neuznemiravan, na
deset dugih godina...
Ali pošto je već postala njegov dragoceni horkruks, dijadema nije ostavljena u
tom prostom drvetu... ne, dijadema je tajno vraćena svom pravom domu, i mora da ju
je Voldemor tamo stavio...
– ... one noći kada je tražio posao! – Hari glasno dovrši svoju misao.
– Molim?
– Sakrio je dijademu u zamku one noći kada je Dambldora zamolio da ga pusti da
predaje! – reče Hari. Glasno izrekavši tu rečenicu mogao je u potpunosti da je pojmi.
– Mora da je sakrio dijademu dok se peo u Dambldorovu kancelariju, ili se vraćao iz
nje! A i dalje je imalo smisla da pokušava da dobije taj posao jer bi mu se tad ukazala
prilika da ukrade i Grifindorov mač – hvala vam, hvala!
Hari je ostavi da i dalje lebdi, krajnje zbunjena. Dok je skretao iza ugla vraćajući
se u Ulaznu dvoranu, pogledao je na sat. Bilo je pet minuta do ponoći i mada je znao
šta je poslednji horkruks, nije bio nimalo bliži otkriću gde je...
Generacije i generacije učenika nisu uspele da pronađu dijademu. To je navodilo
na pretpostavku da ona nije u kuli Rejvenklo – ali ako nije tamo, gde je? Koje je to
skrovito mesto Tom Ridl otkrio unutar hogvortskog zamka, a za koje je verovao da će
zauvek ostati tajno?
Izgubljen u grozničavim razmišljanjima, Hari skrenu iza ugla kad se prozor s
njegove leve strane razbi i otvori uz zaglušujuć tresak i lomljavu stakla. Hari odskoči
u stranu u trenutku kad kroz prozor ulete džinovsko telo i tresnu o zid naspram prozora.
Iz mase koja je upravo pristigla odvoji se nešto krupno i krznavo, i baci se na Harija.
– Hagride! – povika Hari, odbijajući Fenga, nasrtljivog lovačkog psa u trenutku
kad se ogromna bradata pojava uspravi na noge.
– Hari, tu li s’! Tu si!
Hagrid se sagnu, podari Hariju brz, kostoloman zagrljaj, a onda odjuri natrag do
razbijenog prozora.
– Sjajan si, Gropi! – čulo se da viče kroz rupu u prozoru. – Eve me za minut, a ti
bud’ dobar!
Iza Hagrida, Hari u mračnoj noći vide odbleske svetlosti u daljini i začu čudan,
oštar krik. Pogleda na sat: bila je ponoć. Bitka je počela.
– Sto mu muka, Hari – prodahta Hagrid – to j’ to, je l’? Došlo j’ vreme za boj?
– Otkud ti, Hagride?
– Čuo sam Znaš-Već-Koga čak i u našoj pećini – reče Hagrid sumorno. – Glas se
pronosi, zar ne? „Imate do ponoći da mi date Potera.“ Znao sam da mora da si ovdi,
znao sam š’a mož’ da se zbiva. Dole, Feng! I tak’ smo došli da vam s’ i mi
priključimo, ja i Gropi i Feng. Probil’ se kroz ogradu pored šume, Gropi nas je nosao,
Fenga i mene. Reko’ mu da me spusti kod zamka, pa me je turio kroz prozor, bog da gi
sačuva! Nisam baš tak’ mislio, al’... ’de su Ron i Hermiona?
– To ti je – odgovori Hari – stvarno dobro pitanje. Hajdemo.
Požuriše zajedno hodnikom dok je Feng tumarao za njima. Hari je čuo komešanje
po okolnim hodnicima: trčeće korake, uzvike, a kroz prozor spazi još odblesaka po
mračnom imanju.
– Gdi smo krenuli? – brektao je Hagrid, trupkajući Hariju za petama, od čega je
patos podrhtavao.
– Ne znam tačno – reče Hari, opet nasumice skrenuvši – ali Ron i Hermiona mora
da su ovde negde.
Prve žrtve bitke već su ležale rasute po hodniku ispred njih: dva kamena gargojla,
koji su obično čuvali ulaz u zbornicu, smrskana su urokom koji je doleteo kroz još
jedan razbijeni prozor. Njihovi ostaci slabašno su se micali po podu i kad Hari
preskoči jednu od njihovih odlomljenih glava, ova slabašnim glasom jauknu: – Tako
je, ne obazirite se na mene... pustite me da ležim ovde i da se raspadam...
Njegovo ružno kameno lice iznenada podseti Harija na mermerno poprsje Rovine
Rejvenklo u Ksenofilovoj kući, koja nosi onu ludačku kapicu... a zatim na skulpturu u
kuli Rejvenklo, s kamenom dijademom preko belih uvojaka...
Kad je stigao do kraja hodnika, Hari se seti i trećeg kamenog obličja: ružnog
starog vešca na čiju je glavu on lično stavio periku i izubijanu staru tijaru. Hari se
umalo ne spotače kad mu kroz telo prostruja šok vreo poput vatroviskija.
Znao je, konačno, gde se horkruks nalazi, i čeka na njega...
Tom Ridl, koji ni u koga nije imao poverenja i uvek je sve radio sam, verovatno je
bio dovoljno nadobudan da pretpostavi kako je on, i jedino on, proniknuo u najdublje
tajne Hogvortsa. Naravno da ni Dambldor ni Flitvik, ti uzorni učenici, nikad nisu
kročili na to posebno mesto, ali je on, Hari, svojevremeno zabludeo s puta dok je bio
u školi – eto, najzad, tajne koju su samo on i Voldemor znali, koju Dambldor nikad
nije otkrio...
Prenu ga profesorka Mladica, koja protutnja kraj njega u pratnji Nevila i još šest
drugih učenika, koji su svi odreda imali štitnike za uši i nosili nešto nalik velikim
sadnicama u saksijama.
– Mandragore! – u trku dobaci Nevil preko ramena Hariju. – Ispaljivaćemo ih
preko zidina – neće im se dopasti!
Hari je najzad znao kuda da ide: ubrzao je a Hagrid i Feng su galopirali za njim.
Prolazili su pored niza portreta a kraj njih su trčkarale zadihane figure sa slika,
čarobnjaci i veštice s nabranim okovratnicima i u starinskim pantalonama, u oklopima
i ogrtačima, uguravajući se jedni drugima u platna, izvikujući vesti iz drugih delova
zamka. Kad su stigli do kraja hodnika, čitav se zamak zatrese, i Hari je znao, čim je
džinovska vaza razneta sa svog postolja strahovitom silinom, da je pogođena
vradžbinama mnogo zlokobnijim od onih koje koriste nastavnici i Red.
– Sve j’ u redu, Feng, sve j’ u redu! – viknu Hagrid, ali je veliki lovački pas
zbrisao čim su se krhotine porcelana razletele vazduhom poput šrapnela i Hagrid se
dade u trk za prestrašenim psom, ostavljajući Harija samog.
Napredovao je kroz prolaze koji su se tresli sa štapićem na gotovs, a pored njega
je, čitavom dužinom hodnika, jurio mali naslikani vitez, Ser Kadogan, idući od
portreta do portreta, sve vreme zveckajući svojim oklopom i ohrabrujuće kličući, dok
je za njim kaskao njegov mali debeli poni.
– Hvalisavci i nitkovi, psine i bitange, isteraj ih, Hari Poteru, isprati ih kako
valja!
Hari u trku skrenu za ugao i nabasa na Freda i grupicu učenika, među njima i Lija
Džordana i Hanu Abot, kako stoje pored još jednog praznog postolja, čija je statua
zaklanjala ulaz u tajni prolaz. Isukanih štapića osluškivali su pred prikrivenom rupom.
– Baš lepa noć za ovako nešto! – povika Fred, kad se zamak ponovo zatrese a Hari
protrča pored njega, i ushićen i prestrašen u isti mah. Proleteo je još jednim
hodnikom, a onda se odasvud pojaviše sove i Gospođa Noris, koja je siktala i
pokušavala da ih udari svojim šapama, bez sumnje da bi ih vratila na njihovo mesto...
– Poteru!
Aberfort Dambldor stajao je blokirajući hodnik ispred njega, držeći štapić na
gotovs.
– Već mi je nekoliko stotina dece protutnjalo kroz krčmu, Poteru!
– Znam, evakuišemo se – reče Hari. – Voldemor...
– ... napada jer te nisu predali, dabome – reče Aberfort. – Nisam gluv, čulo se u
celom Hogsmidu. A nikom od vas nije palo na pamet da zadržite nekoliko sliterinaca
kao taoce? Decu Smrtoždera koju ste upravo poslali na bezbedno? Ne bi li bilo
pametnije da ste ih zadržali ovde?
– To ne bi zaustavilo Voldemora – reče Hari – a ni tvoj brat nikad ne bi učinio
tako nešto.
Aberfort frknu i odjuri u suprotnom smeru.
Tvoj brat nikad ne bi učinio tako nešto... pa, to je istina, pomisli Hari, ponovo
potrčavši: Dambldor, koji je toliko dugo branio Snejpa, nikad ne bi koristio đake kao
taoce...
A onda kliznu iza poslednjeg ćoška i, s uzvikom u kojem su se mešali olakšanje i
bes, ugleda njih: Rona i Hermionu, čije su ruke bile prepune ogromnih, krivih
prljavožutih predmeta, a Ron je još imao i metlu pod miškom.
– Gde ste, do đavola, bili? – povika Hari.
– U Dvorani tajni – odgovori Ron.
– Dvorani... molim? – reče Hari, nestabilno se zaustavivši ispred njih.
– Zahvaljujući Ronu, to je Ronova ideja! – reče Hermiona bez daha. – Zar nije
genijalno! Bili smo tamo kad si nas ostavio i rekla sam Ronu, čak i ako pronađemo
drugi horkruks, kako ćemo da ga se rešimo? Još uvek se nismo otarasili pehara. A
onda se on setio toga! Baziliska!
– Šta...?
– Nečeg čime bismo se oslobodili horkruksa – prosto će Ron.
Harijev pogled pade na predmete koje su Ron i Hermiona stezali u rukama: bili su
to veliki, iskrivljeni očnjaci, shvati on tada, istrgnuti iz lobanje mrtvog Baziliska.
– Ali kako ste ušli tamo? – upita on, podigavši pogled s očnjaka na Rona. – Za to
morate da govorite nemuštim jezikom!
– I govorio je! – prošaputa Hermiona. – Pokaži mu, Ron!
Ron ispusti užasan, prigušen siktav glas.
– To je isto što si i ti uradio da otvoriš medaljon – reče on Hariju izvinjavajuće. –
Skinuo sam ga tek iz nekoliko pokušaja, ali – on skromno slegnu ramenima – na kraju
smo ušli unutra.
– Bio je fantastičan! – reče Hermiona. – Fantastičan!
– Pa... – Hari se trudio da ih prati. – Pa...
– Pa, sredili smo još jedan horkruks – reče Ron i ispod jakne izvuče izubijane
ostatke pehara Helge Haflpaf. – Hermiona ga je probola! Mislio sam da treba ona to
da uradi. Ona još nije imala to zadovoljstvo.
– Genijalno! –vrisnu Hari.
– Nije to ništa – reče Ron, mada je delovao vrlo zadovoljan samim sobom. – Pa,
šta ima novo kod tebe?
Čim je to izgovorio začu se eksplozija iznad njihovih glava: sve troje pogledaše
nagore dok je prašina padala s tavanice i začuše krik u daljini.
– Znam kako dijadema izgleda i znam gde je – reče Hari, govoreći kao bez daha. –
Sakrio ju je onde gde i ja onaj stari udžbenik iz Napitaka, gde su svi vekovima krili
svoje stvari. Mislio je da je jedini koji je to otkrio. Dođite.
Zidovi su se ponovo zatresli, a on povede oboje natrag kroz tajni ulaz pa niz
stepenice u Sobu po potrebi. Bila je skoro prazna, osim tri žene: Džini, Tonks i starije
veštice s moljcima izjedenim šeširom, koju Hari odmah prepoznade kao Nevilovu
baku.
– Ah, Poteru – reče ona britko, kao da ga je čekala – ti možeš da nam kažeš šta se
zbiva.
– Da li su svi dobro? – upitaše Džini i Tonks jednoglasno.
– Kol’ko znamo, jesu – reče Hari. – Ima li još dece u prolazu ka Veprovoj glavi?
Znao je da Soba neće moći da se preobrazi dok god je neko koristi.
– Ja sam poslednja prošla tuda – reče gospođa Longbotom. – Zapečatila sam ga,
mislim da nije mudro da ga ostavimo otvorenim sad kad je i Aberfort napustio krčmu.
Jeste li videli mog unuka?
– Bori se – reče Hari.
– Naravno – reče ponosito stara dama. – Izvinite, idem da mu pomognem.
Iznenađujućom brzinom, ona otkasa prema kamenim stepenicama.
Hari pogleda u Tonks.
– Zar ti ne bi trebalo da si s Tedijem kod tvoje majke?
– Nisam mogla tek tako da sedim ne znajući šta... – Tonks je izgledala rastrzano. –
Ona će ga paziti... jesi li video Remusa?
– Planirao je da povede grupu boraca na školsko imanje...
Tonks na to odjuri bez reči.
– Džini – reče Hari – žao mi je, ali i ti moraš da odeš. Samo nakratko. Zatim
možeš ponovo da se vratiš.
Džini je bila prosto oduševljena vešću da mora da napusti svoje utočište.
– A zatim se ponovo vrati! – dobaci joj on, dok je trčala uza stepenice za Tonks. –
Moraš da se vratiš!
– Čekaj malo – oštro će Ron. – Zaboravili smo nekog!
– Koga! – upita Hermiona.
– Kućne vilenjake, biće da su svi dole u kuhinji, zar ne?
– Misliš da im kažemo da se bore? – zapita Hari.
– Ne – reče Ron ozbiljno. – Mislim da moramo da im kažemo da odu. Ne želimo
da i ostali prođu kao Dobi, zar ne? Ne možemo im narediti da umru za nas...
Začu se čangrljanje kad baziliskovi očnjaci ispadoše iz Hermioninih ruku.
Doletevši do Rona, ona mu se obesi oko vrata i poljubi ga pravo u usta. Ron baci
očnjake i metlu koje je držao i uzvrati tako strasno da je Hermionu odigao s poda.
– Da li je baš pravi trenutak? – upita Hari slabašno, a kada se ništa ne desi osim
što su on i Hermiona još čvršće stezali jedno drugo i ljuljali se u mestu, on povisi ton:
– EJ! Ovde se vodi rat!
Ron i Hermiona se razdvojiše, još uvek zagrljeni.
– Znam, druže – reče Ron, koji je izgledao kao da ga je bladžerka upravo pogodila
u glavu. – Što će reći: sad il’ nikad, je l’ tako?
– Pusti sad to, šta ćemo s horkruksom? – povika Hari. – Zar ne možete da se...
suzdržite dok se ne dokopamo dijademe?
– Da... u pravu si... izvini... – reče Ron, i on i Hermiona odmah krenuše da
skupljaju očnjake, oboje crveni u licu.
Bilo je očito, čim su sve troje stupili u hodnik na spratu, da se za tih nekoliko
minuta koje su proveli u Sobi, situacija u zamku ozbiljno pogoršala: zidovi i tavanica
tresli su se gore nego ikad, vazduh je bio pun prašine, a kroz najbliži prozor Hari vide
eksplozije zelene i crvene svetlosti u samom podnožju zamka i shvati da Smrtožderi
svakog časa mogu da uđu. Pogledavši dole, Hari ugleda džina Gropa kako baza
naokolo, mlateći nešto što mu je ličilo na kamenog gargojla odlomljenog s krova,
razdraženo ričući.
– Nadajmo se da će da zgazi nekog od njih – reče Ron, kad iz blizine odjeknuše
novi krici.
– Samo dok nije neko od naših! – reče jedan glas. Hari se okrenu i vide Džini i
Tonks, obe isukanih štapića na susednom prozoru, kome je nedostajalo nekoliko
okana. Dok ih je gledao, Džini odasla dobro naciljan urok u gomilu boraca ispod
prozora.
– Bravo, devojko! – zagrme figura koja je kroz prašinu trčala ka njima i Hari
ponovo ugleda Aberforta, vijoreće sede kose, kako predvodi grupicu učenika pored
njih. – Čini se da će da probiju Severne bedeme, doveli su i oni svoje džinove!
– Jesi li video Remusa? – doviknu Tonks za njim.
– Borio se s Dolohovim – povika Aberfort – otad ga nisam video.
– Tonks – reče Džini – Tonks, sigurna sam da je u redu...
Ali Tonks je već pohitala kroz prašinu za Aberfortom.
Džini se bespomoćno okrenu prema Hariju, Ronu i Hermioni.
– Biće dobro – reče Hari, mada je znao da su to prazne reči. – Džini, odmah se
vraćamo, samo se sklanjaj s puta, čuvaj se... hajdemo! – reče on Ronu i Hermioni, i
oni ponovo odjuriše do dela zida iza koga je Soba po potrebi čekala da ispuni
naredbu sledećeg ko uđe.
Potrebno mi je mesto gde se nalazi sve što je skriveno, preklinjao je Hari u glavi
i posle njihovog trećeg prolaska kraj zida, pred njima se stvoriše vrata.
U trenutku kad su prešli preko praga i zatvorili vrata za sobom, jeka bitke zamre:
sve beše tiho. Nalazili su se u prostoriji veličine katedrale koja je ličila na grad i čiji
visoki zidovi behu napravljeni od predmeta koje su hiljade davnašnjih đaka tu sakrile.
– I nije nikad shvatio da ovde može bilo ko da uđe? – upita Ron, čiji je glas
odzvanjao u tišini.
– Mislio je da je jedini – reče Hari. – Šteta za njega što sam svojedobno i ja
morao da krijem stvari... ovuda – dodade – mislim da je ovde dole...
Prošao je pored prepariranog trola i Nestajuće vitrine, koju je Drako Melfoj
prošle godine popravio s tako užasnim posledicama, a onda je malo oklevao,
gledajući uzduž i popreko redove nabacane starudije: nije mogao da se seti kuda
dalje...
– Asio dijadema – ciknu Hermiona u očajanju, ali ništa ne poleti kroz vazduh
prema njima. Činilo se da, baš kao ni riznica u Gringotsu, ni ova soba ne predaje
svoje skrivene predmete tako lako.
– Hajde da se podelimo – reče Hari njima dvoma. – Potražite kamenu bistu starca
koji nosi periku i tijaru! Stoji na komodi i sigurno je tu negde...
Oni odjuriše okolnim prolazima. Hari je čuo korake kako odjekuju oko visokih
kamara nabacane starudije, boca, šešira, starih sanduka, stolica, knjiga, oružja, metli,
palica...
– Tu je negde u blizini – promrmlja Hari za sebe. – Tu negde... tu negde...
Zalazio je sve dublje i dublje u lavirint, tražeći predmete koje bi prepoznao sa
svog prethodnog izleta u ovu sobu. Dah mu je glasno odzvanjao u vlastitim ušima, a
onda zadrhta iz dubine duše: eto je, pravo ispred njega, stara ispucala komoda u koju
je bio sakrio svoj stari udžbenik iz Napitaka, a na njoj stari kameni veštac boginjavog
lika koji je na glavi nosio prašnjavu, staru periku i nešto nalik drevnoj bezbojnoj
tijari. Već je ispružio ruku, iako je bio udaljen dva-tri metra, kad glas iza njega reče: –
Stani, Poteru.
On se naglo zaustavi i okrenu. Kreb i Gojl stajali su iza njega, rame uz rame,
štapića uperenih pravo u Harija. Kroz mali razmak između njihovih podrugljivih lica
spazi Draka Melfoja.
– Taj štapić koji držiš, Poteru, moj je – reče Melfoj, isturivši štapić između Kreba
i Gojla.
– Ne više – dahćući reče Hari, stežući još čvršće svoj glogov štapić. – Ko pobedi,
njemu pripada, Melfoju. Ko ti je pozajmio taj?
– Moja majka – reče Drako.
Hari se nasmeja, mada u toj situaciji nije bilo ničeg smešnog. Nije više mogao da
čuje ni Rona ni Hermionu. Izgleda da su se u potrazi za dijademom udaljili van
dometa glasa.
– Pa kako to da vas trojica niste s Voldemorom? – upita Hari.
– Bićemo nagrađeni – reče Kreb: glas mu je bio iznenađujuće mek za tako krupnu
osobu. Hari ga maltene nikad ranije nije ni čuo da govori. Kreb se smeškao kao malo
dete kome su obećali punu kesu slatkiša. – Ostali smo ovde, Poteru. Rešili da ne
odemo. Odlučili da te privedemo njemu.
– Dobar plan – reče Hari podrugljivo. Nije mogao da veruje da je bio tako blizu i
da će ga osujetiti Melfoj, Kreb i Gojl. Počeo je polako da uzmiče ka mestu gde je
horkruks nahereno stajao povrh biste. Kad bi samo mogao da ga se dočepa pre nego
što počne borba...
– Pa kako ste ušli ovamo? – upita, pokušavajući da ih zamajava.
– Celu prošlu godinu sam maltene živeo u Sobi skrivenih stvari – reče Melfoj
krutim glasom. – Znam kako se ulazi.
– Smo se krili ispred u hodniku – zagrokta Gojl. – Sad samo da izvedemo
Raz’čaravalačke čini! A ondak si ti – licem mu se razli glupav kez – banuo pravo pred
nas i rek’o da tražiš tu dije-damu! Šta je dije-dama?
– Hari? – iznenada odjeknu Ronov glas iza zida s Harijeve leve strane. – Ti to
pričaš s nekim?
Kreb ošinu štapićem po vazduhu u pravcu petnaestak metara visokog brda starog
nameštaja, polomljenih kovčega, starih knjiga i odora i nerazaznatljivog otpada i
povika: – Disendo!
Zid poče da se zanosi, a onda se sruši na susedni prolaz gde je Ron stajao.
– Rone! – povika Hari kad negde izvan vidokruga Hermiona vrisnu i Hari začu
kako se bezbrojni predmeti stropoštavaju na pod s druge strane zida koji je gubio
ravnotežu. Uperio je štapić u bedem, vrisnuo: – Finite! – i on se smiri.
– Ne! – povika Melfoj, zadržavajući Krebovu ruku kad ovaj pokuša da ponovi
svoju kletvu. – Ako uništiš sobu, možeš da pokopaš tu dijademu!
– Kak’e to veze ima? – reče Kreb, otimajući se da se oslobodi. – Mračni gospodar
’oće Potera, kog’ je briga za nekak’u dije-damu?
– Poter je došao ovamo da je uzme – reče Melfoj, loše prikrivajući nestrpljenje
zbog tupoglavosti svojih drugara – tako da to sigurno znači...
– „Sigurno znači“? – Kreb se okrenu ka Melfoju s neskrivenom svirepošću. –
Koga je briga šta ti misliš? Ne primam više tvoje naredbe, Drako. Ti i tvoj ćale ste
gotovi.
– Hari? – ponovo doviknu Ron s druge strane zida od otpada. – Šta se dešava?
– Hari? – imitirao je Kreb. – Šta se deša... ne, Poteru! Krucio!
Hari se bacio ka tijari. Krebova kletva ga promaši, ali pogodi kamenu bistu, koja
polete uvis. Dijadema se vinu u vazduh, a onda pade i iščeze s vidika u gomili
predmeta na kojima je bista počivala.
– STANI! – povika Melfoj Krebu a glas mu odjeknu ogromnom prostorijom. –
Mračni gospodar ga želi živog...
– Pa? Ne ubijam ga, je li? – zaurla Kreb, odgurnuvši Melfojevu ruku koja ga je
sputavala. – Ali ako mogu, ubiću ga. Mračni gospodar ga ionako želi mrtvog, kakve
ima vez...?
Zrak skerletnog svetla promaši Harija za nekoliko pedalja: Hermiona je upravo
bila izletela iz hodnika iza njega i poslala Ošamućujuću čin pravo ka Krebovoj glavi.
Promašila ga je samo zato što ga je Melfoj odgurnuo s puta.
– To je ona Blatokrvna! Avada kedavra!
Hari vide Hermionu kako se baca u stranu i bes zbog toga što je Kreb pokušavao
da je ubije potisnu sve drugo iz njegove glave. On izbaci Ošamućujuću čin na Kreba,
koji se izmače s njenog puta, izbivši Melfoju štapić iz ruke. Štapić se otkotrlja s
vidika ispod brda polomljenog nameštaja i kutija.
– Nemojte da ga ubijete! NEMOJTE DA GA UBIJETE! – zaurla Melfoj na Kreba
i Gojla, koji su obojica ciljali u Harija. Oklevali su delić sekunde, i to je Hariju bilo
sasvim dovoljno.
– Ekspeliarmus!
Gojlu štapić izlete iz ruke i nestade u hrpi predmeta iza njega, a on tupavo poskoči
u mestu, pokušavajući da ga dohvati. Melfoj odskoči izvan domašaja Hermionine
druge Ošamućujuće čini, a Ron, koji se iznenada pojavio na kraju prolaza, ispali
silovitu Svezujuću kletvu koja Kreba promaši za dlaku.
Kreb se obrnu i ponovo zaurla: – Avada kedavra! – Ron iskoči s vidika da
izbegne zrak zelene svetlosti. Obeštapljeni Melfoj šćućurio se iza ormana s tri noge
kad Hermiona jurnu ka njima, usput pogodivši Gojla Ošamućujućom čini.
– Tu je negde! – doviknu joj Hari, pokazujući na hrpu otpada u koju je upala stara
tijara. – Potraži je dok ja odem da pomognem R...
– HARI! – kriknu ona.
Gromoglasna, ustalasala buka iza njega momentalno ga upozori. Okrenu se i vide
kako i Ron i Kreb trče koliko ih noge nose kroz prolaz iza njega.
– Voliš to vruće, ološu? – grmeo je Kreb u trku.
Ali izgleda da nije mogao da kontroliše ono što je uradio. Plamenovi neprirodne
visine širili su se za njima, ližući ivice zidina od otpada, koji su se krunili i ugljenisali
čim bi ih plamen dodirnuo.
– Agvamenti! – razdera se Hari, ali mlaz vode koji je izleteo iz vrha njegovog
štapića pretvori se u paru.
– BEŽI!
Melfoj ščepa Ošamućenog Gojla i odvuče ga za sobom; Kreb ih sve sustiže, sada
posve užasnut; Hari, Ron i Hermiona jurili su za njim, gonjeni vatrom. To nije bila
obična vatra: Kreb je upotrebio kletvu za koju Hari nikad nije čuo. Kad su skrenuli za
ugao plamenovi nastaviše da ih ganjaju kao da su živi, misleći, namerni da ih ubiju.
Sada je vatra mutirala, oblikujući ogroman čopor vatrenih nemani: plamteće guje,
himere i zmajevi uzdizali su se, padali i ponovo uzdizali, a vekovni krš kojim su se
hranili bio bi izbačen uvis, pravo u njihove nazubljene čeljusti, i odbačen njihovim
stopalima punim kandži pre nego što bi najzad sagoreo u paklenom plamu.
Melfoj, Kreb i Gojl iščezli su s vidika: Hari, Ron i Hermiona stadoše kao
ukopani. Ognjena čudovišta su ih opkoljavala, približavajući se sve bliže i bliže,
šibajući kandžama, rogovima i repovima, a vrelina je bila neprobojna kao i zid oko
njih.
– Šta da radimo? – vrištala je Hermiona preko zaglušujuće huke vatre. – Šta da
uradimo?
– Drži!
Hari zgrabi par glomaznih metli iz najbliže hrpe otpadaka i dobaci jednu Ronu,
koji privuče Hermionu na nju iza sebe. Hari prebaci nogu preko druge metle, snažno
se odrazi o tlo i oni se vinuše u vazduh, promašivši za koju stopu rogati kljun plamteće
grabljivice koja je škljocala čeljustima ka njima. Dim i vrućina postajali su
neizdrživi: ispod njih, kletvom prizvana vatra proždirala je prokrijumčarene predmete
generacija progonjenih učenika, dokaze hiljada zabranjenih eksperimenata, tajne
bezbrojnih duša koje su tražile pribežište u toj sobi. Hari nigde unaokolo nije video ni
traga od Melfoja, Kreba i Gojla: nadneo se što je niže mogao tik iznad divljajućih
plamtećih čudovišta da ih potraži, ali tamo nije bilo ničeg sem vatre: kakva užasna
smrt... Nikad im to nije poželeo...
– Hari, bežimo odavde, bežimo! – povika Ron, mada je kroz crn dim bilo
nemoguće videti gde su vrata.
A zatim Hari začu tanak, sažaljiv ljudski vapaj iz samog središta užasa, usred
grmljavine proždirućeg plamena.
– Previše... je... opasno! – zaurla Ron, ali Hari napravi zaokret u letu. Zahvaljujući
naočarima koje su mu pružale makar malu zaštitu od dima, pogledom je preletao preko
vatrene stihije ispod sebe, tražeći neki znak života, ud ili lice koje još nije ugljenisano
kao drvo...
A onda ih ugleda: Melfoja s rukama oko onesvešćenog Gojla, obojicu nasađene
navrh krhke kule od ugljenisanih đačkih klupa, i Hari poče da ponire. Melfoj ga vide
kako dolazi i podiže jednu ruku, ali čim ju je Hari ščepao shvatio je da nema svrhe:
Gojl je bio i suviše težak, a Melfojeva ruka, sva u znoju, odmah iskliznu iz Harijeve...
– AKO UMREMO ZBOG NJIH, UBIĆU TE, HARI! – zagrme Ronov glas, i kada
se ogromna plamteća himera ustremi na njih on i Hermiona izvukoše Gojla na njihovu
metlu i podigoše se još jednom uvis, lelujajući se i krivudajući dok se Melfoj verao
iza Harija.
– Vrata, idi na vrata, vrata! – vrištao je Melfoj Hariju na uvo i Hari ubrza, prateći
Rona, Hermionu i Gojla kroz ustalasani crni dim, jedva dišući: a svugde oko njih oni
poslednji predmeti koje proždirući plamen još nije zahvatio poleteše nagore kad ih
nemani proklete vatre hitnuše visoko u znak slavlja: pehari i štitovi, svetlucave
ogrlice i stara, izlizana tijara...
– Šta to radiš, šta to radiš? Vrata su tamo! – vrisnu Melfoj, ali Hari napravi
oštar zaokret i sjuri se naniže. Dijadema je usporeno letela, obrćući se i svetlucajući
dok je padala u ždrelo razjapljene guje, a onda je se on dokopa, natakavši je oko svog
ručnog zgloba...
Kad se guja bacila na njega, Hari joj za dlaku izmače, vinu se uvis i onda polete
pravo ka mestu gde su se, molio se u sebi, nalazila otvorena vrata: Ron, Hermiona i
Gojl behu iščezli, Melfoj je vrištao i tako se čvrsto držao za Harija da ga je zabolelo.
Tada Hari kroz dim ugleda pravougaoni otvor u zidu, i usmeri metlu ka njemu, a
trenutak kasnije pluća mu ispuni svež vazduh i oni se najzad sudariše sa zidom u
hodniku iza tog prolaza.
Melfoj ničice pade s metle, boreći se za dah, kašljući i povraćajući. Hari se
otkotrlja u stranu i pridiže: vrata Sobe po potrebi iščezla su a Ron i Hermiona su
zadihani sedeli na podu pored Gojla, koji je i dalje bio u nesvesti.
– K-Kreb – krkljao je Melfoj, čim je bio u stanju da govori. – K-Kreb...
– Mrtav je – reče Ron grubo.
Nastupi tajac u kom se čulo samo dahtanje i kašljanje. Zatim zamak protrese niz
uzastopnih prasaka, a pored njih progalopira veličanstvena povorka prozirnih figura
na konjima, s vlastitim glavama koje su krvožedno vrištale ispod ruku. Hari se jedva
zadrža na nogama dok je Hajka obezglavljenih tutnjala kraj njih i osvrnu se oko sebe:
svuda oko njega bitka je i dalje bila u punom jeku. Čuo je i druge krike, ne samo one
koje su ispuštali uzmičući duhovi. Prože ga panika.
– Gde je Džini? – reče oštro. – Bila je ovde. Trebalo je da se vrati u Sobu po
potrebi.
– Bokca mu, ceniš da će soba i dalje da funkcioniše posle onakvog požara? – upita
Ron, ali i on ustade na noge, trljajući grudi i gledajući levo-desno. – Da se podelimo i
potražimo...?
– Ne – reče Hermiona i sama se pridižući. Melfoj i Gojl i dalje su beznadežno
ležali prućeni po podu hodnika; nijedan nije imao štapić. – Hajde da se ne
razdvajamo. Ja sam za to da krenemo... Hari, šta ti je to na ruci?
– Šta? A, da...
On skide dijademu sa zgloba ruke i podiže je. I dalje je bila vruća, crna od čađi,
ali kad je pogledao izbliza bio je u stanju da razazna sitne reči urezane na njoj: Od
mudrosti bez premca većeg blaga nema.
Činilo se da iz dijademe kaplje neka tamna katranasta tečnost, slična krvi.
Iznenada Hari oseti da ta stvar silovito vibrira, a zatim se raspada u njegovim rukama,
i dok se to događalo učini mu se da čuje tanan krik bola, koji nije dopirao iz podnožja
zamka već od predmeta koji se upravo rasparčao među njegovim prstima.
– Mora da je to Zveroganj! – zacvile Hermiona, uperivši oči u raskidane
komadiće tijare.
– Molim?
– Zveroganj: ukleta vatra. To je jedna od supstanci koje uništavaju horkrukse, ali
se nikad, baš nikad ne bih usudila da je primenim, i suviše je opasna. Kako je Kreb
znao kako da...?
– Mora da je to naučio od Kerouovih – reče Hari smrknuto.
– Šteta što nije pazio kad su pominjali kako se ona zaustavlja, je li – reče Ron,
čija je kosa, kao i Hermionina, bila oprljena a lice garavo. – Da nije pokušao da nas
ubije, bilo bi mi čak i žao što je mrtav.
– Ali zar ne shvataš? – prošaputa Hermiona. – To znači da ako još samo uspemo
da se dokopamo zmije...
Ali ne izusti misao do kraja jer se začu vika i galama, i nepogrešiva buka dvoboja
ispuni hodnik. Hari se osvrnu i pretrnu: Smrtožderi su prodrli u Hogvorts. Fred i Persi
su se upravo pojavili na vidiku uzmičući unazad, obojica u borbi s maskiranim
ljudima pod kapuljačama.
Hari, Ron i Hermiona pohitaše napred da im pomognu: iz svih pravaca dopirali su
zraci svetlosti, a muškarac koji se borio s Persijem brzo uzmače: zatim mu kapuljača
skliznu i oni ugledaše visoko čelo i prošaranu kosu...
– Zdravo, ministre! – uzviknu Persi, poslavši sledeći urok pravo u Glupsijea, koji
ispusti štapić i stade prstima da steže grudi kroz odoru, očito obuzet nekim užasnim
osećajem. – Jesam li vam spomenuo da dajem ostavku?
– Ti se šališ, Pers! – povika Fred, kad se Smrtožder s kojim se borio sruši pod
težinom tri različite Ošamućujuće kletve. Glupsije je pao na tlo, a iz tela su mu
izbijale sićušne bodlje: činilo se da se pretvara u nekakvog morskog ježa. Fred
razdragano pogleda u Persija.
– Ti se zaista šališ, Pers... Mislim da te nisam čuo da se šališ otkad si bio...
Vazduhom se prolomi eksplozija. Stajali su zajedno u grupi, Hari, Ron, Hermiona,
Fred i Persi, dva Smrtoždera pokraj njihovih nogu – jedan Ošamućen, drugi
Preobražen – i u tom deliću sekunde, kad se činilo da je opasnost bar privremeno
uminula, ceo svet kao da se odjednom rascepio. Hari oseti kako leti kroz vazduh i
jedino je uspeo da što čvršće stegne taj mali komad drveta koji mu je bio jedino
oružje, i da zaštiti glavu rukama: čuo je krike i vrisku svojih drugova ne znajući šta im
se to desilo...
A zatim se svet iznova pojavi, ispunjen bolom i polumrakom: bio je napola
pokopan u ostacima hodnika koji je bio poprište užasnog napada: hladan vazduh mu
stavi do znanja da je ta strana zamka razneta, a nešto vrelo i lepljivo po obrazima reče
mu da obilno krvari. Zatim začu užasan krik od kog mu se sledi krv u žilama, vrisak
koji je izražavao agoniju koju nikakav plamen niti kletva ne mogu da prouzrokuju i on
ustade, klateći se u mestu, još prestrašeniji nego što je bio tog dana, uplašen možda
kao nikad u životu...
I Hermiona se borila da se uspravi među ruševinama, a na tlu su tri riđokosa
muškarca bila na gomili tamo gde je zid eksplodirao. Hari je stezao Hermioninu ruku
dok su teturali i spoticali se preko kamenja i drvenarije.
– Ne... ne... ne! – neko je vriskao. – Ne! Frede! Ne!
Persi je svom snagom drmusao svog brata, a Ron je klečao pored njih dok su
Fredove oči slepo zurile, a na licu mu je još uvek bio urezan avetinjski trag njegovog
poslednjeg osmeha.

32. Starozovni štapić



Bio je smak sveta, pa zašto onda bitka nije prestala, zamak utihnuo od užasa, a svi
borci spustili oružje? Harijev um je bio u slobodnom padu, nekontrolisanom
sunovratu, nesposoban da pojmi nemogućnost svega toga, jer Fred Vizli ne može biti
mrtav, dokazi koji su mu sva njegova čula pružala mora da su lažni...
A zatim pored rupe u raznetom zidu škole pade nečije telo, a iz tame ka njima
poleteše kletve, udarajući o zid iza njihovih glava.
– Dole! – povika Hari kad kletve ponovo proleteše kroz noć: on i Ron zgrabiše
Hermionu i povukoše je na pod, ali Persi je ležao preko Fredovog tela štiteći ga od
novih povreda, i kada Hari povika: – Persi, hajde, moramo da idemo! – on odmahnu
glavom.
– Persi! – Hari vide tragove suza kako brazdaju Ronovo garavo lice u trenutku kad
je zgrabio svog starijeg brata za ramena i povukao ga, ali se ovaj nije pomerao. –
Persi, ne možeš ništa da učiniš za njega! Moramo da...
Hermiona vrisnu a Hari, okrećući se, nije morao da pita za razlog. Čudovišni pauk
veličine omanjeg automobila pokušavao je da se popne kroz ogromnu rupu u zidu:
jedan od Aragogovih potomaka priključio se bici.
Ron i Hari uglas uzviknuše, a njihove čini pogodiše čudovište i odbaciše ga
unazad, s nogama koje su grozno mlatarale po vazduhu, i ono nestade u tami.
– Doveo je prijatelje! – povika Hari ostalima, gledajući kroz rupu u zidu koji su
kletve raznele preko ivice zamka: još džinovskih paukova pelo se uz građevinu,
oslobođeno iz Zabranjene šume u koju su sigurno prodrli Smrtožderi. Hari ih je
odozgo gađao Ošamućujućim činima, oborivši čudovište predvodnika na njegove
srodnike, i oni se skotrljaše niz zgradu i nestadoše s vidika. A zatim tik iznad Harijeve
glave proleteše nove kletve, tako blizu da oseti kako mu se od njihove siline odiže
kosa.
– Idemo, ODMAH!
Gurnuvši Hermionu ispred sebe s Ronom, Hari se sagnu i pokuša da podigne
Fredovo telo uhvativši ga ispod pazuha. Persi, shvativši šta Hari pokušava da uradi,
prestade da se drži za telo i pomože mu. Čučeći da bi izbegli kletve koje su letele ka
njima sa zemlje, oni zajedno odvukoše Freda u stranu.
– Evo – reče Hari, i staviše ga u nišu gde je doskoro stajao stari oklop. Nije
mogao da podnese da gleda Freda i sekund duže no što je to bilo neophodno i,
postaravši se da telo bude dobro skriveno, on pođe za Ronom i Hermionom. Melfoj i
Gojl su nestali, ali na samom kraju hodnika, koji je sada bio pun prašine, šuta koji se
odronjavao sa zidova i stakla koje je davno napustilo okvire prozora, vide veliki broj
ljudi kako trče napred-nazad, mada nije mogao da prosudi jesu li prijatelji ili
neprijatelji. Zašavši za ugao, Persi zagrme poput bika: – RUKVUDE! – i otrča u
pravcu visokog čoveka koji je gonio nekoliko učenika.
– Hari, ovamo! – vrisnu Hermiona.
Odvukla je Rona iza jedne tapiserije. Činilo se da se rvu, i u jednom sumanutom
trenutku Hari pomisli da se ponovo grle, a onda vide da Hermiona pokušava da
obuzda Rona, da ga spreči da ne otrči za Persijem.
– Slušaj me... SLUŠAJ, RONE!
– Hoću da pomognem... hoću da ubijam Smrtoždere...
Lice mu je bilo izobličeno, garavo od prašine i dima, i tresao se od besa i bola.
– Rone, jedino mi možemo ovo da okončamo! Molim te... Rone... treba nam zmija,
moramo da ubijemo zmiju! – reče Hermiona.
Ali Hari je znao kako se Ron oseća: potraga za još jednim horkruksom ne bi mogla
da mu pruži zadovoljenje osvete. I on sâm je želeo da se bori, da kazni ljude koji su
ubili Freda, želeo je da pronađe ostale Vizlijeve, a najviše je želeo da se uveri, da
bude siguran, da Džini nije... ali nije smeo da dopusti toj pomisli da mu se uobliči u
umu...
– Borićemo se! – reče Hermiona. – Moraćemo, da bismo se domogli zmije! Ali ne
smemo sada da izgubimo iz vida šta bi trebalo da r-radimo! Jedino mi ovo možemo da
okončamo!
I ona je plakala, brišući lice o pocepan i oprljen rukav dok je govorila, nekoliko
je puta duboko, jecajuće udahnula ne bi li se smirila, a onda se, još uvek čvrsto
stežući Rona, okrenula prema Hariju.
– Moraš da saznaš gde je Voldemor, jer će zmija biti kod njega, zar ne? Učini to,
Hari – pogledaj u njega!
Zašto mu je to bilo tako lako? Zato što ga je ožiljak već satima pekao, čeznući da
mu pokaže Voldemorove misli? Po njenoj zapovesti on sklopi oči i istog časa krici,
eksplozije i svi neskladni zvuci bitke počeše da se stišavaju, sve dok nisu postali
udaljeni kao da je stajao daleko, daleko od njih...
Nalazio se usred puste ali neobično poznate prostorije, sa tapetima koji su se
ljuštili sa zidova i zabarikadiranim prozorima, svim izuzev jednog. Zvuci napada na
zamak bili su prigušeni i daleki. Jedini nezagrađen prozor pokazivao je daleke
odbleske svetlosti iz pravca gde se nalazio zamak, ali je, izuzev svetlosti jedne jedine
uljane lampe, unutrašnjost sobe bila mračna.
Prevrtao je štapić prstima posmatrajući ga, misli prikovanih za Sobu u zamku,
tajnu Sobu koju je samo on pronašao, Sobu za koju ste, kao i za Dvoranu, morali da
budete pametni, lukavi i ljubopitljivi da biste je otkrili... bio je uveren da dečak neće
naći dijademu... iako je Dambldorova marioneta već dogurala mnogo dalje no što je
ikada mogao da zamisli... predaleko...
– Gospodaru – reče jedan glas, očajan i promukao. On se okrenu: u najdaljem uglu
sedeo je Lucijus Melfoj, u dronjcima, još uvek noseći na sebi tragove kažnjavanja
kome je podvrgnut nakon dečakovog prošlog bekstva. Jedno oko bilo mu je zatvoreno
i naduveno. – Gospodaru... molim vas... moj sin...
– Ako je tvoj sin mrtav, Lucijuse, to nije moja krivica. Nije došao da mi se
priključi, kao ostali sliterinci. Možda je odlučio da se udruži s Harijem Poterom?
– Ne... nikada – prošaputa Melfoj.
– Bolje bi ti bilo da je tako.
– Zar... zar se ne bojite, Gospodaru, da Poter ne nastrada od nečije tuđe ruke,
umesto od vaše? – upita Melfoj, drhtavim glasom. – Zar možda ne bi bilo... oprostite
mi... mudrije da opozovete ovu bitku, uđete u zamak i l-lično ga potražite?
– Ne pretvaraj se, Lucijuse. Želiš da bitka prestane da bi otkrio šta je s tvojim
sinom. A ja ne moram da tragam za Poterom. Pre nego što se ova noć okonča, Poter će
sâm doći k meni.
Voldemor ponovo spusti pogled ka štapiću u svojim prstima. Mučio ga je... a sve
što muči Lorda Voldemora mora da se sredi...
– Idi i dovedi mi Snejpa.
– Snejpa, G-Gospodaru?
– Snejpa. Smesta. Treba mi. Potreban mi je da... obavi izvestan zadatak. Idi.
Prestrašen, saplićući se kroz pomrčinu, Lucijus napusti prostoriju. Voldemor je i
dalje stajao na istom mestu, prevrćući štapić među prstima, zureći u njega.
– To je jedini način, Nagini – prošaputa on i osvrnu se, a velika, debela zmija
sada se graciozno uvijala u vazduhu, unutar začaranog, zaštitnog prostora koji joj je
napravio: svetlucave, providne lopte, nečeg između šljaštećeg kaveza i terarijuma.
Uz krik, Hari se vrati i otvori oči. Istog trena uši mu napadoše krici i povici,
gruvanje i buka bitke.
– On je u Vrištećoj kolibi. Zmija je s njim, ima oko sebe neku magičnu zaštitu.
Upravo je poslao Lucijusa Melfoja da pronađe Snejpa.
– Voldemor sedi u Vrištećoj kolibi? – reče Hermiona zgranuto. – Čak se... čak se i
ne bori?
– Misli da nema potrebe da se bori – reče Hari. – Misli da ću ja njega da
pronađem.
– Ali zašto?
– Zna da tragam za horkruksima, i drži Nagini uz sebe – očigledno je da ću morati
da odem k njemu da bih joj se približio...
– Tako je – reče Ron, šireći ramena. – Baš zato i ne smeš da ideš, jer on to želi i
očekuje. Ti ostani ovde i brini se za Hermionu, a ja idem da je sredim...
Hari prekinu Rona.
– Vas dvoje ostanite ovde, ja ću otići pod Ogrtačem i vratiću se čim...
– Ne – reče Hermiona – ima mnogo više smisla da ja uzmem Ogrtač i...
– Nemoj da ti je palo na pamet – zareža Ron na nju.
Ali pre nego što je Hermiona stigla da kaže išta više od: – Rone, ja sam
podjednako sposobna... – tapiserija koja je pokrivala stepenište na kom su stajali se
pocepa.
– POTERU!
Dva maskirana Smrtoždera stajala su pred njima, ali pre nego što su stigli da
podignu štapiće, Hermiona povika: – Gliseo!
Stepenice pod njihovim nogama se spljoštiše u tobogan i ona, Hari i Ron sjuriše
se niz njih, ne mogavši da kontrolišu svoju brzinu, i toliko brzo da su Ošamućujuće
čini Smrtoždera proletele daleko iznad njihovih glava. Projurili su kroz dugu
skrivajuću tapiseriju na dnu i sleteli na pod, udarivši u zid naspram nje.
– Duro! – povika Hermiona, uperivši svoj štapić u tapiseriju i začuše se dva
glasna, mučno krckava zvuka kad se tapiserija pretvori u kamen, a Smrtožderi koji su
ih gonili tresnuše o nju.
– Sklanjajte se! – povika Ron, i on, Hari i Hermiona smesta se prisloniše uz vrata
kada kraj njih protrča krdo galopirajućih školskih klupa, predvođenih profesorkom
Mek Gonagal u trku. Činilo se da ih nije primetila: kosa joj se rasplela a na obrazu je
imala duboku posekotinu. Kad je zašla za ugao, oni začuše njen poklič: – JURIŠ!
– Hari, stavi Ogrtač – reče Hermiona. – Ne obaziri se na nas...
Ali ga on prebaci preko sve troje. Iako su bili krupni, sumnjao je da će iko videti
njihova bestelesna stopala kroz prašinu koja je ispunjavala vazduh, odronjavajuće
kamenje, odbleske čini.
Strčali su niza sledeće stepenište i zatekli se u hodniku prepunom čarobnjaka koji
su vodili dvoboje. Portreti s obe strane boraca bili su krcati likovima koji su vrištali
savete i ohrabrenja, dok su se Smrtožderi, neki s maskama a neki bez, borili s
učenicima i nastavnicima. Din je osvojio sebi štapić u obračunu s Dolohovim, a
Parvati s Traversom. Hari, Ron i Hermiona istovremeno podigoše štapiće, spremni za
napad, ali su borci jurcali naokolo takvom brzinom da je bila velika verovatnoća da
će povrediti nekog od svojih ukoliko budu odaslali kletve. I dok su stajali tu, spremni,
čekajući priliku da delaju, začu se glasno: – Jupiiiiiii! – i Hari, podigavši pogled,
vide Pivsa kako leti nad njima, bacajući mahune snargalufa na Smrtoždere, čije bi
glave iznenada prekrile migoljeće, zelene čaure nalik debelim crvima.
– Aaaah!
Pregršt čaura pade na Ogrtač iznad Ronove glave. Ljigavo, zeleno korenje je
protivno logici lebdelo u vazduhu dok je Ron pokušavao da ga se otrese.
– Tamo je neko nevidljiv! – povika maskirani Smrtožder, pokazujući prstom na
njih.
Din iskoristi trenutak Smrtožderove nepažnje, i obori ga Ošamućujućom čini.
Dolohov pokuša da mu uzvrati, a Parvati ga pogodi Svezujućom kletvom.
– IDEMO! – viknu Hari, i on, Ron i Hermiona čvrsto obmotaše Ogrtač oko sebe i
jurnuše, pognutih glava, kroz središte bitke, klizajući se po baricama snargalufovog
soka, ka vrhu mermernog stepeništa koje je vodilo u Ulaznu dvoranu.
– Ja sam Drako Melfoj, ja sam Drako, na vašoj sam strani!
Drako je bio na prvom spatu, i preklinjao nekog drugog maskiranog Smrtoždera.
Hari Ošamuti Smrtoždera dok su prolazili: Melfoj se osvrnu, ozarenog lica, da vidi
svog spasioca, a Ron ga udari kroz Ogrtač. Melfoj pade unazad preko Smrtoždera,
raskrvavljene usne, potpuno unezveren.
– A ovo je drugi put večeras da smo ti spasili život, ti dvolično đubre! – povika
Ron. Po stepenicama i u Dvorani vodilo se mnoštvo dvoboja, a Hari je video
Smrtoždere dokle god mu je pogled sezao: Jakslija, blizu ulaznih vrata, u borbi s
Flitvikom, maskiranog Smrtoždera u dvoboju s Kingslijem, tik uz njih. Učenici su
trčali na sve strane, neki noseći ili vukući povređene prijatelje. Hari odasla
Ošamućujuću čin ka maskiranom Smrtožderu, i promaši ga, ali umalo pogodi Nevila
koji se niotkuda pojavio noseći u rukama otrovnu pipkulju, koja se radosno obavi oko
najbližeg Smrtoždera i poče da ga privlači.
Hari, Ron i Hermiona pojuriše niz mermerno stepenište: s njihove leve strane
rasprsnu se staklo i sliterinski peščanik koji je beležio poene kuće rasu svoje
smaragde na sve strane, te su se ljudi u trku klizali i saplitali. Kada su stigli do
prizemlja, dva tela padoše s balkona iznad njih i sivo mutno obličje, za koje Hari
pomisli da je životinjsko, četvoronoške projuri preko Dvorane da zarije zube u jednog
od palih.
– NE! – vrisnu Hermiona i uz zaglušujuć prasak iz njenog štapića Fenrir Suri bi
odbačen s drhtavo meškoljećeg tela Lavander Braun. On udari u mermernu ogradu
stepeništa i teturavo se pridiže na noge. A zatim mu kristalna kugla, uz jarki beo
blesak i prasak, pade povrh glave i on se sruči na pod, ne mičući se.
– Imam još! – zakrešta profesorka Treloni preko ograde balkona – još, za svakog
ko hoće! Evo....
I uz pokret nalik teniskom servisu, ona izvuče još jednu ogromnu kristalnu loptu iz
svoje torbe, mahnu štapićem kroz vazduh i natera kuglu da projuri kroz predvorje i
izleti kroz prozor. Istog trena, teška drvena vrata padoše i mnoštvo džinovskih
paukova probi se u Ulaznu dvoranu.
Krici užasa zaparaše vazduh: borci se razbežaše, i Smrtožderi i hogsvortovci, a
crveni i zeleni zraci svetlosti poleteše ka navirućim čudovištima koja su drhtala i
propinjala se, strašnija no ikada.
– Kako da izađemo? – povika Ron nadglasavajući se s kricima, ali pre nego što su
Hari ili Hermiona stigli da odgovore, sve troje behu odgurnuti u stranu: Hagrid je
tutnjao niza stepenice mašući svojim cvetnoroze kišobrančićem.
– Nemo’te ih povredit’, nemo’te ih povredit’! – vikao je.
– HAGRIDE, NE!
Hari zaboravi na sve ostalo: izlete ispod Ogrtača, trčeći pognuto ne bi li izbegao
kletve koje su osvetljavale celu Dvoranu.
– HAGRIDE, VRATI SE!
Ali nije bio ni na pola puta ka Hagridu kad se to desi: Hagrid nestade među
paukovima i, uz veliko komešanje, gnusno se rojeći, oni se povukoše pod naletom
čini, odvlačeći Hagrida zakopanog između sebe.
– HAGRIDE!
Hari začu kako ga neko zove po imenu, da li prijatelj ili neprijatelj, nije ga bilo
briga: trčao je niz ulazne stepenice ka mračnom zemljištu, a pauci su se gamižući
udaljavali sa svojim plenom, i on uopšte nije mogao da vidi Hagrida.
– HAGRIDE!
Učinilo mu se da vidi ogromnu ruku kako maše iz središta horde paukova, ali kad
potrča za njima, put mu prepreči monumentalno stopalo, koje se sručilo odozgo iz
tame i zatreslo tlo pod njegovim nogama. On podiže pogled: pred njim je stajao džin,
visok desetak metara, glave skrivene senkama, dok mu je svetlo koje je dopiralo kroz
vrata zamka osvetljavalo samo dlakave potkolenice veličine debla. Brutalnim, gipkim
pokretom on proturi svoju masivnu pesnicu kroz jedan od gornjih prozora, i Harija
zasu kiša stakla nateravši ga da uzmakne i nađe zaklon ispred ulaznih dveri.
– Gospode...! – ciknu Hermiona, kad ona i Ron sustigoše Harija i podigoše pogled
ka džinu koji je sada pokušavao da zgrabi ljude kroz prozor iznad njih.
– NEMOJ! – povika Ron, uhvativši Hermionu za ruku kad ona podiže štapić. –
Ošamutiš li ga, srušiće pola zamka...
– HAGER?
Grop dobaulja iza ugla zamka. Tek tad je Hari shvatio da je Grop zaista zakržljali
džin. Gargantuovsko čudovište koje je pokušavalo da zdrobi ljude na gornjim
spratovima osvrnu se i ispusti gromoglasan krik. Kamene stepenice zadrhtaše kad se
on teškim koracima zaputi ka svom omanjem rođaku, a Gropova kriva usta se raširiše
pokazujući žute zube veličine cigli kad se njih dvojica divljački baciše jedan na
drugog poput lavova.
– BEŽITE! – zaurla Hari. Dok su se džinovi rvali noć se ispuni užasnim kricima i
udarcima, i on zgrabi Hermionu za ruku i sjuri se niza stepenice do tla, s Ronom za
petama. Hari nije gubio nadu da će pronaći i spasiti Hagrida. Trčao je tako brzo da su
već bili na pola puta prema šumi kad ih nešto zaustavi.
Vazduh oko njih se zaledi: Hariju se dah smrznu u grudima. Iz tmine su izbijale
siluete, kovitlajuća obličja zgusnutog crnila, krećući se u velikom talasu ka zamku,
zakukuljenih lica i hroptavog daha...
Ron i Hermiona se pribiše uz njega a zvuci borbe iznenada postadoše prigušeni,
umrtvljeni, jer se na noć spustila tišina kakvu su samo dementori mogli da donesu...
– Hajde, Hari! – reče Hermionin glas s velike udaljenosti: – Patronusi, Hari,
hajde!
Podigao je štapić, ali ga je već prožimalo tupo beznađe: Freda više nema, a
Hagrid sigurno umire, ako već nije mrtav. Koliko ih je još poginulo za koje i ne zna...
osećao se kao da mu je duša već napola napustila telo...
– HARI, HAJDE! – vrisnu Hermiona.
Klizeći ka njima, stotine dementora je kidisalo, isisavajući sve na svom putu ka
Harijevom očajanju, koje je za njih bilo kao kakva obećana gozba...
On vide Ronovog srebrnog terijera kako proleće kroz vazduh, slabašno treperi i
nestaje. Video je Hermioninu vidru kako se u vazduhu uvija i bledi, a sopstveni štapić
mu zadrhta u ruci i on gotovo požele dobrodošlicu nadolazećem zaboravu, obećanju
ništavila, neosećanja...
A zatim iznad Harijeve, Ronove i Hermionine glave proleteše srebrni zec, vepar i
lisica: dementori ustuknuše pred jurišajućim stvorenjima. Iz tmine izroni još troje ljudi
i stade kraj njih, ispruženih štapića, i dalje održavajući svoje Patronuse: Luna, Erni i
Šejmus.
– Tako je – reče Luna ohrabrujuće, kao da su ponovo u Sobi po potrebi i da je ovo
tek obična vežba čini za DA. – Tako je, Hari... hajde, seti se neke srećne uspomene...
– Srećne uspomene? – reče on, ispucalog glasa.
– Svi smo još uvek tu – prošaputa ona – i dalje se borimo. Hajde, sad...
Zaiskri srebrna varnica, koja se zatim pretvori u treperavo svetlo, a onda, uz
najveći napor koji je Hari ikada uložio, iz vrha njegovog štapića iskoči jelen.
Zagalopirao je napred i tada se dementori sasvim razbežaše, noć istog časa ponovo
postade blaga, ali zvuci okružujuće borbe ponovo im odjeknuše u ušima.
– Nemam reči da vam se dovoljno zahvalim – reče Ron drhtavim glasom, okrećući
se ka Luni, Erniju i Šejmusu – upravo ste nam spasili...
Uz riku i zemljotresno podrhtavanje, još jedan džin dotetura se kroz tminu iz
pravca Šume, mlatarajući toljagom većom nego svako od njih ponaosob.
– BEŽITE! – ponovo povika Hari, ali njima nije ni trebalo reći: svi se razbežaše, i
to baš na vreme jer je već sledeće sekunde nepregledno stopalo tog stvorenja palo
tačno na mesto gde su stajali. Hari se osvrnu: Ron i Hermiona su ga sledili, ali je
drugo troje ponovo iščezlo u vihoru bitke.
– Mlatarajuća vrba – reče Hari. – Idemo!
Nekako je sve uspeo da ogradi u svom umu, sabije u mali prostor u koji sada nije
mogao da gleda: misli o Fredu i Hagridu, strepnju za sve ljude koje je voleo,
raštrkane po zamku i van njega, sve će to morati da sačeka jer je trebalo da pohitaju,
da stignu do zmije, kao i do Voldemora, pošto je to, kao što je Hermiona rekla, jedini
način da sve okončaju...
Trčao je, napola verujući da može da pobegne i od same smrti, ne obazirući se na
snopove svetlosti koji su parali tminu svud oko njega, kao ni na zvuke jezera koje se
uzburkalo poput mora, škriputanje Zabranjene šume iako je noć bila bez vetra. Trčao
je brže no ikada u životu zemljištem koje kao da se i samo diglo na ustanak, i prvi je
spazio veliko drvo, Vrbu koja je šibajućim granama nalik bičevima čuvala tajnu u
svom korenju.
Hari uspori, dahćući i šišteći, obilazeći izvan domašaja Vrbinih mlatarajućih
grana, čkiljeći kroz tminu ka njenom debelom stablu, pokušavajući u kori starog drveta
da uoči jedan jedini čvor koji bi ga paralizovao. Ron i Hermiona ga sustigoše,
Hermiona toliko zadihana da nije mogla ni da govori.
– Kako... kako ćemo da uđemo? – prodahta Ron. – Vidim... vidim mesto... da nam
je samo... ponovo tu Krukšenks...
– Krukšenks? – prošišta Hermiona, presamićena, stežući grudi. – Jesi li čarobnjak
ili nisi?
– A... da... aha...
Ron se osvrnu oko sebe, a zatim uperi svoj štapić u grančicu na tlu i reče: –
Vingardium leviosa! – Grančica odskoči sa zemlje, uvrćući se u vazduhu kao
zahvaćena naletom vetra, a zatim polete kroz Vrbine zloslutno klateće grane pravo ka
deblu. Pogodila je mesto blizu korenja i migoljeće drvo se istog časa umiri.
– Savršeno! – prodahta Hermiona.
– Čekajte.
Jedan trenutak pun sumnje, dok su treska i buka bitke ispunjavali vazduh, Hari je
oklevao. Voldemor je želeo da on to učini, želeo je da mu sâm dođe... da li on to sada
vodi Rona i Hermionu pravo u zamku?
Ali zatim se na njega obruši okrutna i bolna stvarnost: jedini način da napreduju
jeste da ubiju zmiju, zmija je bila kod Voldemora, a Voldemor se nalazio na kraju
ovog tunela...
– Hari, idemo, samo ti uđi! – reče Ron, gurajući ga napred.
Hari se ugura u zemljani prolaz skriven među korenjem drveta. Sada je prolaz bio
mnogo tešnji nego kada su prošli put ušli u njega. Tunel je imao nisku tavanicu: pre
četiri godine morali su da se sagnu da bi prošli kroz njega, a sada im nije preostalo
ništa drugo nego da puze. Hari je krenuo prvi, osvetljenog štapića, iščekujući svakog
časa da naiđe na prepreke, ali nisu naišli ni na jednu. Kretali su se u tišini, Hari
pogleda uprtog u lelujavi zrak svetlosti štapića koji je stezao u pesnici.
Najzad tunel poče da ide uzbrdo, i Hari spazi tračak svetlosti pred sobom.
Hermiona ga cimnu za članak.
– Ogrtač! – prošaputa. – Stavi Ogrtač!
On pruži ruku iza sebe a ona mu gurnu nagužvanu klizavu tkaninu u slobodnu šaku.
S teškom mukom ga navuče preko sebe i promrmljavši: – Noks! – ugasi svetlost svog
štapića i nastavi dalje na rukama i kolenima, što je tiše mogao, naprežući sva čula,
očekujući da ga svakog trena otkriju, da čuje leden prodoran glas, da vidi blesak
zelenog svetla.
A zatim začu glasove koji su dopirali pravo iz sobe pred njima, blago prigušeni
jer je tunel pred njima bio blokiran, kako se činilo, nekim starim sandukom. Jedva se
usuđujući i da diše, Hari priđe tik uz otvor i proviri kroz tanan procep koji je ostao
između sanduka i zida.
Soba s druge strane bila je jedva osvetljena, ali je mogao da razazna Nagini kako
se uvija i migolji poput vodene zmije, bezbedna u svojoj začaranoj, šljaštećoj kugli
koja je lebdela u vazduhu. Video je ivicu nekog stola i dugoprstu belu šaku koja se
igra štapićem. Zatim Snejp progovori, a Hariju srce poskoči: Snejp je bio tek nekoliko
centimetara od mesta gde je on skriven čučao.
– ... Gospodaru, njihov otpor popušta...
– ... i to čak i bez tvoje pomoći – reče Voldemor, svojim piskavim, prodornim
glasom. – Ma koliko bio vešt čarobnjak, Severuse, ne verujem da bi tvoj doprinos bio
od nekog značaja. Nadomak smo uspeha... nadomak.
– Pustite me da pronađem dečaka. Dopustite mi da vam dovedem Potera. Znam da
mogu da ga pronađem, Gospodaru. Molim vas.
Snejp prođe kraj procepa, a Hari malo ustuknu, ne skidajući pogled s Nagini,
pitajući se postoji li neka čin kadra da probije zaštitu koja je okružuje, ali ničeg nije
mogao da se seti. Jedan neuspeo pokušaj, i odao bi svoj položaj...
Voldemor ustade. Hari je sada mogao da ga vidi, njegove crvene oči, pljosnato,
zmijsko lice, a njegovo bledilo blago je svetlelo u polumraku.
– Imam jedan problem, Severuse – reče Voldemor umilno.
– Gospodaru? – reče Snejp.
Voldemor podiže Starozovni štapić, držeći ga nežno i odmereno, poput dirigentske
palice.
– Zašto neće da mi radi, Severuse?
U tišini, Hariju se učini da čuje zmiju kako tiho sikće dok se uvija i ispravlja, ili
je to možda Voldemorov piskavi suglasnik i dalje šištao kroz vazduh?
– G-Gospodaru? – reče Snejp tupo. – Ne razumem. Vi... izveli ste izuzetnu magiju
s tim štapićem.
– Ne – reče Voldemor. – Izveo sam svoju uobičajenu magiju. Ja jesam izuzetan,
ali ovaj štapić... nije. Nije mi otkrio obećana čudesa. Ne osećam nikakvu razliku
između ovog štapića i onog koji sam nabavio od Olivandera pre toliko godina.
Voldemorov ton bio je zamišljen, smiren, ali Harijev ožiljak poče da bridi i
pulsira: bol mu se skupljao u čelu i mogao je da oseti kako u Voldemoru raste onaj
kontrolisani gnev.
– Nikakvu razliku – ponovi Voldemor.
Snejp nije progovarao. Hari nije mogao da mu vidi lice: pitao se da li je Snejp
osetio opasnost, pokušava li da pronađe prave reči da umiri svog gospodara.
Voldemor poče da se kreće po prostoriji: Hari ga na par trenutaka izgubi iz vida,
dok se ovaj šetkao, govoreći istim onim odmerenim tonom dok su bol i gnev u Hariju
rasli.
– Dugo sam i naporno razmišljao, Severuse... znaš li zašto sam te dozvao iz bitke?
I na trenutak Hari spazi Snejpov profil: oči su mu bile uprte ka zmiji u njenom
začaranom kavezu.
– Ne, Gospodaru, ali molim vaše dopuštenje da se vratim. Dopustite mi da
pronađem Potera.
– Zvučiš kao Lucijus. Nijedan od vas dvojice ne razume Potera kao ja. Njega ne
treba pronalaziti. Poter će mi sâm doći. Vidiš, ja znam njegovu slabost, njegovu jedinu
veliku manu. Neće moći da podnese da gleda kako ostali oko njega ginu, znajući da se
sve to zbiva njega radi. Želeće to da zaustavi po svaku cenu. Sâm će doći.
– Ali, Gospodaru, možda ga slučajno ubije neko drugi a ne vi...
– Naređenja koja sam izdao mojim Smrtožderima bila su savršeno jasna. Zarobiti
Potera. Ubiti njegove prijatelje – što više njih, to bolje – ali ne ubiti i njega.
– Ali želeo sam da porazgovaram o tebi, Severuse, a ne o Hariju Poteru. Ti si mi
bio veoma dragocen. Veoma dragocen.
– Moj Gospodar zna da ja samo želim njemu da služim. Ali... pustite me, i pronaći
ću vam dečaka, Gospodaru moj. Dopustite mi da vam ga dovedem. Znam da mogu...
– Rekao sam ne! – reče Voldemor, i kad se ponovo okrenu Hari na tren vide
blesak njegovih crvenih očiju, njegov ogrtač šibnu kroz vazduh uz zvuk nalik gmizanju
zmije, a on u svom plamtećem ožiljku oseti Voldemorovo nestrpljenje. – Ono što me
trenutno brine, Severuse, jeste šta će se dogoditi kada se najzad susretnem s dečakom!
– Gospodaru, to svakako nije sporno, zar ne...?
– ... ali nešto jeste sporno, Severuse. Nešto jeste.
Voldemor stade i Hari jasno vide kako ponovo počinje da provlači Starozovni
štapić kroz svoje bele prste, zureći u Snejpa.
– Zašto su oba štapića koja sam koristio omanula kad su bila usmerena protiv
Harija Potera?
– Ja... ne znam na to da vam odgovorim, Gospodaru.
– Ne znaš?
Gnevno probadanje prolete poput šiljka kroz Harijevu glavu: on gurnu sebi
pesnicu u usta da bi sprečio svoj bolni vrisak. Sklopio je oči i odjednom postade
Voldemor, zagledan u Snejpovo bledo lice.
– Moj tisov štapić bi učinio sve što od njega zatražim, Severuse, osim da ubije
Harija Potera. Dvaput nije uspeo. Olivander mi je na mukama rekao za identična
jezgra, rekao mi da uzmem drugi štapić. To sam i učinio, ali se Lucijusov štapić
raspao u sukobu s Poterovim.
– Ja... nemam nikakvo objašnjenje, Gospodaru.
Snejp više nije gledao u Voldemora. Njegove tamne oči netremice su posmatrale
migoljeću zmiju u njenoj zaštitnoj lopti.
– Potražio sam treći štapić, Severuse. Starozovni štapić, Štapić sudbine,
Smrtoštap. Uzeo sam ga od njegovog prethodnog gospodara. Uzeo sam ga iz groba
Albusa Dambldora.
Snejp sada pogleda u Voldemora, a lice mu beše kao posmrtna maska. Bilo je
mermerno belo i tako mirno da je, kad je progovorio, bio pravi šok da ima nekog
živog iza tih praznih očiju.
– Gospodaru... pustite me da odem po dečaka...
– Celu ovu dugu noć, nadomak pobede, presedeo sam ovde – reče Voldemor,
glasom neznatno jačim od šapata – pitajući se i pitajući zašto Starozovni štapić odbija
da bude ono što bi morao biti, zašto odbija da me služi kao što legenda kaže da mora
služiti svog pravog vlasnika... i mislim da sam došao do odgovora.
Snejp ne progovori.
– Možda ga već znaš? Ti si, ipak, mudar čovek, Severuse. Bio si mi dobar i veran
sluga, i žalim zbog ovog što mora da usledi.
– Gospodaru...
– Starozovni štapić ne može valjano da me služi, Severuse, jer ja nisam njegov
pravi gospodar. Starozovni štapić pripada čarobnjaku koji je ubio njegovog
prethodnog vlasnika. Ti si ubio Albusa Dambldora. Dogod ti živiš, Severuse,
Starozovni štapić neće moći da bude istinski moj.
– Gospodaru! – pobuni se Snejp, podigavši svoj štapić.
– Nema drugog načina – reče Voldemor. – Moram da ovladam ovim štapićem,
Severuse. Ako pokorim štapić, najzad ću pokoriti i Potera.
I Voldemor zamahnu Starozovnim štapićem kroz vazduh. On ništa ne učini Snejpu,
koji na delić sekunde pomisli da je pomilovan: ali onda Voldemorova namera postade
jasna. Zmijski kavez se kotrljao kroz vazduh, i pre nego što je Snejp stigao da uradi
išta osim da vikne, on mu obavi glavu i ramena, a Voldemor progovori nemuštim
jezikom.
– Ubij.
Začu se užasan vrisak. Hari vide kako sa Snejpovog lica nestaje ono malo boje što
mu je preostalo, kako bledi i crne mu se oči šire dok mu se zmijski očnjaci zarivaju u
vrat a on uzalud pokušava da odgurne začarani kavez od sebe. Najzad mu kolena
popustiše, i on pade na pod.
– Žalim zbog ovoga – reče Voldemor ledeno.
Okrenuo se. U njemu nije bilo tuge, niti kajanja. Bilo je vreme da napusti ovu
kolibu i preuzme kontrolu, sa štapićem koji će mu se sada u potpunosti povinovati.
Uperio ga je u svetlucavi kavez u kom je držao zmiju, i on ponovo odlete uvis,
pustivši Snejpa, koji pade postrance na pod, i iz čije je rane na vratu šikljala krv.
Voldemor izjuri iz sobe ne osvrnuvši se, a velika zmija odlebde za njim u svojoj
ogromnoj zaštitnoj kugli.
Vrativši se ponovo u tunel i u sopstveni um, Hari otvori oči: pustio je sebi krv
grizući zglobove prstiju i obuzdavajući se da ne vrisne. Sada je ponovo gledao kroz
tanki procep između sanduka i zida, posmatrajući stopalo u crnoj čizmi kako se grči na
podu.
– Hari – prošaputa Hermiona iza njega, ali on je već uperio svoj štapić ka sanduku
koji mu je blokirao pogled. Ovaj se za pedalj podiže uvis i tiho odlebde u stranu. Što
je tiše mogao, Hari se uvuče u sobu.
Nije znao zašto to čini, zašto prilazi umirućem čoveku: nije znao šta da oseća kad
je video Snejpovo belo lice i prste koji su pokušavali da zaustave krvarenje iz rane na
vratu. Hari skide Nevidljivi ogrtač i pogleda dole u čoveka kog je mrzeo, čije su se
razrogačene crne oči usmerile ka Hariju dok je pokušavao da progovori. Hari se
nagnu nad njim, a Snejp ga zgrabi za odoru i privuče ga bliže.
Užasan klokotav hropac napusti Snejpovo grlo.
– Uzmi... ga... Uzmi... ga...
Iz Snejpa je kuljalo još nešto osim krvi. Srebrnastoplavo, ni gasovito ni tečno,
kuljalo mu je iz usta, ušiju i očiju, a Hari je znao šta je u pitanju, ali nije znao šta da
radi...
Hermiona mu tutnu u ruke bočicu stvorenu ni iz čega. Hari podiže srebrnastu
supstancu i ubaci je svojim štapićem u nju. Kad je bočica bila puna do vrha, a Snejp
prebledeo kao da u njemu više nema ni kapi krvi, njegov stisak na Harijevoj odori
popusti.
– Pogledaj... me... – prošaputa.
Zelene oči susretoše se s crnim, ali narednog trenutka kao da u dubini mračnog
para očiju nešto nestade, ostavljajući ih ukočenim, tupim i praznim. Šaka koja je
držala Harija sruči se uz tresak na pod i Snejp se više nije micao.

33. Prinčeva priča



Hari je ostao da kleči kraj Snejpa, zureći u njega, sve dok odjednom piskavi,
ledeni glas ne progovori tako blizu njih da Hari skoči na noge, čvrsto stežući bočicu u
rukama, pomislivši da se Voldemor vratio u sobu.
Voldemorov glas odjekivao je sa zidova i prozora, i Hari shvati da se on obraća
Hogvortsu i okolnoj oblasti, da ga stanovnici Hogsmida i svi oni koji se još uvek bore
u zamku takođe čuju tako jasno kao da stoji kraj njih, dišući im za vrat, udaljen za
dužinu smrtonosnog udarca.
– Borili ste se – reče hladni, kreštavi glas – junački. Lord Voldemor ume da ceni
hrabrost.
– A ipak ste pretrpeli teške gubitke. Ako nastavite da mi se opirete, svi ćete
umreti, jedan po jedan. Ja ne želim da se to dogodi. Svaka prolivena kap magične krvi
šteta je i grehota.
– Lord Voldemor je milostiv. Naređujem svojim silama da se smesta povuku.
– Imate jedan sat. Dostojanstveno se oprostite od svojih mrtvih. Pobrinite se za
svoje ranjenike.
– Sada se obraćam direktno tebi, Hari Poteru. Dopustio si da tvoji prijatelji umiru
umesto tebe, umesto da se suočiš sa mnom. Čekaću te jedan sat u Zabranjenoj šumi.
Ako po isteku tog sata ne budeš došao kod mene, ako mi se ne predaš, bitka se
nastavlja. I tada ću se lično upustiti u nju, Hari Poteru, pronaći ću te i kazniti svakog
čoveka, ženu i dete koji su pokušali da te sakriju od mene, sve do jednog. Jedan sat.
I Ron i Hermiona su grozničavo odmahivali glavama, gledajući u Harija.
– Ne slušaj ga – reče Ron.
– Biće sve u redu – reče Hermiona mahnito. – Hajde... hajde da se vratimo u
zamak, ako je on otišao u Šumu, moraćemo da smislimo novi plan...
Ona baci pogled na Snejpovo telo, a zatim odjuri do ulaza u tunel. Ron pođe za
njom. Hari pokupi Nevidljivi ogrtač a zatim spusti pogled na Snejpa. Nije znao šta da
oseća, osim šoka zbog načina na koji je Snejp ubijen i razloga iz kog je to učinjeno...
Provukli su se nazad kroz tunel, ne oglašavajući se, a Hari se pitao čuju li i Ron i
Hermiona još uvek Voldemorov odzvanjajući glas u ušima, kao on što ga čuje.
Dopustio si da tvoji prijatelji umiru umesto tebe, umesto da se suočiš sa mnom.
Čekaću te jedan sat u Zabranjenoj šumi... jedan sat...
Po travnjaku ispred zamka bili su razbacani mali smotuljci. Do zore je preostalo
još samo nekih sat vremena, a ipak je bio mrkli mrak. Njih troje požuriše prema
kamenom stepeništu. Jedna jedina klompa, veličine omanjeg čamca, ležala je
napuštena pred njima. Nije bilo traga ni glasa ni Gropu ni njegovom napadaču.
Zamak je bio neprirodno tih. Sada nije bilo blesaka svetlosti, niti eksplozija,
vriske i pokliča. Kamene ploče Ulazne dvorane bile su prekrivene krvlju. Svuda po
podu još uvek su bili razbacani smaragdi zajedno s komadićima mermera i
rascepkanog drveta. Deo ograde stepeništa bio je raznet.
– Gde su svi nestali? – prošaputa Hermiona.
Ron ih povede u Veliku salu. Hari se zaustavi na vratima.
Više nije bilo stolova kuća, a prostorija je bila prepuna. Preživeli su stajali u
grupicama, zagrljeni. Madam Pomfri i nekoliko pomagača brinuli su se o povređenima
na izdignutoj platformi. Među ranjenicima je bio i Firenzi. Iz slabine mu je liptala krv
i drhtao je ležeći, ne mogavši da se pridigne.
Mrtvi su bili položeni u niz u sredini Sale. Hari nije mogao da vidi Fredovo telo
jer ga je okruživala njegova porodica. Džordž mu je klečao pored uzglavlja, gospođa
Vizli mu se bacila na grudi, tresući se, a gospodin Vizli je nju gladio po kosi dok su
mu niz obraze lile suze.
Ne uputivši Hariju ni reč, Ron i Hermiona produžiše. Hari vide Hermionu kako
prilazi Džini, čije je lice bilo naduveno i crveno, i grli je. Ron se pridruži Bilu, Fler i
Persiju, koji prebaci ruku preko Ronovih ramena. Dok su Džini i Hermiona prilazile
ostatku porodice, Hari je imao dobar uvid u tela koja su ležala kraj Freda: Remus i
Tonks, bledi, nepomični i spokojni, naizgled usnuli pod mračnom, začaranom
tavanicom.
Velika sala kao da se udaljavala, postajala sve manja, skupljala se, dok je Hari
uzmicao s vrata. Nije mogao da diše. Nije bio u stanju da podnese da pogleda ostala
tela, da vidi ko je još umro radi njega. Nije mogao da podnese da se priključi
Vizlijevima, nije smeo da ih pogleda u oči, kad bi, da se odmah na početku predao,
Fred možda još bio živ...
Okrenuo se i potrčao uz mermerne stepenice. Lupin, Tonks... čeznuo je da ništa ne
oseća... priželjkivao da može sebi da iščupa srce, nutrinu, sve što je u njemu vrištalo...
Zamak je bio potpuno prazan; činilo se da su se čak i duhovi priključili
oplakivanju u Velikoj sali. Hari je trčao bez zaustavljanja, stežući kristalnu bočicu sa
Snejpovim poslednjim mislima, i nije usporio sve dok nije stigao do kamenog
gargojla koji je čuvao direktorovu kancelariju.
– Lozinka?
– Dambldor! – reče Hari bez razmišljanja jer je njega čeznuo da vidi, i na njegovo
iznenađenje gargojl skliznu u stranu, otkrivajući spiralno stepenište.
Ali kad je Hari uleteo u kružnu kancelariju, zatekao je promenu. Portreti koji su
visili naokolo po zidovima bili su prazni. Nijedan direktor niti direktorka nisu ostali
da ga vide. Izgleda da su svi odjurili, hitajući kroz slike koje su pokrivale ceo zamak,
kako bi mogli jasnije da vide šta se zbiva.
Hari je obeshrabreno gledao u prazan Dambldorov ram, koji je visio tačno iznad
direktorske fotelje, a zatim mu okrenu leđa. Kameno Sito-za-misli ležalo je u plakaru
gde se oduvek nalazilo: Hari ga odnese na sto i usu Snejpova sećanja u široku posudu
s runskim oznakama duž ivice. Bekstvo u nečiji tuđ um biće blaženo olakšanje... ništa
što mu je Snejp ostavio ne bi moglo da bude gore od njegovih vlastitih misli.
Uspomene su se kovitlale, srebrnobele i čudnovate, i Hari bez oklevanja, nehajno, kao
da će to ublažiti njegovu očajnički bolnu tugu, uroni u njih.
Padao je naglavačke pri sunčevoj svetlosti, a stopala mu dodirnuše toplo tlo. Kada
se uspravio, video je da se nalazi na gotovo napuštenom dečjem igralištu. Udaljenim
pejzažem dominirao je jedan ogroman dimnjak. Dve devojčice su se ljuljale naprednazad,
a mršavi dečak ih je posmatrao iz žbunja. Njegova crna kosa bila je preduga, a
odeća tako neusklađena da se to činilo namernim: prekratke farmerke, ofucan, prevelik
kaput, koji je možda pripadao nekom odraslom, i čudna majica nalik radničkoj bluzi.
Hari priđe bliže dečaku. Snejp je izgledao kao da nema više od devet-deset
godina, žućkast, sitan, suvonjav. Na njegovom mršavom licu videla se neskrivena
požuda dok je posmatrao mlađu od dve devojčice kako se ljulja sve više uvis u
odnosu na svoju sestru.
– Lili, nemoj! – vrisnu starija od njih.
Ali devojčica se pustila s ljuljaške na samom vrhuncu njene uzlazne putanje, i
poletela uvis, bukvalno poletela, vinuvši se u nebo uz grohotan smeh i, umesto da se
sruši na asfalt igrališta, jezdila je kroz vazduh, poput akrobate na trapezu, ostajući
gore predugo, i najzad sletela s prevelikom lakoćom.
– Mama ti je rekla da to ne radiš!
Petunija zaustavi svoju ljuljašku vukući pete sandala o tlo, uz škripav, krckav
zvuk, a zatim poskoči, s rukama na kukovima.
– Mama je rekla da ne smeš to da radiš, Lili!
– Ali dobro sam – reče Lili, još uvek se kikoćući. – Tunija, vidi ovo. Vidi šta
umem.
Petunija se osvrnu oko sebe. Igrališe je bilo pusto izuzev njih i, mada devojčice to
nisu znale, Snejpa. Lili je uzela cvet koji je pao s grma iza kog je Snejp čučao.
Petunija krenu ka njoj, vidno rastrzana između radoznalosti i neodobravanja. Lili je
sačekala da Petunija priđe dovoljno blizu da bi jasno videla, a zatim otvori dlan. Na
njemu je ležao cvet, otvarajući i zatvarajući latice, kao nekakva bizarna, mnogousta
ostriga.
– Prestani! – zakrešta Petunija.
– Ništa ti ne radi – reče Lili, ali sklopi šaku oko pupoljka i baci ga nazad na
zemlju.
– To nije normalno – reče Petunija, ali je pogledom pratila pad cveta na zemlju i
zadržala se na njemu. – Kako to radiš? – dodade, a u glasu joj se jasno čula čežnja.
– To je očigledno, zar ne? – Snejp više nije mogao da se obuzda, već je iskočio iz
žbunja. Petunija ciknu i otrča nazad ka ljuljaškama, ali Lili, iako je očito bila
prepadnuta, ostade gde je i bila. Snejp kao da je zažalio zbog svog nastupa. Kad je
pogledao u Lili, žućkaste obraze obli mu tupo rumenilo.
– Šta je očigledno? – upita Lili.
Snejp je odisao nervoznim uzbuđenjem. Bacivši pogled na udaljenu Petuniju, koja
se sada motala oko ljuljaški, on stiša glas i reče: – Znam šta si.
– Kako to misliš?
– Ti si... ti si veštica – prošaputa Snejp.
Ona je delovala uvređeno.
– To nije lepo da se nekom kaže!
Okrenula se, digavši nos, i odmarširala ka svojoj sestri.
– Ne! – reče Snejp. Sad je postao još rumeniji i Hari se pitao zašto ne skine taj
groteskno prevelik kaput, sem ukoliko se plašio da otkrije radničku majicu ispod
njega. Lepršao je za devojčicama, delujući smešno šišmišoliko, nalik svom starijem
ja.
Sestre su ga odmeravale, ujedinjene u svom neodobravanju, svaka se držeći za po
jedan stub od ljuljaške, kao da je to bezbedno skrovište u igri šuge.
– Ali jesi – reče Snejp Lili. – Ti jesi veštica. Posmatram te već neko vreme. Mada
nema ničeg lošeg u tome. Moja mama je veštica, a ja sam čarobnjak.
Petunijin smeh ga preseče kao leden tuš.
– Čarobnjak! – kreštala je, povrativši hrabrost sad kad se oporavila od šoka zbog
njegovog iznenadnog pojavljivanja. – Znam ja ko si ti. Ti si onaj mali Snejp! Oni žive
u Preljinom sokaku kod reke – reče ona Lili, a po njenom tonu bilo je očigledno da tu
adresu nije smatrala nekom naročitom preporukom. – Zašto si nas špijunirao?
– Nisam špijunirao – reče Snejp, kome je postajalo vruće i neprijatno, a na jarkom
suncu se videlo da mu je kosa prljava. – Ionako ne bih tebe špijunirao – dodade
zajedljivo – ti si Normalka.
Iako Petunija očigledno nije razumela tu reč, teško da je mogla da ne shvati taj ton.
– Lili, hajde idemo! – reče piskavo. Lili smesta posluša svoju sestru, popreko
gledajući Snejpa dok je odlazila. Stajao je i posmatrao ih kako izleću kroz kapiju
igrališta, i Hari, jedini koji je ostao da ga gleda, prepozna Snejpovo gorko
razočaranje, i shvati da je Snejp već neko vreme planirao taj trenutak, i da je sve
pošlo naopako...
Scena se rastopi i, pre nego što je Hari došao k sebi, ponovo se uobliči oko njega.
Sada se nalazio u malom šumskom čestaru. Video je osunčanu reku kako se presijava
između stabala. Senke koje je drveće bacalo pravile su svežu, zelenu hladovinu.
Dvoje dece sedelo je u turskom sedu jedno naspram drugoga na zemlji. Snejp je sada
bio skinuo svoj kaput. Njegova radnička bluza delovala je manje čudnovato pri ovom
slabom svetlu.
– ... a Ministarstvo može da te kazni ako izvodiš magiju van škole, stignu ti pisma.
– Ali ja sam već izvodila magiju van škole!
– Mi smo još uvek bezbedni. Još nismo dobili čarobne štapiće. Kad si mali i ne
možeš da se suzdržiš, progledaju ti kroz prste. Ali kad napuniš jedanaest godina – on
značajno klimnu glavom – i počnu da te obučavaju, onda moraš da budeš pažljiv.
Zavlada kratak tajac. Lili je uzela palu grančicu i mahala njome kroz vazduh, a
Hari je znao da ona zamišlja kako njime ostavlja trag iskri. Zatim baci grančicu, nagnu
se ka dečaku i reče: – To je stvarno, zar ne? Nije neka šala? Petunija mi kaže da me
lažeš. Petunija kaže da Hogvorts ne postoji. Stvarno je, je l’ da?
– Stvarno je za nas – reče Snejp. – Ne i za nju. Ali mi ćemo dobiti pisma, ti i ja.
– Sigurno? – prošaputa Lili.
– Sto posto – reče Snejp, i njegova pojava, čak i s loše ošišanom kosom i čudnom
odećom, izgledala je vrlo impresivno dok se uzdizao pred njom, pun samopouzdanja u
vezi sa svojom sudbinom.
– A da li će ga zaista doneti sova? – prošaputa Lili.
– Obično je tako – reče Snejp. – Ali ti si normalskog porekla, pa će neko iz škole
doći to da objasni tvojim roditeljima.
– Da li to ima neke veze, ako si normalskog porekla?
Snejp je oklevao. Njegove crne oči, vedre pri zelenkastoj pomrčini, pređoše
preko njenog bledog lica i tamnoriđe kose.
– Ne – reče. – To nema nikakve veze.
– Dobro je – reče Lili, opustivši se: bilo je jasno da ju je to zabrinjavalo.
– Ti si puna magije – reče Snejp. – Video sam to. Stalno sam te posmatrao...
Glas mu utihnu: nije ga slušala, već se opružila po lisnatom tlu i sad je gledala u
pokrov od lišća iznad njih. On ju je posmatrao požudno kao i na igralištu.
– Kako stoje stvari kod tebe kući? – upita Lili.
Između njegovih očiju useče se mala bora.
– Dobro – reče.
– Više se ne svađaju?
– O da, svađaju se – reče Snejp. Zgrabio je pregršt lišća i krenuo da ih cepka,
očito nesvestan šta radi. – Ali još malo i više neću biti tamo.
– Zar tvoj tata ne voli magiju?
– On maltene ništa ne voli – reče Snejp.
– Severuse?
Snejpove usne izviše se u mali osmeh kad je izgovorila njegovo ime.
– Da?
– Ispričaj mi ponovo za dementore.
– Zašto te oni interesuju?
– Ako upotrebim magiju van škole...
– Ne bi te zbog toga dali dementorima! Dementori su za ljude koji rade veoma
loše stvari. Oni čuvaju čarobnjački zatvor, Askaban. Ti nećeš završiti u Askabanu,
previše si...
On ponovo pocrvene i ponovo stade da cepka lišće. A zatim slab šuškav zvuk iza
leđa natera Harija da se osvrne: Petunija, koja se krila iza drveta, izgubila je
ravnotežu.
– Tunija! – reče Lili, s prizvukom iznenađenja i dobrodošlice, ali Snejp odmah
skoči na noge.
– Ko sad špijunira? – povika. – Šta ’oćeš?
Petunija je bila bez daha, zbunjena što je otkrivena. Hari je video kako smišlja
nešto uvredljivo da mu uzvrati.
– Šta si to obukao? – reče ona, pokazujući na Snejpove grudi. – Maminu bluzu?
Začu se krc: grana iznad Petunijine glave pade. Lili vrisnu: grana potkači Petuniju
po ramenu, i ona se otetura unazad i briznu u plač.
– Tunija!
Ali Petunija je bežala. Lili se ustremi na Snejpa.
– Jesi li ti to učinio?
– Ne – delovao je istovremeno i prkosno i uplašeno.
– Jesi! – Ona je uzmicala od njega. – Jesi! Povredio si je!
– Ne... nisam!
Ali ta laž nije ubedila Lili: uputivši mu još jedan popreki pogled, ona otrča iz
čestara za svojom sestrom, a Snejp je delovao očajno i zbunjeno...
A zatim se scena preobliči. Hari se osvrnu oko sebe: nalazio se na peronu devet i
tri četvrtine, a kraj njega je stajao Snejp, pomalo pogrbljen, pokraj žene žućkastog,
kiselog lica koja je strašno podsećala na njega. Snejp je zurio u četvoročlanu
porodicu nedaleko od njih. Dve devojčice stajale su malo izdvojeno od svojih
roditelja. Lili kao da je nešto molila svoju sestru. Hari im priđe bliže da oslušne.
– ... žao mi je, Tunija, žao mi je! Slušaj... – ona uhvati sestru za ruku i čvrsto je
stegnu, iako je Petunija pokušavala da je izvuče. – Možda kad odem tamo... ne,
saslušaj me, Tunija! Možda kad budem bila tamo, možda ću moći da odem do
profesora Dambldora i ubedim ga da se predomisli!
– Ne – želim – da – idem! – reče Petunija i istrže ruku iz sestrinog stiska. – Misliš
da želim da idem u neki tamo glupi zamak da učim kako da postanem...
Njene blede oči pogledom pređoše duž perona preko mačaka koje su mjaukale u
naručju svojih vlasnika, sova koje su lepršale i huktale jedna drugoj iz kaveza, preko
učenika, od kojih su neki već bili u dugim crnim odorama i unosili kovčege u
skerletnocrveni parni voz ili se pozdravljali veselim povicima nakon letnje pauze.
– ... misliš da želim da budem... nakaza?
Kad je Petunija uspela da istrgne ruku Liline oči se ispuniše suzama.
– Ja nisam nakaza – reče Lili. – Ružno je što si mi to rekla.
– Tamo ideš – reče Petunija s uživanjem. – U posebnu školu za nakaze. Ti i onaj
klinac Snejp... vas dvoje ste čudaci, eto šta ste. Dobro je što ste odvojeni od
normalnih ljudi. To je radi naše bezbednosti.
Lili baci pogled prema svojim roditeljima, koji su se radosno osvrtali po peronu,
upijajući ovaj prizor. Zatim se osvrnu ka svojoj sestri a glas joj beše tih i žustar.
– Nisi mislila da je to škola za nakaze kad si pisala direktoru i molila ga da te
primi.
Petunija se zacrvene.
– Molila? Nisam molila!
– Videla sam njegov odgovor. Bio je veoma ljubazan.
– Nisi smela da pročitaš... – prošaputa Petunija. – To je moje lično... kako si samo
mogla...?
Lili se odade krišom bacivši pogled ka mestu gde je Snejp stajao u blizini.
Petunija ispusti preneražen krik.
– Onaj dečak ga je našao! Ti i taj dečak ste se šunjali po mojoj sobi!
– Ne... nismo se šunjali... – sada je Lili bila u defanzivi. – Severus je video
koverat i nije mogao da poveruje da je neki Normalac uspeo da kontaktira Hogvorts,
to je sve! Kaže da sigurno postoje čarobnjaci koji su na tajnom zadaku u poštanskoj
službi, koji se brinu za...
– Izgleda da čarobnjaci svuda zabadaju nos! – reče Petunija, prebledevši sada isto
koliko je maločas porumenela. – Nakazo! – razdere se na svoju sestru i ljutito ode do
mesta gde su stajali njihovi roditelji...
Prizor se ponovo rastoči. Snejp je hitao kroz hodnik Hogvorts ekspresa dok je
ovaj kloparao seoskim predelima. Već se presvukao u svoju školsku odoru, i možda je
prvi put bio u prilici da skine svoju užasnu normalsku odeću. Najzad je zastao ispred
kupea u kojem je grupica dečaka bučno razgovarala. Šćućurena na sedištu kraj prozora
sedela je Lili, lica pritisnutog uz prozorsko staklo.
Snejp otvori vrata kupea i sede preko puta Lili. Ona baci pogled na njega, a zatim
se ponovo zagleda kroz prozor. Plakala je.
– Neću da pričam s tobom – reče ona suzdržanim glasom.
– Zašto nećeš?
– Tunija me m-mrzi. Zato što smo videli ono pismo od Dambldora.
– Pa šta?
Ona ga krajnje neblagonaklono pogleda.
– Pa ona mi je sestra!
– Ona je samo... – Na vreme se zaustavio. Lili, koja je bila i suviše zauzeta
brisanjem suza da ih niko ne bi primetio, nije ga čula.
– Ali mi idemo! – reče on, ne mogavši da obuzda ushićenje u svom glasu. – To je
to! Krenuli smo na Hogvorts!
Ona klimnu glavom brišući oči i, uprkos sebi, napola se osmehnu.
– Bolje bi ti bilo da si u Sliterinu – reče Snejp, ohrabren time što se malo
razvedrila.
– Sliterinu?
Jedan od dečaka koji je delio kupe s njima, a koji do tog trenutka nije pokazao
nikakvo interesovanje za Snejpa i Lili, osvrnu se na tu reč i Hari, čija je pažnja dotad
bila potpuno usredsređena na dvoje kraj prozora, spazi svoga oca: mršav, crnokos kao
i Snejp, ali je ostavljao taj neuhvatljiv dojam da su se o njemu dobro brinuli, čak ga i
obožavali, što je Snejpu tako upadljivo nedostajalo.
– Ko to hoće da bude u Sliterinu? Mislim da bih radije napustio školu, zar ti ne bi?
– upita Džejms dečaka koji je leškario na sedištima naspram njih i, trgnuvši se, Hari
shvati da je to Sirijus. Sirijus se na to nije nasmešio.
– Cela moja porodica bila je u Sliterinu – reče on.
– Bokca mu – reče Džejms – a delovao si mi kao dobar tip!
Sirijus se iskezi.
– Možda ću baš ja da prekinem tradiciju. Gde bi ti išao, da možeš da biraš?
Džejms podiže nevidljivi mač.
– „Grifindor, gde hrabri u srcu obitavaju!“ Kao moj tata.
Snejp ispusti kratak nipodaštavajuć zvuk. Džejms se okrenu ka njemu.
– Imaš li neki problem s tim?
– Ne – reče Snejp, iako je njegov blago podrugljiv kez govorio drugačije. – Ako
bi radije da budeš mišićav nego pametan...
– A gde se ti nadaš da ćeš završiti, s obzirom na to da nisi ni jedno ni drugo? –
ubaci se Sirijus.
Džejms se grohotom nasmeja. Lili se uspravi, poprilično rumena i s negodovanjem
pogleda prvo u Džejmsa pa u Sirijusa.
– Hajde, Severuse, da nađemo neki drugi kupe.
– Uuuuuuuu...
Džejms i Sirijus imitirali su njen nadmen glas. Džejms pokuša da saplete Snejpa
dok je ovaj prolazio kraj njega.
– Vidimo se, Slinavuse! – začu se njegov glas kad se vrata kupea zalupiše...
A prizor se ponovo rastopi...
Hari je stajao tik uz Snejpa dok su gledali u svećama osvetljene stolove kuća,
prepune ushićenih lica. A zatim profesorka Mek Gonagal reče: – Evans, Lili!
Posmatrao je svoju majku kako stupa drhtavim nogama i seda na rasklimani
tronožac. Profesorka Mek Gonagal joj spusti Šešir za razvrstavanje na glavu, i nepunu
sekundu nakon što je dodirnuo tamnocrvenu kosu, Šešir povika: – Grifindor!
Hari začu kako se Snejpu ote tanan hroptaj. Lili skinu Šešir, dodade ga profesorki
Mek Gonagal, a zatim požuri ka razdraganim grifindorcima, ali dok je išla osvrnula se
ka Snejpu a na licu joj je titrao tužan osmejak. Hari vide Sirijusa kako se pomera duž
klupe da joj oslobodi mesto. Ona ga osmotri, i izgleda prepozna iz voza, te prekrsti
ruke i odlučno mu okrene leđa.
Prozivka se nastavila. Hari je posmatrao Lupina, Petigrua i svog oca kako se
priključuju Lili i Sirijusu za grifindorskim stolom. Najzad, kad je još samo desetak
učenika ostalo da se razvrsta, profesorka Mek Gonagal prozva Snejpa.
Hari pođe s njim do tronošca, posmatrajući ga kako stavlja sebi Šešir na glavu. –
Sliterin! – povika Šešir za razvrstavanje.
I Severus Snejp se premesti na suprotan kraj Sale, daleko od Lili, ka mestu odakle
su ga sliterinci bodrili, gde ga Lucijus Melfoj, s asistentskom značkom koja mu se
blistala na grudima, potapša po leđima dok je sedao kraj njega...
A prizor se promeni...
Lili i Snejp išli su preko dvorišta zamka, očigledno se raspravljajući. Hari požuri
da ih sustigne, da oslušne. Kad je došao do njih, shvatio je koliko su oboje viši: čini
se da je prošlo nekoliko godina od njihovog Razvrstavanja.
– ... mislio sam da smo prijatelji? – govorio je Snejp. – Najbolji prijatelji?
– Jesmo, Sev, ali ne sviđaju mi se neki ljudi s kojima se motaš! Žao mi je, ali
prezirem Ejvorija i Malsibera! Malsiber! Šta vidiš u njemu, Sev? Jeziv je! Znaš li šta
je pokušao da uradi Meri Makdonald pre neki dan?
Lili je stigla do stuba i naslonila se na njega, podigavši pogled ka mršavom,
žućkastom licu.
– To nije bilo ništa – reče Snejp. – Samo se zezao, ništa više...
– Bila je to Mračna magija, a ako je tebi to smešno...
– A šta je s onim stvarima kojima se Poter i njegovi pajtaši bave? – odbrusi
Snejp. Ponovo je dobio boju, ne mogavši, čini se, da suzbije svoje gnušanje.
– Kakve sad Poter ima veze s bilo čim? – reče Lili.
– Iskradaju se noću. Ima nešto čudno u vezi s onim Lupinom. Gde to stalno idu?
– Bolestan je – reče Lili. – Oni kažu da je bolestan...
– Jednom mesečno, baš kad je pun mesec? – reče Snejp.
– Znam za tvoju teoriju – reče Lili i zazvuči hladno. – Zašto si uopšte toliko
opsednut njima? Šta se tebe tiče šta oni rade noću?
– Samo pokušavam da ti pokažem da nisu tako bajni kao što svi misle da jesu.
Od njegovog pogleda ona se zarumene.
– Ipak, oni ne koriste Mračnu magiju. – Ona utiša glas. – A ti si krajnje
nezahvalan. Čula sam šta se desilo pre neku noć. Išao si da se šunjaš kroz onaj tunel
kod Mlatarajuće vrbe, a Džejms Poter te je spasio od onoga što se tamo dole nalazi,
šta god da je...
Snejpovo celo lice se izobliči i on procedi: – Spasio? Spasio? Misliš da je
izigravao heroja? Samo je spasavao svoju glavu i svoje prijatelje! Nećeš valjda –
neću ti dozvoliti da...
– Dozvoliti? Nećeš mi dozvoliti?
Liline jarkozelene oči postale su prorezi. Snejp se odmah ispravi.
– Nisam mislio... samo neću da od tebe prave budalu – sviđaš mu se, sviđaš se
Džejmsu Poteru! – te reči kao da su mu se otele protiv njegove volje. – A on nije...
Svi misle... Velika kvidička zvezda... – Snejpova ogorčenost i neodobravanje činili su
ga nerazgovetnim, a obrve na Lilinom čelu su se sve više i više izdizale.
– Znam da je Džejms Poter arogantni skot – reče ona, presekavši Snejpa. – Ne
treba ti da mi to kažeš. Ali ono što Malsiber i Ejvori smatraju smešnim čisto je zlo.
Zlo, Sev. Ne shvatam kako možeš da se družiš s njima.
Hari je sumnjao da je Snejp uopšte i čuo njene zamerke na račun Malsibera i
Ejvorija. Čim je uvredila Džejmsa Potera, celo njegovo telo se opustilo, i dok su se
udaljavali u Snejpovom koraku bio je primetan novi polet...
A prizor se rastoči...
Hari je ponovo posmatrao Snejpa, koji izlazi iz Velike sale nakon što je završio
svoje O.Č.N. iz Odbrane od Mračnih veština, posmatrao ga je dok je izlazio iz zamka
i nehotice dolutao do mesta gde su Džejms, Sirijus, Lupin i Petigru sedeli zajedno. Ali
Hari se ovoga puta držao na rastojanju jer je znao šta se zbilo nakon što je Džejms
podigao Severusa u vazduh i rugao mu se. Znao je šta je učinjeno i rečeno, i nije mu
pričinjavalo nikakvo zadovoljstvo da to ponovo vidi. Posmatrao je kako se Lili
priključila grupi i stala u Snejpovu odbranu. Izdaleka je čuo Snejpa kako joj, ponižen i
gnevan, dobacuje tu neoprostivu reč: – Blatokrvna.
Prizor se promeni.
– Izvini.
– Ne interesuje me.
– Izvini!
– Ne troši uzalud pljuvačku.
Bila je noć. Lili, koja je nosila spavaćicu, stajala je prekrštenih ruku ispred
portreta Debele Dame na ulazu u grifindorsku kulu.
– Izašla sam samo zato što mi je Meri rekla da si pretio da ćeš prespavati ovde.
– Jesam. I bih. Nisam hteo da te nazovem Blatokrvnom, samo mi se...
– Omaklo? – u Lilinom glasu nije bilo sažaljenja. – Prekasno je. Godinama sam
pronalazila izgovore. Niko od mojih prijatelja ne može da shvati zašto uopšte i pričam
s tobom. Ti i tvoji dragoceni prijatelji Smrtožderi – vidiš, čak i ne poričeš! Čak i ne
poričeš da to nameravate da budete! Jedva čekate da se priključite Znaš-Već-Kome, je
li?
On otvori usta, ali ih potom zatvori ne progovorivši.
– Više ne mogu da se pretvaram. Ti si izabrao svoj put, ja sam izabrala moj.
– Ne... slušaj, nisam hteo da...
– ... da me nazoveš Blatokrvnom? Ali ti sve ostale mog porekla zoveš
Blatokrvnim, Severuse. Zašto bih se ja razlikovala?
Bio je na ivici da progovori, ali se ona uz prezriv pogled okrenu i pope nazad kroz
otvor iza portreta...
Hodnik se rastopi, a sledećem prizoru je trebalo malo duže da se uobliči: Hariju
se činilo da leti kroz komešajuće oblike i boje, sve dok se njegovo okruženje nije opet
učvrstilo, i sada je stajao povrh usamljenog i hladnog brda u tmini, dok je vetar
zviždao kroz grane retkog drveća bez lišća. Odrasli Snejp je dahtao, okrećući se oko
sebe, čvrsto stežući štapić u ruci, čekajući nešto ili nekoga... njegov strah je zarazio i
Harija, iako je znao da ne može biti povređen, te se i on osvrtao preko ramena,
pitajući se šta to Snejp čeka...
A zatim zaslepljujuć, nazubljen zrak bele svetlosti prolete kroz vazduh: Hari
pomisli da je u pitanju munja, ali Snejp je pao na kolena a štapić mu je izleteo iz ruke.
– Nemojte da me ubijete!
– To mi nije bila namera.
Zvuk Dambldorovog Prebacivanja mora da je zaglušilo zavijanje vetra među
granama. Stajao je pred Snejpom dok mu se odora vijorila oko njega, a lice bilo
odozdo osvetljeno svetlom koje je bacao njegov štapić.
– Dakle, Severuse? Kakvu to poruku Lord Voldemor ima za mene?
– Nema... nema poruke... ovde sam po sopstvenom nahođenju!
Snejp je kršio ruke: delovao je pomalo ludački, sa svojom neurednom crnom
kosom koja mu se vijorila oko lica.
– Ja... dolazim s upozorenjem... ne, zahtevom... molim vas...
Dambldor mahnu štapićem. Iako su lišće i granje i dalje leteli kroz noćni vazduh
kraj njih, na mesto gde su on i Snejp stajali oči u oči spusti se tišina.
– Kakav to zahtev jedan Smrtožder može da ima za mene?
– P-Proročanstvo... predviđanje... Trelonijeva...
– Ah, da – reče Dambldor. – Koliko si toga preneo Lordu Voldemoru?
– Sve... sve što sam čuo! – reče Snejp. – Zato... iz tog razloga... on misli da je u
pitanju Lili Evans!
– Proročanstvo se nije odnosilo na ženu – reče Dambldor. – Govorilo je o dečaku
rođenom krajem jula...
– Znate na šta mislim! On misli da se odnosi na njenog sina, hoće da je pronađe...
da ih sve pobije...
– Ako ti ona toliko znači – reče Dambldor – svakako će je Lord Voldemor
poštedeti? Zar ne možeš da tražiš milost za majku u zamenu za sina?
– Jesam... pitao sam ga...
– Gadiš mi se – reče Dambldor, a Hari nikada u životu nije čuo toliki prezir u
njegovom glasu. Snejp kao da se malo skupi. – Znači ne tiču te se smrt njenog muža i
deteta? Oni mogu da umru, samo da ti dobiješ šta želiš?
Snejp ništa ne reče, već je samo gledao naviše u Dambldora.
– Sakrijte ih sve, onda – zahropta. – Sklonite je – njih – na sigurno. Molim vas.
– A šta ćeš mi dati zauzvrat, Severuse?
– Z-zauzvrat? – Snejp zaprepašćeno zinu u Dambldora, a Hari je očekivao da će
protestovati, ali nakon jednog dugog trenutka on reče: – Bilo šta.
Brdo izbledi i Hari se nađe u Dambldorovoj kancelariji, a nešto u njoj ispuštalo je
užasan zvuk, poput ranjene životinje. Snejp je sedeo presavijen u stolici a Dambldor
je smrknuto stajao nad njim. Nakon par trenutaka Snejp podiže lice, i on vide čoveka
koji je proživeo stotinu godina patnje otkako je napustio ono zaraslo brdašce.
– Mislio sam... da ćete... da je sklonite na... sigurno...
– Ona i Džejms imali su poverenja u pogrešnu osobu – reče Dambldor. – Slično
tebi, Severuse. Zar se nisi nadao da će je Lord Voldemor poštedeti?
Snejpovo disanje sada je postalo plitko.
– Njen dečak je preživeo – reče Dambldor.
Snejp kao da odagna dosadnu mušicu neznatnim trzajem glave.
– Njen sin živi. Ima njene oči, iste njene oči. Siguran sam da se sećaš oblika i boje
očiju Lili Evans, zar ne?
– NEMOJTE! – zagrme Snejp. – Nestala... Mrtva...
– Da li je to kajanje, Severuse?
– Želeo bih... želeo bih da sam ja mrtav...
– A ko bi od toga imao ikakve koristi? – reče Dambldor ledeno. – Ako si voleo
Lili Poter, ako si je istinski voleo, onda je tvoj put već iscrtan.
Činilo se da Snejp proviruje iz izmaglice bola, i trebalo mu je veoma dugo da do
njega dopru Dambldorove reči.
– Kako... kako to mislite?
– Znaš kako i zašto je poginula. Postaraj se da to ne bude uzalud. Pomozi mi da
zaštitim Lilinog sina.
– Njemu nije potrebna zaštita. Mračni gospodar je nestao...
– ... Mračni gospodar će se vratiti, a Hari Poter će biti u strahovitoj opasnosti
kada se to dogodi.
Zavlada dug tajac i Snejp polako povrati kontrolu nad sobom, ovlada sopstvenim
disanjem. Naposletku reče: – U redu. U redu. Ali nikada... nikada mu ne recite,
Dambldore! Ovo mora ostati između nas! Zakunite se! Ne mogu da podnesem...
pogotovu Poterov sin... hoću da mi date svoju reč!
– Da ti dam svoju reč da nikada neću otkriti ono najbolje u tebi? – Dambldor
uzdahnu, spustivši pogled na Snejpovo divljačno, izmučeno lice. – Ako insistiraš...
Kancelarija se rastoči, ali se istog trena ponovo uobliči. Snejp se šetkao levodesno
pred Dambldorom.
– ... osrednji, arogantan, baš kao i njegov otac, odlučan da krši pravila, raduje se
svojoj slavi, traži pažnju i drzak je...
– Vidiš ono što očekuješ da vidiš, Severuse – reče Dambldor, ne dižući pogled s
primerka Preobražavanja danas. – Drugi nastavnici mi kažu da je dečak skroman,
dopadljiv i umereno talentovan. Meni lično je vrlo simpatično dete.
Dambldor okrenu stranicu, i ne podigavši pogled reče: – Drži Kvirela na oku,
hoćeš li?
Ponovo vrtlog boje, i onda se sve smrači, a Snejp i Dambldor su stajali udaljeni
na nekoliko koraka u Ulaznoj dvorani dok su poslednji zaostali posetioci Božićnog
bala prolazili kraj njih idući na spavanje.
– Dakle? – promrmlja Dambldor.
– I Karkarofov Znak postaje sve tamniji. Uspaničio se, boji se odmazde. Znate
koliko je pomogao Ministarstvu nakon pada Mračnog gospodara. – Snejp iskosa
pogleda u Dambldorov profil slomljenog nosa. – Karkarof namerava da beži ukoliko
Znak počne da peče.
– Je li? – reče Dambldor nežno, dok su Fler Delaker i Rodžer Dejvis kikoćući se
nailazili iz pravca okolnog imanja. – A da li si ti u iskušenju da mu se pridružiš?
– Ne – reče Snejp, crnih očiju uprtih u siluete Fler i Rodžera koje su se udaljavale
od njih. – Ja nisam takva kukavica.
– Ne – složi se Dambldor. – Ti si daleko hrabriji čovek od Igora Karkarofa. Znaš,
ponekad mi se čini da Razvrstavamo prerano...
On se udalji, ostavivši Snejpa s bolnim izrazom na licu...
A sada je Hari ponovo stajao u direktorovoj kancelariji. Bila je noć, a Dambldor
je klonulo sedeo u fotelji nalik prestolu iza stola, očito polusvestan. Desna ruka mu se
klatila preko ivice, garava i opečena. Snejp je mrmljao inkantacije, uperivši štapić u
zglob šake, dok je desnom rukom sipao pehar pun gustog zlatnog napitka u
Dambldorovo grlo. Nakon nekoliko trenutaka Dambldorovi kapci zatreperiše i
otvoriše se.
– Zašto – reče Snejp, bez okolišanja – zašto ste stavili taj prsten? Nosi sa sobom
kletvu, sigurno ste to shvatili. Zašto ste ga uopšte i dodirnuli?
Prsten Mervolodomosa Ispijenog ležao je na stolu pred Dambldorom. Bio je
naprsnut. Kraj njega je ležao Grifindorov mač.
Dambldor napravi grimasu.
– Ja... bio sam budala. Podlegao sam iskušenju.
– Kakvom iskušenju?
Dambldor mu ne odgovori.
– Čudo je što ste uopšte uspeli da se vratite ovamo! – Snejp je zvučao besno. –
Taj prsten je u sebi nosio neizmerno moćnu kletvu, možemo samo da se nadamo da
ćemo je zadržati. Za sada sam uspeo da zarobim kletvu u samoj šaci...
Dambldor pridiže svoju ugljenisanu, beskorisnu šaku i ispitivački je pogleda s
izrazom lica osobe kojoj su pokazali nekakvu zanimljivu retkost.
– Veoma si dobro postupio, Severuse. Šta misliš, koliko mi je još preostalo?
Dambldorov ton bio je ležeran, kao da je pitao za vremensku prognozu. Snejp je
oklevao, a zatim rekao: – Ne mogu da procenim. Možda godinu dana. Takva čin ne dâ
se zauvek zadržati. Proširiće se, kad-tad, to je jedna od onih kletvi koje s vremenom
jačaju.
Dambldor se nasmeši. Vest da ima manje od godinu dana života kao da ga se
malo, ili čak nimalo doticala.
– Srećan sam, izuzetno srećan, što imam tebe, Severuse.
– Da ste me samo malo ranije pozvali, mogao sam više da učinim, da vam kupim
još vremena! – reče Snejp ljutito. Spustio je pogled na slomljeni prsten i mač. – Zar
ste mislili da ćete slamanjem prstena razbiti i kletvu?
– Nešto slično... biće da sam bio van sebe, svakako... – reče Dambldor. Uz znatan
napor on se uspravi u stolici. – Pa, dobro, to stvari čini mnogo lakšim.
Snejp je delovao krajnje zbunjeno. Dambldor se nasmeši.
– Mislim na plan koji Lord Voldemor plete oko mene. Njegov plan da me siroti
dečak Melfojevih ubije.
Snejp sede u stolicu u kojoj je Hari tako često bio, preko puta Dambldorovog
stola. Hari je video da želi da kaže još nešto na temu Dambldorove uklete šake, ali da
ovaj uljudno odbija dalju diskusiju na tu temu. Mršteći se, Snejp reče: – Mračni
gospodar ne očekuje da Drako uspe. Ovo je samo kazna za Lucijusove nedavne
neuspehe. Sporo mučenje za Drakove roditelje da ga posmatraju kako posrće i plaća
cenu neuspeha.
– Ukratko, nad dečakom je proglašena smrtna kazna kao i nada mnom – reče
Dambldor. – No pretpostavljam da će taj zadatak, nakon Drakovog neuspeha, pripasti
tebi?
Usledi kratak tajac.
– Verujem da je takav plan Mračnog gospodara.
– Lord Voldemor predviđa trenutak u bliskoj budućnosti kada mu više neće biti
potreban špijun na Hogvortsu?
– Veruje da će škola uskoro biti u njegovim rukama, da.
– A ako mu zaista padne šaka – reče Dambldor, gotovo uzgred, kako se činilo –
imam tvoju reč da ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da zaštitiš učenike Hogvortsa?
Snejp kruto klimnu glavom.
– Dobro. A sada: tvoj glavni prioritet biće da otkriješ šta je Drako naumio.
Prestrašeni tinejdžer je opasan kako po sebe tako i po druge. Ponudi mu pomoć i
vođstvo, trebalo bi da to prihvati, dopadaš mu se...
– ... mnogo manje otkako je njegov otac u nemilosti. Drako krivi mene, smatra da
sam uzurpirao Lucijusov položaj.
– Svejedno, pokušaj. Manje me je briga za sebe no za slučajne žrtve bilo kakvih
planova koji bi dečaku mogli da padnu na pamet. Naposletku, naravno, postoji samo
jedna stvar koju možemo da učinimo da bismo ga spasili od gneva Lorda Voldemora.
Snejp podiže obrve i upita sarkastičnim tonom: – Nameravate li da mu dopustite
da vas ubije?
– Nipošto. Ti moraš da me ubiješ.
Zavlada dug tajac, koji je prekidao samo čudan krckav zvuk. Feniks Foks glodao
je komad sipine kosti.
– Hoćete da to odmah učinim? – reče glasom prepunim ironije. – Ili biste želeli
nekoliko trenutaka da sastavite sebi epitaf?
– Oh, ne još – reče Dambldor, smešeći se. – Verujem da će se pravi trenutak sâm
vremenom ukazati. Ako uzmemo u obzir ono što se večeras zbilo – on pokaza na svoju
sasušenu šaku – možemo biti sigurni da će se to dogoditi u narednih godinu dana.
– Ako vam ne smeta da umrete – reče Snejp grubo – zašto ne pustite Draka da to
učini?
– Duša tog dečaka još nije toliko oštećena – reče Dambldor. – Ne želim da bude
rastrzana zbog mene.
– A moja duša, Dambldore? A moja?
– Samo ti možeš znati da li će tvojoj duši nauditi da pomogneš jednom starcu da
izbegne bol i poniženje – reče Dambldor. – Tražim od tebe tu poslednju veliku uslugu,
Severuse, jer smrt sigurno dolazi po mene kao što je sigurno da će Čadlijski topovi
ovu godinu završiti poslednji na tabeli. Moram da priznam da bih radije želeo brz,
bezbolan kraj umesto otegnute i aljkave rabote koja bi usledila ukoliko bi, na primer,
Suri bio umešan – čujem da ga je Voldemor regrutovao? Ili draga Belatriks, koja voli
da se igra s hranom pre nego što je pojede.
Njegov ton je bio ležeran, ali su njegove plave oči prodirale kroz Snejpa kao što
su često prodirale i kroz Harija, kao da je duša o kojoj su raspravljali njemu vidljiva.
Najzad Snejp ponovo osorno klimnu glavom.
Činilo se da je Dambldor zadovoljan.
– Hvala ti, Severuse...
Kancelarija nestade, a sada su Dambldor i Snejp zajedno koračali kroz pusto
imanje oko zamka u suton.
– Šta to radite s Poterom, sve te silne noći koje provodite zatvoreni zajedno? –
naglo upita Snejp.
Dambldor je delovao iznureno.
– Zašto? Nije valjda da pokušavaš da mu zadaš još kaznene nastave, Severuse?
Momak će uskoro više vremena provoditi na kaznenoj nastavi nego van nje.
– Isti je kao i njegov otac...
– Po izgledu možda, ali po srži, prirodi, mnogo je više nalik svojoj majci.
Provodim vreme s Harijem zato što imam neke stvari da raspravim s njim, informacije
koje moram da mu poverim pre nego što bude prekasno.
– Informacije – ponovi Snejp. – Njemu verujete... a meni ne.
– To nije pitanje poverenja. Moje vreme je, kao što obojica znamo, ograničeno.
Stoga je neophodno da dečaku dam dovoljno informacija da učini ono što mora.
– A zašto ja ne mogu da dobijem te iste informacije?
– Ne volim da sve svoje tajne stavljam u istu korpu, pogotovu ne u korpu koja
previše vremena provodi landarajući na ruci Lorda Voldemora.
– Što činim po vašem naređenju!
– I to izuzetno dobro činiš. Nemoj misliti da potcenjujem stalnu opasnost kojoj
sebe izlažeš, Severuse. Davati Voldemoru naizgled vredne informacije a pri tom
najvažnije zadržavati za sebe jeste posao koji ne bih poverio nikome sem tebi.
– A ipak se mnogo više poveravate dečaku koji nije sposoban za Oklumenciju,
čija je magija osrednja i koji ima direktnu vezu s umom Mračnog gospodara!
– Voldemor strahuje od te veze – reče Dambldor. – Ne tako davno osetio je tek
delić toga šta tačno znači deliti um s Harijem. Bio je to bol kakav nikada nije iskusio.
Neće ponovo pokušati da zaposedne Harija, u to sam siguran. Ne na taj način.
– Ne shvatam.
– Duša Lorda Voldemora, oštećena toliko koliko jeste, ne može da podnese blizak
kontakt s dušom poput Harijeve. Poput jezika na smrznutom čeliku, poput mesa u
plamenu...
– Duše? Govorili smo o umovima!
– U slučaju Harija i Lorda Voldemora govoriti o jednom znači govoriti i o
drugom.
Dambldor se osvrnu oko sebe da se uveri da su sami. Sada su bili blizu
Zabranjene šume, ali nigde oko njih nije bilo ni žive duše.
– Nakon što me ubiješ, Severuse...
– Odbijate da mi sve kažete, a ipak od mene očekujete tu malu uslugu! – zareža
Snejp, i sada se na mršavom licu video pravi gnev. – Mnogo toga uzimate zdravo za
gotovo, Dambldore! Možda sam se predomislio!
– Dao si mi reč, Severuse. A kad smo već kod usluga koje mi duguješ, mislio sam
da si se složio da držiš našeg mladog prijatelja sliterinca na oku?
Snejp je delovao ljutito, buntovnički. Dambldor uzdahnu.
– Dođi u moju kancelariju večeras, u jedanaest, Severuse, i nećeš više moći da se
žališ kako ti se ne poveravam...
Bili su ponovo u Dambldorovoj kancelariji, prozori su bili tamni, Foks je sedeo
utihnuo a Snejp sasvim mirno dok se Dambldor šetkao oko njega, pričajući.
– Hari ne sme da zna, sve do poslednjeg trenutka, sve dok to ne postane
neophodno, jer kako će inače imati snage da uradi ono što mora biti učinjeno?
– Ali šta to mora da učini?
– To je između Harija i mene. A sada, slušaj pažljivo, Severuse. Doći će trenutak,
nakon moje smrti – ne raspravljaj se, ne prekidaj me! Doći će trenutak kada će se
činiti da Lord Voldemor strahuje za život svoje zmije.
– Za Nagini? – Snejp je delovao zapanjeno
– Tačno tako. Ako dođe vreme kad Lord Voldemor prestane da šalje zmiju da
obavlja zadatke za njega, i bude je držao na bezbednom kraj sebe, pod magijskom
zaštitom, onda mislim da će biti bezbedno da se kaže Hariju.
– Šta da mu se kaže?
Dambldor duboko udahnu i sklopi oči.
– Reci mu da se one noći kada je Lord Voldemor pokušao da ga ubije, kad je Lili
stavila sopstveni život između njih poput štita, Ubitačna kletva odbila od Lorda
Voldemora i komadić Voldemorove duše otcepio se od celine i prikačio se za jedinu
živu dušu koja je preostala u toj razrušenoj kući. Delić Lorda Voldemora živi unutar
Harija, i to je ono što mu daje moć da govori sa zmijama i vezu s Voldemorovim
umom koju nikada nije razumeo. I dok god taj komadić duše, koji Voldemoru ne
nedostaje, ostaje prikačen i zaštićen kod Harija, Lord Voldemor ne može da umre.
Hari ih je posmatrao kao da se nalaze na kraju dugačkog tunela, bili su mu tako
daleko, a njihovi glasovi čudnovato su mu odzvanjali u ušima.
– Znači dečak... dečak mora da umre? – upita Snejp, potpuno smireno.
– I Voldemor to mora lično da učini, Severuse. To je od presudnog značaja.
Još jedna duga pauza. Zatim Snejp reče: – Mislio sam... sve ove godine... da ga
štitimo zbog nje. Zbog Lili.
– Štitili smo ga jer je bilo neophodno da ga podučimo, odgajimo, da ga pustimo da
sam oproba svoju snagu – reče Dambldor, još uvek čvrsto sklopljenih očiju. – U
međuvremenu, veza između njih postaje sve jača, parazitski raste: ponekad sam mislio
da i on sam u to sumnja. Ako ga poznajem, sigurno će srediti stvari tako da će, kad
pođe u susret svojoj smrti, to zaista značiti Voldemorov kraj.
Dambldor otvori oči. Snejp je delovao užasnuto.
– Držali ste ga u životu samo da bi mogao da umre u pravom trenutku?
– Ne budi tako šokiran, Severuse. Koliko si ti muškaraca i žena posmatrao kako
umiru?
– U poslednje vreme samo one koje ne bih uspeo da spasim – reče Snejp. On
ustade. – Iskoristili ste me.
– Što znači?
– Špijunirao sam za vas, lagao za vas, stavio sebe u smrtnu opasnost zarad vas.
Sve to kako bih učinio da sin Lili Poter bude bezbedan. A sad mi kažete kako ste ga
uzgajali kao prase za klanje...
– Ah, ovo je baš dirljivo, Severuse – reče Dambldor ozbiljno. – Da nisi ipak
počeo da mariš za tog dečaka, posle svega?
– Za njega? – povika Snejp. – Ekspekto patronum!
Iz vrha njegovog štapića izlete srebrna košuta: dočekala se na pod, odskočila
jedanput po kancelariji i izletela kroz prozor. Dambldor ju je posmatrao kako leti, a
dok je njen srebrnasti sjaj bledeo on se okrenu ka Snejpu, a oči su mu bile pune suza.
– Posle sveg ovog vremena?
– Zauvek – reče Snejp.
A prizor se promeni. Sada Hari spazi Snejpa kako priča s Dambldorovim
portretom iznad svoga stola.
– Moraćeš da daš Voldemoru tačan datum Harijevog odlaska od njegovih tetke i
teče – reče Dambldor. – Ako to ne budeš učinio, izazvaćeš sumnju, pošto Voldemor
veruje da si dobro obavešten. Međutim, moraš da im usadiš ideju o mamcima... to bi,
smatram, trebalo da osigura Harijevu bezbednost. Probaj da Zbuniš Mandangusa
Flečera. I, Severuse, ukoliko budeš prisiljen da sudeluješ u poteri, obavezno
ubedljivo odglumi svoju ulogu... računam na tebe da ostaneš u Voldemorovoj milosti
što je duže moguće, inače će Hogvorts pasti na milost i nemilost Kerouvih...
Sada je Snejp bio licem u lice s Mandangusom u nekoj nepoznatoj krčmi,
Mandangusovo lice delovalo je čudnovato prazno, dok se Snejp mrštio od
koncentracije.
– Predložićeš Redu Feniksa – mrmljao je Snejp – da koriste mamce. Višesokovni
napitak. Identični Poteri. To je jedino što može da uspe. Zaboravićeš da sam ti ovo
predložio. Predstavićeš to kao sopstvenu ideju. Da li si me razumeo?
– Razumeo sam – promrmlja Mandangus, odsutnog pogleda...
Sada je Hari leteo sa Snejpom na metli kroz vedru i mračnu noć: pratili su ga
drugi zakukuljeni Smrtožderi, a pred njim su bili Lupin i Hari koji je zapravo bio
Džordž... jedan Smrtožder krenu ispred Snejpa, uperivši svoj štapić pravo u Lupinova
leđa...
– Sektumsempra! – povika Snejp.
Ali čin, namenjena šaci Smrtoždera, promaši i umesto toga pogodi Džordža...
A sledećeg časa, Snejp je klečao u Sirijusovoj staroj spavaćoj sobi. Suze su mu
kapale niz njegov kukasti nos dok je čitao staro Lilino pismo. Na drugoj strani bilo je
tek nekoliko reči:
ikada mogao da bude prijatelj s Gelertom Grindelvaldom. Meni se lično čini
da je razum polako napušta!
S ljubavlju,
Lili
Snejp uze stranicu s Lilinim potpisom i ljubavlju, i stavi ga u svoju odoru. Zatim
pocepa na dva dela fotografiju koju je takođe držao u ruci, da bi zadržao deo na kom
se Lili smejala, bacivši parče sa Džejmsom i Harijem nazad na pod, ispod komode s
fiokama...
A sada je Snejp ponovo stajao u direktorovoj kancelariji kad Fineas Nigelus
dotrča u svoj portret.
– Direktore! Kampuju u Dinovoj šumi! Blatokrvna...
– Nemoj da si upotrebio tu reč!
– ... ona mala Grejndžerova onda, pomenula je to mesto kad je otvarala torbicu a
ja sam je čuo.
– Dobro je. Odlično! – povika portret Dambldora iza direktorove fotelje. – A sad,
Severuse, mač! Ne zaboravi da mora biti stečen u situaciji izuzetne nužde i hrabrosti –
i ne sme da zna da mu ga ti daješ! Ako Voldemor pročita Harijeve misli i vidi da ti
radiš za njega...
– Znam – reče Snejp odsečno. Prišao je Dambldorovom portretu i gurnuo ga u
stranu. On se otvori napred, otkrivši skrivenu šupljinu iza sebe, iz koje on izvuče
Grifindorov mač.
– I dalje nećete da mi kažete zašto je toliko važno da Poteru dam mač? – reče
Snejp, prebacujući preko svoje odore putni ogrtač.
– Ne, ne bih rekao – reče Dambldorov portret. – On će znati šta da učini sa njim. I,
Severuse, budi veoma pažljiv, ne verujem da će ti biti naklonjeni kad se uzme u obzir
nezgoda sa Džordžom Vizlijem...
Snejp se okrenu na vratima.
– Ne brini, Dambldore – reče on hladno. – Imam plan...
I Snejp napusti prostoriju. Hari se izdiže iz Sita-za-misli i nekoliko trenutaka
kasnije ležao je na tepihu na podu u potpuno identičnoj prostoriji: činilo se da je
Snejp upravo zatvorio vrata za sobom.

34. Šuma, ponovo



Istina, konačno. Ležeći lica pritisnutog uz prašnjavi tepih kancelarije u kojoj je
nekada mislio da se obučava tajnama pobede, Hari najzad shvati da nije predviđeno
da preživi. Njegov zadatak je da mirno stupi u srdačno okrilje Smrti. Usput je trebalo
da se otarasi preostalih Voldemorovih veza sa životom tako da, kad se najzad bude
bacio pred Voldemora i ne podigavši štapić da se odbrani, kraj bude čist, a posao koji
je trebalo da bude okončan u Godrikovoj dolini najzad bude dovršen: nijedan neće
moći da živi, nijedan neće preživeti.
Osećao je kako mu srce žustro lupa u grudima. Baš čudno kako mu, pri ovoj zebnji
od smrti, pumpa sve jače, hrabro ga držeći u životu. Ali moraće da prestane, i to
uskoro. Otkucaji su mu odbrojani. Za koliko će još otkucaja imati vremena kad bude
ustao i poslednji put prošao kroz zamak, pa preko školskog imanja u Šumu?
Užas ga je obuzimao dok je ležao na podu, dok je taj pogrebni doboš udarao u
njemu. Hoće li ga umiranje boleti? U svim onim prilikama kada je mislio da će se to
dogoditi pa ipak uspeo da pobegne, nikada zapravo nije razmišljao o samom činu:
njegova želja za životom oduvek je bila mnogo jača od njegovog straha od smrti. A
ipak mu sada nije padalo na pamet da pokuša da pobegne, da utekne Voldemoru. Sad
je sve bilo gotovo, znao je to, i preostao mu je još sâm taj čin: umiranje.
Da je samo mogao da umre one letnje noći kad je napustio Šimširovu ulicu broj
četiri, kada ga je plemeniti štapić s Feniksovim perom spasio! Da je samo mogao da
umre kao Hedviga, tako brzo da ni sâm ne zna šta se dogodilo! Ili da je mogao da se
baci pred štapić da bi spasao nekog koga je voleo... sada je zavideo smrti svojih
roditelja. Ovaj hladnokrvni hod ka sopstvenom uništenju zahtevaće drugačiju vrstu
hrabrosti. Osetio je kako mu prsti malo drhte i pokuša da ih obuzda, iako tu nije bilo
nikoga ko bi ga video: svi portreti na zidovima bili su prazni.
Polako, veoma polako, pridigao se i čineći to osetio se življim i svesnijim svog
živog tela no ikada ranije. Zašto nikada ranije nije cenio čudo sopstvenog bića, svog
mozga, nerava i lupajućeg srca? Sve to će nestati... ili će, makar, on nestati iz njih.
Dah mu je bio spor i dubok, a usta i grlo bili su mu posve suvi, no bile su i oči.
Dambldorova izdaja bila je gotovo ništavna. Naravno da je postojao veći plan,
samo što je Hari bio i suviše glup da ga uoči, sada je to shvatao. Nikada nije dovodio
u pitanje sopstvenu pretpostavku da ga Dambldor želi živog. Sad je video da je njegov
životni vek bio određen time koliko će potrajati dok se unište svi horkruksi. Dambldor
je njemu predao dužnost njihovog uništavanja, a on je pokorno nastavio da polako
kida spone koje su vezivale za život ne samo Voldemora nego i njega samog. Kako je
to uredno, kako elegantno, ne traćiti uzalud živote već opasan zadatak poveriti dečaku
koji je već obeležen za klanje, i čija smrt neće biti nesreća, već još jedan udarac
Voldemoru.
A Dambldor je znao da Hari neće izvrdati, da će nastaviti sve do kraja, makar to
bio i njegov kraj, jer se potrudio da ga upozna, zar ne? Dambldor je znao, kao i
Voldemor, da Hari neće dozvoliti da neko drugi umre umesto njega sad kad otkrije da
je u njegovoj moći da to spreči. Slike Freda, Lupina i Tonks koji leže mrtvi u Velikoj
sali ponovo mu silovito proleteše kroz um, i on na trenutak ostade bez daha: Smrt je
bila nestrpljiva...
Ali Dambldor ga je precenio. Nije uspeo: zmija je i dalje živa. Preostaće još
jedan horkruks koji vezuje Voldemora za zemaljski svet, čak i pošto Hari bude ubijen.
Istina, to je značilo da će nekome ipak olakšati posao. Pitao se ko bi to učinio... Ron i
Hermiona bi znali šta treba da se uradi, naravno... biće da je zato Dambldor želeo da
se poveri još dvoma... zato da, ako on ispuni svoju istinsku sudbinu malo ranije, oni
mogu da nastave...
Te misli su, poput dobovanja kiše po hladnom prozoru, udarale po tvrdoj površini
neporecive istine da on mora umreti. Ja moram da umrem. Kraj je neumitan.
Činilo mu se da su Ron i Hermiona negde daleko, u nekoj udaljenoj zemlji.
Osećao se kao da se od njih davno rastao. Neće biti rastanaka, niti objašnjenja, u tome
je bio odlučan. Ovo je put koji ne mogu zajedno da prevale, i svi pokušaji koje bi oni
činili samo bi protraćili dragoceno vreme. Spustio je pogled na ulubljen zlatan sat
koji je dobio za sedamnaesti rođendan. Već je prošla gotovo polovina sata koji je im
je Voldemor ostavio za njegovu predaju.
Ustao je. Srce mu je udaralo o rebra kao neka pomahnitala ptica. Možda je znalo
da mu je preostalo još samo malo vremena, možda je odlučilo da vreme pre kraja
ispuni otkucajima za ceo život. Dok je zatvarao vrata kancelarije nije se ni osvrnuo za
sobom.
Zamak je bio prazan. Dok je sâm koračao njim osećao se poput duha, kao da je
već umro. Ljudi iz portreta još uvek nisu bili u svojim okvirima. Celo mesto bilo je
jezivo mirno, kao da su preostali krv i život bili koncentrisani u Velikoj sali, gde su
bili nagurani mrtvi i ožalošćeni.
Hari preko sebe prebaci Nevidljivi ogrtač i spusti se sprat po sprat do prizemlja,
sišavši naposletku niz mermerne stepenice u Ulaznu dvoranu. Možda se neki delić
njega nadao da će ga osetiti, da će biti viđen, zaustavljen, ali Ogrtač je, kao i uvek,
bio neprovidan, savršen, te se s lakoćom obreo kod ulaznih vrata.
A onda Nevil umalo nije naleteo na njega. On je bio jedna polovina dvojca koji je
unosio telo s imanja. Hari spusti pogled i oseti još jedan tup udarac u stomaku: Kolin
Krivej, iako maloletan, mora da se ušunjao nazad, baš kao što su to učinili i Melfoj,
Kreb i Gojl. Izgledao je sićušan i u svojoj smrti.
– Znaš šta? Mogu ja sâm da ga ponesem, Nevile – reče Oliver Drvce, prebaci
Kolina preko ramena poput vatrogasca i odnese ga u Veliku salu.
Nevil se na trenutak nasloni na okvir vrata i nadlanicom obrisa znoj sa čela.
Izgledao je kao starac. Zatim se ponovo zaputi niza stepenice u tminu, po preostala
tela.
Hari baci poslednji pogled na ulaz u Veliku salu. Ljudi su se kretali na sve strane,
pokušavajući da uteše jedni druge, pijući, klečeći kraj mrtvih, ali nije mogao da vidi
nikog od njemu dragih osoba, ni traga Hermioni, Ronu, Džini niti bilo kom Vizliju, a
ni Luni. Osećao je da bi se drage volje odrekao ono malo vremena koje mu je
preostalo samo da može poslednji put da ih vidi, ali da li bi onda ikada skupio snage
da prestane da ih gleda? Bolje je ovako.
Spustio se niza stepenice i krenuo u tamu. Bilo je gotovo četiri izjutra, a Hariju se,
po mrtvoj tišini školskog imanja činilo kao da ono zadržava dah, čekajući da vidi hoće
li on učiniti ono što mora.
Hari priđe Nevilu, koji se nagnuo nad još jednim telom.
– Nevile.
– Pobogu, Hari, samo što me nije strefila srčka!
Hari je svukao Ogrtač: pomisao mu je došla niotkuda, rodivši se iz želje da se
sasvim osigura.
– Gde si krenuo sasvim sâm? – upita Nevil sumnjičavo.
– Sve je to deo plana – reče Hari. – Moram nešto da obavim. Slušaj... Nevile...
– Hari! – Nevil je iznenada delovao prestrašeno. – Hari, ne nameravaš valjda da
se predaš?
– Ne – slaga Hari s lakoćom. – Naravno da ne... ovo je nešto drugo. Ali možda me
neće biti neko vreme na vidiku. Znaš za Voldemorovu zmiju, Nevile? Ima ogromnu
zmiju... zove je Nagini...
– Da, čuo sam... šta s njom?
– Mora biti ubijena. Ron i Hermiona to znaju, ali za slučaj da oni...
Stravičnost te pomisli na trenutak mu oduze dah, onemogućivši mu da nastavi da
priča. Ali ponovo se pribrao: ovo je bilo od presudnog značaja, morao je da bude kao
Dambldor, hladne glave, da se pobrine za rezervne opcije i druge koji će nastaviti
plan. Dambldor je umro znajući da još troje ljudi zna za horkrukse. Sada će Nevil
preuzeti Harijevo mesto: i dalje će troje znati tajnu.
– Samo za slučaj da su... zauzeti... a ti budeš u prilici...
– Da ubijem zmiju?
– Ubij zmiju – ponovi Hari.
– U redu, Hari. Jesi li ti okej?
– Dobro sam. Hvala, Nevile.
Ali kad je Hari pokušao da produži dalje, Nevil ga zgrabi za zglob.
– Svi ćemo nastaviti da se borimo, Hari. Znaš to?
– Da, ja...
Isti onaj osećaj gušenja odnese i kraj te rečenice, nije mogao da nastavi. Nevilu se
to nije činilo čudnim. Potapšao je Harija po ramenu, pustio ga i produžio u potrazi za
telima.
Hari ponovo prebaci Ogrtač preko sebe i produži dalje. Nedaleko odatle još se
neko pomerao, nagnut nad telom ispruženim na zemlji. Došao je na nekoliko koraka od
nje kad je shvatio da je u pitanju Džini.
Stao je u mestu. Čučala je nad devojčicom koja je šapatom dozivala svoju majku.
– U redu je – govorila je Džini. – Sve je u redu. Odnećemo te unutra.
– Ali ja hoću kući – prošaputa devojčica. – Neću više da se borim!
– Znam – reče Džini, a glas je izdade. – Sve će biti u redu.
Talasi hladnoće milovali su Harijevu kožu. Želeo je da vikne kroz noć, želeo je da
Džini zna da je tu, hteo je da ona zna kuda se zaputio. Želeo je da ga spreče, odvuku
nazad, pošalju kući...
Ali već je bio kod kuće. Hogvorts je bio njegov prvi i najbolji dom. On,
Voldemor i Snejp, napušteni dečaci, svi su ovde pronaši dom...
Džini je sada klečala kraj povređene devojčice, držeći je za ruku. S neverovatnim
naporom Hari natera sebe da produži. Učinilo mu se da se Džini osvrnula dok je
prolazio kraj nje i zapitao se da li je osetila nekog kako hoda u blizini, ali nije
progovorio, nije se osvrnuo.
Hagridova koliba nazirala se kroz tminu. Nije bilo svetala, niti zvuka Fengovog
grebanja po vratima, iz želje da mu poželi dobrodošlicu gromkim lavežom. Sve te
posete Hagridu, sjaj bakarnog kotlića na vatri, mramorni kolači i džinovske larve, kao
i njegovo ogromno, bradato lice, Ron koji povraća puževe, Hermiona koja mu pomaže
da spasi Norberta...
Produžio je, i sada je stigao do ivice šume, te zastade.
Jato dementora klizilo je među drvećem. Mogao je da oseti njihovu jezu i nije bio
siguran hoće li moći bezbedno da prođe kroz nju. Nije više imao snage za Patronusa.
Nije bio u stanju da kontroliše sopstveno drhtanje. Umiranje, ipak, nije bilo lako. Bio
mu je dragocen svaki trenutak u kom je udisao miris trave, hladan vazduh na njegovom
licu: kad samo pomisli da ljudi imaju godine i godine, vremena na pretek, toliko
vremena da im se i oduži, a on se očajnički hvatao za svaku sekundu. Istovremeno je
mislio kako neće biti u stanju da produži i bio svestan da mora. Duga igra se završila,
skrivalica je uhvaćena, bilo je vreme da se vazduh napusti...
Skrivalica. Njegovi otupeli prsti na trenutak pročeprkaše po kesi za vratom, i on je
izvuče.
Otvaram se na svršetku.
Dišući ubrzano i teško, on se zagleda u nju. Sad kad je priželjkivao da vreme
uspori što je više moguće, ono kao da je još više ubrzalo i ta spoznaja mu je došla
tako naglo da je pretekla i samu misao. Ovo je svršetak. Ovo je taj trenutak.
Pritisnuo je zlatni metal na svoje usne i prošaptao: – Spreman sam da umrem.
Metalna ljuska se otvori. On spusti svoju drhtavu ruku, izvuče Drakov štapić ispod
Ogrtača i promrmlja: – Lumos.
Crni kamen s krivudavom pukotinom po sredini stajao je između dve polovine
skrivalice. Kamen vaskrsnuća napukao je duž vertikalne linije koja je predstavljala
Starozovni štapić. Trougao i krug koji su predstavljali Ogrtač i kamen i dalje su bili
razaznatljivi.
I bez potebe da razmišlja, Hari ponovo shvati: nije bilo važno hoće li ih vratiti,
pošto se spremao da im se pridruži. Nije ih dozivao k sebi: oni su dolazili po njega.
On sklopi oči i triput okrenu kamen u ruci. Znao je da se to dogodilo jer začu tiho
kretanje oko sebe koje je nagoveštavalo krhka tela što stoje na zemljanom, grančicama
prekrivenom tlu koje je spolja oivičavalo Šumu. Otvorio je oči i osvrnuo se oko sebe
Nisu bili duhovi, niti su bili od krvi i mesa, to mu je bilo jasno. Najviše su
podsećali na Ridla koji je utekao iz dnevnika, tako davno, i postao gotovo opipljivo
sećanje. Manje stvarni od živih tela, ali mnogo više od duhova, kretali su se ka njemu,
a na svakom licu titrao je isti osmeh pun ljubavi.
Džejms je bio iste visine kao i Hari. Nosio je odeću u kojoj je umro, kosa mu je
bila neuredna i nakostrešena a naočare pomalo naherene, kao gospodinu Vizliju.
Sirijus je bio visok, zgodan i mnogo mlađi no što ga je Hari video za života.
Koračao je graciozno i lako, s rukama u džepovima i osmehom na licu.
I Lupin je bio mlađi i mnogo manje ofucan, a kosa mu je bila gušća i tamnija.
Delovao je srećno što se vratio na ovo poznato mu mesto, poprište brojnih
mladalačkih lutanja.
Lilin osmeh je bio najširi. Dok mu se približavala zabacila je svoju dugu kosu
unazad, a njene zelene oči, toliko nalik njegovim, gladno su upijale njegovo lice, kao
da nikada neće biti u stanju da ga se dovoljno nagleda.
– Bio si tako hrabar.
Nije mogao da govori. Upijao ju je pogledom i pomislio kako bi voleo da stoji tu i
da je zauvek posmatra, kako bi mu to bilo sasvim dovoljno.
– Nadomak si cilja – reče Džejms. – Tako si bizu. Toliko se... ponosimo tobom.
– Da li boli?
To dečje pitanje otrglo se s Harijevih usana pre nego što je stigao da ga zaustavi.
– Umiranje? Nimalo – reče Sirijus. – Brže je i lakše od padanja u san.
– A on će želeti da to bude brzo. Želi da tome dođe kraj – reče Lupin.
– Nisam želeo da umrete – reče Hari. Te reči su mu izletele i protiv volje. – Bilo
ko od vas. Žao mi je...
Obraćao se Lupinu više no bilo kome od njih, preklinjući ga.
– ... odmah nakon što ti se rodio sin... Remuse, žao mi je...
– I meni je žao – reče Lupin. – Žao mi je što ga nikada neću upoznati... ali će znati
zašto sam umro i nadam se da će razumeti. Pokušavao sam da stvorim svet u kom će
moći da proživi srećniji život.
Ledeni povetarac koji je, čini se, dopirao iz središta Šume podiže kosu s
Harijevog čela. Znao je da mu oni neće reći da ide, da će to morati da bude njegova
odluka.
– Ostaćete sa mnom?
– Sve do samog kraja – reče Džejms.
– Neće moći da vas vide? – upita Hari.
– Mi smo deo tebe – reče Sirijus. – Nevidljivi za bilo koga drugog.
Hari pogleda u svoju majku.
– Budite mi blizu – reče tiho.
I on krenu. Nije ga obuzela jeza dementora: prošao je kroz nju sa svojim
saputnicima, a oni su mu bili poput Patronusa, i zajedno su kročili kroz staro drveće
koje je raslo jedno uz drugo, isprepletanih grana, izobličenog i izuvijanog korenja.
Hari je čvrsto obavio Ogrtač oko sebe u tmini, putujući sve dublje i dublje u Šumu,
nemajući pojma gde je tačno Voldemor, ali uveren da će ga pronaći. Kraj njega,
gotovo nečujno, koračali su Džejms, Sirijus, Lupin i Lili, a njihovo prisustvo ulivalo
mu je hrabrost i bilo razlog što je bio u stanju da stavlja nogu pred nogu.
Um i telo su mu se sada činili čudnovato nepovezanim, kao da mu udovi rade bez
ikakvog svesnog uputstva, kao da je putnik a ne vozač, u telu koje će uskoro napustiti.
Mrtvi koji su išli kraj njega kroz Šumu činili su mu se mnogo stvarnijim od živih koje
je ostavio u zamku: Ron, Hermiona, Džini i svi ostali bili su ti koji su mu se činili kao
duhovi dok je posrtao i teturao se u susret kraju svog života, ka Voldemoru...
Tup udarac i šapat: još neko živo biće pomeri se kraj njega. Hari zastade pod
Ogrtačem, čkiljeći naokolo, osluškujući, a njegovi otac i majka, Lupin i Sirijus takođe
zastadoše.
– Tamo ima nekog – u blizini se začu grub šapat. – Ima Nevidljivi ogrtač. Da nije
možda...?
Dve siluete izađoše iza obližnjeg drveta: štapići su im bleštali i Hari spazi
Jakslija i Dolohova kako čkilje kroz tminu, pravo u mesto gde su Hari, njegovi
roditelji, Sirijus i Lupin stajali. Očigledno nisu mogli ništa da vide.
– Sigurno sam nešto čuo – reče Jaksli. – Misliš da je neka životinja?
– Onaj fijuk Hagrid je ovde držao svakojake stvari – reče Dolohov, osvrćući se
preko ramena.
Jaksli pogleda na sat.
– Vreme samo što nije isteklo. Poteru je prošao njegov sat. Neće doći.
– A bio je tako uveren da će se pojaviti! Neće biti srećan.
– Bolje da se vratimo – reče Jaksli. – Da čujemo kakav je sada plan.
On i Dolohov se okrenuše i pođoše dublje u Šumu. Hari ih je sledio, znajući da će
ga odvesti tačno tamo gde je želeo. Bacio je pogled iskosa, a njegova majka mu se
osmehnu dok mu otac ohrabrujuće klimnu glavom.
Išli su tek nekoliko minuta kad Hari spazi svetlo pred sobom a Jaksli i Dolohov
zakoračiše na proplanak za koji je Hari znao da je mesto gde je nekad živeo čudovišni
Aragog. Ostaci njegove ogromne mreže i dalje su bili tu, ali su roj njegovih potomaka
oterali Smrtožderi, da se bore za njihov cilj.
Nasred proplanka gorela je vatra, a njeno treperavo svetlo padalo je na gomilu
potpuno utihnulih, obazrivih Smrtoždera. Neki od njih su i dalje bili maskirani i
zakukuljeni, dok su drugi pokazali lica. Dva džina, okrutnih, kao stena grubih lica,
sedela su na obodu grupice, bacajući masivne senke preko celog prizora. Hari spazi
Fenrira kako se šunja, glođući svoje dugačke nokte. Krupni plavušan Rouli brisao je
svoju okrvavljenu usnu. Video je Lucijusa Melfoja, koji je delovao poraženo i
užasnuto, i Narcisu, upalih očiju prepunih brige.
Svi pogledi bili su uprti u Voldemora, koji je stajao pognute glave, belih šaka
sklopljenih pred sobom oko Starozovnog štapića. Kao da se molio ili nemo
odbrojavao u svom umu, a Hariju, dok je mirno stajao na samoj ivici tog prizora,
apsurdno pade na pamet dete koje odbrojava u igri žmurke. Iza njegove glave, i dalje
se uvijajući i izvijajući, velika zmija Nagini lebdela je u svom svetlucavom
začaranom kavezu, poput nekakvog čudovišnog oreola.
Kad se Dolohov i Jaksli pridružiše krugu, Voldemor podiže pogled.
– Nema ni traga od njega, Gospodaru – reče Dolohov.
Voldemorov izraz nije se promenio. Pri svetlosti vatre crvene oči kao da su
plamtele. On polako provuče Starozovni štapić kroz svoje dugačke prste.
– Gospodaru...
Belatriks je progovorila: sedela je najbliže Voldemoru, raščupana, malo
okrvavljenog lica, ali inače nepovređena.
Voldemor podiže ruku da je ućutka i ona ništa više ne reče, ali ga je posmatrala sa
zanesenim obožavanjem.
– Mislio sam da će doći – reče Voldemor svojim piskavim, prodornim glasom,
pogleda prikovanog na razigrani plamen. – Očekivao sam da dođe.
Niko nije progovarao. Činilo se da su prestrašeni koliko i Hari, čije se srce sada
bacalo o rebra kao da namerava da pobegne iz tela koje se spremao da ostavi za
sobom. Šake su mu se znojile dok je skidao sa sebe Nevidljivi ogrtač i nagurao ga
sebi ispod odore, zajedno sa svojim štapićem. Nije želeo da dođe u iskušenje da se
bori.–
Čini se da sam... pogrešio – reče Voldemor.
– Nisi.
Hari je to rekao što je glasnije mogao, svom silinom koju je smogao da prikupi:
nije želeo da zvuči uplašeno. Kamen vaskrsnuća mu iskliznu iz otupelih prstiju i
krajičkom oka vide svoje roditelje, Sirijusa i Lupina kako nestaju dok je stupao pod
svetlost vatre. U tom trenutku mu se činilo da niko drugi nije važan sem Voldemora.
Bila su tu samo njih dvojica.
Ta iluzija nestade brzo kao što je i došla. Džinovi zarikaše kad Smrtožderi skupa
poskočiše, i začuše se mnogobrojni povici, krici iznenađenja, pa čak i smeh.
Voldemor se ukoči u mestu, ali njegove crvene oči pronađoše Harija i posmatraše ga
dok je on išao prema njemu, a između njih nije bilo ničeg izuzev vatre.
A zatim jedan glas povika:
– HARI! NE!
Okrenuo se: Hagrid je bio svezan za obližnje drvo. Njegovo masivno telo zatreslo
je grane iznad njega dok se očajnički opirao.
– NE! NE! HARI, Š’A TO...?
– TIŠINA! – povika Rouli i uz trzaj štapića ućutka Hagrida.
Belatriks, koja je skočila na noge, željno je gledala čas u Voldemora čas u Harija,
uzdrhtalih grudi. Jedino što se sada pomeralo bili su plamenovi i zmija, koja se
uvijala i gmizala u svetlucavom kavezu iza Voldemorove glave.
Hari je osećao svoj štapić uz grudi, ali nije načinio nikakav pokret da ga izvuče.
Znao je da je zmija i suviše dobro zaštićena, znao je da će ga, ako i uspe da uperi
štapić ka Nagini, odmah potom pogoditi pedesetak kletvi. A ipak, Voldemor i Hari su
se odmeravali, i sada Voldemor malko nagnu glavu u stranu, odmeravajući dečaka
koji je stajao pred njim i izrazito neveseo osmeh iskrivi mu usta bez usana.
– Hari Poter – reče on, veoma nežno. Njegov glas mogao je biti tek deo pucketanja
vatre. – Dečak koji je preživeo.
Niko od Smrtoždera nije se pomerao. Čekali su: sve je čekalo. Hagrid se batrgao,
a Belatriks je dahtala, i Hariju neobjašnjivo na pamet pade Džini, njen žustar pogled i
dodir njenih usana na njegovim...
Voldemor podiže svoj štapić. Glava mu je i dalje bila nagnuta u stranu, kao u
radoznalog deteta koje se pita šta će se dogoditi ukoliko nastavi. Hari pogleda u
crvene oči i požele da se to desi sada, brzo, dok je još mogao da stoji, pre nego što
izgubi kontrolu, pre nego što ga oda strah...
Video je usta kako se pomeraju, blesak zelenog svetla, a zatim sve nestade.

35. Kings kros



Ležao je licem naniže, slušajući tišinu. Bio je potpuno sam. Niko ga nije
posmatrao. Nije bilo nikog drugog. Nije bio sasvim uveren da je i on sam tu.
Mnogo vremena kasnije, ili možda istog časa, sinulo mu je kako mora da još uvek
postoji, mora da je nešto više od bestelesne misli jer je ležao, nedvosmisleno ležao na
nekoj površini. Znači, posedovao je čulo dodira, a i ta stvar na kojoj je ležao takođe
je postojala.
Odmah nakon što je došao do tog zaključka, Hari postade svestan činjenice da je
go. Pošto je bio ubeđen u svoju potpunu samoću, to ga nije zabrinjavalo, već tek blago
intrigiralo. Pitao se da li, pošto je u stanju da oseća dodir, može i da vidi. Otvarajući
oči, otkrio je da ih ima.
Ležao je u jarkoj izmaglici, iako nije bila nalik nijednoj izmaglici s kojom se
ranije susreo. Njegovo okruženje nisu skrivali oblaci pare već, pre, kao da se oblaci
pare još nisu uobličili u okruženje. Pod na kojem je ležao kao da je bio beo, ni topao
ni hladan, već prosto tu, tek nešto ravno i prazno na čemu je počivao.
Pridigao se u sedeći položaj. Činilo se da mu je telo nepovređeno. Dodirnuo je
svoje lice. Više nije nosio naočare.
Zatim kroz neuobličeno ništavilo koje ga je okruživalo do njega dopre zvuk:
sićušno, meko udaranje nečega što se batrgalo, koprcalo i mlataralo. Bio je to žalostan
zvuk, a ipak i blago nepristojan. Imao je nelagodan osećaj da prisluškuje nešto tajno,
sramotno.
Po prvi put požele da je obučen.
Jedva da mu se uobličila ta želja u glavi, a kraj njega se pojavi odora. On je uze i
navuče: bila je meka, čista i topla. Bilo je neverovatno kako se prosto stvorila, tek
tako, čim ju je poželeo...
Ustao je, osvrćući se oko sebe. Da li se nalazi u nekakvoj velikoj Sobi po potrebi?
Što je duže gledao, to je više toga bilo da se vidi. Velika staklena kupola na krovu
svetlucala je pod suncem visoko iznad njega. Možda je u pitanju nekakva palata. Sve
je bilo tiho i mirno, izuzev tih čudnih zvuka lupkanja i cviljenja koji su dopirali iz
magle nedaleko od njega...
Hari se polako okrenu u mestu, a njegovo okruženje kao da se samo stvaralo pred
njegovim očima. Širok otvoren prostor, svetao i čist, dvorana mnogo veća od Velike
sale, s tom prozirnom staklenom kupolom iznad glave. Bila je posve prazna. On je bio
jedina osoba tu, izuzev...
Ustuknuo je. Spazio je stvar koja je proizvodila te zvuke. Imala je oblik malog,
golog deteta sklupčanog na tlu, sirove i grube kože, kao da je odrano, i ležala je
dršćući ispod sedišta gde je ostavljena, neželjena, skrajnuta s vidika, boreći se da
dođe do daha.
Bojao je se. Ma koliko bila sitna, krhka i ranjena, nije želeo da joj priđe. Ipak,
polako se primicao, spreman da svakog trenutka uzmakne. Uskoro je stajao dovoljno
blizu da može da je dodirne, a ipak nije mogao sebe da natera da to učini. Osećao se
kao kukavica. Trebalo bi da je uteši, ali je se gnušao.
– Ne možeš mu pomoći.
Hitro se okrenuo. Albus Dambldor je hodao ka njemu, čio i uspravan, odeven u
ponoćnoplavu odoru koja mu se vukla po tlu.
– Hari. – On raširi ruke, a obe šake su mu bile čitave, bele i nepovređene. – Ti
divni dečače. Ti hrabri, hrabri čoveče. Hodi.
Zatečen, Hari ga je pratio kad se Dambldor zaputio dalje od mesta gde je odrano
dete cvileći ležalo, vodeći ga do dva sedišta koja Hari prethodno nije primetio,
smeštena malo dalje ispod te visoke, prozračne i svetle tavanice. Dambldor sede na
jedno, a Hari utonu u drugo, zureći u lice svog starog direktora. Dambldorova duga
srebrna kosa i brada, prodorno plave oči iza polumesečastih naočara, prelomljeni
nos: sve je bilo kao što ga se sećao. A ipak...
– Ali vi ste mrtvi – reče Hari.
– O, da – reče Dambldor ležerno.
– Znači... i ja sam mrtav?
– Ah – reče Dambldor, još se šire osmehujući. – To je pravo pitanje, zar ne? Sve
u svemu, dragi dečače, mislim da nisi.
Gledali su se, a starac se i dalje smešio.
– Nisam? – ponovi Hari.
– Ne – reče Dambldor.
– Ali... – Hari instinktivno podiže ruku ka ožiljku u obliku munje. Činilo se da nije
bio tu. – Ali trebalo je da umrem – nisam se branio! Hteo sam da ga pustim da me
ubije!
– I to je – uzvrati Dambldor – rekao bih, bilo od presudnog značaja.
Dambldor je sijao od sreće, poput svetlosti, poput vatre: Hari ga još nikada nije
video tako potpuno, tako primetno zadovoljnog.
– Objasnite – reče Hari.
– Ali ti već znaš – reče Dambldor. Vrteo je palčeve.
– Pustio sam ga da me ubije – reče Hari. – Zar ne?
– Jesi – reče Dambldor, klimajući glavom. – Nastavi!
– Znači delić njegove duše koji je bio u meni...
Dambldor još žustrije nastavi da klima glavom, podstičući Harija, i dalje sa
širokim ohrabrujućim osmehom na licu.
– ... da li je nestao?
– O, da! – reče Dambldor. – Da, uništio ga je. Tvoja duša je čitava i u potpunosti
tvoja, Hari.
– Ali onda...
Hari se osvrnu preko ramena, ka mestu gde je malo, povređeno stvorenje drhtalo
pod stolicom.
– Šta je to, profesore?
– Nešto čemu nas dvojica ne možemo pomoći – odgovori Dambldor.
– Ali ako je Voldemor upotrebio Ubitačnu kletvu – ponovo poče Hari – i ako
ovoga puta niko nije umro da bi me spasao... kako to da sam još uvek živ?
– Mislim da znaš – reče Dambldor. – Razmisli. Priseti se šta je uradio, u svom
neznanju, u svojoj pohlepi i okrutnosti.
Hari razmisli. Pustio je da mu pogled luta po okruženju. Ako je mesto gde su
sedeli zaista bila nekakva palata, onda je bila krajnje čudna, sa stolicama poređanim u
male redove i tu i tamo s ponekim gelenderom, a ipak su on, Dambldor i kržljavo
stvorenje ispod stolice bili jedina bića tu. A zatim mu odgovor s lakoćom prelete
preko usana, bez ikakvog truda.
– Uzeo je moju krv – reče Hari.
– Tačno tako! – reče Dambldor. – Uzeo je tvoju krv i od nje sebi izgradio živo
telo! Tvoja krv teče njegovim venama, Hari, Lilina zaštita je unutar obojice! Vezao te
je za život, sve dok i on živi!
– Ja živim... dok on živi? Ali mislio sam... mislio sam da je obrnuto! Mislio sam
da obojica moramo da umremo? Ili je to isto?
Pažnju mu privuče cviljenje i lupanje u agoniji stvorenja iza njih, i on se ponovo
osvrnu ka njemu.
– Jeste li sigurni da ništa ne možemo da učinimo?
– Nema nikakve moguće pomoći.
– Onda mi... još toga objasnite – reče Hari, a Dambldor se nasmeši.
– Ti si bio sedmi horkruks, Hari, horkruks koji on nikada nije nameravao da
napravi. Svoju dušu je toliko rastrgao i učinio nestabilnom, da se raspala kada je
učinio ta neizreciva zlodela, ubistvo tvojih roditelja, pokušaj ubistva deteta. Ali ono
što je pobeglo iz te sobe bilo je mnogo manje no što je znao. Za sobom je ostavio više
od svog tela. Ostavio je deo sebe prikovan za tebe, nesuđenu žrtvu koja je preživela.
– A njegovo znanje ostalo je žalosno nepotpuno, Hari! Ono što Voldemor ne ceni,
ne trudi se ni da pojmi. Voldemor ne razume, niti zna išta o kućnim vilenjacima i
dečjim pričama, o ljubavi, odanosti i nevinosti. Ništa. Da svi oni imaju moć izvan
njegove, moć van domašaja bilo kakve magije: to je istina koju nikada nije shvatio.
– Uzeo je tvoju krv verujući da će ga ojačati. Primio je u svoje telo mali deo
vradžbine kojom te je tvoja majka obdarila kada je umrla za tebe. Njegovo telo
održava u životu njenu žrtvu, i dok ta vradžbina postoji, postojiš i ti, a i Voldemorova
jedina nada za sebe samog.
Dambldor se nasmeši Hariju, a ovaj se zagleda u njega.
– A vi ste sve ovo znali? Znali ste... sve vreme?
– Nagađao sam. Ali moja nagađanja su, uglavnom, bila ispravna – reče Dambldor
veselo, i oni ostadoše da sede u tišini veoma dugo, kako mu se činilo, dok je stvorenje
iza njih nastavljalo da cvili i drhti.
– Ima još – reče Hari. – Ima tu još. Zašto je moj štapić polomio onaj koji je
Voldemor pozajmio?
– Što se toga tiče, ne mogu biti siguran.
– Onda nagađajte – reče Hari, a Dambldor se nasmeja.
– Hari, moraš da shvatiš da ste ti i Lord Voldemor zajedno putovali kroz dosad
nepoznate i neispitane predele magije. Ali evo šta mislim da se zbilo, a to je bez
presedana i ne verujem da bi bilo koji štapić-majstor ikada mogao to da predvidi niti
da objasni Voldemoru.
– Kao što sada znaš, Lord Voldemor je, nenamerno, udvostručio vezu između vas
kada se vratio u ljudsko obličje. Delić njegove duše i dalje je bio prikačen za tvoju i,
misleći da će se time ojačati, primio je deo žrtve tvoje majke u sebe. Da je samo
mogao da shvati preciznu i strahovitu moć te žrtve, verovatno se ne bi usudio ni da
dodirne tvoju krv... ali da je to mogao da shvati, on ne bi bio Lord Voldemor i možda
nikada nikoga ne bi ni ubio.
– Nakon što je napravio ovu dvostruku sponu, nakon što je isprepleo vaše sudbine
čvršće no što su ijedna dva čarobnjaka u istoriji bila povezana, Voldemor je pokušao
da te napadne štapićem koji je imao isto jezgro kao i tvoj. I tad se, kao što znamo,
dogodilo nešto veoma čudno. Jezgra su delovala na način koji Lord Voldemor, i ne
znajući da je tvoj štapić blizanac njegovog, nije mogao da očekuje.
– Te noći on se mnogo više plašio no ti, Hari. Ti si prihvatio, čak i prigrlio
mogućnost smrti, nešto što Lord Voldemor nikada nije bio u stanju da učini. Tvoja
hrabrost je pobedila, tvoj štapić je nadjačao njegov. I kad si to učinio, nešto se zbilo
između tih štapića, nešto što je ponovilo odnos između njihovih gospodara.
– Verujem da je te noći tvoj štapić primio u sebe nešto moći i svojstava
Voldemorovog štapića, što će reći da je u sebi sadržao mali deo Voldemora. Stoga ga
je tvoj štapić prepoznao kada te je progonio, prepoznao kao čoveka koji je
istovremeno i rod i smrtni neprijatelj, te je odaslao malo njegove sopstvene magije
protiv njega, magije mnogo moćnije od bilo čega što je Lucijusov štapić ikada izveo.
Tvoj štapić je sada sadržao moć tvoje neizmerne hrabrosti i Voldemorove sopstvene
smrtonosne veštine: kakve je šanse ona sirota Lucijusova grančica imala?
– Ali ako je moj štapić bio toliko moćan, otkud to da je Hermiona bila u stanju da
ga polomi? – upita Hari.
– Dragi moj dečače, njegova čudesna svojstva bila su usmerena isključivo na
Voldemora, koji se tako nepromišljeno petljao s najdubljim zakonima magije. Štapić
je bio neprirodno moćan samo spram njega. Inače je bio štapić kao i svaki drugi...
doduše, siguran sam, vrlo dobar štapić – završi Dambldor blagonaklono.
Hari je sedeo zamišljen dugo, ili možda tek nekoliko trenutaka. Ovde je bilo vrlo
teško biti siguran u stvari kao što je vreme.
– Ubio me je vašim štapićem.
– Nije uspeo da te ubije mojim štapićem – ispravi ga Dambldor. – Mislim da se
možemo složiti da nisi mrtav... iako, doduše – dodade on, kao da se boji da ne ispadne
neučtiv – ne umanjujem tvoje patnje, za koje sam siguran da su bile užasne.
– Ipak, trenutno se sjajno osećam – reče Hari, spustivši pogled na svoje čiste,
besprekorne šake. – Gde smo to mi, tačno?
– Pa, to sam ja tebe hteo da pitam – reče Dambldor, osvrćući se oko sebe. – Gde
bi ti rekao da smo?
Sve dok ga Dambldor nije upitao, Hari nije znao. A sada je, međutim, otkrio da
ima spreman odgovor.
– Izgleda mi – reče on polako – kao stanica Kings kros. Samo mnogo čistija i
prazna, a koliko vidim, nema ni vozova.
– Stanica Kings kros! – Dambldor se silno zakikota. – Bože blagi, zaista?
– A gde vi mislite da jesmo? – upita Hari, pomalo odbrambeno.
– Dragi dečače, pojma nemam. Ovo je, kako kažu, tvoja žurka.
Hari pojma nije imao šta to znači. Dambldor mu je išao na živce. Popreko ga je
pogledao, a zatim se setio pitanja mnogo važnijeg od njihove trenutne lokacije.
– Relikvije Smrti – reče on i bilo mu je drago kad je video da su te reči zbrisale
osmeh s Dambldorovog lica.
– Ah, da – reče. Čak je delovao i pomalo zabrinuto.
– Dakle?
Po prvi put otkako je Hari upoznao Dambldora, po prvi put mu je manje delovao
kao starac, mnogo manje. Izgledao je, na tren, kao mali dečak uhvaćen u nekom
nestašluku.
– Možeš li mi oprostiti? – reče. – Možeš li mi oprostiti što ti nisam verovao? Što
ti nisam rekao? Hari, samo sam se bojao da nećeš uspeti, kao što ja nisam uspeo.
Strepeo sam da ćeš ponoviti moje greške. Tražim od tebe oproštaj, Hari. Znao sam,
već neko vreme, da si ti bolji čovek od nas dvojice.
– O čemu vi to? – upita Hari, preneražen Dambldorovim tonom i iznenadnim
suzama u njegovim očima.
– O relikvijama, relikvijama – promrmlja Dambldor. – Snu jednog očajnika!
– Ali one su stvarne!
– Stvarne i opasne, kao i mamac za budale – reče Dambldor. – A ja sam bio takva
budala. Ali ti to znaš, zar ne? Pred tobom više nemam tajni. Ti znaš.
– Šta to znam?
Dambldor se okrenu celim svojim telom prema Hariju, a suze su mu i dalje sijale
u veličanstveno plavim očima.
– Gospodar Smrti, Hari, gospodar Smrti! Da li sam, naposletku, bio imalo bolji od
Voldemora?
– Naravno da jeste – reče Hari. – Naravno... kako uopšte možete i da pitate tako
nešto? Nikada niste ubijali, ukoliko ste to mogli da izbegnete!
– Istina, istina – reče Dambldor, zvučeći kao dete koje traži ohrabenje. – A ipak, i
ja sam tragao za načinom da pokorim Smrt, Hari.
– Ne na način na koji je to on činio – reče Hari. Nakon sveg besa koji je osećao
prema Dambldoru, bilo je tako čudno sedeti tu, pod visokom lučnom tavanicom, i
braniti Dambldora od njega samog. – Relikvije, ne horkruksi.
– Relikvije – promrmlja Dambldor – ne horkruksi. Tačno tako.
Zavlada tajac. Stvorenje iza njih je cvilelo, ali se Hari više nije osvrtao.
– I Grindelvald ih je tražio? – upita on.
Dambldor na trenutak sklopi oči a zatim klimnu glavom.
– To je ono što nas je, iznad svega, privuklo jednog drugom – reče on tiho. – Dva
pametna, nadobudna momka sa zajedničkom opsesijom. On je želeo da dođe u
Godrikovu dolinu, kao što sam siguran da si pogodio, zbog groba Ignata Peverela.
Želeo je da istraži mesto gde je treći brat umro.
– Znači istina je? – upita Hari. – Sve to? Braća Peverel...
– ... bila su tri brata iz priče – reče Dambldor klimajući glavom. – O, da, rekao
bih da jesu. Da li su sreli Smrt na usamljenom putu... mislim da je verovatnije da su
braća Peverel prosto bili nadareni i opasni čarobnjaci kojima je pošlo za rukom da
stvore te moćne predmete. Priča da su to relikvije Smrti lično mi se čini kao legenda
kakva je mogla da nikne oko takvih rukotvorina.
– Ogrtač je, kao što sada znaš, putovao kroz vekove, s oca na sina, s majke na
kćer, sve do poslednjeg Ignatovog živog potomka, koji je, kao i Ignat, rođen u
Godrikovoj dolini.
Dambldor se nasmeši Hariju.
– Ja?
– Ti. Pogodio si, znam, zašto je Ogrtač bio u mom posedu one noći kada su ti
roditelji umrli. Džejms mi ga je pokazao tek nekoliko dana ranije. To je objasnilo
toliko njegovih neotkrivenih mangupluka u školi! Gotovo da nisam mogao da
poverujem šta vidim. Zatražio sam da ga pozajmim, da ga ispitam. Odavno sam već
bio napustio svoj san da objedinim relikvije, ali nisam mogao da odolim, nisam
mogao a da ga pobliže ne ispitam... Bio je to Ogrtač kakav nikada ranije nisam video,
neizmerno star, savršen u svakom pogledu... a zatim je tvoj otac umro, i ja sam najzad
u svom posedu imao dve relikvije!
Njegov ton bio je nepodnošljivo gorak.
– Ipak, Ogrtač im ne bi pomogao da prežive – brzo će Hari. – Voldemor je znao
gde su moji mama i tata. Ogrtač ih ne bi učinio otpornim na kletve.
– Istina – uzdahnu Dambldor. – Istina.
Hari je čekao, ali Dambldor nije progovarao, stoga ga on podstaknu.
– Znači već ste digli ruke od potrage za relikvijama kada ste videli Ogrtač?
– O, da – reče Dambldor slabašno. Činilo se kao da pokušava da se natera da
pogleda Harija u oči. – Znaš šta se zbilo. Znaš. Ne možeš me prezirati više no što sâm
prezirem sebe.
– Ali ne prezirem vas...
– Onda bi trebalo – reče Dambldor. Duboko udahnu. – Znaš za tajnu bolesti moje
sestre, znaš šta su oni Normalci učinili, šta je ona postala. Znaš kako je moj siroti otac
tražio osvetu i platio ceh, umrevši u Askabanu. Znaš kako se moja majka odrekla
sopstvenog života ne bi li brinula o Arijani.
– Prezirao sam sve to, Hari.
Dambldor je to izjavio smelo, hladno. Sada je gledao preko Harijeve glave, negde
u daljinu.
– Bio sam nadaren, bio sam genijalan. Želeo sam da pobegnem. Želeo sam da
sijam. Želeo sam slavu.
– Nemoj me pogešno shvatiti – reče on, a bol mu pređe preko lica tako da je
ponovo izgledao prastar. – Voleo sam ih. Voleo sam svoje roditelje, voleo sam svog
brata i sestru, ali bio sam sebičan, Hari, sebičniji no što ti, koji si izuzetno nesebična
osoba, uopšte možeš i da zamisliš.
– I tako, kad mi je majka umrla a na mene spala odgovornost i briga o
poremećenoj sestri i svojeglavom bratu, vratio sam se u svoje selo pun gneva i
gorčine. Zarobljen i neiskorišćen, mislio sam! A onda je, naravno, došao on...
Dambldor se ponovo zagleda pravo u Harijeve oči.
– Grindelvald. Ne možeš ni da zamisliš koliko su me njegove ideje obuzele, Hari,
ispunile me plamom. Normalci prisiljeni na poslušnost. Trijumf nas čarobnjaka.
Grindelvald i ja, veličanstvene mlade vođe revolucije.
– Oh, imao sam ja par skrupula. Umirivao sam svoju savest praznim rečima. Sve
će to biti zarad opšteg dobra, a sva načinjena šteta stostruko će se isplatiti
čarobnjacima. Da li sam u dubini duše znao šta je Gelert Grindelvald? Mislim da
jesam, ali sam zatvarao oči. Ako bi naši planovi urodili plodom, svi moji snovi bi se
obistinili.
– A u samoj biti naših planova behu relikvije Smrti! Kako su ga fascinirale, kako
su nas obojicu fascinirale! Nepobedivi štapić, oružje koje bi nas dovelo na vlast!
Kamen vaskrsnuća – za njega je, iako sam se ja pretvarao da to ne znam, to
podrazumevalo vojsku inferijusa! Meni je, priznajem, to značilo povratak roditelja i
skidanje odgovornosti s mojih pleća.
– A Ogrtač... nekako, nikada nismo mnogo raspravljali o Ogrtaču, Hari. Obojica
smo mogli dovoljno dobro da se sakrijemo i bez Ogrtača, čija je prava magija,
naravno, ta da se može koristiti za zaštitu i skrivanje i drugih a ne samo svog vlasnika.
Mislio sam da, ukoliko ga ikada pronađem, može biti koristan za skrivanje Arijane, ali
naše interesovanje za Ogrtač prevashodno je bilo popunjavanje trojstva, jer je legenda
govorila da će onaj ko ujedini sva tri predmeta zaista biti gospodar Smrti, što smo mi
shvatali da znači biti nepobediv.
– Nepobedivi gospodari smrti, Grindelvald i Dambldor! Dva meseca ludila,
okrutnih snova i zapostavljanja jedina dva preostala člana moje porodice.
– A zatim... znaš šta se dogodilo. Stvarnost se vratila, u obliku mog neotesanog,
neobrazovanog i beskrajno boljeg brata. Nisam želeo da čujem istinu koju mi je vikao
u lice. Nisam želeo da čujem kako ne mogu da krenem u potragu za relikvijama s
krhkom i neuravnoteženom sestrom na grbači.
– Svađa je postala tuča. Grindelvald je izgubio kontrolu. Ono što sam oduvek
osećao u njemu, iako sam se pretvarao da to ne vidim, sada se užasno obistinilo. A
Arijana... posle sve brige i pažnje moje majke... ležala je mrtva na podu.
Dambldor tiho zajeca, a zatim poče izistinski da plače. Hari ispruži ruku i bilo mu
je drago što je u stanju da ga dodirne: čvrsto ga je stegao za ruku i Dambldor
postepeno povrati kontrolu.
– No, Grindelvald je pobegao, što je svako osim mene mogao i da predvidi.
Nestao je, sa svim svojim planovima o preuzimanju moći, šemama za mučenje
Normalaca i snovima o relikvijama Smrti, snovima u kojima sam ga ja ohrabrivao i
pomagao mu. Pobegao je, dok je meni preostalo da sahranim svoju sestru i naučim da
živim s krivicom i užasnim bolom, cenom moje sramote.
– Godine su prošle. Pronosile su se glasine o njemu. Rekli su da je došao u posed
štapića neizmerne moći. Meni su, u međuvremenu, ponudili položaj ministra magije,
ne jednom, već nekoliko puta. Naravno, odbio sam. Naučio sam da mi ne treba
poveravati moć.
– Ali bili biste mnogo bolji, mnogo bolji od Fadža ili Skrimdžera! – izlete Hariju.
– Da li bih? – upita Dambldor ozbiljno. – Nisam toliko siguran. Dokazao sam, još
kao veoma mlad, da je moć moja slabost i moje iskušenje. Čudna je to stvar, Hari, ali
možda su za moć i vlast najbolji oni koji nikada nisu tragali za njima. Oni kojima je,
poput tebe, nametnuto vođstvo, koji preuzimaju dužnost zato što moraju i, na
sopstveno iznenađenje, otkriju da im dobro leži.
– Bio sam bezbedniji na Hogvortsu. Mislim da sam bio dobar nastavnik...
– Bili ste najbolji...
– Lepo od tebe, Hari. Ali dok sam se ja zanimao obučavanjem mladih čarobnjaka,
Grindelvald je prikupljao vojsku. Govorili su da me se bojao, a možda i jeste, ali
rekao bih mnogo manje nego ja njega.
– Oh, ne smrti – reče Dambldor kao odgovor na Harijev upitan pogled. – Ne
onoga što je mogao da mi učini magijom. Znao sam da smo ravnopravni, te da sam ja
čak možda i za nijansu veštiji. Ja sam se bojao istine. Vidiš, nikad nisam znao koji je
od nas u onoj poslednjoj, užasnoj svađi zapravo bacio kletvu koja je ubila moju
sestru. Možeš me nazvati kukavicom: i bio bi u pravu, Hari. Strepeo sam više od
svega od saznanja da sam ja taj koji je izazvao njenu smrt, ne samo svojom
arogancijom i glupošću, već da sam ja lično zadao udarac koji je ugasio njen život.
– Mislim da je i on to znao, mislim da je znao šta me plaši. Odlagao sam susret sa
njim, sve dok najzad nije bilo previše sramotno tome se odupirati. Ljudi su umirali, a
on je izgledao nepobediv, i ja sam morao da učinim ono što je bilo u mojoj moći.
– Pa, i sâm znaš šta se potom zbilo. Pobedio sam u dvoboju. Osvojio sam štapić.
Još jedan tajac. Hari nije pitao da li je Dambldor ikada otkrio ko je Arijani zadao
smrtonosni udarac. Nije želeo da zna, a još manje da Dambldor mora da mu odgovori.
Najzad je znao šta bi Dambldor video kad bi se pogledao u Ogledalu Ejnduž, i zašto
je imao toliko razumevanja za Harijevu fasciniranost njime.
Dugo su sedeli u tišini, a jecaji stvorenja iza njih Harija više gotovo da i nisu
uzbuđivali.
Najzad reče: – Grindelvald je pokušao da spreči Voldemora da se domogne
štapića. Lagao je, znate, pretvarao se da ga nikada nije imao.
Dambldor klimnu glavom, gledajući naniže sebi u krilo, dok su mu se na kukastom
nosu još uvek sijale suze.
– Kažu da je poslednjih godina svog života pokazivao znake kajanja, sâm u svojoj
ćeliji u Nurmengardu. Nadam se da je to istina. Voleo bih da mislim da je osetio užas
i sramotu onoga što je učinio. Možda je ta laž koju je izrekao Voldemoru bila njegov
pokušaj da se iskupi... da spreči Voldemora da uzme relikviju...
– ... ili da ga spreči da provali u vašu grobnicu? – predloži Hari, a Dambldor
obrisa oči.
Nakon još jedne kratke pauze, Hari reče: – Pokušali ste da upotrebite Kamen
vaskrsnuća.
Dambldor klimnu glavom.
– Kad sam ga otkrio, nakon svih onih godina, pohranjenog u napuštenom domu
Ispijenih, relikviju za kojom sam najviše čeznuo, mada sam je u mladosti želeo iz
sasvim drugačijih razloga, izgubio sam glavu, Hari. Potpuno sam zaboravio da je on
sada horkruks, da prsten svakako nosi i kletvu sa sobom. Uzeo sam ga, stavio ga, i na
tren zamislio da ću moći da vidim Arijanu i moju majku i oca, da im kažem koliko mi
je silno žao...
– Bio sam budala, Hari. Nakon svih tih godina ništa nisam naučio. Nisam bio
dostojan da ujedinim relikvije Smrti, iznova i iznova sam to dokazivao, a tu je bio i
konačni dokaz.
– Zašto? – reče Hari. – To je bilo normalno! Želeli ste da ih ponovo vidite. Po
čemu je to pogrešno?
– Možda jedan čovek u milion može da ujedini relikvije, Hari. Ja sam bio kadar
da posedujem samo najopakiju od njih, najneizuzetniju. Bio sam kadar da posedujem
Starozovni štapić i da se ne hvališem njime, niti da njime ubijam. Bilo mi je
dozvoljeno da ga ukrotim i koristim jer sam ga uzeo ne radi svoje dobiti, već da
spasim druge od njega.
– Ali Ogrtač sam uzeo iz radoznalosti i taštine, stoga kod mene nikada ne bi mogao
da funkcioniše tako dobro kao što to čini kod tebe, svog pravog vlasnika. Kamen bih
upotrebio u pokušaju da dovučem nazad one koji mirno počivaju, a ne da omogućim
svoju žrtvu, kao što si ti učinio. Ti si dostojan toga da poseduješ relikvije.
Dambldor potapša Harija po ruci, a Hari podiže pogled ka starcu i nasmeši se.
Nije mogao da se suzdrži. Kako je mogao da se i dalje ljuti na Dambldora?
– Zašto ste sve morali da učinite toliko teškim?
Dambldoru zatitra osmeh.
– Bojim se da sam računao s tim da će te gospođica Grejndžer usporiti, Hari.
Bojao sam se da će tvoja usijana glava uspeti da uspostavi prevlast nad tvojim dobrim
srcem. Bojao sam se da bi, ukoliko bi ti odmah bile predočene činjenice o tim
primamljivim predmetima, možda zgrabio relikvije u pogrešnom trenutku i iz
pogrešnih razloga, kao što sam to ja učinio. Ako bi došao u njihov posed, želeo sam
da možeš da ih bezbedno poseduješ. Ti si pravi gospodar Smrti, jer pravi gospodar ne
traži način da od Smrti pobegne. On prihvata da mora umreti, i shvata da postoje
mnogo, mnogo gore stvari od umiranja.
– A Voldemor nikad nije znao za relikvije?
– Ne bih rekao, pošto nije prepoznao Kamen vaskrsnuća koji je pretvorio u
horkruks. Ali čak i da je znao za njih, Hari, sumnjam da bi ga ijedna interesovala
izuzev prve. Ne bi mislio da mu je potreban Ogrtač, a što se Kamena tiče, koga bi on
želeo da vrati iz mrtvih? On se boji mrtvih. On ne voli.
– Ali očekivali ste da krene u potragu za štapićem?
– Bio sam siguran da će pokušati, još otkako je tvoj štapić porazio Voldemorov na
groblju u Malom Hengltonu. Isprva se uplašio da si ga pobedio superiornijom
veštinom. Kada je kidnapovao Olivandera, međutim, saznao je za postojanje
identičnih srži. Mislio je da to sve objašnjava. A ipak, ni pozajmljeni štapić nije se
ništa bolje poneo protiv tvog! Stoga je Voldemor, normalno, umesto da se zapita šta je
to u tebi što tvoj štapić čini tako jakim, koji to dar poseduješ a koji on nema, krenuo u
potragu za jedinim štapićem za koji se pričalo da je u stanju da pobedi svaki drugi. Za
njega je Starozovni štapić postao opsesija ravna njegovoj opsednutosti tobom. Veruje
da Starozovni štapić otklanja njegovu poslednju slabost i čini ga istinski nepobedivim.
Siroti Severus...
– Ako ste sa Snejpom planirali svoju smrt, znači da ste nameravali da Starozovni
štapić završi kod njega, zar ne?
– Priznajem da mi je to bila namera – reče Dambldor – ali nije išlo onako kako
sam zamislio, zar ne?
– Ne – reče Hari. – Taj deo nije najbolje prošao.
Stvorenje iza njih se trzalo i jecalo, a Hari i Dambldor su sedeli u tišini duže no
ikad dotad. Nad Harija se tokom tih dugih minuta polako nadnosila svest o onome što
će uslediti, poput snega koji meko pada.
– Moram da se vratim, zar ne?
– To zavisi od tebe.
– Imam izbor?
– O, da. – Dambldor mu se nasmeši. – Mi smo na stanici Kings kros, kažeš?
Mislim da ćeš, ukoliko odlučiš da se ne vratiš, biti u stanju da se... recimo... ukrcaš u
voz.
– A gde bi me on odvezao?
– Dalje – prosto odgovori Dambldor.
Ponovo tišina.
– Starozovni štapić je kod Voldemora.
– Istina. Starozovni štapić jeste kod Voldemora.
– Ali vi želite da se vratim?
– Mislim – reče Dambldor – da ako bi odlučio da se vratiš, postoji šansa da on
zauvek bude dokrajčen. Ne mogu to da ti obećam. Ali ovo znam, Hari: ti imaš manje
razloga da se bojiš povratka ovamo nego on.
Hari ponovo baci pogled na sirovu stvar koja je drhtala i grcala u senci ispod
udaljene stolice.
– Ne sažaljevaj mrtve, Hari. Sažaljevaj žive, a iznad svega one koji žive bez
ljubavi. Svojim povratkom možeš se postarati da manje duša bude oštećeno, manje
porodica razoreno. Ako ti se to čini vrednim ciljem, onda ćemo se za sada oprostiti.
Hari klimnu glavom i uzdahnu. Napuštanje ovog mesta neće biti ni izbliza teško
kao što je to bio odlazak u Šumu, ali ovde je bilo toplo, svetlo i mirno, a on je znao da
se vraća nazad bolu i strahu od novih gubitaka. Ustao je, što učini i Dambldor, i jedan
dugi trenutak su se gledali licem u lice.
– Recite mi samo još jednu stvar – reče Hari. – Da li je ovo stvarno? Ili se sve
ovo događalo samo u mojoj glavi?
Dambldor se zadovoljno nasmeši, a njegov glas je odzvanjao glasno i prodorno u
Harijevim ušima, iako se jarka izmaglica ponovo spuštala, zaklanjajući mu obličje.
– Naravno da se zbiva u tvojoj glavi, Hari, ali zašto bi, za ime sveta, to značilo da
nije stvarno?

36. Greška u planu



Ponovo je ležao lica prislonjenog o tlo. Miris Šume ispunjavao mu je nozdrve.
Mogao je da oseti čvrstu, hladnu zemlju pod svojim obrazom i šarkicu svojih naočara,
koje su od pada gurnute u stranu, kako mu se useca u slepoočnicu. Svaki pedalj tela ga
je boleo, a na mestu gde ga je Ubitačna kletva pogodila osećao je kao da ima modricu
od nekog strahovitog udarca. Nije se pomerao, već je ostao tačno tamo gde je pao,
leve ruke iskrivljene pod nezgodnim uglom, razjapljenih usta.
Očekivao je da će čuti pobedonosne i slavljeničke poklike zbog svoje smrti, ali
vazduh su umesto toga ispunjavali samo užurbani koraci, šaptaji i zabrinuta mrmljanja.
– Gospodaru... Gospodaru moj...
Bio je to Belatriksin glas, a progovarala je kao da se obraća ljubavniku. Hari se
nije usuđivao da otvori oči, ali je pustio druga čula da ispitaju njegovu nezavidnu
situaciju. Znao je da mu je štapić još uvek skriven ispod odore jer ga je osećao
pritisnutog između zemlje i svojih grudi. Blag jastučast osećaj u predelu stomaka
govorio mu je da je i Nevidljivi ogrtač bio skriven od videla.
– Gospodaru...
– Dosta – reče Voldemorov glas.
Začu se bat novih koraka: nekoliko ljudi uzmicalo je s tog mesta. Očajnički želeći
da vidi šta se to zbiva i zašto, Hari milimetar otvori oči.
Izgledalo je da se Voldemor diže na noge. Nekolicina Smrtoždera sklanjala se od
njega, vraćajući se u gomilu koja je ispunjavala proplanak. Samo je Belatriks ostala,
klečeći kraj Voldemora.
Hari ponovo sklopi oči i razmisli o onome što je upravo video. Smrtožderi su se
skupili oko Voldemora, koji je, čini se, pao na zemlju. Nešto se zbilo kad je pogodio
Harija Ubitačnom kletvom. Da se nije i sâm Voldemor srušio? Čini se da jeste.
Obojica su nakratko pali u nesvest, i obojica su se sada povratili...
– Gospodaru, dozvolite mi da...
– Nije mi potrebna pomoć – reče Voldemor ledeno i, mada je nije video, Hari
zamisli Belatriks kako povlači pruženu ruku. – Dečak... da li je mrtav?
Proplankom zavlada potpun tajac. Niko nije prišao Hariju, ali je osećao njihove
koncentrisane poglede koji kao da su ga još dublje pritiskali na zemlju, i strepeo je da
mu slučajno prst ili kapak ne zaigraju.
– Ti – reče Voldemor, i začu se prasak i kratak bolan krik. – Pregledaj ga. Reci mi
da li je mrtav.
Hari nije znao ko je bio poslat da to potvrdi. Mogao je samo da leži tu, dok mu je
srce izdajnički bubnjalo, i da čeka da bude pregledan, ali istovremeno je primetio, ma
koliko malu utehu to predstavljalo, da je Voldemor zazirao od toga da mu priđe, da je
Voldemor podozrevao da nije sve proteklo po planu...
Šake, mekše no što je očekivao, dodirnuše Harijevo lice, otvoriše mu kapak,
spustiše mu se ispod majice do grudi i opipaše mu srce. Mogao je da čuje ženino
ubrzano disanje, a njena duga kosa golicala mu je lice. Znao je da može da oseti
ravnomerno udaranje života naspram njegovih rebara.
– Da li je Drako živ? Da li je u zamku?
Šapat je bio jedva čujan. Usne su joj bile na pedalj od njegovog uva, glava toliko
pognuta da je svojom dugom kosom zaklanjala njegovo lice od posmatrača.
– Da – prodahta on.
Osetio je kako se šaka na njegovim grudima skuplja: zarila je nokte u njega. A
zatim je povuče. Ustala je.
– Mrtav je! – povika Narcisa Melfoj okupljenim posmatračima.
I oni najzad uskliknuše, pobedonosno vičući, trupkajući nogama i kroz kapke Hari
vide iskre crvene i srebrne svetlosti što u znak slavlja lete kroz vazduh.
I dalje se pretvarajući da je mrtav na tlu, shvatio je. Narcisa je znala da je jedini
način da joj dozvole da uđe na Hogvorts i pronađe svog sina bio da uđe u sklopu
osvajačke sile. Više je nije bilo briga da li je Voldemor pobedio.
– Vidite? – kreštao je Voldemor nadglasavši halabuku. – Hari Poter je nastradao
od moje ruke, i nijedan živi čovek više ne može da me ugrozi! Gledajte! Krucio!
Hari je to očekivao: znao je da njegovom telu neće biti dozvoljeno da neukaljano
ostane na Šumskom tlu, mora da bude podvrgnuto poniženju da bi dokazalo
Voldemorovu pobedu. Bio je odignut u vazduh i bila mu je potrebna i poslednja trunka
odlučnosti da ostane mlitavih udova, ali ipak, bol koji je očekivao nije se pojavio.
Bačen je jednom, dvaput, triput u vazduh: naočare mu odleteše u stranu i oseti kako mu
štapić malo klizi ispod odore, ali je ostao mlitav i beživotan, i kad je poslednji put
pao na tlo proplankom odjeknu ruganje i vrištavo smejanje.
– A sada – reče Voldemor – idemo u zamak da im pokažemo šta se zbilo s
njihovim junakom. Ko će tegliti telo? Ne... Čekaj...
Prolomi se još jedan nalet smeha i posle nekoliko trenutaka Hari oseti kako se
zemlja pod njim trese.
– Ti ga nosi – reče Voldemor. – U tvojem naručju će biti baš upadljiv, zar ne?
Podigni svog malenog prijatelja, Hagride. I naočare – stavite mu naočare – mora da
bude prepoznatljiv.
Neko nabi Hariju naočare nazad na lice s namernom žestinom, ali ogromne šake
koje su ga podigle uvis bile su izrazito nežne. Hari je osećao kako Hagridove ruke
drhte od siline njegovih dubokih jecaja, i oblivale su ga krupne suze dok ga je Hagrid
uljuljkivao u naručju. I Hari se nije usuđivao, ni pokretom niti rečju, da nagovesti
Hagridu da još nije sve izgubljeno.
– Kreni – reče Voldemor, a Hagrid se zatetura napred, probijajući se među
zbijenim drvećem kroz šumu. Grane su se kačile za Harijevu kosu i odeću, ali je on
ležao umrtvljen, razjapljenih usta, sklopljenih očiju, a u tmini, dok su Smrtožderi
svuda oko njih likovali a Hagrid slepo jecao, niko nije gledao njegov ogoljen vrat, da
vidi bije li i dalje puls Harija Potera...
Dva džina išla su za Smrtožderima, rušeći sve što im je na putu: Hari je mogao da
čuje drveće kako škripi i pada dok oni prolaze. Pravili su toliku buku da su ptice,
krešteći, poletele ka nebu a zaglušile čak i dobacivanja Smrtoždera. Pobednička
povorka marširala je ka čistini i nakon nekog vremena Hari je, na osnovu sve svetlije
tmine na svojim sklopljenim kapcima, primetio da se drveće proređuje.
– PROKLETINJE!
Hagridov neočekivan urlik umalo nije naterao Harija da otvori oči. – Jeste l’ sad
srećni š’o se niste borili, je li, gomilo kukavičkih drtina? Jeste l’ srećni š’o je Hari
Poter m-mrtav...?
Hagrid nije mogao da nastavi, već ponovo briznu u plač. Hari se pitao koliko
kentaura posmatra prolazak njihove povorke. Nije se usuđivao da otvori oči da
pogleda. Neki od Smrtoždera su kentaurima dobacivali uvrede u prolazu. Malo
kasnije, Hari po svežini vazduha oseti da su stigli do ivice Šume.
– Stani.
Hari pomisli kako je Hagrid sigurno bio prisiljen da se pokori Voldemorovom
naređenju, pošto se blago zateturao. A sada ih na mestu gde su stajali obuze jeza i
Hari začu šaptavi dah dementora koji su patrolirali duž ivice šume. Oni ovoga puta
neće nimalo uticati na njega. Spoznaja o sopstvenom opstanku gorela je u njemu kao
talisman protiv njih, kao da ga jelen njegovog oca i dalje čuva u srcu.
Neko prođe blizu Harija, i Hari je znao da je to Voldemor jer je trenutak kasnije
progovorio, magijski pojačanim glasom tako da se prolamao zemljištem, zaglušujući
Harijeve bubne opne.
– Hari Poter je mrtav. Ubijen je dok je pokušavao da pobegne, pokušavao da spasi
sebe dok vi polažete živote za njega. Donosimo vam njegovo telo kao dokaz da vašeg
junaka više nema.
– Bitka je dobijena. Izgubili ste polovinu svojih boraca. Moji Smrtožderi su
brojčano nadmoćniji, a Dečak Koji Je Preživeo je gotov. Nema više potrebe za ratom.
Ko god bude nastavljao da pruža otpor, čovek, žena ili dete, biće pogubljen, kao i svi
članovi njegove porodice. Izađite sada iz zamka, kleknite preda mnom i bićete
pošteđeni. Vaši roditelji i deca, vaši braća i sestre živeće i biće im oprošteno, a vi
ćete mi se pridružiti u novom svetu koji ćemo zajedno izgraditi.
Iz zamka i okoline dopirala je tišina. Voldemor mu je bio tako blizu da se Hari
nije usuđivao da ponovo otvori oči.
– Hodi – reče Voldemor, a Hari začu kako on kreće napred i Hagrid beše
primoran da ga sledi. Sada Hari tek neznatno otvori oči i vide Voldemora kako korača
pred njim, noseći preko ramena veliku zmiju Nagini, koja je sada bila oslobođena iz
svog začaranog kaveza. Ali Hari nije imao nikakvu mogućnost da izvuče štapić koji
mu je bio skriven pod odorom a da ga ne primete Smrtožderi koji su marširali s obe
njegove strane kroz tamu koja se polako razdanjivala...
– Hari – jecao je Hagrid. – O, Hari... Hari...
Hari ponovo sklopi oči. Znao je da se primiču zamku i napregnu uši ne bi li preko
veselih glasova Smrtoždera i njihovih silnih koraka razaznao znake života onih
iznutra.
– Stani.
Smrtožderi stadoše: Hari ih ču kako se ređaju u vrstu naspram otvorenih ulaznih
vrata škole. Čak i kroz sklopljene kapke mogao je da vidi crvenkast sjaj koji je značio
da na njega pada svetlo iz Ulazne dvorane. Čekao je. Svakog časa će ljudi zbog kojih
je pokušao da umre spaziti njega, naizgled mrtvog, u Hagridovom naručju.
– NE!
Krik je bio još užasniji jer nikada nije očekivao niti sanjao da bi profesorka Mek
Gonagal mogla da ispusti takav zvuk. U blizini je čuo smeh druge žene i znao je da
Belatriks likuje nad očajanjem Mek Gonagalove. Ponovo je prožmirio, samo na
sekund, i spazio kako se otvorena vrata ispunjavaju ljudima, dok su preživeli iz bitke
izlazili na prednje stepenište da se suoče sa svojim osvajačima i lično se uvere u
istinitost Harijeve smrti. Video je Voldemora kako stoji malo ispred njega, mazeći
belim prstom Nagini po glavi. Ponovo je zatvorio oči.
– Ne!
– Ne!
– Hari! HARI!
Glasovi Rona, Hermione i Džini bili su gori nego krik Mek Gonagalove. Hari je
više od svega želeo da se odazove, ali je ipak naterao sebe da nemo leži, a njihovi
krici poslužili su kao okidač i cela skupina preživelih poče da vrišti i viče pogrde
Smrtožderima, sve dok...
– TIŠINA! – vrisnu Voldemor i uz prasak i blesak bele svetlosti svima im nametnu
tišinu. – Gotovo je! Hagride, položi ga pod moje noge, gde mu je i mesto!
Hari oseti kako biva spušten na travu.
– Vidite? – reče Voldemor, a Hari oseti kako korača napred-nazad odmah kraj
mesta gde je ležao. – Hari Poter je mrtav! Da li sada shvatate koliko ste se
obmanjivali? On nikada nije bio ništa više do dečak koji se oslanjao na to da će se
drugi žrtvovati za njega!
– Pobedio te je! – povika Ron, a čin se prekide i branitelji Hogvortsa ponovo su
vikali i vrištali, sve dok im drugi, još silniji prasak ponovo ne oduze glasove.
– Ubijen je dok je pokušavao da se išunja s imanja – reče Voldemor, a u glasu mu
se osećalo da uživa u toj laži – ubijen dok je pokušavao sebe da spasi...
Ali Voldemor zaćuta: Hari začu koškanje, povik, zatim još jedan prasak, blesak
svetlosti i bolni hroptaj. Tek je neznatno otvorio oči. Neko se otrgao iz gomile i
pojurio na Voldemora: Hari vide siluetu kako udara o tlo, Razoružana, i Voldemora
kako, smejući se, baca u stranu štapić svog izazivača.
– A ko je ovo? – reče svojim mekim zmijskim siktanjem. – Ko se to doborovoljno
javio da nam demonstrira šta se zbiva s onima koji nastavljaju da se bore kad je bitka
već izgubljena?
Belatriks se radosno osmehnu.
– To je Nevil Longbotom, Gospodaru! Dečak koji je Kerouvima zadavao onolike
muke! Sin onih Aurora, sećate se?
– Ah, da, sećam se – reče Voldemor, s visine odmeravajući Nevila, koji se sada s
teškoćom pridigao na noge, nenaoružan i nezaštićen, i stajao na ničijoj zemlji između
preživelih i Smrtoždera. – Ali ti si Čistokrvan, zar ne, hrabri moj dečače? – upita
Voldemor Nevila, koji je stajao sučeljen s njime, skupivši svoje prazne šake u
pesnice.
– Pa šta i da jesam? – reče Nevil glasno.
– Pokazao si duh, hrabrost i plemenite si krvi. Bićeš veoma vredan Smrtožder.
Potrebna nam je tvoja sorta, Nevile Longbotome.
– Pridružiću ti se kad se pakao zaledi – reče Nevil. – Dambldorova Armija! –
povika on i začuše se poklici odgovora iz mase, koju Voldemorove ućutkujuće čini
izgleda nisu bile u stanju da zadrže.
– Dobro onda – reče Voldemor, a Hari u svilenosti njegovog glasa oseti više
pretnje i opasnosti nego u najmoćnijoj kletvi. – Ako je to tvoj izbor, Longbotome,
vraćamo se na prvobitni plan. Nek ti se obije – reče on – o glavu.
I dalje gledajući kroz trepavice, Hari vide Voldemora kako maše svojim štapićem.
Nekoliko trenutaka kasnije, kroz jedan od razbijenih prozora zamka, nešto nalik
izobličenoj ptici prolete kroz polumrak i slete u Voldemorovu ruku. On protrese
ubuđali predmet držeći ga za njegov šiljati vrh, a on se zaklati, prazan i iskrzan: Šešir
za razvrstavanje.
– U školi Hogvorts više neće biti Razvrstavanja – reče Voldemor. – Više neće biti
kuća. Amblem, grb i boje mog plemenitog pretka, Salazara Sliterina, biće dovoljni za
sve, zar ne, Nevile Longbotome?
On uperi štapić u Nevila, koji se umiri i ukruti, a zatim silom nabi Šešir na
Nevilovu glavu, tako da mu je pao preko očiju. U masi koja ih je posmatrala začu se
komešanje i Smrtožderi svi kao jedan podigoše svoje štapiće, držeći borce Hogvortsa
na odstojanju.
– Nevil će nam sada demonstrirati šta se dogodi sa svakim ko je dovoljno
budalast da mi se i dalje suprotstavlja – reče Voldemor i trzajem svog štapića učini da
Šešir za razvrstavanje bukne u plamenu.
Krici zaparaše zoru i Nevil je plamteo, prikovan u mestu, ne mogavši da se
pomeri, a Hari nije mogao više da izdrži: morao je da dela...
A zatim se istovremeno desi nekoliko stvari.
Začu se buka s dalekih oboda škole kad, sudeći po zvuku, stotinu ljudi izvan
vidika pređe zidove i sjuri se ka zamku uzvikujući glasne ratne pokliče. Istovremeno,
Grop se dotetura iza ugla zamka i povika: – HAGER! – Na njegov urlik odgovori rika
Voldemorovih džinova: potrčali su ka Gropu poput kidišućih mužjaka slonova,
nateravši zemlju da se zatrese. Zatim se začuše kopita i okidanje lukova, i strele
počeše da padaju među Smrtoždere, koji rasturiše formaciju, iznenađeno vičući. Hari
izvuče Nevidljivi ogrtač ispod svoje odore, prebaci ga preko sebe i skoči na noge u
trenutku kad se i Nevil pokrenuo.
Jednim hitrim, gipkim pokretom Nevil se oslobodi Svezujuće kletve koja ga je
držala: plamteći šešir spade s njega i on iz njegovih dubina izvuče nešto srebrno, sa
svetlucavom drškom s rubinima...
Fijuk srebrnog sečiva nije se čuo od buke nadolazeće gomile i zvuka sukobljenih
džinova, od stampeda kentaura, a ipak, kao da je privukao sve poglede. Jednim
potezom Nevil odrubi velikoj zmiji glavu, koja se zavrte visoko u vazduhu,
presijavajući se na svetlu koje je dopiralo iz Ulazne dvorane, a Voldemorova usta
raširiše se u vrisku gneva koji niko nije mogao da čuje i telo zmije se uz tup udarac
sruči na tlo pod njegovim nogama...
Skriven ispod Nevidljivog ogrtača, Hari baci Zaštitnu čin između Nevila i
Voldemora pre no što je potonji uspeo da podigne svoj štapić. A zatim se prolomi
Hagridov povik, nadjačavši sveopšte krike, riku i gromoglasno trupkanje džinova koji
se rvu.
– HARI! – vikao je Hagrid – HARI – GDE JE HARI?
Zavlada haos. Juriš kentaura raštrkao je Smrtoždere, svi su bežali pod
obrušavajućim stopalima džinova, a pojačanje koje je stiglo ko zna odakle brujalo je
sve bliže i bliže. Hari vide velika krilata stvorenja kako jezde oko glava
Voldemorovih džinova, testrali i hipogrif Bakbik kopali su im oči dok ih je Grop
pesničio i udarao. A sada su čarobnjaci, što branitelji Hogvortsa što Voldemorovi
Smrtožderi, bili primorani da uđu nazad u zamak. Hari je bacao uroke i kletve na
svakog Smrtoždera kog bi spazio i oni su padali, ne znajući šta ni ko ih je pogodio, a
njihova tela izgazila bi masa koja se povlačila.
Harija, i dalje skrivenog ispod Nevidljivog ogrtača, masa ponese u Ulaznu
dvoranu: tragao je za Voldemorom, i spazio ga na drugom kraju prostorije kako
ispaljuje čini iz štapića dok je uzmicao u Veliku salu, i dalje kreštavo uzvikujući
uputstva svojim sledbenicima dok je slao kletve na sve strane. Hari baci nove Zaštitne
čini i Voldemorove nesuđene žrtve projuriše kraj njega u Veliku salu, gde se
priključiše bici koja se već rasplamsala.
A onda se pojavi još više ljudi koji su jurili uz prednje stepenice i Hari spazi
Čarlija Vizlija kako prestiže Horacija Pužoroga, koji je još uvek nosio svoju
smaragdnu pidžamu. Činilo se da su se vratili u pratnji porodica i prijatelja svih
hogvortskih učenika koji su ostali da se bore, zajedno s vlasnicima radnji i građanima
Hogsmida. Kentauri Bejn, Ronan i Magorijan uleteše u Dvoranu uz glasan topot
kopita, a vrata iza Harija koja su vodila do kuhinja bila su izvaljena iz šarki.
Kućni vilenjaci Hogvortsa nagrnuše u Ulaznu dvoranu, vrišteći i mašući satarama i
mesarskim noževima, a na njihovom čelu, s medaljonom Regulusa Bleka koji mu je
poskakivao na grudima, nalazio se Kričer, čiji je kreketavi glas bio razgovetan čak i
kroz svu tu tutnjavu: – Borite se! Borite se! Borite se za mog gospodara, branioca
kućnih vilenjaka! Borite se protiv Mračnog gospodara u ime hrabrog Regulusa! Borite
se!
Sekli su i boli članke i cevanice Smrtoždera, a sitna lica bila su im prepuna zlobe
i gde god da pogleda Hari je video Smrtoždere kako uzmiču pod prostom brojčanom
nadmoći neprijatelja, kako padaju pogođeni činima, izvlače iz rana strele kojima ih
vilenjaci bodu po nogama, ili naprosto pokušavaju da pobegnu, ali bi ih progutala
nadolazeća horda.
No još nije bilo gotovo: Hari pohita između boraca, kraj zatočenika što su se
opirali i ulete u Veliku salu.
Voldemor se nalazio u samom središtu bitke, udarao je i kosio sve u blizini. Hari
nije mogao da ga dobro nanišani, ali se probi bliže njemu, još uvek nevidljiv, dok je
Velika sala postajala sve krcatija pošto su svi koji su bili u stanju da hodaju nagrnuli
unutra.
Hari spazi kako Džordž i Li Džordan obaraju Jakslija na pod, vide Dolohova kako
uz vrisak pada od Flitvikove ruke, vide Hagrida kako baca Voldena Maknera preko
cele prostorije, kako ovaj udara u suprotan zid i onesvešćen klizi na pod. Video je
Rona i Nevila kako obaraju Fenrira Surog, Aberforta kako Ošamućuje Rukvuda,
Artura i Persija kako Glupsijea pribijaju za pod i Lucijusa i Narcisu Melfoj kako trče
kroz masu, čak i ne pokušavajući da se bore, uzvikujući ime svoga sina.
Voldemor je sada istovremeno vodio dvoboj s Mek Gonagalovom, Pužorogom i
Kingslijem, a na licu mu se ocrtavala hladna mržnja dok su oni trčali i saginjali se oko
njega, ne mogavši da ga dokrajče...
I Belatriks se još uvek borila, nekih pedesetak metara od Voldemora i, baš kao i
njen gospodar, istovremeno se borila s njih troje: Hermionom, Džini i Lunom, koje su
se sve do jedne borile iz petnih žila, ali im je Belatriks bila ravna, a Harijevu pažnju
odvrati Ubitačna kletva bačena na Džini i koja ju je promašila tek za nekoliko
centimetara...
Promenio je pravac, trčeći sada prema Belatriks a ne prema Voldemoru, ali nije
prevalio ni nekoliko koraka kad ga neko odgurnu u stranu.
– NEĆEŠ MOJU KĆI, KUČKO JEDNA!
Gospođa Vizli zbaci svoj ogrtač dok je trčala, oslobodivši ruke. Belatriks se
okrenu u mestu, grohotom se smejući pojavi svog novog izazivača.
– SKLANJAJTE MI SE S PUTA! – povika gospođa Vizli trima devojčicama i uz
zamah štapića upusti se u dvoboj. Hari je s užasom i ushićenjem posmatrao kako
štapić Moli Vizli šiba i uvrće se, a osmeh Belatriks Lestrejndž nestaje i pretvara se u
iskeženo režanje. Zraci svetlosti poleteše iz oba štapića, pod oko stopala veštica
postade vreo i naprsnu. Obe žene su se borile na život i smrt.
– Ne! – vrisnu gospođa Vizli, kada nekoliko učenika pritrča, pokušavajući da joj
pritekne u pomoć. – Nazad! Nazad! Ona je moja!
Sada je stotine ljudi stajalo uza zidove posmatrajući dve najžešće borbe,
Voldemora s njegova tri protivnika i Belatriks s Moli, a Hari je nevidljiv stajao,
rastrzan između dva sukoba, želeći da napadne ali i da zaštiti, ne mogavši da bude
siguran da neće pogoditi nekog nedužnog.
– Šta će biti s tvojom decom kad te ubijem? – izazivala je Belatriks, sumanuta kao
i njen gospodar, cupkajući dok su Moline kletve šibale oko nje. – Kad mamica ode
isto kao i Fredi?
– Nikada... više... nećeš... dotaći... našu... decu! – vrisnu gospođa Vizli.
Belatriks se nasmeja, istim onim ushićenim smehom koji je ispustio njen rođak
Sirijus kad se unazad stropoštao kroz Veo, i Hari iznenada postade svestan šta će se
dogoditi i pre nego što se to zbilo.
Molina kletva prolete ispod Belatriksine ispružene ruke i pogodi je pravo u grudi,
tačno u srce.
Belatriksin likujuć osmeh se ukoči, a oči kao da joj se izbečiše: na jedan kratak
trenutak shvatila je šta se zbilo, a zatim pade ničice, gomila posmatrača zaurla, a
Voldemor vrisnu.
Hari se osećao kao da se okreće u usporenom vremenu: video je Mek Gonagalovu,
Kingslija i Pužoroga kako bivaju odbačeni unazad, mlatarajući i koprcajući se u
vazduhu, kad Voldemorov gnev usled gubitka njegovog poslednjeg, najboljeg
zamenika eksplodira silinom bombe. Voldemor podiže štapić i uperi ga pravo u Moli
Vizli.
– Protego! – zagrme Hari, Zaštitna čin proširi se posred Sale, Voldemor stade da
se osvrće oko sebe, tražeći njen izvor, a Hari najzad svuče sa sebe Nevidljivi ogrtač.
Iznenađeni usklici, klicanje, sa svih strana povici: – Hari! – i – ŽIV JE! – istog
časa behu ugušeni. Masa se uplaši i zavlada potpuni i nagli muk dok su se Voldemor i
Hari gledali i počeli istovremeno da kruže jedan oko drugog.
– Ne želim da iko drugi pokuša da pomogne – reče Hari glasno, a u potpunoj tišini
glas mu se prolamao kao zov trube. – Mora biti ovako. To moram da budem ja.
Voldemor zasikta.
– Poter to ne misli – reče on, razrogačivši svoje crvene oči. – To ne funkcioniše
tako, zar ne? Koga ćeš danas upotrebiti kao štit, Poteru?
– Nikoga – prosto reče Hari. – Nema više horkruksa. Sad smo tu samo ti i ja. Dok
jedan ne umre, drugi neće moći da živi, a jedan od nas će uskoro zauvek da nestane...
– Jedan od nas? – podrugljivo će Voldemor, a celo telo mu se zateže, i on se
zapilji svojim crvenim očima, zmija koja se sprema za napad. – Misliš da ćeš to biti
ti, je li, dečak koji je preživeo samo zahvaljujući slučajnosti i zato što je Dambldor
povlačio konce?
– Znači bila je slučajnost što je moja majka poginula da bi me spasila, je li? –
upita Hari. I dalje su obojica išla postrance, praveći taj savršen krug, održavajući
ravnomerno odstojanje jedan od drugog, a za Harija nije postojalo ničije lice izuzev
Voldemorovog. – Slučajnost što sam odlučio da se borim s tobom na onom groblju?
Slučajnost što se večeras nisam branio a opet sam preživeo, i ponovo se vratio u
borbu?
– Slučajnosti! – vrisnu Voldemor, ali i dalje nije napadao, a gomila posmatrača
stajala je ukočeno kao da su se skamenili, i činilo se da među stotinama prisutnih u
Sali niko nije disao izuzev njih dvojice. – Slučajnosti i sreća i činjenica da si se krio i
slinio iza skuta mnogo većih muškaraca i žena, dozvolivši mi da ubijam njih umesto
tebe!–
Večeras više nikoga nećeš ubiti – reče Hari dok su kružili i gledali se netremice
u oči, zelene u crvene. – Nećeš moći da ubiješ nikog od njih, nikad više. Zar ne
shvataš? Bio sam spreman da umrem da te sprečim da ubiješ ove ljude...
– Ali nisi!
– ... hteo sam, i to je bilo presudno. Uradio sam ono što je i moja majka učinila.
Zaštićeni su od tebe. Zar nisi primetio kako se nijedna od čini koje si bacio na njih
nije održala? Ne možeš da ih mučiš. Ne možeš da ih dodirneš. Ti ne učiš na svojim
greškama, Ridle, je li?
– Usuđuješ se da...
– Da, usuđujem se – reče Hari – ja znam stvari koje ti ne znaš, Tome Ridl. Znam
mnogo važnih stvari koje ti ne znaš. Hoćeš da čuješ neke, pre nego što napraviš još
jednu veliku grešku?
Voldemor nije progovarao, već se samo šunjao u krug a Hari je znao da mu je
privremeno okupirao pažnju, da se suzdržava zbog daleke mogućnosti da Hari možda
zaista i zna neku konačnu tajnu...
– Da li je ponovo u pitanju ljubav? – upita Voldemor podrugljivog izraza lica. –
Dambldorovo omiljeno rešenje, ljubav, za koju je tvrdio da može da pokori čak i
samu smrt, iako ga ljubav nije sprečila da padne s vrha Tornja i slomi se kao stara
voštana skupltura? Ljubav, koja me nije sprečila da zgazim tvoju blatokrvnu majku
poput bubašvabe, Poteru – a čini se da te sada niko više ne voli toliko da bi ovoga
puta istrčao i primio moju kletvu. I šta će te onda sprečiti da umreš sad kad te
napadnem?
– Samo jedna stvar – reče Hari, dok su i dalje kružili, obuzeti jedan drugim, dok ih
je razdvajala samo ta poslednja tajna.
– Ako ljubav nije ta koja će te ovoga puta spasiti – reče Voldemor – mora da
veruješ kako poseduješ magiju kakvu ja nemam, ili možda oružje moćnije od mog?
– Verujem i jedno i drugo – reče Hari i vide kako šok preleće preko zmijolikog
lica, mada odmah zatim nestade. Voldemor poče da se smeje i taj zvuk beše mnogo
strašniji od njegovog vrištanja: bez trunke radosti, sumanut, odjekivao je širom
utihnule Sale.
– Ti misliš da znaš više magije od mene? – reče. – Od mene, od Lorda
Voldemora, koji sam izvodio magiju o kojoj Dambldor nikada nije ni sanjao?
– O, sanjao je on o njoj – reče Hari – ali je znao više od tebe, znao je dovoljno da
ne učini ono što si ti.
– Hoćeš reći da je bio slab! – vrisnu Voldemor. – I suviše slab da se usudi, i
suviše slab da uzme ono što je moglo biti njegovo, što će biti moje!
– Ne, bio je pametniji od tebe – reče Hari – bolji čarobnjak, bolji čovek.
– Ja sam izazvao smrt Albusa Dambldora!
– Mislio si da jesi – reče Hari – ali si pogrešio.
Po prvi put, grupa posmatrača se uskomeša kad stotine ljudi duž zidova
preneraženo uzdahnuše kao jedan.
– Dambldor je mrtav! – Voldemor ošinu tim rečima Harija, kao da će mu time
zadati neizdrživ bol. – Njegovo telo se raspada u mermernoj grobnici na posedu
zamka, video sam ga, Poteru, on se neće vratiti!
– Da, Dambldor je mrtav – reče Hari mirno – ali nisi ti izazvao njegovu smrt. Sâm
je izabrao način svoje smrti, izabrao ga je mesecima pre nego što je umro, sve je
dogovorio s čovekom za kog si mislio da je tvoj sluga.
– Kakav je ovo detinji san? – reče Voldemor, ali i dalje nije napadao a njegove
crvene oči nisu se micale s Harijevih.
– Severus Snejp nije bio tvoj – reče Hari. – Snejp je bio Dambldorov,
Dambldorov od trenutka kad si počeo da progoniš moju majku. A nikada to nisi
shvatio zbog stvari koju ne možeš da razumeš. Nikada nisi video Snejpa da priziva
Patronusa, Ridle, je li?
Voldemor mu ne odgovori. Nastavili su da kruže jedan oko drugog kao vukovi koji
se spremaju da se rastrgnu.
– Snejpov Patronus bila je košuta – reče Hari – isti kao i moje majke, zato što ju
je voleo gotovo čitavog svog života, još otkad su bili deca. Trebalo je da shvatiš –
reče on, videvši kako se Voldemorove nozdrve besno šire. – Tražio ti je da joj
poštediš život, zar ne?
– Žudeo je za njom, to je bilo sve – rugao se Voldemor – ali kad je više nije bilo,
složio se da postoje druge žene, čistije krvi, dostojnije njega...
– Naravno da ti je to rekao – reče Hari – ali bio je Dambldorov špijun još od
trenutka kad si joj zapretio, i od tada je radio protiv tebe! Dambldor je već umirao
kad ga je Snejp dokrajčio!
– Nema veze! – zakrešta Voldemor, koji je svaku reč pomno upijao, ali sada
ispusti kikot mahnitog smeha. – Nije važno da li je Snejp bio moj ili Dambldorov, ni
kakve su sitne prepreke pokušali da mi stave na put! Uništio sam ih kao što sam uništio
i tvoju majku, Snejpovu navodnu veliku ljubav! Oh, ali sad sve ima smisla, Poteru, i
to na način koji ti ne bi ni mogao da razumeš!
– Dambldor je pokušavao da mi uskrati Starozovni štapić! Nameravao je da Snejp
postane pravi gospodar štapića! Ali ja sam tamo stigao pre tebe, dečače – stigao sam
do štapića pre nego što si uspeo da ga se dočepaš, shvatio sam istinu pre tebe. Ubio
sam Severusa Snejpa pre tri sata, a Starozovni štapić, Smrtoštap, Štapić sudbine sada
je zaista moj! Dambldorov poslednji plan je propao, Hari Poteru!
– Da, jeste – reče Hari. – U pravu si. Ali pre nego što pokušaš da me ubiješ,
savetujem ti da razmisliš o svemu što si učinio... razmisli i probaj da prikupiš bar
malo pokajanja, Ridle...
– Šta ti to znači?
Od svih stvari koje mu je Hari rekao, više od svakog otkrovenja ili izazova,
Voldemora ništa nije šokiralo više od ovog. Hari vide kako mu se zenice sužavaju u
tanke proreze, spazi da mu je koža oko očiju prebledela.
– To ti je poslednja šansa – reče Hari – jedino što ti je preostalo... video sam šta
ćeš u suprotnom postati... budi čovek... pokušaj... pokušaj da se pokaješ...
– Kako se usuđuješ...? – ponovo će Voldemor.
– Da, usuđujem se – reče Hari – jer Dambldorov poslednji plan nije se meni obio
o glavu, već tebi, Ridle.
Voldemorova šaka zadrhta na Starozovnom štapiću, a Hari čvrsto stegnu Drakov.
Čas će, znao je, kucnuti već za nekoliko trenutaka.
– Štapić te i dalje ne služi kao što bi trebalo jer si ubio pogrešnu osobu. Severus
Snejp nikada nije bio pravi gospodar Starozovnog štapića. On nikada nije pobedio
Dambldora.
– Ubio je...
– Da li me ti uopšte slušaš? Snejp nikada nije pobedio Dambldora! Njih dvojica
su isplanirali Dambldorovu smrt! Dambldor je nameravao da pogine neporažen, kao
poslednji pravi gospodar štapića! Da je sve prošlo po planu, moć štapića umrla bi
zajedno s njim, jer mu nikada ne bi bila oduzeta!
– Ali, Poteru, onda Dambldor kao da mi je poklonio štapić! – Voldemorov glas
podrhtavao je od zlobnog zadovoljstva. – Ukrao sam štapić iz grobnice njegovog
poslednjeg gospodara! Uzeo sam ga protiv njegove želje! Njegova moć je moja!
– Ridle, ti i dalje ne shvataš, je li? Posedovanje štapića nije dovoljno! Držati ga,
koristiti ga, to ga ne čini zaista tvojim. Zar nisi slušao Olivandera? Štapić bira
čarobnjaka... Starozovni štapić je priznao novog gospodara pre no što je Dambldor
umro, nekoga ko ga čak nije ni uzeo u ruke. Novi gospodar je Dambldoru oduzeo
štapić protiv njegove volje nikada ne shvativši šta je zapravo učinio, niti da mu je
najopasniji štapić na svetu podario svoju odanost...
Voldemorove grudi brzo su se dizale i spuštale, a Hari je osećao da se sprema
kletva, osećao ju je kako raste u štapiću koji mu je bio uperen u lice.
– Pravi gospodar Starozovnog štapića bio je Drako Melfoj.
Na Voldemorovom licu na trenutak se pojavi tup šok, ali zatim nestade.
– Ali kakve to veze ima? – reče on nežno. – Čak i da si u pravu, Poteru, to nema
nikakve veze kad smo ti i ja u pitanju. Ti više nemaš Feniksov štapić: naš dvoboj sad
zavisi isključivo od veštine... a kad te ubijem, lako ću se pobrinuti za Draka Melfoja...
– Ali zakasnio si – reče Hari. – Propustio si svoju priliku. Ja sam te pretekao. Ja
sam savladao Draka još pre nekoliko nedelja. Uzeo sam mu ovaj štapić.
Hari mahnu glogovim štapićem i oseti kako se svi pogledi u Sali okreću prema
njemu.
– Znači, sve se svodi na sledeće – prošaputa Hari – da li štapić u tvojoj ruci zna
da je njegov prethodni gospodar razoružan? Jer ako zna... ja sam pravi gospodar
Starozovnog štapića.
Kroz začarano nebo iznad njih iznenada se probi crvenozlatni sjaj, u trenutku kad
se rub zaslepljujućeg sunca pojavio preko ivice najbližeg prozora. Svetlo ih obojicu u
isti čas pogodi u lice, a Voldemorovo se iznenada pretvori u plamteću mrlju. Hari
začu piskavi glas kako krešti dok je i on uzvikivao svoju poslednju nadu ka nebesima,
uperivši Drakov štapić:
– Avada kedavra!
– Ekspeliarmus!
Prasak je bio poput topovskog udara i zlatni plamenovi koji buknuše između njih,
u samom središtu kruga koji su opisivali koracima, označi mesto gde se čini sudariše.
Hari vide Voldemorov zeleni zrak kako se susreće s njegovom čini, vide Starozovni
štapić kako leti visoko, crn naspram svitanja, vrteći se preko začarane tavanice kao
Naginina glava, obrćući se u vazduhu ka gospodaru kojeg nije hteo da ubije, koji je
došao da ga najzad uzme kao svojeg. I Hari, s nepogrešivom veštinom Tragača uhvati
štapić, dok je Voldemor padao unazad, raširenih ruku, a sužene zenice
skerletnocrvenih očiju okretale su mu se naviše u dupljama. Tom Ridl pade na tlo s
razočaravajuće običnom konačnošću, oronulog i sasušenog tela, praznih belih šaka, a
zmijoliko lice bilo mu je prazno i neznajuće. Voldemor je bio mrtav, ubijen
sopstvenom odbijenom kletvom, a Hari je stajao s dva štapića u ruci, zureći naniže u
ljušturu svog neprijatelja.
Drhtava sekunda tišine zadrža trenutni šok: a zatim se oko Harija prolomi graja
dok su krici, bodrenje i vika posmatrača parali vazduh. Žustro novorođeno sunce
zaslepljivalo ih je kroz prozore dok su hrlili ka njemu, a prvi koji su do njega došli
behu Ron i Hermiona, njihove behu ruke koje se obaviše oko njega, njihovi
nerazgovetni poklici ga zaglušiše. A zatim su tu bili Džini, Nevil i Luna, zatim svi
Vizlijevi i Hagrid, Kingsli i Mek Gonagalova i Flitvik i Sprautova, i Hari nije mogao
da čuje ni reč onoga što su vikali, niti da razazna čije su ga sve šake hvatale, vukle,
pokušavajući da zagrle neki delić njega, stotine njih se tiskalo, svi željni da dodirnu
Dečaka Koji Je Preživeo, razlog zbog kog je sada sve napokon bilo gotovo...
Sunce se polako ali sigurno dizalo nad Hogvortsom, a Velika sala sijala je
životom i svetlošću. Hari je postao neodvojiv deo pomešanih izliva slavlja i žaljenja,
bola i radosti. Želeli su da bude tu s njima, njihov vođa i simbol, njihov spasitelj i
vodič, a kao da nikome nije padalo na pamet da nije spavao i da je čeznuo za
prisustvom tek nekolicine njih. Morao je da priča s ožalošćenima, da ih drži za ruke,
prisustvuje njihovim suzama, prima njihovu zahvalnost, da čuje vesti koje su sada
dolazile sa svih strana, kako je jutro odmicalo, da su se ljudi širom zemlje povratili iz
Kontrolišućih kletvi, da Smrtožderi beže ili bivaju zarobljeni, da tog časa nevine u
Askabanu puštaju na slobodu, i da je Kingsli Okovgrom imenovan za privremenog
ministra magije...
Odneli su Voldemorovo telo i položili ga u dvoranu van Sale, dalje od tela Freda,
Tonks, Lupina, Kolina Kriveja i pedeset drugih koji su umrli boreći se protiv njega.
Mek Gonagalova je ponovo vratila stolove, ali više niko nije sedeo po kućama: svi su
bili zbijeni zajedno, učitelji i đaci, duhovi i roditelji, kentauri i kućni vilenjaci, a
Firenzi je ležao u ćošku, oporavljajući se, dok je Grop virio kroz razbijeni prozor a
ljudi su mu ubacivali hranu u nasmejana usta. Nakon nekog vremena, iscrpljen i
iznuren, Hari se našao na klupi kraj Lune.
– Da sam ja ti, želela bih malo mira i tišine – reče ona.
– Voleo bih da mogu – odgovori on.
– Ja ću im odvratiti pažnju – reče ona. – Upotrebi svoj Ogrtač.
I pre nego što je stigao da bilo šta izusti, ona povika: – Uuuuu, vidite, brbljavi
odličnjak! – i pokaza kroz prozor. Svi koji su je čuli osvrnuše se, a Hari prebaci
Ogrtač preko sebe i ustade.
Sada je mogao da se kreće kroz Salu bez smetnji. Spazio je Džini dva stola dalje.
Sedela je glave položene na majčino krilo: biće kasnije vremena za razgovor, mnogih
sati, dana, a možda i godina za priču. Video je Nevila, s Grifindorovim mačem kraj
tanjira dok je jeo, okruženog grupicom srdačnih obožavatelja. Hodao je između
stolova kad spazi troje Melfojevih, tesno zbijene, kao da nisu sigurni da li bi trebalo
da budu tu ili ne, ali niko nije obraćao pažnju na njih. Gde god bi se osvrnuo video je
okupljene porodice, i najzad spazi dvoje za čijim je prisustvom najviše čeznuo.
– Ja sam – promrmlja, čučnuvši između njih. – Hoćete li da pođete sa mnom?
Oni odmah ustadoše i on, Ron i Hermiona zajedno napustiše Veliku salu.
Mermerno stepenište bilo je puno ogromnih rupa, deo ograde je nestao, a penjući se
njime svakih par koraka naišli bi na krš i krvave mrlje.
Negde u daljini čuli su Pivsa kako leti kroz hodnike pevajući pobedničku pesmu
koju je sam ispevao:
Uspeli smo, pobedismo, Poterko je Pravi
A Voldi se usmrdeo, vreme da se slavi!
– Baš ti pruža pravi dojam o dubini i tragediji cele stvari, zar ne? – reče Ron,
otvorivši vrata da propusti Harija i Hermionu.
Sreća će doći, pomisli Hari, ali u ovom trenutku bila je prigušena iznurenošću, a
patnja zbog gubitka Freda, Lupin i Tonks probadala ga je pri svakom koraku, poput
fizičkog bola. A iznad svega osećao je čudesno olakšanje i želju za snom. Ali prvo je
Ronu i Hermioni, koji su toliko dugo bili uz njega i koji su zaslužili da znaju istinu,
dugovao objašnjenje. S velikim naporom im je prepričao šta je video u Situ-za-misli i
šta se zbilo u Šumi, i još nisu ni stigli da izraze svoju preneraženost i čuđenje kad
najzad stigoše do mesta gde su se zaputili, iako niko od njih nije pomenuo odredište.
Gargojl koji je čuvao ulaz u direktorovu kancelariju je u međuvremenu, otkad ga
je poslednji put video, oboren u stranu. Stajao je nakrivljeno, delujući pomalo
ošamućeno i Hari se pitao da li će uopšte biti u stanju da razazna lozinku.
– Možemo li da se popnemo? – upita on gargojla.
– Slobodno – zahropta statua.
Oni ga preskočiše i dođoše do spiralnog stepeništa koje se polako kretalo naviše
poput pokretnih stepenica. Hari odškrinu vrata na samom vrhu.
Tek što je ovlaš spustio pogled na kameno Sito-za-misli na radnom stolu, gde ga je
i ostavio, kad ga zaglušujuća buka natera da poskoči, pomislivši da su u pitanju kletve,
Smrtožderi povratnici i ponovno rađanje Voldemora...
Ali u pitanju je bio aplauz. Svuda duž zidova, direktori i direktorke Hogvortsa
izražavali su mu stojeće ovacije. Mahali su svojim šeširima, a u nekim slučajevima i
perikama, posezali u druge ramove da bi jedni drugima stegli ruke, plesali su i
skakutali po stolicama na kojima su bili naslikani, Dilis Dervent je besramno jecala,
Dekster Forteskju je mahao svojom trubicom za sluh, a Fineas Nigelus je vikao svojim
piskavim ispucalim glasom: – I nek se zna da je i kuća Sliterin odigrala svoju ulogu!
Da se naš doprinos ne zaboravi!
Ali Hari je video samo čoveka koji je stajao na najvećem portretu, tačno iza
direktorove stolice. Suze su se slivale iza polumesečastih naočara i kapale u dugu
srebrnu bradu, a ponos i zahvalnost koji su zračili iz njega ispuniše Harija istim onim
spokojem kao i Feniksova pesma.
Najzad Hari podiže ruke i portreti utonuše u tišinu punu poštovanja, smešeći se,
brišući oči i željno iščekujući da im se obrati. On, pak, svoje reči uputi Dambldoru,
birajući ih veoma pažljivo. Ma koliko bio iscrpljen i obnevideo, morao je da načini
još ovaj poslednji napor, da zatraži taj poslednji savet.
– Stvar koja je bila pohranjena u skrivalici – poče on – ispala mi je u Šumi. Ne
znam tačno gde, ali neću je ponovo tražiti. Da li se slažete?
– Da, dragi moj dečače – reče Dambldor, dok su portreti njegovih kolega delovali
zbunjeno i radoznalo. – Mudra i hrabra odluka, ali od tebe nisam ništa manje ni
očekivao. Da li iko drugi zna gde je pala?
– Niko – reče Hari, a Dambldor zadovoljno klimnu glavom.
– Ipak, zadržaću Ignatov poklon – reče Hari, a Dambldor se ozari.
– Ali, naravno, Hari, tvoj je zauvek, sve dok ga ne preneseš dalje!
– A tu je i ovo.
Hari podiže Starozovni štapić, a Ron i Hermiona ga pogledaše s poštovanjem
koje, čak ni u ovom zbunjenom i neispavanom stanju, Hariju nije bilo drago da vidi.
– Ne želim ga – reče Hari.
– Šta? – reče Ron glasno. – Jesi li ti pošandrcao?
– Znam da je moćan – reče Hari umorno. – Ali bio sam srećniji s mojim. Zato...
On pročeprka po kesi koja mu je visila oko vrata i izvuče dve polovine zelenike
koje su bile još uvek, jedva, povezane najtanjom niti Feniksovog pera. Hermiona je
rekla da se ne može popraviti, da je oštećenje preveliko. Znao je samo da, ako to ne
upali, ništa neće.
Položio je slomljeni štapić na direktorski sto, dodirnuo ga samim vrhom
Starozovnog štapića i rekao: – Reparo.
Kad se njegov štapić ponovo zacelio, iz vrha mu pokuljaše crvene iskre. Hari je
znao da je uspeo. Uzeo je štapić od zelenike i Feniksovog pera i osetio iznenadnu
toplinu u prstima, kao da se i oni i štapić raduju što su ponovo sjedinjeni.
– Staviću Starozovni štapić – reče on Dambldoru, koji ga je posmatrao s
ogromnom prisnošću i divljenjem – nazad odakle je i došao. Nek tamo počiva.
Ukoliko umrem prirodnom smrću kao Ignat, njegova moć će biti poništena, zar ne?
Prethodni gospodar nikada neće biti poražen. To će biti njegov kraj.
Dambldor klimnu glavom. Oni se nasmešiše jedan drugom.
– Jesi li siguran? – upita Ron. Dok je gledao u Starozovni štapić u glasu mu se
osećao tek tanani prizvuk čežnje.
– Mislim da je Hari u pravu – reče Hermiona tiho.
– Taj štapić sa sobom nosi više nevolja no što vredi – reče Hari. – A da budem
iskren – on okrenu leđa naslikanim portretima, misleći sada samo na krevet s
baldahinom koji ga je čekao u grifindorskoj kuli, i pitajući se da li će Kričer moći
tamo da mu donese sendvič – imao sam već dovoljno nevolja za ceo život.

Epilog: Devetnaest godina kasnije



Činilo se da je jesen te godine došla sasvim iznenada. Jutro prvog septembra bilo
je sveže i zlatno poput jabuke, i dok je mala porodica hitala preko bučnog druma ka
velikoj, garavoj stanici, izduvni gasovi iz automobilskih auspuha i dah pešaka
svetlucali su se poput paučina na hladnom vazduhu. Dva velika kaveza drmala su se
povrh krcatih kolica koja su roditelji gurali. Sove u njima uvređeno su hučale, a
riđokosa devojčica uplakano je išla za svojom braćom, stežući očevu ruku.
– Još malo pa ćeš i ti ići – reče joj Hari.
– Dve godine – šmrktala je Lili. – Hoću da idem sada!
Putnici su radoznalo zurili u sove dok je porodica krivudala između njih ka zidu
koji je odvajao perone devet i deset. Preko halabuke koja ih je okruživala do Harija
dopre Albusov glas: njegovi sinovi nastavili su raspravu koju su započeli u kolima.
– Neću! Neću biti u Sliterinu!
– Džejmse, prekini već jednom! – reče Džini.
– Samo sam rekao da bi mogao da bude – reče Džejms, kezeći se svom mlađem
bratu. – Nema ničeg lošeg u tome. Mogao bi da bude u Slit...
Ali Džejms uhvati majčin pogled i ućuta. Petoro Poterovih približavalo se
barijeri. Uputivši svom mlađem bratu blago ohol pogled preko ramena, Džejms uze
kolica od svoje majke i potrča. Trenutak kasnije nestade.
– Pisaćete mi, zar ne? – smesta upita Albus roditelje, koristeći trenutno odsustvo
svoga brata.
– Svakog dana, ako želiš – reče Džini.
– Ne svakog dana – brzo reče Albus. – Džejms kaže da većini dece pisma od kuće
stižu jednom mesečno.
– Džejmsu smo prošle godine pisali triput nedeljno – reče Džini.
– A i nemoj da veruješ svemu što ti brat bude pričao o Hogvortsu – ubaci se Hari.
– Tvoj brat voli da se šali.
Oni zajedno poguraše druga kolica napred, prikupljajući brzinu. Kad su stigli do
pregrade, Albus zažmuri, ali do sudara nije došlo. Umesto toga, porodica izbi na
peron devet i tri četvrt, zaklonjen gustom, belom parom koja je kuljala iz skerletnog
Hogvorts ekspresa. Kroz izmaglicu u kojoj je Džejms već nestao rojile su se
nerazaznatljive siluete.
– Gde su? – upita Albus zabrinuto, čkiljeći ka zamagljenim obličjima kraj kojih su
prolazili duž perona.
– Pronaći ćemo ih – uveravala ga je Džini.
Ali para je bila gusta i bilo je teško razaznati bilo čije lice. Odsečeni od svojih
vlasnika, glasovi su zvučali neprirodno glasno. Hariju se učini da čuje Persija kako
glasno razglaba o zakonodavstvu metli, te mu je bilo prilično drago što ima izgovor da
ne staje da bi se pozdravio...
– Mislim da su to oni, Al – iznenada reče Džini.
Grupica ljudi izroni iz magle, stojeći kraj poslednjeg vagona. Lica su im postala
razaznatljiva tek kada su im Hari, Džini, Lili i Albus prišli.
– Ćao – reče Albus, s neverovatnim olakšanjem.
Rouz, koja je već obukla svoju novu novcijatu hogvortsku odoru, nasmeši mu se.
– Jeste li se dobro parkirali? – upita Ron Harija. – Ja jesam. Hermiona nije
verovala da ću moći da položim normalski vozački ispit, zar ne? Mislila je da ću
morati da Zbunim ispitivača.
– Ne, nisam – reče Hermiona – imala sam puno poverenje u tebe.
– Istini za volju, i jesam ga Zbunio – prošaputa Ron Hariju, dok su zajedno unosili
Albusov kovčeg i sovu u voz. – Samo sam zaboravio da pogledam u bočni retrovizor,
a zaista, za to uvek mogu da koristim Natčulnu čin.
Nazad na peronu zatekli su Lili i Hjuga, Rouzinog mlađeg brata, kako živo
diskutuju o tome u koje će kuće biti razvrstani kad najzad odu na Hogvorts.
– Ako ne budeš u Grifindoru, odreći ćemo te se – reče Ron – ali bez pritiska.
– Rone!
Lili i Hjugo se nasmejaše, ali su Albus i Rouz izgledali ozbiljno.
– Ne misli on to – rekoše Hermiona i Džini, ali Ron više nije obraćao pažnju na
njih. Uhvativši Harijev pogled, on krišom klimnu ka tački nekih pedesetak metara
dalje. Para se na trenutak proredila, i troje ljudi stajalo je u oštrom kontrastu spram
kovitlave izmaglice.
– Vidi ko je to.
Drako Melfoj je stajao tamo sa svojom ženom i sinom, u crnom kaputu
zakopčanom do grla. Kosa mu se malo povlačila, što je samo naglašavalo njegovu
špicastu bradu. Njegov sin je ličio na Draka koliko i Albus na Harija. Drako vide da
Hari, Ron, Hermiona i Džini zure u njega, odsečno im klimnu glavom i ponovo se
okrenu u stranu.
– Znači to je mali Skorpijus – reče Ron sebi u bradu. – Potrudi se da budeš bolja
od njega na svakom kontrolnom, Rozi. Hvala bogu te si nasledila majčinu pamet.
– Rone, za ime sveta – reče Hermiona, poluprekorno poluzabavljeno. – Ne
pokušavaj da ih okrećeš jedne protiv drugih pre nego što su uopšte i pošli u školu!
– U pravu si, izvini – reče Ron, ali ne mogavši da se obuzda, dodade – ipak, Rozi,
nemoj da si se previše sprijateljila s njim. Deka Vizli ti nikada ne bi oprostio kad bi
se udala za Čistokrvnog.
– Hej!
Džejms se ponovo pojavio. Otarasio se svog sanduka, sove i kolica, i očito je bio
pun novosti.
– Tedi je tamo – reče on bez daha, pokazujući preko ramena ka uskovitlanim
oblacima pare. – Upravo sam ga video! I pogodite šta radi? Cmače se s Viktoar!
On podiže pogled ka odraslima, očevidno razočaran odsustvom reakcija.
– Naš Tedi! Tedi Lupin! Cmače našu Viktoar! Našu rođaku! A kad sam pitao
Tedija šta to radi...
– Prekinuo si ih? – reče Džini. – Isti si kao Ron...
– ... rekao mi je da je došao da je isprati! A zatim mi je rekao da brišem! On se
cmače s njom! – dodade Džejms, kao da brine da li se dovoljno jasno izrazio.
– Oh, bilo bi divno kad bi se uzeli! – prošaputa Lili ekstatično. – Tedi bi tada
stvarno bio deo porodice!
– Već nam ionako dolazi na večeru četiri puta nedeljno – reče Hari. – Što ga
prosto ne pozovemo da živi s nama i prebrinemo to već jednom?
– Da! – s entuzijazmom će Džejms. – Ne bi mi smetalo da delim sobu s Alom –
Tedi može da dobije moju sobu!
– Ne – reče Hari strogo – ti i Al ćete da delite sobu samo kad budem želeo da
srušim kuću.
Pogledao je na izubijani, stari sat koji je nekada pripadao Fabijanu Pruitu.
– Skoro će jedanaest, bolje se ukrcajte.
– Ne zaboravi da preneseš naše poljupce Nevilu! – reče Džini Džejmsu dok ga je
grlila.
– Mama! Ne mogu profesoru da prenosim poljupce!
– Ali ti znaš Nevila...
Džejms prevrnu očima.
– Van škole da, ali u školi je on profesor Longbotom, zar ne? Ne mogu da uđem na
Herbologiju i da mu prenesem poljupce...
Odmahujući glavom na ove majčine gluposti, on dade oduška svojim osećanjima
šutnuvši Albusa.
– Vidimo se kasnije, Al. Čuvaj se testrala.
– Mislio sam da su nevidljivi? Rekao si da su nevidljivi!
Ali Džejms se samo nasmejao, dozvolivši majci da ga poljubi, ovlaš je zagrlio
oca, a zatim uskočio u voz koji se sve brže punio. Videli su ga kako maše, a zatim trči
uz prolaz da pronađe svoje prijatelje.
– Ne treba da se brineš za testrale – reče Hari Albusu. – Oni su nežna stvorenja,
nema ničeg strašnog u vezi s njima. A uostalom, nećete do škole ići kočijama, ići ćete
čamcima.
Džini poljubi Albusa za rastanak.
– Vidimo se za Božić.
– Ćao, Al – reče Hari, dok ga je sin grlio. – Ne zaboravi da vas je Hagrid pozvao
na čaj sledećeg petka. Ne kači se s Pivsom. Ne upuštaj se ni s kim u dvoboj dok ne
naučiš kako. I ne daj Džejmsu da te zavitlava.
– A šta ako budem u Sliterinu?
Ovaj šapat je bio namenjen samo njegovom ocu, i Hari je znao da je samo trenutak
polaska mogao da natera Albusa da otkrije koliko je dubok i iskren taj njegov strah.
Hari čučnu tako da je Albusovo lice bilo tek nešto iznad njegovog. Albus je jedini
od troje Harijeve dece nasledio Liline oči.
– Albuse Severuse – reče Hari tiho, tako da niko sem Džini nije mogao da ga čuje,
a ona je imala dovoljno takta da se pretvara da maše Rouz, koja je sada već bila u
vozu – dobio si ime po dvojici direktora Hogvortsa. Jedan od njih bio je sliterinac i
verovatno najhrabriji čovek kojeg sam ikad upoznao.
– Ali recimo da bude...
– ... onda će kuća Sliterin steći odličnog učenika, zar ne? Nama je svejedno, Al.
Ali ako je tebi to važno, moći ćeš da izabereš Grifindor umesto Sliterina. Šešir za
razvrstavanje uzima i tvoj izbor u obzir.
– Stvarno?
– Meni jeste – reče Hari.
Nikada to ranije nije rekao nijednom svom detetu, i video je čuđenje na
Albusovom licu kad je to izgovorio. Ali sada su se vrata duž skerletnocrvenog voza
zatvarala, a mutna obličja roditelja sjatila su se zarad oproštajnih poljubaca i
podsećanja u poslednjem trenutku. Albus uskoči u kupe i Džini zatvori vrata za njim.
Učenici su visili s prozora kraj njih. Činilo se da je veliki broj lica, što iz voza što
napolju, okrenut ka Hariju.
– Zašto svi zure? – želeo je Albus da zna, dok su se on i Rouz propinjali da vide
druge učenike.
– Ne brini se ti zbog toga – reče Ron. – To je zbog mene. Ja sam strašno čuven.
Albus, Rouz, Hjugo i Lili se nasmejaše. Voz je počeo da se kreće, a Hari je išao
kraj njega posmatrajući mršavo lice svoga sina, već ozareno od ushićenja. Hari je
nastavio da se smeši i da maše, iako je bio pomalo žalostan, gledajući svog sina kako
se klizeći udaljava...
Na jesenjem vazduhu nestade i poslednji tračak pare. Voz je zamakao za ugao.
Harijeva ruka i dalje je bila podignuta u znak oproštaja.
– Biće njemu dobro – promrmlja Džini.
Okrenuvši se da je pogleda, Hari rasejano spusti ruku i dodirnu ožiljak u obliku
munje na svom čelu.
– Znam da hoće.
Harija ožiljak već devetnaest godina nije zaboleo. Sve je bilo u redu.

Poglavlja

1. Uzdizanje Mračnog gospodara
2. In Memoriam
3. Odlazak Darslijevih
4. Sedam Potera
5. Pali ratnik
6. Akrep u pidžami
7. Testament Albusa Dambldora
8. Venčanje
9. Skrovište
10. Kričerova priča
11. Mito
12. Magija je moć
13. Komisija za registraciju čarobnjaka normalskog porekla
14. Kradljivac
15. Goblinova osveta
16. Godrikova dolina
17. Batildina tajna
18. Život i laži Albusa Dambldora
19. Srebrna košuta 231
20. Ksenofil Lavgud
21. Priča o tri brata
22. Relikvije Smrti
23. Palata Melfojevih
24. Štapić-majstor
25. Školjkoliba
26. Gringots
27. Poslednje skrovište
28. Izgubljeno ogledalo
29. Izgubljena dijadema
30. Otpuštanje Severusa Snejpa
31. Bitka za Hogvorts
32. Starozovni štapić
33. Prinčeva priča
34. Šuma, ponovo
35. Kings kros
36. Greška u planu
Epilog: Devetnaest godina kasnije